Slegao je ramenima i seo na zadnje sedište. Andreas je seo napred, za volan. Pošto je automobil krenuo, ulične svetiljke već su se gasile i sive berlinske zgrade su mu, u polumraku, promicale pred očima. Stigao je da pomisli kako se čovek koji u kafani dočeka zoru oseća kao da je pijan, i kako se, verovatno, mnogo bolje ne bi osećao ni da je Ditriha pratio u tamanjenju rajnskog rizlinga. A onda je osetio kako se automobil zaustavlja. Andreas je istrčao i uslužno mu otvorio vrata. Već su bili stigli pred rezidenciju.
Drugi deo REČI
* Od prisajedinjenja Austrije Rajhu i od okupacije Albanije od strane Italije, Jugoslavija je i vojno gvozdeno stegnuta u nemačko-italijanska klešta Osovine. Te činjenice je u Jugoslaviji političar svestan isto kao i običan čovek. Taj osećaj, koji se ne da poreći, da je Jugoslavija uhvaćena u nemačko-italijanska klešta, preovlađuje danas u svakom Jugoslovenu koji politički misli i oseća. Ribentropova uprava, poverljivi izveštaj. Berlin, 16. avgusta 1939.
* Most je ličio na arabesku. Kao da je bio iscrtan u mraku i prosto lebdeo nad vodom, poput utvare. Krajevi su mu se gubili u tmini, sežući u nepoznato, dok je negde dole, podno sivih kamenih stubova koji se stapaju s pomrčinom, šumela Drina. Stranac izvadi špil karata. Nov, neotpakovan. Poslanik Andrić zausti da nešto kaže, ali grlo mu je bilo suvo a iz usta nisu izlazile reči već beličasta para. Sedeo je na hladnom kamenu mosta. Pokušavao da nazre čoveka pred sobom. Ali je lice stranca ostajalo u mraku. Jasno je video samo njegove ruke, bele, kao u mrtvaca, sa dugim prstima koji su vešto mešali karte u špilu. „Igramo otuzbir...” reče stranac. „Trideset i jedan. Prosta igra. Stara igra. Zlokobna igra.” Karte stadoše da klize niz goli kamen mosta. U početku je dobijao. Novac je bez odjeka padao na kamen po kom se hvatala tanka skrama rose. Dukat po dukat... Gomila pred njim je rasla. Karta ga je htela kao nikad u životu. Osećao je neko čudno zadovoljstvo. Nešto poput groznice, kako mu krstari damarima i tera kožu da se ježi više nego od studeni kamena na kom je sedeo.
Sve vreme pokušavao je da bar nazre lice čoveka s kojim se kockao. Ali ono je ostajalo u mraku. Na kraju, stranac odluči da poveća ulog i krene na sve ili ništa. „Imate novac?” upita ga Andrić bojažljivo. „Ne.” „Onda možemo u imanje.” „Možemo.” „Četiri zdrave madžarije mećem, a vi dorata sa sedlom. Je li pravo?” Stranac se nasmeši. „A koliko dajete za ovo?” Kao da ga je stvorio iz mraka, čovek bez lica lagano ispruži svoju bledu šaku i na kamen, pred njega, spusti metalni predmet. Poslanik Andrić odmah je shvatio o čemu se radi. Bila je to značka za rever. Oznaka SS-jedinica. „Ovo sam zaslužio u Noći dugih noževa”, reče stranac. „Lepo”, jedva prozbori Andrić. „Je li zlatna?” „Ne. Srebrna je. Mi arijevci ne volimo zlato.” „Zar?” pravio se nevešt poslanik Andrić. „Ovo je vrijedna stvar, Herr Andritsch... Vrlo, vrlo vrijedna...” „Razumem...” „Ne, bojim se da ne razumijete”, glas stranca bio je promukao, jedva čujan. „Ako želite da se kockamo u arijevsko srebro... u njemačku vrlinu... i vi morate založiti nešto isto tako vrijedno.” „Bojim se... da ne posedujem ništa slično.” „Posjedujete... Vašu slovensku rječitost.” „Slovensku... rečitost?” „Vi Sloveni... Srbi, Hrvati, Poljaci, Rusi... znate sa riječima. Tolstoj, Dostojevski, onaj Kafka...” „Zar on nije...” „Jevrejin? Da... zaboravio sam. Ipak... poljski Jevrejin.” „Pisao je na nemačkom.” „Greška koja se da ispraviti. Dakle? Vi meni malo riječi. Ja vama malo srebra.” „Mislite da je to pošteno?”
„Kako da ne. Vidite... Ova dva spojena S... To, u stvari, nisu slova. Nego zig, runa kojom se označava starogermanski bog Tor. Dvije spojene rune, kao dvije spojene munje... Imaju nevjerovatnu magijsku moć.” „Verujete u magiju?” „A vi?” „Ja verujem u reči.” „Onda?” „Ali... ja nemam...” „Imate. Pogledajte u unutrašnji džep sakoa... Odmah pored srca... Knjiga.” „Knjiga?” promrmlja Andrić i zavuče ruku pod sako. Tamo, u džepu, napipa nešto tvrdo. Izvuče ruku i shvati da u njoj drži nagorelu knjigu... I pored sakaćenja koje je hartiji nanela vatra, jasno se video naslov: PROKLETA AVLIJA „Dakle? Hoćemo li?” „Šta?” „Da bacimo karte?” „Ne...” reče Andrić i ustade. „Ne. Ne želim da se kockam. Ni u srebro... Ni u reči...” Koračao je lagano unazad, stežući knjigu, privijajući je na grudi kao da je dete. Stranac je mirno sedeo na ivici mosta, nogu presavijenih kao turski beg koji se odmara na minderluku. Lice mu se nije videlo. Ali su sada tu bile oči. Žute, grozničave, demonske. Ruka se ispruži ka njemu. Sa dugačkim prstima koji su držali špil. „Tvoj je red...” zareža stranac. „Povuci kartu.” „Ne...” drhtao je Andrić klizeći unazad. „Povuci... Zato si došao ovamo. Sjećaš se? Da se kockaš.” Iznad ispružene ruke, nad lukom mosta čiji su krajevi nestajali u mraku, plivao je krnji narandžasti mesec. Šum vode ispod njega postajao je sve jači.
„Hajde...” stizale su mu sa tim šumom zlokobne, podrugljive reči. „Povuci kartu... Pseto slovensko...” On se saplete hodajući unazad, i dohvati se kamene ograde mosta kako ne bi pao u Drinu. Reka zašume još glasnije, i u tome šumu iščezoše strančeve reči. Andrić shvati da se rukom drži za metalnu ivicu kreveta. Pridiže se u postelji i oseti da je sav obliven znojem. Uze naočari sa noćnog stočića i pogleda u zidni sat. Pola šest. Vreme da se ustane i krene na posao. Špil je već promešao neko drugi. I čeka da otpočne novu igru. Prostu. Staru. Zlokobnu.
* Danima posle susreta sa Ditrihom, njegova pojava pratila ga je na javi i u snu, kao dnevna muka i noćna mora. Budnom mu je izlazio pred oči kao mutna a gadna slika - omalena spodoba u mračnom ćošku berlinskog restorana, posmatrana pre nego što su mu se oči odvikle od dnevne svetlosti, pa ne može da joj sagleda lik. Bezuspešno se trudio da u sećanju vaskrsne to debelo, od poroka otupelo lice, s uskim ustima tankih usana koje su mu samo sićušnim pokretom iz korena menjale izraz - od dosade, preko neskrivene pretnje, pa do neke izopačene a iskrene prostodušnosti, kakvu je viđao u detinjstvu, kod orijentalnih kabadahija, u jednom trenutku spremnih da zakolju a već u sledećem da od srca zagrle. Odsutno je čitao i diktirao diplomatske depeše, odsutno je slušao šta mu govore saradnici, odsutno je izdavao uljudne naloge i delio uzdržane komplimente, sve vreme se naprežući da oživi te oči - urasle u salo, sitne, zelene i zle. Nije uspevalo. Pred oči su mu izlazile samo Ditrihove šake. Malene i zdepaste, sa kratkim a debelim prstima, vlažne i ledene. Hladnoću njihovog dodira jasno je osećao i na javi. I kada bi je osetio, ćutao bi istovremeno kako mu nešto studeno i bolno, kao sečivo handžara prolazi kroz stomak. Noću, međutim, u snu, kako to u snu često biva, njegov lik znao je da se pojavi izražajniji i življi nego da ga, u onoj kafani, svojim očima gleda. Oko lica nije bio polumrak, nego mrak, gust kao testo. A lice mu je u tom mraku sijalo, kao obasjano mesečinom. I to lice je, kao i mrak, bilo od testa. Od testa su bile i one tanke usne što se krive u osmehe najrazličitijih, ali uvek nedorečenih značenja.
