Vladimir Kecmanović & Dejan Stojiljković KAINOV OŽILJAK bojana888
Prolog STAZA
* Dve stotine i dvadeset metara. Toliko je duga staza pred njim. Čini mu se da je to najduža staza koju je u životu morao da pređe. To nije ona krivudava višegradska staza, gajtan i konac koji šara brda nad gradom. To nije nepravilan i izlokan, tanak zemljani put, gde je svemu što se rodi i nikne suđeno da se vrati u turobno bosansko ništavilo. To nije ta oštra staza koju je u trenucima beznađa znao da prostre preda se kao molitveni ćilim, i koja uvire u beli drum ili nestaje pored vode. Ne, ova staza vodi kroz Novo kancelarstvo Rajha u Berlinu, od predvorja u kome stoji i okleva, kroz dugačku Mermernu odaju, pa sve do ogromne Firerove radne sobe, gde će biti obavljena ceremonija predaje akreditiva. On strepi pred tom stazom, sluteći ono što se nalazi na njenom kraju. To nije jasan osećaj, već nešto maglovito i nedokučivo, blagi grč negde u dubini utrobe, nejasna potreba da se odagna zla kob koja ga još nije zadesila ali je sluti na svakom koraku. Čak i na licima dvojice oficira u svečanim crnim nacističkim uniformama. Iako mu se srdačno osmehuju, zaodenuti u crnilo i arijevski čelik, on jasno proniče kroz tananu koprenu te glumljene srdačnosti i sluti da iza nje ima nečeg nečistog i mračnog. Stoji tako na ovom mestu gde mu se vidik krati i pravac koleba, suv i čemeran, gospodin Ivo Andrić, izvanredni poslanik i opunomoćeni ministar poslanstva Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, u tamnoplavom fraku izvezenom zlatnim šarama. Preko ramena mu je pelerina, za pojasom nosi mač, na glavi trorogi šešir sa belim nojevim perjem i kokardom u bojama državne zastave. Ruke u otmenim belim rukavicama. Grudi, koje dijagonalno preseca svečana lenta, krase odličja njegove zemlje i zemlje
domaćina - Orden Velikog krsta i Orden nemačkog orla, izrađen prema uputstvima samog Firera. Sumorno prepodne 19. aprila 1939. Za prijem kod velikog vođe i kancelara nemačkog Rajha sprema se od ranog jutra. „Ostani priseban...” govori sebi. „To je još samo jedna diplomatska ceremonija. Ništa više...” Po ko zna koji put ponavlja u sebi reči govora koji će održati pred velikim vođom nove Nemačke, kada mu bude predavao akreditive i opozivna pisma svog prethodnika gospodina Cincar-Markovića: Odnosi dobrog susedstva kao i živa privredna izmena dobara između Nemačke i Jugoslavije odgovaraju potpuno željama i namerama Kraljevske vlade, i ja sam naročito počašćen što mi je Kraljevska vlada stavila u dužnost da rad moga prethodnika na tom delu nastavim a u cilju produbljenja i učvršćenja tih prijateljskih odnosa i uzajamnog poštovanja koje vlada između oba naroda. Dozvolite, gospodine Kancelare Rajha, da uverim Vašu Ekselenciju da ću sve svoje snage posvetiti tom zadatku koji predstavlja jedan od značajnih ciljeva spoljne politike moje vlade. Slobodan sam izraziti nadu da mi blagonaklona podrška Vaše Ekselencije neće nedostajati u izvršenju prijatne mi dužnosti. Izraziti... Nadu... Ima li nade? I ima li prava na nadu? Čemu se nadati u trenucima kao što je ovaj, i pred stazom kakva je ova, koja seče polumrak Rajhskancelarije? Šta očekivati od čoveka koji ga čeka na kraju te staze? Ne nadu... Nadu - sigurno - ne. Kada dvojica oficira, kao dva tevtonska viteza, otvoriše masivna vrata pred njim, ambasador Andrić zakorači iz predvorja u veliku Mermernu dvoranu. Sa malom zadrškom on krenu za šefom protokola, neupadljivim sitnim čovekom. Tek tada, kao sama od sebe, u njemu iskrsnu misao o
Danteu... i o Vergiliju koji ga vodi duboko, u mrak. Među potopljene ljudske grehove. U nakazni levak istorije. Nema nade... pomisli Andrić. U paklu nade nema.
* Firerova radna soba nalazi se na kraju dugog hodnika. Ogromna je. Jedan nemački novinar rekao mu je da ima više od 400 metara kvadratnih. Plafon je poput nebeskog svoda, na desetak metara od poda. Sve to davalo je prostoriji u kojoj je Hitler sprovodio svoju veštinu verbalnog prisiljavanja utisak sakralnog. To nije samo soba jednog državnika, niti pompezno uređen prostor za demonstraciju moći. To je crkva, hram nove nacističke religije i - Andriću se činilo da je nesumnjivo tako - soba za mučenje. A Firer - Veliki Inkvizitor. Ispod te prostorije nalaze se bunkeri. Katakombe. Firerov podzemni svet. Kada je stupio u odaju, poslaniku Andriću učinilo se da će ga taj ogromni prostor progutati.. Na tren je zastao, što je zbunilo oficire i šefa protokola u njegovoj pratnji, ali se vrlo brzo pribrao. Veliki vođa hiljadugodišnjeg rajha je čekao. Neprirodno ukrućen, u sivoj vojničkoj uniformi, stajao je ispred svog radnog stola. Desno od njega visila je krvavocrvena nacistička zastava sa svastikom. Poslanik Andrić prišao mu je odlučnim korakom i, uz ceremonijalni naklon, predao svoje akreditivno pismo i opozivno pismo svoga prethodnika. Sve vreme izbegavao je da čoveka pred kojim stoji pogleda u oči. Osećao je kako ga preplavljuju talasi panike, kako teskoba počinje da mu vri negde u dnu stomaka... Pružio je ruku Fireru, i ovaj ju je prihvatio.
Osetio je stisak hladne i pomalo vlažne šake. Počeo je da govori, isprva tiho i nesigurno, a onda svečano. Govorio je kitnjasto i odmereno, i dovoljno glasno... O prijateljstvu dve zemlje i dva naroda. O obostranom uvažavanju. O privrednoj i kulturnoj saradnji. O dobrosusedskim odnosima... sada kada je i Austrija anšlusom postala deo velikog Rajha. Hitler ga je slušao. Ali nikakve emocije nije pokazivao. Andrić ga je već gledao pravo u oči. Iz njih je izbijao hladan sjaj svojstven čoveku koji više veruje u svoje ideje i predrasude nego u sebe samog. Bio je niži od njega, nimalo sličan onoj mitskoj figuri kakvu su predstavljali filmski žurnali. I bio je bled, lica podbulog, sa podočnjacima. Pre je delovao kao bolesnik i mučenik, nego kao neumoljivi diktator u čijim vlažnim šakama počiva sudbina Evrope. Rajhsministar Fon Ribentrop stajao je po strani i pažljivo slušao govor. Kada je Andrić završio, on, a ne Hitler, ponudio je jugoslovenskom poslaniku da sedne. Oprezno se spustio na udobnu stolicu presvučenu plišem. Šef protokola ponudio ga je kafom i čajem, ali Andrić je zatražio samo čašu vode. Znao je da ono što sledi jeste neformalni razgovor državnika i novog ambasadora, uobičajen u ovakvim prilikama. A kada mu se Hitler obratio, napuklim glasom, osetio je kako teskoba u utrobi vaskrsava i kako nešto u grudima počinje da ga guši. Slušao je Hitlera koji je govorio na nemačkom s austrijskim naglaskom. Merio i odmeravao svaku njegovu reč. Svaki pomen neke krupne reči, kao što je „otadžbina”, „dužnost”, „volja”, „moć”, donosio je nov talas nelagode. Ali Hitler je govorio ubedljivo, toliko da bi na momenat impresionirao i poslanika koga već odavno impresionirati nije bilo lako. Ribentrop, koji je sedeo s njegove leve strane, nije puštao ni glasa. Samo je opijeno slušao Vođu. U jednom trenutku, međutim, kao u magnovenju, Andriću se učini da je veliki vođa progovorio drugim jezikom. Zadržao je dah. Zaprepašćen. Jer je Firer, bar mu se tako učinilo, usred toga izlaganja o odnosu Jugoslavije i Nemačke, i njegovim ambicijama vezanim za hiljadugodišnji rajh i izmenu odnosa snaga na kontinentu, prozborio na srpskom... Jednu jedinu rečenicu.
Svijet je pun gada... Rekao je Firer. Ili je to rekao neko drugi? Svijet je pun gada... Pred njim više nije bio Adolf Hitler, netalentovani slikar koji je od austrijskog kaplara avanzovao u kancelara i gospodara rata i mira. Pred njim je bio neko nepoznat. Koji kaže: Bog je kukavica i lažov... Kukavica. I lažov. Boga nema. Bar je tako pisalo u anarhističkim knjigama koje su pre mnogo godina čitali on i njegovi drugovi mladobosanci. A nema ni nade. Ako nema Boga i nade... Čemu onda sve ovo? Čemu svet... Ako je pun gada? Tada shvati. Pred njim više nije bio svemoćni Firer, propovednik Novog svetskog poretka, već Mustafa Madžar, čuveni junak iz Doboja, savijen, turoban i mrk bez osmeha. Obnevideo od ratovanja i krvi, on je kao crv u otkinutoj jabuci. Zarobljen u svetu koji mrzi. Svetu koji truli i nestaje.
