Pod tim varljivim vidom
Uvek sam samo bio Pesma velike sreće Koja huji i plavi, kao poplava zračna.
Pod tim varljivim vidom
Uvek sam bio Pesma velikog sna, Sna što kao sneg veje i zasipa i gasi Mora i kontinente. Negde u daljini oglasila se sirena. Poslanik Andrić sklopi oči u naporu da u mislima dovrši pesmu. Znajte da sam ja pesma. Izvora nepresušnog. Pesma velike bede, Gladi, bezrazložnog jada, koja oduvek puni Mora i kontinente. Ne, da piše stihove Bog mu bez daljeg nije namenio. Baš kao ni Štefanu Krajskom. Začu se kucanje na vratima. Poslanik Andrić otvori oči. „Napred”, reče. Sekretarica uđe u kancelariju. Oklevajući, ona smušeno izgovori: „Vaša ekselencijo, oglasila se vazdušna uzbuna. Treba sići u sklonište.” „Idite vi. Ja ću brzo za vama.” Nedugo zatim začu se grmljavina protivavionske odbrane. Zatim, prve detonacije bombi. Zgrada se zatrese. U kancelariju stupi vojni ataše Vauhnik i bez reči sede naspram njega. „Ni vi nećete u sklonište?” upita ga Andrić. „Svejedno mi je da li će me smrt naći u nekom memljivom podrumu ili na ulici...” smireno će obaveštajac. „Ili u hotelu dok prevrćem neku plavokosu kelnericu sa velikim sisama.” Poslanik pređe preko ove vulgarnosti i ponudi Vauhnika konjakom. Dok su ispijali piće, slušajući buku koja je dopirala spolja, Andrić reče: „Kad sam bio dete, u Višegradu, predveče, kad se krave vraćaju sa paše, ili u mraku kad se iz kasarne javlja truba, želeo sam da moj život ne
ostane tu, u tim tesnim granicama... Želeo sam... da se nagledam sveta, da vidim sjaj i čujem glas velikih gradova...” Otpi dobar gutljaj konjaka pa nastavi: „A sad, evo, nad mojom glavom razgovaraju Berlin i London, uz sevanje munja i lomljavu koja preti da nas sve odnese.” „Nema ništa opasnije od dečjih želja”, reče Vauhnik. „Mislite da postoji neko ko na čudesan način ispunjava dečje želje?” Vauhnik pogleda uvis, odakle je dopirala sve jača tutnjava. „Izgleda...”
* Toga jutra ponovo se sreo sa Vajczekerom. U protokolarnom razgovoru nemački velikodostojnik pomenuo je posetu jugoslovenskog ministra inostranih poslova Aleksandra CincarMarkovića. Andrić je bio šokiran. O tome nije imao pojma. Radili su mu iza leđa. Krili od njega nešto ovako važno. Cincar-Marković se susreo s Hitlerom lično i razgovarao o nemačkojugoslovenskim odnosima i o neutralnosti Jugoslavije u novonastalim sukobima. Sve to išlo je van zvaničnih kanala, mimo protokola, mimo njega, opunomoćenog poslanika, čiji je posao ne samo da zna za takve stvari kao što su poverljivi pregovori sa vođom Nemačke već da u njima posreduje i učestvuje. Vajczeker je bio razložan, čak blagonaklon. Na kraju mu je rekao da nije njegova krivica što se sve tako desilo. „Vi ste...” pokušao je da nađe pravu reč, „na neki način... izopšteni.” Izopšten? Da. To je pravi izraz. Sklonjen u stranu da ne smeta. Da ne vidi i da ne čuje. Sudbina Jugoslavije odlučuje se iza zatvorenih vrata. Ta sudbina biće rešena vrlo brzo. I to u Nemačkoj. A u to neće biti uključen, niti će o tome biti obavešten jugoslovenski ambasador u toj istoj Nemačkoj.
Kakva sumanutost! Kakvo slepilo! Bio je besan. Po izlasku iz Ministarstva svratio je u jedan restoran i tamo naručio nešto žestoko. Doneli su mu neki aromatični nemački šnaps odvratnog ukusa. Progutao je prvi, a onda naručio i drugi. Gledao je kroz izlog ljude koji promiču dugačkim bulevarom. Razmišljao, dugo... O tome kako su ga Cincar-Marković, knez Pavle i ostali, dole u Beogradu, jednostavno precrtali, preko noći ga pretvorivši u punjenu lutku. On više nije bio poslanik. Tačnije, bio je to samo po imenu, tituli, ali suštinski, on je sada beznačajan aparatčik u trenutno najbitnijem jugoslovenskom poslanstvu. Šta će doneti budući dani? Nove nemire, nove nesanice... A on će sedeti u svojoj kancelariji, slušati šta mu poručuju iz Beograda, pisati depeše koje možda niko i ne čita, stalno brinući za Milicu a ne pokazujući to ni njoj ni ljudima oko sebe. Za to vreme CincarMarkovićevi prijatelji, njih dvojica ili trojica, obavljaće njegovu dužnost i dogovarati se s nacistima. A on će sve to gledati vezanih ruku. Došlo mu je da se nasmeje, glasno, kako to nikad nije činio. Istorija u stvaranju promicala mu je kroz ruke, klizila između prstiju, poput peska. I ta istorija neće pamtiti ovaj polumračni ćumez u kom sedi, ni odvratan ukus šnapsa koji mu je poslužio konobar. Ni stisak Firerove šake, slab i vlažan. Ni Vajczekerovog sina koga je na putu za Varšavu pokosio metak poljskog pešadinca... Ni miris francuskih cigareta koje puši pukovnik Vauhnik... Ni onaj podmukli grč u stomaku koji oseti kada se oglase sirene za vazdušnu opasnost... Ne. Istorija nema osećaj za male stvari, male događaje i male ljude. Istorija je film montiran od krupnih kadrova. Knjiga napisana velikim slovima.
Glasna, gotovo zaglušujuća simfonija ljudske nesavršenosti, monumentalna kao Vagnerove opere. U budućim istorijskim udžbenicima pisaće se o Firerovim delima i nedelima, ali ne i o ludačkom sjaju u njegovim očima. Pisaće istoričari o porazima i pobedama, raspredaće teorije i priče o tome kako je počeo rat, i biće tu mesta samo za krupne reči kojima će biti opisivani krupni događaji. Ali ono što je naizgled nebitno, opori ukus u ustima koji oseća jugoslovenski poslanik sada kada je shvatio da je njegova berlinska misija unapred osuđena na propast, lice one Jevrejke u stanu koji je arijanizovala Juniti Mitford, deca što se na ulici igraju koncentracionog logora, koračnice što dopiru sa javnog razglasa, ponosni nemački književnik koji mašta o tome da maršira kroz spaljenu zemlju... Sve to biće građa za neku drugu vrstu knjiga i hronika. I te knjige i hronike će, možda, napisati ljudi poput njega, pisci koji zaziru od sveta i njegove istorije, mučeni i proganjani, umetnici koji imaju oko za detalj, za naizgled nebitne pojedinosti, i kojima, dok su zagledani u tu tajnu istoriju staza, lica i predela, promiču krupni, veliki događaji. Zato će on možda biti uspešan kao pisac, ali zacelo ne kao diplomata. Zato mu je, možda, i promaklo šta se šapuće, govori i radi kad okrene glavu, i ko je sve tajno, mimo protokola i poslanstva, dolazio da razgovara sa vrhuškom Trećeg rajha. Zato mu, možda, sad i ovde, Berlin izgleda čudovišno u svojoj veličini i neljudskosti. A njegova rođena zemlja daleka i tuđa, puna krivokletnika i špekulanata. Otpio je još malo šnapsa. Doneo je odluku. Zatražiće od Beograda opoziv.
* Na ekranu je pisalo: Deutscher Fernseh Rundfunk. Ekran je bio ugrađen u masivno drveno kućište ispod kog je stajao zvučnik. Između je bilo ugravirano: Telefunken. Kućište se nalazilo u velikom salonu. A salon u centru Berlina. Andrić se setio kako mu je Crnjanski pričao o „čudu” kojim su bili opčinjeni Nemci za vreme Olimpijskih igara 1936. To čudo zvalo se televizija. I Miloš mu se kleo da će ta „skalamerija zvana televizor” jednog dana prevazići neprikosnoveni radio i postati veoma važno propagandno sredstvo. Ipak, Gebels je, kako je tvrdio Crnjanski, odlučio dati primat radiju. Ali takozvani „Fernsehstuben”, televizijski saloni, bili su sve popularniji u Berlinu, uprkos tome što su bili malobrojni. Berlinci su hrlili da u njima gledaju magičnu kutiju, a na njoj vesti i žurnale, Kvincov kvartet, Bele gavrane, muzički program Veseli Mocart... Tako su i Andrić, Milica i njen suprug Nenad večeras odlučili da vide to „čudo”. Dobili su mesta u prvom redu. Program je počeo tačno u dvadeset. Na ekranu se pojavio nemački orao koji u kandžama drži venac. U vencu je bila svastika. Zatim se začuo ženski glas. „Pažnja! Pažnja! Ovo je Paul Nipkov televizijska stanica.” Onda se na ekranu pojavila žena guste plave kose. Prava arijevka.
„Pozdravljamo sve nemačke drugove u berlinskim televizijskim salonima”, rekla je. I još: „...nemačkim pozdravom: Hajl Hitler!” Zatim je podigla desnu ruku. Nakon toga su krenule vesti. Dok je išao prilog iz neke fabrike pored Minhena, u polumraku salona, poput zaverenika, iznenada se oglasi Nenad Jovanović. „Znam ko vam radi iza leđa.” „Molim?” bio je više nego zbunjen Andrić. „Znam ko pregovara s Nemcima mimo vas, mimo poslanstva.” „A otkud uopšte znate da bilo ko pregovara s Nemcima?” „Hajde da budemo otvoreni jedan prema drugom, prijatelju. Važi?” Andrić uzdahnu. „U redu.” „Poznajete gospodina Danila Gregorića...” „Naravno. Direktor Vremena. Pravnik. Poliglota. Izuzetan intelektualac.” „Stojadinovićev čovek.” Andrić zaćuta na tren, pa reče: „Stojadinovićev čovek.” „I Cvetković ga voli. Uzeo ga je za neku vrstu savetnika... Sad... Gregorić je veoma... kako da se izrazim.... proberlinski orijentisan.” „Primetio sam čitajući neke članke u Vremenu”, složi se Andrić. „A vidite... vi...” „Šta ja?” Jovanović napravi kratku pauzu: „Vi niste.” „Zar je to toliko uočljivo?” „Pa, vidite... Baš i nije. Vi ste iskusan diplomata. Prilično profesionalan i... kako da kažem... zakopčan. Ali se jasno vidi da niste naročito oduševljeni ovim i ovakvim Nemcima. Da ne govorim o onom vašem protestu kod Geringa... I spasavanju Jevreja. To nije nešto baš mnogo popularno ovde.” „Ja samo vršim svoju dužnost. Radim svoj posao.”