Iako ga nije dodirivao, osećao je: testo je vlažno i hladno kao Ditrihova ruka. Koja je u svojoj držala njegovu. A istovremeno, ta ruka od vlažnog ljigavog testa i to lice bili su jedno. Njegovi zadrigli obrazi bili su ta debela, zdepasta šaka. Iz koje je sijao par svetlozelenih sitnih očiju koje su znale da zasijaju kao mačje. Budio se u znoju. I satima, budan, ležao u krevetu pokušavajući da se mane fantazija i stvar sagleda razumno i prizemno, kako dolikuje diplomati od zanata. Šta je taj čovek od njega hteo? Da sazna zašto se raspitivao za jednog zabranjenog a beznačajnog pesnika i nešto manje beznačajnog nacistu, koji je je pao u nemilost, zbog čega je pogubljen? Ako je bilo samo to, stvar je razjašnjena i više ga neće zvati. Ali sve što je znao o ljudima i o svetu, i sve što je na osnovu toga znanja mogao da predvidi, sve što je od ljudi i od sveta osetio i sve što se iz toga osećanja dalo naslutiti, govorilo mu je da hoće. Nije mu poverovao da je njegovo zanimanje za Krajskog bilo tako naivno, i sumnjao je da se iza toga interesovanja još nešto krije? Ali šta god da se iza toga krilo i šta god se sakriti moglo, teško da je naročito zanimalo tajnu službu jedne velike sile. Osim ako službu nije zanimao on, poslanik jedne znatno manje ali strateški značajne države, oko koje su se sukobljavali interesi, a uskoro bi mogla i da se lome koplja moćnih neprijatelja? Pa je njegovo nesmotreno zanimanje za toga palog žbira preživelim žbirovima došlo kao poručeno. Zbog toga, istini za volju, nije morao naročito da se kaje. Ako je za njega bila zainteresovana, kao što izvesno jeste, moćna služba bi, i da mu se nije potkrala ta nesmotrenost, našla načina da mu priđe. Samo, u tom slučaju bi ga, možda, zadesio neki suvoparni Nemac, koji, kao ozbiljan profesionalac, i o Jugoslaviji koju predmet praćenja predstavlja, možda čak i o Bosni, u kojoj je predmet rođen, zna sve što ozbiljan profesionalac treba i mora da zna, ali ne bi znao više od onoga što služba nalaže. Ne bi mu kao taj čudni Austrijanac sa dušom bosanskog kasablije kopao po duši i budio mučne uspomene. Karađoz. Opet, teško da je u nemačkoj službi - uz Ditriha i tog ubijenog agentapesnika - postojao treći agent koji je poslanikov rodni kraj poznavao tako
dobro. I teško da bi ozbiljna služba, kao što nemačka ozbiljna jeste, propustila da njegova preimućstva iskoristi. Razloga za kajanje što je na sebe skrenuo pažnju opet nije bilo. A kajao se. Mnogo više i mnogo dublje nego što je moglo da se opiše šturim jezikom dnevne logike, koji je sebi pokušavao da nametne. Mnogo više i mnogo dublje nego što bi moglo da se opiše nešto bogatijim jezikom proze, od koga je zalud pokušavao da barem privremeno pobegne. A poeziji vičan nije bio. Nije se kajao samo zato što je dopustio da - a to mu se dešavalo retko - radoznalost Bosanca i pisca probije koprenu njegove diplomatske, i ne samo diplomatske uzdržanosti. Što je zabadao nos tamo gde mu nije mesto, kao kakav neiskusan balavac, iako je dobro znao da svaka ljubopitljivost koja nije neophodna ne samo da može nego i mora skupo da se plati. Ni samo zato što je - često, nedopustivo često - pisca u sebi gušio poslovima koji su umetniku toliko strani da čak ni pusta književna radoznalost, a kamoli potera večito gladnog trbuha za ukusnim kiflama - to skrnavljenje da opravda nije mogla. Kajao se i zato što su taj nesrećni Krajski i taj prokleti Ditrih rođeni tamo gde su rođeni, i stigli tu gde su stigli, dvostruko mu se upetljavši u sudbinu. Što je on rođen tamo gde je rođen i stigao tu gde je stigao. Kajao se što su bosanske vrleti tako lepe a tako surove, i što se berlinska studen tako mučno uvlači u čovekovu dušu. Kajao se što je, pišući roman o turskoj hapsani, stvorio lik koji će susresti na drugom kraju sveta, da mu se osveti zbog grešne i opasne pesničke navade da glumi tvorca, stvara ljude i svetove. Karađoz, izopačeni turski policajac, koga je u mašti stvorio od sećanja na bosanske žbirove, sada se pojavio u surovoj stvarnosti Hitlerovog Rajha, naoružan surovošću istočnjačkog fatalizma i arsenalom zla iz dubokog sna probuđene germanske mistike. „Ako su zavičajne trešnje povezane s vrhovima Urala, onda i pelin zavičaja truje kineske trešnje”, rekao je Milošu pošto je pročitao njegovu Sumatru. Kajao se što je izgovorio to što je izgovorio, i što mu Miloš nikada neće oprostiti. A opet, po ko zna koji put iskustvo mu je govorilo koliko je te besane beogradske noći bio u pravu. Iako je svim srcem želeo da se pokaže kako
nije i kako je hiroviti prijatelj video dublje i bolje od njega. Karađoz. Surova stvarnost i još surovija mašta ponovo bi se izmešale i od razumne procene šta ga čeka opet nije bilo ništa. Ostali su samo nesagledivo zlo i crne slutnje, pred kojima je razum nemoćan. Mračna poezija sa kojom proza nije mogla da se bori. Budan usred košmara, ležao bi u postelji bez volje da se iz nje ikada pomeri. Sve dok se sobom ne bi razleglo zvono budilnika, podsećajući ga da za sat vremena treba da bude u poslanstvu. I da su u jeku pripreme za posetu kneza Pavla.
* Osvanuo je i taj prvi dan juna 1939. godine, a sa njim i prestonica Nemačke spremna za posetu jugoslovenskog kneza. Gaulajter Berlina Jozef Gebels postarao se da doček bude besprekoran. U proglasu građanima poručio je da uvažene goste iz prijateljske Jugoslavije pozdrave sa radošću i srdačno. Takođe je naredio da sve radnje i javne institucije budu zatvorene od podneva pa nadalje, kako bi ceremonija dočeka prošla u najboljem redu, a red je bio jedna od najvažnijih stvari u novom, kao i u svakom nemačkom carstvu. Stanovništvo Berlina oseća u vreme spoljnopolitičkog raspirivanja mržnje, posetu jugoslovenskog kneževsko-namesničkog para kao ponovni znak dubokog prijateljstva između Jugoslavije i Velike Nemačke i kao dalji doprinos miru u Evropi. Kada je jutros ušao u kancelariju, na stolu ga je sačekala gomila novina i časopisa. Naložio je, ranije, sekretarici da skuplja svu štampu koja piše o Jugoslaviji i poseti njenog kneževskog para Rajhu. Bio je iznenađen koliku pažnju su nemački novinari posvetili ovome događaju. Nakon što je pročitao Gebelsov proglas objavljen u Felkišer Beobahteru, letimično je pogledao i ostale naslove i napise. U Berliner Boser-cajtungu izašao je tekst sa naslovom „Narod ratnika - Jugoslovenski Vermaht: tradicija i ustrojstvo”. Novinar je nadahnuto pisao
o borbi dva naroda u Velikom ratu, darujući joj epitete viteštva a pod tepih gurajući bespoštednu klanicu, krv i mržnju... „Sa pravom se jugoslovenski ratnik može ubrojati u najhrabije u Evropi”, glasio je dobro plasirani hvalospev, a naročito je isticano to što pobednička Srbija nije želela da učestvuje u ponižavanju Nemačke Versajskim ugovorom. Hvaljena je i jugoslovenska neutralnost i rezervisanost prema britanskim aspiracijama. Felkišer Beobahter je, čak, objavio i intervju sa Cincar-Markovićem u kome ovaj govori o prisnoj vezi Berlina i Beograda. U jednome od naručenih panegirika autor je egzaltirano pominjao srpsko-nemačke kulturne odnose, od Getea, preko braće Grim, do Rankea. Odložio je novine u stranu. Izvadio je sat i navio ga. Kada ga je sledeći put izvadio i pogledao, bio je na železničkoj stanici Lerter a kazaljke su pokazivale 15 i 30. Voz sa jugoslovenskom delegacijom pristigao je i iz njega je izašao knez Pavle Karađorđević sa suprugom. U svečanoj uniformi s epoletama, jugoslovenski knez i regent, duboko u četrdesetim godinama života, stupajući na nemačko tlo, zajedno sa kneginjom Olgom, ponajmanje je podsećao na vladara balkanske države koja u krhkoj zajednici drži na okupu nekoliko divljih slovenskih plemena. Oksfordski đak oženjen Grkinjom, veliki ljubitelj umetnosti, čovek koji je kao mlad sanjao da bude galerista i vlasnik muzeja, nikada se do kraja nije srodio s ulogom namesnika koja mu je nametnuta testamentom brata Aleksandra, pre pet godina mučki ubijenog u Marseju. I to je Andrić video u više navrata. Koliko god se regent trudio, iz njega je isijavalo nerazumevanje za probleme države koja mu je, kao nedoraslo siroče, predata u ruke na staranje. Njegova anglosaksonska prefinjenost i racionalnost stečena životom i školovanjem, nije mogla da pojmi sve te balkanske podele, ludila i granice upisane krvlju. On se, slutio je Andrić, duboko užasavao sveg tog mračnog i izopačenog u bićima naroda na čijem čelu je bio, iako je tu njegovu stranu tek naslućivao i video samo u obrisima. Da je umeo da pronikne u sve to strašno balkansko, jugoslovensko, srpsko i hrvatsko, i da je imao hrabrosti da pogleda u te čudovišne oči - a to su oči seljaka koji je zaklao rođenog brata zbog pola jutra zemlje, to su oči
bosanskog bega koji nabija ljude na kolac iz razonode, oči hajduka koji pije ljudima krv, oči neveste koja se ubila skočivši s mosta - knez Pavle, čovek nežnih ruku i prefinjenog ukusa, odavno bi pobegao među svoje slike, grafike i skulpture koje je toliko voleo i o kojima je tako rado govorio na prijemima i svečanostima. Dočekao ga je Firer lično, i srdačno ga pozdravio. Zatim su Gering i Ribentrop knezu predstavili nemačke zvaničnike. Onda je došao red i na poslanika Andrića. Rutinski je predstavio knezu i Fireru članove Jugoslovenskog poslanstva. Hitler se učtivo rukovao sa svima. Ali u njegovim pokretima i pozi bilo je određene žustrine, što je poslaniku Andriću kazivalo da je veliki vođa hiljadugodišnjeg rajha ovog sunčanog junskog dana nervozan. Usledila je smotra počasne čete, a onda odlazak u rezidenciju za goste Rajha, dvorac Belvi. Ozarena masa ushićenih Berlinaca klicala je i mahala dvojici vođa dok su se vozili automobilom s otvorenim krovom. Visoko podignute ruke, crvene zastavice sa svastikama, cveće... Mnogo cveća... Sedeći u limuzini iza one u kojoj su bili knez i Firer, setio se svoje misli o tome kako je lice cvet na biljci koja se zove čovek. A bilo je tako mnogo lica rasutih po trotoarima dugih berlinskih ulica... I sva su bila nasmejana, uzbuđena, srećna... Lica radnika iz tvornica u kojim se kovala kičma novog nemačkog carstva, lica oficira spremnih da umru za vođu, lica žena koje će rađati heroje i vladare, lica dece, pomalo zbunjena, osuta pegama i crvena od jakog junskog sunca... Opet je pogledao na džepni sat - bilo je 17 časova. Bio je u pratnji kneza Pavla, koji je upriličio posetu Hitleru u Novom kancelarstvu Rajha. Fon Dernberg mu je nakon te posete suzdržano saopštio kako je očekivao da će susretu prisustvovati i upravnik dvora. „Warum?” upitao gaje poluglasno. Fon Dernberg se samo namrštio i okrenuo mu leđa ne udostojivši ga odgovora.