Svetu koji je pun gada. A jedini način da se takav svet pobedi jeste ubiti ga. Mučen teškim snoviđenjima, nemirima kojima nema konca i kraja, kao onim višegradskim stazama, progonjen tragovima prošlog života i strahom tako oštrim da mu se usecao u meso, begefendija Madžar morao je da se protiv svega i protiv samog sebe bori na jedini način za koji je znao. Ratujući. Ubijajući druge tragao je za sopstvenom smrću. Za onim blagoslovenim trenutkom koji će ga osloboditi sveta i silnog gada u njemu. I konačno ga je našao. Negde nadomak zelenog groblja na Čekrklinci, kada ga je, progonjenog i polugolog, neki kovač, Ciganin, pogodio komadom starog gvožđa u slepoočnicu. Tvrdo. To je bilo poslednje što je osetio. Mrak i tvrdo. Isto je osećao i poslanik Andrić dok je slušao neobično staloženo izlaganje nemačkog vođe. Kao da mu se komad olova usekao u potiljak i pritiska ga, muteći mu vid. Bolno. Neumoljivo. Tvrdo. Nije mogao da se ne zapita... Hoće li i Firer, poput Mustafe Madžara, mučen mržnjom prema svetu i progonjen prošlošću, postati sumanuti krvnik? Hoće li se izmetnuti u još jednog sitnog ubicu, trovača i razarača ljudskog mira i sreće? Ili je to već postao, vođen bolesnim idejama o višoj rasi i natčoveku, ali se još uvek vešto pretvara? Pred njim. Pred čitavim svetom. Dok zakrivljen handžar već čvrsto steže u vlažnoj i mekoj šaci, spreman da ga zarije u srce sveta koji mrzi. Audijencija se završila i poslanik Andrić je odahnuo. Na izlazu ga je sačekao počasni odred pešadije, kao i četa novinara kojima je dao nekoliko kraćih izjava. Nakon toga je, zajedno sa pukovnikom Vladimirom Vauhnikom, jugoslovenskim vojnim atašeom, a u pratnji divizijskog generala Zajferta i savetnika poslanstva Neringa, položio venac na Spomenik časti, na bulevaru Unter den Linden.
Dok je stajao pred još jednim svetilištem Rajha, koje su zvali i Nova stražara, stežući u desnoj ruci cilindar i bele rukavice, i dok su trojica nemačkih oficira pozdravljali duhove predaka visoko podignutom desnom rukom, imao je utisak da je taj trenutak već proživeo. Nekad davno, u Višegradu... Kada je zakoračio na svoju prvu životnu stazu. Sve je bilo isto. Bolno i tvrdo. Bez nade. Bez prava na nadu. Besmisleno klupko čije niti šaraju svet koji ga truje svojim zlom. Svet koji će ubiti neko drugi. I taj neko... Sedeći u hramu ljudske taštine i izopačenosti, poput mahnitog Mustafe Madžara nekad, lagano, u tišini, oštri svoj handžar.
Prvi deo NEMIRI
* Greška pri izboru profesije se svuda plaća, ali nigde tako skupo i teško kao u diplomatskoj službi. U drugim pozivima neko ko je zalutao može da ostane neprimećen u mnoštvu, da peva u horu, u kojem pevanje niti ulepšava niti ga kvari, tako da njegov glas i sluh niko ne može da proveri. U diplomatiji je čovek nateran da pre ili kasnije samostalno nastupi i pokaže kakav je i šta ume. Ko ne položi taj ispit, postaje komična i tragična figura u jednom poslu, koji nije krojen za njega i koga ne može da se oslobodi, olupina koja dugo pluta na vodi. To truje život, potkopava dušu, stvara nesreću posebne vrste. Kroz taj neobično težak posao, koji i pod najboljim okolnostima iscrpljuje i deformiše, ljudi se kvare i postaju mizantropi i potencijalne samoubice. Ivo Andrić, Znakovi pored puta
* Opet su palili knjige? Ovoga puta - u čast Firerovog rođendana koji se tog dana proslavljao u čitavom Rajhu. Vraćajući se sa prijema koji je tim povodom za sve diplomate organizovan u Ministarstvu inostranih dela Nemačke, u nozdrvama je osetio miris gareži koji je prljao čist i hladan berlinski zrak. Taj zadah paljevine izmešan sa svežim dahom noći, sličan mirisu zime u dalekoj sarajevskoj kotlini, vraćao ga je u đačke dane. Pošto bi pala jesen, nad Sarajevo bi se nadvila magla ispunjena dimovima iz hiljada odžaka koji bi se pomešali u jedan veliki zgusnut dim. Bio je to dim hiljada ognjišta kraj kojih su se grejali ljudi skupljeni među nekoliko brda. Ovde su hiljade ljudi, na lomače iznoseći nepoželjne knjige, grejale svoje zabludele duše. Nekadašnjem đaku činilo se da od sarajevske gareži pobeći nije teško. Bilo je dovoljno da se čovek popne na obližnji Trebević i da maglu ispunjenu dimom ostavi ispod sebe. Sadašnji diplomata, naoružan i skrhan bolnim iskustvom, u mogućnost bega poverovati nije ni mogao ni smeo: ako su sarajevske vatre zapalile svetski požar, od kog spas ponuditi nije mogla planina mnogo veća od malog Trebevića, požar berlinskih vatri zapaliće i zemlju i nebo. Iako bi sarajevski miris gareži trajao mesecima, a berlinski ne duže od sat-dva, i uprkos Miloševom sumatraizmu i njegovim analogijama - malo Sarajevo i veliki Berlin nisu i ne mogu biti isto. Niti su isto vatre na kojima ljudi pokušavaju da se ugreju i vatre na kojima pokušavaju da unište sećanje.
Na ovim malim berlinskim lomačama pale se ognjevi fabrika koje proizvode oganj i stotine hiljada budućih ognjeva koji će, baš kao sećanje pohranjeno u tim spaljenim knjigama, pokušati da sprže ceo poznati svet. Kraj kapije jedne oronule zgrade stajala je mačka. Bila je debela. A zelenkaste oči su joj zlokobno sijale u mraku. Napregao je pogled: dlaka joj je bila tamnosive boje, koja je u mraku ličila na crnu. Ali crna nije bila. Ne, nije imao iluzija. Iako se naivnima čini da se pale samo s vremena na vreme i brzo gasnu, ove lomače ne prestaju da gore, i zadah paljevine nikada ne napušta nebo nad Berlinom. Grebe mu nozdrve danima pošto, na bezbednoj udaljenosti, promakne pored zlokobne vatre i mase obuzete piromanskom strašću. Danima pošto vatra zgasne i naivni počnu da uživaju u čistom vazduhu. Zato sada nije bio siguran da li su, koji sat ranije, u onome što naivni nazivaju stvarnošću, tu, nedaleko od njega, zaista palili knjige, ili miris paljevine koji oseća pripada skrivenoj stvarnosti, koju naivni i oni koji naivnost glume, ne žele ili ne mogu da osete i shvate. U susret su mu išla dva vojnika. Pratila su ih dva pijanca. Teturajući se, pijanci su dizali ruke i vikali: Zig hajl! Vojnici su se smejali. Od srca. Kao deca. Osetio je kako mu se usne šire u osmeh. Stresao se kao da ga je neko polio ledenom vodom. Bilo je kasno i već je odavno trebalo da bude u rezidenciji. Ali umesto da krene najbližim putem, kao mesečar je kružio centrom Berlina u potrazi za zgarištem, kao dokazom da nije izgubio pamet. Dugo je kružio centrom grada. Činilo mu se - satima. I kada je na jednom malom trgu nedaleko od Aleksander-placa ugledao tragove nedavno ugašene lomače, na tren je osetio nešto što liči na radost. Ne, nije lud. Ali radost je trajala samo tren. Već u sledećem trenutku obuzeo ga je užas zbog sopstvenog radovanja.
Da, lud je. Mnogo luđi nego da lomače nije bilo. Umesto da se okrene i krene svojim putem, stajao je na tom trgu pogleda prikovanog za garež i pepeo u kojima je nestala masa svetova. Neron - voajer. Na trgu nije video nikoga, ali nije mogao da se otme utisku kako ga neko gleda. Osetio je stid. Podigao je glavu i na okolnim zgradama potražio osvetljen prozor. Mnogi prozori bili su osvetljeni. Ni na jednome nije video čoveka. Trznuo se kada je začuo šum. Jedna mačka je protrčala. Siva. I debela. Da li je to bila ona ista mačka? Da li je to čuo kako pod mačkinim šapama šuška papir? Lud je, potpuno lud. Mačka je odmakla, a on je, kao ludak u borbi sa sopstvenim demonima, prišao mestu sa kog je stigao šum. Tamo je zaista stajala knjiga! Korice su joj bile istrgnute, ivice ugljenisane, ali je sredina, nekim čudom, preživela vatru. U duši čoveka koji se bori s demonima opet su se izmešali radost i užas. Da li ga ono što je spaseno raduje ili užasava? Pokušao je da se sabere: odgovor nije delovao ohrabrujuće. Preživela knjiga bila je to što ga je bacalo na muke. Onaj zamišljeni posmatrač - kom na prozorima tog trga nije uspevao da uđe u trag - nije mu dopuštao ni da se okrene i pobegne, ni da se sagne i od zaborava spase ono što je sudbina spasenju preporučila. Spasti knjigu značilo je suprotstaviti se volji koja je vladala zemljom u kojoj se našao, a koja ruši sve pred sobom. Imajući u vidu status u kom je u toj zemlji bio - skoro pa diplomatski incident. Ne spasti je - bilo bi kukavički i bedno. Gotovo pa - zlodelo. Da je bio koju deceniju mlađi, bez dvoumljenja bi je podigao, ne razmišljajući mnogo o mogućim opasnostima.
Da je bio samo deceniju stariji, produžio bi dalje, svestan da je sramotu izbeći nemoguće, i da ono malo časti na koju je čoveku dato da polaže pravo valja sačuvati sa glavom na ramenima. Ovako je, ni dovoljno star ni dovoljno mlad, stajao na tom trgu zureći u tu knjigu, kao sumasišavši ili budala. Kroz ponižavajuću nedoumicu provejavalo je pitanje: Kakva bi to knjiga mogla biti? I demon koji je izazivao: Šta ako je ovo noć u kojoj se mašta do kraja ostvaruje? I ako mu pred nogama, od vatre spasen, leži upravo Franc Kafka? Radoznalost je presudila u ovoj teškoj i neizvesnoj borbi, pomogavši stidu da pobedi strah. Barem ova bruka neće ga nadživeti! Sagnuo se, polako, kao da namerava da zašnira pertlu na cipeli. A onda zgrabio knjigu i strpao je u unutrašnji džep kaputa.
