Robert Luis Stivenson - Katriona

prozor ove ruševine ukazivalo more. Na zavetarnoj strani Fidre postoji vrlo dobro pristanište, zaklonjeno od zapadnog vetra; sada, i pored velike udaljenosti, mogli smo videti da je u njemu usidren Tristl. Obala ispred ovih ostrva je sasvim pusta. Tu nema ljudskih prebivališta, i osim poneke putanje koju su utabala nestašna deca jureći za svojim zadovoljstvom, drugih nije bilo. Gilejn je mestašce na najudaljenijoj strani Nesa; stanovnici Dirltona odlaze daleko u unutrašnjost da obrađuju svoja polja, dok oni iz Severnog Bervika kreću u ribolov pravo iz svojih luka, tako da je retko koji deo obale usamljeniji od ovoga Ali dok smo puzeći prelazili preko mnogobrojnih uzvišenja i uvala. pažljivo osmatrajući na sve strane, dok su nam cpca lupala u grudima, sećam se dobro da su sunce i more blistali najlepšim sjajem, trava se šušteći povijala pod vetrom, a skakutanje zečeva i uzletanje galebova bilo tako bučno, da mi je ova pustinja izgledala neobično živa. Nesumnjivo da je ovo bilo u svakom pogledu idealno odabrano mesto za tajno ukrcavaše, ako se sama tajna mogla sačuvati; pa čak i sad. kad je bila otkrivena a mesto pod prismotrom, uspeli smo da dopuzimo neopažeki sve do peščanih duna u podnožju, pored samog mora. Ovde se Alen zaustavi. — Devi, ovo je divna staza! Sigurni smo sve dok budemo ležali ovde; premda ne vidim da ću se na taj način približiti brodu ili obali Francuske. Čim ustanemo i damo zna.k „Tristlu", stvari će se izmeniti. Jer, šta misliš, gde će biti tvoje dobričine? — Možda još nisu stigle, — rekoh — a čak i da jesu, jedna važna stvar nam očito ide u prilog. Oni će učiniti sve što do njih stoji da nas uhvate, to je istina. Ali izbršiće sve pripreme očekujući naš dolazak s istočne strane, a mi se, međutim, nalazimo na zapadnoj. — Ah, — reče Alen — voleo bih da nas je više i da dođe do bitke, ala bismo ih lepo udesili! Ajgi, nažalost. nije tako, Devi; a ovim što jeste Alen Brek nije nimalo oduševljen. Pobesneću, Devi! — Vreme leti, Alene — rekoh. — Znam — reče Alen. — Ne znam ništa drugo. kako bi Francuzi rekli. Ali ovo ti je zaista teška zagonetka Oh. samo kad bih mogao znati gde cu ta naša njuškala! — Alene, ovo mi ne liči na tebe. Treba se odlučiti. sad ili nikad.

„Ovo nisam ja, reče on,“ pevao je Alen s čudnim izrazom na licu — nečim izmeću stida i šale „Nit’si ti nit’sam ja, reče on Ni ja ni ti; Hej, čuj, Džoni moj! Ni ja ni ti.“ A zatim, ispravivši se odjednom, držeći u desnoj ruci maramicu koja se lepršala, pođe odlučnim korakom ka morskom žalu. Ustadoh i sam ali krenuh polako iza njega, pažljivo motreći peščane dune prema istoku. Upočetku niko nije primetio njegovu pojavu: Skugal ga nije očekivao tako rano, a moje dobričine su motrile na drugu stranu. Uskoro međutim, opaziše ga oni sa palube „Tristla“, a izgleda da je sve bilo u pripravnosti jer tek što se i primetio neki pokret na palubi, već je čamac bio spušten s broda i krenuo žurno u pravcu obale. Gotovo u istom času, možda na pola milje udaljenosti prema Gilejn Nesu, na duni se za trenutak pojavi prilika nekog čoveka koji zamlatara rukama, i mada je iščezao istog sekunda, galebovi na tom delu nastaviše još izvesno vreme svoj pomaman let. Alen ovo nije opazio; gledao je pravo na more, brod i čamac. — Biće onako kako mora biti — reče kad sam mu skrenuo pažnju. — Oni tamo u čamcu moraju veslati iz petnih žila jer već osećam konopac na vratu. Ovaj deo obale bio je izdužen i ravan — divno mesto za šetnju prilikom oseke; mala penušava reka žuborila je tu na svom putu ka moru, dok su se peščane dune prostirale unaokolo kao bedemi nekog grada. Naše oči nisu mogle otkriti šta se dešava tamo iza zavojice među rogozom, a nestrpljenje nije moglo ubrzati napredovaše čamca; vreme je stajalo za sve vreme tog užasnog iščekivanja. — Postoji jedna stvar koju bih želeo da znam — reče Alen. — Mnogo bih voleo da znam kakva naređenja imaju ovi ljudi. Nas dvojica vredimo četiri stotine funti; šta misliš ako upotrebe puške protiv nas, Devi? Bili bismo im odlične mete kad bi ciljali s vrha onog širokog peščanog spruda. — Po svim pravilima to je nemoguće — rekoh. — Ne mogu imati puške.

Ova stvar se odvijala u velikoj tajnosti; možda imaju pištolje, ali puške nikako. — Verujem da si u pravu, pa ipak mnogo brinem da li će čamac stići na vreme. Kad to reče stavi prste u usta i zviznu u pravcu čamca kao da doziva psa. Čamac se sad možda nalazio na trećini svog puta, a mi smo već stajali na samoj ivici mora, tako da su nam cipele upadale u vlažan pesak. Nije nam preostajalo ništa drugo nego da čekamo trudeći se da što više pažnje obratimo na primicanje čamca, a što manje na neprobojno pročelje peščanih duna, iznad kojih su lebdeli galebovi, a u čijem su se zaleđu naši neprijatelji, verovatno, pripremali za napad. — Ova divna i svetla čistina prosto je idealna meta — reče Alen iznenada — i, čoveče, želeo bih da imam tvoju hrabrost! — Alene, — uzviknuh — šta to govoriš? Pa ti si oličenje hrabrosti! Tvoj karakter bi mogao poslužiti za primer svakom čoveku; ako niko drugi, to bih ja mogao dokazati. — I mogu ti reći da bi se strašno prevario. Ono što čini razliku između mene i tebe jeste baš moja velika pronicljivost i poznavanje stvari. Ali što se tiče poznate, hladnokrvne smelosti i hrabrosti koja stavlja sve na kocku, nisam dostojan ni da ti prisvetlim. Pogledaj samo nas dvojicu ovde na pesku. Tu ti stojim ja preznojavajući se od želje da odem što dalje odavde; a tu si i ti, koliko znam, u nedoumici šta da preduzmeš. Misliš li da bih ja mogao ili hteo da se kolebam? Bogami ne! Na prvom mestu, ne bih se usudio jer mi nedostaje hrabrosti; na drugom, suviše sam pronicljiv i mislio bih pre svega na sebe. — Na to ti ciljaš, je li? — uzviknuh. — Oh, Alene, čoveče možeš prevariti tvoje stare žene, ali mene — nikad. Pomisao na iskušenje koje me je gotovo savladalo u šumi učinilo je da osetim gvozdenu odlučnost. — U određeni čas moram biti na zakazanom mestu — nastavih. — Obećao sam to tvom rođaku Čarliju; dao sam mu reč. — Prijatne sastanke ćeš ti još imati! Lep sastanak s dobričinama u rogozu, jednom i zauvek. A zašto? — produži s krajnje pretećom ozbiljnošću. — Kaži mi samo, čoveče! Hoćeš li da te odvuku kao ledi Greindž? Da te izbodu mačevima i sahrane u močvari? Ili će, možda, postupiti na drugi način

i optužiti te zajedno sa Džemsom? Može li se verovati takvim ljudima? Zar ćeš uvući svoju glavu u čeljusti Sima Frejzera i ostalih vigovaca? — dodade s neobičnom gorčinom u glasu. — Alene, — uzviknuh — slažem se s tobom da su sve to lopuže i lažljivci. Utoliko je više potrebno da se nađe bar jedan pošten čovek u zemlji lopova! Dao sam reč i održaću je. Još davno sam rekao tvojoj rođaci da neću pokleknuti ni pred kakvim opasnostima. Sećaš li se? Bilo je to one noći kad je Red Kolin pao. Prema tome i neću. Ostajem ovde. Prestongreindž mi je zagarantovao život; ako prekrši reč, ovde ću i poginuti. — Strašno, strašno — reče Alen. Za sve ovo vreme niti smo čuli niti videli naše goste. Ustvari, kao što sam to docnije saznao, bili su uhvaćeni iznebuha, na legalu; još se svi nisu bili ni okupili na mestu — svi, koliko god ih je imalo, bili su raspoređeni među rogozom, prema Gilejnu. Nije bila šala dozvati ih i skupiti, a za to vreme čamac je napredovao. Pored svega ostalog, bile su to ipak samo kukavice, običan čopor konjokradica iz raznih plemena — nijednog džentlmena da ih predvodi; i što god su duže posmatrali Alena i meke na žalu, pretpostavljam da im se sve manje sviđao naš izgled. Ne zna se ko je odao Aleka, ali to svakako nije bio kapetan; i sam se nalazio u čamcu, upravljajući njime, i kao čovek odan svom poslu nagonio ljude da veslaju iz sve snage. Već nam je bio sasvim blizu, a brod ga je pratio izdaleka — Alenovo lice se bilo zažarilo od uzbuđenja što mu se bliži spasenje — kad nekolicina naših prijatelja među rogozom, da li iz očajanja što vide da će im žrtve umaći, ili u nadi da će time uplašili Andi Skugala, iznenada zagrajaše iz sveg glasa. Glas koji se razleže iznad te, kako je izgledalo, puste obale bio je stvarno zastrašujući, i ljudi u čamcu smesta prekidoše veslanje. — Šta je ovo sad? — povika kapetan, koji se već nalazio na domaku glasa. — Moji prijatelji — odgovori Alen, i istog časa zagazi u plićak i pođe u pravcu čamca. — Devi, — reče zastavši — Devi, zar nećeš i ti? Osećam se bedno ostavljajući te ovde. — Ni govora o tome — rekoh. Možda još delić sekunde stajao je do kolena u slanoj vodi, neodlučan. — Tvrdoglavome nema pomoći — reče i zagazi u vodu iznad pojasa, a

tada ga uvukoše u čamac, koji odmah zaokrenu u pravcu broda. Stajao sam onde gde me je i ostavio, s rukama na leđima. Alen je sedeo okrenut licem meni, posmatrajući me, dok se čamac udaljavao klizeći glatko. Najednom me obuze slabost, bio sam cppeman da zaplačem; smatrao sam se najnapuštenijim i najusamljenijim dečakom u celoj Škotskoj. S tim osećanjem okretoh leđa moru i pogledah prema dunama. Nisam mogao videti nikoga, niti je do mene dopirao ma kakav ljudski glas; mokar i suv pesak presijavao se na suncu, vetar je duvao u močvarama. galebovi su žalosno kričali. Dok sam se kretao uz obalu, mali račići su hitro i okretno grabili po morskoj travi koju je plima izbacila na žal. Ništa drugo nisam video i nikakav drugi zvuk nije dolazio do mene, a ipak, znao sam da tu ima ljudi koji me posmatraju s nekom skrivenom namerom. To nisu bili vojnici, jer bi nas inače napali i zarobili mnogo ranije; bez sumnje su bili obični lopovi najmljeni da me onesposobe na neki način — otmu, a možda i jednostavno ubiju. Sudeći po klasi kojoj su ovi najamnici pripadali, prvo je bilo najverovatnije; po onome što sam znao o njihovom karakteru i žestini u sličnpm pothvatima ni drugo nije bilo isključeno; jeza poče da me obuzima od glave do pete. Sinu mi kroz glavu luda pomisao da izvučem mač iz korica; jer, premda sam bio nesposoban da se borim kao džentlmen u dvoboju, pomislih da bih mogao imati nekog uspeha vitlajući nasumice u borbi s nekolicinom. Međutim uvideh na vreme da bi bila ludost pružiti ma kakav otpor. Ovo je, nesumnjivo, bila Prestongreindžova i Frejzerova „pogodba". Bio sam više nego siguran da je prvi preduzeo nešto da bi mi sačuvao život, dok je drugi vrlo verovatno, prišapnuo izvesna potpuno suprotna uputstva Nilu i njegovoj družini; i sad ako bih se pojavio s isukanim mačem išao bih samo na ruku svom najvećem neprijatelju, pružajući mu odličan izgovor, i na taj način zapečatio svoju sopstvenu sudbinu. Obuzet ovim mislima stigoh do uzvišenog dela obale i bacih pogled unatrag: čamac se približavao brodu i Alen razvi svoju maramicu u znak pozdrava na što mu odgovorih mahanjem ruke. Ali sad, kad sam bio zaokupljen udesom koji me je očekivao on se nalazio u pozadini mojih misli i postao sasvim beznačajan. Natukoh šešir na glavu, stegoh zube i pođoh preko peskovitog brda. Peo sam se vrlo mučno. jep je bilo strmo. i noge su mi upadale u pesak kao da gazim po vodi. Najzad se nekako dočepah dugih stabljika rogoza na vrhu, i osiguravši tako dobar oslonac stadoh uspravno. U

istom trenutku začuh komešanje i šestorica ili sedmorica nitkova, svaki s bodežom u ruci, iskrsoše sa raznih strana. Ako hoćete da znate pravu istinu, zatvorio sam oči i pomolio se bogu. Kad sam ih otvorio lopuže su se bile došunjale jedva nešto bliže, ćutke i bez žurbe. Sve oči su bile uprte u mene; blistave, svetle oči koje su me opčinjavale. kao što me je iznenađivao i očigledan strah s kojim su mi se približavali. Ispružih ruke, bez oružja; našto me jedan od njih, jako iskvarenim hajlandskim narečjem, upita da li se predajem. — Protestujući, — odgovorih — ako uopšte znate šta to znači, u što sumnjam. Na te reči ustremiše se na mene kao jato grabljivica na lešinu; zgrabiše me, oduzeše mi mač i sav novac koji mi nađoše u džepovima, vezaše mi ruke i noge nekim jakim konopcem i baciše me na jedan snop rogoza. Tada i sami posedaše oko svog zarobljenika, buljeći u njega, bez reči, kao u nešto vrlo opasno, gotovo kao u lava ili titra spremnog na skok. Uskoro njihova pažnja popusti; približiše se jedan drugome, počeše da govore škotski i. na moje oči, na krajnje drzak način, razdeliše moju imovinu. Za to vreme imao sam to zadovoljstvo što sam sa mesta na kome sam ležao mogao posmatrati razvoj bekstva svog prijatelja Video sam kako se čamac približio brodu i kako cu ga podigli na palybv, kako cu razvili jedra i kako se brod, oplovivši ostrvca i prošavši pored Severnog Bervika, uputio ka stvorenom moru. U toku sledeća dva sata, otprilike, pridolazilo je sve više i više odrpanih Hajlanđana — Nil među prvima. — dok ih se nije okupilo oko dvadesetak. Svaki pridošlica pružao je zgodnu priliku za produženje razgovora, koji mi je većim delom zvučao kao prepirka i objašnjavanje; ali primetio sam jednu stvar — nijedan od onih koji su došli docnije nije imao nikakvog udela u onome što su opljačkali. Poslednje objašnjenje im je bilo veoma oštro i žestoko, tako da sam jednog trenutka pomislio da će doći do ozbiljne svađe. Međutim, društvo se ipak podeli pre nego što je došlo do toga; većina ce, u grupi, poče vraćati prema zapadu, dok su samo trojica — Nil i dvojica drugih — ostali da stražare kod zarobljenika. — Mogao bih imenovati nekoga koji bi bio vrlo nezadovoljan tvojim današnjim poslom, Nile Dankansone — rekoh kad se ostali udaljiše. Kao odgovor na to on me poče ubeđivati da će vrlo blago postupati sa mnom, jer on „dobro poznaje svoju gospodaricu",