Kasnije, u 17 i 45, Firer je uzvratio posetu knezu u njegovoj rezidenciji u Belviju. Još jedan zabrinut pogled na sat. Svečana večera počela je tačno u 20 i 30. Sedeo je za stolom, ukrućen, i slušao Firerovu zdravicu, sa tri prsta držeći čašu u koju je bio nasut šampanjac. Reči koje su dolazile sa vrha dugačkog stola odjekivale su potmulo i nerazgovetno. Uspeo je da razazna neke od njih. Prijateljstvo... Dubina... Trajnost... Ponos... Nemački vojnik... Poštovanje srčanog protivnika... Razmena mišljenja... Nije uspeo da izbroji koliko puta je Firer izrekao tu reč koju je ponavljao kao mantru. Freundschaft. Sa njom je, izgleda, počinjalo i završavalo se sve. I zato je zvučala toliko lažno. Ipak, uspeo je da sasluša govor do kraja. „Verujem u jedan čvrsto utemeljen odnos poverenja Nemačke prema Jugoslaviji”, govorio je Hitler obraćajući se knezu Pavlu ali i svima prisutnima. „Jer smo kroz istorijska zbivanja postali susedi sa zauvek utvrđenim zajedničkim granicama. I taj će odnos osigurati trajan mir između dva naroda i naše dve zemlje.” Vauhnik, koji je sedeo do njega, blago se nagnuo i došapnuo mu: „Zar nije zanimljivo slušati kako o miru govori čovek koji gradi jednu od najvećih ratnih mašinerija u svetu?” Andrić otpi gutljaj šampanjca iz čaše. „Ta mašinerija služi prevashodno za odbranu”, reče ironično. „Zaista?” nasmeši se Vauhnik. „Izgleda da vas je dobro načela Gebelsova propaganda. Da li ste razmišljali o tome da se učlanite u nacističku partiju?”
„To vam je veoma banalna i neumesna opaska, gospodine pukovniče”, izgovori Andrić strogo. Tada knez Pavle poče s uzvratnom zdravicom. Pošto je odslušao kneževo slovo o učvršćivanju i izgradnji prijateljske saradnje između dve države i dva naroda, pukovnik se ponovo naže prema poslaniku Andriću i poluglasno reče: „Može biti, dragi kolega... Ali nije ništa neumesnija i banalnija od praznoslovlja koje smo večeras čuli.” Osetivši kako ga nelagoda ubada negde u dnu želuca, Andrić posegnu za džepnim satom. Izvadio ga je i pogledao. Kazaljke se nisu micale.
* „Moram da vam priznam da je Firer... pravi gospodin čovek.” Ove reči izgovara Milan Stoimirović Jovanović, jedan od članova novinarske delegacije koja je sa knezom Pavlom stigla u Berlin. Poslanik Andrić poznaje Jovanovića prilično dugo, još iz vremena kada je sarađivao sa Politikom i uređivao časopise Glas Juga i Smederevski žurnal. Pravnik po obrazovanju, Jovanović je u Beogradu bio dođoš, baš kao i Andrić. Iz rodnog Smedereva je, tokom Velikog rata, stigao u prestonicu, gde se zajedno sa bratom nastanio kod ujaka, poznatog doktora Dušana Stoimirovića, upravnika duševne bolnice, koji ga je prihvatio kao svog i pomogao mu da završi gimnaziju i pravni fakultet. Njemu u zahvalnost Jovanović je svom prezimenu dodao i prezime Stoimirović. Baš kao i poslanik Andrić, uvaženi gospodin Stoimirović Jovanović bio je član Jugoslovenske radikalne zajednice, što mu je svojevremeno donelo mesto direktora novinske agencije Avala. Ipak, u Berlinu je boravio kao narodni poslanik i direktor lista Samouprava. Jovanović je bio naočit čovek, elegantan, kose uredno češljane unazad, malo proređene iznad čela. Na licu, iznad uredno potkresanih brkova, isticale su se tamne, pronicljive oči. Njima je poslanik Jovanović premeravao visinu Andrićeve kancelarije u poslanstvu, gde su njih dvojica, 2. juna 1939. ujutru, sedeli zajedno sa pukovnikom Vauhnikom, pijući kafu i konjak. „Zašto ga tako zovete?” upita Vauhnik. „Kako?” zbunjeno će Jovanović. „Pa tako... Firer. On nije vaš vođa.”
„Pravo da vam kažem... šteta što nije. Da je naš vođa, Jugoslavija bi bila najjača država u Evropi.” „Dragi Milane, vas je izgleda baš dirnula ona sinoćnja Hitlerova zdravica.” „Da znate da jeste!” „Dobro ušećerene laži znaju da proizvedu takav učinak.” „Mislim da ne bi bilo loše da budete malo suzdržaniji s takvim izjavama, gospodine pukovniče...” oprezno će Jovanović. „Čuo sam da ovde i zidovi imaju uši.” „Da...” složi se Vauhnik. „I da lampa lampu mrzi. Naše poslanstvo ne razlikuje se nimalo od ambasada ostalih zemalja. Sve su to mala ostrva nastanjena sujetnim i gramzivim ljudima, karijeristima i udvoricama, špijunima i kontrašpijunima... I ono što povezuje sve ljude na tom ostrvu zvanom diplomatsko predstavništvo, nije rad na zajedničkom dobru sopstvene države, nego ista vrsta paranoje, zavisti, činovničkog autizma, pa čak i gole mržnje... A ovaj Hitlerov Berlin je, usudiću se da kažem, odlično tlo za klijanje takvih osećanja.” „Prilično ste otvoreni za jednog obaveštajca.” „A vi previše naivni za jednog političara.” „Još konjaka, gospodo?” prekinu Andrić polemiku koja je pretila da se pretvori u ozbiljnu razmiricu. „Da, molim”, reče Jovanović pruživši svoju čašu. „Složićete se, gospodo...” započe Andrić dolivajući konjak u čaše svoj trojici, „da je doček zaista bio impozantan i srdačan. Mnogi kažu da je naš knez dočekan spektakularnije od Musolinija.” „To sam i ja čuo”, potvrdi Jovanović. „Mene je iznenadila ovolika srdačnost i gostoljubivost... Ipak su to, dozvolićete, kruti i zategnuti Nemci. I još, uza sve to, jedna velika sila. A dočekali su nas kao sebi ravne. Nije to mala stvar. Ali ona Firerova zdravica... Čuli ste šta je rekao.” „Šta?” upita Vauhnik. „Pa to... Da neće biti promena granica. Da nas smatra i tretira kao ravnopravne susede Rajha.” „Ja nisam toliko verziran u te pravno-geografske termine kao vi, gospodine Jovanoviću. Ali da li biste bili ljubazni da mi objasnite šta tačno znači biti ravnopravan sused?” „Ravnopravan... u smislu...”
„U smislu toga da se granice dveju država neće menjati?” „Tako je.” „U smislu toga da nas neće, eventualno, Nemci sutra napasti s namerom da te ravnopravne granice ravnopravnih suseda malo pomere?” „Nemci nas da napadnu? Molim vas... Ne govorite gluposti!” „Pošto ste toliko uvereni u naše i nemačko prijateljstvo, upitaću vas još nešto...” „Izvolite.” „Kao čovek blizak vlasti i vladajućoj koaliciji, pa i samim krugovima oko regenta, recite mi... da li je naš knez došao u Berlin da trguje?” „Da trguje? Ma dajte... Pa znate već kakav je on.” „Baš zato. Što znam. Da je, kojim slučajem, došao da pazari neku od vrednih umetnina iz gradskoj muzeja ili da se cenjka oko neke Gojine grafike, imao bi moje puno poverenje i moju bezrezervnu podršku... Ali ne... Naš dragi knez došao je da se kocka sudbinom države.” „Molim vas... Kakve su sad to reči?” „Istinite... Za razliku od onih koje ste slušali sinoć tokom večere. Ovde će se igrati otvorenim kartama i prvi koji će to učiniti biće vaš Firer, gospodine Jovanoviću. Čuli ste da se po kuloarima priča o nekom jugoslovensko-nemačkom ugovoru... Koji bi, možda, mogao da sadrži pristupanje Jugoslavije antikominternovskom paktu u neko dogledno vreme.” „Da. I ja sam čuo te priče”, složi se Andrić. „Vi ste diplomata s iskustvom, dragi moj Andriću. Šta mislite, zbog čega je Hitler pozvao kneza Pavla u posetu?” Andrić se zamisli na tren, oklevajući, a onda reče: „Da bi ga primorao da pristupi Trojnom paktu.”
* Nakon što je knez Pavle položio vence na spomenik posvećen uspomeni na sve pale nemačke vojnike u Velikom ratu, priređena je vojna parada. Njoj su prisustvovali i Andrić i Vauhnik. Stojeći na svečanoj tribini, ispred Tehničkog univerziteta, odmah iza kneza i Firera, poslanik Andrić nemo je posmatrao kako bulevarom Unter Den Linden promiču kolone motorizovanih jedinica Vermahta. Kolona je, prema rečima generala Hajnca Guderijana, koji je stajao blizu njega i sa zadovoljstvom posmatrao svoje pancere, bila dugačka oko pet kilometara, dok je u vazduhu iznad, plavo berlinsko nebo preletelo više od 250 lovaca i bombardera. „Pogledajte samo koliku vojnu silu je Hitler angažovao da nas impresionira”, oglasi se poslanik Stoimirović Jovanović užurbano žvrljajući nešto u svoju beležnicu. „Da nas impresionira...” promrmlja Andrić poluglasno. „Ili da nas zastraši? Megalomanska vojna ceremonija trajala je puna dva i po sata, i najteže ju je podnela kneginja Olga koja je na pola parade poslala Vauhnika da ode iza tribina i vidi šta se događa. „Ništa...” nasmešio se šeretski Vauhnik kad se vratio. „Kotrljaju se ukrug pa se vraćaju opet ovamo da ih gledamo.” Nakon što se impresivni defile završio, kneževski par povukao se u svoju rezidenciju, u pratnji Andrića i vojnog atašea. Knez ih je pozvao da porazgovaraju iza zatvorenih vrata, i to je učinio u jednome od raskošnih salona dvorca Belvi.