„E pa, radi ga i Gregorić. Koristi svoje prijateljstvo sa Paulom Karlom Šmitom, šefom nemačkog Odeljenja za štampu, da se nametne kao neka vrsta poluzvaničnog pregovarača. Nešto mute njih dvojica... A Gregorić je baš zagrejan za ideju da Jugoslavija ipak pristupi Trojnom paktu.” „Zašto mi to govorite?” „Zato što vi niste.” „Naravno da nisam za Trojni pakt. To je političko samoubistvo. Moralna prostitucija jedne države. Jugoslavija se treba držati principa neutralnosti.” „Mnogi u Beogradu neće se složiti s vama. I upravo ti ljudi šalju Gregorića, vama iza leđa, da dogovara, pregovara, procenjuje nemački stav prema Jugoslaviji. I naravno, agituje da potpišemo pakt.” „Knez Pavle to nikad neće učiniti.” „Jeste li sigurni?” „Jesam.” Jovanović zavrte glavom. „Gregorića su već prozvali Beogradski Gebels... I on, kao izrazit germanofil, svim silama pokušava da opravda taj nadimak. S druge strane, vi...” „Da?” „Vi ste ubeđeni Jugosloven.” „Jesam.” „Jeste li se ikad zapitali, dragi Ivo...” započe Jovanović, pa zastade na tren, kao da mu reči beže. „Šta?” „Jeste li se ikad zapitali... Ta država u koju verujete, kojoj služite, čiji ste opunomoćeni poslanik ovde u Berlinu... Da li ste se zapitali...” Jovanović ponovo zaćuta kao da se koleba da kaže ono što je naumio. „Jugoslavija... Postoji li ona uopšte?” Umesto da odgovori, Andrić samo oćuta. Na ekranu televizora se ponovo pojavi plavokosa arijevka. „A sada... pa do kraja večeri - koračnice!” Publika u salonu zapljeska. Arijevka podiže desnu ruku i reče: „Doviđenja do sledećeg emitovanja. Hajl Hitler!”
* „Pristao je.” „Sigurni ste?” „Apsolutno.” Tišina. „Jeste li za malo konjaka?” „Za malo više, ako nije problem. Ovakva vest mora dobro da se zalije kako bi se progutala.” „Izvolite.” Još tišine. „Mogu li da dobijem jednu od onih vaših francuskih cigareta?” „Naravno.” U naizgled savršenom miru dvojica ljudi sede i puše. Vazduh u prostoriji ustajao je i opor. Sivo martovsko jutro miriše na francuski konjak. Jugoslovenski poslanik Andrić nešto zapisuje u beležnicu. Zatim skida naočari i gleda u pukovnika Vauhnika, koji stoji kraj prozora i zuri u promenadu na dugačkom bulevaru, sprat ispod. „Gde i kada će se to desiti?” „Hitler je odabrao vreme i mesto - dvorac Belvedere u Beču, 25. marta.” „Knez Pavle je, dakle, ostao bez manevarskog prostora?” „Pa i nije ga imao mnogo... Prirodno naklonjen Britancima, pokušavao je da izvrda Hitleru. Izvukao se prilikom prve posete. Ali to je Hitlera i njegove učinilo još upornijim. I nervoznijim... A nije pametno činiti nervoznim čoveka koji drži prst na obaraču. Pretpostavljam da je knezu i čelnicima naše države i vlade jasno i glasno poručeno šta će se desiti ako ne
pristupimo Trojnom paktu. Svet se strogo polarizuje i ta Pavlova ideja da mi, koji živimo na raskrsnici Balkana, možemo da ostanemo van sveg ovog ludila, naivna je i potpuno lišena logike i osećaja za realnost.” „Da, samo što je alternativa toj ideji još gora”, sumorno izgovori Andrić. „Slažem se, vaša ekselencijo”, saglasi se Vauhnik. „Ali, budimo realni... Sve što se dešava poslednjih meseci, naročito način na koji ovi naši iz Beograda komuniciraju sa Rajhom, ne liči na poteze ozbiljne i organizovane države. Ostavili su nas po strani i vodili neku svoju politiku i svoje pregovore... Često preko privatnih lica. Van diplomatskih kanala. Najviše preko onog Danila Gregorića, koga sam vam u više navrata već pomenuo. Taj je vatreni pobornik pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.” „Ko će potpisati pakt?” „Nišlija... Dragiša Cvetković. Sa njim će iz Beograda doći i CincarMarković. Vas će u Beču dočekati naš konzul gospodin Životić. Biće i novinara. Predrag Milojević, šef Centralnog presbiroa predsedništva vlade, Tanović iz Politike... I naravno, Gregorić u ime Vremena.” „Novinar-diplomata”, zaključi Andrić sa osetnim tragom gorkog sakrazma u glasu. „Mogu samo da pretpostavim kakvo mišljenje Nemci imaju o državi koja se sa njima o tako važnoj stvari dogovorila preko nekog piskarala, a ne preko opunomoćenog predstavnika. Ali šta da se radi... Nego, šta je bilo s vašim drugim zahtevom za opoziv?” „Odbijen je”, slegnu ramenima Andrić. „Baš kao i prvi. CincarMarković mi poručuje da je sve to do Nemaca, ta komunikacija van protokola, da oni traže da sve bude u tajnosti, mada nije objasnio Gregorićevu ulogu. Veli da on to sve na svoju ruku... Učtiv je i pun saosećanja za moju tešku dužnost. Šalje mi prijateljske pozdrave i apeluje na razumevanje.” „Ha, pa vi ste opoziv tražili upravo zbog toga što razumete o kakvom cirkusu je ovde reč. Čovek stvarno ima smisla za humor.” „Odakle vam sve ove informacije o pristupanju Trojnom paktu, pukovniče? Mene iz Beograda još ništa nisu obavestili. Nijedan detalj.” „Kao što sam vam već rekao, to mi je posao, gospodine poslaniče. A, verovali ili ne... Jugoslavila još ima prijatelja ovde u Berlinu.”
„I šta još kažu ti... jugoslovenski prijatelji?” „Kažu da smo ovce”, kratko će Vauhnik. I još: „I da su nas Nemci upravo poveli na klanje.”
* Nakon ručka poslužena je kafa. A pre ručka je, kao predjelo, servirano poniženje. Salon u kom je to učinjeno biser je baroknog izraza i nalazi se u samom centru Beča. U dvorcu Belvedere, letnjoj rezidenciji princa Evgenija Savojskog, i mestu sa kog je u leto 1914. prestolonaslednik Franc Ferdinand krenuo u posetu Bosni, koja će se tragično okončati u Sarajevu, pucnjima Gavrila Principa. Andrić je slutio da je baš zbog toga Hitler odabrao ovu palatu da u njoj potpiše ugovor o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Buntovni Srbi, „kraljeubice”, kako je veliki Firer voleo da im tepa, dovedeni su ovde na povocu da tim potpisom ponište i izbrišu sve ono što su uradili između tog sarajevskog pucnja 1914. i kraja Velikog rata 1918, kojim je ponižena Nemačka i uništena Austrougarska monarhija. Slično je učinio i srpskim saveznicima Francuzima, nakon što ih je prošle godine satro u blickrigu. Oni su kapitulaciju potpisali u železničkom vagonu u Kompjenju. I zato je, s pravom, atmosfera na ceremoniji potpisivanja pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu podsećala na sumorne atmosfere na sahranama. Kapitulacija o kojoj se niko ne usuđuje da govori kao o takvoj. Andrića su ostavili da stoji u uglu. I on im je na tome bio zahvalan. Društvo mu je pravio novinar Predrag Milojević, koga je dobro poznavao. Pre nego što je započela ceremonija, predsednik vlade Dragiša Cvetković upitao ga je šta misli o tekstu Pakta.
Andrić se samo kiselo nasmejao i rekao: „Ne može biti bolji.” Osetivši u njegovom glasu neskriven cinizam, Cvetković se namršti i upita ga: „Šta vam to znači?” „Tekst je skoro pa literarno delo”, primeti Andrić. „I to... usudiću se reći, skoro pa sasvim uspelo. Verujem da će svaka od potpisnica dobiti ono što želi. Ili bar zaslužuje.” „Shvatate da smo se tim dokumentom izborili za neutralnost?” „Naravno, naravno...” klimao je Andrić glavom. „Može se slobodno reći da je pristupanje Jugoslavije Paktu neka vrsta... hm... produžene ruke neutralnosti.” „Produžene ruke?” „Tako je.” Nije bio zadovoljan ovim odgovorom predsednik vlade Cvetković, ali nije želeo da to pokaže jer nije bilo ni vreme ni mesto. A onda su predstavnici zemalja potpisnica pakta, njih devetorica, seli za dugačak sto, kao za sofru. Ribentrop u ime Nemačke, Cincar-Marković i Dragiša Cvetković kao predstavnici Jugoslavije, grof Ćano, izaslanik Italije, kao i emisari balkanskih zemalja koje su već prišle Trojnom paktu - Rumunije, Mađarske i Bugarske. Na kraju, tu je bio i predstavnik Slovačke. I Ošima, izaslanik Japana. Prvo je pročitan Protokol, a nakon toga je potpisan Pakt i uručene su garantije. Ribentrop je u ime Nemačke vlade i ostalih članica Pakta izjavio da će sile Osovine tokom rata u svako doba poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Kraljevine Jugoslavije, kao i da će prelaz i prevoz trupa i robe preko jugoslovenske teritorije biti regulisani uz saglasnost lokalnih vlasti. Zatim je Cvetković pročitao svoj govor, a nakon njega i Ribentrop svoj. Poslanik Andrić sve je to posmatrao iz prikrajka, zaklonjen gomilom ljudi i skrajnut, sada već neobično zahvalan Cvetkoviću i Cincar-Markoviću na beznačajnoj ulozi koju su mu dodelili. Trudio se da ga ne uhvati neki od objektiva foto-aparata prisutnih reportera i izveštača, svestan da će ova apsurdna ceremonija, ovaj jeftin cirkus, biti uvod u nešto strašnije. Ipak, nije uspeo.