Ovo je bio sav naš razgovor i niko se drugi ne pojavi na ovom delu obale sve dok sunce ne zađe za hajlandske planine i suton ne poče prelaziti u mrak. Tada primetih nekog mršavog, koštunjavog dugonju Letinjanca, 8 vrlo tamne puti, kako nam se približava kroz rogoz jašući na nekakvom kljusetu. — Momci imate li kakvu hartiju? — uzviknu on držeći jednu u svojoj ruci. Nil mu pokaza drugu, koju novodošavši pažljivo razgleda uzevši svoje rožnate naočari, i rekavši da je sve u redu i da smo mi ljudi koje je tražio, odmah sjaha. Mene tada popeše na njegovo mesto, vezaše mi noge ispod konjskog trbuha i tako krenusmo odatle, pod voćstvom ovog Donjokrajca. Mora da je pažljivo odabrao putanju pošto u toku celog puta naiđosmo samo na jedan par — dvoje zaljubljenih — a i ovi, smatrajući nas verovatno za krijumčare, pobegoše čim su nas spazili. Jedno vreme smo išli pored samog podnožja Bervika Loua, sa zapadne strane, a zatim, dok smo prelazili preko nekih golih brežuljaka, primetih svetlost koja je dolazila iz nekog naselja i, nedaleko među drvećem, stari crkveni toranj, mada sve to ipak suviše daleko da bi se mogao čuti moj poziv za pomoć, čak i da sam pomislio da pribegnem ovom sredstvu. Najzad ponovo stigosmo nadomak mora. Bila je prilično slaba mesečina, ali sam pomoću nje ipak mogao videti tri ogromne kule i porušene puškarnice Tantalona, tog zbornog mesta Crvenih Daglasa. Konja su privezali za kolac na dnu jarka i ostavili ga da pase, a mene uveli unutra, pravo u dvorište tvrđave, pa odatle u jedan podzemni kameii hodnik. Ovde, nasred pločnitka, moji vodiči naložiše jaku vatru, jer je noć bila veoma hladna. Odrešili su mi ruke, postavili me da sedim pored unutrašnjeg zida, a kad Donjokrajac izvadi hranu, dadoše mi ovsenog hleba i vrč francuske rakije. Posle toga ponovo sam ostao sa svoja tri Hajlanđanina. Sedeli su blizu vatre, pijući i razgovarajući; vetar je prodirao unutra kroz pukotine, raspirujući plamen, rasterujući dim svuda unaokolo i fijučući u vrhovima kula; mogao sam čuti huku mora dole, među stenjem, a pošto sam bio siguran za svoj život, a telo i duh mi bili premoreni današnjim događajima, okretoh se postrance i zaspah. Nije mi padalo ni na pamet da nagađam u koje doba su me probudili, znam samo da je mesec bio zašao a vatra jedva tinjala. Sad su mi oslobodili i noge i poveli me preko razvalina nekom vrletnom stazom prema litici kraj

mora, gde sam, u uvali među stenjem. ugledao ribarski čamac. Smestili su me u čamac, a zatim, pri raskošnom svetlucanju zvezda, počesmo se udaljavati od obale.

N 14 BAS ISAM IMAO POJMA O TOME kuda me vode, samo sam gledao svuda unaokolo očekujući da će odnekud iskrsnuti neki brod, dok su mi se sve vreme vrzmale po glavi Ransomove reči o sirotim prestupnicima ili, što je još gope, o nesrećnim, potpuno nevinim stvorenjima koja su, iz osvete ili nekih ličnih interesa pojedinaca, bila oteta ili prevarom dovedena na brod koji ih je odvozio na ropski rad po plantažama Severne Amerike. Ako bih i sad bio izložen toj istoj opasnosti ocenio sam da mi ovog puta ne bi bilo spasa — ne bi se našao još jedan Alen, brodolom se ne bi desio i po drugi put, a još manje bih mogao očekivati da ću i ovom prilikom naići na rezervni jarbol pomoću kojeg bih se spasao; i ja videh sebe kako okopavam duvan pod udarcima biča. Pretrnuh sav od te pomisli; osim toga, pošto je na vodi vazduh bio oštap a čamac ovlažen ledenim kapljicama pose, uzdrhtah od hladnoće na svom mestu pored kormilara. To je bio crnomanjasti čovek koga sam dotle nazivao Donjokrajcem; ime mu je bilo Deil, ali obično su ga zvali Crni Endi. Osetivši da sam se stresao, on mi vrlo ljubazno ponudi svoj grubi kaput pun ribljih krljušti, sa kojim sam se vrlo rado ogrnuo. — Zahvaljujem vam na svoj ljubaznosti, — rekoh — i biću toliko slobodan da vam je uzvratim jednom opomenom. Uzeli ste na sebe veliku odgovornost umešavši se u ovu stvar. Vi niste neoboazovan čovek kao ovi surovi Hajlanđani i svakako poznajete zakone i posledice koje njihovo nepoštovanje povlači sobom. — Nisam baš od oni’ koji mnogo poštuju zakone, kako ti to veliš. — odgovori on — čak ni ondak kad mi je doboo. a što se tiče ovog posla, preduz’o sam ga tek posle sigurne garancije. — Šta ćete učiniti sa mnom? — Nikak’o zlo ti se neće strefiti, — reče — nikak’o zlo uopšte. Imaš moćne prijatelje, rek’o bi’. Još će sve ispasti kako treba za tebe.

Tama poče da uzmiče pred sivkastom izmaglicom koja se spuštala na površinu mora; male mrlje ružičaste i crvene boje pojaviše se na istoku a u isto vreme prbudiše se i blune 9 i počeše kliktati s vrxa Baca. Kao što je poznato, to je usamljen stenovit greben, od čijeg bi se stenja mogao sagraditi čitav grad. Mope, koje je sada bilo neobično mirno, izlokalo je tokom vremena ogromna udubljenja oko njegovog podnožja. Ukoliko je više svitalo, sve jasnije sam ga mogao videti: okomite stene išarane izmetom morskih ptica kao jutarnjim injem, njegov strmi vrh obrastao travom, tato belih bluna koje cu kričale oblećući oko njegovih litica i tamne oronule zgrade zatvora na samoj ivici mora. Istog trenutka sve mi je bilo jasno. — Pa vi me vodite tamo? — uzviknuh. — Pravo u Bas, čoveče, ’de su pre tebe boravili i stari sveci; a sumnjam da si dop’o zatvora tako nevin k’o što su oni bili. — Ali sad niko ne živi tamo! — uzviknuh. — To je već odavno samo ruševina. — Tol’ko prijatnija promena za morske ’tice — reče Endi nemarno. Kako je postepeno svitalo, opazih na jednoj ogromnoj isturenoj steni, kakve su ribari obično iskorišćavali za privezivanje svojih čamaca, nekoliko buradi i kotarica, a pored svega i zalihu goriva. Sve ovo je bilo istovareno tu, gde se iskrcasmo Endi, ja i moja tri Hajlanđanina, nazivam ih svojim, iako bi se pre moglo reći da sam sad ja bio njihov. Sunce još nije bilo izašlo kada je čamac, uz škripu zapora na veslima, čiji se odjek odbijao o litice, krenuo ponovo natrag, ostavljajući nas same u ovoj neopisivoj pustoši. Endi Deil ili „zapovednik Basa“, kako sam ga u šali nazivao, bio je u isto vreme pastir i čuvar divljači na tom malom ali bogatom posedu. Imao je dužnost da nadgleda, otprilike, dvanaest ovaca koje su se hranile i tovile travom što je rasla na strmom vrhu rta — izgledalo je kao da životinje pasu na krovu neke katedrale — a pored toga vodio računa i o blunama koje su svijale svoja gnezda među stenjem; trud koji je ulagao u sve to donosio mu je izvanredan prihod. Mlade blune su vrlo ukusne za jelo — cena im je redovno bila oko dva šilinga po komadu, a sladokusci su je rado plaćali — dok su odrasli primerci bili veoma cenjeni zbog masti i perja; a sve do današnjeg

dana deo sveštenikovih prinadležnosti u Severnom Berviku isplaćuje se u ovim pticama, zbog čega je u očima izvesnih ljudi ova parohija vrlo primamljiva. Da bi obavljao sve ove poslove, a istovremeno zaštitio blune od gpabljivica, Endi je često noćivao, pa i čitave dane uzastopce provodio na grebenu, a mi smo se uverili da se isto tako dobro snalazio na njemu kao i svaki seljak na svom imanju. Naredivši nam svima da ponesemo ponešto od istovarenih stvari — kome sam se poslu i ja spremno pridružio — on otključa vratnice. jedini pristup na ostrvo, i uvede nas unutra a zatim nas, pored ruševina tvrđave, dovede do čuvarske kuće. Pa pepelu na ognjištu i krevetu u uglu moglo se zaključiti da je ovo njegovo obično prebivalište. On mi sam ponudi svoj krevet govoreći da sam, verovatno odlučio da se i ubuduće držim kao otmen čovek. — Moja otmenost nema nikakve veze s posteljom — rekoh. — Hvala bogu, i ranije sam već ležao na tvrdome, pa ću, sa zahvalnošću, moći i nadalje. Dok budem ovde, gospodine Endi ako je to vaše ime — radiću svoj deo posla i zauzeti mesto pored vas ostalih; jedino ću vas moliti da me ubuduće poštedite vašeg ismejavanja, jer priznajem da mi se ono nimalo ne dopada. On progunđa nešto kao da odgovara na moje reči, ali posle kratkog razmišljanja, izgleda, primi ih sa odobravanjem. Ustvari, bio je to bistar, razuman čovek, dobar vigovac i prezbiterijanac; svakodnevno je čitao ponešto iz svoje džepne biblije i bio sposoban i uvek spreman da ozbiljno raspravlja o religiji, odobravajući u priličnoj meri kameronske krajnosti. Njegovi moralni pogledi, međutim, bili cu sumnjive vrednosti. Otkrio sam da je bio duboko zagazio v krijumčarenje, upotrebljavajući ruševine Tantalona za smeštaj prokrijumčarene robe. Što se ticalo carinika, sumnjam da je život ijednog od njih cenio i četvrt penija. Ali taj deo lotijanske obale ostao je divlji sve do današnjeg dana, a prost svet iz tog kraja, neotesani i grubi ljudi. kao nigde u Škotskoj. Jedan događaj koji se desio za vreme mog tamnovanja ostao mi je dugo u sećanju po posledicama koje je imao. U to vreme ratni brod Sihors, pod komandom kapetana Palisera, nalazio se na službi u Fortu. Desilo se da je u septembru krstario često između Fajfa i Lotijana, ispitujući dubinu podvodnih stena. Rano jednog lepog jutra, kad se nalazio otprilike dve milje istočno od vas, sa njega je bio spušten čamac; kako je izgledalo, dali su se na ispitivanje

hridina Vajld-fajera i Sataninog Grma, koji su bili poznati kao opasni za plovidbu na tom delu obale. Uskoro, međutim, podigavši čamac, brod se, gonjen vetrom, uputi pravo ka Basu. Ovo je bilo vrlo neprijatno Endiju i Hajlanđanima; cela ta stvar oko mog odvođenja trebalo je da se drži u tajnosti, a sad, s obzirom da će se pomorski kapetan možda iskrcati i prošvrljati po ostrvu, pretila je opasnost da postane prilično javna, ako ne i nešto gope. Bio sam u manjinji, sam ustvari, a nisam bio Alen da napadnem toliko njih; sem toga, kako nisam verovao da bi ratni brod mogao doprineti bilo šta u popravljanju mog položaja ovde, to, kad razmislih o svemu, dadoh Endiju reč da ćy ga slušati i vladati se po njegovoj želji, na što me brzo odvedoše na vrh stene, gde se posakrivasmo uza samu ivicu litice, polegavši na različita mesta zgodna za osmatranje. Sihors se kretao pravo ka steni, sve dok nisam pomislio da će udariti o nju; sa vrtoglave visine na kojoj smo se nalazili mogli smo videti brodsku momčad na krmi i čuti škripu lanca za koji je bio pričvršćen visak za merenje dubina. Zatim, odjednom, brod zaokrete u pravcu zavetarne strane i ispali plotun iz mnogobrojnih topova. Stena uzdrhta od grmljavine, dim se diže iznad naših glava, a nebrojena jata bluna uzleteše istog časa. Čuti njihovo kliktanje i videti lepršanje mnogobrojnih krila pretstavljalo je zaista nešto retko te pretpostavljam da je kapetan Paliser došao u blizinu Basa baš u traganju za ovim, donekle detinjasti, zadovoljstvom. U svoje vreme, međutim, skupo ga je platio. Za vreme dok nam se brod primicao imao sam prilike da uočim dobro njegovu opremu, tako da sam ga docnije mogao prepoznati na milju; ovoj okolnosti i samom proviđenju može se pripisati što sam docnije spasao prijatelja od velike nesreće, a samom kapetanu Paliseru priredio osetno razočarenje. Za sve vreme mog bokravka na grebenu živeli smo dobro. Imali smo pomalo piva i rakije i ovsa, od koga smo jutrom i večerom pripremali kašu. S vremena na vreme dolazio bi čamac iz Kastltona i donosio nam po četvrtinu brava, pošto ovce koje su živele na grebenu nismo smeli dirati, jer su naročito gajene za prodaju. Blune nisu bile za jelo u ovo doba godine, i tako smo ih ostavljali na miru. Pecali smo ribe sami, a još češće puštali ptice da to rade umesto nas: primetivši da je neka od njih uhvatila ribu, zaplašili bismo je, tako da bi ispustila svoj plen pre nego što je imala prilike da ga proguta.