„Šta vam je to, pukovniče? Knjiga?” upitao je Vauhnika dok je sedao za masivni sto na kome je stajalo skromno posluženje u vidu čaja i sitnih kolača. „Poklon od generala Guderijana, Vaše visočanstvo”, reče obaveštajac. „Achtung! Panzer! Njegova studija o tenkovima i njihovoj upotrebi u ratu.” „Čuo sam za tog Prusa... On je poznat po svom modernom viđenju ratovanja i nekim, usudiću se da kažem, neobičnim idejama?” „Tako je. Neki ga smatraju vizionarom, neki budalom. Već godinama tvrdoglavo zastupa teoriju da će se ratovi u bliskoj budućnosti voditi brzim oklopnim jedinicama, i da će njihova pravilna upotreba biti od odlučujućeg značaja.” „Pročitajte tu knjigu obavezno, pukovniče. Možda vam zatreba.” „Kako to mislite?” Knez Pavle uzdahnu. „Biće uskoro rata”, reče, kao da izgovara neku trivijalnost. Andrić pogleda u Vauhnika, zatim se obrati knezu. „Kako to mislite?” „Hitler je lud. Poput kakvog mahnitog rimskog tiranina... Neće se smiriti dok ne vidi Evropu kako gori.” „Jeste li sigurni da njegove ambicije sežu toliko daleko?” upita ga Vauhnik. „Uprkos razmetanju, Vermaht još nije vojska dovoljno uvežbana i opremljena za ozbiljno ratovanje. Naročito im nedostaje iskustva...” „Mislim da Hitleru to i nije toliko važno”, uzdahnu knez. „Njegovim generalima i savetnicima jeste. Britanski poslanik gospodin Henderson rekao mi je da je Geringu dosta ratovanja... Nije ni čudo... On bi radije da uživa u luksuzu koji je stekao. On je... anahron čovek, pripada vremenu jednog Vilijema Tela, jednog razbojnika, ali koji ima nešto od bon enfanta... S druge strane, Hitler... On je iracionalan. Prosto se vidi ta njegova rešenost da silom uzme ono za šta misli da mu pripada.” „Da li...” oglasi se Andrić, „da li to znači da i mi možemo da dođemo u domen njegovog interesovanja i njegovih teritorijalnih aspiracija?” „A, vrag će ga znati, doktore Andriću...” vrteo je glavom knez Pavle. „Nosim se jednom mišlju ovih dana... Da pošaljem ženu i decu, zajedno s maloletnim kraljem, negde na bezbedno... U Englesku.” „Znate i sami kako bi to izgledalo u očima javnosti, naše i inostrane”, na to će Vauhnik.
Na poslanikovo iznenađenje, knez mirno pređe preko nedopustivog pukovnikovog tona. „Znam, gospodine pukovniče. Ali isto tako znam da je situacija mnogo gora nego što to pomenuta javnost može da pojmi. Prekosutra ujutru imam razgovor sa Hitlerom iza zatvorenih vrata. Unapred znam o čemu ćemo pričati.” „Trojni pakt?” „Tako je. Iza cele ove šarene procesije, prijema, govora, komplimenata... krije se jedna i samo jedna namera. U budućnosti kojoj Hitler teži, i koju, jamačno, na neki način već živi, države i narodi moći će da budu ili nemački prijatelji ili nemački neprijatelji. Nema sredine... A u oba slučaja - nemački robovi... Mi ćemo, doduše, u slučaju eventualne eskalacije sukoba proglasiti neutralnost... Ali s ovakvom vojskom i problemima koje imamo u državi, možemo je vezati mačku o rep.” „Šta nam je onda činiti?” upita Andrić. „Pokušaćemo da kupimo još malo vremena. I uzdaćemo se u naše saveznike. Nisu nas napustili u Velikom ratu, neće ni sada, u ovoj krizi.” „Nešto se ne sećam da je tako bilo”, jetko primeti Vauhnik. Sada ga je knez oštro sasekao pogledom, na šta se pukovnik osmehnu u znak izvinjenja. „Britanci su naši tradicionalni prijatelji”, izdeklamova knez... „Kao i Francuzi. Istina, Rusija je daleko i nju izjeda boljševička pošast. A čuo sam i da se sprema neki sporazum između Staljina i Hitlera...” „Savršeno su mi jasne vaše simpatije prema Britancima”, izgovori Vauhnik što je mogao ljubaznije. „Ali dokle seže to njihovo prijateljstvo? Šta su i koliko su spremni da rizikuju?” Najednom, regent se gotovo šeretski osmehnu: „Koliko sam upoznat, te moje simpatije ne mogu da se mere s vašima.” Nasta neugodan tajac. Knez Pavle pritisnu kažiprstom i palcem koren nosa, uz izraz lica koji je manifestovao podjednako umor i bol. „Pukovniče, gledajte da sačuvate prijateljstvo Nemačke. Za prijateljstvo ostalih velikih sila sam ću se potruditi.” „Razumem.”
Knez ustade i ode do mesta u uglu salona gde je na jednom stočiću stajao predmet prekriven belim platnom. „Poklon za Hitlera”, reče odsečno i povuče platno. Andrić i Vauhnik stadoše da sa zanimanjem razgledaju ulje na platnu, očigledno rad nekog starog majstora. „Konrad fon Krojcnah”, izgovori knez Pavle s neskrivenim ponosom u glasu. „Frankfurt na Majni, 1525. godina.” „Impresivno”, reče Andrić. „Hteo sam Fireru da poklonim i bistu Getea...” „Zaista?”, upita Andrić. „Da. Rad Ivana Meštrovića.” „Pa zašto niste?” „Meštrović nije hteo ni da čuje. Poslao sam prošle godine lično Stojadinovića da ga ubedi. Predsednik vlade došao mu je u atelje, a ovaj ga je oterao. Još mu je rekao da je za njega Hitler najveći monstrum u Evropi.” „Jedno se mora priznati...” primeti Vauhnik paleći cigaretu. „Umetnici se razumeju u čudovišta.” Andrić ga značajno pogleda. Ovaj samo slegnu ramenima. „Verujem da će veliki vođa Rajha uzvratiti istom merom”, reče knez i vrati se za sto. „Neće”, bio je sažet Vauhnik. „Neće?” „Ne... U smisli da će vam darivati nešto ovako prefinjeno i raritetno. Dobićete poklon adekvatan njegovom karakteru.” „Vi ste baš o svemu informisani, pukovniče.” „Za to ste me u prvom redu i poslali u Berlin, Vaše visočanstvo. Hitler će vam, u skladu sa situacijom i tendencijama velikog nemačkog Rajha, pokloniti tri topa.” „Molim?” nije mogao da veruje regent. „Prvi će koliko sutra biti postavljen dole, na terasi, radi primopredaje. U pitanju je dubrovački top iz 1524. godine, skoro pa ispisnik ove vaše slike. Rad italijanskog majstora Batiste d’Arbea. Donedavno se nalazio u Nirnbergu, u Germanskom muzeju. Druga dva topa su naša. To jest - srpska. Oružje Karađorđevih boraca iz Prvog ustanka. Poslaće vam ih za Beograd iz vojnog muzeja u Beču.”
„Pa to...” oglasi se Andrić, „i nije tako loše.” „Da, vaša ekselencijo...” složi se Vauhnik. „Mi njima sliku, oni nama topove iz kojih ne možemo da pucamo. Vi, kao čovek književnosti, u tome svakako nalazite jaku simboliku i ironiju?” „Šta imamo po protokolu za danas i sutra, Andriću?” upita knez. „Danas imate ručak sa Firerom u njegovom stanu. Samo vi i kneginja.” „Hitler nema žensko društvo?” „Ovaj, ne... Samo vas troje. Sutra je predviđena čajanka u bašti Kancelarstva Rajha. Takođe samo vi, kneginja i Firer. Za veče je predviđena opera.” „Lepo. Šta ćemo gledati?” „Vagner. Majstori pevači iz Nirnberga.” „Odlično. Oduvek sam želeo da vidim Vilhelma Furtvenglera na delu. Čuo sam da je on omiljeni Hitlerov dirigent.” „Gospodin Furtvengler neće dirigovati.” „Zar?” „Umesto njega tu će biti... izvesni...” Andrić se zadubi da pročita ime sa papira na stolu. „Izvesni Fon Karajan... Da. Herbert fon Karajan.” „Nikad čuo. A vi, Vauhnik?” Ovaj samo odrično zavrte glavom. „Žao mi je, Vaše kneževsko visočanstvo... Nisam neki ljubitelj opere.”
* Herbert fon Karajan dirigovao je žmureći. I to je razbesnelo Adolfa Hitlera, velikog Vođu i arhitektu Grossdeutschlanda. Za njega je dirigovanje bez nota najobičnija drskost i nepoštovanje svete nemačke umetnosti. Takvo razmetanje jedan Furtvengler ne bi sebi nikad dozvolio, ali Fon Karajan je bio mlad i ambiciozan, i smatrao je starijeg kolegu direktnim rivalom, tako da je preterao u želji da se prikaže u što boljem svetlu. Dirigovanje se nije svidelo ni Gebelsu, ali se on pravdao time da nema uticaja na pruska pozorišta i da se za mladog Fon Karajana zauzeo Gering kao pruski premijer i upravnik Državne opere. „Hitler je bio toliko nezadovoljan da je na kraju Geringa upitao je li Fon Karajan uopšte nacista...” otkrio je pukovnik Vauhnik poslaniku Andriću intrigantnu informaciju na koktelu upriličenom posle predstave. „Pa je li?” „Naravno”, nasmeši se Vauhnik. „I to dvostruki.” „Kako to mislite?” „Učlanjivao se u NSDAP čak dva puta... 1933. i 1935. godine. Njegova žena Emi Holgerlef je dobra prijateljica Geringove žene. Tako da se ovaj potrudio da ga dovede u Nacionalnu operu.” „Dirigovao je prebrzo”, reče znalački Andrić. „Mislite?” „Videli ste... Glavni glumac nije uspevao da ga prati.” „Bokelman? Ma dajte... Niste primetili da je bio pijan?” Utom im priđe Milica Jovanović, i lako dodirnu poslanika po desnoj mišici.