Bio je siguran da je uhvaćen u objektiv, barem jednom. I da - ako njegovom prisustvu u Hajdrihovom kupleraju, gde se nesmotreno našao pre gotovo godinu dana, i ne postoji trag - prisustvo ovoj, neuporedivo većoj sramoti, ostaje ovekovečeno. Trenutak kada je Cvetković stavio potpis na dokument o pristupanju Trojnom paktu, označio je kraj jugoslovenske neutralnosti. A ta neutralnost bila je slamka za koju su se Knez Pavle i njegova vlada davljenika držali da ne potonu u vir ratnog ludila. Kada se ceremonija završila, Hitler je krenuo da se rukuje sa članovima jugoslovenske delegacije i čestita im. Andrić je bio zahvalan nebesima što još jednom ne mora da oseti stisak te hladne i vlažne ruke. Pored njega, Predrag Milojević je čas pravio grimase, čas se glasno smejao. U dvorcu Belvedere je toga dana bilo preko sto pedeset nemačkih i inostranih novinara, neki od njih prilazili su mu želeći da uzmu izjavu, ali ih je on učtivo odbijao upućujući ih na Milojevića kao šefa presbiroa. Cvetković ga je ponudio šljivovicom. I njega i Milojevića. Nije odbio. Nakon što su se kucnuli, a stasiti Nišlija se prekrstio i nazdravio za „mir i prosperitet dveju država”, upriličen je ručak čija ga je sumorna atmosfera podsetila na bosansku sahranu čoveka koji nije bio dovoljno mlad da se za njim tuguje i plače, ni dovoljno star da se kaže kako mu je došlo vreme. Upravo takva bila je jugoslovenska država. Prerano ostarela za svega nešto više od dve decenije, istrošena još pre nego što je nastala - bolesna od razočaranja onih koji su je sanjali. Sredovečan mladić i nezreo starac. Stvorena nakon velike ratne nesreće, da udomi „troimeni narod” i udovolji ambiciji jednog čoveka za vlašću nad državom većom nego što su mu mogućnosti a manjom nego što mu je sujeta. Metak ispaljen na Aleksandra, u Marseju, putovao je sporo, i evo ga, sad, kako se zariva u srce zemlje za koju je mislio da će biti nešto više od balkanskog Frankenštajnovog čudovišta.
Nakon što se ta tužna procesija završila, konačno su mogli da napuste Belvedere i krenu ka hotelu „Imperijal”, gde su svi bili smešteni, a gde je Cvetkovića i Cincar-Markovića čekao još jedan sastanak sa Hitlerom, iza zatvorenih vrata. Na stepenicama, ispred ulaza u dvorac, Andrića je sustigao Bosi, rumunski ambasador. „Usudiću se da kažem, uvaženi kolega...” poče Rumun. „Vi ste mnogo bolje prošli od nas.” „Zaista tako mislite?” upita Andrić. „Da. Rumuniju su bukvalno rasparčali.” Andrić zastade, skinu naočari, obrisa ih maramicom, pa vrati nazad. „Znate...” reče. „Nije moguće biti samo malo ubijen.”
* Puč je sproveden za samo dva dana. Iz Beograda nisu prestajale da stižu kontradiktorne vesti. Još dvadeset šestog uveče počela su govorkanja o demonstracijama protiv potpisivanja Pakta. Onda je, dvadeset sedmog ujutru, oko pet časova, na Radio Beogradu pročitan Proglas naciji maloletnog prestolonaslednika Petra. Zatim je stigla vest da je oborena Cvetkovićeva vlada i postavljena nova. Za njom je sledila vest da je knez Pavle uhapšen. Odmah zatim javljeno je da je, ipak, otputovao u Grčku. Nova srpska vlada bila je, načelno, protiv potpisivanja Trojnog pakta, a na njenom čelu bio je general Simović. Potpredsednici su bili Slobodan Jovanović i Vlatko Maček. Ono što je Andrića posebno zabrinulo bile su vesti o antinemačkom raspoloženju i antinemačkoj propagandi u Beogradu. Polupan je Nemački saobraćajni biro u centru grada, paljenje su nemačke zastave i cepane Hitlerove slike. Nemačko poslanstvo bilo je u opsadnom stanju, obezbeđivale su ga jake snage vojske i policije. Masa ljudi bila je na beogradskim ulicama, pevalo se, vikalo, klicalo kralju... Vijorile su se jugoslovenske, engleske, francuske, američke zastave... Izgledalo je kao da je narod svim srcem uz novu vlast i prestolonaslednika. Bio je to šamar Hitleru. Ali još uvek nije bilo jasno ko mu ga je zapravo udario. U Andrićevu kancelariju je oko podneva ušla sekretarica i rekla da ga Vauhnik zove da se o nečemu posavetuju. Otišao je do kancelarije vojnog atašea i zatekao ga kako zabrinut razgovara preko telefona.
Na slovenačkom. U pepeljari ispred njega - brigada mrtvih opušaka. Podsećala je na rov koji je direktno pogodila artiljerijska granata. „Bolje rat nego pakt?” reče poslanik Andrić s nevericom, nakon što je pukovnik spustio slušalicu „Ko je smislio tu sumanutu parolu? Od čega je to rat bolji?” „Meni se, ipak, najviše sviđa ona Nema rata bez Srba...” kiselo se nasmeja Vauhnik. „Nego... Zar vi niste deklarativno protiv pristupanja Trojnom paktu?” „Jesam!” reče Andrić. „Ali ne po takvu cenu!” „E pa, to treba objasniti ovima u Beogradu.” „A kome? Simoviću? Mačeku? Maloletnom prestolonasledniku?” „Nije više prestolonaslednik”, ispravi ga pukovnik. „Proglasili su ga kraljem.” „Oni i ne znaju šta rade, Hitler će ih sravniti sa zemljom.” Vauhnik uzdahnu. „Nemci tvrde da ni po koju cenu neće Balkan uvlačiti u rat.” „I vi u to verujete?” „Ne znam u šta da verujem. Ali pre pola sata su me pozvali iz njihove Vrhovne komande vojske. Traže da dođem i lično im objasnim događaje u Beogradu.” „Ako smo došli do toga da o situaciji treba da raspravlja vojnik sa vojnikom, ne piše nam se dobro, Vladimire...” „I meni se tako čini, Ivo.” „Pokušaću da im izložim neko drugačije viđenje stvari. Reći ću im da to nema veze sa potpisivanjem Pakta i da se, po svoj prilici, ipak radi o unutrašnjim trvenjima, političkim i dinastičkim borbama...” „Mislite da će vam poverovati?” „Čisto sumnjam. Ali ću nam kupiti malo vremena.” „Vremena za šta?” „Da nova vlada pokuša da pokaže svoju lojalnost Rajhu.” „Hitler na to neće čekati.” „Nadajmo se da su budale u Beogradu toga svesne.” „Nemojte zaboraviti da krivicu za sve ovo snosi i svrgnuta vlada. Nisu pripremili javnost za vest o pristupanju Paktu. Sve je palo kao grom iz vedra neba. Uradili su to tako... tako... diletantski... Otud i ova pobuna.”
„Na nama je, sada, da probamo da izvadimo koji kesten iz vatre”, reče Vauhnik i ustade. Zakopčao je prvo dugme na košulji, poravnao rukave uniforme. Uzeo je sa stola kutiju s cigaretama i stavio je u džep. Onda ju je izvadio i vratio na sto. Kratko je zastao na vratima. „Ako me uhapse...” rekao je. „Vaše su.”
* Pre neki dan, kada je čuo da se u Beogradu spremaju demonstracije protiv Pakta, poslanik Andrić osetio je kako srce počinje brže da mu kuca. I bio je siguran da mu se lice zarumenelo. Kao onog davnog krakovskog dana kada je na ulici čuo graju i saznao da je neki ludi đak u Sarajevu usmrtio prestolonaslednika. Odmah za ushićenjem, međutim, stigle su crne slutnje. A kada su stigle vesti o puču koji je izvršila grupa oficira, smenivši vladu i razvlastivši regenta Pavla, na presto postavivši maloletnog Petra a za predsednika vlade imenovavši generala Simovića - slutnje su se obistinile. Ubrzo nakon tih vesti - ali ne onoliko brzo koliko je zahtevala ozbiljnost situacije - stigla su uputstva kojima se od poslanika Andrića traži da nemačkim vlastima potvrdi kako je nova vlada spremna da poštuje sve obaveze koje je preuzela stara, i da učini sve što je u njegovoj moći da organizuje hitan susret novog premijera s kancelarom Trećeg rajha, firerom Adolfom Hitlerom. O onome što u diplomatskim porukama nije stajalo i što još dugo neće biti, ako ikada i bude, zapisano na jednom mestu, a što je valjalo naslutiti i zaključiti, poslaniku Andriću, da zaključi, nije trebalo mnogo. Engleski ljudi u Beogradu su, još pre nego što je pakt potpisan, počeli da pripremaju demonstracije i puč. Na antinemačke demonstracije Srbe je podstaći bilo lako, kao što srpske oficire, i značajan deo srpskih političara, protiv kneza Pavla i saradnje s Nemcima organizovati nije bilo teško. Iako im je vođa u Moskvi u paktu sa Hitlerom, demonstracijama su se priključili i komunisti, koji su za rušenje svake vlasti koja nije njihova uvek spremni, kao zapeta puška.