Čudna priroda ovog mesta i retkosti kojima je obilovalo pružale su mi posla i razonode. Pošto je bekstvo bilo nemoguće, dopuštena mi je potpuna sloboda kretanja, te sam, prema tome, stalno ispitivao ostrvo i sva mesta na njemu do kojih je čovečja noga mogla dospeti. Stari tamnički vrt, sa svojim cvećem, raznovrsnim travama koje su divlje bujale i ponekom zrelom trešnjom na grani, skrivao je uvek ponešto novo za mene. Malo niže nalazila se neka kapela ili možda pustinjakova izba; ko ju je sagradio, ili nekad živeo u njoj, što nije mogao znati, a pomisao na to koliko vremena tu stoji potsticala me je na mnoga razmišljanja. Sam zatvor, u kome sam, ustvari pod vedrim nebom, provodio noći u društvu hajlandskih konjokradica, bio je po svemu istorisko mesto. Izgledalo mi je čudno što je toliko svetaca i mučenika prošlo kroz njega, i to ne tako davno, ne ostavivši za sobom ništa sem ponekog lista iz Biblije ili imena uklesanog u zidu, dok su neotesani mladi vojnici, koji su nekad oko logora čuvali stražu, preplavili okolinu uspomenama na sebe — većinom polomljenim lulama, i to u neverovatno velikom broju, ali takođe i metalnim dugmadima sa svojih uniformi. Bilo je trenutaka kad mi se činilo da čujem pobožne zvuke psalama iz podzemnih ćelija mučenika i vidim vojnike, sa njihovim zapaljenim lulama, kako trupću po bedemima tvrđave, dok zora sviće iza njih dižući se iz Severnog Mora. Bez sumnje su i Endijeve priče dobrim delom uticale na moju uobrazilju. Bio je neverovatno dobro upoznat sa svim pojedinostima u vezi s ovim grebenom, a pošto mu je i otac služio nekad ovde u istom svojstvu, sećao se čak i imena prostih vojnika. Sem toga, imao je urođeni pripovedački dar, tako da je izgledalo kao da se nekadašnji ljudi vraćaju iz prošlosti i govore vam, a događaji se odigravaju tu, na vaše oči. Ova njegova sposobnost i moja zainteresovanost i osobita pažnja pri slušanju imali su velikog udela u našem zbližavanju. Bilo bi nepošteno ako ne bih priznao da mi se dopadao a uskoro sam uvideo da se i ja njemu sviđam; ustvari, od samog početka sam se trudio da ga pridobijem za sebe Jedna neobična okolnost, koju ću ispričati docnije, doprinela je ovome preko svakog očekivanja; moram ipak reći da smo počev od prvih dana bili u suviše prijateljskim odnosima za jednog sužnja i njegovog tamničara. Kosilo bi se s mojom savešću ako bih se pretvarao da mi je boravak u Basu bio sasvim neprijatan. Tu sam se osećao siguran. kao da sam uspeo da pobegnem od svih neprilika i briga. Nikakvo zlo mi se nije moglo desiti;

stvarne prepreke — stenje i duboko more, spasavali su me od novih pokušaja napada; i osećajući se bezbedan, bilo je trenutaka kad sam dopuštao sebi da se naslađujem time kao krišom ispijenim napitkom. Ponekad, međutim, obuzimale su me sasvim drute misli. Sećao sam se svojih svečanih izjava pred Renkilorskm i Stjuartom, pomišljao da će se moje tamnovanje na Basu, s obzirom na ogromnu dužinu obale Fajta i Lotijana, pre smatrati za izmišljeno nego zaista izdržano, i da ću u očima ova dva džentlmena, u najmanju ruku, ostati hvalisavac i kukavica. Čas bih to uzeo olako, govoreći sebi da me se mišljenje ostalih ne tiče sve dotle dok me Katriona ceni; i nato bih se upustio u razmatranja, uvek tako prijatna zaljubljenima, koja čitaocima moraju izgledati samo obično traćenje vremena. Ali odmah zatim obuzeo bi me strah i prava panika samopoštovanja, tako da bi mi ovo pretpostavljeno mišljenje o meni izgledalo kao nepravda koja se ne može podneti. Ovo bi skrenulo moje misli drugim pravcem, i tek što bih počeo da se uzbuđujem zbog toga što će me ljudi smatrati razmetljivcem i slabićem, a već me je progonilo sećanje na Džemsa Stjuarta u mračnoj ćeliji i naricanje njegove žene. Tada bi me obuzimalo uzbuđenje i nisam mogao oprostiti sebi što sedim ovde i dangubim; da sam uopšte čovek, kopao bih nogama i rukama dok ne bih uspeo da pobegnem iz ovog mesta koje mi je pružalo takvu bezbednost. I u tom raspoloženju, a da bih ublažio samoprekor, ulagao bih mnogo truda da pridobijem naklonost Endi Deila. Najzad, kad smo se jednog svetlog jutra našli sami na vrhu grebena, nagovestih mu da bih bio voljan da ra podmitim. On me pogleda, zabaci glavu i glasno se nasmeja. — Ah, vama je to smešno, gospodine Deile, — rekoh — ali ako bacite pogled na ovu hartiju, možda ćete promeniti držanje. Prilikom odvođenja glupi Hajlanđani su mi oduzeli samo gotov novac, a pismeno koje sam sad pokazao Endiju bila je potvrda Britanskog tekstilnog preduzeća, koja je glasila na pozamašnu sumu. On je pročita. — Istina, ne stojiš baš loše — reče. — Mislio sam da će to uticati na vas da npomenite mišljenje. — Šta! Ovo je samo dokaz da imaš čim’ da podmićuješ; al’ to kod mene ne pali. — Pa videćemo još — rekoh. — Ali prvo ćy vam dokazati da znam šta

govorim. Vi imate naređenje da me zadržite ovde zaključno sa čevrtkom koji pada dvadeset prvog septembra. — Nisi mnogo izgrešio. Rekli su mi da te pustim u subotu dvadeset trećeg, sem ako se ne prisete da promene odluku. Nisam mogao da ne osetim da je bilo nečega do krajnosti lukavog u ovom naređenju. To što bih se pojavio tačno onda kad bi već bilo suviše dockan, poslužilo bi samo za to da se još više posumnja u moju priču, ako bih i naumio da je nekome iznesem i to me razbesne toliko da sam bio u stanju da se potučem bilo s njim. — Sad, dakle, Endi, vi koji poznajete svet saslušajte me i razmislite za to vreme o svemu — rekoh. — Znam da su u ovaj posao umešane visoke ličnosti i ne sumnjam da imate njihovo ovlašćenje i njihovo jemstvo. I sam sam bio kod nekih od njih otkad je ova stvar započela i rekao im u lice svoje mišljenje. Ali kakav sam ja to zločin izvršio? I kakav je postupak kojem sam bio izložen? Da me napadnu neki dronjavi Hajlanđani tridesetog avgusta, i dovedu do gomile starog stenja — koje, ma šta bilo nekad, nije više ni tvrđava ni zatvor, već prosto boravište čuvara divljači na Basu — da bih na isti tajanstveni način na koji sam lišen slobode bio pušten dvadeset trećeg septembra; da li vam to miriše na zakonitost? Šta je to: zakon, ili, da govorimo pošteno, neka niska, prljava intriga, koje se stide čak i oni isti ljudi koji su upleteni u nju? — Tako je, Šos, pravo kažeš! Ima tu, brajko, nečeg nepoštenog. I samo da ti ljudi nisu dobri i ispravni vigovci i prezbiterijanci, rek’o bi’ im da odu do sto đavola pre neg’što bi’ umeš’o svoje prste u to. — Gospodar od Lovata je sigurno jedan od uglednih vigovaca i sjajan prezbiterijanac. — Ne znam ti ja ništa o njemu. Nisam vodio nikak’e razgovore s Lovatima. — Ne, verovatno ste pregovarali s Prestongreindžem? — rekoh. — Ah, to ti neću reći — odgovori mi. — Nema ni potrebe, kad već znam — odgovorih. — Treba da budeš sasvim siguran u jednu stvar, Šos a to je: pokušav’o ti kol’ko god ’oćeš, neću sad pregovarati s tobom; a nemam tu nameru ni ubuduće — dodade. — Dobro, Endi, vidim da moram govoriti otvoreno — i ispričah mu o

celoj stvari sve što sam smatrao za potrebno. On me je slušao ozbiljnog lica, a kad sam završio, izgledalo je da razmišlja o svemu. — Šos, — izusti najzad — reći ću ti otvoreno. To je čudna i prilično neverovatna priča, ako pri’vatim sve ono što si mu rek’o; a ja, brate, i ne mislim da sumnjam i verujem da je sve tako kako si mi kaz’o. Kako mi izgleda, ti si jedan pristojan mladić. Al’ ja, koji sam stariji i iskusniji, mogu možda malko dublje prodreti u celu stvar nego što bi ti to mog’o. I evo ti, prosto i jasno, šta mislim. Nikak’e štete nećeš imati zbog tog’ što te držim ovde; daleko od tog’, šta-više, mislim da će ti to samo koristiti Nikak’e štete ni za državu: jedan Hajlanđanin više obešen, a sam bog zna da to nije loše! S druge strane, ja bi’ im’o prilično neprilika ako bi’ te pustio na slobodu. Vidiš, govorim ti k’o dobar vigovac, iskren prijatelj tebi, a sem tog’ i samom sebi, i savetujem ti da ostaneš ovde, u društvu Endija i morski’ ’tica. — Ali, Endi, — rekoh, stavljajući mu ruku na kolena — onaj Hajlanđanin je nevin! — Ehej, žalosno je to — reče. — Ali vidiš, na ovom svetu, ovak’om kako ga je bog stvorio, stvari ne idu baš onako kako bi mi ’teli.

D 15 PRIČA CRNOG ENDIJA O TODU LAPREIKU OSAD SAM MALO GOVORIO O Hajlanđanima. Sva trojica su bili ljudi Džemsa Mora, što je bacalo još veću krivicu na njihovog gospodara. Razumevali su reč ili dve engleski; samo je Nil, jedini među njima, smatrao da ima dovoljno znanja za svakidašnji razgovor, premda su njegovi sagovornici, kad bi se on već zahuktao, bili skloni da steknu sasvim drukčije ubeđenje. Bili su to jednostavni, poslušni ljudi, mnogo učtiviji nego što bi čovek mogao očekivati s obzirom na njihovu dronjavost i neuglednu spoljašnost, a prema Endiju i meni su već od samog početka spontano zauzeli stav trojice slugu. Primetio sam još u početku da je boravak na ovom usamljenom mestu, među isprepucalim razvalinama stare tamnice i uz neprekidnu buku mora i krike morskih ptica. izazivao kod njih osećanje sujevernog straha. Kad ne bi bilo nikakvog posla obično bi ležali ili spavali, usled čega im je apetit bio prosto neutoljiv, ili bi Nil zabavljao ostale pričama koje su obično izazivale osećanje straha i napetosti. Ako nijedno od ovih zadovoljstava ne bi bilo moguće — kad bi se desilo da dvojica spavaju a treći nema nameru da sleduje njihovom primeru — video bih ga kako sedi i osluškuje, gledajući oko sebe s očiglednom nelagodnošću koja sve više raste, kako se trza i steže pesnice kao čovek koga nešto progoni. Nikad nisam imao prilike da otkrijem prirodu ovih strahovanja, ali utisak koji su ona ostavljala na njih bio je zarazan, a i sama okolina u kojoj smo se nalazili doprinosila je osećanju uznemirenosti. Ne mogu naći engleske reči kojima bih to mogao pretstaviti, ali je Endi imao škotski izraz koji je uvek upotrebljavao. — Ehej, — rekao bi — it’s an unco place, the Bass. 10 Tako i sam uvek mislim o njemu. Bilo je to zaista neobično mesto, danju i noću; prepuno čudnih glasova — dozivanja bluna, zapljuskivanja morskih

talasa i jeke stenja — koji su nam neprekidno bili u ušima. Tako je bilo uglavnom pri umerenom vremenu. Kad bi se more, međutim, i najmanje uznemirilo talasi bi rikali udarajući o stenje, nalik na grmljavinu i tutnjavu vojske — strašno a ipak veselo za slušanje: samo prilikom mirnih dana čovek je plašio sebe osluškivanjem — ne samo Hajlanđani, nekoliko puta sam i sam iskusio to na sebi — toliko raznolikih šumova, toliko potmule buke koja se ponavljala i odjekivala u šupljinama grebena. Ovo me dovodi do priče koju sam čuo i prizora u kojem sam sudelovao, a koji je potpuno izmenio uslove našeg života i imao velikog uticaja na moj odlazak. Desilo se da sam jedne noći, sedeći pored vatre, utonuo u razmišljanje i, setivši se pritom Alenove kratke melodije. počeo da je zviždućem. Neka ruka mi se spusti na rame, i Nilov glas me opomenu da prestanem, pošto to nije „zgodna svirka“. — Nije zgodna? — upitah. — Kako to može biti? — Nije dabogme — potvrdi on — čuće je veštica i zaželeće tvoju glavu. — Dobro, — rekoh — ali ovde svakako nema veštica, Nile; nema verovatnoće da bi se one bavile zastrašivanjem bluna. — Je l’? — umeša se Endi. — Tako li mi ti misliš o tome? Al’ ja ti mogu reći da su ovde živeli čarobnjaci, ako ne veštice. — Pa šta je čarobnjak ako ne veštac, Endi? — upitah. — Čarobnjaci, — nastavi on ne odgovorivši mi — il’ u najmanju ruku jedan od nji’. I to ti je čudna priča vrlo — dodade. — I ako ’oćeš, ispričaću ti je. Budite sigurni da smo to svi jedva dočekali; pa čak i Hajlanđanin koji je od sve trojice ponajmanje znao engleski pripremi se da je sluša s najvećom pažnjom. PRIČA O TODU LAPREIKU Moj otac, Tom Deil, pokoj mu duši, bio je živ, radozn’o dečak u svoje vreme, ne bogzna kako pametan i vrlo rđavog ponašanja. Vol’o je curice a još više čašicu i bio uvek gotov na nešto nepromišljeno; i nikad nisam čuo da je mario za neki pošten poc’o. Menj’o je zanimanja k’o ciganin konje, dok se najzad nije upis’o u vojsku i bio pridodat posadi ovog utvrđenja: tako je prvi put noga jednog Deila stupila na tle Baca. Jadna mu to služba beše!

Zapovednik je vario pivo, koje je, kako izgleda, bilo gope neg’ što se zamisliti može. Hranu su im donosili s obale, al’ se o tom’ slabo vodilo računa, tako da je bilo dana kad su morali loviti ribu i blune da bi imali šta da jedu. K’o kruna svega, to je bilo u doba Inkvizicije. Trošne, hladne odaje bile su pretrpane svecima i mučenicima; bili su to najbolji među najboljima na zemlji koja i’ nije bila dostojna. I premda je Tom Deil nosio pušku, bio prost vojnik i, k’o što sam rek’o, vol’o curice i čašicu, ipak mu se nije mnogo sviđ’o poc’o koji je radio. Bio je ipak sves’an toga šta znači crkva; bilo je časova kad bi mu krv uzavrela gledajući kako muče božje svece i kad bi se stideo što nosi pušku i pomaže u jednom tako prljavom poslu. Bilo je noći kad bi, čuvajući stražu dok je unaokolo sve bilo belo od snega a stenje od mraza, čuo kako neki sužanj započinje da peva psalme a ostali mu se pridružuju; blagosloveni zvuci su dolazili iz raznih odaja — bolje reći ćelija — tako da bi se ovaj stari greben činio k’o deo raja. Strašan stid bi mu obuz’o dušu; njegovi mnogobrojni gpe’ovi lebdeli su mu pred očima, dok ne bi porasli ogromni k’o Bas, a iznad svi’ taj glavni, da je umeš’o svoje prste u progonjenje i komadanje Hristove crkve. Al’, ustvari, on se opip’o tome. Doš’o bi dan, drugovi bi poustajali i njegove dobre namere pale bi u vodu. U to vreme u Basu je stanov’o neki bož’i čovek — Pidi prorok se zvao. Sigurno ste čuli za njega. Nikad otad’ nije bilo tak’og pokajnika, a pitanje je da li će ga i biti. Bio je zapušten k’o neki divljak, stra’ da te u’vati kad ga vidiš il’ čuješ, a na licu mu je bio izraz k’o da je doš’o sudnji dan. Glas je imo k’o u blune, nap’o je uši, a reči su mu pekle k’o žeravice. Sad, bila je. u Basu i neka devojka, iako ja mislim da tu nije imala nikak’a posla, jer to nije bilo mesto za pristojne žene; al’ izgleda da je bila lepuškasta i da su se ona i Tom Deil odlično slagali. Ispalo je da se Pidn molio u vrtu kad nji’ dvoje naiđoše, i cura šta uradi, neg’ se poče rugati svecu i ismevati njegovu pobožnost. On ustade i pogleda na nji’, a izgled mu je bio takav da Tomu klecnuše kolena. Al’ kad je progovario, bilo je to više tužno neg’ ljutito: „Bedni stvore, bedni stvore!" rek’o je a gled’o u devojku. „Čuo sam te kako vrištiš i smeješ se“, reče, „ali bog je spremio strelu za tebe, i kad stigne ta iznenadna presuda, vrisnućeš i onda, al’samo jedanput." Kratko vreme zatim ona se verala po litici u društvu sa dvojicom,