Ruka koja je držala duguljastu čašu ispunjenu šampanjcem gotovo neprimetno zadrhta. Ali ne dovoljno neprimetno da to promakne pronicljivom Vauhnikovom oku. „Gospodine Ivo...” obrati mu se Milica ceremonijalno, ali ne dovoljno da se u njenom glasu ne primeti prizvuk prisnosti. „Vama na usluzi, gospođo Jovanović.” „Htela bih da vas upoznam s nekim. I vas, pukovniče...” „Naravno.” Milica se pomeri u stranu i njima dvojici priđe mlada devojka u crnoj, lepo skrojenoj haljini, lica ljupkog ali nekako hladnog, svetlosmeđe, na razdeljak podeljene kose, koja joj je sa dva-tri vijugava talasa dodirivala ramena. Nije mogla imati više od dvadeset pet godina, ali njeno lice, pomalo kruto i lišeno vidljivih osećanja, baš kao i oči, tamne i pomalo stroge, odavale su osobu čvrstog karaktera. Zlatna značka sa kukastim krstom zabodena malo iznad srca upotpunjavala je taj utisak. „Juniti Mitford”, reče Milica. Andrić i Vauhnik uz naklon prihvatiše rukoljub. „Milica mi je rekla da ste pisac?” bila je direktna frojlajn Mitford. „Ja”, odgovori Andrić na nemačkom a zatim dodade: „If you do not mind Miss... We could continue this conversaron in English.”21 Uz širok osmeh, Juniti pogleda u Milicu. „Poliglota? Zavidim vam, draga moja...” Milica obori glavu, postiđeno. Andrić oseti blagi grč u stomaku. Stajao je kruto i gledao u nju iščekujući, misleći samo o tome kako je sve ovo... tako... tako... neprikladno. „Dakle, gospodine Andriću...” nastavi mlada Juniti. „Zaista je čast sresti jednog pravog literatu ovde u Berlinu. Pomalo mi je dosadilo da se družim s političarima i vojnicima, i da slušam njihove dosadne priče. Milica mi je rekla da ste vi vrstan prozaista. Prevođeni ste na nemački?” „Yes”, klimnu glavom Andrić uz osećaj grotesknog dežavija. „Divno”, reče Juniti i srknu malo šampanjca. „Es ist die Sprache der Götter.”22
Vauhnik se jetko nasmeja. „Ne slažete se sa mnom, gospodine pukovniče?” obrati mu se mis Mitford dižući svoj prćasti nosić. „On the contrary...”23 gotovo će ponizno Vauhnik. „Nemački bogovi... to su i vaši britanski bogovi, zar ne?” „Tako je”, uskliknu Juniti. „Zbog toga ja zaista ne razumem sve ovo silno nerazumevanje između Rajha i moje domovine. Nemačka i Britanija bi udružene trebalo da se uprotstave boljševicima i da ih unište. Baš kao i Jevreje... Firer je rešio taj problem ovde, ali semitski zelenaši još uvek vode glavnu reč u američkoj i britanskoj ekonomiji.” „Tako kaže vaš zet Osvald?” „Tako kažu svi”, gotovo uvređeno se obrecnu Juniti na pomen Osvalda Mozlija, muža njene sestre Dijane, vođe britanskog fašističkog saveza. „Bar oni koji nisu slepi kod očiju. Najveći protivnici demokratije i jedinstva svih evropskih naroda su boljševici i Jevreji, prema njima ne treba imati milosti.” „A gde smo mi u toj priči?” „Vi?” „Da. Jugosloveni. Srbi i Hrvati...” „Vi ste Srbin ili Hrvat, gospodine pukovniče?” „Slovenac.” „Vaš knez je engleski đak”, pređe mis Mitford preko informacije o Vauhnikovoj etničkoj pripadnosti. „Sve što zna, naučio je na Oksfordu. Ne bi trebalo da mu bude veliki rebus kojoj strani će se prikloniti.” „Prvo treba neko kao vi da pomiri Nemačku i Britaniju.” „O, ne brinite vi za to... Ovo što se sada događa između moje domovine i moje... druge domovine... samo je trenutni nesporazum koji će se brzo rešiti. Videćete, do jeseni će engleski i nemački vojnik zajedno jurišati na boljševike.” „Ako vi tako kažete...” slegnu ramenima Vauhnik. „Dragi Ivo...” obrati se tada Milica Andriću. „Zamislite... Juniti me je zamolila da joj sašijem haljinu za prijem kod Firera.” „Zar?” pravio se Andrić nevešt. „Da. Videla je neke moje kreacije i oduševila se.”
„Malo je reći da sam se oduševila, gospodine poslaniče...” gotovo ushićeno će Juniti. „Vaša supruga je genijalan dizajner!” Zavlada kratak tajac, a onda se Andrić oglasi. „Gospođa Jovanović... nije moja supruga.” „Ne?” bila je zbunjena mlada Engleskinja. „Mislila sam...” „Mi smo samo prijatelji”, reče Andrić. „Oprostite... Ali... To i nije važno. Zamolila sam Milicu da dođe sutra u moju novu rezidenciju i uzme mi mere. Da li biste i vi došli?” „Svakako...” „Onda, sutra u dva? Volela bih da dobijem jednu od vaših knjiga i ugostim velikog jugoslovenskog pisca. Nadam se da niste zauzeti, ekselencijo?” „Za vas nikad, mis Mitford.” „Divno”, reče Juniti i nagnu se pa poljubi Milicu u obraz, a onda se uputi ka sviti okupljenoj oko Gebelsa i nekolicine mladih esesovaca, koji su vodili neku žustru političku raspravu. Troje ljudi ostadoše u neugodnoj tišini. „Mlada Juniti... U Berlinu je svi znaju kao Hitlerovu devojku...” oglasi se tada Vauhnik. „Znate kako je njoj srednje ime?” Andrić upitno podiže obrve. „Valkira.” Jugoslovenski poslanik iskapi svoj šampanjac i u neverici uzdahnu: „Blagi Bože...”
* Svi su znali da je knez Pavle engleski čovek. A on to nije ni krio. Od samog početka posete, jugoslovenski namesnik bio je u nekoj vrsti grča. Njegovi ostrvski prijatelji bi rekli - garda. U meri u kojoj je moguće biti u stalnom odbrambenom stavu prema jednoj od najvećih vojnih sila u Evropi. Tog popodneva, četvrtog dana posete kneževskog para Berlinu, Vauhnik je Andriću u poslanstvu prepričavao detalje vezane za razgovor Hitlera i kneza Pavla, koji se odigrao prepodne, neposredno pred Pavlovu posetu Geringu i Vazduhoplovnoj akademiji. Potpuno mimo protokola, taj razgovor iza zatvorenih vrata je, umesto predviđenih pola sata, trajao čak tri časa. „Hitler pri napuštanju odaje nije pokušao da sakrije nezadovoljstvo rezultatom razgovora”, rekao je Vauhnik i Andrić je, prvi put od kada ga je upoznao, primetio blagu zabrinutost u njegovom glasu. „Njegov mrk pogled i nervozno micanje usana potvrđivali su taj utisak.” „Mislite da je knez uspeo da dobro manevriše?” „Eh, knez... Znate li kakvo mišljenje o njemu ima Hitler? Smatra ga slabićem. Čuo sam, čak, da je rekao kako je Pavle pogodniji da bude direktor muzeja nego državnik.” „To smo znali i bez njega”, reče Andrić pomirljivo. Vauhnika iznenadi poslanikova iskrenost. „Naš dragi knez svoju dužnost doživljava kao robiju”, nastavi obaveštajac. „Jedva čeka Petrovo punoletstvo pa da se rastosilja bede... Pitanje je samo... Šta će biti sa nama ostalima?”
„Možemo tražiti izlaz na drugoj strani”, pokušavao je Andrić da nađe putokaz. „Sa Nemcima već imamo jaku privrednu saradnju, njihove banke, firme i akcionari uveliko su prisutni na jugoslovenskom tržištu; mislim da to treba da imamo u vidu kao adut na koji bi knez mogao da igra... kao na neku vrstu kompenzacije za nepristupanje Trojnom paktu.” „U pravu ste, gospodine Andriću”, složi se Vauhnik. „Nemci su osvojili jugoslovensko tržište ali ne i srca Jugoslovena. Ona i dalje pripadaju Francuzima.” Andrić se nasmeja: „To Hitler hoće? Naša srca?” „Ne baš... Mislim da cilja na nešto drugo, vidite...” Vauhnik ugasi cigaretu u pepeljari ispred poslanika pa reče: „Nešto mi se čini da je našeg dobrog kneza pozvao ovde u Berlin da bi ga uštrojio.” Andrić ga zabezeknuto pogleda. Vauhnik zavrte glavom i kucnu po stolu zlatnom tabakerom: „Pokazalo se, izgleda, da za tim nije bilo potrebe.”
* Oficir otvori vrata i u stan propusti dvoje gostiju. Andrić i Milica uđoše ćutke, pomalo zbunjenim pogledima odmeravajući širinu i visinu prostorija u kojima su se obreli. Juniti se obradova kada vide Milicu, priđe joj i s izrazom neskrivenog ushićenja poljubi je u obraz. Kada spazi Andrića u njenoj pratnji, zastade i suzdržano se pozdravi. „Za vas”, reče Andrić pružajući joj nemački prevod svojih pripovedaka. „Oh, divni ste, doktore. Izvolite u obilazak. Bastijan će nas kasnije poslužiti čajem i kolačićima.” Andrić sa čuđenjem pogleda čoveka koji se smušeno vrpoljio u dovratku, pa krenu za domaćicom. Stan koji je dobila kao poklon od Firera velik je i funkcionalan. Počela je neobavezno da čavrlja o tome kako neće morati mnogo da ga preuređuje. Jedino joj se zavese ne sviđaju. Njih definitivno treba promeniti. Naredila je da se izbaci većina starog i glomaznog nameštaja i unese nov i moderniji, u duhu arijevske kulture. Naručila je i neke slike. Među njima - i Firerov portret. Njega će staviti iznad kamina. Već je razmišljala kakve grandiozne balove i priredbe ovde može da organizuje. Prepodne čajanke, uveče zabave i sedeljke uz šampanjac.