Sada, pošto su obavili što su naumili, Englezi piju čaj i čekaju dalji razvoj događaja, snujući o trenutku kada će Nemačka napasti Jugoslaviju - deo sile koja bi bila usmerena protiv njih zarobivši na drugom mestu. Komunisti čekaju nove direktive iz Moskve, snujući o danu kada će srušiti i novu vladu. A engleski ljudi u vrhu nove državne i vojne vlasti, zajedno sa svojim saborcima koji sa Londonom nisu na direktnoj vezi, češkaju se po glavi pitajući se ono što je trebalo da se zapitaju pre nego što su se upustili u rizičan i neosmišljen poduhvat. A to je: Šta sada da rade? Da na ozbiljnu vojnu pomoć saveznika u dogledno vreme ne mogu da računaju, što je svakom razumnom bilo jasno odavno, oni su shvatili tek pošto su učinili sve da im to što ne mogu da dobiju postane neophodno. Pa su, onda, našavši se u škripcu, došli na ideju koja bi bila bezočna kad ne bi bila neostvarljiva. A ta je - da obnove pakt s Hitlerom, pretvarajući i demonstracije, a posebno puč, u najobičniju šaradu, koja, kako bi se ispostavilo, za cilj ne bi imala ništa drugo do njihov dolazak na vlast. I da je na čelu Nemačke neko sličan njima, možda bi im to pijačno lukavstvo i upalilo. Pošto je na čelu Rajha bio čovek mnogo gori, ali i neuporedivo opasniji od njih, izgledi da im iz strateških ili taktičkih razloga progleda kroz prste, i pređe preko poniženja koja su mu priredili - a koja, takav kakav je, nije mogao da ne shvati najličnije - bili su nikakvi. Tu im posredovati ne bi mogao ni nemački intimus Gregorić, preko kog je prethodna vlada, zaobilazeći svog zvaničnog predstavnika, pregovarala sa Firerom, a kog su oni, u noći puča, strpali iza rešetaka. Tu im nije mogao pomoći ni vešti Vauhnik, iako je bio spreman da ih miri i zabija nož u leđa svojim britanskim prijateljima. Tu, očigledno, nije mogao da im pomogne niko kome su se mogli obratiti, ili su se obratili, čim je knjiga spala na jednog omraženog stojadinovićevca, to jest njega, od koga, sada, očekuju čudo. A njemu, koji se našao tu gde se našao, nije preostajalo ništa osim da igra kako oni falširaju na svojim raštimovanim instrumentima. Ne zbog njih, nego zbog dužnosti na kojoj se nalazio i zbog države i naroda prema kojima je bio odgovoran, morao je da pokuša nemoguće.
Dani su prolazili ispunjeni tegobom i nemirima. Išao je od jednog do drugog ministarstva, obijao pragove, bezuspešno pokušavao da razgovara s nemačkim zvaničnicima. Odbijali su da se sretnu s njim pod raznim izgovorima, a neki su čak bili i otvoreno neljubazni. Sve se, nažalost, odvijalo upravo onako kako je mogao da pretpostavi. U govoru pred centralnim savetom Konzervativne stranke, britanski premijer rekao je da je „Jugoslavija našla svoju dušu”. BBC je likovao. Dok su nemački mediji zbog puča u Beogradu postali otvoreno antijugoslovenski. Iz Beograda, novi ministar inostranih dela u novoimenovanoj vladi, Momčilo Ninčić, poručivao je da će Jugoslavija poštovati potpisani pristup Trojnom paktu. Andrić je znao da Nemci u to ne veruju. Stiglo je i cirkularno pismo od novog ministra, upućeno svim poslanstvima. Kraljevska vlada ostaje verna principima poštovanja zaključenih ugovora, pa prema tome i protokolu u Beču od 25. marta ove godine... Neprestano je telefonirao u Vilhelmštrase. Tražio je prijem. Bilo kad. Kod bilo koga. Uredno mu je odgovarano da može doći u Ministarstvo kad mu je volja, ali da mu nijedan prijem ne može biti garantovan. Bilo je nečeg sadističkog u tim odgovorima. Ali on je sve to dostojanstveno trpeo i uporno tražio način da dođe do nekoga od visokih zvaničnika i uveri ih u dobre namere nove vlade. U mislima mu se stalno vrtela slika beogradskih demonstracija. Bila je to slika mnoštva, ljudi otrovanih strastima za koje ni sami nisu znali da ih poseduju. I koje su sve do sada bile prigušene, gurnute u stranu pred naletom stida i strahom od kazne. Ljudi.
Očajni, besni, neispavani, razdraženi, željni svega, teku beogradskim ulicama i sokacima i uzvikuju pogrde i parole. Škripe zubima i traže nekog na kome bi iskalili taj bes koji ih goni i razapinje. Zazivaju Boga i kralja podjednako, a već znaju da spas neće stići ni od jednog niti od drugog. Ljudi koji su do juče gledali samo svoju kuću i svoj posao, sada su na čelu kolone, koračaju pred gomilom sirotinje i mladeži koja peva. Neku novu verziju pesme koju je čuo davno, u Sarajevu: Otud ide muftija, U ruci mu kutija, A u drugoj bijela svjeća, Goni Švabe sve do Beča! Pošto je bezuspešno iscrpeo formalne mogućnosti posredovanja, nije bilo druge nego da pokuša i poslednje što mu je preostalo. Poslao je poruku Ditrihu, s molbom da se hitno sretnu. Pa pošto to nije uspelo, odmah za njom i drugu. Dva puta je odgovarao kako nema vremena i kako će mu se javiti čim uhvati koji slobodan sat. Kada mu je, u trećoj poruci, naglasio da mu ne treba sat, nego jedan jedini minut, Ditrih mu je zakazao sastanak sledećeg dana, u podne, ispred ambasade. Tačno u podne - ispred ulaza se zaustavio Ditrihov mercedes. Umesto Andreasa, koji bi izašao i otvorio zadnja vrata, Ditrih, koji je ovog puta, u uniformi SS-šturmbanfirera, sedeo za volanom - otvorio je prednja. I - čim je poslanik ušao i seo pored njega - pritisnuo gas. Automobil je krenuo brzo, iznenadivši i samog vozača, koji je zakočio tako naglo da je poslanik umalo glavom udario u staklo šoferšajbne. „Jebem ti kola i ko ih izmisli!” viknuo je Ditrih, a iza poslanikovih leđa začuo se kikot. Andreas, u SS uniformi, sa činom oberfirera, cerekao se na zadnjem sedištu.
„Ja, ja, smješno, smješno, hajvanu jedan!” viknuo je Ditrih. „Jes video budalu, moj Ivane. Jedino što u životu zna - to je vozit ovo sranje! Pa misli da je pametan!” Pokrenuo je automobil nešto opreznije i nešto opreznije ga zaustavio pred ulazom u zgradu smeštenu na dvadesetak metara od poslanstva, ne osvrćući se na pešake koji su se sa strahom povlačili na ulicu. Onda se okrenuo Andreasu. I rekao: „Her oberfirer, jebaću ti majku!” Andreas, koji, kako je tvrdio Ditrih, nije znao nijednu reč na našem jeziku, ovu psovku je izvesno čuo bezbroj puta, pa se, opet, razdragano iscerio. Ili je za zadovoljstvo bila dovoljna činjenica da je pomenut njegov trenutni čin? „Nemoj se ljutit što te ne pozdravlja”, rekao je Ditrih. „Zabranio sam mu da progovori rijeć... Nisam stigo nać nikog pametnog da mi glumi oberfirera. A treba mi oberfirer koji će šutat i slušat dok šturmbanfirer završava poso... Jedino je belaj što šturmbanfirer ne zna vozit...” Uzdahnuo je. I rekao: „Moj Ivo, nije ti ovo poso za stara ćoeka. A opet, postoje stvari koje nikom drugom ne mogu povjerit, pa se moram jebavat lićno.” A onda: „Đe gori?” „Moram da ugovorim susret generala Simovića sa Hitlerom”, bio je kratak poslanik Andrić. „Hitno je da hitnije biti ne može.” „Da mu kaže kako nije razvrgo pakt i kako je puć izvodio nako, ne zna ni on što”, iscerio se Ditrih. „Tu ti, moj Ivane, više ni Alah ne more pomoć. Kakav Alah - ne bi mogli ni svi oni Himlerovi bogovi, kad bi se udružili.” „Nećeš ni da probaš”, još jednom pokuša poslanik. „Ćovjeće, razumiješ šta ti govorim? Neće Firer više za vas ni da ćuje. Nije da neću! Ne mogu!” Delovao je iskreno. Kao i kada je rekao: „A ti se mani ćorava posla i gledaj kakoš glavu spasavat.”
Poslaniku Andriću nije preostalo ništa do da mu se zahvali na dragocenom vremenu i izađe iz kola. Pre nego što je zalupio vrata, čuo je Ditriha kako kaže: „Zovem te za koji dan, da se isprićamo. Samo da završim s ovim sranjem.” Pre nego što je okrenuo leđa i krenuo prema poslanstvu, kroz staklo automobila još jednom je bacio pogled na oberfirera Andreasa, koji se, na zadnjem sedištu, samozadovoljno osmehuje, uživajući u nenadanom unapređenju. Svestan da je pokušao i poslednje što je pokušati mogao, i da sada može da se s mirom prepusti očaju, polako se vratio do ulaza u poslanstvo. A kada mu se na ulazu portir duboko naklonio, osetio se kao Andreas, kom su, ali ne jutros, nego pre dve godine, obukli skupocenu uniformu, kojom je fascinirao neupućene. Samo što je njemu, za razliku od Andreasa, bilo jasno da je šepurenju došao kraj. I to je bilo sve. Ostalo je samo da se čeka da neko dođe i obavesti ga kako više nije poslanik Jugoslavije, pošto Jugoslavija više ne postoji. I da ga odvede u logor. Ili - ubije na licu mesta. Poražen, otišao je do Jovanovića. Milica mu je skuvala čaj od kamilice. Dodala je malo mleka i meda. Nenad je bio negde na zadatku, skupljao rasute novinske vesti o jugoslovenskom puču i gnevu koji je, zbog toga, kažu, obuzeo Firera. „Da li je tačno da su se Beograd, Zagreb i Ljubljana proglasili otvorenim gradovima?” upitala ga je neočekivano. „Ja... Ne znam...” rekao je, isprva zbunjen ovim njenim pitanjem. „Ko vam je to rekao?” „Nenad. Javio mu je jedan kolega iz Beograda.” Zavrteo je glavom u neverici i srknuo još malo čaja. I tada je primetio. Njen pogled počivao je na njemu. Oči, u kojima se gnezdilo stotine pitanja, gledale su ga s iščekivanjem. Retko u životu dešavalo mu se ovakvo nešto, ta igra i razmena nadraženih čula... Ćutao je neki nejasan ali bolno stvaran zanos, kakav nije osetio još od vremena studentskih dana u Krakovu.