trojicom vojnika. Bio je baš lep dan, al’ odjednom dunu vetar, zavitla joj ogrtač i odnese je zauvek. A vojnici su čuli da je vrisnula samo jednom. Nema sumnje da je ovo imalo nekog uticaja na Toma Deila; al’ ubrzo je zaboravio i nastavio po starom. Jednog dana svađ’o se sa nekim vojnikom. „Đavo nek’ me nosi“, uzvikn’o je, jer je oduvek bezbožno psov’o. Kad odjednom tu se stvori Pidn, ljutitog izgleda, a ipak nekako žalos’an i duboko uvređen; Pidn, sa svojom dugačkom kosom i blistavim očima, ogrtačem ovlaš prebačenim preko leđa i ispruženom rukom na kojoj su se crneli prljavi nokti, jer on nije vodio računa o svom telu. „Fuj, fuj, jadniče!" uzviknu. „Siroti ludi stvore! ’Đavo nek’ me nosi’, rek’o si; a ja vidim da ti đavo stoji za petama“. Svest o krivici i pobožnost poraste u Tomu kao plima i on baci rogove koje je drž’o u ruci. „Nikad više neću dići oružje protiv bož’i’ stvari" rek’o je i održ’o reč. Im’o je grdne muke upočetku, al’ kad je zapovednik vid’o da je odlučan, izd’o mu je otpusnicu i on ode, nastani se i oženi u Severnom Berviku, gde je o’tad uživ’o dobar glas među poštenim svetom. Bilo je to godine 'iljadu sedam sto šeste kad je Bas pao u ruke tuđina i kad su dvojica ljudi zatražili da budu tu čuvari. Obojica su bili sposobni za taj noc’o, jer su nekad služili k’o vojnici u posadi tvrđave i znali kako se ’vataju blune, u koje vreme i kol’ko vrede. Pored ostalog, bili su — ili je bar izgledalo tako — oduševljene pristalice verski’ rasprava, a i ljudi s kojima je bilo prijatno porazgovarati. Prvi je bio baš Tom Deil, moj otac; drugi neki Lapreik, koga su obično zvali Tod 11 Lapreik, premda nikad nisam sazn’o da l’ mu to beše pravo ime il’ samo nadimak koji su mu prikačili zbog njegovog izgleda. Dakle, Tom je otiš’o da se nađe s Lapreikom povodom ovog posla, pa je za ruku poveo i mene koji sam tek bio pro’od’o. Tod je stanov’o u dugačkoj, uskoj uličici iza crkvene porte. Ona je bila mračna, prljava, a i sama crkva nije bila omiljena još od doba Džemsa Šestog, kad se, još za vreme kraljičinog putovanja morem, u njoj bavilo đavoljim vradžbinama. Što se tiče same Todove kuće, nalazila se u najmračnijem delu i malo se dopadala onima koji su znali za bolje. Vrata su tog dana bila otvorena, te ja i moj otac uđosmo pravo unutra. Tod je bio tkač po zanimanju; razboj mu je staj’o u prednjoj sobi. Za njim

je i sedeo, tad’ kad smo ušlli — debela nepokretna, bela gomila sa nekim, rek’o bi, svetiteljskim osme’om na licu koji me privuče k njemu. Rukom je neprekidno provlačio čunak, iako su mu oči bile zatvorene. Zvali smo ga, vikali mu u samo uvo, vukli ga za ramena. Ništa nije pomoglo. Sed’o ti je on i dalje za razbojem, provlačio čunak i smešio se k’o uklet. „Bog nek‘ nam se smiluje”, reče Dom Deil, „ovde nešto nije u redu.“ Tek što je to rek’o, a Tod Lapreik dođe k sebi. „Jesi l’ ti to, Tome?“ upita. „Hej, čoveče, radujem se što te vidim. Ja ti tako ponekad padnem u nesves’, k’o sad; to je zbog stomaka.” Dakle, oni počeše da razgovaraju o Basu, da se prepiru oko toga ko će od njih dvojice dobiti za čuvara i, malo po malo, dođe i do svađe i obojica se razljutiše. Sećam se dobro, dok smo se vraćali kući, da je moj otac neprekidno ponavlj’o kako mu se nimalo ne sviđa Tod Lapreik i njegova nesves’! „Nesves’!“ govorio je. „Mislim da su zbog tak’i’ nesvestica već mnogi spaljeni.“ E, dakle, moj otac dobije za čuvara Basa, a Todu se izmače. Pamtilo se otad na koji je način on primio tu stvar. „Tome“, rek’o je, „podvalio si mi i ovog puta; nadam se, u najmanju ruku, da ćeš na Basu naći ono što si tražio“ — i to se otad smatralo k’o vrlo čudnovata primedba. Najzad dođe vreme da Tom Deil po’vata mlade blune. On je bio vičan ovom poslu — od detinjstva se ver’o po kršu — i nije im’o poverenja ni u kog’ sem u sebe samog. I tako se on naš’o viseći o konopcu na najvišem i najstrmijem delu litice. Nekoliko momaka vičnih lovu na divlje ptice nalazilo se na vrhu; pažljivo osmatrajući i upravljajući konopcem na čijem je kraju on bio privezan, očekivali su njegove znake. Tamo gde je Tom visio nije bilo ničeg, sem litice, mora dole i bluna koje su letele i kričale. Bilo je lepo prolećno jutro i Tom je zvižduk’o dok je vat’o ’tice. Mnogo puta sam ra sluš’o da priča o ovom svom iskustvu, i uvek bi’se preznojav’o. Desilo se, vidite, da je Tom bacio pogled naviše i ugled’o jednu veliku blunu kako kljuje konopac. On pomisli da je to čudna i neubičajena stvar kod ovi’stvorova. Seti se da su konopci vrlo slabi, a kljunovi bluna i greben Basa neobično oštri, i da su šeset metara visina sa koje on ne bi voleo da padne. „Iš!“ vikn’o je. „Odlazi, tico! Iš odatle!“

Bluna pogleda dole u Toma, a u njenim očima bilo je nečega čudnog. Bacila je samo jedan pogled i nastavila da kljuje. Al’ sad je to radila s tak’om neobičnom upornošću, k’o pobesnela. Nikad se nije izletla bluna koja je izvodila tako nešto; a izgleda i da je tačno znala šta radi, jer je čvrsto držala uže kljunom i strugala ga prevlačeći ga preko oštrog stenja. Samrtni strah obuze Toma. „Ovaj stvor nije ’tica“, zabrinu se. Oči mu se iskolačiše a dan postade crn. „Ako me u’vati nesves’ ovde“, pomisli, „onda zbogom Tome Deile“. I on dade znak momcima da ga povuku gope. Al’ izgleda da se bluna razumevala i u znake, jer čim je signal bio dat, ona napusti konopac, razvi krila, kliknu prodorno, polete i okomi se pravo na Tomove oči. Tom je im’o nož i on ga izvadi, a ’ladan čelik sevnu. Al’ izgleda da je bluna znala sve i o noževima, jer tek što je čelik zablist’o, na suncu, ona pusti samo jedan slab cijuk, k’o razočarano stvorenje, i odlete iza grebena, a Tom je više nije vid’o. A čim ona zamače, glava mu klonu na rame i momci ga izvukoše k’o neku lešinu koja je otskakala odbijajući se o liticu. Gutljaj rakije, bez koje nije nigde kret’o, povrati mu sves’ ili ono što je bilo ostalo od nje. On sede. „Trči, Džordži, otrči do čamca, pripazi na šega, čoveče — trči!“ uzvikn’o je, „il’ će ga ona bluna odvući.“ Momci su blenuli u njega i šaleći se pokušavali da ga odvrate od tog’. Al’ ništa nije moglo umiriti Toma Deila sve dok jedan od nji’ nije potrč’o da čuva stražu oko čamca. Ostali ga upitaše ’oće l’ opet da se spusti i nastavi lov. „Ne“ rek’o je, ”nit’ ja nit’ iko od vas, a čim budem u stanju da stanem na svoje dve noge, otići ćemo sa ove satanine stene.” I zaista, tako je i bilo. Nisu gubili vreme i to brzo sprovedoše u delo, a pre neg’ što stigoše do Severnog Bervika, Tom je bio u bunilu. Lež’o je celo leto; i ko je bio tol’ko ljubazan da ga obilazi, neg’ baš Tod Lapreik! Svet je prič’o docnije da se groznica pojačavala svaki put kad bi Tod doš’o u blizinu kuće. Ja ne znam ništa o tome, al’ ono što dobro znam to je kraj svega toga. Bilo je to, otprilike, u ovo doba godine; moj deda je poš’o u lov na pastrmke, a k’o svako dete, i ja sam ’teo s njim, mada mu nisam mog’o biti od koristi. Sećam se da smo imali bogat lov a ploveći za ribom dospeli smo

u blizinu Basa, gde smo zatekli drugi čamac koji je pripad’o nekom Sandi Flečeru iz Kastltona. On je tu skoro umro, inače bi se mogli raspitati kod njega lično. Dakle, Sandi zaustavi čamac. „Šta je ono tamo na Basu?“ upita. „Na Basu?“ ponovi deda. „Da,“ reče Sandi, „na njegovoj zelenoj padini.“ „Šta može biti?“ reče deda. „Ne mož’ biti ništa na Basu, sem ako nije neka ovca.“ „Neobično mi liči na čoveka“, reče Sandi, koji je bio bliže. „Čoveče!“ uzviknusmo, i nijednom se od nas to nije sviđalo; jer nigde se nije vid’o čamac kojim se čovek mog’o dovesti dovde, a tamnički ključ je još visio kod kuće nad glavom mog oca koji je lež’o u krevetu. Radi svake sigurnosti, dva čamca su se držala jedan pored drugog i tako prilazila bliže. Deda je im’o dogled jer je nekad bio mornar ribarske lađe, koju je izgubio nasukavši se na peščano dno Taja. Kad smo pogledali kroz dogled, stvarno smo videli čoveka. Nalazio se na jednom zaravnjenom delu prevoja obraslog travom, nešto malo dalje od kapele, a pored stanice koja je vodila k njoj, gde je skak’o i igr’o k’o obesna devojka na svadbi. „To je Tod“, reče deda i dade dogled Sandiju. „Tako je, on je“, reče Sandi. „Il’ neko ko liči na njega“, reče deda. „Mala razlika”, reče Sandi. „Đavo il’ čarobnjak, isprobaću moju pušku na njemu“, reče i izvuče sačmu koju je uvek nosio sobom, jer je bio poznat k’o dobar strelac u tom okrugu. „Stani, Sandi," reče deda „moramo se prvo uveriti ko je, il’ ovo može ispasti noc’o koji ćemo obojica skupo platiti. „Ćuti!“ reče Sandi. “To bi bila samo božja kazna. Dođavola s tim gadom!“ „Možda je tako. a možda i nije“, reče moj deda pametan čovek. „Al’ ti se sigurno sećaš okružnog načelnika, s kojim si, mislim, im’o posla.” To je bilo više neg’o tačno, a Sandi je bio kukavica kad bi mu neko otvorio oči. „Pa dobro, Endi“, reče, „a šta bi ti uradio?" „Pa, evo šta“, reče deda. „Daj mi lakši čamac da se vratim u Severni Bervik, a ti ostani ovde i pazi na „ono“. Ako ne budem naš’o Lapreika,

vratiću se pa ćemo se nas dvojica porazgovarati s njim. Al’ ako Lapreik bude kod kuće, ja ću ti dati znak zastavicom, a ti onda možeš da gađaš u to čudo.“ E, dakle, tako vam se nji’ dvojica složiše. Ja sam se, k’o svako dete preselio u Sandijev čamac računajući da ću odatle najbolje videti tok događaja. Moj deda dade Sandiju srebrni novčić da ga ovaj nabije u cev puške, jer bi onda pogodak protiv veštica i njima ravnim bio smrtonosniji. I tada jedan čamac krenu prema Severnom Berviku, dok je drugi ost’o gde bio, motreći čudovišnu priliku na prevoju grebena. Sve vreme koje smo proveli tamo ona je skakala, cupkala i vrtela se k’o čigra, a ponekad smo je mogli čuti i kako podvriskuje. Ja sam viđ’o devojke, obesne cure kako igraju i pocupkuju celu zimsku noć, i još uvek igraju i cupkaju kad dan svane, al’ tamo je bilo sveta koji im je pravio društvo i mladića koji su i’ bodrili da produže; al’ ovo je čudo bilo potpuno samo. Pa onda, tamo je bilo guslara koje bi zabolele ruke od svirke kraj ognjišta; a ovde sem kreštanja bluna nije bilo druge muzike. Pa onda, cure su bile mlade i pune života, vatra im je grejala udove; al’ ovo je bio krupan, debeo, nezgrapan čovek, a sem toga i zaš’o u godine. Kaž’te što god ’oćete, al’ moram reći i šta ja mislim. To što je bilo u njegovom srcu bila je radost, paklena doista, smem reći, al’ ipak radost. Mnogo puta sam se pit’o zašto su veštice i čarobnjaci prodavali svoje duše, koje su im bile najveća dragocenost, i postajali stare, ružne, zbrčkane žene, šgo stari bezvredni. zli ljudi; i tad’ bi’ se ceć’o Toda Lapreika koji je igr’o tamo sam, u groznom veselju svog srca. Bez sumnje se peku na dnu pakla radi toga, al’ bilo šta bilo, veselo se provede ovde — bog nek’ nam ’prosti! Dakle, na kraju krajeva, primetismo malu zastavu kako leprša na vrhu stene kod ulaza u zaliv. To je bilo ono što je Sandi očekiv’o. On podiže pušku, nanišani onako odoka i povuče obarač. Začu se pucanj i oštar krik sa Baca. I tu smo vam stajali mi, trljali oči i blenuli k’o budale; jer sa pucnjem i krikom onog čuda nestade. Sunce je sijalo, vetar duv’o, a tamo gde je čudovište do malopre skakalo i cupkalo videla se samo gola čistina. Celim putem pri povratku vrištao sam i cvileo od užasa koji je u mene uterala ta nečista sila. Odrasli se nisu ponašali mnogo bolje; malo šta je izgovoreno u Sandijevom čamcu sem božjeg imena, a kad smo se primakli molu, okolne stene su bile načičkane svetom koji nas je očekiv’o. Izgleda da su bili zatekli Lapreika prilikom jednog od njegovi’ napada kako provlači