* Put do rezidencije prešao je bez tumaranja i zastajkivanja, odlučnim, odmerenim korakom, kao čovek koji nema vremena za gubljenje, ali koji i vremenom i sobom savršeno vlada jer ga vodi jasan i ostvarljiv cilj. Ako je služba zemlje domaćina nadzirala rezidenciju, verovatno će tamo gde treba biti javljeno kako je stigao sa prijema kod Firera i kako, po svemu sudeći, planira da već tokom noći o tamošnjim susretima sastavi nekakvu depešu za Beograd. Ako nisu nadzirali samo rezidenciju nego i njegovo kretanje, zaključci će biti nešto drugačiji... Lunjao gradom, zabijao nos tamo gde mu nije mesto, vezivao pertle na zgarištima... Ne, ko god da ga je pratio, nije mu mogao biti dovoljno blizu da vidi kako je podigao knjigu. Da li? Posebno zato što nije mogao znati da je neka knjiga preživela? Manija gonjenja poslednje je što sebi sme da dozvoli. Boj se ovna, boj se govna, a kad ćeš živeti? Pošto se učtivo pozdravio s portirom i još učtivije razmenio nekoliko reči s uslužnom sobaricom, čim je zatvorio vrata svojih odaja, iz unutrašnjeg džepa izvukao je knjigu i stojeći počeo da je čita. Srednji deo prve, kao i ostalih stranica ostao je čitav i jasno je moglo da se pročita ime autora. Nije bio Kafka. Stefan Kreisky. Štefan Krajski. Tako se zvao.
Pesnik. Na prvi pogled - prilično loš. Čak i za nekoga kome nemački jezik nije maternji, kao što sve manje zainteresovanom čitaocu nije bio, rime su bile očigledno banalne i dozlaboga predvidljive. Sa svakim pročitanim stihom utisak je bivao sve bleđi. Sumorna jesen, sivi oblaci, puste ulice u sudaru sa crvenim usnama, sjajnim očima i bujnim grudima - opšte mesto do opšteg mesta... A pored tolikih knjiga koje su te noći nestale u vatri, u ovoj je sačuvan svaki stih. Štampane po sredini papira, bezvredne strofe ostale su netaknute. Iz zlovolje ga je trgla misao o neizvesnoj i verovatno tragičnoj sudbini nesrećnog pesnika. Ko je on da sudi šta je a šta nije vatra smela da proguta!? I zar postoji reč koja zaslužuje da u vatri iščezne!? Kao pokajnik, nastavljao je da se muči, sličan dečaku koji se bori s dosadnim štivom, ubeđen kako za nerazumevanje njegove vrednosti ne može biti kriv ni autor ni tekst nego on, koji ne zna da ga na pravi način pročita. Sve bi još moglo da se proguta kao nekakva prošlovekovna romantičarska poezija, koja je u svoje vreme imala smisla ali nije uspela da položi ispit vremena, kada se tu i tamo ne bi pojavila kakva dvadesetovekovna reč, razotkrivajući pesnika kao čitaočevog anahronog savremenika. Nije morao da preskače stranice kako bi što pre stigao do beleške o autoru. O magli koju gleda iz tramvaja nije mogao pevati neko ko je živeo pre više od stotinu godina. Olakšavajućih okolnosti nije bilo. A opet, svest da je u pitanju savremenik čije su knjige osuđene na vatru, zahtevala je dodatni patos. Tragična ovozemaljska sudbina zabranjenog pesnika verovatno izloženog na milost i nemilost onima koji su bili spremni da unište njegovo delo, postajala je sve izvesnija. Čitaočeva ruka borila se između poriva da se na kraju knjige konačno obavesti o pesnikovom životu i straha da ga, jedva živog kao poetu, sahrani i kao čoveka.
Nastavljao je da čita tuđe banalne stihove, kao Šeherezada koja priča svoje priče ne bi li odložila sudnji čas. Samo što sudnji čas koji je on pokušavao da odloži nije bio njegov, nego tuđ. I što je njegovo odlaganje bilo zaludno, pošto se taj čas - ako se, kao što verovatno jeste, odigrao - odigrao i pre nego što je on mogao, ako je uopšte mogao, kao što izvesno nije, da tu bilo šta promeni. Pa ipak je istrajavao u svojoj sujevernoj igrariji čitajući sve sporije i sve detaljnije - slog po slog - samo da bi put do fatalne, poslednje stranice učinio što dužim... Iznenada, pred očima mu je iskrsla neočekivana a poznata reč, na stranice knjige kao čudom uskočila iz njegovih večerašnjih sećanja. Sarajevo. Sarajevo? Da, u jesenjoj magli, posmatranoj iz nekakvog tramvaja, naziralo se minare na brdu iznad Sarajeva! Sada je bez dvoumljenja okrenuo poslednju stranicu. Bila je gotovo uništena. A na onome što je ostalo od papira nije bilo nijednog slova. Okrenuo je pretposlednju. I nju je desetkovala vatra. Ali nešto teksta je sačuvano. Geb...en... Saraj...Pro...nz... Bos... - tako je pisalo. I još: Schu...au...dung...in Gra... I još: ...o...ni... I još: Teil...me... I još: ...gr...b...v...u t...k...h... Ostatak papira bio je ugljenisan ili ga nije bilo. Jeste, to je bila beleška o autoru. Sakata. Od vatre nije uspelo da se spase ni slovo više. Zaklopio je knjigu i pred očima mu se ponovo pojavilo ime autora. Štefan Krajski. I još: Kainsmal. Kainov ožiljak! Trgao se kao da se probudio iz košmara. Više nije čitao hodajući po sobi.
Sedeo je u fotelji, obuven i obučen, čak i u kaputu koji je gužvao leđima, a da nije imao predstavu kada je seo. Tek sada je shvatio da je ko zna koliko dugo čitao knjigu kojoj nije znao naslov. A naslov, koji mu je stajao ispred nosa i koji je svojoj zbirci poezije dao neko ko je imao veze sa Sarajevom - gradom kog se te večeri prisetio - naslov koji sa lošim stihovima u zbirci i jeste i nije imao veze, i koji je, sam po sebi, mogao biti i dobar i loš, bio je u čudovišnoj vezi sa mestom na kom je knjigu našao. I - ako se uzme u obzir sudbina koju je knjiga doživela i čudom, barem osakaćena preživela - mogao je da se tumači kao proročanstvo. Istina je, knjiga nije bila Kafkina. Ali ovo jeste bila noć u kojoj se maglovita proročanstva gotovo u trenutku ostvaruju i u kojoj se sećanje i sadašnjost, stvarnost i mašta, prepliću na način koji bi bio veličanstven kada ne bi bio opasan. Ako se zlokobna mašta izmešala sa stvarnom prošlošću i sadašnjošću, teško je bilo poverovati da se neće preliti i na budućnost. Odložio je knjigu na stočić pored fotelje. Pored pepeljare. Iz džepa sakoa izvadio je tabakeru i šibice. Zapalio je cigaretu. Spustio šibicu u pepeljaru, a tabakeru na sto. Odbijao je dimove, zagledan u prozor i u mrak.
* Ko zna koliko dugo je te noći u rukama vrteo tu knjigu, neprestano se vraćajući na onih nekoliko slova preživelih u belešci o autoru. Geb...en... Saraj - to je moglo da znači: geboren in Sarajevo. Rođen u Sarajevu. Bos - to je verovatno bila Bosna. Pro...nz - možda, Provinz, provincija. Teil...me - valjda Teilnahme, učestvovao. U čemu: đavo bi ga znao. Schu...dung... in Gra... - boga pitaj šta je to moglo da znači. o... ni... - beznadežno. gr...b...v...ut...k...h... - beznadežnije od beznadežnog... Ponovo bi listao stranice knjige čitajući strofe u kojima - osim onog sarajevskog minareta - nije moglo da se nađe ništa zanimljivo. Ili je nekadašnji dečak postao preterano samouveren, pa misli kako je bezvredno sve u čemu vrednost nije kadar da prepozna? Odlagao je knjigu i pripaljivao novu cigaretu, zagledan u mračno nebo uokvireno ramom njegovog berlinskog prozorskog okna. Vatre sarajevskih ognjišta i vatre berlinskih zgarišta, vatra u magli iz naslova pesničke zbirke, magla u zbirci u kojoj nema vatre, knjige koje je vatra progutala i knjiga koja je vatri odolela... Zato što u njoj ima magle, ali nema vatre? Ili u toj knjizi ipak ima vatre, samo je vatra skrivena u magli? Ako je tako, autor je genije! A kako da ne bude genije ako je prorok!? Odmahnuo bi glavom kao da pokušava da iz nje izbaci sumanute misli. Ugasio bi cigaretu i ponovo u ruke uzimao knjigu.
Schu...dung? Možda - Schulausbildung, školovao se? A in Gra...? Možda - in Graz, u Gracu? Nije bilo nelogično da se Nemac rođen u Bosni - dakle izvesno Austrijanac - školuje u matici. Zašto da ne baš u Gracu? Ali, ako se taj Krajski i jeste školovao u Gracu - šta mu je taj podatak govorio o onome što ga je kopkalo i od čega mu se ledila krv u žilama? Skoro pa - ništa. Opet je listao pa odlagao knjigu, pa palio cigaretu. Od vatre u sarajevskoj magli, preko Graca, do vatre berlinskih lomača. Da li se u Gracu dogodilo nešto zbog čega je ovaj pesnik optužen tako teško i osuđen tako žestoko da su mu palili knjigu koja, sama po sebi, nije zasluživala nikakvu osudu, baš kao ni pohvalu, i koja nikome, pa ni najstrožim cenzorima nije mogla biti zanimljiva? Osim ako ga nije zadesio neki u poeziju upućen cenzor, koji je preuzeo ulogu strogog književnog kritičara? Stresao se od te zlobne i neljudske misli. Opet bi odmahivao glavom i opet bi uzimao knjigu. O...ni... - ne, iz toga ništa nije mogao da zaključi. A i da jeste, teško da bi mu koristilo. ...geben gr... Da li u Gracu gore vatre? ...gr...b...v...u t...k...h... Možda je to u čemu je učestvovao njegovu knjigu osudilo na lomaču? ...u... t...k...h... A šta ako nesrećni Krajski nije ni napisao ni uradio ništa što bi Hitlerovim cenzorima moglo da zasmeta? Osim što se rodio? Istina, prezime Krajski nije zvučalo jevrejski. Pre - slovenski. Ali - germanizovano slovenski. A Hitlerova Nemačka puna je germanizovanih Slovena. ...u... t...k...h... Germanizovanih Slovena puna je i Hitlerova stranka.