Našla je sebi i radnu sobu, malu zabačenu prostoriju okrenutu ka jugu i suncu. Otvorila je vrata. Tamo ju je dočekalo iznenađenje. Dvoje dece buljilo je u nju s mešavinom čuđenja i straha. Milici se ote jedva čujan uzdah. Juniti je bila na ivici besa. Pogledala je u njihovu majku, sitnu ženu pogurenu nad šporetom na kome je pištao crven, ulubljen čajnik. Zatim se okrenula oficiru u crnoj uniformi koji ju je pratio u stopu. „Zašto su oni još ovde?” „Nemaju gde da odu”, odgovori ovaj. „Šta se mene to tiče? Ja sam ovu kuću dobila od Firera lično. Ona je sada moja. Zar ne postoje oni... prihvatni logori za Jevreje?” „Kapaciteti su popunjeni. A na njih još nije došao red.” „Pa potrudite se da dođe, kapetane. „Haupšturmfirer.” „Da... zaboravila sam da ste esesovac. Svejedno. Ne želim nikakve uljeze u mojoj kući.” „Biće rešeno, frojlajn Mitford.” Juniti srdito zalupi vrata i krenu u dalji obilazak. Žalila se gostima kako joj je još prošle nedelje obećano da će se bivši vlasnici, tačnije vlasnica, udovica jevrejskog trgovca stradalog u jednoj od „redovnih” SA racija, zajedno sa svoje dvoje dece, iseliti u najhitnijem mogućem roku. Uprkos tome, ti ljudi i dalje borave u toj maloj sobi, uzurpirajući prostor kome je ona već odredila drugu namenu. „Jevreji baš nemaju obzira, her haupšturmfirer”, reče Juniti. „Mnogo smo ih razmazili... i oni koriste tu našu slabost.” „Molim vas...” usrdno će oficir. „Zovite me Bastijan.” Juniti zastade da odmeri zgodnog visokog esesovca. „Naravno... Bastijan”, reče. I još: „Jeste li oženjeni, kapetane?” „Ne. Nisam”, odgovori ovaj gotovo stidljivo. „O, pa ta greška se mora pod hitno ispraviti. Šta kažete da vam provodadžišem neku lepu englesku plemkinju? Da malo izmešate krv?”
„Bio bih vam izuzetno zahvalan, frojlajn.” Čaj je bio engleski. A kolači iz najbolje berlinske poslastičarnice. Doduše, Andriću je Vauhnik rekao da su najbolje poslastičarnice u Berlinu držali Jevreji, ali kada su one polupane u ime boljeg sutra i svemogućeg Vođe, a njihovi vlasnici poslati u logore, berlinski sladokusci morali su da se zadovolje onim što je ostalo. Pre posete, Vauhnik mu je podneo detaljniji izveštaj o frojlajn Juniti. Odavno ga nešto nije tako šokiralo. Njihova mlada domaćica koja je torokala o novim zavesama, krečenju i lusterima, dok ju je, umesto batlera, služio ubica treniran u najozloglašenijoj nacističkoj vojnoj jedinici - ako se o SS-u uopšte moglo govoriti kao o vojsci - bila je uistinu retka zverčica. Ovaj deminutiv delovao mu je bizarno. S druge strane, među svim onim zverima u uskom krugu oko Vođe, svakako da je bio prikladan. Juniti je bila kći Dejvida Frimena Mitforda, engleskog veleposednika i drugog barona Rodesdejla. Zajedno sa sestrom Dijanom preselila se u Berlin sredinom tridesetih, i zahvaljujući svojoj upornosti i fanatičnosti uspela da uđe u uzan krug oko Adolfa Hitlera, kojim je bila fascinirana. A i Hitler je bio fasciniran njome. Ne samo zato što je u Nemačku došla kao član delegacije Britanskog fašističkog saveza, na čijem čelu je bio njen zet Osvald Mozli, već i zbog toga što je njen deda bio Algernon Frimen Mitforđ, prijatelj velikog Vagnera, kome se Firer bezrezervno divio. Od tada, Juniti je Fireru bliska toliko da se zajedno s njim pojavila na balkonu u Beču kada je 1938. objavljen anšlus. Od tada i kolaju glasine da je njegova ljubavnica. „To je bio najlepši dan u mom životu. Upoznati Firera!” bila je ushićena mlada Juniti. „Mislila sam da ću umreti! Znala sam da sam najsrećnija devojka na svetu. Za mene on je najveći čovek svih vremena!” Milica je samo ćutala pred ovim naletom oduševljenja i ispijala svoj čaj. Juniti se tada obrati Andriću. „A vi, gospodine doktore?” „Izvolite?” „Kako ste se vi osećali kada ste prvi put sreli našeg Firera?”
„Ja?” Andrić je bio zbunjen ovako direktnim pitanjem. „Bila mi je izuzetna čast da upoznam jednog velikog državnika.” „Jeste li osetili tu snagu? Tu harizmu? Tu neumoljivu volju?” deklamovala je Juniti kao u transu. „Mi smo zaista, zaista srećni što nam je sudbina podarila da budemo njegovi savremenici. Još kad bi ovi moji u Britaniji shvatili svu njegovu dalekovidost... Englezi još uvek nisu svesni jevrejske opasnosti. Slepi su kod očiju. Naši najgori Jevreji rade ispod žita, niko ih ne vidi, niko ih nije otkrio. Ali jednog dana... Neko će konačno smoći snage da ustane i kaže: Engleska Englezima!” Juniti poskoči sa stolice i dignu desnu ruku u pozdrav. „Napolje sa Jevrejima! Hajl Hitler!” Oficir iza nje, kao po komandi, lupi petama i učini isto. Milica i Andrić nisu znali šta da rade sa rukama i gde da gledaju. Juniti popravi nabor na svojoj dugoj haljini i vrati se u stolicu. „Dakle...” obrati se Milici. „Oko one haljine...” „Da?” uzvrati Milica što je pribranije mogla. „Hoćete li sad da mi uzmete mere?”
* Milica ga je čvrsto stezala za mišicu. Prošli su ulicom gde se četa dece igrala „koncentracionog logora”. Dečaci i devojčice napravili su improvizovani kavez od drveta i kartona, jedni su bili logoraši, drugi čuvari. Jedan od njih, debeljuškast plavokos dečak od jedva deset godina, kome je majka sašila improvizovanu „uniformu”, vikao je na sav glas: „Raščistite ulice za crne bataljone!” Nedugo zatim skrenuli su u ulicu gde je dugačak zid bio oblepljen plakatima na kojima se reklamirao novi model folksvagena. Crni automobil je dominirao, dok je u pozadini bila velika srebrna kovanica sa nemačkim orlom i natpisom iznad nje: UŠTEDITE PET MARAKA NEDELJNO I VOZIĆETE SOPSTVENI AUTOMOBIL. Na izlog jedne poslastičare nalepljen je drugačiji plakat: Hitler u pozi poluboga. Slogan ispisan na njemu bio je jednostavan: JEDAN NAROD, JEDAN RAJH, JEDAN FIRER. Dok su išli dalje, ka rezidenciji Jovanovićevih, u samom centru Berlina, ćutali su. Nije bilo mesta za reči nakon onakvog rituala privrženosti vođi. Bio je to nacizam u svojoj najrečitijoj formi.
Jedno su bile Gebelsove radio vesti i propaganda. Plakati po zidovima. Govori. Ovo je bilo jezivo! Ono čemu su danas prisustvovali Milica i on bilo je ovaploćenje svih tih ideja, njihova realna, životna forma, krv i meso nacizma. Sve to - sjedinjeno u nejakoj devojci bele, gotovo prozirne puti. I upravo ta forma, taj oblik jagnjeta bio je ono od čega je Andrića podilazila jeza. Više nego od crnih uniformi, vojnih parada i vatrenih govora Vođe. Intuicija pisca govorila mu je da zlo, kada želi da siđe među ljude, uzima najbezazlenije moguće oblike. A da se konačno otkrije kada je prekasno. Kada su stigli do ulaza u stan, Milica je zastala na stepenicama. Trudio se da je ne gleda u oči i ne oda se, ali je na kraju to ipak učinio. „I?” čuo je sebe kako izgovara. Milica ga pogleda zbunjeno. A on: „Sašićete joj haljinu?”
* POLJSKA KONCENTRIŠE TRUPE NA GRANICAMA Velikim masnim slovima pisalo je na naslovnoj stranici Felkišer Beobahtera, izdanje od 23. avgusta 1939. godine. Druga udarna vest ticala se potpisivanja pakta o nenapadanju između Berlina i Moskve. Sve to desilo se juče. Danas je poslanik Andrić od ranog jutra u svom kabinetu. A atmosfera u poslanstvu je naelektrisana i mučna. Svima je jasno da je Hitler nameran da uskoro reši takozvano Poljsko pitanje. Ono što brine sve u Jugoslovenskom poslanstvu jeste: Šta će se desiti nakon toga? Andrić je uzeo da ponovo pročita poverljiv, gebelsovski izveštaj koji će poslati u Beograd. Engleska igra sa Poljskom otišla je suviše daleko. Kako su Poljaci narod koji ne može da miruje, postoji velika verovatnost da će izazvati incident i napasti Nemačku, jer su već zaposeli granice sa punim snagama. Mi možemo s uspehom braniti se bez obzira da li će Engleska i Francuska priticati u pomoć Poljskoj. Ako do incidenta ne dođe, Nemačka će odlučno postaviti svoje opravdane zahteve u Tanenbergu i Nirnbergu. Prema tome, izgledi za održavanje mira na granici poljsko-nemačkoj su vrlo mali.
Izgleda da je situacija sa Poljskom išla naruku Jugoslaviji, bar u smislu posla vezanog za kupovinu oružja. Gering je popustio i obavestio ga da mogu da se potpišu ugovori o isporuci. Izgleda da, uprkos neuspelim junskim pregovorima sa knezom Pavlom, Hitler i nacistička vrhuška gaje nadu da će u skorijoj budućnosti Kraljevina Jugoslavija ipak pristupiti Trojnom paktu. I da budućeg saveznika valja opremiti modernim naoružanjem. Pet aviona biće isporučeno do 1. septembra, kao i 124 protivavionska topa iz fabrike Škoda. U nalogu koji je dobio, Nemci su ovu transakciju nazvali „velikodušna isporuka nemačkog naoružanja”. Ta nemačka velikodušnost ogledala se i u činjenici da će od Jugoslavije dobiti preko potrebnu naftu i celokupnu proizvodnju rudnika Trepča, kao „znak dobre volje”, kako je to formulisao Cincar-Marković. S druge stane, opet, odobren je nemački kredit Jugoslaviji. Koji će, najverovatnije, biti iskorišćen za kupovinu novog oružja. Cinizam! Ali ponekad je cinizam dobar način za održavanje veza između dve zemlje, kad već ne postoji neki drugi, bolji. Začu se blago kucanje na vratima kancelarije. „Napred”, reče poslanik Andrić. U prostoriju uđe pukovnik Vauhnik, pozdravi ga, pa se udobno zavali u stolicu. „I?” upita obaveštajac. Andrić podiže pogled s dokumentacije na stolu. „Šta?” Vauhnik se nasmeši, zapali cigaretu i odbijajući dimove postavi pitanje koje je svima u poslanstvu bilo na vrh jezika: „Hoće li biti rata?”