čunak osmehujući se. Jednoga dečaka su poslali da istakne zastavu, a drugi ostadoše u tkačevoj kući. Možete biti sigurni da nisu bili oduševljeni time. Nekoliko nji’ stajalo je tamo moleći ee u sebi — niko nije mario da to čini glasno — i gledajući na tu strašnu priliku kako provlači čunak. Uskoro i neočekivano, sa strahovitim vriskom, Tod otskoči sa svog sedišta i pade preko razboja — krvava lešina. Kad je leš pažljivo pregledan, sačma nije ostavila nikak’og traga na telu — šteta samo što je uludo straćena; al’ dedin srebrni novčić nalazio se u njegovom žabljem srcu. Jedva da je Endi i završio, kad dođe do neverovatne budalaštine koja je imala svojih posledica. Kao što sam već rekao, Nil je takođe bio odličan pripovedač. Čuo sam docnije da su mu bile poznate sve moguće priče koje su kružile Hajlandom i da je u tom pogledu neobično cenio samog sebe. a bio cenjen i od drugih. Sad, desilo se da ga je Endijeva priča potsetila na jednu od onih koje je i sam znao. — Ja sam čuo tu priču ranije — reče. — Samo, u njoj se govori o Vinstonu Moru M’ Giliju Fadrigu i Gavaru Voru. — Nije istina! — uzviknu Endi. — To je priča o mom ocu, sad pokojnom, i Todu Lapreiku. Upamti to dobro i drž’ tvoj pogani hajlandski jezik za zubima! Istina je, a i istorija to potvrđuje, da se u opštenju s Hajlanđanima donjokrajski bolji svet vrlo dobro snalazi, a da isto izgleda gotovo nemoguće Donjokrajcima nižeg staleža. Ja sam i ranije već opazio da se odnosi između Endija i naše trojice Hajlanđana stalno pogoršavaju i da je malo trebalo pa da dođe do svađe, a sada je, više nego sigurno imala da izbije. — Tak’e reči se ne upotrebljavaju kad se razgovara sa džentlmenima — reče Nil. — Džentlmenima! — uzviknu Endi. — Džentlmeni, vi hajlantski medvedi! Kad bi se bog smilov’o na vas pa da vidite sebe onako kako vas drugi vide, spustili bi malčice svoj nos. Nil mu odvrati nekom škotskom psovkom, a tog istog časa i nož mu se stvori u ruci. Nije bilo vremena za razmišljanje; povukoh Hajlanđanina za nogu i oborih ra, a ruka kojom je držao nož opusti se. Sve se odigralo pre nego što sam i znao šta radim. Njegovi drugovi priskočiše da ga odbrane. Endi i ja smo bili

nenaoružani, a Gregorovi trojica prema dvojici. Izgledalo je da nam nema spasa, kad Nil uzviknu nešto na svom jeziku, naredi onoj dvojici da se povuku i pokori mi se s najvećom poniznošću, predajući mi čak i svoj nož, koji sam mu, na njegovu ponovljenu molbu sutradan vratio. Dve stvari su mi bile jasne. Prvo, da se ne mogu csuviše osloniti na Endija, koji je uzmakao do zida i stajao tamo, bled kao smrt sve dok se ovo nije zataškalo; i drugo, da uživam veliko poštovanje kod Hajlanđana. koji mora da su primili izvanredne nagrade da bi postupali e takvim obzirima prema meni. Ali ako sam smatrao da se Endi nije pokazao bogzna kako hrabar, nemam razloga da se požalim na njega u pogledu blagodarnosti. Ne bih mogao reći da me je uznemiravao suvišnim zahvaljivanjem ali su njegov stav i njegovo mišljenje o meni, izgleda, bili sasvim izmenjeni; a pošto je od ovog slučaja strah od ostalih titrao i nadalje u njemu, bili smo još češće zajedno.

S 16 OTSUTNI SVEDOK EDAMNAESTOG, KADA JE TREBALO da se nađem sa Čarli Stjuartom, bio sam gnevan na svoju sudbinu. Pomisao da me očekuje kod „Kraljevog grba“ i šta će misliti i reći kad se budemo sreli mučila me je i tištala. Moćrao sam i sam priznati da je istina bila neverovatna ali je ipak izgledalo nemilosrdno biti oglašen za lažljivca i kukavicu, iako ustvari nisam učinio ono što mi se moglo pripisati. Ponavljao sam ovo s nekom vrstom gorkog uživanja, i ponovo, u toj svetlosti, razmotrio svoje postupke. Činilo mi se la sam se prema Džemsu Stjuartu poneo onako kako bi to njegov rođeni brat učinio. Prošlost mi je bila takva da sam se njom mogao ponositi, ali budućnost zacelo neizvesna. Nisam mogao preplivati a ni preleteti preko mora, ali tu je još uvek bio Endi. Učinio sam mu uslugu i on me je voleo; ako ni zbog čega, ono reda radi morao sam još jednom pokušati s njim. Bilo je kasno po podne; nikakvog šuma unaokolo sem zapljuskivanja neobično mirnog mora. Moja četiri družbenika otšunjala su se bila svaki na svoju stranu — tri Makgregora naviše uz greben, a Endi, sa svojom biblijom, na sunčani proplanak među razvaline; tu ga i pronađoh u dubokom snu, a kad se probudio, počeh ga preklinjati ulažući sva svoja osećanja i potkrepljujući ih činjenicama. — Kad bi’ samo znao da bi to bilo za tvoje dobro, Šos — reče zureći u mene preko naočara. — Time bih spasao drugoga i održao svoju reč — rekoh. — A šta bi moglo biti bolje od toga? Zar se ne obazireš na Sveto pismo? Knjiga ti je na kolenima! Šta bi to koristilo čoveku kad bi osvojio ceo svet? — Da, to je zgodno za tebe. Ali gde sam ti tu ja? I ja treba da održim svoju reč isto k’o i ti. A šta ti tražiš od mene? Da ti je prodam za srebro? — Endi! Jesam li uopšte pomenuo srebro? — uzviknuh. — O, to ne znači ništa, — reče — al’ tako je, nema tu šta. Sve mu izlazi

na ovo: ako bi’ ti poslužio na način koji mi predlažeš, izgubio bi’ službu. Jasno je da bi onda mor’o da mi se odužiš i to malčice poviše, prema tvojim mogućnostima. A šta je to, ako nije mito? I kad bi’ bar bio siguran da ću ga primiti! Al’ kako ja sudim. daleko je od toga, jer ako te obese šta sam onda uradio? Ne, ta stvar je nemoguća. A sad, gubi se odavde k’o dobar dečko i pusti Endija da na miru pročita svoje poglavlje. Sećam se da sam u dnu duše bio zadovoljan ovim ishodom; a raspoloženje koje me je zatim obuzelo bilo je, gotovo bih rekao, zahvalnost Prestongreindžu koji me je na ovaj nezakonit, prisilan način sačuvao od svih opasnosti, iskušenja i neprilika. Ali to raspoloženje je bilo suviše površno i kukavičko da bi me držalo dugo a sećanje na Džemsa ponovo poče da me tišti. Dvadeset prvi, dan koji je bio određen za suđenje, proveo sam u umnoj obamrlosti kakvu, bar koliko se sećam, nikad ranije nisam osetio, sem možda na ostrvu Iredu. Veći deo vremena proveo sam na obronku, u nekom stanju između sna i jave, nepomičan, obuzet paklenim mislima. S vremena na vreme bih i zaspao, zacelo, ali sudnica u Inverariju i osuđenik koji se osvrće na sve strane u nadi da će ugledati svog otsutnog svedoka pratili su me čak i u snu, i ja bih se trzao iz dremeža da se ponovo vratim duševnoj tami i telesnoj nelagodnosti. Čini mi se da je Endi motrio na mene ali ja sam mu poklanjao malo pažnje. Zaista, hleb mi je bio gorak a dani težak teret. Rano sutradan, dvadeset drugog, u petak, stiže čamac sa namirnicama i Endi mi predade neki omot bez adrese ali sa državnim pečatom. Sadržavao je dve cedulje. „Gospodin Balfur i sam može uvideti da je suviše dockan da se umeša. Na njegovo ponašaše će se paziti, a njegovo ćutanje nagraditi", glasila je prva za koju bih rekao da je, s velikim trudom, pisana levom rukom. Zaista, nije bilo ničega u ovome što bi pisca cedulje, čak ako bi se isti i pronašao, moglo dovesti u nezgodan položaj. Pečat, koji je poslužio umesto potpisa, bio je pričvršćen na odvojen list hartije, na kojoj nije bilo nijednog poteza; morao sam priznati da su, bar dosad, moji neprijatelji znali šta rade i primiti, kako sam najbolje mogao, pretnju koja je provirivala ispod obećanja. Druga ceduljica bila je mnogo čudnija — napisana ženskom rukom. „Izveštavamo gospodina Balfura da je jedna njegova prijateljica, čije su oči sive. pokušavala da ga pronađe", glasila je; izgledalo je zaista neobično da nešto slično dođe do mojih ruku pod ovim okolnostima, i to zapečaćeno

državnim pečatom. te sam stajao kao ošamućen. Katrionine sive oči zasjaše u mom sećanju. Pomislih, iskreno obradovan, da je verovatno ona ta prijateljica. Ali ko je mogao biti pisac ceduljice i priložiti je uz Prestongreindževu? I, što je bilo najčudnije, zašto se smatralo za potrebno da mi pruži ovo prijatno, a ipak nevažno, saopštenje sad, na Basu? Izuzev gospođice Grant to nije mogao biti niko drugi. Setih se da je njena porodica obratila pažnju na Katrionine oči i da ju je čak nazvala po njihovoj boji, a ona lično da je imala običaj da me oslovljava s jako otegnutim naglaskom, potsmevajući se, verovatno, mojoj neotesanosti. Sem toga, bez svake sumnje, živela je u istoj kući iz koje je ovo pismo došlo. Prema tome, ostalo je da se rasvetli samo jedna stvar: kako joj je Prestongreindž uopšte dozvolio da se umeša u nešto što se do te mere držalo u tajnosti i dopustio da se ovako budalasta ceduljica otpremi u istom omotu sa njegovom sopstvenom. Pa čak i to mi je bilo donekle jasno; pre svega, bilo je nečega prilično upornog u ponašanju mlade gospođice, a tatica je možda bio pod njenim uplivom u većoj meri nego što sam pretpostavljao; i drugo, bila je tu posredi i uporna želja da me potseti kako je njegov postupak prema meni bio uvek protkan ljubaznošću — a on jedva da je ikad, i pored tolikih prepirki koje smo imali, odbacio masku prijateljstva. Mora da je shvatio da me je moje tamnovanje razdražilo. Možda je ova donekle šaljiva, prijateljska poruka imala za cilj da razoruža moje ogorčenje? Biću iskren i priznaću da je tako i bilo. Osetio sam iznenadnu toplinu prema toj divnoj gospođici Grant, koja se s toliko naklonosti zainteresovala za moje stvari. To što su me obavestili o Katrioni, samo od sebe me je pokrenulo na blaže i donekle kukavičko razmišljanje. Ako je pravobranilac znao za nju i za naše poznanstvo — i ako bih ga zadovoljio u pogledu tog „ćutanja“ na koje je njegovo pismo ukazivalo — čemu bi to moglo odvesti? Uzalud je mreža raširena na očigled ptice, kaže se u Svetom pismu. Prema tome, ptice mora da su pametnije od ljudi! Jer meni je izgledalo. da sam prozreo lukavstvo, a ipak upao u zamku. Bio sam obuzet tim razmišljanjima, srce mi je lupalo, a sive oči blistale preda mnom kao dve zvezde, kad naiđe Endi i prekide me. — Vidim da si dobio dobre vesti — reče. Primetih da me radoznalo posmatra. Tada mi iskrsnu pred oči lik Džemsa Stjuarta i sudnice u Inverariju, a misli mi se, kao po zapovesti, odjednom

okretoše na tu stranu. Suđeša, pomislih, traju ponekad duže nego što je predviđeno; pa čak i ako bih stigao u Inverari isuviše dockan, možda bi ipak mogao biti preduzet neki pokušaj koji bi išao u prilog Džemsu — a po onome što mi savest nalaže učiniću sve što stoji do mene. U trenutku i, kako je izgledalo, bez ikakvog razmišljanja stvorih plan. — Endi, — rekoh — ostaje li još uvek za sutra? Odgovori mi da ništa nije izmenjeno. — Da li je ma šta rečeno u pogledu vremena? Reče mi da je određeno za dva sata posle podne. — A mesto? — ispitivao sam dalje. — Kak’o mesto? — Mesto na kome će me iskrcati — rekoh. Priznade mi da u vezi s tim nije imao nikakvog naređenja. — Vrlo dobro. onda, — rekoh — to ću sam urediti. Vetar je istočni, a moj put vodi prema zapadu; opremi svoj čamac, uzimam ga u najam, pa ćemo ploviti uz Fort ceo dan i ti ćeš me cutra u dva sata iskrcati na najzapadnijem mestu do kojeg budemo mogli stići. — Ti luda dobričino! Pokušaćeš da se dokopaš Ikverarija, pa šta bilo! — Baš to, Endi — rekoh. — Da, tebe je teško nadmudriti! A ja sam te žalio skoro ceo jučera’nji dan. Vidiš, sve do juče nikako nisam bio sasvim siguran šta bi ti stvarno 'teo. Ovo je bilo isto što i mamuzanje konja koji već hramlje. — Da ti šapnem još nešto, Endi — rekoh — Ova moja zamisao ima još jednu dobru stranu. Ostavićemo ove Hajlanđane na grebenu, a jedan od vaših čamaca iz Kastltona može ih sutra prihvatiti. Onaj Nil te čudno posmatra. Kad već jedanput napustim utvrđenje, možda bi ponovo dograbili noževe, jer znaš, one usijane glave su čudna zlopamtila. I ako dođe do toga da ti postave ma kakvo pitanje zbog ovoga — eto ti izvinjenja. Ovi divljaci su doveli u opasnost naše živote, a pošto si ti bio odgovoran za moju bezbednost, izabrao si način na koji ćeš me udaljiti od njih i zadržati ostatak vremena u svom čamcu; i znaš šta, Endi — rekoh sa osmehom — mislim da je to vrlo pametno rešenje. — Istina je da mi se Nil ne sviđa, a ni ja njemu, mislim; i ne bi’ vol’o da ostanem sam s tim čovekom. Tom Anster će bolje izići nakraj s tom stokom — jer, taj je Anster bio iz Fajfa, gde se još uvek govorilo škotskim jezikom.