...gr...b...v...u... Germanizovanim Slovenima ne bacaju knjige na lomače... ...u...v...b...gr... Germanizovani Sloveni na lomače bacaju knjige... ...h...k...t...u... ...u...t...h...v...k ...lomače su pune knjiga koje bacaju germanizovani Sloveni... ...hv...grbt...uk....tkhu... ...germanizovani Sloveni treba da paze da im vatra ne zapali nogavice... ...vrtbgpkurtvbgr... Otvorio je oči kada se sobom prolomio zvuk budilnika. Okno njegovog prozora bilo je ispunjeno plavim berlinskim nebom. A on je sedeo u svojoj fotelji, obuven i obučen, u kaputu koji je izgužvao leđima. Kao što je, leđima, izvesno, izgužvao i sako. I kao što je nogama izgužvao nogavice pantalona. Piksla je bila puna opušaka. A soba, puna dima, mirisala je na sarajevsku maglu. I na berlinske lomače. S mukom je ustao i otišao do toaleta. Umesto da se obuče, kao što je to činio svakog jutra - morao je da se svuče. Onda je sinoćnu garderobu, koju je pretvorio u pižamu - zamenio novom. Nekoliko trenutaka zagledao je sinoćni crni kaput. Pa je i njega odložio i obukao sivi. Tek tada se setio da otvori prozor. Zapahnuo ga je svež jutarnji dah. Pramenovi dima su, kao noćni duhovi, počeli da napuštaju prostoriju. Za koji sat vazduh će biti čist kao da dima nije ni bilo. A on će mirne duše da odbija cigarete koje mu budu nudili, tvrdeći kako je zbog zdravlja prestao da puši.
* Miloš mu je pričao o Hitleru. Rekao mu je da je vođa velikog nemačkog Rajha bio veoma srdačan jer mu se dopadalo kako je Crnjanski izveštavao iz Berlina u vreme kada je bio ataše za štampu u poslanstvu na čije čelo je on sada došao. Na kongresu Nacionalsocijalističke partije u Nirnbergu, pre dve godine, Firer se u masi od dvesta pedeset novinara obratio upravo Milošu, zahvalio mu se za objektivno i nepristrasno izveštavanje i istakao dobar odnos koji jugoslovenska vlada ima prema nemačkoj nacionalnoj manjini - folksdojčerima. Kakva ironija! Iza sve te srdačnosti krile su se Hitlerove pretnje odevene u učtivost. Istakavši da se Jugoslavija dobro brine o folksdojčerima, on je bezazleno nagovestio da, koliko sutra, to možda neće biti tako. I da jugoslovenski folksdojčeri, koji su danas svetao primer poštovanja prava manjina i zalog prijateljstva dve zemlje, za koji dan ili mesec mogu da postanu povod za neki novi rat. U pismima punim gorčine koje mu je tih dana slao iz Berlina, njegov prijatelj izražava otvoreno gnušanje nad Nemačkom i nacistima. Ta degenerična vrhuška, obučena u čelik i paradne uniforme... Ta elita države u kojoj spaljuju knjige i ljude podjednako... To nije nikakav novi poredak u kom će nadljudi uživati u večitom blagostanju. Za nacionalsocijaliste partija je postala hram, a država i državna organizacija - crkva. Prvaci te partije, prvosveštenici te crkve, varvari,
secikese i seksualni devijanti, kad-tad će se poklati među sobom. Loša stvar u svemu tome, moj prijatelju... Jeste što će u to klanje uvući sve nas. Pitanje je dana kada će iz te nebulozne situacije Hitler potražiti izlaz u ratu i iskasapiti nemački narod... ...ali i upropastiti celu Evropu. Nije ni slutio, tada, da će, grotesknom igrom sudbine, on doći u situaciju daleko goru od Miloševe, sa mnogo većom odgovornošću, sa mnogo manje manevarskog prostora, sa grižom savesti i nesanicom kao prtljagom koji nosi na svako svoje putovanje i koji istovaruje u svaku rezidenciju, svaki apartman i svaku hotelsku sobu u kojoj čami i samuje, kao razbojnik u planinskoj špilji. U Berlin su ga poslali kao politički neutralnu ličnost, iako je ta njegova nepripadnost bila lažna. Morao je krajem prošle godine da se učlani u Stojadinovićevu Jugoslovensku radikalnu zajednicu da bi opstao i napredovao u službi. Nije to video kao izdaju sopstvenih principa ili ideala. Tako je jednostavno moralo da bude. Odbio je funkcije koje su mu ponudili, nije želeo da se angažuje i bude aktivni partijaš. Vešto je izbegavao sve ponude, nije učestvovao u političkom životu, Stojadinovića je poštovao a ovaj mu je uzvraćao poštovanjem, ne samo kao uglednom diplomati već i uvaženom književniku, cenjenom u visokim beogradskim društvima... ...i kao masonu. Naročito masonu. U Beogradu su znali prezrivo da kažu: Andrić? Onaj ministrov pomoćnik? Onaj što zna da ćuti i dobro da sluša? Katolik. Jezuita. Konformista. Hrvat. Bivši robijaš. Mladobosanac. Anarhista. Voli skupa vina i luksuzna nalivpera. Ima nekoliko zlatnih satova što mu vise na lancu ispod sakoa od engleskog štofa.
Dobar stilista. Solidan pesnik. Prijatelj onog ludaka Crnjanskog. Ipak, njegova masonska karijera neslavno se završila. Zbog afere koju je imao sa suprugom svog kuma Gustava Krkleca. Bilo je to veliko poniženje. Ali u velikoj loži su na tu stvar gledali pragmatičnije. Ponudili su mu da se oženi kumom i ostane mason. Odbio je. I nedugo zatim učlanio se u rotarijance. Iako nije krio razočaranje zajedničkom državom, trudio se da u njoj nađe što bolje mesto pod suncem. A upravo to visoko društvo u kome su ga cenili zbog njegovog književnog i diplomatskog ugleda, a mrzeli zato što je Bosanac, Hrvat, katolik, jezuita, konformista, bilo je bojno polje na kojem je valjalo preživljavati. A on je bio od one vrste koja preživljava. I evo ga još uvek živ, još uvek na valjanom mestu u toj nakaradnoj hijerarhiji intriga i moći - žuri uz Regentštrase ostavljajući iza sebe Brandenburšku kapiju. U Berlinu. U srcu hiljadugodišnjeg rajha. Ispod zastava, crvenih i crnih... Ispod zlatnih germanskih orlova čije oči su uprte u daljinu, u pravcu nekih novih bojišta, nekih novih pobeda, neke nove klanice. Korača brzo, kao da hoće da pobegne od svih tih simbola nacizma, a dopola izgorela knjiga nepoznatog bosanskog Austrijanca, bačena na arijevsku lomaču da tamo pronađe smrt, žulja ga u unutrašnjem džepu kaputa. Ušao je u zgradu poslanstva. Na ulazu ga je sačekao Konstantin Kostić. Protokolista. „Gospodine Ivo...” prozborio je. „Imate važnu depešu.” „Od koga?” upita Andrić, odlažući štap i cilindar. „Uvaženi gospodin Aleksandar fon Dernberg. Šef protokola u Ministarstvu inostranih dela Nemačke.” „A predmet depeše je?” „Mislim da znate...” „Poseta kneza Pavla?” „Da, gospodine Ivo”, potvrdi ovaj. „Poseta uvaženog kneza.” Klimnuo je glavom i krenuo ka svojoj kancelariji.
Tom čoveku je, jedinom u poslanstvu, dozvolio da mu se obraća ličnim imenom. Iako na važnom mestu protokoliste, Kostić je bio od onih običnih, nenametljivih ljudi, čije ambicije ne sežu visoko i koji su zadovoljni onim što imaju i onim što su postigli. Cenio je takve ljude. Ponekad im i zavideo. U toj prostodušnosti krilo se zrno mudrosti. Kao kod onog negotinskog seljaka koji mu je 1934. godine, neposredno posle ubistva kralja Aleksandra, kao da ga teši, rekao: „Nemoj mnogo da se sekiraš, gospodine. Nije to ništa. Kraljevi ko kraljevi! Zato su kraljevi da se međusobno ubijaju.” Seo je za sto. Izvadio razglednicu na kojoj su već bili napisani ime njegove stare prijateljice Zdenke Marković i njena adresa u Beogradu. Uzeo je nalivpero. Kratko zastao. A onda napisao rečenicu: Tek sam stigao u ovu lijepu varoš koja svojom sjevernjačkom svježinom podseća na davnašnji Uskrs, kada sam prvi put video Krakov. Krakov? Da li sadašnji Berlin podseća na Krakov iz vremena tog blistavog davnašnjeg Uskrsa? Ne. Nimalo. Začu se kucanje na vratima. „Napred”, reče. Pukovnik Vauhnik uđe u kancelariju. „Dobar dan želim, poslaniče.” „I ja vama takođe”, učtivo odgovori Andrić i ponudi mu da sedne. Vauhnik se udobno smesti u stolicu naspram njega i bez pitanja ili molbe izvadi zlatnu tabakeru iz džepa, uze jednu cigaretu i zapali je.
Andrić se namršti. Vauhnik ga ponudi cigaretom, ali ovaj odbi. Pukovnik slegnu ramenima i tabakeru vrati u džep. „Taj njihov šef protokola...” započe Vauhnik. „Fon Dernberg...” „Kako, moliću?” „Taj što traži sastanak sa vama. Plemić iz Ministarstva inostranih dela...” „Već znate da me je pozvao?” „Moj posao je da znam, dragi gospodine Andriću.” „Kakav je taj... Fon Dernberg?” „Kakav? Isti kao svi nacisti.” „Rekli su mi da ovde... postoje dva društvena sloja. Jedan čine pripadnici starih i uglednih plemićkih porodica koji ne dele oduševljenje prostoga puka prema Hitleru i nacistima. Drugi su skorojevići u crnim i sivim uniformama. Rekli su mi da se ta dva sloja... klase... mrze međusobno. Poput buržuja i proletera.” „Postoji i treća klasa.” „A to je?” „Ona oduševljena masa što kliče Vođi dok im ruke trnu od stalnog pozdravljanja, a grla ih bole od urlanja Zig Hajl! - to je topovsko meso koje će biti upotrebljeno u skorašnjem ratu. Kako bi prve dve klase koje pominjete zadržale svoje privilegije.” „Baš ste ubeđeni u izbijanje tog vašeg skorašnjeg rata?” „Apsolutno”, reče Vauhnik i ugasi cigaretu u velikoj kristalnoj pepeljari na stolu. Andrić se ponovo namršti, a onda povrati ravnodušan izraz lica. „Fon Dernberg?” Vauhnik se malo zamisli pre nego što reče: „Upoznao sam ga pre desetak godina... Bio je ataše u nemačkoj ambasadi u Bukureštu. Ugledan esesovac, dobar Ribentropov prijatelj. Na funkciju šefa protokola imenovan je prošle godine. Sposoban čovek, pomalo krut, ali dobro... niko nije savršen. Vrlo je temeljan. Kako bih rekao... pati od neke vrste bolesnog perfekcionizma. Mi Jugosloveni bi takvog nazvali sitničarem, ali kod Nemaca je to vrlina. Zamislite, u jednom bukureštanskom bordelu tražio je kurvu koja govori francuski.” „Molim?”
„Kažem vam... sitničar. Nije mi jasno šta je želeo? Da mu peva Marseljezu dok je obrađuje?” „Pukovniče, molim vas...” mrštio se Andrić, ovaj put bez imalo suzdržanosti. „Ne zanimaju me Fon Dernbergove... sklonosti prema slabijem polu.” „Pravi ste pisac...” nasmeši se Vauhnik. „I pravi diplomata. Sklonosti prema slabijem polu? Umete sve da umotate u oblandu. Čak i kada je neko nastrana budala.” „Šta da očekujem?” Vauhnik slegnu ramenima. „Preciznog, ažurnog i dosadnog činovnika Rajha.” „To mi je dovoljno. Hvala vam, pukovniče.” „Uvek na usluzi, uvaženi poslaniče.” Vauhnik ustade, blago se nakloni i izađe iz kancelarije. Andrić se zavali u naslon stolice. Udahnu duboko ustajali kancelarijski vazduh. Zatim uze nalivpero i krenu da dopiše još koju reč na razglednici upućenoj prijateljici u Beograd...
* Tog dana boleo ga je svaki mišić. I svaka kost. Kao što mora da boli čoveka koji teško da je spavao duže od sat-dva. Pa i to u fotelji umesto u krevetu. Vukao se kao prebijena mačka. Možda baš ona sinoćna, siva debela mačka zelenkastih očiju koja ga je gledala iz mraka? Koja ga je na onom trgu dovela do knjige koja mu je otrovala san? I koja ga je prethodne večeri kroz pakao Hitlerovog Berlina vodila kao Dantea Vergilije? Opet analogije po svaku cenu! Mačka koja je trčala po trgu - baš kao i mačka koja je stajala kraj kapije - bila je dobro uhranjena. I bilo da je to ista mačka, bilo da su dve koje liče jedna na drugu - samog sebe na nju ili na njih nije podsećao. Osećao se kao mačka koja je, pre nego što je prebijena, bila gladna i promrzla, kojoj je koža visila na kostima a krzno na koži bilo iskrzano i olinjalo. I oprljeno vatrom? Srećom, obaveze koje je imao toga dana nisu zahtevale više od sat vremena boravka u kancelariji. Čim je obavio razgovor sa Vauhnikom i završio pismo, vratio se u rezidenciju, povukao u svoje privatne odaje i presvukao u pižamu. Otišao je u spavaću sobu i legao. Kao što bi uvek činio pred san, pustio je mislima da se pretvore u slike, a slikama oslobođenim misli da promiču ispod sklopljenih kapaka... Slike su promicale, ali lišene misli nisu bile... Prizori koji su ga opsedali, nizali su se obavijeni dimom zalutalim iz prethodne noći, kroz koji su se provlačila pitanja bez odgovora. Ustao je, obukao kućni mantil i otišao u radnu sobu.
Seo je za radni sto i iz fioke izvukao rukopis. Bio je to jedan od svezaka romana koji je godinama pisao, a koji nikako nije uspevao da zaokruži. Priča o bosanskom fratru koji igrom sudbine i surovih ovozemaljskih zakona završava u turskoj hapsani, usred Stambola. Nekada - Carigrada. Nekada - Konstantinopolja na Bosforu. U toj hapsani susreće upravnika, koji predstavlja oličenje idealnog turskog policajca, a možda i policajca uopšte - lukavijeg od najveštijeg prevaranta i surovijeg od najkrvoločnijeg zlikovca koji mu je ikada pao šaka. Čoveka koji je zanat ispekao među izgrednicima i koji se priklonio zakonu da u njegovo ime, i na zadovoljstvo pretpostavljenih, nastavi da zadovoljava svoje mračne porive igrajući se robijašima i istovremeno glumatajući pred njima, kao lik iz orijentalnog pozorišta. Karađoz. Antagon tome čoveku je plemenit mladić - sužanj opsednut pričom o nesrećnom, u otmenog roba pretvorenom bratu turskog sultana - koji poludi i poistoveti se s tim stvarnim likom transformisanim u sopstvenoj mašti, što u zemlji kakva je Turska - a koja nije takva - predstavlja izgred koji zakonom nije predviđen, pa je utoliko teži i opasniji. Na suprotnosti ta dva lika pokušao je da izgradi sliku ovozemaljskog sveta u kom su nedužni krivi, a krivci dele nepravdu. Fratar koji priču priča tu je da uspostavi vezu autora i čitaoca s dalekim i stranim svetom koji opisuje. On, pisac Ivo Andrić, koji je gotovo sve svoje priče smestio u Bosnu pod okupacijom Otomanskog carstva, i koji je mnoge od njih posvetio bosanskim fratrima - zbog čega su ga zlobnici nekada zvali Fra Ivo a nekada Ivan-beg - tako bi ostao dosledan svojim opsesivnim temama, ovaj put proširenim, i ako bog da produbljenim. Pošto bi fratar svoju priču pričao na samrtnom času, ovozemaljski svet koji opisuje pretvorio bi se u savremenu viziju pakla, iz podzemnog grotla iznesenu na površinu, među žive ljude koji vekovima sagorevaju u ovozemaljskim mukama. Prokleta avlija. Prvi deo Danteove Božanstvene komedije, iz nadrealnog, onosvetovnog, prebačen u realan, istorijski kontekst!
Kao izvrnuta rukavica. Činilo mu se da je u toj priči sve postavljeno kako treba. A ipak, nikako da je završi. I to ne zato što je u njoj nešto nedostajalo. Naprotiv. Mnogo toga bilo je višak. U opisima opasnih i živopisnih, strašnih i smešnih, a na kraju uvek nesrećnih hapšenika. U opisima Karađoza. U opisima nesrećnog Ćamila, koji je umislio da je Džem Sultan, brat sultana Bajazita. U opisima nesrećnog Džem Sultana, viđenog Ćamilovim očima. Suvišnog je, osećao je to, bilo čak i u kratkim opisima starog fratra na samrtničkoj postelji. Znao je da viškova ima. I to mnogo. Ali šta su tačno viškovi, to godinama nije uspevao da odredi. Teška tesanja tekstova, sa kojima se rvao u pripovetkama, uvek se nanovo samom sebi obavezujući kako će ubuduće paziti da suvišnog bude što manje, u odnosu na skraćenja koja je zahtevalo ovo čudo, veće od svega što je dosad pokušao da stvori - delovala su kao dečja igra. Ma koliko se trudio i ma koliko nepotrebnih reči uspeo da ne napiše, ostajalo je mnogo toga čega se odreći trebalo, a što je, jednom zapisavši, ćutao kao deo sebe, koji je valjalo odrezati kao sopstveni prst. Doterujući priče koje je pisao, mnogo je prstiju sebi otkinuo. U ovom tekstu od skoro šest stotina stranica, nije trebalo rezati prste, nego i noge i ruke. A taj posao nije bio samo bolan, nego i opasan. Lišeno ruke ili noge od stotinu ili više stotina stranica, njegovo delo lako je moglo da iskrvari i ispusti dušu! Svest da opasan poduhvat podrazumeva odbacivanje stotina stranica plašila ga je i oduzimala mu snagu - pred tim ogromnim poslom svaki sitan poduhvat činio se besmislenim. Pošto nije znao, ili nije smeo da odbaci stotine stranica, godinama nije izbacio nijednu. Ne stranicu, nego reč! Ne reč!
Nijedno slovo. Ono što nije imao snage da uradi ni u trenucima privremenog i uslovnog spokoja, otkako je došao u Nemačku, gde mira nije imao ni danju ni noću, delovalo je kao san. Tu, u Berlinu, jedva je uspevao da održi rutinu od nekoliko sati pisanja dnevno, unapred svestan da od napisanog neće ostati skoro ništa jer će gotovo sve jednog dana - ako taj dan bude doživeo - bez po muke odbaciti kao bezvredno i neupotrebljivo. Nesposoban da ispriča neku novu, barem malu priču, na prekrajanje te velike, koja je trebalo da bude priča njegovog života - nije smeo ni da pomisli. Našavši se usred savremene proklete avlije - u prestonici mračne sile koja je uhvatila zalet, koja se neće smiriti dok ne uništi sve pred sobom i dok u tom rušilačkom pohodu i sama ne bude uništena - on se osećao kao jedan od Karađozovih robova, unapred kriv i unapred osuđen, a prinuđen da svoju nevinost uzaludno dokazuje. Predstavnik zemlje kojoj je, kao slovenskoj, ropska uloga bila predodređena, a kojoj je, budući da su je stvorili Srbi, neprijatelji dve imperije koju je nacistički Rajh baštinio, gotovo izvesno bila namenjena sudbina gora čak i od ropske, morao je da igra igru koja se sastojala od svakodnevnih dvoumljenja između dva zla. A nije znao koje je gore. I pritom je, sve vreme, bio svestan da od njegovog izbora ništa ne zavisi. I ne samo da ne zavisi, nego njegov izbor nikoga živog ne interesuje. Jedinog koji je o sudbini njegove zemlje i o sudbini sveta odlučivao, Karađoza ove proklete avlije, koji na Karađoza iz njegove mašte, osim što je bio opasan i mnogo opasniji, uopšte nije podsećao, na prvi pogled smešnog čovečuljka užagrenih očiju koji je ličio na Mustafu Madžara - drugi literarni lik koji je stvorio - nije zanimalo ni šta misle mnogo veći i moćniji od jednog poslanika i njegove nevelike i nestabilne države. Pred tim čovekom čudovišne unutrašnje snage svojstvene manijacima osećao se kao pred jednim od tenkova koje je njegova vojna industrija besomučno proizvodila. Tenk ide svojim putem. I ako si mu se na putu našao, kao što jesi, neće stati ni dok te ne pregazi, ni pošto te pregazi.
A ti pred tenkom glumataš i plešeš, pokušavajući da odobrovoljiš ili uplašiš, prevariš ili nadmudriš goli čelik! Da ionako loša priča bude još gora - činilo se da se ni u zemlji koju predstavlja to što on govori ili preduzima nikoga ne tiče. Samo što je imenovan na ovu tešku i opasnu dužnost, čovek koji ga je postavio, predsednik vlade i ministar spoljnih poslova Milan Stojadinović, u Beogradu je smenjen. Između ostalog i zato što je, navodno, bio „preterano naklonjen” nemačkom fireru. Očekivao je da će, kao njegov čovek - a njegovim čovekom je i pre najnovijeg imenovanja ne bez osnova bio smatran - i on biti povučen. To se, međutim, do dana današnjeg nije dogodilo. Nova vlada, nastala kao plod ne samo trulih nego i jalovih kompromisa - vlada koja nije mogla da se dogovori ni oko čega, pa ni oko toga da li je, za razliku od Stojadinovića, nemačkom fireru „nenaklonjena”, ili je velikom Rajhu „naklonjenija” čak i od njega - nije mogla ili nije htela da se dogovori ni oko toga ko bi i kako bi u Berlinu trebalo da je zastupa. Umesto da mu se zahvale na uslugama, ostavili su ga da formalno obavlja svoju dužnost, bez ozbiljnih instrukcija, sa uputstvima protokolarnog karaktera, koja su bez muke mogli da izdaju niži službenici u Ministarstvu spoljnih poslova, a koja je, istini za volju, bez po muke mogao da izdaje i sam sebi. Kao da su oni koji u Beogradu odlučuju, ako tamo iko i o čemu uopšte odlučuje, na trenutno najznačajnije poslanstvo na svetu - naprosto zaboravili!? Predstavnici drugih država koje je Jugoslavija interesovala, i za koje je Jugoslavija bila zainteresovana - što preko špijuna, što preko kuloarskih priča - bili su manje-više upućeni u njegov nezavidan položaj. Pa su - ukoliko mu nisu bili lično naklonjeni i zainteresovani za ljudski odnos - i oni s njim komunicirali upravo onako kako je on bio ovlašćen da komunicira s njima. Protokolarno. Tako se poslanik Andrić povremeno osećao upravo kao onaj Ćamilov Džem Sultan, kog je domovina odbacila, dobronamerni ga sažaljevaju, a neprijatelji likuju nad njegovom besmislenom sudbinom. A povremeno kao sam Ćamil, koji je umislio da je ono što nije.
Opunomoćeni poslanik i izvanredni predstavnik! Samo što, za razliku od Ćamila, on nije bačen u sivu i prašnjavu tursku tamnicu. Nego u raskošnu poluapsanu-poluludnicu, u kojoj svi podržavaju njegovu iluziju, učtivo mu se klanjajući i oslovljavajući ga sa „ekselencijo”. Za sada. A samo je pitanje dana kada će početi da primećuje kako mu iza leđa namiguju. Ako u ludilu ne uznapreduje pa ni to ne bude primećivao. Zar noćašnja opsesija onom knjigom spasenom od vatre i onim pesnikom koji peva o sarajevskom minaretu nije znak kako je u mrak ubrzano počeo da tone!? Analogija za pisanje, pa ni za rad na Prokletoj avliji nije nedostajalo. Samo, analogije su bile takve da su čoveka mogle da podstaknu samo da sedne i da plače. Nikako da od mašte stvara svet. Odsutno zagledan u rukopis, primetio je kako slova počinju da se skupljaju i šire. Trgao se pre nego što mu je glava klonula na sto. Na stolu su, pored rukopisa, stajali prazan papir i pero. Danas neće uspeti da ispiše ni onu jednu, obaveznu, pa makar i bezvrednu stranu. Sutra ga čeka naporan dan. A na kraju dana, kasni ručak kod Jovanovića. Jedina sreća i jedino zadovoljstvo u ovoj muci i nesreći. Jedva je skupio snagu da ustane sa stolice, kako opet ne bi zaspao kao alamunja i noćobdija, tu, sa glavom na stolu. U polusnu je skinuo kućni mantil i odbauljao do postelje.
* Kada je stupio u prostranu kancelariju koja se nalazila u još jednoj od monumentalnih građevina Rajha - nemačkom Ministarstvu inostranih dela - osećao je nelagodu sličnu onoj koju je ćutao kada je predavao akreditive Hitleru. Ruku na srce, panika i mučnina bile su daleko blaže, ali su ipak bile tu, stezale ga oko grla kao svilen gajtan namenjen nekom neposlušnom paši. Bio je obučen u sivo odelo i dug crn kaput, nove lakovane cipele na njegovim nogama sijale su poput očiju pijanca. Prikladna odeća za težak dan. U kancelariji su ga dočekala dva čoveka. Šef protokola i njegov sekretar. Aleksandar fon Dernberg bio je ogroman. I sam Andrić sebe je smatrao visokim i stasitim, ali pored ovog bavarskog diva osećao se sićušno. Dernberg je zaobišao masivan sto na kom je bila hrpa papira i srdačno mu pružio ruku. Stisak njegove šaketine bio je čvrst, pomalo bolan. Ponudio mu je da sednu kraj prozora, uz mali salonski stočić, na dve skupe stilske stolice. Rekvirirane iz kuće neke bogate jevrejske porodice koja sad trune u logoru? Ili kako se to danas kaže... arijanizacija? Nema privatne svojine u Nemačkoj. Samo arijevske. „Vi ste pisac?” upita Fon Dernberg bez imalo oklevanja. „Da”, jedva prozbori poslanik Andrić iznenađen ovakvom neposrednošću. „Jeste li prevođeni na nemački?”
„Jesam...” potvrdi Andrić oklevajući. „U Beču mi je nedavno štampana zbirka priča, kod Vertnera i Šustera...” „Lepo”, klimnu glavom šef protokola. „Nemački je jezik bogova.” Zurio je u Fon Dernberga, u njegovo lice oštrih crta na kome su bili upadljivi brkovi iznad mesnatih usana, u pronicljive plave oči i gotovo vojničku frizuru... Sa strane je bio glatko izbrijan kao predvodnik batinaša, a kosa na glavi bila mu je zalizana unazad, kao u italijanskog kicoša. Poslanik Andrić okrznu pogledom uramljenu fotografiju na zidu levo. Bio je to Fon Dernberg na nekom aerodromu, prilikom dočeka britanskog premijera Čemberlena. Naspram njega i njegove svite, delovao je kao div među liliputancima. „Vi se zovete Ivo?” upita Fon Dernberg nakon kraće pauze. „Da.” „Niste Ivan?” „Ne...” bio je zbunjen Andrić. „Nisam Ivan.” „To je dobro”, potvrdi šef protokola kao da je otkrio neki značajan podatak. Zatim otvori fasciklu na stolu pred sobom i iz nje izvadi nekoliko papira. „Ovo je nacrt programa posete koji je odobrio Firer lično.” Poslanik Andrić uze hartije koje su u zaglavlju imale memorandume sa nemačkim orlovima i kukastim krstovima, i poče da čita. „Ono što nam treba jeste da znamo kakve su lične želje kneževskog para. Kakve su im navike... Razumete? Ništa ne sme da bude prepušteno slučaju. I tu očekujem najveću pomoć od vas, gospodine doktore.” Andrić se gotovo trže kada ču da ga Fon Dernberg oslovi titulom. Prošlo je dosta vremena od kad mu se neko obratio sa her doctor. Ovaj nalickani bavarski gorostas je očigledno dobro uradio svoj domaći zadatak. Ili su mu u tome pomogli njegovi špijuni u ambasadi... Svejedno je. „Stojim vam na raspolaganju”, reče Andrić. „Kako sam razumeo, knez i kneginja su veliki ljubitelji umetnosti... Želeli bismo da znamo kakvu muziku vole, koji su im omiljeni kompozitori, kakve knjige čitaju, da li vole slikarstvo... Imaju li neke posebne afinitete vezane za jelo, smeštaj... Da li vole da se voze kolima i da li ta kola mogu da imaju otvoren krov? U tom slučaju bismo morali da prilagodimo
bezbednosni protokol. Što se samog dolaska tiče, moramo prilagoditi brzinu voza kojim će stići u Berlin...” „Kako to mislite?” „Imali smo problem s tim kada je u zvaničnoj poseti bio Musolini. Kompozicija je stigla pola minuta ranije, pa intoniranje himne nije počelo onog trenutka kada je Duče izašao iz svog vagona.” „Da, da... Jasno mi je.” „Moramo uskladiti brzinu kretanja kompozicije”, bio je uporan Fon Dernberg kao da je to pitanje života i smrti. „Razumem.” „Kompozicija sa kneževskim parom će preći jugoslovensko-nemačku granicu u Koruškoj 31. maja u prepodnevnim časovima i odmah zatim će biti prikačena na specijalni voz. Taj voz bi u Berlin stigao 1. juna. Knez Pavle bi bio gost našeg Firera u periodu od 1. do 3. juna, 4. juna bi bio u poseti feldmaršalu Geringu, a 5. juna bi posetio Nirnberg.” Andrić je samo klimao glavom zureći u dokumenta pred sobom. „Pošto sam svestan da vi, gospodine doktore, niste baš toliko upućeni u lične afinitete kneževskog para, zamolio bih vas da mi iz Beograda pošaljete nekog ko jeste.” „Kako to mislite?” „Shvatam da ste vi ipak Stojadinovićev čovek, zar ne?” „Ja sam predstavnik svoje zemlje i u službi svoje Vlade.” „Svakako, svakako... Ali ne bi bilo zgoreg da tražite da ovi vaši pošalju nekog ko bi me mogao detaljnije obavestiti o knezu i njegovoj lepšoj polovini, nekog ko je sa njima bliži, nekog ko je na dvoru, recimo? Bio bih veoma zahvalan, gospodine doktore.” „Naravno, naravno...” Ne sačekavši da Andrić završi misao, Fon Dernberg ustade i time označi završetak sastanka. „Možete poneti taj nacrt i detaljno ga proučiti.” „Da, naravno”, reče Andrić ustajući. Još jedno učtivo rukovanje. Još jedan stisak ogromne šake. Dok je izlazio iz kancelarije, Andrić spazi lepo ulje na platnu koje u kitnjastom ramu visi na zidu. Mrtva priroda.
Rani Modiljani? Još jedna stvar koja je arijanizovana. Sreća da je Modiljani mrtav, pa njega ne mogu da arijanizuju... ...ili bar uhapse i bace u logor. Uplašivši se ovakvih misli on požuri niz hodnik ministarstva stežući u desnoj ruci crnu fasciklu sa germanskim orlom raširenih krila. Nove lakovane cipele su ga žuljale.
* Dok sedi za stolom i pretvara se da sluša Nenada Jovanovića kako zaneseno priča o Eshilu, poslanik Andrić zaokupljen je drugim mislima. Gotovo da nije ni dodirnuo svoje parče pilećeg mesa. Čaša sa vinom je dopola ispijena. Smatra da nije pristojno popiti je do kraja. Iako oseća da vino u ovim tegobnim časovima može doneti utehu. Njegov domaćin skače sa teme na temu. Nezgrapno gestikulišući rukama, iznosi misli o prirodi nacizma, citira Vergilija na latinskom... Zatim govori o Hitleru kao novom Neronu. Poslanik Andrić klima glavom. Ali ne gleda u sagovornika. Pogled mu je uprt u Milicu, Nenadovu ženu. Ona se smeši dok se igra uvojkom svoje svetlosmeđe kose. Gleda u Nenada, i ponekad, ovlaš, gotovo neprimetno, u njega. Da li je samo igra sudbine to što se ponovo sreću ovde, u Berlinu? Ili je neko udesio da Nenad bude postavljen kao ataše za štampu baš u poslanstvu koje je njemu dodeljeno? Namerno ili nenamerno, svejedno je... Nešto ga stalno vraća Milici. Nešto što u njemu gori od trenutka kada su se upoznali na premijeri Otela u Narodnom pozorištu u Beogradu. Predstavio mu je zajednički prijatelj, pozorišni reditelj Branko Gavela. Hvalio njene „moderne, pariske kostime”. Vezivalo ih je zavičajno poreklo, jer ona je bila potomak trgovačke porodice iz Bosanskog Šamca, vezivala ih je i ljubav prema umetnosti - ona je prvi školovani scenograf u Jugoslaviji, i u Beogradu je angažovana još od ranih tridesetih. U visokim krugovima prestoničke elite naširoko i nadugačko se pričalo o njenim nadahnutim kreacijama.
Njihovo prijateljstvo, ipak, nije pomutio njen brak sa Nenadom, sa kojim ga je takođe vezivalo zavičajno poreklo. A uz zavičajno poreklo, i Mlada Bosna, jer je mladoženjin otac bio taj koji je sarajevskim atentatorima nabavljao oružje, zbog čega ga je Austrougarska osudila na smrt i pogubila. Andrić nikada nije prešao granicu koju je zacrtao negde u svojoj podsvesti. Da. Bila su tu pisma. I da. Bilo je tu strasti. I ljubavi. I reči... Mnogo reči. Neizgovorenih. Nenapisanih. Reči koje se gomilaju negde u njemu. Poput krvi iz neke unutrašnje rane. Reči koje ga bole. Reči koje ga guše. I reči koje nikako ne izlaze napolje, ne napuštaju ga, kao neposlušni podstanari. Koliko je samo puta pokušao da ih izbaci, da ih pusti da iskrvare na belinu papira!? Pisao je i pisao... Ne samo pisma. Priče. O ženi na kamenu. O zaljubljenim slaboumnicima. O Švabicama mekih prepona. O vezirima koji umiru od neuzvraćene ljubavi i griže savesti... Ali reči, ma koliko ih prosuo po papiru, ostajale su u njemu. Unutra. Gde nikog nije puštao. Gotovo deset godina Milica je njegov nemir i njegova nesanica i njegov usud... Gotovo deceniju on se noću budi u požaru sopstvene krvi. I diše teško i plitko... I sanja... Ponekad. Kako se ona igra uvojkom svoje kose. I kako skreće pogled da je ne bi odalo to što joj iskri u zenicama. I kako mu se obraća i kaže: Dragi prijatelju... Sada shvata da je svaki beg uzaludan. Sva ta silna putovanja na koja je išao samo da ne bi bio kraj nje, da ne bi izgoreo ili poludeo... Shvata da nikud nije ni odlazio. Jer ona je uvek bila tu, kraj njega. Nevidljiv pokret u tišini i nepomičnosti letnjeg dana, u samoći hotelske sobe, u vozu, kao saputnik u tesnom kupeu, na brušenim krajevima prozora gde se lome modri i zlatni odsjaji zimskog jutra...
U vremenima sreće i u vremenima tuge, njena krhka, gotovo nestvarna figura mu, na tren, zaigra pred očima, a onda se proseni i izgubi, kao da nikad ni postojala nije. Pitao se, zaista, u trenucima kao što su ovi, kada zaneseno gleda u nju, koja Milica je stvarna. Ona što sada pred njim pažljivo sluša izlaganje svog muža i trudi se da se ne oda nijednim pogledom ili pokretom, ili ona koja ga proganja u snu i u nesanici? Ona koju sreće u portugalskim lukama i mračnim i vlažnim rimskim ulicama, koja pruža ruku i želi da mu doda neki sitan i nevidljiv predmet... Poklon za rastanak ili zalog večne ljubavi? To ne može da zna. Ipak, ona je tu. Sad i ovde. I to je jedino važno. To se jedino računa. Taj svet sa Milicom u sebi. Želja da u tom svetu budu jedno. Želja koja je, sve ove godine, jedino što ih vezuje i sve što znaju jedno o drugom. Zabrinuti glas Nenada Jovanovića trgnu ga iz zanosa. „Gospodine Ivo...” Nespretnim pokretom popravlja naočari. „Jeste li dobro?” „Samo sam malo umoran, to je sve.” „Verujem... Imate dosta obaveza. I biće još teže imajući u vidu situaciju ovde u Berlinu.” Andrić sleže ramenima. Čeprka viljuškom po piletini u tanjiru. „Prihvatio sam ovo mesto kao što sam prihvatao i sva druga. To je jednostavno sudbina diplomate. Ne treba se mnogo žaliti... Nego... Želeo sam da vas zamolim za uslugu, dragi Nenade.” „Izvolite.” „Kao što znate...” poče Andrić pomalo oklevajući, „ja sam neženja. Samac. I to je, kanda, malo nezgodno... za jednog poslanika u tuđini. Naročito u zemlji reda i običaja kakva je Nemačka. Pa sam hteo, eto... da vas zamolim da... naravno... ako to vama neće predstavljati deranžman i nelagodnost... da vaša supruga Milica...” Jovanović podiže obrve sa zanimanjem. „Da?” „Biće dosta diplomatskih prijema u danima koji dolaze, svečanih večera... Pa sam mislio da, ako to nije problem, naravno... da Milica bude
domaćica na tim prijemima.” „Naravno, naravno...” složi se Jovanović. Andrić obori pogled gotovo postiđen, ni sam ne znajući kako je preko usta uspeo da prevali ovaj zahtev. Ali već sledećeg trenutka sve krenu ustaljenim tokom. Jovanović doli još malo vina u čaše i krenu da priča o Šekspiru. Piletina se hladila u tanjiru, a Milica je s interesovanjem pratila izlaganje svog supruga. Više se nije igrala uvojkom kose. Obrazi su joj bili rumeni.