* „Ona... Ona...” ruke su joj blago drhtale dok je izgovarala tu jednu istu reč, kao bajalicu. „Ona se ubila, Ivo.” „Ne”, reče on odrično, tvrdo. „Nije.” „Čula sam...” drhtala je i dalje. „Bilo je i u novinama. Pucala je sebi u glavu iz pištolja.” „Da, ali nije se ubila. Metak je skrenuo. Lekari kažu da će preživeti.” „Šta će biti s njom?” Milica podiže glavu i pogleda ga. Zurio je u nju bespomoćno i samo promrmljao: „Ne znam...” „Nekako...” teško je izgovarala reči. „Nekako osećam sažaljenje prema toj devojci.” „To je normalno.” „Ne, nije...” vrtela je glavom Milica. „Čuli ste sve one užase koje govori. Videli ste onu nesrećnu porodicu čiji stan je otela... Pa opet... Dignuti ruku na sebe. Tako mlad... Ja to ne razumem.” „Ponekad...” reče Andrić, „ponekad robovanje fanatičnim idejama čoveka podstakne na fanatične poteze. Ipak, sve je to čudno... Nacisti radije dižu ruku na drugog nego na sebe.” Sedeli su u bašti hotela Adlon u centru Berlina. Bašta je bila dupke puna, jedva su uspeli da nađu mesto. Miličin muž bio je zauzet - jurio je vesti vezane za Poljsku. Došla su berićetna vremena za novinare. A kad god Nenada nije bilo, Andrić se nalazio da pomogne. Zbog toga su zlobnici u poslanstvu Milicu prozvali njegovom „devojkom”, a njega njenim „drugim mužem”.
Iznenada, kao što to neretko čini, pojavio se pukovnik Vauhnik i seo za njihov sto. Milica se izvinila i rešila da ode do svoje rezidencije. Nakon što se udaljila, Vauhnik je zapalio dugu mirišljavu cigaretu. Ponudio je i Andrića. Ovaj se samo namrštio i odbio. „Ne?” bio je iznenađen Vauhnik. „Dobio sam jutros nekoliko kutija od majora Lukića.” „Neki vaš prijatelj?” „Pre bi se reklo: kolega...” Obaveštajac naruči čašu crnog vina. „Hoćete i vi?” Poslanik Andrić je oklevao, kratko, pa klimnuo glavom. Nakon što je boca merloa bila na stolu, a čaše napunjene, Vauhnik se prekrsti pa izgovori zdravicu. „Za mir u svetu!” Zatim iskapi čašu. „Vama je baš do sprdnje?” upita ga Andrić. „Izvinite, ne pitah vas odmah... Gospođa Jovanović delovala je potreseno... Nešto nije u redu?” „Čula je vesti o Juniti Mitford.” „Ne znam zašto gospođa Milica uopšte žali za tom malom kučkom?” izgovori Vauhnik hladno. „Ne žali... sažaljeva. To nije isto”, pobuni se Andrić. „Milica je jednostavno osoba koja se trudi da u ljudima vidi njihovu bolju stranu.” „Idealista, ha? A da proba s Hitlerom?” bio je zajedljiv Vauhnik. „Njena reakcija nije izazvana samo onim što se desilo mis Mitford... već svim ovim užasom koji se događa oko nas.” „Jasno...” složi se Vauhnik. „Ali ne treba zaboraviti da su upravo ljudi kao mala i nedužna Firerova britanska devojka porodili taj užas. Svojim antisemitizmom, svojim sumanutim teorijama o rasi, svojim glasnim pozivima na rat...” „Milica je u Juniti videla samo mladu krhku devojku zavedenu i zaluđenu jednom nasilnom ideologijom”, pokušavao je Andrić da objasni, savršeno svestan naivnosti onoga što govori. „Mislila... mislila je da može
da joj razbije sve iluzije koje je gajila o nacistima i ubedi je da se vrati u Englesku.” „Ako ćemo pošteno, ne bi me iznenadilo da je ljubljeni Firer mladu i krhku Juniti, sem ideološki, zavodio i na neki drugačiji... bukvalniji način.” „Vladimire, molim vas!” bio je ogorčen Andrić. „Šta? Niste čuli kuloarske priče? U Minhenu se već govorka kako se ubila jer je saznala da nosi Firerovo dete.” „Ma dajte...” „Što, naravno, nema veze s istinom”, razložno će pukovnik. „Naprotiv. Ona bi mu rodila desetoro dece ako treba. Naš čovek iz Minhena javlja...” „Šta?” bio je nestrpljiv Andrić. Vauhnik ga iznenađeno pogleda, nasmeši se, pa reče: „Bila je van sebe kada je čula da je Britanija objavila rat Nemačkoj.” I još: „Rekla je sestri Dijani da ne može da podnese da gleda kako dve zemlje koje podjednako voli kidaju jedna drugu na komade. Otišla je u Englischer Garten, to vam je, znate...” „Znam gde je Engleski vrt u Minhenu”, procedi Andrić. „Uzela je mali damski pištolj... lični poklon od Hitlera... i bam! Pucala sebi u glavu. Ipak, preživela je. Metak nije pogodio pravo mesto.” „I šta sad?” „Ništa. Nemačkoj više nije ni od kakve koristi. U Britaniji je smatraju izdajicom.” Andrić zausti nešto da kaže, ali ga prekinu jak, prodoran zvuk koji kao da se spuštao sa neba. Nad Berlinom su se oglasile sirene za vazdušnu uzbunu.
* Prošlo je gotovo nedelju dana od napada Nemačke na Poljsku. Vesti sa ratišta smenjivale su se munjevitom brzinom. Niko nije očekivao tako žestoko napredovanje Vermahta. Negde na samom početku sukoba, jedan nacista rekao je Andriću da „reč rat nikad nije izgovorena sa nemačke strane”. Nemačka je, naime, prisiljena da ratuje. Kakva laž! Baš kao i Hitlerove tvrdnje, izrečene u govoru pred Rajhstagom, da je Poljska napala Nemačku, a ne obrnuto. Atmosfera u Berlinu nije bila kao ona 1914. godine. Nije bilo ushićene mase da isprati vojnike u rat, devojaka koje su bacale cveće pred tenkove i borna kola, veterana koji bi pozdravljali kolone... Ne. Berlin je strepeo. A sa njim, i cela Evropa. Ta turobna atmosfera osećala se i danas, možda više nego ikad pre. Jugoslavenska vlada je, naravno, objavila neutralnost Ali tu su bile Engleska i Francuska, koje su Nemačkoj objavile rat. Tog jutra, 6. septembra, jugoslovenski poslanik Andrić je u Ministarstvu inostranih poslova Nemačke uručio državnom sekretaru Ernstu fon Vajczekeru deklaraciju jugoslovenske vlade u kojoj se objašnjava njen stav. Veteran Velikog rata i potomak ugledne porodice bio je oberfirer SS-a i član ličnog Himlerovog štaba. Njegovo držanje bilo je kruto ali ne i neljubazno.
Kada je Andrić pomenuo da se nada kako će se sukob brzo završiti, složio se s njim. Ostali su kratko u razgovoru - jugoslovenski poslanik raspitivao se o stanju na ratištu i reakciji vlada drugih država. Vajczeker je odgovarao stavku po stavku, kao trgovac koji nabraja robu koju nudi. Zatim je izrazio nadu da će se Poljska i njeni saveznici urazumiti, i da će poljska vlada podneti ostavku jer je uvela svoj narod u „rat koji ne može dobiti”. Nakon što je napustio Ministarstvo, pešačeći do poslanstva, Andrić je sreo Vauhnika. „Vi mene pratite”, rekao mu je. „Ma to vam se samo čini...” nasmejao se obaveštajac. „Ne, ne čini mi se. Uvek se ovako pojavite. Ili ste u prolazu. Ili slučajno navratite. Uhodite me kao senka.” „Zaboravili ste da mi je to posao. Vidite da su došla opasna vremena. Može nešto da vam se desi.” „Gluposti”, odmahnu Andrić rukom i krenu dalje. Vauhnik pođe za njim. „Jeste li uručili deklaraciju?” „Naravno.” „Šta vam je rekao Fon Vajczeker?” „Da nemačka vojska slama poljske jedinice. Da je Luftvafe iskidao njihovu odbranu na froncle. Da je moral Poljaka nizak i da ima mnogo izbeglica.” „Samo to?” „Bio je formalan i neposredan. Zašto pitate?” Vauhnik zastade. Andrić takođe. „Pravi Švaba, znači...” zamišljeno reče Vauhnik. „Hladan kao špricer.” „Bojim se da vas ne razumem”, reče Andrić. Vauhnik izvadi tabakeru iz unutrašnjeg džepa uniforme. „Zar baš morate?” „Šta? Da vas ispitujem u vezi s državnim sekretarom? Kao što rekoh, to mi je...” „Ne”, nervozno će Andrić. „Nego da pušite.” Vauhnik pogleda u tabakeru, pa je uz malo oklevanja vrati u džep.
„Prvog dana napada na Poljsku Vajczekeru je poginuo sin”, reče pukovnik. „Hajnrih, ako se ne varam.” Andrić se malo zamisli pa reče: „Žao mi je.” „Zašto?” „Mlad čovek...” „Vojnik u agresorskoj vojsci. Sin moćnog naciste. Šta tu ima da se žali?” „Dobro. Ako nema, zašto mi to govorite?” „Vidite, gospodine Andriću...” reče Vauhnik i poče da se osvrće oko sebe kako bi pogledom obuhvatio ljude koji su užurbano išli dugim bulevarom. „Taj uštirkani nacista kome ste danas predali deklaraciju i s kojim ste malo proćaskali, ostao je bez deteta pre samo četiri dana. I nije ni trepnuo. Nastavio je da obavlja svoju dužnost. Znate zašto? Jer je Nemačka veća i od njega i od njegove dece i od dece svih drugih Nemaca. A dužnost prevazilazi sve. Čak i roditeljsko tugovanje.” „Razumem...” promrmlja Andrić. „Ne. Bojim se da ne razumete. Upravo zbog toga će Nemci pobediti Poljake. I to brže nego što su i sami mislili. Ali to nije ono što nas trenutno treba da brine.” „A šta treba?” Vauhnik ponovo posegnu rukom u džep i izvadi tabakeru. Malo je oklevao, onda ipak zapali cigaretu. „Taj nemački fanatizam i ta nacistička revnost u služenju otadžbini... Ne mogu da se istroše u samo jednom ratu.”
* U najgorim svojim časovima nalazio sam neobičnu i neočekivanu utehu u tome što sam zamišljao jedan drugi život, isti kao moj po datumima, imenima i događajima, ali prav, svetao, čist; mučan naravno, koliko svaki život na zemlji mora da bude, ali bez ičeg mračnog i ružnog u toj muci; život koji počinje sa blagoslovom i gasi se u svetlosti. I stojeći zamišljen nad tim likom toga svoga dvojnika, kao što drvo stoji nad svojom slikom u mutnoj vodi, ja sam, tražeći spasenje u nesećanju, zaboravljao na trenutak svoj stvarni život, dok je on drhtao od moga bola. Odložio je nalivpero u stranu. Dugo, bespomoćno zurio u reči ispisane na hartiji. Razmišljao je o svemu što mu se događalo proteklih dana. Rat u Poljskoj je besneo. Razaranje je satrlo tu lepu zemlju i njene gradove, koje je pohodio kao student. Negde na istoku Poljske, u selu Kžeminac, koje su besomučno bombardovale Geringove eskadrile smrti, sklonila se i nekolicina jugoslovenskih diplomata iz poslanstva u Varšavi. Čim je za to saznao, odlučio je da interveniše. I pomoć je stigla odakle se najmanje nadao. Jutros je otišao do Dernberga da mu se zahvali zato što je urgirao da se diplomate izvuku iz sela i odvedu na bezbedno. Nakon toga, otišao je do bifea hotela Adlon gde se susreo sa zagonetnim Vauhnikovim prijateljem, oficirom i ljubiteljem krvavih odrezaka i francuskih cigareta.
Taj čovek, koji se predstavljao kao Nemanja Lukić, major jugoslovenske vojske i „patriota”, obećao mu je da će iz Berlina bezbedno izvesti njegovog starog prijatelja profesora Avrama Batovskog, koji je nekim čudom izbegao Dahau. Nije znao šta da očekuje od tog nonšalantnog oficira bez uniforme i vojnog rasporeda, u čijoj je pojavi bilo nečega jezivog. Ipak, obećanja koje mu je dao Lukić delovala su čvrsto poput stiska njegove ruke neobično dugih prstiju. Nije se zaustavio samo na tome da pomogne starom prijatelju Batovskom. Kada je čuo da su nakon pada Poljske mnogi krakovski intelektualci i umetnici jevrejskog porekla internirani u logore, rešio je da i njima pomogne. I to je učinio na za njega netipičan način. Mimo uobičajenih diplomatskih kanala, ne poštujući protokol. Bio je rešen i odlučan kao retko kad u životu. Toliko da je otišao do Geringa i uložio energičan protest. Ta lična diplomatska akcija dala je rezultate. Mnogi krakovski profesori i naučnici pušteni su na slobodu. Ali, s druge strane, poslanik Andrić postao je omrznut u određenim krugovima nacističke vrhuške i prokažen kao „jevrejski prijatelj”. Najnepoželjnija kvalifikacija! Od tada je postajao sve više nervozan i sve više paranoičan. Nesanice su postale sve mučnije i sve duže, a podozrenje prema okolini i ljudima koji su ga okruživali bivalo sve veće. Često je zaticao sebe kako se pita ko je iz poslanstva špijun ili nacistički uhoda. Da li ga vrebaju esesovski psi tragači? I čekaju da načini neki pogrešan potez. A u Beogradu je potpisan takozvani Ladfridov protokol. Taj tajni sporazum bio je vezan za isporuku oružja. Njegov osnovni zadatak u Berlinu ostao je isti. Nabaviti oružje, po svaku cenu. Lovci, čak sto meseršmita, školski avioni, protivavionske baterije i topovi, municija... Vlada države koju je zastupao trudila se da ostane neutralna, ali je, s druge strane, bila rešena da se dobro naoruža.
Ta protivrečnost bila je savršen odraz šizofrene atmosfere u kojoj se nalazila Kraljevina Jugoslavija. I on je bio deo toga ludila, zbog čega je osećao ogroman stid. A mogao je da postane nešto drugo. Šnajder ili prodavac u Višegradu. Seoski učitelj. Ili možda profesor istorije u Sarajevskoj gimnaziji? Novinar u Beogradu. Možda neki sitan, beznačajan činovnik. Urednik književnog časopisa, kao Miloš? Mogao je da bude mnogo toga. Ali on je odabrao da bude diplomata. A to nije pošteno zanimanje. Ne, kad bolje razmisli - to uopšte nije zanimanje. Posao diplomate, baš kao i život u diplomatiji i za diplomatiju, satkan je od kompromisa, sitnih i krupnih, od laži, malih i velikih, od kalkulisanja i prebrojavanja, od nemira i nesanice... I nikad mu nije bilo jasno zašto se odlučio da to bude i njegov život. Od zemlje do zemlje, od grada do grada, od poslanstva do poslanstva, kao na nekom pokretnom pikniku. Kao na ringišpilu... Stalna promena koja to nije. Neprestano kretanje ukrug. Bilo da je u Rimu, Madridu, Berlinu ili Beogradu, pravila su uvek ista, a ljudi su uvek ljudi, dvolični, pokvareni do srži, korumpirani, otuđeni, zli... Udahnuo je duboko, uplašivši se sopstvenih misli. Zatim je opet uzeo nalivpero i počeo da piše. Nesreća je u tome što tako često, kraće ili duže, javno ili tajno, hoćemo da budemo ono što nismo, ili da ne budemo ono što smo. Zastao je na tren. Razmišljao o rečenici koju je upravo zapisao. Zaista. Šta je on? Pisac ili diplomata? I jedno i drugo? Ni jedno ni drugo? Nastavio je da zapisuje misli. Takvim našim prohtevima i ćudima, kojima ne možeš videti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki život više nego što nam ga truju i
zagorčavaju ljudi i prilike oko nas. Ponovo je zastao i odložio nalivpero. Reči su ćutale na belini papira. Kroz prozor je dopirala muzika sa razglasa. Koračnice. Pa vesti. Pa opet koračnice. Pa opet vesti. Nemačka pobeđuje na svim frontovima. Firer je bog. Nemica treba da rađa a Nemac da ratuje. Poljska više ne postoji. Ni divni Krakov koji je Gering razorio bombama. Ni mala studentska soba u Bonerovoj ulici. A Jugoslavija se naoružava. I za taj nečisti posao zadužen je upravo on, opunomoćeni poslanik, njegova ekselencija doktor Ivo Andrić.
* Život je čudo. On se nastavlja, teče kao reka kroz planinske gudure, neumoljiv, nesputan, neukrotiv... Jesen u Berlinu, nekako mirna, krotka, sa malo kiše. Kao stidljiva devojka koja nikad nije poljubila muškarca. Sivkasta. Kao epolete na ramenima SS-oficira. Ali ne onoliko turobna koliko bi trebalo da budu ratne jeseni. Sa malo kiše i malo sunca. Sa oblacima nad gradom koji preleću eskadrile Luftvafea. U centru Berlina sve je u znaku pobede i ljudi su nasmejani i vedri. Sreće ih svud, sve te ushićene arijevce, u cvećari, po pivnicama, u biblioteci, po muzejima i u Operi... Nemačka je anektirala Poljsku i čini se da je rat završen. Hitler Englezima i Francuzima nudi primirje. Izgleda da se sve lagano vraća u ustaljenu kolotečinu. Kao da se ništa tragično i potresno nije desilo pre nešto više od mesec dana. Invazija na Poljsku jučerašnja je vest. Tako misli i Nenad Jovanović. Sve oči uprte su u Pariz i London. Kako će oni reagovati na Hitlerove apele za mir? Poslanik Andrić svratio je u rezidenciju Jovanovićevih na uobičajen nedeljni ručak. Da sluša Nenadova izlaganja o politici, istoriji i filozofiji, i povremeno okrzne pogledom Milicu dok servira glavno jelo i dezert.
Nosila je elegantnu crvenu haljinu. Svidela mu se. Doneo joj je primerak časopisa Die neue linie u kome mu je izašao prevod pripovetke „U zindanu”, čiji naslov je nemački prevodilac promenio u „Marko geht zum Wesir”.24 Milica je s interesovanjem prelistavala publikaciju. Naročito ju je impresionirao dizajn koji su uradili umetnici Bauhausa. Nenad je komentarisao stanje na francusko-nemačkoj granici. „Znate kako posprdno nazivaju ovaj rat?” upitao je Andrića. Poslanik je samo odrično zavrteo glavom pokušavajući da kašičicom preseče parče saher-torte. „Nemci ga zovu Sitzkrieg, sedeći rat, Čerčil ga naziva Bore War, dosadni rat. A Francuzi drôle de guerre - smešan rat. Ali vidite, dragi moj Andriću, ništa tu nije ni smešno ni dosadno. To oklevanje Francuza može da im se obije o glavu.” „Mislite da je bolje da napadnu Nemačku?” upita Andrić. „Nisam siguran...” mrštio se domaćin. „Ali, kako tu oni pomažu Poljskoj? I Englezi, takođe. Objavili su rat. I to je najkonkretnija stvar koju su dosad učinili. Taj njihov rat postoji samo na papiru. Oni ne pomeraju jedinice, ne pucaju na Nemce, čekaju... Samo šta?” „Da Poljska postane sastavni deo velikog nemačkog Rajha”, bio je ironičan Andrić. „A onda?” „Da vam pročitam nešto...” Andrić zavuče ruku u džep sakoa i izvadi jedan novinski isečak. Stavi naočari i reče: „Ovo je citat iz teksta jednog mog kolege. Pisca. Zove se Bruno Brem. Čuli ste za njega?” „Ne”, reče Nenad Jovanović. „Dakle...” Andrić popravi naočari pa stade da čita: „Svakako ima mnogo osećanja gordosti, ali jedno od najlepših je nesumnjivo kada čovek kao vojnik maršira kroz neku osvojenu zemlju.” „Zanimljivo”, reče Jovanović. „I taj... gordi čovek je, rekoste, vaš kolega?”