Da, da. Tom će najbolje izići nakraj s njima, I stvarno, što god više mislim o tom, sve manje vidim kako bi nas mogli uzeti na odgovornos’, Mesto, ehej, evo im šipak! Zaboravili su na mesto. Ej. Šos, pametan si ti dečko, samo kad ’oćeš! Sem toga, dugujem ti i život — dodade uozbiljivši se i pruživši mi ruku da bi time zapečatili našu pogodbu. I nato, bez mnogo reči. uđosmo u čamac, otisnusmo se od obale i razvismo jedra. Gregorovi su bili zauzeti oko doručka, jer je pripremanje hrane, uglavnom bio njihov posao; ali pošto je jedan od njih izišao na bedem, naše bekstvo je primećeno jedva što smo odmakli dvadeset metara od grebena. Njih trojica se razjuriše po ruševinama i uskim prilazima na samoj obali, ponašajući se u svemu kao mravi kad zateknu svoj mravinjak razoren, dovikujući nam i pozivajući nas da se vratimo. Još uvek smo se nalazili u zavetrini i ogromnoj senci koju je greben bacao na vodu, ali se uskoro, i gotovo u isto vreme, nađosmo i na udaru vetra i obasjani suncem; jedra se naduše, čamac naleže na bok, i tako se začas udaljismo od dometa njihovih glasova. Kakav li su strah preživljavali tamo na grebenu, gde su sad bili ostavljeni potpuno sami, pa čak i bez osećanja zaštite koju im je pružala Biblija, ne bi se moglo opisati. Nije im bila ostavljena čak ni rakija, koja bi mi poslužila za utehu, jer je Endi, premda u žurbi oko našeg tajnog odlaska, ipak nekako uspeo da je ponese. Prva briga nam je bila da Anstera prevezemo na obalu, u zaliv pored Glentitskih Stena, tako da bi se oslobođenju one trojice ostavljene na pustom vrebenu moglo pristupiti tačno sledećeg jutra. Zatim smo se otisnuli i nastavili da jedrimo uz Fort. Vetrić koji je dotada prilično duvao naglo popusti, ali nas ipak ne izneveri sasvim. Odmicali smo tokom celog dana, mada, vrlo često, prilično sporo. Da bih se doslovno pridržavao Endijeve obaveze, ili onoga što je još preostalo od nje, morao sam do određenog vremena biti u čamcu, ali sam smatrao da nema ničeg rđavog ako pismenim putem stupim u vezu sa kopnom. Uz pomoć svetiljke koju smo imali na čamcu, a na omotu Prestongreindževog pisma sa državnim pečatom, koji je morao prilično iznenaditi onoga kome sam ga poslao, napisah nekoliko potrebnih reči koje Endi odnose Renkiloru. Za jedan sat, otprilike, vratio se s kesom novca i porukom da će me kod Klekmenanskog Jezera čekati dobar osedlan konj. Time je posao bio obavljen, i pošto smo čamac pustili da plovi polako, sa svojim kamenim lengerom u vodi, legosmo na njegovo dno, ispod

razvijenih jedara. Sutradan, mnogo pre dva sata, nalazili smo se već na Jezeru; nije mi preostajalo ništa drugo nego da sedim i čekam. Nisam se osećao bogzna kako oduševljen svojim pothvatom i radovao bih se ma kakvom zgodnom izgovoru da bih ga se mogao otresti; ali pošto se takav nije mogao naći, moje nestrpljenje je bilo ravno onome koje bi me vuklo nekom željenom zadovoljstvu. Uskoro zatim konj se već nalazio pored obale, a pošto sam mogao videti i čoveka koji ga je vodao gore-dole u očekivanju da se iskrcam, nestrpljenje mi se pojačavalo svakog trenutka. Endi je do poslednjeg časa odlagao moje oslobođenje; verovatno je želeo da se pokaže kao čovek od reči, iako time nije u mnogo većoj meri poslužio svojim poslodavcima; i tako sam se, možda pola minuta posle dva, našao u sedlu, na putu za Sterling. Za nešto više od jednog sata prošao sam taj grad i već se peo uz Alen Voter, kad me stiže nevreme. Kiša me je zaslepljivala, vetar gotovo skidao iz sedla, a prvi sumrak zatekao me je u divljini, još uvek prilično istočno od Balkvidera. Nisam bio baš siguran u pogledu pravca, a osećao sam i da mi je konj već prilično umoran. U žurbi na koju sam bio prisiljen, a da bih izbegao zadržavanje i preklapanja nekog vodiča, držao sam se, koliko god je to jednom jahaču bilo moguće, pravca svog puta s Alenom. Produžio sam njime. svestan da mi se vrlo lako može desiti da zalutam, što se, zahvaljujući oluji, zaista i dogodilo. Poslednje čega se sećam bilo je da sam se oko šest sati uveče nalazio negde oko Jam Vara; i sad moram smatrati za veliku sreću što sam oko jedanaest ipak stigao svom cilju, kući Dankana Dua. Gde sam sve lutao u međuvremenu, možda bi samo konj mogao reći. Znam da sam dvaput padao a jednom visio preko sedla, i da nas je u jednom trenutku plaha bujica odvukla sobom. Konj i jahač bili cu isprskani blatom do samih očiju. Od Dankana sam saznao novosti sa suđenja, koje su u ove hajlandske krajeve stizale iz Inverarija brzinom glasnika i bile praćene nekim gotovo religioznim osećanjima. Obradovao sam se kad sam saznao da suđenje nije bilo završeno sve. do kasno u subotu i da su svi pretpostavljali da će se otegnuti do ponedeljka. Potstaknut ovom vešću, nisam hteo ni da sednem da bih nešto pojeo, već sa Dankanom, koji je pristao da mi bude vodič, krenuh pešice, žvaćući usput komad hleba. Dankan je nosio bocu domaće rakije i ručnu svetiljku koja nam je osvetljavala put — taman toliko dugo dok ne

bismo stigli do sledeće kuće u kojoj bismo je ponovo pripalili, i tako redom, jer je ta sprava preterano curila i gasila se i pri najslabijem dašku vetra. Veći deo noći išli smo nasumce po pljusku, tako da nas dan zateče izgubljene v brdima. Na jedvite jade naiđosmo na neku kolibu kraj potoka, gde prezalogajismo i obavestismo se o daljem pravcu našeg puta; nešto pred kraj propovedi stigosmo pred crkvena vrata u Inverariju. Pljusak je donekle sprao blato o gornjih delova moje odeće, ali sam i pored toga bio kaljav sve do kolena. Voda se potokom slivala niz mene; bio sam toliko umoran da sam se jedva vukao, a lipe mi je izgledalo kao v neke utvare. Siguran sam da mi je preobuka i krevet u kojem bih se odmorio bio potrebniji i preči od svih blagodeti ovoga sveta, pa ipak, i pored svega toga — pošto ti je rečeno da je glavno da se odmah pokažem na javnom mestu — otvorih vrata, uđoh u crkvu, s prljavim Dankanom za petama, i pronašavši s mukom prazno meeto, sedoh. „I trinaesti, braćo moja, i sa izuzecima, zakon sam po sebi mora biti smatran kao znak milosti“, govorio je sveštenik, glasom nekoga koji se ushićavao potkrepljivanjem jedne tvrdnje. Propoved je držana na engleskom, zbog skupljenih članova suda. Prisutne su bile sudije sa svojim naoružanim pratiocima; koplja su svetlucala u uglu, pored vrata, a na sedištima koja su preko običaja bila zauzeta sva do jednog, sedeli su pravozastupnici. Tekst je bio na latinskom, peti i trinaesti član, sveštenik vrlo spreman čovek, a sav taj moćni crkveni skup, počev od Argajla, milorda Elčija i Kilkerana pa sve do oružnika u njihovoj pratnji — pratio je s najdubljom pažnjom njegovo izlaganje. Jedino sveštenik i nekolicina onih koji su se nalazili u blizini vrata primetiše naš ulazak, a odmah zatim ga i zaboraviše; ostali ili nisu čuli ili nisu hteli da obrate pažnju, i tako sam sedeo, među prijateljima i protivnicima, gotovo neprimećen. Prvo sam opazio Prestongreindža. Sedeo je nagnut napred, kao strastan jahač u sedlu, usne su mu se micale zadovoljno i nije skidao pogleda sa sveštenikovog lica: doktrina je očigledno bila po njegovom ukusu; s druge strane, pak, Čarls Stjuart je upola spavao a izgledao izmučen i bled. Što se tiče Simona Frejzera bila je sramota, gotovo skandal, što se uopšte nalazio tu, usred ove pažljive pastve, zavlačeći ruke u džepove, premeštajući se s noge na nogu, iskašljavajući se, podižući obrve na kojima nije bilo nijedne dlačice i osvrćući se levo i desno, čas zevajući, čas osmehujući se sebi u bradu.

Povremeno bi uzimao Bibliju, koja se nalazila pred njim, prevrtao po njoj, ostavljajućp utisak kao da čita trenutak ili dva, ponovo okretao listove, a zatim je ostavljao i zevao s uživanjem; a sve to kao da vrši neki svečani obred. Tokom tog njegovog vrpoljenja pogled mu pade i na mene. Za trenutak je sedeo kao skamenjen, a tada istrže pola lista iz Biblije, naškraba nešto olovkom i pruži to svom susedu, došapnuvši mu nešto. Zabeleška dođe do Prestongreindža, koji mi uputi jedan jedini pogled; zatim nastavi svoj put do ruku gospodina Erskina, a odatle do Argajla, koji je sedeo između dva druga člana suda; njegova milost se okrete i pogleda me prodorno, s visine. Među poslednjima, koje je moje prisustvo zainteresovalo, bio je i Čarli Stjuart, koji takođe poče nešto da beleži i otprema poruke, kojima sam u ovakvoj gužvi potpuno izgubio trag. Ipak je šetnja ovih ceduljica izazvala radoznalost; svi koji su bili, ili pretpostavljali da su upućeni u stvar, došaptavali su obaveštenja — ostali su postavljali pitanja; sam sveštenik je izgledao sasvim zbunjen uznemirenjem, iznenadnim komešanjem i šaputanjem koje je nastalo u crkvi. Glas mu se promeni, on poče upadljivo zamuckivati i više ne povrati onu lakoću ubeđivanja i punoću tonova svoje besede. Za njega će ostati zagonetka sve do smrti zašto je propoved koja je slavila pobedu u svoja prva četiri dela doživela ovakav neuspeh u petom. Što se meni tiče, produžio sam da sedim tamo, mokar, umoran, a donekle i zabrinut, pitajući se šta će se desiti posle ovoga — ali ipak neobično ushićen svojim uspehom.

Т 17 PRETSTAVKA EK ŠTO JE POSLEDNJA REČ blagoslova izišla iz sveštenikovih usta, Stjuart me dograbi za ruku. Pošto smo među prvima napustili crkvu, on primeni naročitu taktiku da bismo se sklonili u neku od obližnjih zgrada pre no što ulica bude pretrpana vernicima koji su se vraćali kućama. — Jesam li ipak stigao na vreme? — upitah. — Kako se uzme — odgovori mi. — Proces je završen; porota se povukla na većanje i biće toliko ljubazna da nam sutra ujutru saopšti svoje mišljenje, ono isto koje sam znao tri dana ranije, pre nego što je pretstava uopšte i počela. Svima je to bilo jasno od samog početka. Optuženom takođe. „Možete činiti što god hoćete za mene“, došapnuo mi je pre dva dana, „znam svoju sudbinu po onome što je vojvoda od Argajla baš sad rekao gospodinu Mekintošu". Oh, to je bila prava bruka! Napred je išao Argajl Veliki. Za njim su topovi i puške grmeli, a žezlonoša glavom uzvikivao: „Na kolena!“ Ali sad, kad sam vas ponovo dobio, neću očajavati. Hrast će produžiti da raste iako obavijen zimzelenom; Kembelima će odzvoniti u njihovom sopstvenom gradu. Hvala ti, bože, što ću doživeti taj dan! Skakao je od uzbuđenja, ispraznio na pod torbu u kojoj mi je doneo preobuku i dosađivao mi pomažući mi pri oblačenju. Šta je preostajalo da se učini, ili na koji ću način to imati da uradim, nije mi rekao. Čak verujem da na to nije ni pomišljao. „Odzvonićemo mi već Kembelima!“ bio je još uvek njegov bojni poklič. I tako mi je sinulo kroz glavu da je ovo, što je spolja imalo izgled jednog ozbiljnog sudskog postupka, u suštini bila bitka između dva divlja plemena. A pomislio sam i to da se moj prijatelj advokat nije baš

motao uvrstiti meću najpitomije. Ko bi od onih koji su imali prilike da ga vide u sudnici, pred pretsedavajućim, ili na Bransfildskim Poljima kad udara loptu štapom za golf, mogao prepoznati u ovom naprasitom, brbljivom čoveku istu osobu? Džems Stjuart je imao četiri branioca — okružne poglavare Brauna od Kolstouna, Milera, gospodina Roberta Mekintoša i Stjuarta mlađeg od Stjuart Hola — koji su se bili dogovorili da ručaju zajedno s advokatom, posle propovedi, pa su i mene, vrlo ljubazno, pozvali u svoje društvo. I tek što je stolnjak bio podignut i poglavar Miler vešto pripravio prvu bocu pića, bacismo se na predmet zbog koga smo se okupili. Ukratko sam im izložio svoje nasilno odvođenje i sužanjstvo, a zatim su mi počeli stavljati pitanja o okolnostima pod kojima je izvršeno ubistvo. Setićete se da je ovo bilo prvi put da celu stvar izlažem pred pravnicima; a to je imalo za posledicu da su se oni osetili obeshrabreni, a ja, moram priznati, vrlo razočaran. — Sve u svemu, — reče Kolstoun — vi dokazujete da se Alen nalazio na licu mesta; čuli ste da je upućivao pretnje Glenuru; i premda nas ubeđujete da nije ispalio hitac, ostavljate ipak utisak kao da je bio u savezu sa izvršiocem dela, da je pristao na šega, pa čak možda i sarađivao u ietom. Izjavljujete pored toga, da je po cenu svoje sopstvene slobode stvarno pomogao izvršiocu zločina da umakne. A ostatak vašeg svedočenja ukoliko uopšte ima neke važnosti, može biti potvrđen samo golom rečju Alena ili Džemsa, dvojice okrivljenih. Ukratko, vi time uopšte ne kidate, naprotiv, još jednom osobom produžujete lanac koji naše štićenike povezuje s ubicom: a jedva da je i potrebno reći da pojava i trećeg saučesnika samo pojačava utisak da je to bila zavera, što je ustvari, od samog početka, bio kamen spoticanja za nas. — Delim vaše mišljenje — reče Miler. — Mislim da treba da budemo zahvalni Prestongreindžu što nam je uklonio s puta najnezgodnijeg svedoka. Štaviše, smatram da mu i sam gospodin Balfur mora biti blagodaran. Jer vi govorite o trećem saučesniku, a međutim, po mom mišljenju, gospodin Balfur ostavlja veoma jak utisak četvrtog. — Dozvolite mi, gospodo — upadne mu u reč Stjuart. — Ima tu mesta i drugom gledištu. Ovde imamo svedoka, bez obzira da li je važan ili ne, svedoka u ovom procesu koji je silom odveden od te odvajkada zločinačke, lopovske bande Glengajl Makgregorovih i silom zadržan, gotovo mesec dana,

u gomili starih, pustih, trošnih ruševina Basa. Pokrenite to, pa ćete videti kakva će se prljavština pojaviti na površini! Gospodo, ovo je priča koja će uzdrmati svet! Bilo bi zaista čudno ako pomoću ovoga ne bismo uspeli iscediti pomilovanje za mog štićenika. — A pretpostavite da sutra iznesemo slučaj gospodina Balfura — reče Stjuart Hol. — Prevariću se mnogo ako se ne desi da naiđemo na sijaset prepreka na tom putu, kao što je, naprimer, ova: da Džems bude obešen pre nego što bismo uspeli i da nađemo sudije koje će nas saslušati. Ovo je zaista velika sramota, ali verujem da nijedan od nas nije zaborovio onu još veću, mislim na slučaj ledi Greindž. Žena je još bila u zatvoru; moj prijatelj gospodin Houp od Renkilora preduzeo je sve što je uopšte bilo u čovečjoj moći; a kakav je uspeh postigao? Nikad nije ni video nalog na osnovu koga je uhapšena! Pa, isto će se ponoviti i sad; poslužiće se starim oružjem. Ovo vam je, gospodo, prizor plemenske netrpeljivosti. Mržnja prema imenu koje imam čast da nosim; bes vlastodržaca. Ovde nema šta da se vidi sem gole kemblovske mržnje i podlih kemblovskih spletki. Budite uvereni da im je ovo bio omiljen predmet razgovora, te sam izvesno vreme sedeo okružen ovim učenim pravnicima, i zaglušen razgovorom čiju svrhu nisam shvatao. Stjuart je upotrebio neke žestoke izraze. Kolstoun se umešao dokazujući mu da nije u pravu, a ostali se opredeliše prihvatajući mišljenje jednog ili drugog, ali sve ovo sa prilično buke; pritom je vojvoda od Argajla bio isprašen kao neko ćebe, a i kralj Džordž zahvaćen u nekoliko mahova, onako kao uzgred, a dobrim delom i prilično vešto branjen. Izgleda da je tu bila zaboravljena samo jedna osoba i to — Džems od Glensa. Za sve ovo vreme gospodin Miler je sedeo mirno. Bio je to omanji, postariji džentlmen rumenih obraza; stalno je žmirkao i govorio uglađeno, zvučnim glasom, koji je ostavljao utisak kao da vas neko neprekidno miluje nečim mekim, a izgovarao je reči kao neki glumac koji pravilno diže i spušta glas da bi mu dao odgovarajući značaj. Čak i sad, dok je sedeo mirno, sa perikom odbačenom ustranu, čašom koju je pridržavao obema rukama, smešno stisnutih usana i isturene brade, pretstavljao je pravu sliku veselog prepredenjaka. Bilo je očitledno da je i on imao nešto da kaže i da je samo čekao zgodnu priliku. Ova mu se uskoro i ukaza. Kolstoun je bio razvezao jedan od svojih