* Da tog popodneva na ulazu u poslanstvo nije sreo Vauhnika... Da taj dan nije bio vedar, a on, protokolarni poslanik, besposlen, pun životne snage kojom ga je darivalo neočekivano izdašno prolećno sunce... Da tog jutra nije napisao nekoliko stranica kojima je, nakon više sušnih stvaralačkih meseci konačno bio zadovoljan... Da je prokleta ljudska priroda bila sposobna da se zadovolji tim što je napisano i da ga nije terala da nastavi s isprobavanjem sopstvenih sposobnosti - ovog puta sasvim drugačijih od spisateljskih - u stvarima koje zahtevaju veći oprez, i u koje se, ako nije neophodno, nipošto ne treba petljati... Da nije bilo šta je bilo, onda bi, sada, ako ništa drugo, mirnije spavao... Tako će poslanik Andrić razmišljati mesecima nakon tog trenutka u kom je sebi zakomplikovao život. Tada, međutim, kada je, izlazeći na ulicu ugledao vojnog atašea koji ulazi u poslanstvo, niti je mnogo razmišljao, niti je za razmišljanje vremena imao. Nakon što su učtivo podigli i spustili šešire, nije proteklo više od trena pre nego što je izgovorio: „Pukovniče...” Samo jedna reč, i sve je bilo svršeno. I pre nego što je Vauhnik zastao, i pogledao ga osmehnuvši se, istovremeno ljubazno i šeretski, kao što je to uvek činio. Nekoliko nedelja bilo je prošlo od noći u kojoj je na lomači pronašao knjigu. Za tih nekoliko nedelja je s Vauhnikom razgovarao nekoliko puta. I svaki put mu je na vrhu jezika stajalo pitanje o identitetu i sudbini njenoga autora. Ali je, svaki put, oprez nadvladao radoznalost. A sada su to zubato sunce i taj mali, ali neprocenjivo značajan stvaralački uspeh progovorili umesto njega.
Istina, prošlo mu je kroz glavu kako još uvek ima vremena da ustukne. Mogao bi da postavi neko suvišno pitanje ili kakvu kurtoaznu opasku, mogao bi da kaže bilo šta i produži svojim putem... Ali sve u njemu i oko njega bunilo se protiv te misli i protiv zdravoga razuma. Sunce je bilo jače. „Izvolite, gospodine Andriću”, rekao je Vauhnik, sada osmehnut više šeretski nego ljubazno. Kao da je primetio njegovo kolebanje. I kao da ga je izazivao. Borba s tim suncem i s tim avanturistom bila je unapred osuđena na propast. Posebno zato što je na protivničkoj strani, većim delom, bio i onaj koji bi da se bori trebalo. Kao uplašen dečak koji je zakoračio na visoku opasnu stenu s koje treba da skoči u Drinu, a posmatraju ga drugovi pred kojima ne sme da ustukne ni po koju cenu, stegao je zube. A, onda, pomalo smušeno, kao onomad na ručku kod Jovanovića - izgovorio je: „Hteo bih nešto da vas zamolim.” Vauhnik se teatralno naklonio. I rekao: „Na usluzi.” „Imate li vremena da...” „Za vas uvek.” „Stvar je privatne prirode. Šta mislite da odemo na kafu?” „Sa zadovoljstvom”, namerno patetično izgovorio je Vauhnik. I još: „Posle vas.” Prešao je preko njegovog blagonaklono posprdnog tona, kakvim se stariji obraćaju deci, i koji ne samo da je bio u suprotnosti sa činjenicom da je od vojnog atašea bio po položaju stariji, nego poslanik Andrić na takav način nije navikao ni u razgovoru s onima koji su mu bili nadređeni. Imajući u vidu nezavidan položaj u kom se nalazio - za razliku od Vauhnika, čije su obaveštajne veze bez daljeg funkcionisale bolje od njegovih diplomatskih - takvo obraćanje mogao je da tumači kao dodatno uvredljivo. Ali osećaj, koji ga je retko varao, kazivao mu je da taj čovek nema zlu nameru. I da tako, nehajno, doživljava i sebe i sve oko sebe.
Na prvi pogled, to i nije bilo čudno. Obaveštajci s kojima je u životu posla imao, ponašali su se ili preozbiljno ili neozbiljno. Međutim, i jedan i drugi pristup bio je neprirodan, stvar profesionalne poze i veštine, sa manje ili više uspeha uvežbavane godinama. Kod ovog čoveka kao da nikakve poze nije bilo. Ili je, barem, bilo manje nego kod bilo kog drugog čoveka kog je imao priliku da upozna. Rođeni vetropir, bogomdan za vrhunskog agenta. Koji se sa detinjom lakomislenošću upušta u najopasnije poduhvate. Osećao ga je kao sopstvenu suprotnost. Nešto što bi mogao biti da nije takav kakav jeste. I nešto što, budući da je takav kakav je, ne bi mogao biti ni u najluđem snu. Za razliku od gotovo svih obaveštajaca, špijuna i žbirova koje je imao priliku da upozna, ovaj čovek nije mu bio neprijatan. Naprotiv, privlačio ga je. Ali ga se, upravo zato - više nego svih tih žbirova, špijuna i njihovih šefova - plašio. Ćutke su koračali prema pivnici Barbarosa na Potsdamer placu, nedaleko od poslanstva. Pukovnik Vauhnik nije samo ćutao i koračao. Pride se i smeškao. Poslanik Andrić je, po običaju, čekao da saputnik prvi progovori. A saputnik, inače razgovoran čovek - to je poslaniku Andriću bilo jasno kao dan - upravo zato nije progovarao. On se, po običaju, igrao. Pošto su seli u pivnicu i naručili dva kapucinera - s tim što je pukovnik uz kapuciner naručio i konjak - poslanik je, nemajući kud, priznao da je u igri još jednom izgubio. „Ćutljivi ste”, rekao je. „Poslovne ili ljubavne muke?” Vauhnikovo lice se ozarilo: „Pobogu, gospodine Andriću, kako od jednog vojnika očekujete da bude rečit u prisustvu jednog književnika. Pogotovo dok književnik prvi ne progovori.” I poslanik Andrić dopusti da mu se usne razvuku u osmeh. „Da, da, ćutljiv sam, kao da sam obaveštajac ja, a ne vi. Evo, spreman sam da još jednom čujem vaša prebacivanja.”
Vauhnikove obrve su se podigle u znak glumljenog čuđenja. „Ja? Obaveštajac? Otkud vam to?” I još: „Kada sam vam tako nešto prebacio?” A onda je podigao prst. „Eto, kako sam naivan! Pa taj islednički trik poznat je i nama, čizmašima. Ubacite u priču podatak da sam obaveštajac, onako, usput i posredno. A onda mi još nabacite kako sam to, takođe posredno, već odavno priznao.” Raširio je ruke, u znak predaje. „Šta da radim, priznajem! Naseo sam! Sve sam što kažete, samo ne počinjite s torturom!” Smejali su se. „Priznajem i poslovne i ljubavne muke! Gde ste videli špijuna koji nije u problemima!? I kakav bi to bio špijun koji ne bi preterano petljao sa ženama!?” Poslanik Andrić počeo je da se, oprezno, osvrće oko sebe. Nekoliko stolova dalje sedele su dve elegantne gospođe. Osmehnute. Piljile su u njegovog naočitog sagovornika. Pogledao je u Vauhnika. Ovaj je, shvativši da je otkriven, skrenuo pogled sa zainteresovanih dama. „Ha, ha, opet bezbednosne predostrožnosti”, nasmejao se. „I onda sam ja obaveštajac!” A onda, istovremeno poučnim i posprdnim tonom, kao da ni sam ne zna ruga li se sagovorniku ili sam sebi: „Gospodine Andriću, ovde teško da nas neko razume. A ako nas i razume, onda je tu samo zbog nas. A ako je tu samo zbog nas, onda dobro zna ko smo, pa možemo da pričamo šta nam je volja, ništa novo nećemo mu otkriti.” I još: „Ovim pričama, u najgorem slučaju, možemo da ga zbunimo. A zbuniti protivnika - gde ćeš lepše od toga!” Eto, to je bilo ono što je poslanika Andrića kod pukovnika Vauhnika privlačilo! I ono zbog čega ga se plašio! „Nego...” uozbiljio se Vauhnik. „Zbog nečega sam vam trebao?” „Da”, rekao je Andrić. „Stvar nema nikakve veze sa službom... Izvesni Štefan Krajski. Pesnik rodom iz Bosne... Austrijski pesnik... Ili - nemački.
To se sada svodi kao isto... Knjige su mu osuđene na lomaču...” Vauhnik ga je pažljivo slušao. „Možete li da saznate nešto o njemu?” „Poznavali ste tog čoveka?” „Ne.” „Stvar ima neke veze s vama?” „Ne, baš nikakve... Osim što je reč o književniku. I - na neki način - zemljaku.” Sumnjičavo ga je posmatrao. „Sigurni ste da u tu priču ni na koji način niste upetljani?” Sada se poslanik Andrić osetio kao da ga saslušavaju. Ali ne u šali. Glas mu je postao suv. I tih. „Koliko puta da vam ponovim: nisam. Možete da mi verujete ili ne verujete. Ali nema svrhe da ponavljate isto pitanje.” Eto takav je Vauhnik: ozbiljnost i sumnja su u trenu iščezli s njegovog lica, kao da ih ni bilo nije. Ili: kao da je i tu ozbiljnost i tu sumnju samo glumio, bezazleno se igrajući s jednim smušenim fantastom koji mu je, baš takav kakav je, bio simpatičan. Obostrana naklonost dva čoveka iz dva daleka sveta koje je sudbina spojila u zao čas. „Pa vi to, gospodine Andriću, hoćete da me zloupotrebite za svoja literarna istraživanja!” Poslanik Andrić oseti kako mu se usne šire u osmeh. „Samo, odakle vam ideja da bi jedna vojničina u tim istraživanjima mogla da vam pomogne?” Poslanik Andrić raširi ruke u znak šeretskog priznanja. „Opet pokušavam da od vas napravim obaveštajca.” „Šta da se radi”, uzdahnuo je Vauhnik kao čovek koji se miri sa sudbinom. „Kada poslanik to od mene zahteva - nema mi druge nego da se potrudim da obaveštajac postanem.” I još, sa vragolastim osmehom: „Ko zna, možda se pokaže da za tu aktivnost nisam nenadaren.” A onda, ozbiljno: „Videću šta mogu da učinim.”