Kao da ga nekakva nebeska ljuljaška nosi i njiše, od savršene sreće do savršene tuge. Gledale su ga te oči koje menjaju izraz kao nebo boju, setne, pomalo zamagljene, iščekujući odgovor, možda ne onaj pravi, možda samo jednu reč utehe, bilo šta... A on je samo uzvraćao pogled, savršeno nem, savršeno bespomoćan, savršeno tužan... I tada je shvatio koliko voli ovu ženu, čiji lik ga progoni na javi kao i u snovima, ženu koja ruši svu krutu logiku uz pomoć koje je krčio sebi put u životu, ženu koja miriše na svežinu planinskog mleka i zumbulova soka, i koja ga, evo, baš sad, gleda tim svojim očima koje iščekuju... Da nešto učini. Da nešto kaže. Skrenuo je pogled. Ispio svoj čaj do kraja. A onda je, opet, otišao do poslanstva. Tamo je vladala atmosfera kao na pogrebu. Svratio je do Vauhnikove kancelarije i zatekao ga u magli duvanskog dima. Crn masivan telefon stavio je na sredinu radnog stola i zurio u njega kao gatare u kristalnu kuglu. „Nisu vas uhapsili?” upita ga Andrić. „Ne”, reče odsutno Vauhnik ne skidajući pogled s telefona. Poslanik Andrić priđe stolu, uze jednu cigaretu iz pakle, zapali je Vauhnikovim vojničkim upaljačem, pa sede naspram njega. „Očekujete važan poziv?” „Da.” „Neki od... jugoslovenskih prijatelja?” Obaveštajac klimnu glavom. Telefon je zazvonio. Vauhnik je podigao slušalicu. Slušao je glas sa druge strane žice, klimao glavom s vremena na vreme. Zatim je vratio slušalicu u ležište. Nakon nekoliko sekundi napete tišine samo je rekao: „Napad na Jugoslaviju počinje u zoru 6. aprila.”
I još: „Beograd će biti bombardovan.”
* Dve paralelne šare na vratima njegove kancelarije i dalje su se spajale pri vrhu, pretvarajući se u nož. Gledao ih je poslednji put. Kuću sa kapidžikom u sredini, na tim vratima više nije mogao da pronađe. Kao što ni na trenutak nije mogao da pronađe davno izgubljeni mir. Sa tolikim kućama koje su u Beogradu porušene, nestala je i ta njegova, izrezbarena od drveta i mašte. Kao što su unepovrat otišle dve zaludne berlinske godine, za koje bi najbolje bilo da zauvek iščeznu u bezdanu ništavila, i da ih ni u sećanju ne bude. Tog jutra, glavni grad Jugoslavije krvnički je bombardovan. Govorilo se da je sravnjen sa zemljom. Samo što su nemački bombarderi okončali svoj krvavi pir, pozvan je u Vilhelmštrase. Primio ga je Dernberg. Hladno, ali bez likovanja, saopštio mu je predlog „dogovora”. Jugoslovensko konzularno i diplomatsko osoblje iz poslanstava u Trećem rajhu trebalo bi da se okupi na „neutralnoj teritoriji” - u Konstancu - odakle će nastaviti put za Beograd. Službenici berlinskog poslanstva će sutra, sedmog aprila, vozom koji tačno u deset časova polazi sa Anhaltske železničke stanice, krenuti na tu „neutralnu teritoriju”, gde će im se pridružiti jugoslovenske diplomate iz Belgije, Holandije, Poljske, Češke... Ukupno - dvesta duša. Naravno - pod uslovom da do sutra u deset časova na teritoriju Rajha bezbedno stignu svi službenici nemačkih predstavništava u Jugoslaviji, i tek
pošto Ribentrop lično evakuaciju odobri. Jugoslovenske diplomate i njihove porodice su, zapravo, „grupa za razmenu”. A muškarce iz poslanikovog dela te grupe će, još u toku dana, „policija za bezbednost” iz poslanstva premestiti u hotel Kontinental, gde će provesti svoju - ako sve bude teklo po planu - poslednju berlinsku noć. Bivši poslanik Andrić nije odoleo da ne primeti kako će, i ako „sve ne bude teklo po planu”, za njega i njegove kolege ta noć biti poslednja. Na ovu opasku Dernberg se kiselo osmehnuo i rekao kako je gotovo siguran da neće biti iznenađenja, i kako nema razloga za brigu. On, Dernberg lično, delegirao je savetnika Kastnera da prati jugoslovensku delegaciju i bude sa njima u vozu do dolaska u Beograd. Dodao je i kako žali što su se stvari odigrale tako kako nisu morale. I naglasio kako za takav razvoj Nemačka ne snosi ni najmanju odgovornost. A onda je bivši poslanik Andrić još jednom osetio stisak njegove džinovske šake, ovaj put tako snažan da nije bio siguran jesu li mu kosti ruke ostale na broju. Imajući u vidu čija je, bila je to neočekivano humana odluka. Ali, zato, nimalo humano nisu delovali policajci zaduženi za evakuaciju, koji su se prema sada već bivšim diplomatama odnosili kao prema zatvorenicima. Iz hodnika poslanstva dopirali su uznemireni glasovi muškaraca i jecaji žena. Reči izgovorene na srpskom, koje su se odnosile na glasine o strahotama koje je tog jutra pretrpeo Beograd, smenjivale su se s nemačkim rečima kojima su službenici poslanstva pokušavali da se sporazumeju sa surovim tamničarima, objašnjavajući im da ne mogu da se spakuju toliko brzo koliko bi ovi hteli. Pričalo se o hiljadama nemačkih bombardera - koji su sa lica zemlje izbrisali srpski i jugoslovenski glavni grad, o desetinama hiljada srušenih kuća, o skloništima i bolnicama namerno zasipanim bombama, kako bi ljudi bili pobijeni... Bilo mu je jasno da u tim pričama ima preuveličavanja i da, posle samo nekoliko sati koliko je prošlo od napada, posebno pošto su im Nemci prekinuli komunikacije s otadžbinom, njegovi službenici ne mogu znati šta se tačno dogodilo.
Ali je, takođe, dovoljno dobro upoznavši naciste, sa sigurnošću mogao pretpostaviti da su glasine koje se šire istini strahovito bliske. I nije mogao da iz sećanja izbriše sliku onog pompeznog aeromitinga, upriličenog u čast kneza Pavla, na kom je Srbima bilo omogućeno da se dive svojim budućim ubicama. Oko vremena koje mu je potrebno za pakovanje, on sa Hitlerovim policajcima nije morao da se cenjka. Još kada mu je Vauhnik saopštio vreme bombardovanja - spremio je prtljag. Da li za logor ili za odlazak kući - siguran nije bio. Ali da u rezidenciji neće ostati, to je bilo jasno kao dan. Sada je potrebno samo da neko ode u rezidenciju po kofere i prebaci ih u hotel. Čekajući da se neko takav pojavi, opraštao se od tih vrata koja je dve godine gledao, od šara na njima praveći kuće i predele. Od kojih je, sada, ostao samo taj nož. A i nož je počinjao da se gubi jer su linije u drvetu od kojih ga je stvorio počinjale da mu lelujaju pred umornim očima. Već danima gotovo da oka nije sklopio. Nakon puča uzaludno je pokušavao da novoj jugoslovenskoj vladi s Nemcima omogući kontakt. A kada je i poslednji pokušaj propao, dobio je vest o datumu bombardovanja, o kome je valjalo izvestiti nadležne u Beogradu. Znao je da Vauhnik, svojim kanalima, čini isto, ali nije bio miran dok nije iskoristio sve veze koje je sam imao. Pa i kada je to učinio, neizvesnost mu nije davala da zaspi. Samo bi, nakratko, padao u dubok san bez snova, kao u bunar. A sada, kada je i ta neizvesnost razrešena na najgori mogući način, čekala ga je nova, takođe zloslutna i strašna. Šta će biti s njim i sa Milicom u Beogradu, ako tamo uopšte stignu? Sada je Milica u svojoj bivšoj rezidenciji, sprema se za put. A on ne može da ode tamo, da joj odagna strah. Nenadov glas, povremeno, čuje u hodniku. A ne sme da ga nagovara da ode kući, kako mu supruga ne bi bila sama.
Pred zaklopljenim očima pojavio mu se Vauhnik. Smeškao se njegovoj ljubavnoj muci, koja mu je, osećao je to, dobro poznata, iako o njoj, nikada, nisu izmenili ni reč. Nedostajao mu je taj neobični čovek, koji je iščezao pre nekoliko dana i čiji nestanak, u opštem metežu, kao da niko nije primećivao. Ili nije nestao? Tu je, pred njegovim očima. Smeje se i kaže: Ovog puta vas je vaš Bosanac preveslao. Iz polusna ga je trgla škripa vrata. Kada je otvorio oči, na mestu gde bi trebao da bude nož, pojavilo se oštro, ali ljubazno osmenuto lice. Gestapovac u prepoznatljivom kožnom mantilu učtivo ga je oslovio sa Her Andrić i saopštio mu kako ga Her Ditrih očekuje. Ne, ni naredne noći nije mu suđeno da se odmori. Rekao je gestapovcu kako, pre susreta s Ditrihom, mora da svrati do rezidencije. „Najn, najn”, odmahivao je ovaj glavom, za tim nema potrebe, njegove stvari biće prebačene u hotel, on mu lično odgovara da ništa neće biti zaboravljeno. Bivši poslanik Andrić je, međutim, bio nepokolebljiv. Mora da svrati do rezidencije, po poklon za Her Ditriha. Ovom argumentu gestapovac nije smeo da se suprotstavi. Pomirljivo je slegao ramenima i zamolio bivšeg poslanika da ga prati. Saopštivši uplašenim saradnicima kako ide na važan sastanak i kako će, verovatno, u hotel stići kasno, pa nema svrhe da ga budni čekaju - bivši poslanik Andrić napustio je poslanstvo i smestio se na zadnje sedište Ditrihovog mercedesa koji je čekao ispred ulaza. Za volanom Andreasa nije bilo. U automobilu je bio samo nepoznat vozač, pored kog se, na suvozačko sedište, smestio gestapovac u kožnom mantilu. Kada su stigli pred rezidenciju, gestapovac je izašao i bivšem poslaniku otvorio vrata. Onda je prišao policajcima u civilu koji su stajali ispred ulaza u rezidenciju, i nešto im govorio.
Policajci su klimali glavama, a onda se razmakli da bivšeg poslanika propuste u zgradu. Osećajući na leđima pogled gestapovca koji ga je pratio u stopu, nije mogao da se na miru oprosti sa kućom u kojoj je dve godine provodio noći, a koja mu je sada delovala pusta i tuđa. Bacio je ovlašan pogled na hladne zidove hodnika. Onda je prišao jednom od kofera, otvorio ga i iz njega izvadio poveliku knjigu. Knjigu je otvorio, i iz nje izvukao manju, napola ugljenisanu. Stavio ju je u unutrašnji džep kaputa. A onda je veliku knjigu vratio tamo odakle ju je uzeo, i zatvorio kofer. Ne svrativši do spavaće, ni do radne sobe, izašao je iz zgrade. Ne čekajući da mu gestapovac otvori vrata, smestio se na zadnje sedište mercedesa.
* Automobil se zaustavio negde na sredini Lajpcig štrase. Gestapovac mu je otvorio vrata i poveo ga do ulaza u neuglednu sivkastu zgradu, sa zapuštenom fasadom. Proveo ga je kroz mračan, uzan hodnik, pa niza stepenice, u još mračniji podrum. Već je počela da ga obuzima strepnja kako će tu, u berlinskim katakombama, da skonča, umlaćen, kao pas, kada su, prošavši kroz nešto što je ličilo na predsoblje, ušli u veću i osvetljeniju prostoriju. I kada je u njoj, za kafanskim stolom, ugledao Karađoza. Bila je to mala improvizovana pivnica, koja je stvarala iluziju zaštićenosti od engleskih bombi i u kojoj, osim Ditriha, gostiju nije bilo. Na njegovom stolu već je stajalo nekoliko praznih i jedna puna pivska krigla. Kada je bivši poslanik Andrić prišao stolu, Ditrih je, kao i obično, ustao i pružio mu ruku. „Nema nam oberfirera”, cerio se dok je bivši poslanik na čiviluk kačio kaput. „Dobio sraćku, ne more se maknut iz ćenife.” Čim su seli, međutim, počeo je bez uobičajenih uvoda: „I tako im ti, moj Ivane, lijepo javio da ćemo ih sravnit sa zemljom. A oni - ni mukajet.” Bivši poslanik stisnuo je pesnice tako snažno da su mu se nokti zarili u dlanove. Onda se prenuo i spustio šake pod sto. Ditrih se nasmejao, pre tužno nego zlobno. „Jesam, presreo sam ti poruku”, rekao je. „U stvari, presreli su je oni Šelenbergovi pizduni. Ali im to nikad ne bi na pamet palo da im nisam bacio žišku. Pored tih gospodićića bi tvoj švaler mogo još sto godina
taslaćit gospoje Viljemovih generala. Ko što bi mu gospoje, kad izvade onu stvar iz usta, pa ne znaju šta bi s jezikom, još sto godina mogle šaptat državne tajne.” Pa onda: „Al će Šelenberg dobit još jedno odlikovanje, a tvoj će Bošnjo ostat kratkih rukava... Nego - jebeš Šelenberga i odlikovanje, nek se kiti budala...” I još: „Eto, nisu krive te tvoje beogradske budale. Kriv si ti, ako ti je tako lakše.” Tako, tužno osmehnut, gledao ga je kao što se gledaju zanesenjaci i deca. „Misliš: da nisi naletio na ono sranje od loše poezije i upetljo Vauhnika, ne bi mi ni ti ni on zapali za oko. Pa bi depeša stigla... A ovako si spaso život jednog Ćifuta, a uništio ko zna kolko života. Tako se dvoumite vi humanisti, jelde?” Bivši poslanik nije progovarao. I Ditrih je izvesno vreme ćutao. Zamišljen. A onda: „Možda... Mada, teško da bi previdio takvog zemljaka u ovom tuđem gradu.” Zakikotao se kao mahalski mangup. „Možda depeša i bi stigla u Beograd... Al, opet, kakvi su beteri ti tamo, vjerovatno bi tom tvojom povjerljivom informacijom guzcu obrisali...” Stisnuo ga je za mišicu, kao iskren prijatelj. „Trzni se, ćovjeće, šalim se. Pratio sam te i prije nego što si počeo njuškat oko te knjige, nis ništa pogriješio. Ćim si stigo, reko sam gazdi: Tog mladobosanca prepustite meni. A gazda će: ’Mladobosanac - ša ti je to?’ Pa kad sam mu objasnio, gazda mi reko: ’Ne ispuštaj ga iz vida’.” Bivši poslanik Andrić i dalje je ćutao. „Ja, vidim kako gledaš, znam ša ti je na pameti: pogriješio si već tim što si ovdje, u Njemaćku, došo... I možda si u pravu. Al ako tako gledaš, šta god ćovjek uradi - pogriješio je. O tome prića i ta tvoja književnost, jel tako?” Pa onda:
„Nego, jebeš filozofiranje. I da je ta depeša stigla, i da ti tvoji nisu takvi kakvi su, opet ništa naroćito ne bi mogli napravit. Vako il nako, svakako bi najebali.” Ne menjajući izraz lica ni ton, nastavio je: „Lako je tvom pukovniku. Uhvatili ga, pa šta? Vrbovaće ga Šelenberg, i poslat neđe da radi za njega, šta bi drugo. Pa će pukovnik malo radit za Šelenberga, malo za Engleze, i da ga bog vidi... A možda ga iskoriste i ko oficira za vezu, pa ispadne i pošten... Za takve huncute nema zime. Al šta ćemo s tobom?” Pogledao je bivšeg poslanika, zažmurivši na jedno oko. „Da te pitam da ostaneš, nama fajde, a?” Bivši poslanik odrično odmahnu glavom. „A mogo bi ti obezbjedit nakav poso, bio bi pod mojom i gazdinom zaštitom. Makar dok se sranje na Balkanu ne smiri. Da đaba ne izgubiš glavu.” Bivši poslanik Andrić podigao je obrve. „Čoveče”, rekao je hladno, „mi smo sada otvoreni neprijatelji.” Prostrelio ga je pogledom. „Neprijatelji smo bili kratko. Sad sam ja gospodar, ti si rob! A rob ima da sluša.” Gledali su se - tren-dva. Ditrih ga je proučavao. On je Ditriha gledao kao zid. Nezainteresovan. Pomiren sa sudbinom. Onda je Karađoz počeo da se cereka. Lupio ga je po ramenu. „Šalim se, bolan, šta se ljutiš... Ajd razmisli, nemaš kud nego ostat. Đe bi drugo sad?” „U svoju zemlju”, rekao je. „Tvoje zemlje više nema. Samo ti to još niko nije javio.” „Moja zemlja će, možda, biti okupirana. Što ne znači da ne postoji.” „Jugoslavije više neće bit. Moreš u Hrvatsku.” „Idem u Beograd. Polazim sutra uveče.” „U Srbiju?” „U Srbiju.” Ditrih ga je značajno pogledao. „Znaš li šta je bilo prvo što je Firer tražio kad je naredio napad na Jugoslaviju?”
Ćutao je. „Ne znaš?” „Da znam, rekao bih.” „Prvo što je tražio bilo je da mu donesu Principovu spomen ploću iz Sarajva... Shvataš li šta to znaći?” „Da drži do principa.” Ditrih se nasmejao. „Zajebaji se, zajebaji.” Pa onda: „Ćovjeće, sjeme će vam zatrt. Svim Srbima. A prije svih vama koji ste imali veze s tim atentatom. Jel ti to jasno?” Samog ga je začudio leden glas koji mu je prešao preko usana. Kada je izgovorio: „Zvuči logično.” Ditrih je nekoliko trenutaka ćutao i zamišljeno ga posmatrao. A onda je slegao ramenima. „Oće ćoek da bude Srbin, pa to ti je.” Pa onda: „Dooobro, kad je tako... Evo, pomoću ti da tamo bezbjedno stigneš. Pobrinuću se i da ti, u toj tvojoj vukojebini, glava ostane na ramenima... Imam samo jedan uslov.” „A taj je?” „Taj je da se sad još jednom napijemo.” Sa čuđenjem mu se zagledao u lice. Bilo je šeretski osmehnuto. Ali u tom osmehu nije bilo ironije. Ne, nije se šalio. „Ne mogu da shvatim: zašto mi pomažeš?” Uozbiljio se. I rekao: „Hoću da te vrbujem.” A onda je opet počeo da se cereka. „Ćuj - što? Zato što smo prijatelji, jebo ga ti!” „Opet ne mogu da shvatim: zašto smo prijatelji?” Sada je Karađoz u čudu podigao obrve. Da bi upitao: „Kako to misliš?”
„Zašto bi neko kao ti bio prijatelj nekome kao ja. Eto kako mislim.” Klimnuo je glavom. Kao - s razumevanjem. „Da bi ti to objasnio, moramo se napit. Trijezan ti to ne mogu objasnit.” „A zašto ja moram da se napijem?” „Zato što to što ti imam reć, nekom trijeznom reć ne mogu.” „Misliš da je meni do pića?” „Tebi nikad nije do pića, moj Ivane. A kad popiješ, da vidiš kako ti se oći zacakle.” Pa onda: „Ako ti sad nije do pića, ne znam kad bi ti moglo bit.” Pa zatim, gotovo molećivo: „I obećavam ti: ovaj put te ne napijam da bi ti ćaćko po duši. Ovaj put sam ja taj koji se povjerava. I ono ćega se sutra, mahmuran, budeš sjećo - to će bit tvoj Karađoz.” Bivši poslanik više nije imao snage za igre. I više nije imao šta da izgubi. „Da se razumemo: ni pod kojim uslovima nemam nameru da s tvojom službom sarađujem.” Karađoz se nasmejao. Polusažaljivo-poluprezrivo. „Izduraćemo nekako i bez tvoje saradnje.” „Imam još jedan uslov”, rekao je bivši poslanik. „Gospođa i gospodin Jovanović idu sa mnom. I moraju biti zaštićeni koliko i ja.” Preko Karađozovog lica prelete šeretski osmeh. „Gospođa Babić se podrazumijeva”, rekao je. „Onakav šerbet ne bi ni ja ostavio. A što se tiće gospodina - ne prav se budala. Priznaj da bi bio najsretniji kad bi ga namah uhapsili.” Bivši poslanik Andrić oseti kako mu se krv penje u glavu. Podigao je glas. „Čak i ako sam rob, ne dopuštam ovakve šale kada im vreme nije! I ako baš insistiraš - tražim da njega zaštitiš pre nego mene!” Sa Ditrihovog lica iščezao je osmeh. A ton mu je postao hladan. Gotovo - služben. „Ti si mi, ko što rekoh, prijatelj”, rekao je. „A gospodin Jovanović mi nije ništa. Pošto si već odlućio da glumiš junaka iz romantićarskih pjesama - što se mene tiće, neće mu falit ni dlaka s glave. Al da, pored tebe i tvoje
gospoje, u Beogradu brinem i za njega - to bi bilo malo previše. Ide u voz s vama. I do Beograda je pod mojom zaštitom. A tamo - šta mu bog da.” Bivši poslanik Andrić je ćutao. A Karađoz: „Jel dogovoreno?” Slegao je ramenima. I rekao: „Dogovoreno.” A Karađoz: „To, tico! Ober, šnaps!”
* Na Ditrihovo insistiranje, na eks su ispili po nekoliko čašica. Bivši poslanik Andrić je preko volje nazdravljao salivajući rakiju u grlo. I ćutao. U stvari, nevoljno je nazdravljao. A rakija mu je - posle svega što je doživeo prethodnih dana - prijala. I dalje je govorio Ditrih. „Ko zna, možda me nadživiš”, rekao je. „I možda me jednom opišeš u nakoj knjizi, pa uđem u vjećnost.” I još: „Al znam te, tico, ti ćeš moju priću zakukuljit i zamumuljit, neću sam sebe moć prepoznat.” Osim što je, uzaludno, pokušavao da ga ubedi da rakiju zaliva pivom, verovatno je rekao još ponešto čega poslanik Andrić neće moći da se seti. Pre nego što je prešao na stvar: „Priznaj da si od poćetka sumnjo kako sam baš ja došo glave Štefanu?” Bivšem poslaniku Andriću više nije bilo do igre. „Priznajem”, rekao je odsečno. „E, pa vidiš, ni sanjat ne možeš kolko si u pravu”, rekao je Ditrih. Pa onda: „A kolko griješiš.” I tada je počeo priču.
Koja je, u početku, ličila na onu koju je poslanik Andrić čuo prilikom njihovog prvog susreta - pre nešto više od godinu dana i nešto manje od dve godine - za koji mu se sada činilo da se dogodio u nekom drugom životu. O sinu bečkog inženjera zalutalog u bosanskim vrletima koji je bio knjizi sklon, pa su ga ponele nacističke ideje. I o sinu minhenskog vagabunda koji je preko Graca stigao u Sarajevo, vođen bog te pita kakvim naumima. Taj drugi, pored oca pijanice i majke, sirotice iz Graca, kojoj nije bilo jasno šta ju je snašlo, odrastao je među bosanskim šljamom. Od malih nogu poznavao je život, pa su mu se, kao svakom ko život dobro upozna, ideje uvek činile kao ludorije kojima se stvarnost, pre ili kasnije, surovo naruga. A onda se ta dva zemljaka, sredinom dvadesetih godina, upoznaju u Minhenu. I knjizi sklon nacista nagovara novog prijatelja da se učlani u Hitlerovu stranku. Kada su stupili u stranku, međutim - vagabundov osećaj za stvarnost pokazao se korisnijim od svih knjiga koje je pročitao njegov zemljak, pa on ubrzo shvata kako mora da brine o svom zanesenom prijatelju, koji ga je među naciste uvukao. Da nije bilo Ditriha, Krajski nikada ne bi postao to što je postao jer bi - bandoglav i nedokazan kakvog ga je Bog dao - ili ostao deveta rupa na svirali u Removoj rulji pedera i razbojnika, ili izgubio glavu mnogo pre nego što ju je izgubio. A verovatno bi mu se desilo i jedno i drugo: ostao bi deveta rupa na svirali i takav izgubio glavu. Bivšem poslaniku Andriću činilo se da je ova ispovest istovetna onoj koju je već čuo. Od reči - do reči. Kao da ju je pripovedač naučio napamet. Međutim, omamljen nesanicom i rakijom koju je Ditrih nemilice naručivao, i koju je, po dogovoru, bio prisiljen da nemilice ispija, slušao je tu priču sa zanimanjem, kao da je sluša prvi put, čvrsto uveren da će doći trenutak u kom će preko sagovornikovih usana preći nešto što do tada nije imao prilike da čuje. Kao da sluša narodnog pevača koji pre novog stiha ponavlja stari. Kao refren. Naravno, kao i prošloga puta, Ditrih je Krajskom pomagao u napredovanju i spasavao ga od njega samog sve dok je mogao. A onda je,
kao i prošloga puta, Krajski postao previše značajan da bi ga spasti bilo moguće, i previše samouveren da bi bio spreman da savet posluša čak i kada za savet ne bi bilo kasno. Ditrih ga je opet upozoravao da je to s Remom otišlo predaleko, da mora iz te bande da beži glavom bez obzira, nudio mu je da pređe na pravu, pobedničku stranu, ali tog „mazluma” ni ovoga puta urazumiti nije bilo moguće. I spasa mu - ni u ovoj verziji stare priče - nije bilo. Bivši poslanik Andrić je, tada, verovatno, s iščekivanjem, nehotice podigao obrve. Jer se Ditrih iscerio. „A, tico”, rekao je „ tu me čekaš! Hoćeš da čuješ kako je jedan zemljak i prijatelj ubio drugog zemljaka i prijatelja, jel tako!?” Bivši poslanik Andrić se trgao kao da je uhvaćen u nečemu nepriličnom. „Hoću da čujem to što hoćeš da mi kažeš”, odgovorio je, instinktivno se trudeći da ne pokaže preterano interesovanje. A Ditrih: „Jest, ubio ga je, jesi sad zadovoljan!? Povezo se s esesovcima, posto žbir gazde Hajdriha i došo mu glave!” I još, cerekajući se: „Prerezo mu vrat dugim nožom!” A onda: „I sad misliš kako si puno pametan, jelde!?” Bivši poslanik je ćutao. A Ditrih, sad već zaplićući jezikom: „Kurca si mog pametan, ja da ti kaem!” Na eks je ispio čašicu s rakijom. A zatim i pivo koje mu je ostalo u krigli. Pre nego što je rekao: „Nije ti, pametnjakoviću, palo na pamet da su taj Remov manijak i taj Hajdrihov žbir - jedan isti ćoek!?” Bivši poslanik Andrić ćutao je trenutak-dva, mirno posmatrajući već prilično pijanog Karađoza koji ga je iskolačenim zelenim očima gledao s iščekivanjem. A onda je krenuo, tiho, ne pokazujući ni uzbuđenje ni čuđenje.
„Znači, tako su se, tek u Minhenu, inženjerov sin i sin mahalskog pijanca istinski upoznali?” Ditrih je podigao obrve. I posmatrao ga. Zbunjeno. „Sam si mi tako rekao”, slegao je ramenima bivši poslanik Andrić. „Da si Krajskog upoznao tek u Minhenu... Sad vidim da si delimično govorio istinu.” Karađozu je trebalo vremena da se pribere. I progovori: „Ne djelimićno! Potpunu istinu sam ti tad reko, ako sam tako reko! Kad sam stigo u Grac, među one uglađene govnare, nije mi bilo druge nego postat austrijski gospodin. Ćisto odijelo, jezik koji sam naućio od majke... Nisam tamo, u prvo vrijeme, imo bit šta drugo nego mladi her Krajski... Poslije sam, ko što moreš pretpostavit, poćeo nalazit barabe slićne sebi. Al govorit njihovim, švapskim-barapskim - nisam znao. I za njih sam, ipak, bio gospodin. Kog su malo prezirali što govori uglađeno, malo mu se divili što je, takav, uglađen, ipak bitanga ko i oni... Al smo, štono se kaže, ostajali na distanci... Tamo sam i izućio nake škole, tamo sam, tražeći samog sebe kog sam u Sarajvu izgubio, i napiso te jebene pjesme. Tamo su me knjige i odvukle u politićku priću. A politićka prića u Minhen i u stranku... E, tek kad sam u stranku stigo, među one dripce, tek kad se ono iz knjiga pretvorilo u ulićnu makljažu - tek tad se bećki pjesnik i izućavalac nacizma sudario sa sarajevskim mahalašem i Removim tabađijom... I ćim su se sudarili - postalo je pitanje dana kad će jedan drugom morat glavu skinut s ramena. Ko što je odma bilo jasno koji će bit jaći...”
* „I tako je SD dao zadatak svom Ditrihu da likvidira Removog Krajskog”, zaključio je Karađoz svoju priču. „I ovaj zadatak izvršio ne more bit bolje. Likvidiro ga tako da mu ni groba nema.” „A ljudi koji su te ranije poznavali?” upitao je bivši poslanik. „I koji te sretnu i prepoznaju?” „Šta s njima?” „Pa šta kad te prepoznaju?” „Većina onih koji su me znali, završila je u Noći dugih noževa. A mrtva usta ne govore... Oni koji su preživli - dijele sa mnom zajednićku tajnu... Jer usta koja progovore što ne treba prićat - lako mogu zauvijek zaćutat. A i ako se nađe neko ko me je znao slućajno, pa mu to nije jasno - kome da me prijavi? Mom gazdi?” Počeo je da se cereka. „Zbog toga je lijep ovaj poso. Što nevjerovatnije - to bolje.” Bivši poslanik Andrić prisetio se Vauhnikovih reči: „Špijuni nikada ne umiru?” „Ja”, rekao je. „Posebno kad su dvostruki. I posebno kad imaju zadatak ubit sami sebe.” „Kao Kain Avelja?” Prvo je pomislio da mu se priviđa i da sagovorniku učitava sopstvena osećanja i misli. Ne, ne priviđa mu se: u Karađozovom osmehu pojavio se grč bola. Pre nego što je izgovorio: „Ja. Pa mu, pošto je ubio sam sebe, osto ožiljak na duši.” „Poezija i proročanstvo?”
„To si ti reko. Da ne bude kako se hvalim... Al vidiš, ćak ni takav mudrac ko ti nije u tim mojim stihovima prepozno nikakav smiso. Kainov ožiljak, a niđe Kaina. I niđe ožiljka. Jelde? Ni ti nisi mogo shvatit da je Kain onaj koji je te stihove napiso. I koji je, dok ih je piso, još bio Avelj. A već je slutio kako će bit ubijen jer će morat ubit samog sebe. I već je, zbog toga, osjećo ožiljak. I na tijelu i na duši.” Bivši poslanik Andrić nije mu protivrečio. Kao da se trgao iz sna, prisetio se položaja u kom se nalazi. I dok se svet oko njega ruši - šta on radi? Bavi se gotovo neverovatnom pričom jednog mračnjaka, od kog mu zavisi sudbina. Kao ovčica koja pleše pred vukom. Ali ovčica koja se zanela, pa joj više nije važno da li će da preživi, već, opčinjena tim oštrim zubima - igra li igra - kao da je samo zbog toga vuka i rođena. Kao što, verovatno, i jeste. Rođena. Samo zbog vuka i za vukove zube. U sopstvenom glasu osetio je bes. Kada je rekao: „I sopstvenu knjigu si na lomaču sam osudio?” Karađoz je lupio šakom po stolu. Ushićen. Sobom? Ili sagovornikovom pronicljivošću? „Ja! A ko bi drugi!?” „I nije te bilo briga što time privlačiš pažnju?” „Kome sam privuko pažnju? Tebi? Pa da ti je nisam privuko, ne bi dobio prijatelja!” Bivši poslanik kiselo se osmehnuo. „Sam si rekao da me ne bi ostavio na miru ni da nisam pronašao tvoju knjigu.” Grohotom se cerekao. „Vjerovatno ne bi. Malo je zemljaka u ovoj tuđini! Al vako je bilo baš nako.” „Neverovatno mi je da nemačka služba posluje tako.” „Misliš - nako, bosanski. Turski. Da se ne zna ko pije, a ko plaća?” „Baš tako.”
„Čitav svijet posluje tako, moj Ivane. I zato im mi, Bosanci, samo ako se potrudimo, svima moremo uzet mjeru.” Pijano se zagledao negde iznad Andrićeve glave. „Al, jebaji ga, samo pojedinaćno. Ne moreš dva Bosanca sastavit da nešto urade a da jedan drugog nešto ne zajebe.” Pa onda, kroz smeh: „Ne moreš jednog stavit u tajnu službu a da sam sebe ne cinkari.” Uozbiljio se. I rekao: „A i ne znaš ti, moj Ivane, kakva je to jalija bila. Ta, u kojoj sam se ovde našo. Misliš - Švabe, pa sve pod konac. Ovi, što ih sad vidiš - to ti je još bože daj... kakvi su to hajvani bili... Taj Rem i ostali... Za njih su ti oni naši mahalaši ćista gospoda...” Pogledao je bivšeg poslanika u oči. Da bi pratio kako na njega deluju reči koje je izgovorio? Ili - koje će tek izgovoriti? „A jebali se u guzcu, ko mutavi. Ako si kod njih mislio napredovat, imo si birat - il ćeš priklat ti njih, il će oni tebe.” Bivši poslanik Andrić s mukom je uspeo da ne spusti glavu i pobegne od izopačenog pogleda pijane i u porok ogrezle mačke. „Ma, mogo si kurca birat ako bi se nekom iznad tebe prohtjelo da ti napuni furunu. Nego, moja sreća bila što sam ružan, pa niko nije navaljivo.” Pijane mačje oči su, zajedno s ustima koja nisu bila mačja - počele da se smeju. „Tebi bi, tebi bi...” pokušavao je da, zaplićući jezikom, izgovori kroz kikot, „tebi bi, recimo, tamo, auspuh otišo na bubanj. A meni osto ćitav. Iako sam, da bi napredovo, moro bušit njihove šupke.” Pa onda: „Al da vidiš, kad se navikneš, nije ti to tako loše. Nikad ti nijedno žensko, dok ga jebaješ, ne more bit zahvalno ko što muško može.” I još: „Uđe to ćoeku u krv, pa ne moreš batalit ni kad te niko ne tjera... Šta misliš, što onu ćvaku Andreasa vučem sa sobom? Glup ko noć, ni za šta ne služi. Al lijep ko slika. A da vidiš kakvu guzu ima. Ko djećja. I poslušan, ne prića viška. Kad mi se prohtje žensko, naguzim prvo što naiđe. Al njega ćuvam ko oći u glavi.”
Bivši poslanik Andrić više nije mogao da ga ćutnjom ohrabruje u nastavljanju ove neprilične ispovesti. Progovorio je: „Rekao si da je Krajski rat proveo na Balkanu, a Ditrih na Istočnom frontu.” Sada je Karađoz podigao obrve. Ispod kojih su samo tren ranije pijane oči, sevnule zlokobno i trezno. „Ja”, rekao je. „Pa šta!?” „A gde si ga ti proveo?” mirno je upitao bivši poslanik. „Na Balkanu”, zarežao je Karađoz. „Al o tome me ništa ne pitaj.” Pa posle duže ćutnje: „Da smo se sreli deset godina ranije - mrzio bi te. I tebe i tvoju Mladu Bosnu, i tvoje Srbe. Mrzio bi te više nego što te mrzi Firer i svi austrijski nacisti zajedno.” Zamislio se. „Možda te mrzim i sad. Al te ne mrzim više nego što mrzim i njih i ćitav svijet.” Da li se bivšem poslaniku Andriću tada pričinilo? Ili će mu se naknadno činiti da je to tada primetio? Ili je Karađoz, zaista, uzdahnuo? Pre nego što je izgovorio: „A kad mrziš sve, to ti je ko da nikog ne mrziš.” Pa onda: „To ti, osim mene, jedini shvata moj gazda. I zato mi je gazda. Ako postoji ibermenš - to je ibermenš. A ne oni što se bacakaju i pjene, ko epileptićari.” „Ne znam na koga misliš?” „Ne prav se budala, Ivane.” „Možda slutim, ali ne mogu da poverujem.” „Jesi nekad slušo Gebelsove govore?” „Tu i tamo.” „Eto ti, pa sluti.” „Na njega si mislio?” „I na njega.” „Znači - ima ih još?” „Rekoh ti, Ivane, ne pravi se budala. I ne vuci me za jezik.”
„Zar je važno šta će jedan ibermenš da izgovori pred jednim robom?” „Nije važno”, rekao je Karađoz. „Nije bilo važno ni dok si mislio da nisi rob, nego diplomata.” I još: „Kurćev diplomata.” A onda: „Nego - glupo je prićat suvišne stvari. To bi moro znat ako hoćeš bit pisac.” Još jednom je uspeo da ga iznenadi. Taj čovek koji je u sebi sabrao sav orijentalni fatalizam, pomešavši ga sa germanskom racionalnošću i samoljubljem, iako loš pesnik, nije bio neupućen u književne tajne. Ili je, možda, loš pesnik bio nekada. Dok je mislio da svet mrzi samo u delovima. Dok nije, kao njegov gazda, shvatio da mrzi ceo svet. I došao na opasnu, možda netačnu ali genijalnu misao da je mrzeti sve i svakoga isto što i ne mrzeti nikoga i ništa. Možda bi sada bio veliki pesnik. Metafizičar mržnje. Kada bi mržnja znala da zapeva. I kada vlast nad vidljivim svetom i ljudima od krvi i mesa ne bi bila zavodljivija od poezije. Dok je razmišljao o njemu, metafizičar mržnje klatio se na stolici i mrmljao sebi u nedra, naoko beslovesan kao mahalska pijanica. Pokušao je da razazna njegovo mrmljanje. Uzaludno. Bila je to neka nemušta mešavina bosanskog srpskog i nemačkog, koja je podsećala na nabrajanje slova iz one beleške o piscu koju je desetkovala vatra. „Gbvu... tkhh...hkht...htkt... hubgv...ukthbgvu...” A onda je na trenutak zaćutao. Pa, zatim, prilično razgovetno izgovorio: „Borman.” A bivši poslanik Andrić: „Borman?” „Taj je najopasniji”, promrmljao je pijani Karađoz. I još: „On gazdu mami u Prag. Da ga odvoji od Firera. Kao - da i dalje drži službu, a pride bude rajsprotektor... Jašta... Daleko od oćiju, daleko i od srca...”
Prezrivo se iscerio i prilično razgovetno izgovorio: „Rajsprotektor.” I još: „Taj zna šta je sujeta i kako se s njom igra.” Iz bivšeg poslanika Andrića po navici je progovorio diplomata, kom u opis posla spada da se pravi blesav. „Borman, Hitlerov šef kabineta?” A Karađoz: „Jok, moj Idriz.” „Tvoj Idriz?” „Blentavi, pjani Idriz, izmećar kod frau Krajski. Što je u kući her Krajskog spavo zajedno s ćumurom.” A onda: „Al samo kad je her Krajski u kući.” I još: „A kad her Krajski ode na put, Idriza u ćumuru nema. Đe li je Idriz, đavo će ga znat?... Ćaršija svašta prića. Aber der Herr Kreisky steht über diesen Dingen. Herr Kreisky fällt Bäume in Bosnien. Die Sägen erledigen die Arbeit, die Bäume fallen, Herr Kreisky genießt es. 71 A bolje bi mu bilo da sebi odsjeće kurac koji se ne diže, nego to drveće.” Bivši poslanik Andrić morao je da načuli uši kako bi razumeo ovaj pijani monolog. „Ćaršija prića, a her Krajski ne sluša. On diže obrve i gleda u daljinu. Iznad pijanog Idriza. Iznad frau Krajski. Iznad malog Štefana, koji raste ko divljak, uz Idriza i ostalu fukaru. Kinder erziehen, solange sie klein sind, ist Weiberarbeit.72 A kad djeca odrastu, već je đavo odnio šalu. Tu her Krajski više ništa ne može popravit. A i što bi popravljo? Šta se njega tiće tuđe kopile? Valja sjeć drveće... A to što će, zbog njegovog sranja, Idrizov sin njegovom sinu kad-tad morat dohakat - to glupi inžinjer ne bi mogo shvatit. ’Der Sohn von Idriz? Mein Sohn? Wovon reden Sie?’73 Tako bi se, prvo, pravio blesav. A ćak i kad bi ga uspio pritjerat uza zid, opet ne bi bilo fajde. ’Das ist ja ein und derselbe Mann! Wie kann ein Mann sich selbst umbringen!?’74 Eto, tako bi ta budala pitala, kad bi bila iskrena. Ništa on tu ne bi mogo razumit ćak i kad bi ga bilo briga. A ne bi ga bilo. Briga. Ko što nikad i nije...”