govora, dodavši i neke izraze o zajedničkoj obavezi prema njihovom klijentu. Pretpostavljam da je njegov brat, poglavar, bio zadovoljan ovim preokretom. Jednim pokretom i pogledom on privuče pažnju svih prisutnih. — Ovo me potseća na jedno pitanje koje smo, izgleda, prevideli — reče. — Interesi našeg klijenta dolaze svakako pre svega ostalog. ali svet neće propasti sa Džemsom Stjuartom. — I nato izvi obrvu. — Mogao bih se složiti, exempli gratia, sa izvesnim pogledima gospode Džordža Brauna, Tomasa Milera i Davida Balfura. Gospodin David Balfur ima vrlo dobar osnov za tužbu, i ja mislim, gospodo, ako se njegov iskaz dotera kako treba, da će priličan broj perika sleteti s glave. Celo društvo istovremeno uperi pogled u njega. — Propisno vođena i pažljivo prorešetana, njegova priča teško da neće imati nekih posledica — nastavi. — Cela sudska administracija, od najvišeg do najnižeg, biće do krajnosti osramoćena; i, čini mi se, biće neizbežno da se zameni drugom. — Gotovo je sijao lukavstvom dok je to izgovarao. — I nema nikakve potrebe da vam ističem da će parnica gospodina Balfura biti izvanredno pogodna prilika za one koji budu učestvovali u njoj — dodade. I tako su svi složno pohitali da gone drugu lisicu: Balfurova parnica, i kakvi će se sve govori održati, i koje će odgovorne ličnosti tu biti smenjene, i ko će naslediti njihove položaje. Izložiću samo dva primera. Predloženo je da se povedu pregovori sa Simonom Frejzerom, čije bi se svedočenje, u slučaju da pristane na njega, svakako pokazalo sudbonosno po Argajla i Prestokgreikdža. Miler je od sveg srca odobravao taj predlog. — Ovo je zalogaj da vam voda pocuri na usta; — reče — takav da vam nikad ne bi bilo dosta. — Meni se učini da svi oblizuju uske. Sam Miler je bio gotovo na kraju snage, a advokat Stjuart, namirisavši mogućnost osvete nad svojim glavnim neprijateljem, vojvodom, van sebe od radosti. — Gospodo, — uzviknuo je napunivši čašu — nazdravljam poglavaru Mileru. Njegove pravničke sposobnosti poznate su svima; što se tiče ostalih, ova boca ispred nas govori sama za sebe. Ali kad su u pitanju političari....! — uzviknu on i iskapi čašu. — Da, ali teško da će se to pokazati politika po vašem ykycu, prijatelju moj — reče zadovoljni Miler. — To će biti revolucija, ako hoćete, i mislim da vam mogu obećati da će istoričari računati vreme od parnice gospodina

Balfypa. Ali vođena po svim pravilima, gospodine Stjuarte, brižljivo vođena, to može ispasti tiha revolucija. — Samo ako se prokletim Kembelima izvuku uši, ostalo me se ne tiče! — uzviknu Stjuart lupnuvši pesnicom o sto. Shvatićete da nisam bio bogzna kako zadovoljan svim ovim, premda sam se jedva uzdržavao od smeha koji je u meni izazivala izvesna naivnost ovih starih spletkara. Međutim, nije odgovaralo mojoj prirodi da podnesem toliko patnji samo radi unapređenja poglavara Milera ili izazivanja revolucije u Parlamentu; prema tome, umešah se i sam, koliko god sam mogao prostodušnije. — Pre svega, gospodo, zahvaljujem vam na savetu — rekoh. — A sad, sa vašom dozvolom, želeo bih da vam postavim dva ili tri pitanja. Ima jedna stvar koju ste predvideli, naprimer: da li bi ta parnica ma u čemu koristila našem prijatelju Džemsu od Glensa? Izgleda da ih je ovo donekle zbunilo, i oni mi dadoše različite odgovore, iako su se, uglavnom, slagali u jednoj tački, a to je da za Džemsa sad nema nikakve nade osim kraljevog pomilovanja. — Da nastavimo onda — rekoh. — Da li bi to koristilo Škotskoj? Postoji poslovica koja veli da je rđava ptica ona koja zagadi svoje sopstveno gnezdo. Sećam se, pričali su mi da je izbila pobuna u Edinburgu dok sam još bio dete, i da je to dalo povoda pokojnoj kraljici da ovu zemlju nazove varvarskom; a razumeo sam i to da smo time više izgubili nego dobili. Zatim je naišla Četrdeset peta, posle koje se svuda govorilo o Škotskoj, ali nikad nisam čuo da smo postigli nešto Četrdeset petom. A sada dolazimo do parnice gospodina Balfura, kako je vi nazivate. Poglavar Miler nam je rekao nešto o istoričarima koji će računati vreme od tog datuma, i to me nimalo ne čudi. Jedino strahujem da će vreme koje nastane posle toga biti obeleženo kao razdoblje nesreće i opšte netrpeljivosti. Oštroumni Miler je već bio namirisao na šta ciljam i požuri da se složi sa mnom. — Žestoko prikazano, gospodine Balfure — reče. — Primedba je bez zamerke, gospodine. — Sledeće pitanje koje moramo postaviti sebi — uporno nastavih — jeste da li će to doneti koristi kralju Džordžu? Poglavar Miler uzima to vrlo olako, ali ja sumnjam da ćete biti u stanju da srušite kuću pod njim, ako

njegovo veličanstvo ne bude voljno da vam pomogne ponekim udarcem, od kojih bi jedan lako mogao biti koban. Dao sam im priliku da mi odgovore na ovo, ali niko je ne prihvati. — Od onih kojima bi parnica donela koristi — nastavih — poglavar Miler nam je imenovao nekolicinu, među kojima je bio toliko ljubazan da ubroji i mene. Nadam se da će mi oprostiti ako ne delim njegovo mišljenje. Uveren sam da se ni najmanje nisam povlačio u pozadinu kad je u pitanju bio Džemsov život; ali, priznajem, smatram da sam suviše stavio na kocku i mislim da bi bila šteta za mladog čoveka koji ima nameru da izabere advokatski poziv da navuče na sebe obeležje nemirnog, buntovnog čoveka, i to pre svoje dvadesete godine. Što se tiče Džemsa, kako rekoste, pri kraju procesa i sa presudom gotovo izrečenom, za njega nema nikakve nade sem kraljevog pomilovanja. Ne bi li se možda. u tom slučaju, moglo obratiti lično njegovom veličanstvu? Zar ne bi trebalo ugled ovih visokih službenika zaštititi pred javnošću, a mene samog izvući iz položaja koji mi, po mom mišljenju, donosi samo propast? Sedeli su zureći u čaše, i moglo se primetiti da im se moji pogledi na stvar nisu dopadali. Ali Miler je bio spreman na sve. — Mislim da će mi biti dopušteno da nazorima našeg mladog prijatelja dam razumljiviji izgled — reče. — Shvatio sam da nam predlaže da činjenicu o njegovom prisilnom odvoćenju i lišavanju slobode, a možda i neka poglavlja iz svedočenja na koje je bio pripravan, pomenemo u pretstavci koju bismo uputili Kruni. Ova zamisao ima izgleda na uspeh. Verovatno je da će više nego ma koja druga biti od pomoći našem klijentu. Možda će njegovo veličenstvo imati dobrote da oseti izvesnu zahvalnost prema onima koji bi uputili pretstavku, koja bi se mogla protumačiti kao izraz izvesne odanosti pune obzira; i ja smatram da bi se prilikom sastavljanja iste to moglo podvući na neki način. Klimajući glavama jedan drugom, oni se složiše s tim, iako ne bez uzdaha, jer je malopređašnja zamisao nesumnjivo više odgovarala njihoviem sklonostima. — Hartije onda, gospodine Stjuarte, molim vas; — reče uporni Miler — i smatram da će biti sasvim pristojno ako se petorica nas ovde prisutnih potpišemo u ime „osuđenika". — Ni u kom slučaju nam ne može naškoditi — reče Kolstoun uzdahnuvši

još jedanput, jeo je za poslednjih desetak minuta već video sebe u ulozi državnog pravobranioca. Zatim se bez nekog velikog oduševljenja baciše na sastavljanje pretstavke — posao kojim su se postepeno veoma zagrejali; ja nisam imao više nikakvih briga sem da ih posmatram i odgovorim na poneko pitanje. Dokument je bio vrlo dobro sročen: počinjao je nizom činjenica o meni, ucenom koja je bila raspisana. predajom i pritiskom koji sam morao podneti, lišavanjem slobode i mojim dolaskom u Ikverari kada je već bilo suviše dockan; objašnjavao je da je zbog opštih interesa i iz obzira odanosti prema Kruni odlučeno da se ne iskoristi pravo preduzimača potrebnih koraka, i zaokružavao sve to žarkom molbom upućenom kralju za njegovu milost prema Džemsu. Smatrao sam da su me pritom dobrim delom žrtvovali, prikazavši me donekle u svetlosti potstrekivača, koga je ova gomila advokata s teškom mukom obuzdala i odvratila od preduzimanja krajnjih mera. Ali prešao sam preko toga, podnevši samo jedan predlog — da naznači moju gotovost na davanje sopstvenog iskaza i navođenje izjava drugih, pred ma kojom istražnom komisijom — i jedan zahtev, da mi se odmah preda primerak pretstavke. Kolstoun promrmlja nešto i promuca: — Ovo je vrlo poverljiv dokument. — Ali i moj odnos prema Prestongreindžu je vrlo neobičan — odgovorih. — Nema sumnje da se sažalio na mene prilikom našeg prvog razgovora, tako da se od tog doba pokazivao kao moj nepokolebljiv prijatelj. Da nije bilo njega, gospodo, bio bih ili mrtav ili bih očekivao presudu zajedno sa jadnim Džemsom. Zbog toga želim da mu saopštim podatke o ovoj pretstavci, i to čim budem dobio primerak. Treba da uzmete u obzir da će taj korak ići u prilog moje bezbednosti. Imam neprijatelja ovde koji su navikli da idu u krajnost. Njegova Milost je u svom gradu, a Lovat stoji uz njega; i ako bi se desilo da se ovaj naš postupak shvati dvosmisleno, ubeđen sam da bih ce vrlo lako mogao obreti u zatvoru. Pošto nisu mogli naći nikakav zgodan prigovor na ovo, moji savetodavci cu najzad bili primorani da ce slože, uz jedini uslov da predam dokument Prestongreindžu zajedno sa izrazima odanosti svih zainteresovanih. Pravobranilac ce nalazio u dvorcu, na večeri kod Njegove Milosti. Po

Kolstounovom sluzi poslah mu ceduljicu u kojoj sam ga zamolio za prijem. i u odgovor dobih poziv da ce odmah sastanemo u jednoj usamljenoj kući u gradu. Tamo sam ga zatekao samog u sobi; sa lira mu ce nije moglo pročitati tašta, a ipak nisam bio do te mepe zanesen da bi mi promaklo prisustvo nekolicine naoružanih vojnika u hodniku: a nisam bio ni toliko glup da ne shvatim njegovu pripravnost da me odmah na mestu liši slobode u slučaju da to nađe za shodno. — Tako, gospodine Davide, stigli ste? — reče. — Iako, bojim se, nisam naročito dobrodošao, milorde — rekoh. — Želeo bih, ipak, pre no što pređem na drugo, da izrazim svoja osećanja zahvalnosti u pogledu stalnih usluga vaše visosti, pa čak i u slučaju da one sada prestanu. — Imao sam već prilike da čujem o samoj zahvalnosti, — odgovori on suvo — a misiš da to ni u kom slučaju ne može biti razlog zbog koga ste me odvukli od stola. Da sam na vašem mestu, međutim, setio bih se takođe da još uvek stojim na vrlo klizavom zemljištu. — Ne više, milorde, mislim; i ako bi vaša visost samo bacila pogled na ovo, možda bi delila moje mišljenje. Pročitao ga je pažljivo od početka do kraja, mršteći se jako; zatim je ponovo čitao izvesne delove upoređujući ih jedne s drugima i odmeravajući utisak koji su ostavljali. Pritom mu se lice malo razvedri. — Nije baš toliko rđavo; moglo je biti i gope; ali i sada još ima izgleda da skupo platim svoje poznanstvo sa gospodinom Davidom Balfurom. — Pre bih rekao svoju blagost i strpljenje prema tom nesrećnom mladiću, milorde. Još uvek je preletao pogledom po hartiji, a za to vreme, imao sam utisak, raspoloženje mu se popravljalo. — A kome dugujem zahvalnost za ovo? — upita uskoro. — I drugi izlazi su tu morali biti pretresani, pretpostavljam. Ko je predložio baš ovaj sastav? Je li to bio Miler? — Ja, milorde — odgovorih. — Ova gospoda nisu imala takvih obzira prema meni da bih se sad morao lišiti priznanja koje mi pripada ili ih poštedeti ma kakve odgovornosti koju bi po zasluzi trebalo da podnesu. Ustvari, prava istina je da su bili mnogo naklonjeniji pokretanju procesa koji bi imao teških posledica u Parlamentu i pretstavljao za njih, da se izrazim

njihovim sopstvenim rečima, zalogaj od koga vam voda curi na usta. Pre no što sam se umešao, mislim da su bili spremni da podele između sebe razne položaje u sudu. Rešili su čak da i našeg prijatelja gospodina Simona privole na neku pogodbu. Prestongreindž se nasmeja. — Vidi ti naše prijatelje! — uzviknu. — A kakvi su vas razlozi primorali da se sa njima ne složite, gospodine Davide? Rekoh mu ih bez prikrivanja, ističući ipak snažnije i oštrije one koji su se odnosili na njega lično. — Odajete mi samo zasluženo priznanje — reče. — Onoliko koliko ste se vi borili protiv mojih interesa, ja sam se borio za vaše. Ali kako ste došli ovamo danas? — upita. — Pošto se proces otegao, počeo sam se uznemiravati smatrajući da sam u dlaku odredio vreme vašeg boravka na Basu, i čak sam vam se nadao sutra. Ali danas, nisam mogao ni sanjati o tome. Razume se, nmsam imao nameru da odam Endija. — Uveren sam da se neki veoma umoran konj nalazi negde pored puta — rekoh. — Da sam znao da imam posla s takvim gusarom, pružio bih vam priliku da uživate malo duže u lepotama Baca. — Kad je već reč o tome, milorde, vraćam vam vaše pismo — rekoh i dadoh mu ceduljicu pisanu izvitoperenim rukopisom. — Postojao je i omot sa pečatom. — Nemam ga — rekoh. — Na njemu nije bilo čak ni adrese, te ne može kompromitovati nikoga. Druga ceduljica je kod mene i, sa vašom dozvolom, želeo bih da je zadržim. Učini mi se da se trgao, ali ne reče ništa o tome. — Sutra — nastavi — naš posao ovde biće završen k ja odlazim za Glazgov. Veoma bih se radovao da vas uključim u svoje društvo, gospodine Davide. — Milorde... — počeh. — Ne poričem da biste mi time učinili uslugy — prekide me. — Štaviše, kad se vratimo u Edinburg, želeo bih da otsednete u mojoj kući. Imate veoma iskrene prijatelje u mojim kćerima, koje će biti više nego oduševljene da vas vide pored sebe. Ako zaista mislite da sam vam bio od koristi, na ovaj način

mi se vrlo lako možete odužiti, a daleko je od toga da ćete nešto izgubiti. Možete čak imati neke koristi uzgred. Ne dešava se baš svakom nepoznatom mladiću da ga u društvo uvodi kraljev pravobranilac. Dešavalo se često, za vreme našeg kratkog poznanstva, da mi ovaj gospodin zavrti mozak; bez sumnje se, za trenutak, to desilo i ovog puta. Evo opet stare bajke kojom se tvrdilo da uživam naročitu blagonaklonost njegovih kćeri, od kojih je jedna bila toliko ljubazna da mi se gotovo potsmeva u lice, dok su druge dve jedva imale toliko snishodljivosti da primete da postojim. A sad, imao sam da putujem sa milordom u Glazgov, da otsednem kod njega u Edinburgu i budem uveden u društvo pod njegovim okriljem! Što je bio tako dobre naravi da mi oprosti, bilo je više nego za čuđenje; ali to što je želeo da me povede sa sobom i da mi bude na usluzi, izgledalo je neverovatno, te počeh tragati za drugim razlozima. Jedno je bilo očigledno: ako pristanem da budem njegov gost, pokretanje ma kakvog postupka bilo bi isključeno — ne bih se mogao predomisliti i podneti tužbu. A sem toga, ne bi li sam moj boravk u njegovoj kući bio dovoljan da potre svu oštrinu pretstavke? Jer ta žalba ne bi se mogla smatrati za vrlo ozbiljnu ako se osoba kojoj je uglavnom naneta nepravda nalazi kao gost u kući pretstavnika vlasti koji je najviše kriv za sve to. Razmišljajući o tome, nisam se mogao potpuno uzdržati da se ne nasmejem. — Ovo je neka vrsta prepreke uspehu pretstavke — rekoh. — Lukavi ste, gospodine Davide, i ne bih mogao reći da ste mnogo pogrešili; ta činjenica će ići u prilog moje odbrane. Pa ipak, ma šta bilo, možda potcenjujete moja prijateljska osećanja koja su do krajnosti iskrena. Osećam stvarno poštovanje prema vama, gospodine Davide, pomešano sa strahopoštovanjem — dodade smejući se. — Više sam nego spreman, čak od sveg srca želim, da iziđem u susret vašem zahtevu — rekoh. — Namera mi je da postanem advokat, a tu bi mi podrška vaše visosti bila od neocenjive koristi; sem toga, iskreno sam zahvalan vama i vašima na mnogobrojnim znacima pažnje i blagonaklonosti. Teškoća je u ovome — razilazimo se u jednoj tački: vi pokušavati da obesite Džemsa Stjuarta, dok se ja trudim da ga spasem. Ukoliko bi moje putovanje u vašem društvu poboljšalo vaš položaj, stojim vam na raspoloženju, ali ako bi to doprinelo vešanju Džemsa Stjuarta, razumećete da neću moći da se odazovem vašem pozivu.

Učini mi se da je opsovao nešto u sebi. — Zaista i treba da se posvetite advokatskom pozivu: sudnica bi bila odgovarajuća pozornica za vaš talent — reče gorko; a zatim je ćutao kratko vreme. — Peći ću vam, — nastavi uskoro — ne postoji više pitanje: za Džemsa ili protiv njega. Džems je mrtav čovek: njegov život je dat i uzet, kupljen, ako vam se to više dopada, i prodan nikakve pretstavke tu ne mogu pomoći; nikakvo neverstvo odanog gospodina Davida ne može mu naneti bol. Ma koliku prašinu podigli, neće biti pomilovanja za Džemsa Stjuarta — i primite to za gotovo! U pitanju sam sad ja: xoćy li ostati ili pasti? Priznaću vam da sam u izvesnoj opasnosti. A hoće li se gospodoš Balfur zapitati zašto? To nije zbog toga što sam preterano žurio s parnicom Džemsa; siguran sam da će mi se to progledati kroz prste. A nije ni zbog toga što sam gospodina Davida primorao da provede izvesno vreme na rtu, iako će se to tako protumačiti, već zbog toga što nisam odabrao utabanu stazu na koju su me stalno gurali i poslao gospodina Davida u grob ili na vešala. Ovo će biti uzrok propasti, ova prokleta pretstavka — reče udarajući se hartijom po nozi. — Moja popustljivost prema vama dovela me je u ovu nevolju. Hteo bih da znam je li vaša popustljivost prema sopstvenoj savesti tolika da će vam dozvoliti da mi pomognete da se izvučem iz ovoga? Nema sumnje da je bilo mnogo istine u onome što je rekao. Ako se Džemsu zaista više nije moglo pomoći, kome je bilo prirodnije da se okrenem i priskočim u pomoć nego baš čoveku koji mi se već toliko puta našao u nevolji, pa čak mi i sad pružao primer postojanosti? Sem toga, ne camo da mi je dosadilo, već sam počeo osećati i stid zbog svog neprekidnog podozrenja i odbijanja. — Ako bi označite čas i mesto, biću na vreme spreman da vam se pridružim, vaša milosti — rekoh. On se rukova sa mnom. — Mislim da i moje kćeri imaju neke vesti za vas — reče puštajući me da odem. Izišao sam silno obradovan ovim izmirenjem, a ipak donekle uznemirene savesti; morao sam se zapitati nisam li, možda, bio suviše popustljiv. Ali neosporna činjenica je bila da je ovaj čovek, koji mi je mogao biti otac — sposoban i veliki dostojanstvenik — bio onaj koji mi je u času potrebe pružio svoju podršku. Sada sam bio spremniji da u boljem raspoloženju

uživam u ostatku te večeri, koju sam proveo u društvu advokata — u izvrsnom društvu nesumnjivo, ali verovatno sa većom količinom punča u sebi nego što sam mogao podneti; jer iako sam rano otišao u krevet, ne sećam se kako sam tamo dospeo.

S 18 TIDOVA LOPTA UTRADAN UJUTRU, IZ SUDISKE sobe u kojoj sam se nalazio, a gde me niko nije mogao videti, čuo sam odluku porote i presudu izrečenu nad Džemsom. Vojvodinih reči, siguran sam, sećam se tačno, a pošto je taj čuveni deo njegovog govora docnije postao predmet rasprave, ne bi bilo rđavo ako pomenem i svoje tumačenje. Osvrnuvši se na Četrdeset petu, starešina Kembela, koji je pretsedavao kao vrhovni sudija, ovako se obratio nesrećnom Stjuartu koji je stajao pred njim: „Da je vaša pobuna doživela uspeh možda biste delili pravdu sa mesta sa kojeg ste sada osuđeni za to; mi, koji smo danas vaše sudije, možda bismo odgovarali pred jednim od vaših lažnih prekih sudova, i tada biste se do mile volje nasitili krvi ma kojeg imena ili plemena prema kome osećate mržnju“ „Ovo znači pustiti mačku iz džaka, zacelo,” pomislih. A to je bio i opšti utisak. Čudnovato je kako su mladi advokatski pripravnici prihvatili i ismevali ovaj govor, i kako je retko koji obed prošao a da neko nije ubacio: „I tada biste ce do mile volje nasitili". Mnoge pesme, sad gotovo zaboravljene, ispevane su u to vreme u časovima dokolice. Sećam se da je jedna počinjala: „Krv čiju želiš, čiju krv? Da l’ je to ime ili pleme, Il’ neki strašni Hajlanđanin; Čiju krv želiš, čiju krv?“ Drugu su spevali na ariju moje omiljene pesme „Kuća Erli“, a počinjala je ovako: „Desilo se jednog dana, kad je Argajl u sudnici

sedeo, Neko mu je glavu jednog Stjuarta na tanjiru podneo." A jedan stih je glasio: „A tad skoči ljutiti vojvoda i dobro izgrdi kuvare odreda: „Smatram da me vređaju i kleveću Što koješta blebeću. Ja da se sladim krvlju ma kojeg plemena? To je strašna uvreda za sva vremena!" Džems je baš tako ubijen kao da je bio divljač koju je vojvoda saterao u tesnac pa opalio. To sam, razume ce, znao; ali ostali nisu bili upoznati s tim, tako da su na njih mnogo jače delovale pojedinosti skandala koje su tokom procesa izašle na videlo. Jedna od glavnih bila je, svakako, ova užurbanost sudija. Ona je bila naročito upadljiva kod jednog porotnika, koji je prekinuo Kolstouna za vreme dok je ovaj zastupao odbranu sa: „Molim vas gospodine, skratite vi to, mi smo premoreni“, što ce smatralo kao krajnja drskost i prostota. Ali neki od mojih novih prijatelja, advokata, bili su još više zapanjeni jednom novinom koja je bacala ljagu na ceo progec. Jedan svedok uopšte nije bio pozvan. Ime mu je zaista bilo objavljeno i još se može videti na četvrtoj strani liste: „Džems Darmond, zvani Makgregor ili Džems Mor, bivši građanin Inverončajla"; u iskazu pisanom sudskim rečnikom on je pamtio ili izmislio, tako mu bog pomogao, stvar koja je spetljala Džemsu noge, dok je njegovim dala krila. Naročito se želelo da se na ovo svedočenje skrene pažnja porote, ali tako da se sam čovek ne izloži opasnostima unakrsnih pitanja. Način na koji je to izvedeno pretstavljalo je iznenađenje za sve, jer je dokumenat, kao neki zanimljiv predmet, kružio sudnicom iz ruke u ruku, drošao kroz odeljak u kojem su se nalazili porotnici, gde je postigao svoj cilj, i kao nekim slučajem, ponovo iščezao pre no što je stigao u ruke odbrane. Ovo se smatralo najlukavijim izumom; a činjenica da je ime Džemsa Mora bilo uprljano time ispunjavala me je stidom zbog Katrione i brigom za sebe.

Sutradan, Prestongreindž i ja, sa mnogobrojnim društvom, krenusmo za Glazgov, gde se, i pored moga velikog nestrpljenja, zadržasmo neko vreme u vrtlogu zabava i poslova. Otseo sam sa milordom, koji me je bodrio na prisnost prema sebi; imao sam svoje mesto tokom prijema, bio pretstavljen glavnim zvanicama i, uopšte, smatrao sam da mi je ukazivano mnogo više pažnje no što bi odgovaralo mojoj ulozi ili položaju, tako da sam se, ako bi neko stran bio prisutan, često stideo umesto Prestongreindža. Mora se priznati da je utisak koji sam u toku ovih poslednjih meseci stekao o svetu ostavljao takvu senku u mojoj duši. Upoznao sam se s mnogim ljudima, od kojih su neki bili odabrani vođi, bilo po rođenju ili sposobnostima, a među njima svima ko je pokazao čiste ruke? Što se tiče Braunovih i Milerovih, video sam njihovu sebičnost i nikad ih više ne bih mogao poštovati. Prestongreindž je bio još ponajbolji; on me je spasao i poštedeo od mnogih neprijatnosti kad su drugi smerali da me dotuku; pa ipak, pred njegovim nogama je bila prolivena Džemsova krv — a smatrao sam i da je sadašnje izigravanje naročite naklonosti prema meni, za koju nisam verovao da je zaista oseća, postupak za koji nije bilo izvinjenja. To što se mogao pretvarati da nalazi zadovoljstvo u razgovoru sa mnom iznenađivalo me je do te mere da sam gubio strpljenje. Sedeo bih posmatrajući ga sa nekom vrstom pritajenog besa koji mi je izgarao utrobu. „Ah, prijatelju, prijatelju“, mislio sam u sebi, „zar me ne bi izbacio nogom na ulicu samo da si pregurao ovu stvar s pretstavkom?" Međutim, kao što se docnije pokazalo, ovim sam mu naneo najveću nepravdu; i sad mislim da je, istovremeno, bio daleko iskreniji, a i mnogo veštiji glumac nego što sam mogao pretpostaviti. Ipak, za svoje nepoverenje imam opravdanja u ponašanju one gomile udvorica, mladih pravnika, koji su obletali oko njega u nadi da će steći njegovo pokroviteljstvo. Iznenadna naklonost prema dečaku za koga nikad ranije nisu čuli zabrinula ih je u početku preko svake mere; ali ni dva dana nisu prošla, a ja sam se našao okružen laskanjem i udvornošću. Bio sam onaj isti mladić, ni bolji ni lepši, koga su odbacili mesec dana ranije; a sad, niko nije bio dovoljno uglađen za mene! Šta sam rekao, isti? Nije bilo tako; a nadimak koji su mi prikačili, upotrebljavajući ga iza mojih leđa, potvrđivao je to. Ubidevši da sam u tako dobrim odnosima s pravobraniocem i uvereni da ću poleteti visoko i stići daleko, prihvatili su reč koju su upotrebljavali

igrači golfa i nazvali me „Tidova lopta“ 12 . Rečeno mi je da sam sad jedan od „njihovih“ i trebalo je da se upoznam s njihovom mekšom stranom — ja, koji sam već iskusio hrapavost njihove spoljne ljuske; a jedan kome sam bio pretstavljen u Houp-parku bio je čak toliko slobodan da me potseti na taj susret. Odgovorih mu da nemam to zadovoljstvo da ga se sećam. — Kako, — reče — pa gospođica Grant vam me je pretstavila. Moje ime je tako-i-tako. — Vrlo verovatno, gospodine, — rekoh — ali ne sećam se toga. Tada on odustade od daljih pokušaja, a ja, pored gađenja koje me je obično obuzimalo, osetih malo zadovoljstvo. Ali nemam strpljenja da se suviše dugo zadržavam na tome. Dok sam se nalazio u društvu ovih prepredenih mladića, stideo sam se samog sebe i svojih jednostavnih navika, a prezirao kako njih tako i njihovu dvoličnost. Od dva zla, Prestongreindža sam smatrao manjim; i dok sam u odnosu s obim mladim plemićima bio uvek krut kao platno umočeno u štirak, uspevao sam s druge strane, da nekako sakrijem svoja mučna osećanja prema pravobraniocu i — da upotrebim stari izraz gospodina Kembla — postao „pokoran gocnodaru“. I sam je opazio promenu, i zahtevao je od mene da postupim kako to odgovara mojim godinama i da sklapam prijateljstva sa svojim mladim drugovima. Odgovorih mu da mi to teško polazi za rukom. — Odustao bih od svog zahteva, — reče on — ali, gospodine Davide, to su vam isti mladi ljudi s kojima ćete provoditi svoje dake i prolaziti kroz život; vaša nepristupačnost ima izgled naduvenosti, i sve dok vam ne pođe za rukom da se oslobodite toga, bojim se da ćete nailaziti na teškoće u životu. — Nije baš tako lako praviti svilene kese od svinjskih ušiju — rekoh. Prvog oktobra rano, probudio me je topot nekog konjanika. Pritrčavši prozoru gotovo pre nego što je sjahao, primetih da je glasnik morao prevaliti dug put. Nešto docnije bio sam pozvan kod Prestongreintda, koga sam zatekao pretrpanog pismima, u spavaćici i noćnoj kapi. — Gospodine Davide, imam novosti za vas. Tiče se nekih vaših prijatelja, kojih se, kako mi izgleda, donekle stidite, pošto nikad niste pomenuli njihovo postojanje. Pretpostavljam da sam pocrveneo, jer on nastavi: