Larry Niven - Prstenasti svet

Niven Lari PRSTENASTI SVET Prevod: Živković Mirjana Niven Larry RINGWORLD, 1970. Serija "Prsten" (1)

1. LUIS VU Usred noći u Bejrutu, u jednoj u nizu javnih prenosnih kabina, Luis Vu vrati se u stvarnost. Stopu dugačka kika bila mu je bela i sjajna poput veštačkog snega, dok su koža i depilirana lobanja izgledale hromatno žute; dužice očiju imao je zlatne, a odoru kraljevski plavu, sa zlatnim, stereoptičkim, utisnutim zmajevima. U trenutku kada se pojavio, široko se osmehivao, pokazujući biserne, besprekorne, savršeno standardne zube. Osmehivao se i njihao. Ali osmeh je odmah počeo da kopni i u sledećem trenutku je nestao, a ulegnuća na njegovom licu ličila su na gumenu masku koja se topi. Luisu Vuu videle su se godine. Nekoliko trenutaka promatrao je bejrutsku bujicu koja je promicala oko njega: ljude koji su se pojavljivali u kabinama iz nepoznatih mesta; svetinu koja je išla pešice zato što su pokretni trotoari bili isključeni tokom noći. A onda satovi počeše da otkucavaju dvadeset treći čas. Luis Vu podiže ramena i iziđe napolje, pridruživši se masi prolaznika. U Reštu, gde je proslava njegovog rođendana bila još u punom jeku, upravo je počeo novi dan. Ovde, u Bejrutu, bilo je sat manje. U jednom prijatnom otvorenom restoranu Luis ispi nekoliko rakija i pridruži se pevanju pesama na arapskom i međunarodnom. Pre ponoći krenu za Budimpeštu. Da li su se već dosetili da je otišao da se zabavlja za svoj račun? Verovatno su pretpostavili da je neka žena krenula sa njim i da će se vratiti za nekoliko sati. Ali Luis Vu je pošao sam, krećući se ispred ponoći, sa novim danom koji ga je u stopu pratio. Dvadeset četiri časa nije bilo dovoljno dugo za dvestoti rođendan jednog čoveka. Mogli su da se snađu i bez njega. Luisovi prijatelji znali su da se brinu sami o sebi. U ovom pogledu njegova merila bila su kruta. U Budimpešti je bilo vina i atletskih plesova; starosedeoci su ga smatrali za turistu punog para, dok su turisti mislili da je bogati starosedelac. Igrao je, i pio razna vina, a zatim otišao pre ponoći. U Minhenu je šetao. Vazduh je bio topao i čist; razbistrio mu je glavu od budimpeštanskog dima. Išao je blistavo osvetljenim pokretnim trotoarima, pridružujući svoj korak njihovoj brzini od deset milja na

sat. Tog časa mu sinu da svi gradovi sveta imaju pokretne trotoare i da se svi kreću brzinom od deset milja na sat. Ta misao bila je nepodnošljiva. Ne nova; samo nepodnošljiva. Luis Vu se osvedočio da Bejrut u potpunosti podseća na Minhen, Rešt... San Francisko, Topeku, London, Amsterdam. U radnjama duž pokretnih trotoara prodavala se ista roba u svim gradovima sveta. Građani koji su večeras prošli pored njega ličili su jedni na druge, imali sličnu odeću. Nisu to bili Amerikanci, Nemci ili Egipćani, već naprosto ravnozemci. Evo šta su za tri i po veka prenosne kabine učinile od beskrajne zemaljske raznovrsnosti. Pokrivale su ceo svet mrežom trenutnih putovanja. Razdaljina između Moskve i Sidneja prevaljivala se za svega jedan trenutak i desetinku zvezdanog novčića. Gradovi su se tokom vekova neizbežno izmešali, dok imena mesta nisu postala samo ostaci prošlosti. San Francisko i San Diego bili su severni i južni krajevi jednog proširenog priobalnog grada. Ali koliko je ljudi znalo koji je koji kraj? Tanj malo, ovih dana. Pesimističko razmišljanje, za čovekov dvestoti rođendan. Ali mešanje gradova bilo je stvarno. Luis je posmatrao kako se to događalo. Sve iracionalnosti mesta, vremena i običaja pomešane u jednu veliku racionalnost Grada, koji je zapremao ceo svet, poput jednolične, sive paste. Da li iko danas govori nemački, engleski, francuski, španski? Svi govore međunarodnim jezikom. Stil bojenja tela smesta se izmenio širom celog sveta u jednom čudovišnom naletu. Da li je vreme za još jedno odsustvo? U nepoznato, sam u brodu jednosedu, sa kožom, očima i kosom u prirodnoj boji, bradom koja nasumice raste svuda po licu... "Koješta", reče Luis sam sebi. "Upravo sam se vratio sa odsustva." Pre dvadeset godina. Ali približavala se ponoć. Luis Vu pronađe prenosnu kabinu, ubaci svoju kreditnu karticu u prorez i okrenu brojčanik za Sevilju. Iskrsnu u suncem obasjanoj sobi. "Šta, tanja mu?" upita se on, zažmirkavši. Prenosna kabina mora da se pokvarila. U Sevilji ne bi trebalo da je dan. Luis Vu se okrenu prema brojčaniku, zatim natrag - i širom razrogači oči. Nalazio se u potpuno nepoznatoj hotelskoj sobi: okolina je bila

dovoljno prozaična da stanara dvostruko zaprepasti. Iz sredine sobe posmatralo ga je nešto što nije bilo ni čovek ni humanoid. Stajalo je na tri noge i gledalo Luisa Vua iz dva pravca, iz dve pljosnate glave smeštene na kraju savitljivih, vitkih vratova. Koža koja je prekrivala to neobično telo bila je pretežno bela i meka; ali između vratova zveri protezala se debela, gruba, smeđa griva, spuštajući se skroz niz kičmu, tako da je pokrivala bedreni zglob stražnje noge. Dve prednje noge bile su široko razmaknute, tako da su mala, kandžasta kopita zveri obrazovala gotovo jednakostranični trougao. Luis taman htede da zaključi kako se pred njim nalazi neka vanzemaljska životinja, budući da u pljosnatim glavama sigurno nije bilo mesta za mozgove, kada iznenada primeti grbu koja je izrastala između osnova vratova, gde je griva postajala debela zaštitna ćuba... i iza zastora od osamnaest decenija izroni mu sećanje. Bio je to lutkar, Pirsonov lutkar. Mozak i lobanja nalazili su mu se ispod grbe. Nije bio životinja, već u najmanju ruku biće inteligentno kao čovek. Imao je po jedno oko na svakoj glavi, smešteno u dubokoj koštanoj duplji; netremice je posmatrao Luisa Vua iz dva pravca. Luis pritisnu kvaku. Zaključano. Bio je zaključan spolja, ne iznutra. Mogao je da okrene brojčanik i nestane. Ali to mu uopšte nije palo na pamet. Ne sreće se Pirsonov lutkar svakog dana. Ova vrsta napustila je poznati svemir pre nego što se Luis Vu rodio. Luis reče: "Mogu li ti pomoći?" "Možeš", reče tuđinac glasom koji je pobuđivao mladalačke snove. Da je Luis zamislio ženu kojoj bi odgovarao taj glas, onda bi to bile Kleopatra, Jelena Trojanska, Merlin Monro i Lorelaj Hantz sjedinjene u jednoj. "Tanj!" Psovka je bila i te kako na mestu. To je nepravda! Da takav jedan glas pripada dvoglavom tuđincu nedefinisanog pola! "Ne plaši se", reče tuđinac. "Znaš da možeš pobeći ako bude potrebe." "U koledžu sam video slike pripadnika tvoje vrste. Otišli ste pre mnogo vremena... ili tako smo bar mislili." "Kada je moja vrsta napustila poznati svemir, ja nisam bio među njima", uzvrati lutkar. "Ostao sam u poznatom svemiru, jer sam

svojoj vrsti bio potrebniji ovde." "Gde si se skrivao? I gde se mi na Zemlji nalazimo?" "To nije tvoja briga. Ti si Luis Vu MMGREVPLH?" "Otkud znaš? Da nisi baš za mnom tragao?" "Da. Pronašli smo mogućnost da manipulišemo mrežom prenosnih kabina na ovom svetu." Nije iskljućeno, pomisli Luis. Bilo bi potrebno čitavo bogatstvo za podmićivanje, ali može se izvesti. Ali... "Zašto?" "Morao bih puno da objašnjavam..." "Zar me nećeš pustiti odavde?" Lutkar se zamisli. "Izgleda da nemam druge. Ali najpre da te upozorim da imam zaštitu. Moje oružje bi te zaustavilo ako bi me napao." Luisu Vuu ote se zvuk gađenja. "Zašto bih to učinio?" Lutkar ne odgovori. "Sada se sećam. Vi ste kukavice. Ceo vaš etički sistem zasniva se na kukavičluku." "Iako netačan, ovaj sud će nam koristiti." "Pa, moglo bi biti i gore", priznade Luis. Svaka vrsta kadra da oseća ima svoje ćudi. Sa lutkarima bi sigurno lakše bilo izići na kraj nego sa rasno paranoidnim Trinoksima, sa kzinima koji poseduju munjevite ubilačke nagone, ili sa sedećim Grogima i njihovim... uznemirujućim zamenama za ruke. Prizor lutkara izvukao je na površinu čitavo mnoštvo prašnjavih uspomena. Pomešan sa podacima o njima i njihovom trgovačkom carstvu, njihovim odnosima sa čovečanstvom, njihovom iznenadnom i zaprepašćujućem nestanku - pomešan sa ovim bio je ukus Luisove prve cigarete. Osećaj dirki pisaće mašine pod trapavim, neuvežbanim prstima, spiskovi reči međunarodnog jezika koje treba naučiti napamet, zvuk i ukus engleskog, nesigurnosti i nelagodnosti rane mladosti. Proučavao je lutkare na kursu istorije u koledžu, a zatim je zaboravio na njih za sledećih sto osamdeset godina. Neverovatno da čovekov mozak može toliko dugo da se seća! "Ostaću ovde unutra", reče on lutkaru, "ako ti tako više odgovara." "Ne. Moramo se susresti." Mišići ispod plavkaste kože stadoše da se grče i opružaju, odražavajući borbu koju je lutkar vodio sa samim sobom. Konačno,

vrata na prenosnoj kabini se otvoriše. Luis Vu stupi u sobu. Lutkar se povuče za nekoliko koraka. Luis se spusti u stolicu, više zbog lutkara nego zbog sebe. Izgledaće mu manje opasan ako bude sedeo. Bila je to samopodešavajuća masažna stolica standardne izrade izričito namenjena za ljude. Zavalivši se, Luis oseti slabi miris, koji ga je istovremeno podsetio na policu sa začinima i na hemijsku laboratoriju; bio je pre prijatan nego neprijatan. Tuđinac je sedeo na savijenoj zadnjoj nozi. "Pitaš se zašto sam te doveo ovamo. To će zahtevati izvesno objašnjenje. Šta znaš o mojoj vrsti?" "Dugo je vremena prošlo od školskih dana. Jednom ste imali trgovačko carstvo, zar ne? Ono što mi običavamo da nazivamo 'poznatim svemirom' bilo je samo jedan njegov deo. Znamo da su Trinoki kupovali od vas, a njih nismo sreli već dvadeset godina." "Da, trgovali smo sa Trinokima. Uglavnom posredstvom robota, koliko se sećam." "Imali ste poslovno carstvo staro hiljadama godina, sa prečnikom od mnogo svetlosnih godina. A tada ste otišli, svi. Sve ste ostavili. Zašto?" "Zar se to moglo zaboraviti? Pobegli smo od eksplozije galaktičkog jezgra!" "To mi je poznato." Luis Vu se nejasno prisetio da su lančanu reakciju nove u središtu galaksije otkrili, u stvari, tuđinci. "Ali zašto ste tad pobegli? Sunca iz jezgra pretvorila su se u nove pre deset hiljada godina. Svetlost neće stići dovde za narednih dvadeset hiljada godina." "Ljudima", reče lutkar, "ne bi trebalo dozvoliti da postupaju po svom nahođenju. Vi ćete sigurno sami sebi doći glave. Zar ne uviđate opasnost? Zračenje duž fronta talasa učiniće ovu oblast galaksije nenastanjivom!" "Dvadeset hiljada godina je dugo vremena." "Uništenje za dvadeset hiljada godina je ipak uništenje. Moja vrsta je pobegla u pravcu Magelanovih oblaka. Ali neki od nas su ostali, u slučaju da migracija lutkara dođe u opasnost. Sada je došla." "Oh? Kakvu opasnost?" "Još ne smem da odgovorim na to pitanje. Ali možeš da baciš

pogled na ovo." Lutkar se maši nečega što je stajalo na stolu. Luis, koji se sve vreme pitao gde su smeštene lutkareve ruke, shvati tog časa da su lutkaru usta bile ruke. Uvideo je takođe da su to bile i te kako dobre ruke, kada mu je lutkar oprezno prišao da bi mu dao holo otisak. Labave, gumaste usne razvlačile su mu se inčima od zubiju. Bile su suve kao ljudski prsti i obrubljene čvorićima nalik na prste. Iza četvrtastih vegetarijanskih zuba za trenutak je ugledao palacav, račvasti jezik. On uze holo otisak i zagleda se u njega. U prvi mah nije uspeo da razabere nikakav smisao, ali nastavio je da gleda, čekajući da se samo razreši. Video se mali jarko beli disk koji je mogao da predstavlja sunce spektralnog tipa G0, ili K9 ili K8, sa plitkim usekom zasečenim duž potpuno crne ivice. Pa ipak, blistavi predmet nije bio sunce. Delimično iza njega, naspram tamne pozadine svemira, nalazila se traka plavog neba. Plava traka bila je savršeno ravna, oštrih ivica, čvrsta, veštačka i šira od osvetljenog diska. "Izgleda kao zvezda oko koje se nalazi obruč", reče Luis. "Šta je to?" "Možeš ga zadržati radi proučavanja, ako želiš. Sada ti mogu reći razlog zbog koga sam te doveo ovamo. Predložio sam da obrazujem istraživačku grupu od četiri člana, uključujući tu mene i tebe." "Za kakvo istraživanje?" "Još mi nije dozvoljeno da ti to kažem." "Oh, ma hajde. Trebalo bi da sam lud pa da se naslepo upustim u tako nešto." "Srećan dvestoti rođendan", reče lutkar. "Hvala", uzvrati zbunjeni Luis. "Zašto si napustio rođendansku proslavu?" "To se tebe ne tiče." "Ali tiče me se. Odgovori mi, molim te, Luise Vu. Zašto si napustio vlastitu rođendansku proslavu?" "Jednostavno sam zaključio da dvadeset i četiri časa nisu dovoljna za dvestoti rođendan. Zato sam pošao na put da ga produžim. Stalno sam uzmicao pred linijom ponoći. Kao došljak ti to nećeš shvatiti..." "Mora da si bio ushićen razvojem stvari?" "Ne, ne baš. Ne..."

Nisam bio ushićen, priseti se Luis. Upravo suprotno. Mada je slavlje bilo veoma uspešno. Započeo ga je u jedan minut posle ponoći. Zašto da ne? Imao je prijatelje iz svih vremenskih zona. Nije postojao razlog da se protraći nijedan jedini trenutak. Po celoj kući nalazile su se spavaće garniture za brze, duboke, mačje odmore. Za one koji su mrzeli da bilo šta propuste bilo je droga za buđenje, od kojih su neke imale zanimljiva propratna dejstva, dok druge nisu. Bilo je tu gostiju koje Luis nije video stotinu godina, kao i onih koje je sretao svakog dana. Neki su mu veoma davno bili smrtni neprijatelji. Bilo je tu i žena koje je potpuno zaboravio tako da se stalno iščuđavao kako mu se ukus promenio. Kao što se i moglo predvideti, premnogo vremena utrošeno je na predstavljanje. Postojao je poduži spisak imena koje je trebalo naučiti napamet. Mnogi prijatelji postali su mu stranci. Nekoliko minuta pre ponoći, Luis Vu je ušao u prenosnu kabinu, okrenuo brojčanik i nestao. "Do besvesti sam se dosađivao", reče Luis Vu. "'Pričaj nam o svom poslednjem odsustvu, Luise.' 'Kako možeš da izdržiš sam toliko dugo, Luise?' 'Baš si pametno učinio što si pozvao ambasadora Trinoka, Luise!' 'Dugo se nismo videli, Luise.' 'Hej, Luise, zašto su potrebna tri Džinksijana da bi se obojio oblakoder?'" "Stvarno, zašto?" "Šta zašto?" "Zašto su potrebna tri Džinksijana?" "Oh. Jedan da drži sprej sa bojom, a dvojica da tresu oblakoder gore-dole. Čuo sam taj vic u obdaništu. Sve same starudije moga života, sve bajati vicevi, i to u jednoj ogromnoj kući. Nisam mogao da izdržim." "Ti si čovek nemirnog duha, Luise Vu. Tvoja odsustva... ti si uveo taj običaj, je li tako?" "Ne sećam se gde je to počelo. Veoma lepo je prihvaćeno. Većina mojih prijatelja sada to upražnjava." "Ali ne tako često kao ti. Svakih četrdeset godina ili tu negde ti se umoriš od ljudskog društva. Tada napustiš svetove ljudi i hitaš prema ivici poznatog svemira. Ostaješ van poznatog svemira, sasvim sam u brodu jednosedu, dok te ponovo ne obuzme potreba za društvom. Vratio si se sa svog poslednjeg odsustva, četvrtog po

redu, pre dvadeset godina." "To je moj problem, zar ne?" "Da. Moj problem je jedino regrutacija. Ti si pravi izbor za člana moje ekipe za istraživanje. Prihvataš rizike, ali ih prvo proceniš. Ne plašiš se da budeš sam sa sobom. Dovoljno si obazriv i pametan da si još živ posle dve stotine godina. Nisi zanemario medicinske potrebe, tako da imaš telo dvadesetogodišnjaka. Na kraju, ono najvažnije: izgleda da stvarno uživaš u društvu tuđinaca." "Sigurno." Luis je poznavao nekoliko ksenofoba i smatrao ih je za glupake. Život je postajao strašno dosadan kada se razgovaralo samo sa ljudima. "Ali ti ne bi želeo da ideš naslepo. Luise Vu, zar nije dovoljno to što ću ja, lutkar, biti s tobom? Čega bi ti mogao da se uplašiš, a da se ja ne uplašim prvi? Poslovična je mudra predostrožnost moje vrste." "Tako je", reče Luis. U stvari, bio je upecan. Mešavina ksenofilije, nemira i znatiželje: gde god ide lutkar, ići će i Luis Vu. Ali želeo je da čuje nešto više. Imao je odlične uslove za pogađanje. Došljak ne bi dobrovoljno izabrao da živi u ovakvoj jednoj sobi. Ova sasvim obična hotelska soba, ova nedvosmisleno normalna soba prema shvatanjima čoveka sa Zemlje, mora da je nameštena isključivo radi regrutovanja. "Nećeš mi reći šta nameravaš da istražuješ", reče Luis. "Hoćeš li mi bar kazati gde je to?" "Nalazi se na udaljenosti od dve stotine svetlosnih godina odavde u pravcu Manjeg Oblaka." "Ali biće nam potrebne dve godine da stignemo tamo brzinom hiperpogona." "Neće. Posedujemo brod koji će putovati znatno brže od konvencionalne letelice na hiperpogon. Prevaliće jednu svetlosnu godinu za četiri petine minuta." Luis zinu, ali ništa ne izusti. Minut i četvrt. "Ne bi trebalo da te to iznenađuje, Luise Vu. Kako bismo drugačije bili u stanju da pošaljemo agenta u jezgro galaksije da sazna o lančanoj reakciji nova? Trebalo je da pretpostaviš da jedan takav brod postoji. Ako moja misija bude uspešna, nameravam da taj brod predam posadi, zajedno sa shematskim planovima, koji će im omogućiti da sagrade nove.

Taj brod je, znači, tvoj... honorar, plata, kako se to već kod vas zove. Moći ćeš da se upoznaš sa njegovim letačkim osobenostima kada se budemo pridružili migraciji lutkara. Tamo ćeš saznati šta je to što treba istražiti." Pridružiti se migraciji lutkara... "Uvrsti me", reče Luis Vu. Mogućnost da vidi celu jednu inteligentnu vrstu u pokretu! Ogromne brodove, od kojih svaki prevozi hiljade miliona lutkara, sa besprekornim ekološkim sistemima... "Dobro." Lutkar ustade. "Naša posada će brojati četiri člana. Idemo sada da izaberemo trećeg." On otkaska u prenosnu kabinu. Luis spusti tajanstveni holo u džep i krete za njim. U kabini pokuša da pročita cifru na brojčaniku da odgonetne gde se nalaze, ali lutkar ga okrenu i oni se otisnuše na put. Luis Vu krenu za lutkarom iz kabine i stupi u zamračenu unutrašnjost jednog luksuznog restorana. Prepoznao je mesto po crno-zlatnom dekoru i potkovičastim kabinama koje su zauzimale rasipnički mnogo mesta. Krušenkov restoran u Njujorku. Skeptično šaputanje pratilo je lutkara. Čovek kelner, hladnokrvan kao robot, odvede ih do stola. Jedna od stolica za njim bila je uklonjena i zamenjena četvrtastim jastukom, koji je došljak smestio između bedra i zadnjeg papka kada je seo. "Očekivali su te", zaključi Luis Vu. "Da. Najavio sam se. Krušenko je iskusan u služenju gostijutuđinaca." Luis tog časa primeti i ostale tuđince koji su večerali: četiri kzina za susednim stolom i jednog kdatlina u središtu prostorije. Njihovo prisustvo nije bilo neobično, s obzirom na blizinu zgrade Ujedinjenih Nacija. Luis naruči kiselu tekilu i posluži se čim je stigla. "Ovo je bila dobra zamisao", reče on. "Gotovo da umrem od gladi." "Nismo došli da bismo jeli. Došli smo da regrutujemo našeg trećeg člana." "Oh? U restoranu?" Lutkar uzvrati povišenim glasom, ali ono što je rekao nije bio odgovor. "Još nisi upoznao mog kzina, Khulu Rrita? Držim ga kao domaću životinju." Luisova tekila umalo ne krenu krivim putem. Za stolom iza lutkara nalazila su se četiri zida od narandžastog krzna, sve sam

kzin; dok je lutkar govorio, svi se okrenuše sa iskeženim zubima nalik na igle. Izgledalo je kao da se smeše, ali kod kzina pokazivanje zuba na ovaj način ne predstavlja osmeh. Rritovi pripadaju porodici Patrijarha Kzina. Iskapivši ostatak pića, Luis zaključi da mu je svejedno. U svakom slučaju, uvreda je bila na smrt teška, a čoveka mogu pojesti samo jedanput. Najbliži kzin ustade. Bogato narandžasto krzno, sa crnim krugovima oko očiju, pokrivalo je nešto što je moglo da predstavlja vrlo debelu, prugastu mačku, visoku osam stopa. Telesina je bila mišićava, glatka snažna i čudno raspoređena oko takođe čudnog kostura. Iz proreza na šakama, nalik na crne kožne rukavice, iskliznuše zaoštrene i uglačane kandže. Četvrt tone inteligentnog mesoždera nadvi se nad lutkarom i reče: "Reci mi, zašto misliš da možeš uvrediti Patrijarha Kzina i ostati u životu?" Lutkar smesta odgovori i to otresito. "Ja sam bio taj koji je, na svetu koji kruži oko Bete Lire, šutnuo u stomak zadnjim papkom kzina po imenu Kapetan-Šuft, slomivši mu tri podupirača endoskeletne strukture. Potreban mi je jedan hrabar kzin." "Nastavi", reče kzin crnih očiju. Uprkos ograničenjima građe usta, kzin je odlično govorio međunarodni jezik. U njegovom glasu nije mogao da se primeti ni najmanji znak ljutnje koju mora da je osećao. Ako je suditi po osećanjima koja su ispoljavali kzin i lutkar, Luis je lako mogao da zamisli kako prisustvuje nekom drevnom obredu. Ali meso koje je posluženo kzinima bilo je krvavo i pušilo se; bilo je zagrejano do telesne temperature upravo pre nego što je izneseno na sto. Svi kzini su se osmehivali. "Ovaj čovek i ja", reče lutkar, "istražićemo mesto o kakvom jedan kzin nikada nije ni sanjao. Biće nam potreban kzin u posadi. Sme li kzin da krene za lutkarom?" "Priča se da su lutkari biljojedi i da radije zaobilaze bitku nego što se u nju upuštaju." "Presudićeš sam. Ako preživiš, tvoja nagrada biće planovi za novi dragoceni tip svemirske letelice, kao i sam model broda. A možda će ti se ovakva pogodba učiniti odveć opasnom." Luis shvati tog časa da lutkar hotimice vređa kzine. Niko još nije

kzine uplašio opasnošću, zato je poznato da oni ne prezaju ni pred čim. Ali kzinova jedina primedba bila je: "Prihvatam." Ostala tri kzina zafrktaše na njega. Prvi kzin uzvrati im istom merom. Govor jednog kzina zvučao je kao okršaj mačaka. Četiri kzina u bučnoj prepirci ispuštala su zvuke nalik na mačji rat. U restoranu se automatski uključiše zvučni prigušivači i frktanje postade udaljeno, mada nije prestajalo. Luis naruči još jedno piće. S obzirom na ono što je znao o istoriji kzina, ova četvorica mora da su se jedva uzdržavala. Lutkar je još bio živ. Prepirka zamuknu i četiri kzina se ponovo okrenuše prema njima. Onaj sa crnim krugovima oko očiju reče: "Kako se zoveš?" "Uzeo sam ljudsko ime Nesus", reče lutkar. "Moje pravo ime je..." Iz lutkarevih izuzetnih grla za trenutak se razleže orkestarska muzika. "Pa, dobro, Nesuse. Treba da znaš da nas četvorica predstavljamo ambasadu na Zemlji. Pošto sam samo učenik i kzin niskog roda, ja nemam imena. Zovu me prema mojoj profesiji: Govornik-Životinjama." Luis se uzdrža. "Problem je u tome što smo ovde potrebni. Važni pregovori... ali to se vas ne tiče. Odlučili smo da se jedino za mene može naći zamena. Ako se pokaže vrednim imati tu vašu novu vrstu broda, pridružiću se. U suprotnom, moraću svoju hrabrost da iskažem na drugi način." "Zadovoljan sam", reče lutkar i ustade. Luis ostade da sedi, upitavši: "Kako se na kzinskom kaže tvoja titula?" "Na Junakovom jeziku..." Kzin zareža, povisivši glas. "Zašto onda nisi to naveo kao svoju titulu? Da li je to bila namerna uvreda?" "Da", reče Govornik-Životinjama. "Bio sam rasrđen." Naviknut na sopstvena merila taktičnosti, Luis je očekivao da kzin slaže. Tada bi se Luis pretvarao da mu veruje, a kzin bi u budućnosti bio učtiviji... ali sada je bilo kasno za povlačenje. Luis je oklevao delić sekunde pre nego što je rekao: "A kakav je običaj?"

"Moramo se boriti goloruki... čim me izazoveš. Ili jedan od nas mora da se izvine." Luis ustade. Srljao je u samoubistvo; ali on je tanj dobro znao kakav je običaj. "Izazivam te", reče on. "Zub protiv zuba, kandža protiv nokta, dok ne budemo mogli da u miru delimo vaseljenu." Ne podižući glavu, kzin koga su zvali Hrot, progovori: "Moram da se izvinem u ime svog druga, Govornika-Životinjama." Luis reče: "A?" "To je moja dužnost", reče kzin sa žutim prugama. "Da se nađem u situacijama kada neko mora da se izvine, jer borba je kzinima u krvi. Znamo šta se događa kada se borimo. Danas nas nema ni osminu koliko nas je bilo kada je kzin prvi put sreo čoveka. Naši kolonijalni svetovi su vaši kolonijalni svetovi, naše rase robova su oslobođene i naučene da se služe ljudskom tehnologijom i da prihvataju ljudsku etiku. Kada se nađemo u prilici da se izvinemo ili da se borimo, moja dužnost je da se izvinim." Luis sede. Izgledalo je da će preživeti. On reče: "Ne bih želeo tvoj posao ni za šta na svetu." "Verovatno ne, ako bi se borio goloruk protiv kzina. Ali Patrijarh je zaključio da sam nesposoban za bilo šta drugo. Nisam mnogo inteligentan, slabog sam zdravlja, koordinacija mi je užasna. Kako drugačije da zadržim svoje ime?" Luis otpi jedan gutljaj i požele da neko promeni temu razgovora. Ponizan kzin ga je zbunjivao. "Hajde da jedemo", reče onaj koga su zvali GovornikŽivotinjama. "Sem ako naša misija nije hitna, Nesuse." "Ni najmanje. Posada nam još nije sakupljena. Moje kolege će me nazvati kada pronađu četvrtog člana posade. Svakako, hajde da jedemo." Govornik-Životinjama dodade još nešto pre nego što se vratio za svoj sto, "Luise Vu smatram da je tvoj izazov bio preopširan. Kada se izaziva kzin, dovoljan je samo vrisak. Ti vrištiš i skačeš." "Vrištiš i skačeš", reče Luis. "Sjajno."

2. I NJEGOVA ŠAROLIKA POSADA Luis Vu je poznavao ljude koji su zatvarali oči kada su putovali prenosnim kabinama. Prostorni skok izazivao je kod njih vrtoglavicu. Za Luisa je to bila glupost; ali imao je on i znatno čudnije prijatelje. Držao je oči otvorene dok je okretao brojčanik. Tuđinci koji su ga posmatrali nestadoše. Neko povika: "Hej! Vratio se!" Unaokolo se okupila gomila. Luis gurnu vrata prema ljudima. "Baš ste budale! Zar niko od vas nije otišao kući?" On raširi ruke da ih obujmi, a zatim ih potisnu napred poput lavine, primoravši ih da ustuknu. "Oslobodite vrata, gedžovani! Dolazi mi još gostiju." "Divno!" povika mu jedan glas u uvo. Nečije ruke uhvatiše mu šaku i tutnuše mu među prste okruglu posudu za piće. Luis obgrli sedmoro ili osmoro pozvanih gostiju i osmehom uzvrati na dobrodošlicu. Luis Vu. Iz daljine je ličio na Orijentalca, sa bledom kožom i opuštenom belom kosom. Bogata plava odora bila mu je nemarno naborana, tako da bi čovek očekivao da mu sputava pokrete, ali nije bilo tako. Viđeno izbliza, sve je to bila obmana. Koža mu nije bila bledožuto-smeđa, već glatko, hromatski žuta, poput nijanse sa korica stripa o Fuu Mančuu. Kika mu je izgledala predebela; nije osedela od starosti, već je bila čisto bela, sa izvesnim prelivom plavetnila, slično sjaju zvezde patuljka. Kao i svi ravnozemci, Luis Vu je obilato koristio kozmetičke boje. Ravnozemac. Moglo se to reći na prvi pogled. Crte lica nisu mu bile ni kavkaske ni mongolske ni crnačke, mada je bilo tragova svih triju: jednoobrazna mešavina za koju su bili potrebni vekovi. Pri sili teže od 9,98 metara u sekundi na kvadrat, držanje mu je bilo nesvesno prirodno. On uze okruglu posudu za piće i poče da deli osmehe svojim gostima. Osmehujući se tako unaokolo, on se najednom nađe tik ispred dva srebrna oka puna odraza. Neka Tila Braun nekako je uspela da se progura do njega i sada ga je dodirivala nosom i grudima. Koža joj je bila plava i prošarana srebrnim nitima; frizura joj je nalikovala plamenovima logorske vatre; oči su joj bile ispupčena ogledala. Imala je dvadeset godina; Luis je već ranije imao priliku da popriča sa njom. Vodila je lake

razgovore, pune opštih mesta i lakog oduševljavanja; ali bila je veoma lepa. "Moram nešto da te pitam", reče ona bez daha. "Kako ti je uspelo da dovedeš jednog Trinoka?" "Nemoj mi reći da je još ovde." "Oh, ne. Ponestajalo mu je vazduha pa je morao da ode kući." "Providna laž", uzvrati Luis. "Trinok može nedeljama da opstane u vazduhu. Pa, ako te zanima, baš taj Trinok jednom je bio moj gost i zatvorenik nekoliko nedelja. Njegov brod i posada nastradali su na ivici poznatog svemira i ja sam morao da ga prebacim do zapovednika tamošnjeg sektora kako bi mu obezbedili neophodnu životnu sredinu." U devojčinim očima očitavalo se ushićeno čuđenje. Činjenica da su se nalazile na istom nivou sa njegovim, Luisu je u isti mah izgledala i prijatna i neobična. Krhka lepota Tile Braun činila ju je nižom nego što je, u stvari, bila. Trenutak potom, ona se zagleda preko Luisovog ramena i oči joj se još više otvoriše. Okrenuvši se, Luis se isceri. Iz prenosne kabine iskaska Nesus, lutkar. Luis je mislio na ovo dok su odlazili od Krušenka. Pokušavao je da ubedi Nesusa da im kaže nešto o predviđenom odredištu. Ali lutkar se plašio špijunskih zraka. "Hajdemo onda kod mene", predložio je Luis. "Ali tvoji gosti!" "Nema ih u mojoj kancelariji, baš kao ni prisluškivača. Pored toga, pomislite kakvog će iznenađenja biti na proslavi! Pod pretpostavkom da svi nisu otišli kući." Luis je samo mogao da poželi ovakav utisak. Uskoro je u odaji jedini zvuk predstavljalo tapkanje lutkarevih papaka. Posle njega u stvarnosti se obre Govornik-Životinjama. Kzin stade da promatra more ljudskih lica, oko kabine. Zatim se lagano iskezio. Neko sasu pola čaše vina u skupljen dlan. Veliki gest. Sa grane je ljutito brbljala jedna orhiduša sa Gamidžija. Ljudi se odmakoše od prenosne kabine. Čuli su se komentari: "Dobro si. I ja sam ih video." "Pilule za trežnjenje. Čekaj da pogledam u torbicu." "Paklena zabava, zar ne?" "Dobri stari Luis." "Kako reče da se zove ta stvar?" Nisu znali kako da se odnose prema Nesusu. Uglavnom su se

pravili da ne primećuju lutkara; plašili su se da prave komentare na njegov račun kako ne bi ispali budale. Još su se čudnije ponašali kada je u pitanju bio Govornik-Životinjama. Prema kzinu, nekada čovekovom najopasnijem neprijatelju, ophodili su se sa strahopoštovanjem; kao da je bio kakav heroj. "Prati me ", reče Luis lutkaru. S malo sreće kzin će slediti obojicu. "Izvinite nas", uzviknu on i prokrči sebi put kroz gomilu. Kao odgovor na razna uzbuđena i zbunjena pitanja on se samo tajanstveno cerio. Kada su se našli u sigurnosti njegove kancelarije, Luis zabravi vrata i uključi protivšpijunažni uređaj. "U redu. Ko želi neko osveženje?" "Ako možeš da ugreješ malo burbona, mogao bih da ga popijem", reče kzin. "Ako ne možeš da ga ugreješ, ipak ću moći da ga popijem." "Nesuse?" "Prijaće mi bilo kakav voćni sok. Imaš li topli sok od šargarepe?" "Bah", reče Luis, davši nalog automatskom baru koji je proizvodio mehurove toplog soka od šargarepe. Dok se Nesus odmarao na presavijenoj zadnjoj nozi, kzin se svom težinom spusti na naduveno jastuče za klečanje. Pod njegovom težinom trebalo je da se rasprsne poput nekog majušnog balona. Čovekov drugi najstariji neprijatelj znatiželjno je gledao i smešno balansirao na jastučetu, premalom za njega. Ratovi između čoveka i kzina bili su mnogobrojni i užasni. Da su kzini dobili prvi od tih ratova, ljudski rod bi večno služio kao izvor robova i mesa. Ali kzini su mnogo pretrpeli u ratovima koji su sledili. Bili su skloni da napadaju pre nego što bi bili spremni. Nisu znali za strpljenje, milosrđe ili ograničen rat. Svako vojevanje stajalo ih je dobrog dela stanovništva, a zaplenjeno je u znak odmazde i nekoliko njihovih svetova. Dvesta pedeset godina kzini nisu napali svemir nastanjen ljudima. Nisu imali čime da napadnu. Ali ni ljudi nisu napadali svetove kzina dvesta pedeset godina; nijedan kzin to nije mogao da razume. Ljudi su ih strašno zbunjivali. Bili su neotesani i žilavi, a Nesus, priznata kukavica uvredio je

četiri potpuno odrasla kzina u javnom restoranu. "De, ponovo da čujem", reče Luis, "o poslovičnoj predostrožnosti lutkara: zaboravljam." "Možda nisam bio baš pošten prema tebi, Luise. Moji sunarodnici me drže za ludaka." "Oh, divno." Luis srknu iz okrugle posude koju mu je dodala nepoznata ruka. Piće je bilo spravljeno od votke, soka od bobica i struganog leđa. Kzin je bez prestanka mahao repom. "Zašto da putujemo sa priznatim manijakom? Mora da si luđi od većine kada želiš da putuješ sa jednim kzinom." "Vi se suviše lako uzbudujete", reče Nesus svojim mekim, ubedljivim, nepodnošljivo senzualnim glasom. "Ljudi nikada nisu sreli nekog lutkara koga njegovi sunarodnici nisu smatrali za ludaka. Nijedan tuđinac nije nikada video lutkara, i nijedan priseban lutkar nikada ne bi poverio svoj život nesigurnom sistemu za održavanje života u vasionskoj letelici ili nepoznatim i verovatno smrtnim opasnostima jednog tuđinskog sveta." "Ludi lutkar, odrastao kzin i ja. Najbolje bi bilo da četvrti član posade bude psihijatar." "A zašto, molim te?" "Nisam birao nasumice." Lutkar srknu piće iz okrugle posude jednim ustima dok je drugima govorio. "Kao prvo, tu sam bio ja. Putovanje koje preduzimamo treba da koristi mojoj vrsti; stoga moramo uvrstiti jednog svog predstavnika. A on treba da je dovoljno lud da se suoči sa nepoznatim svetom, ali ipak dovoljno priseban da se koristi svojim intelektom kako bi preživeo. Ispalo je da ja najviše odgovaram tom modelu. Imali smo razloga što smo uvrstili jednog kzina. GovorničeŽivotinjama, ono što ti sada poveravam jeste tajna. Već duže vremena promatramo tvoju vrstu. Znali smo za vas čak i pre nego što ste napali ljudski rod." "Dobro je što se niste pokazali", promrmlja kzin. "Tačno. Iz prve smo zaključili da su kzini nekorisni i opasni. Započet je čitav lanac istraživanja koja su imala za cilj da uvide da li je moguće vašu vrstu sasvim zatrti." "Svezaću ti vratove u mornarski čvor." "Nećeš ti počiniti nikakvo nasilje."

Kzin ustade. "On je u pravu", reče Luis. "Sedi, Govorniče. Ne bi ti se isplatilo da ubiješ jednog lutkara." Kzin sede. Jastuče je još jednom izdržalo. "Projekat je odložen", reče Nesus. "Otkrili smo da ratovi između ljudi i kzina u dovoljnoj meri suzbijaju širenje kzina i na taj način vas čine manje opasnim. Nastavili smo da posmatramo. Šest puta za nekoliko vekova napali ste svetove ljudi. Šest puta ste bili poraženi i u svakom ratu ste izgubili približno trećinu muškog stanovništva. Treba li da komentarišem ispoljen nivo inteligencije? Ne? U svakom slučaju nikada vam nije pretilo stvarno istrebljenje. Vaše neinteligentne ženke uglavnom nije pogađao rat, tako da je naredno pokolenje pomagalo da se nadoknadi izgubljeno. Pa ipak neumitno ste gubili carstvo koje ste podizali hiljadama godina. Postalo nam je jasno da se kzini razvijaju neverovatnom brzinom." "Razvijaju?" Nesus profrkta jednu reč na Junakovom jeziku. Luis poskoči. Nije ni slutio da su lutkareva grla kadra za tako nešto. "Da", reče Govornik-Životinjama, "mislim da je bilo tako kao što si rekao. Ali ne razumem naravoučenije." "Razvitak zavisi od toga da li su preživeli najsposobniji. Nakon nekoliko stotina kzinskih godina najsposobniji predstavnici vaše vrste bili su oni članovi koji su se ponašali razumno i koji su se uzdržavali da ratuju sa ljudima. Rezultati su očigledni. Već gotovo dve stotine kzinskih godina vlada mir između ljudi i kzina." "Ali ratovati ne bi imalo smisla! Nismo bili u stanju da pobedimo!" "To nije sprečavalo vaše pretke." Govornik-Životinjama otpi gutljaj toplog burbona. Njegov goli, ružičasti rep, nalik na pacovski, nemirno je mlatarao unaokolo. "Tvoja vrsta bila je desetkovana", reče lutkar. "Svi današnji živi kzini potiču od onih koji su izbegli smrt u ratovima sa ljudima. Neki među nama misle da današnji kzini poseduju inteligenciju, sposobnost uživljavanja ili samoobuzdavanja, što je neophodno za saradnju sa rasama koje su im strane." "I tako ti rizikuješ život da bi putovao sa jednim kzinom." "Da", reče Nesus i sav zadrhta. "Imam jak razlog. Nagovešteno

mi je da će mi biti dozvoljeno da se razmnožavam ako uspem da pokažem vrednost svoje hrabrosti, iskoristivši je za dobrobit moje vrste." "Nisu se baš pretrgli", reče Luis. "Postoji još jedan razlog zbog čega sam uzeo kzina. Suočićemo se sa neobičnim životnim sredinama u kojima se kriju nepoznate opasnosti. Ko će me štiti? Ko bi za to bio pogodniji od jednog kzina?" "Da štitim lutkara?" "Da li to zvuči sumanuto?" "Zvuči", reče Govornik-Životinjama. "Ali nije lišeno izvesne duhovitosti. Šta je sa ovim, Luisom Vuom?" "Mnogo nam se više isplatila saradnja sa ljudima. Naravno, na kraju smo izabrali jednog čoveka. Luis Gridli Vu uživa glas osobe koja uvek ume da se snađe, na svoj nemaran, nesmotren način." "Nemaran jeste, a i nesmotren. Izazvao me je na pojedinačnu borbu." "Da li bi prihvatio da Hrot nije bio prisutan? Da li bi mu naneo povrede?" "Pa da me osramoćenog pošalju kući, zato što sam izazvao najveći međuvrsni incident? Ali nije u tome stvar", dodade kzin. "Je li tako?" "Možda i jeste. Luis je živ. Tebi je sada jasno da ne možeš da vladaš njime pomoću straha. Smatraš li da ti to odgovara?" Luis je mudro ćutao. Ako je lutkar želeo da mu ukaže čast zbog hladne promišljenosti, nije imao ništa protiv. "Pričao si o svojim pobudama", reče Govornik. "Da čujemo sada nešto o mojima. Šta ja dobijam ako ti se pridružim na putovanju?" I oni se dadoše na posao. Za lutkare je kvantna II hiperpogonska skretnica predstavljala nekorisnu imovinu koja se ne može ni prodati ni pokloniti. Pomoću nje bi brod prevalio svetlosnu godinu za minut i četvrt, dok bi konvencijalnoj letelici za prevaljivanje iste razdaljine bilo potrebno tri dana. Ali u konvencionalnoj letelici bilo je mesta za teret. "Ugradili smo motor u jedan od brodova četvrte generacije, najveći koji je napravila firma 'Opštih proizvoda'. Kada su naučnici i inženjeri završili posao, gotovo cela unutrašnjost otišla je na

hiperpogonsku skretnicu. Putovanje će nam biti pomalo teskobno." "Eksperimentalno vozilo", reče kzin. "Koliko je podrobno bilo ispitano?" "Jednom je prevalilo put do jezgra galaksije i nazad." Ali to mu je bilo i jedini let! Lutkari nisu bili u stanju da ga sami ispitaju, niti su mogli da pronađu druge vrste koje bi to obavile; jer nalazili su se usred migracije. Brod praktično ne bi nosio nikakav teret, mada je u prečniku imao više od milje. Dalje, nije mogao da uspori, a da se ne vrati u normalan svemir. "Nije nam potreban", reče Nesus. "Ali vama jeste. Nameravamo da ga predamo posadi, zajedno sa kopijama planova za izradu novih. Sigurno ćete biti kadri da sami poboljšate projekat." "To će mi pribaviti ime", reče kzin. "Ime. Moram videti kako radi tvoj brod." "Za vreme našeg putovanja u nepoznato." "Patrijarh bi mi dodelio ime za takav brod. Siguran sam da bi. Koje ime da izaberem? Možda... ", kzin zareža povišenim glasom. Lutkar odgovori na istom jeziku. Luis se nervozno pomeri. Nije mogao da prati Junakov jezik. Razmišljao je da ih ostavi u tom razgovoru, ali mu sinu bolja ideja. On izvuče lutkarev holo iz džepa, baci ga preko sobe u kzinovo krzneno krilo. Kzin ga oprezno uze svojim mekim crni prstima. "Izgleda kao zvezda okružena prstenom", primeti on. "Šta je to?" "U vezi je sa našim odredištem", reče lutkar. "Ne mogu vam ništa više reći, za sada." "Kakva tajanstvenost. Pa, kada možemo da krenemo?" "Prema mom proračunu, u pitanju su dani. Moji agenti još tragaju za kvalifikovanim četvrtim članom naše istraživačke ekipe." "I tako, mi treba ovde da čekamo dok se oni nakanjuju. Luise, hoćemo li da se pridružimo tvojim gostima?" Luis ustade, protegnuvši se. "Naravno, hajde da ih zabavimo. Govorniče, pre nego što iziđemo, imam predlog. Samo nemoj ovo da shvatiš kao povredu svog dostojanstva. U pitanju je samo jedna ideja..." Gosti su se podelili u grupe: gledaoci trodimenzionalne TV, igrači bridža i pokera, ljubavnici u parovima ili većim grupama,

pripovedači priča, žrtve dosade. Napolju, na travnjaku, pod sumagličastim ranim jutarnjim suncem, stajala je mešovita grupa žrtava dosade i ksenofila; sa njima su, naravno, bili Nesus i Govornik-Životinjama. Tu su se takođe nalazili Luis Vu, Tila Braun i jedan pregrejan bar-automat. Travnjak je održavan prema drevnom britanskom receptu: sejan je i kresan tokom pet stotina godina. Nakon tih pola milenijuma došlo je do kraha berza koji nije imao uticaja na Luisa Vua, ali je zato ostavio bez prebijene pare neku prečasnu baronsku porodicu. Trava je bila zelena i sjajna, očigledno prava: niko nikada nije pokvario njene gene u želji da je poboljša. U dnu talasastog zelenog nagiba nalazilo se igralište za tenis na kome su sićušne spodobe veoma žustro trčale, skakale i mahale povećim, reketima. "Vežbanje je divno", reče Luis. "U stanju sam da sedim i ceo dan da gledam druge kako vežbaju." Tilin smeh ga iznenadi. Dokono je razmišljao o milionima šala koje ona nikada nije čula, veoma, veoma starih koje niko više ne priča. Od tih miliona šala koje je Luis znao napamet, devedeset odsto mora da je zastarelo. Prošlost i sadašnjost predstavljaju lošu mešavinu. Bar-automat dolebde do Luisa i ostade u nagnutom položaju. Luisova glava nalazila se u Tilinom krilu; njegova želja da dosegne tastaturu ležećki, nagna napravu da mu se primakne. On otkuca narudžbinu za dve moke, uhvati okrugle posude dok su ispadale iz proreza i dodade jednu Tili. "Ličiš na devojku koju sam nekada poznavao", reče on. "Da li si ikada čula za Paulu Šerenkov?" "Karikaturistu? Iz Bostona?" "Aha. Danas živi na Uspesmo." "Moja pra-pra-prabaka. Posetili smo je jednom." "Veoma davno mi je ošinula srce. Mogla bi biti njena bliznakinja." Tilin smeh prijatno je treperio niz Luisovu kičmu. "Obećavam da ti neću ošinuti srce ako mi kažeš šta to znači." Luis stade da razmišlja. Izmislio je taj izraz, stvorio ga da bi samome sebi objasnio šta mu se tada dogodilo. Nije ga često upotrebljavao, ali nikada nije morao da ga objašnjava. Svi su uvek znali šta je hteo da kaže.

Tiho, mirno jutro. Ako bi sada otišao na počinak, spavao bi dvanaest sati. Otrovi umora veoma su ga iscrpili. Glava mu je našla udobno mesto za odmor u Tilinom krilu. Polovinu Luisovih gostiju sačinjavale su žene, a mnoge od njih bile su mu ranijih godina supruge ili ljubavnice. Za vreme prvog dela proslave, slavio je svoj rođendan privatno sa tri žene, sa tri koje su mu nekada mnogo značile, a i on njima. Tri? Četiri? Ne, tri. Izgledalo je kao da mu niko više ne može ošinuti srce. Dve stotine godina ostavilo je suviše ožiljaka na njegovoj ličnosti. A sada se dokono i udobno odmarao u krilu jedne strankinje koja je veoma ličila na Paulu Šerenkov. "Zaljubio sam se u nju", reče on. "Poznavali smo se godinama. Čak smo se i sastajali. Zatim, jedne noći, započesmo razgovor i - bum. Bio sam zaljubljen. Mislio sam da i ona mene voli. Hoću da kažem, te noći nismo zajedno spavali. Zaprosio sam je. Odbila me je. Trudila se da se probije. Rekla je da nema vremena za udaju. Pa ipak smo planirali da odemo na put do Amazonskog nacionalnog parka, na neku vrstu surogata medenog meseca. Sledeća nedelja bila je puna uspona i padova. Prvo, uspon. Pribavio sam karte i rezervacije za hotel. Da li si se ikada tako jako zaljubila u nekoga da ti se činilo da ga nisi dostojna?" "Ne." "Bio sam mlad. Proveo sam dva dana, ubeđujući samoga sebe da sam dostojan Paule Šerenkov. I uspeo sam. Tada me je nazvala i otkazala putovanje. Čak se ni ne sećam zbog čega. Imala je neki jak razlog. Te nedelje sam je izveo nekoliko puta na večeru. Ništa se nije dogodilo. Pokušavao sam da ne vršim pritisak na nju. Verovatno nije ni pomišljala na to pod kakvim sam ja pritiskom. Dizao sam se i spuštao poput jo joa. Zatim je omekšala. Dopadao sam joj se. Lepo nam je bilo zajedno. Trebalo je da budemo dobri prijatelji. Nisam bio njen tip", reče Luis. "Mislio sam da se volimo. Možda je i ona to mislila nekih nedelju dana. Nije bila okrutna. Jednostavno, nije znala šta se dešava." "Ali šta je to ošinuti srce?" Luis podiže pogled prema Tili Braun. Srebrne oči mu uzvratiše praznim pogledom i Luis shvati da ona nije razumela nijednu jedinu reč.

Luis se družio sa tuđincima. Instinktivno ili vežbom naučio je da oseti kada je neki pojam bio suviše stran da bi se mogao prihvatiti ili saopštiti. Ovde je došlo do jednog takvog elementarnog kratkog spoja u saobraćanju. Kakav je samo čudovišan bezdan delio Luisa Vua i ovu dvadesetogodišnju devojku! Zar je stvarno tako strašno ostario? Ako je tako, da li je Luis Vu još ljudsko biće? Praznooka Tila čekala je na prosvetljenje. "Tanj!" opsova Luis, i ustade. Blatnjave mrlje lagano su mu klizile niz odoru i otpadale sa poruba. Lutkar Nesus držao je slovo o etici. Prekinuo se (sasvim doslovno, govoreći obema ustima, na oduševljavanje svojih obožavalaca) da bi odgovorio na Luisovo pitanje. Ne, nema vesti od njegovih agenata. Govornik-Životinjama, slično okružen, prućio se po travi nalik na veliko narandžasto brdo. Dve žene su ga češkale po krznu iza ušiju. Čudne uši kzina, koje su mogle da se rašire poput ružičastih kineskih suncobrana ili da se priljube uz glavu, bile su širom raskriljene; Luis je mogao da vidi crtež istetoviran na površinama oba uveta. "Pa", obrati mu se Luis, "nisam li bio sjajan?" "Bio si", promrmlja kzin ravnodušno. Luis se nasmeja u sebi, Kzin, strašna zver? Ali ko se može plašiti kzina koga češkaju iza uveta? To je pomoglo Luisovim gostima da se opuste, kao i kzinu. Sve što je na višem razvojnom stupnju od poljskog miša voli da bude češkano iza uha. "Došlo je do preokreta", pospano promrmlja kzin. "Muškarac se približava ženki koja me češka i primećuje da bi mu bilo prijatno kada bi i njemu posvetila istu pažnju. Njih dvoje odlazi. Dolazi druga ženka kao zamena. Kako mora da je zanimljivo pripadati vrsti dva inteligentna pola." "Ponekada to veoma zapetljava stvari." "Stvarno?" Devojka kod kzinovog levog ramena... koža joj je bila kao svemir crna, izvezena zvezdama i galaksijama, a kosa hladni beli potok kometinog repa... podiže pogled sa onoga što je radila. "Tila, preuzmi", reče ona veselo. "Gladna sam." Tila predusretljivo kleknu pored velike narandžaste glave. Luis

reče: "Tila Braun - Govornik-Životinjama. Neka vam je..." "...srećno. Šta to bi? Oh, Nesuse, Šta je?" Muzika je poticala iz lutkarevih izvanrednih grla. Nesus se grubo progura između Luisa i devojke. "Ti si Tila Jandrova Braun, lični broj IKLUGGTYN?" Devojka je bila iznenađena, ali ne i uplašena. "Tako se zovem. Ne sećam se ličnog broja. U čemu je stvar?" "Već gotovo nedelju dana pročešljavamo Zemlju ne bismo li te našli. A sada te zatičem na skupu na koji sam slučajno dospeo! Izgrdiću svoje agente." "Oh, ne", reče blago Luis. Tila nespretno ustade. "Nisam se krila ni od tebe niti od bilo kog drugog... vanzemaljca. U čemu je stvar?" "Stani!" Luis se postavi između Nesusa i devojke. "Nesuse, Tila Braun očito nije istraživač. Uzmi nekog drugog." "Ali, Luise..." "Samo trenutak." Kzin se pridizao. "Luise, dopusti da biljojed sam izabere članove svoje posade." "Ali pogledaj je!" "Pogledaj sebe, Luise. Jedva dva metra visok, mršav čak i za čoveka. Da li si ti istraživač? Da li je Nesus?" "Šta se, tanj, događa?" upita Tila. Nesus užurbano reče: "Liuse, hajde da se povučemo u tvoju kancelariju. Tila Braun, moramo ti nešto predložiti. Ne moraš prihvatiti, ni saslušati, ali naš predlog ti se može učiniti zanimljivim." Prepirka se nastavila u Luisovoj kancelariji. "Ona odgovara mojim uslovima", navaljivao je Nesus. "Moramo je uzeti u obzir." "Ne može biti da je ona jedina na Zemlji!" "Ne, Luise. Nikako. Ali nismo bili u stanju da stupimo u kontakt s bilo kim drugim." "A za šta me to uzimate u obzir?" Lutkar poče da joj objašnjava. Ispade da Tilu Braun ne zanima svemir, da nije čak bila ni na Mesecu i da ne namerava da ide iza granice poznatog svemira. Drugi kvantni hiperpogon nije izazvao njenu pohlepnost. Kada je postala uznemirena i zbunjena, Luis ponovo upade.

"Nesuse, koji su to uslovi kojima Tila savršeno odgovara?" "Moji agenti su tragali za potomcima onih koji su dobili na lutriji Pravo rađanja." "Predajem se. Ti si zaista lud." "Ne, Luise. Moja naređenja potiču od samog Poslednjeg, od onoga koji nas sve vodi. Njegova razboritost se ne dovodi u pitanje. Mogu li da objasnim?" Za ljude kontrola rađanja dugo vremena nije predstavljala neki veći problem. U današnje vreme se pacijentu pod kožu podlaktice ugradivao sićušni kristal. Kristalu je, bila potrebna godina da se rastopi. U tom razdoblju pacijent ne bi bio u stanju da začne dete. U ranijim vekovima koristile su se nespretnije metode. Sredinom dvadeset prvog veka broj stanovnika Zemlje stabilizovao se na osamnaest milijardi. Odbor za plodnost, pododeljenje Ujedinjenih Nacija, sačinio je i sproveo u delo zakone o kontroli rađanja. Ti zakoni nisu menjani više od pet stotina godina: dvoje dece po paru, već prema odluci Odbora za plodnost. Odbor je određivao ko može postati roditelj i koliko puta. Odbor je imao pravo da nagradi neki par još jednim detetom, drugom da zabrani da ima decu i sve to na osnovu poželjnih ili nepoželjnih gena. "Neverovatno", reče kzin. "Zašto? Svet je postajao tanj prenatrpan, sa osamnaest milijardi ljudi kojima na raspolaganju stoji prilično primitivna tehnologija." "Kada bi Patrijarhat pokušao da nametne kzinima jedan takav zakon, mi bismo ga istrebili zbog nečuvene drskosti." Ali ljudi nisu bili kzini. Zakon se dobro držao nekih pet stotina godina. Tada, pre dvesta godina, počeli su da kruže glasovi o prevarama u Odboru za plodnost. Skandal je na kraju doveo do promene zakona o kontroli rađanja. Sada svako ljudsko biće ima prava da jednom postane roditelj, bez obzira na stanje njegovih gena. Osim toga, drugo i treće pravo rađanja mogli su se dobiti automatski: za visoki koeficijenat inteligencije postignut na testu, za naročite zasluge, za korisne psihičke moći, kao što su Svevideće oči ili potpuna usmerenost, ili za gene održanja kao što su telepatija, prirodna dugovečnost ili odlični zubi.

Prava na rađanje mogla su se kupiti po milion zvezda jedno. Zašto da ne? Sposobnost pravljenja novca predstavjala je ispitan, dokazan činilac održanja. Pored toga, time su se smanjivali pokušaji podmićivanja. Za dobijanje prava na rođenje takođe se moglo boriti u areni, pod uslovom da još nije iskorišćeno prvo. Pobednik bi dobijao drugo i treće pravo na rođenje; onaj koji izgubi gubio bi prvo pravo na rođenje i život. Stvari su se tako izravnavale. "Video sam te predstave na vašim zabavnim programima", reče Govornik. "Mislio sam da se bore zbog zabave." "Jok, sasvim su ozbiljni", reče Luis. Tila se zakikota. "A lutrija?" "Ukratko", reče Nesus, "čak i sa začinom za sprečavanje starenja ljudi, na Zemlji ih više umire nego što se rađa, uzmimo bilo koju proteklu godinu..." I tako je svake godine Odbor za plodnost sabirao broj umrlih i broj emigranata, pa oduzimao od njega broj rođenih i broj imigranata, a zatim dobijenu razliku stavio u bubanj novogodišnje lutrije iz koga su srećnici dobijali pravo na rađanje. Svako je mogao da učestvuje. S malo sreće mogli ste da imate desetoro ili dvadesetoro dece - ako je to značilo biti srećan. Čak ni osuđeni kriminalci nisu se mogli isključiti iz lutrije za pravo rađanja. "I sam sam imao četvoro dece", reče Luis Vu. "Jedno sam dobio na lutriji. Sreli biste troje od njih, da ste došli dvanaest sati ranije." "To zvuči veoma čudno i složeno. Kada broj kzina postane preveliki, mi..." "Napadnete najbliži ljudski svet." "Ne, nikako, Luise. Međusobno se borimo. Što nas više ima to su veće mogućnosti da jedan kzin uvredi drugoga. Naš populacioni problem sam se rešava. Kod nas nikada nije postojao vaš populacioni red veličine od dva puta osam na deseti stvorenja na jednoj planeti!" "Čini mi se da počinjem da shvatam", reče Tila Braun. "Moji roditelji su oboje dobili na lutriji." Nasmeja se pomalo nervozno. "Inače ja uopšte ne bih ni bila rođena. Kada bolje razmislim, moj deda..." "Svi tvoji preci pet pokolenja unazad rođeni su zahvaljujući dobicima na lutriji."

"Stvarno! To uopšte nisam znala!" "Zapisi su sigurno tačni", potvrdi Nesus. "Ostaje jedno pitanje", reče Luis Vu. "Pa šta s tim?" "Oni koji upravljaju flotom lutkara došli su do zaključka da se Zemljani razmnožavaju zahvaljujući sreći." "Tja!" Tila Braun se veoma znatiželjno nagnu napred u svojoj stolici. Bez sumnje nikada nije videla ludog lutkara. "Promisli o lutrijama, Luise. Razmisli o evoluciji. Već sedam stotina godina tvoji sunarodnici dišu zahvaljujući brojkama: dva prava na rađanje po osobi, dvoje dece po paru. Tu i tamo neko može da dobije pravo na treće rađanje, ili da ne dobije ni pravo na prvo na osnovu odgovarajućih merila: dijabetskih gena ili nečeg sličnog. Ali većina ljudi ima po dvoje dece. Zatim se zakon promenio. Za protekla dva veka, između deset i trinaest odsto svakog pokolenja ljudi rođeno je na osnovu prava stečenog na lutriji. Šta određuje ko će preživeti i razmnožavati se? Na Zemlji, sreća." "A Tila Braun je kćer šest pokolenja kockara-pobednika..."

3. TILA BRAUN Tila se bespomoćno kikotala. "Mani se toga", reče Luis Vu. "Ne može se odgajati sreća na isti način kao što se odgajaju guste obrve!" "Pa ipak, odgaja se telepatija." "To nije isto. Telepatija nije psihička moć. Mehanizmi u desnom temenom režnju dobro su kartografisani. Oni jednostavno ne dejstvuju kod većine ljudi." "Nekada se verovalo da je telepatija jedan oblik psi osobina. Sada ti tvrdiš da sreća to nije." "Sreća je sreća." Situacija bi trebalo da je bila smešna, u onoj meri u kojoj je Tila mislila da je to slučaj; ali Luis je uvideo ono što je devojci promaklo. Lutkar je bio ozbiljan. "Zakon prosečnosti se kreće napred-nazad. Verovatnoća krene krivim putem i ti ispadaš iz igre, poput dinosaurusa. Ali ako se kockica okrene onako kako ti želiš..." "Smatra se da su neki ljudi u stanju da upravljaju kockicama." "Znači upotrebio sam lošu metaforu. Stvar je u..." "Da", grmnu kzin. Imao je glas kojim je mogao da zatrese zidove kada bi to poželeo. "Stvar je u tome što ćemo se mi složiti sa Nesusovim izborom. Brod je tvoj, Nesuse. Gde je, onda, naš četvrti član posade?" "Ovde u sobi!" "Samo jedan čas tanj!" Tila ustade. Srebrnasta mreža zasvetluca poput pravog metala po njenoj plavoj koži; kosa joj je poput plamena lelujala na promaji koju je pravio uređaj za rashlađivanje vazduha. "Cela ta stvar je smešna. Nigde ja ne idem. Zašto bih?" "Izaberi nekog drugog, Nesuse. Mora da postoje milioni prikladnih kandidata. Zašto ti je baš do nje stalo?" "Nisu u pitanju milioni, Luise. Imamo nekoliko hiljada imena i telefonske brojeve, odnosno brojeve privatnih prenosnih kabina većine kandidata. Pet generacija predaka svakog od njih rođeno je zahvaljujući zgodicima na lutriji." "Pa?" Nesus poče da korača. "Mnoge je diskvalifikovala očigledno loša sreća. Do ostalih kao da nije moguće dopreti. Kada zovemo, nisu kod kuće. Kada ih ponovo pozovemo telefonski kompjuter nas

pogrešno spoji. Kada tragamo za bilo kojim članom porodice Brenet počnu da zvone svi talefoni do jednog u Južnoj Americi. Ljudi su se žalili. Sve je to vrlo razočaravajuće." Taptaptap, taptaptap. Tila reče: "Niste mi čak ni rekli kuda idete." "Ne smem da otkrijem naše odredište, Tila. Međutim, možeš..." "Crvenih mu kandži! Čak ni to nećeš da nam kažeš?" "Možeš da proučiš holo koji je kod Luisa Vua. To je jedina informacija koju u ovom trenutku smem da vam pružim." Luis joj dodade holo na kome je bila prikazana nebesko plava traka kako prolazi preko crne pozadine iza diska bleštave beline. Izvesno vreme ga je pručavala; samo je Luis primetio da joj je od besa krv jurnula u lice. Kada je progovorila, cedila je reči jednu po jednu, poput semenki mandarina. "Ovo je najgluplja stvar za koju sam ikada čula. Očekuješ od Luisa i mene da tek tako krenemo izvan poznatog svemira u društvu sa jednim kzinom i jednim lutkarom, a sve što znamo o onome kuda idemo jeste jedna plava traka i jedna mrlja svetlosti! Pa to je - smešno!" "Znači li to da odbijaš da nam se pridružiš?" Devojčine veđe se podigoše. "Moram dobiti određen odgovor. Moji agenti svakog časa mogu da ustanove gde se nalazi neki kandidat." "Da," reče Tila Braun. "Da, odbijam." "Upamti, onda, da prema zakonu ljudi moraš čuvati kao tajnu ono što ti je ovde rečeno. Plaćen ti je honorar za konsultaciju." "Kome bih ja to rekla?" nasmeja se Tila dramatično. "Ko bi mi verovao? Luise, zar ti stvarno ideš na to smešno..." "Da." Luis je već razmišljao o drugim stvarima, o tome kako da je uz puno takta izvede iz kancelarije. "Ali ne ovog trenutka. Tamo još traje prijem. Slušaj, učini mi nešto, hoćeš li? Prebaci muzički centar sa trake četiri na traku pet. Zatim reci svakome ko bude pitao za mene da ću uskoro izići." Kada se vrata za njom zatvoriše, Luis reče: "Učini mi uslugu. Učini i sebi. Prepusti meni da prosudim da li je neko ljudsko biće kvalifikovano za pohod u nepoznato." "Ti znaš koje su glavne kvalifikacije", reče Nesus. "Još nemamo dva kandidata da bismo mogli da biramo." "Dobili ste na desetine hiljada."

"Nije baš tako. Mnogi su se sami diskvalifikovali; ostale nismo mogli da pronađemo. Možeš li mi međutim, reći šta nedostaje tom ljudskom biću da bi odgovaralo tvojim zahtevima." "Suviše je mlada." "Nijedan kandidat koji ne pripada pokolenju Tile Braun ne može da prođe." "Razmnožavanje sreće! Ne, nema veze, neću se prepirati. Poznajem još luđa ljudska bića. Nekolicina ih je na prijemu... Pa sam si se uverio da nije ksenofil." "Niti je ksenofob. Ne plaši se nijednog od nas." "Ne poseduje onu iskru. Ona nije... nije..." "Nije nemirnog duha", reče Nesus. "Srećna je tamo gde jeste. To je stvarno prepreka. Ne postoji ništa što želi. Ali kako smo to mogli da saznamo da je nismo pitali?" "U redu, sam izaberi svoje kandidate." Luis odlučnim korakom iziđe iz kancelarije. Iza njega lutkar zapeva: "Luise! Govorniče! Signal! Jedan od mojih agenata pronašao je drugog kandidata!" "Čini ti se samo", reče Luis oporo. Na drugom kraju dnevne sobe, Tila Braun prodorno je gledala u jednog drugog Pirsonovog lutkara. Luis se lagano budio. Prisetio se da je stavio slušalice za spavanje i podesio ih na jedan sat. Naprava se sama isključivala po isteku podešenog vremena i čovek bi se budio zato što mu je uređaj nezgodno stajao na glavi... Ali ovoga puta slušalice mu nisu bile na glavi... On naglo ustade. "Ja sam ti ih skinula", reče Tila Braun. "San ti je bio potreban." "Oh. Koliko je sati?" "Prošlo je pet." "Bio sam loš domaćin. Kako napreduje prijem?" "Broj zvanica smanjio se na dvadesetak. Ne brini, rekIa sam im šta ću uraditi. Svi su se složili da je to dobra ideja." "U redu." Luis se skotrlja sa kreveta. "Hvala. Hoćemo li da se pridružimo najupornijima?" "Volela bih prethodno da razgovaram s tobom." On ponovo sede. Bunovnost ga je lagano napuštala. "O čemu?"

upita je. "Stvarno ideš na to ludo putovanje?" "Stvarno idem." "Ne vidim zašto." "Deset puta sam stariji od tebe", reče Luis Vu. "Ne moram da zarađujem za život. Ne posedujem strpljenje potrebno za poziv naučnika. Nekada sam pisao, ali to se pokazalo kao težak posao, što uopšte nisam očekivao. Šta mi je preostalo? Naprosto se igram." Ona zatrese glavom i plamena svetlost zatreperi na zidovima. "To mi ne zvuči kao igra" Luis slegnu ramenima. "Dosada je moj najveći neprijatelj. Ubila je većinu mojih prijatelja, ali mene neće. Kada mi postane dosadno, rizikujem negde život." "Zar ne bi trebalo bar da znaš u čemu se sastoji taj rizik?" "Dobro me plaćaju." "Novac ti nije potreban." "Ljudskoj rasi je potrebno ono što poseduju lutkari. Slušaj, Tila, rečeno ti je sve o brodu koji se kreće drugim kvantom hiperpogona. To je jedina letelica u poznatom svemiru koja jednu svetlosnu godinu prevali brže od tri dana. U stvari, prevali je stotine puta brže!" "Kome je potrebno da leti toliko brzo?" Luis nije bio raspoložen da drži predavanje o eksploziji Jezgra. "Vratimo se na prijem." "Ne, čekaj!" "U redu." Šake su joj bile velike, sa dugačkim tankim prstima. One zasjaše na odbijenoj svetlosti kada ih je nervozno provukla kroz plamenu kosu. "Tanj, samo zapetljavam stvari. Luise, da li nekoga voliš u ovom trenutku?" To ga je iznenadilo. "Mislim da ne." "Da li zaista ličim na Paulu Šerenkov?" U polutami sobe ličila je na bukteću žirafu sa Dalijevog platna. Kosa joj je sijala sopstvenom svetlošću, poput strujanja narandžastog i žutog plamena koji tamni pretvarajući se u dim. Pri toj svetlosti preostali deo Tile bio je senka dodirnuta treperavom blistavošću njene kose. Ali Luisovo sećanje ispuniše pojedinosti: dugačke, savršene noge, kupaste grudi, nežna lepota maloga lica.

Prvi put ju je ugledao pre četiri dana, ruku pod ruku sa Tedronom Deonijem, dugačkim i tankim astronautom koji je doputovao na Zemlju zbog ovog prijema. "Učinilo mi se od tebe da je lično Paula", priznade on sada. "Ona živi na Uspesmo, a tamo sam sreo i Teda Doenija. Kada sam vas ugledao zajedno, pomislio sam da su Ted i Paula došli istim brodom. Razlike se zapažaju tek izbliza. Ti imaš bolje noge, ali Paula gracioznije hoda. Mislim da je Paulino lice bilo hladnije. Možda je to samo sećanje." Spolja se začuše odlomci računarske muzike, divlji i čisti, čudesno nedovršeni bez svetlosnih šara, koje bi sa njima činile celinu. Tila se uznemireno pomeri, zagledavši se u vatrene senke na zidu. "Šta ti se mota po glavi? Ne zaboravi", reče Luis, "lutkari mogu da biraju među hiljadama kandidata. Mogu da pronađu četvrtog člana posade svakog dana, svakog časa. A tada, krećemo." "Neka", reče Tila. "Ostaćeš sa mnom do tada?" Tila klimnu vatrenom glavom. Lutkar se pojavi dva dana kasnije. Luis i Tila bili su napolju na travnjaku, upijajući sunčeve zrake i igrajući strašno ozbiljnu igru - čarobni šah. Luis joj je dao konja prednosti. Sada je žalio zbog toga. Tila je zamenjivala inteligenciju intuicijom; nikada nije mogao da predvidi njen sledeći potez. A igrala je veoma ozbiljno. Blago je grickala donju usnu, razmatrajući sledeći potez, kada servo skliznu nagore i oglasi se. Luis podiže pogled prema ekranu monitora i ugleda dva jednooka pitona kako posmatraju iz nedara servo uređenja. "Pošalji ga ovamo, napolje", reče on lagodno. Tila se diže jednim naglim, negracioznim pokretom. "Vas dvoje možda imate neke tajne." "Možda. Šta si naumila?" "Da se malo posvetim čitanju." Ona uperi kažiprst u njega. "Ne diraj tablu!" Na vratima se srela sa lutkarom koji je izlazio. Ona se nehotice zanese dok su se mimoilazili i Nesus odskoči šest stopa u stranu.

"Izvinite", zapevuši on: "Iznenadili ste me." Tila podiže obrvu i uđe unutra. Lutkar se zaustavi ispred Luisa i smota noge poda se. Jednu glavu uperi u Luisa, dok mu je druga nervozno kružeći pokrivala sve uglove polja. "Može li nas žena uhoditi?" Na Luisovom licu pojavi se iznenađeni izraz. "Naravno. I sam znaš da je na otvorenom nemoguća zaštita od špijunskog zraka. Onda?" "Bilo ko i bilo šta mogli bi da nas posmatraju. Luise, hajdemo u tvoju kancelariju." "Ali zašto?" Luisu je bilo sasvim udobno tamo gde se nalazio. "Hoćeš li, molim te, prestati da vrtiš glavom? Ponašaš se kao da si na smrt uplašen." "Uplašen sam, mada znam da moja smrt i nije važna. Koliko meteorita godišnje padne na Zemlju?" "Ne bih znao." "Ovde smo u opasnoj blizini asteroidnog pojasa. Ipak to nije važno, jer nismo bili u stanju da stupimo u vezu sa četvrtim članom posade." "Veoma loše", reče Luis. Lutkarevo ponašanje ga je zbunilo. Da je Nesus bio ljudsko biće... ali nije. "Verujem da niste odustali." "Ne, ali neuspeli pokušaji su nas ogorčili. Protekla četiri dana tražili smo izvesnog Normana Hajvuda KJMMCW-TAD, koji bi savršeno odgovarao kao član posade." "I?" "Snažan je, a i zdravlje mu je savršeno. Star je dvadeset četiri zarez tri zemaljske godine. Šest pokolenja njegovih predaka rođeno je zahvaljujući dobicima na lutriji. I što je najvažnije, uživa u putovanjima; ispostavilo se da je nemirnog duha, što nam je i potrebno. Naravno probali smo da stupimo u lični kontakt s njim. Cela tri dana moj agent ga je pratio kroz čitavu seriju prenosnih kabina, uvek sa skokom zakašnjenja, dok je Norman Hajvud bio na skijanju u Švajcarskoj, serfingu na Cejlonu, u kupovini u Njujorku i na kućnim prijemima na Stenovitim Planinama i Himalajima. Prošle noći ga je sustigao kad je ulazio u putnički svemirski brod za Džinks. Brod je poleteo pre nego što je moj agent uspeo da savlađa svoj urođeni strah od vaših improvizovanih brodova."

"I meni su se slične stvari dešavale. Zar niste mogli da mu uputite hipertalasnu poruku?" "Luise, ovo putovanje treba da ostane tajna." "Ah, da", reče Luis, zagledan u pitonsku glavu koja je neprekidno kružila u potrazi za nevidljivim neprijateljima. "Uspećemo", reče Nesus. "Ne mogu se hiljade potencijalnih članova posade zauvek skrivati. Je li tako, Luise? Oni čak ni ne znaju da ih mi tražimo!" "Naći ćete vi nekoga. Na putu ste." "Molim se da ne nađemo! Luise, kako da to izvedem? Kako da letim sa tri tuđinca u eksperimentalnom brodu konstruisanom za jednog pilota? To bi bila ludost!" "Nesuse, šta tebe u stvari muči? Celo to putovanje bila je tvoja ideja!" "Nije. Moja naredenja potiču od onih-koji-vode, udaljenih dve stotine svetlosnih godina." "Nešto te plaši. Želim da znam šta je to. Šta si pronašao? Da li uopšte znaš kakvo je to putovanje? Šta se promenilo od dana kada si bio spreman da uvrediš četiri kzina u javnom restoranu? Hej, polako, polako!" Lutkar je zavukao glave i vratove među prednje noge i smotao se u loptu. "Hajde", reče Luis. "Hajde iziđi." On nežno pređe rukama duž stražnjih strana lutkarevih vratova - onih njihovih delova koji su se videli. Lutkar zadrhta. Koža mu je bila meka, poput kože divokoze, prijatna za dodirivanje. "Iziđi odatle. Ovde te ništa neće povrediti. Ja štitim svoje goste." Prigušeno cvilenje dopre iz predela ispod lutkarevog stomaka. "Bio sam lud. Lud! Da li sam stvarno uvredio četiri kzina?" "Iziđi. Ovde si siguran. Tako je bolje." Pljosnata glava izroni iz toplog zaklona. "Vidiš? Nemaš se čega bojati." "Četiri kzina? Ne tri?" "Moja greška. Prevario sam se u brojanju. Bila su tri." "Oprosti mi, Luise." Lutkar pokaza i drugu glavu sve do oka. "Moja manična faza se okončala. Sada sam u depresivnom delu ciklusa." "Možeš li nešto preduzeti s tim u vezi?" Luis pomisli na moguće

posledice ako bi Nesus uleteo u pogrešni deo ciklusa u nekom presudnom trenutku. "Mogu da čekam da se završi. Mogu da se zaštitim, što je više moguće. Mogu pokušati da ne dozvolim da to utiče na moje rasuđivanje." "Jadni Nesuse. Siguran si da nisi saznao ništa novo?" "Zar ne znam već toliko da se od toga prestravi svaki zdrav um?" Lutkar ustade pomalo drhtavo. "Zašto sam sreo Tilu Braun? Mislio sam da će otići." "Zamolio sam je da ostane dok ne pronađemo četvrtog člana posade." "Zašto?" Luis se i sam to pitao. To nije imalo veze sa Paulom Šerenkov. Luis se isuviše promenio od njenog vremena; osim toga nije bio čovek koji bi jednu ženu ukalupljivao u lik duge. Ploče za spavanje bile su predviđene za dvoje, ne za jednog. Ali bilo je i drugih devojaka na prijemu... ne tako lepih kao Tila. Može li mudrog, starog Luisa Vua još uhvatiti u zamku puka lepota? Ali nešto više od lepote gledalo je iz tih jednolikih, srebrnih očiju. Nešto veoma složeno. "Zbog bludničenja", reče Luis Vu. A onda se priseti da razgovara sa tuđincem, kome verovatno nisu bile jasne slične zapetljavine. Shvatio je da se lutkar i dalje trese i dodade: "Hajdemo u moju kancelariju. Nalazi se ispod brda. Nema meteora." Kada je lutkar otišao, Luis pođe da traži Tilu. Pronašao ju je u biblioteci, ispod ekrana za čitanje; pucketavi kadrovi promicali su brzinom koja je bila velika čak i za brzočitača. "Hej", reče ona, zaustavi kadar i okrenu se. "Kako je naš dvoglavi prijatelj?" "Bezumno preplašen. A ja sam iscrpljen. Igrao sam se psihijatra sa Pirsonovim lutkarom." Tila se razvedri. "Pričaj mi o seksualnom životu lutkara." "Znam samo da mu nije dozvoljeno da se razmnožava. On stalno razmišlja o tome. Verovatno bi mogao da se razmnožava da se to ne protivi zakonu. Ovako, nema mu druge do da odustane od cele stvari. Žao mi je." "Pa, o čemu ste razgovarali?"

Luis odmahnu rukom. "Tri stotine godina trauma. Toliko je Nesus proveo kod ljudi. Jedva da se seća planete lutkara. Imam osećaj da je svih tih tri stotine godina proveo plašeći se." Luis se skljoka u stolicu za masažu. Napor da se uživi u život tuđinca iscrpeo mu je um, istrošio maštu. "Šta je s tobom? Šta to čitaš?" "O eksploziji Jezgra." Tila pokaza rukom prema ekranu za čitanje. Zvezde su stajale nagomilane u jatima, masama, gomilama. Nije se mogao videti ni delić tame, koliko ih je bilo. Moglo je to biti neko gusto zvezdano jato, ali nije; nije moglo biti. Teleskop ne bi bio u stanju da dopre tako daleko, kao ni bilo koji normalni vasionski brod. Bilo je to jezgro galaksije, promera pet hiljada svetlosnih godina, zbijena lopta zvezda na osi galaktičkog vrtložja. Samo jedan čovek stigao je tako daleko, pre dve stotine godina, u eksperimentalnom brodu koji su sagradili lutkari. Na ekranu su se videle crvene, plave i zelene zvezde, koje su se pretapale, pri čemu su crvene bile najveće i najsjajnije. U središtu slike nalazio se pramen bleštave beline u obliku naduvenog zareza. U njemu su stajale linije i senkovite grudvice; ali senka u belom pramenu bila je sjajnija od svih zvezda izvan njega. "Zato ti je potreban lutkarev brod", reče Tila Braun. "Zar ne?" "Tačno." "Kako je do toga došlo?" "Zvezde se nalaze suviše blizu jedna druge", reče Luis. "U proseku na udaljenosti od pola svetlosne godine i to u svakom jezgru bilo koje galaksije. U blizini središta još su više nagomilane. U galaktičkom središtu, zvezde su tako blizu jedna druge da se međusobno zagrevaju. Što su toplije, brže sagorevaju. Brže stare. Sve zvezde iz jezgra mora da su se pre deset hiljada godina nalazile na samom pragu da postanu nove. A onda je jedna od njih to i postala. Oslobodila je veliku količinu toplote i plimu gama zraka. Nekoliko zvezda oko nje primilo je tu toplotu. Pretpostavljam da su i gama zraci doprineli povećanju stelarne aktivnosti. U svakom slučaju buknule su još dve susedne zvezde. To je sad ukupno bilo tri. Njihova kombinovana toplota dovela je

do eksplozije još nekoliko zvezda. Uskoro se reakcija više nije mogla zaustaviti. Taj beli pramen predstavlja sve same supernove. Ako želiš možeš pogledati njegovu mapu, malo dalje na traci." "Ne hvala", reče ona, što se moglo predvideti. "Pretpostavljam da je to sve do sada već završeno?" "Aha! To što gledaš je stara svetlost. Mada još nije stigla u ovaj deo galaksije. Lančana reakcija mora da se završila pre deset hiljada godina." "Zašto se svi oni uzbuđuju oko toga?" "Zračenje. Brze čestice svih vrsta." Stolica za masiranje poče da ga opušta; on se dublje zavali u bezoblično udubljenje i dopusti da neprekidno talasanje blago gnječi njegove mišiće. "Posmatraj to na ovaj način. Poznati svemir predstavlja sićušni mehur zvezda udaljen od galaktičke ose trideset i šest hiljada svetlosnih godina. Nove su počele da eksplodiraju pre više od deset hiljada godina. To znači da će front talasa koji je nastao kao posledica kombinovanih eksplozija stići dovde za nekih dvadeset hiljada godina. Je li tako?" "Svakako." "A subnuklearno zračenje milion novih putuje odmah iza talasnog fronta." "Oh." "Za dvadeset hiljada godina moraćemo da evakuišemo sve svetove za koje si ikada čula, i verovatno još mnoge druge." "To je dugo vremensko razdoblje. Ako počnemo, možemo to izvesti sa brodovima koje posedujemo. Lako." "Ne razmišljaš. Prelazeći svetlosnu godinu za tri dana jednom našem brodu bilo bi potrebno šest stotina godina da stigne do Magelanovih Oblaka." "Mogu se zaustaviti da uzmu hranu i vodu... otprilike svake godine." Luis se nasmeja. "Probaj da nagovoriš nekoga na to. Shvataš šta mislim? Kada svetlost Središnje eksplozije počne da sija kroz prašnjave oblake između nas i galaktičke ose, tek tada će se svi u ljudskom svemiru odjednom užasnuti. Tada će im preostati još jedan vek da se izvuku. Lutkari su imali dobru ideju. Poslali su čoveka u Jezgro da bi privukli pažnju javnosti, zato što su im bila potrebna sredstva za istraživanje. On je poslao natrag slike poput one. Ali pre nego što se

vratio, lutkari su otišli; nije bilo nijednog lutkara ni na jednom ljudskom svetu. Mi tako nećemo postupiti. Čekaćemo i čekati, a kada se napokon odlučimo da krenemo, naći ćemo se u situaciji da moramo prevesti bilione razumnih bića sasvim van galaksije. Biće nam potrebni najveći i najbrži brodovi koje ćemo biti u stanju da sagradimo - i to više njih. Ovog časa se moramo domoći pogona lutkara, kako bismo ga smesta počeli da usavršavamo. Taj..." "U redu. Idem s tobom." Prekinut usred predavanja, Luis reče: "A?" "Idem s tobom", reče Tila Braun. "Sišla si s uma." "Pa, ti ideš, zar ne?" Luis stisnu zube da ne bi eksplodirao. Kada je progovorio, bilo je to čak mirnije nego što je situacija zavređivala. "Da, idem. Ali imam razloga koji tebi nedostaju, a i bolje uspevam da se održim u životu od tebe, jer sam duže u njemu." "Ali ja sam srećković." Luis zafrkta. "Moji razlozi koji me nagone da pođem nisu možda toliko jaki kao tvoji, ali sasvim su dovoljni!" Glas joj je bio visok i piskav od besa. "Tanj su dobri." Tila zadobova po ekranu za čitanje. Naduvena zapeta svetlosti nove buktala joj je pod noktom. "Zar to nije razlog?" "Dobićemo pogon lutkara bez obzira da li ćeš ti poći ili ne. Čula si Nesusa. Postoji na hiljade sličnih tebi." "A ja sam jedna od njih!" "U redu, ti si jedna od njih", ražesti se Luis. "Zašto se, tanj, ponašaš tako zaštitnički? Da li sam tražila od tebe da me štitiš?" "Izvinjavam se. Ne znam zašto sam pokušao da ti naređujem. Ti si slobodna, odrasla osoba." "Hvala. Nameravam da se pridružim tvojoj posadi." Tila postade ledeno službena. Najgore od svega bilo je upravo to što je stvarno bila slobodna i odrasla. Ne samo što je ne bi mogao primorati; pokušaj da joj naređuje predstavljao bi rđavo ponašanje i (što je još značajnije) ne bi uspeo.

Ali mogao bi je ubediti... "Onda razmisli o ovome", reče Luis Vu. "Nesus je preduzeo sve što je bilo moguće da sačuva tajnu svog broda. Zašto? Šta on to mora da skriva?" "To mu je posao, zar ne? Možda ima nešto što bi bilo vredno ukrasti, bez obzira na to gde idemo." "Pa šta? Mesto gde mi idemo udaljeno je odavde dve stotine svetlosnih godina. Jedino mi možemo dospeti tamo." "Znači, u pitanju je sam brod." Iako je Tila ispoljavala mnoge neobičnosti, nije bila glupa. Ni Luisu to nije palo na pamet. "Razmisli samo o našoj posadi", reče on. "Dva ljudska bića, jedan lutkar i jedan kzin. Niko od nas nije profesionalni istraživač." "Shvatam šta pokušavaš, Luise, ali ja stvarno idem. Sumnjam da me možeš zaustaviti." "Onda bar da znaš u šta se upuštaš. Čemu neobična posada?" "To je Nesusov problem." "Rekao bih da je naš. Nesus prima naređenja direktno od - onihkoji-vode - iz glavnog štaba lutkara. Mislim da je upravo pre nekoliko časova shvatio smisao tih naredenja. Sada je prestravljen. Ti... sveštenici opstanka igraju četvorostruku igru, ne vodeći uopšte računa o onome šta ćemo mi istraživati." Videvši da je zainteresovao Tilu, on nastavi. "Kao prvo, tu je Nesus. Ako je dovoljno lud da se spusti na nepoznati svet, da li je moguće da je dovoljno razuman i da preživi doživljeno - oni-kojivode moraju to da znaju. Kada stignu do Magelanovih Oblaka, moraće da uspostave novo trgovačko carstvo. Kičma njihove trgovine jesu ludi lutkari. Zatim tu je i naš krznati prijatelj. Kao ambasador kod jedne rase tuđinaca, on bi trebalo da spada među najprefinjenije kzine. Da li je on dovoljno prefinjen da živi u slozi sa nama ostalima? Ili će nas, možda, ubiti za malo prostora ili zdelu svežeg mesa. Treće, tu si ti i tvoja pretpostavljena sreća, što predstavlja jednu od najsumanutijih zamisli za koje sam ikada čuo. Četvrti sam ja, verovatno tipičan istraživač. Možda sam ja kontrola. Znaš li šta ja mislim?" Luis je sada stajao iznad devojke, bombardujući je rečima izgovorenim oratorskom tehnikom, koju je uvežbao dok je gubio na izborima za UN sredinom svojih

sedamdesetih godina. On bi iskreno porekao da pokušava da zastraši Tilu Braun; ali očajnički je želeo da je ubedi. "Lutkari uopšte ne haju na koju će nas planetu poslati. A i zašto bi, kada napuštaju galaksiju? Oni naprosto testiraju naš mali tim u uslovima uništenja. Pre nego što svi izginemo, lutkari mogu da saznaju mnogo o tome kako smo uticali jedni na druge." "Ne mislim da je u pitanju planeta", reče Tila. Luis prasnu: "Tanj! Kakve to sad veze ima?" "Razmisli, Luise. Ako već moramo da nastradamo prilikom istraživanja, bar bismo mogli da znamo šta istražujemo. Mislim da je posredi svemirska letelica." "Misliš." "Veoma velika, u obliku prstena, sa kolektorskim poljem za međuzvezdani vodonik. Mislim da je sagrađena da bi upućivala vodonik prema osi radi fusije. Na taj način dobija se pogon, a i sunce. Prsten se okreće zahvaljujući centrifugalnoj sili, a njegova unutrašnja strana optočena je staklom." "Da", reče Luis, razmišljajući o čudnoj slici na holou koji mu je dao lutkar. Premalo je razmišljao o odredištu prema kome idu. "Može biti. Velika, primitivna i ne baš laka za rukovanje. Ali zašto bi to zanimalo one-koji-vode?" "Mogao bi to biti brod-utočište. S obzirom na tamošnju zbijenost sunaca, rase iz jezgra bile su u prilici da o lančanom procesu na zvezdama doznaju vrlo rano. Mogle su da predvide eksploziju hiljadama godina unapred... kada su postojale svega dve ili tri supernove." "Supernove. Može biti... ti si mi skrenula pažnju sa predmeta. Rekao sam ti šta mislim kakvu igru igraju lutkari. Ja u svakom slučaju idem, iz zabave. Zbog čega ti misliš da želiš poći?" "Zbog eksplozije Jezgra." "Altruizam je velika stvar, ali nije moguće da te brine nešto što treba da se dogodi za dvadeset hiljada godina. Pokušaj ponovo." "Do vraga, ako ti možeš da budeš heroj, mogu i ja! I grešiš što se tiče Nesusa. On bi se izvukao iz samoubilačke misije. Osim toga, zašto bi lutkari želeli da saznaju nešto o nama, ili o kzinima? Zbog čega bi nas testirali? Oni napuštaju Galaksiju. Nikada više neće imati posla sa nama." Ne, Tila nije bila glupa. Ali... "Grešiš. Lutkari imaju jake razloge

što žele da saznaju sve o nama." Tilin pogled ga je izazivao da to i obrazloži. "Ne znamo mnogo o migraciji lutkara. Jedino nam je poznato da je svaki živi lutkar, koji je fizički sposoban i pri zdravoj pameti, sada u pokretu. Znamo i da se kreću brzinom nešto nižom od brzine svetlosti. Lutkari se boje hipersvemira. Putujući brzinom nešto nižom od svetlosne flota lutkara bi stigla do Malog Magelanovog Oblaka za nekih osamdeset pet hiljada godina. A šta očekuju da će naći kada stignu tamo?" On se isceri i dovrši misao. "Nas, naravno. Ljude i kzine, u svakom slučaju. A verovatno i kdatlinoe, pierine i delfine. Oni znaju da ćemo mi čekati do poslednjeg trenutka, a zatim pojuriti tamo, kao i da ćemo koristiti brzine veće od svetlosne. Kad lutkari stignu do Oblaka, moraće da sarađuju sa nama... ili sa onim šta nas je satrlo; a poznajući nas, u stanju su da predvide prirodu satirača. Oh, imaju oni dobre razloge da nas proučavaju." "U redu." "Još želiš da ideš?" Tila klimnu glavom. "Zašto?" "To ću zadržati za sebe." Tila je bila potpuno pribrana. I šta je Luis mogao? Da je imala manje od devetnaest godina, pozvao bi jednog od njenih roditelja. Ali sa dvadeset pretpostavljalo se da je odrasla. Negde se morala napraviti granica. A kao odrasla raspolagala je slobodom izbora; imala je pravo da očekuje od Luisa Vua lepo ponašanje; određene oblasti njenog ličnog života bile su nepovredive. Luis je mogao samo da je ubeđuje; a u tome nije uspeo. Pa ipak, Tila nije morala da učini ono što je zatim učinila. Ona iznenada uze njegove ruke i, smešeći se, molećivim glasom reče: "Povedi me, Luise. Ja sam sreća, stvarno jesam. Ako Nesus ne napravi dobar izbor, može se dogoditi da završiš sam u krevetu. A to ti se ne bi dopalo, znam sigurno." Imala ga je u šaci. Nije bio u prilici da joj spreči pristup na Nesusov brod. Budući da se ona uvek lično mogla obratiti lutkaru. "U redu", reče on. "Pozvaćemo ga." A i stvarno mu se ne bi dopalo da spava sam.

4. GOVORNIK-ŽIVOTINJAMA "Želim da se pridružim ekspediciji", reče Tila u videofon. Lutkar urliknu dugim, jednoličnim E tonom. "Molim?" "Izvini", reče lutkar. "Javi se u Autobek Fild, u Australiji, sutra u osam ujutro. Ponesi lične stvari čija težina ne sme biti veća od pedeset zemaljskih funti. To važi i za tebe, Luise. Ahh..." Lutkar podiže glave i urliknu. Luis zabrinuto upita: "Da li si bolestan?" "Ne. Predviđam vlastitu smrt. Luise, žao mi je što nisi imao manje uspeha u ubeđivanju. Srećno. Srešćemo se u Autobek Fildu." Ekran se zamrači. "Vidiš?" reče Tila, likujući. "Vidiš šta dobijaš zato što si uspeo u ubeđivanju?" "Ja i moj srebrni jezik. Pa, bio sam što sam mogao rečitiji. Nemoj mene okrivljavati ako umreš strašnom smrću." Te noći, slobodno tonući u tamu, Luis ju je čuo kako kaže: "Volim te. Idem s tobom zato što te volim." "I ja tebe volim", reče on polusneno. A onda mu nešto sinu i on dodade: "To je ono što si krila?" "Mmmmmm." "Pratićeš me dve stotine svetlosnih godina zato što ne možeš bez mene!" "Aha." "Poluosvetljenje spavaće sobe", reče Luis. Bleda, plava svetlost ispuni sobu. Lebdeli su na stopu udaljenosti između ploča za spavanje. Pripremajući se za svemir, skinuli su boje za kožu i odrekli se frizura ravnozemskog stila. Kosa u Luisovoj kiki bila je sada ravna i crna, lobanja siva i čekinjasta. Koža u žuto-smeđim tonovima i smeđe, nimalo zakošene oči dosta su mu izmenile lik. Promene na Tili bile su isto tako uočljive. Kosa joj je sada izgledala tamna i talasasta, vezana pozadi. Koža joj je bila nordijski bleda. Na ovalnom licu isticale su se velike, smeđe oči i mala, ozbiljna usta; nos joj se gotovo nije primećivao. U polju za spavanje lebdela je poput ulja na vodi, krajnje opuštena.

"Ali ti nikada nisi otišla ni do Meseca." Ona klimnu. "A ni ja nisam najveći ljubavnik na svetu. Sama si mi to rekla." Ona ponovo klimnu. Tila Braun se nije ustezala. Za dva dana i dve noći nijednom nije slagala, niti pokušala da prikrije istinu, čak ni toliko da bi izvrdala odgovor. Luis bi to primetio. Ispričala mu je o svoje dve prve ljubavi: jedan je izgubio interesovanje za nju posle pola godine, a drugi joj je bio rođak kome je bilo ponuđeno da emigrira na planinu Pogledajga. Luis joj je malo pričao o vlastitom iskustvu i izgledalo je da ona prihvata njegovu uzdržanost. Ali, za razliku od njega, ona se nije uzdržavala, već je postavljala najnezgodnija pitanja. "Zašta si baš mene izabrala?" upita on. "Ne znam", priznade ona. "Možda je u pitanju nadarenost? Ti si junak, znaš." Bio je jedini živi čovek koji je uspostavio prvi kontakt sa jednom tuđinskom vrstom. Hoće li ikada prestati da ispašta zbog epizode sa Trinocima? Pokušao je još jednom. "Slušaj, poznajem najvećeg ljubavnika na svetu. Prijatelj mi je. To mu je hobi. Piše knjige o tome. Doktor je fiziologije i psihologije. Za proteklih sto trideset godina bio je..." Tila pokri rukama uši. "Nemoj", reče ona. "Nemoj." "Jednostavno ne želim da pogineš tamo negde. Suviše si mlada." Na licu joj se pojavio izraz zbunjenosti, zbunjenosti koja je značila da je upotrebio tačne reči međunarodnog jezika u besmislenoj rečenici. Ošinuti srce? Poginuti negde? Luis uzdahnu u sebi. "Stapanje čvorišta spavaće sobe", reče on i nešto se zbi sa spavaćim poljem. Dva područja stabilne ravnoteže, anomalije koje su sprečavale da Luis i Tila ispadnu iz polja, međusobno se primakoše i stopiše u jedno. Luis i Tila počeše da klize 'nizbrdo' dok se ne sudariše i prionuše jedno uz drugo. "Zaista mi se spava, Luise. Ali nema veze..." "Trebalo bi da iskoristiš ovu priliku pre nego što zakoračiš u zemlju snova. U svemirskom brodu biće prilično skučeno." "Hoćeš da kažeš da tamo nećemo moći da vodimo ljubav? Tanj, Luise, ne smeta mi ako oni gledaju. Pa to su tuđinci." "Meni smeta."

Ona mu opet uputi onaj zbunjeni pogled. "Šta da nisu tuđinci. Da li bi ti tada smetalo?" "Da, sem ako bismo ih dobro poznavali. Da li sam zbog toga staromodan?" "Malo." "Sećaš se prijatelja koga sam pomenuo? Najvećeg ljubavnika na svetu? Pa, imao je prijateljicu", reče Luis, "i ona me je naučila nekim stvarima kojima ju je on prethodno naučio. Za to će biti potrebna gravitacija", dodade on. "Isključenje polja u spavaćoj sobi." Sila teže se ponovo uspostavi. "Pokušavaš da promeniš temu", reče Tila. "Da. Predajem se." "U redu, ali zapamti jednu stvar. Samo jednu stvar. Tvoj prijatelj lutkar mogao je da se opredeli za četiri vrste, a ne tri. Mogao si vrlo lako da grliš neku Trinoku umesto mene." "Stravična misao. Dobro, stvar ćemo izvesti u tri etape, počevši od opkoračenja..." "Šta je to opkoračenje?" "Pokazaću ti..." Ujutro je Luisu bilo veoma milo što će putovati zajedno. Kada su mu se sumnje vratile, bilo je suviše kasno. U stvari, već je odavno bilo prekasno. Spoljni su bili trgovci informacijama. Kupovali su ih po visokim cenama i prodavali ih po visokim cenama, ali ono što bi jednom kupili mnogo puta bi prodali, budući da su trgovali širom cele galaktičke spirale. U bankama ljudi imali su praktično neograničene kredite. Verovatno potiču sa nekog hladnog, lakog meseca kakvog gasovitog džina; sa nekog sveta veoma sličnog Nereidi, Neptunovom većem mesecu. Sada žive u prostorima između zvezda, u brodovima velikim poput gradova, čija se složenost veoma razlikovala, od fotonskih jedara do mašina koje su, prema merilima ljudske nauke, bile teorijski nezamislive. Ako bi se u nekom planetarnom sistemu našle potencijalne mušterije i ako bi taj sistem sadržao pogodan svet za njih, Spoljni bi iznajmili prostor za trgovački centar, za odmor i rekreaciju, kao i za skladište namirnica. Pre pet stotina godina učinili su to sa Nereidom.

"Ovo mora da im je najveća trgovačka zona", reče Luis Vu. "Tamo dole." On pokaza jednom rukom, dok je drugu držao na kontrolama transportnog broda. Nereida je bila ledena, krševita ravnica, obasjana blistavom svetlošću zvezda. Sunce je ličilo na debelu belu tačku koja je odašiljala isto onoliko svetlosti kao i pun Mesec; ta svetlost obasjavala je lavirint niskih zidova. Postojala su neka poluloptasta zdanja, kao i jedna skupina malih brodova na potisni pogon, koji su saobraćali između tla i orbite; odeljci za putnike stajali su otvoreni; ali više od polovine ravnice bilo je pokriveno tim niskim zidovima. Nadonoseći se u svojoj ogromnosti iza Luisa, GovornikŽivotinjama reče: "Mislim da znam koja je svrha lavirinta. Odbrana?" "Teren za sunčanje", reče Luis. "Život Spoljnih počiva na termoelektricitetu. Legnu tako da im se glave nalaze na suncu, a repovi u hladu i temperaturna razlika između ta dva mesta stvara struju. Zidovi su tu da bi dobili što više senke." Nesus se primirio za vreme desetočasovnog leta. Muvao se oko sistema za održavanje života na transportnom brodu, proveravajući ovo i ono, zavlačeći po jednu glavu i oko u uglove, komentarišući i odgovarajući na pitanja preko ramena. Njegov skafander, vrećasti balon sa postavljenim delom iznad grbe u kojoj mu se nalazio mozak, izgledao je lako i udobno; paketi za regenerisanje vazduha i hrane bili su neverovatno mali. Priredio im je jednu neobičnost pred sam polazak. Kabinu je iznenada ispunila muzika, složena i divna, bogata molskim tonovima, nalik na tužni zov seksualno poludelog računara. Nesus je zviždao. Sa svojih dvoje usta, bogatih živcima i mišićima, što je sasvim primereno budući da su ona istovremeno bila i ruke, lutkar je predstavljao pokretni orkestar. Zahtevao je da Luis upravlja letelicom, a njegovo poverenje u Luisovu pilotsku sposobnost bilo je toliko da se nije vezao. Luis je pretpostavljao da naročite, tajne naprave štite putnike broda koji su sagradili lutkari. Govornik se ukrcao sa putničkim koferom teškim dvadeset funti čiju je unutrašnjost gotovo u potpunosti zauzela sklopljena mikrotalasna peć za grejanje mesa. Bilo je tu i sirovo bedro neke životinje, pre kzintskog nego zemaljskog porekla. Luis je zbog

nečega očekivao da kzinov skafander liči na veliki srednjovekovni oklop. Ali nije. Bio je to providan, višestruk balon, sa strašno teškim rancem u obliku okruglog akvarijuma, opremljenim mnoštvom ezoteričnih kontrolnih uređaja kojima se upravljalo jezikom. Mada nije bio opremljen nekim na prvi pogled vidljivim oružjem, ranac je ličio na ratnu opremu i Nesus je zahtevao da ga uskladišti. Kzin je najveći deo putovanja proveo dremajući. A sada su svi stajali zagledani preko Luisovog ramena. "Spustiću nas pored broda Spoljnih", reče Luis. "Ne. Spusti nas istočnije. Izabrali smo izolovanu oblast za parkiranje Dalekog Leta." "Zašto? Zar vas Spoljni uhode?" "Ne. Daleki Let koristi fusioni pogon umesto potisnika. Toplota koja se stvara pri poletanju i sletanju predstavljala bi smetnju Spoljnima." "Zašto je dobio naziv Daleki let?" "Tako ga je nazvao Beovulf Šefer, jedino razumno biće koje je ikada letelo tim brodom. On je takođe snimio jedine postojeće holografe eksplozije Jezgra. Nije li Daleki let kockarski izraz?" Neprevodiva igra reči: izraz Long Shot pre svega znači Daleki let ali se u kockarskoj terminologiji koristi i za označavavanje klađenja na autsajdera; prim. prev. "Možda nije očekivao da će se vratiti. Bolje da vam priznam: nikada nisam upravljao brodom na fusioni pogon. Moja letelica radi na bezreakcione potisnike, baš kao i ova." "Moraćeš da naučiš." "Čekajte", reče Govornik-Životinjama. "Ja imam iskustva sa svemirskim brodom na fusioni pogon. Ja ću upravljati Dalekim letom." "Nemoguće. Pilotova zaštitna kabina napravljena je prema obliku ljudskog tela. Kontrolne table slušaju ljudske komande." Kzin ljutito progunđa iz dubine grla. "Eno ga, Luise. Pred nama." Daleki let bio je providan balon koji je u prečniku imao više od hiljadu stopa. Kružeći letelicom oko tog hipopotama, Luis je zapazio da je svaki njegov kubni inč zapremala zeleno-bronzana mašinerija motora hipersvemirske skretnice. Trup broda načinili su Opšti Proizvodi; tip je lako mogao da prepozna svako ko se iole razumeo

u svemirske letelice: zapremina je bila toliko velika da se obično koristila jedino za prevoz celokupnih montažnih kolonija. Ali ovo nije izgledalo kao svemirska letelica. Znatno je pre ličilo na neki primitivan orbitalni satelit, koji je sagradila rasa čiji su ograničeni izvori i ograničena tehnologija zahtevali da se i najmanji delić prostora iskoristi. "Gde ćemo mi sedeti?" zapita Luis. "Na vrhu?" "Kabina je dole. Spusti se ispod krivine trupa." Luis spusti brod do tamnih leđa, a zatim ga pažljivo skliznu napred, ispod ispupčenog trbuha Dalekog Leta. U prostoru sa sistemom za održavanje života svetiljke su bile upaljene i prosijavale su kroz trup Dalekog leta. Luis ugleda dve nevelike prostorije, od kojih je donja bila taman toliko velika da se u nju smesti zaštitni krevet, pokazivač mase i pult sa instrumentima u obliku potkovice; ni gornja prostorija nije bila ništa veća. On oseti da se kzin iza njega pomerio. "Zanimljivo", reče kzin. "Pretpostavljam da će se Luis za vreme leta nalaziti u donjem odeljenju, a nas troje u gornjem." "Da. Smeštanje tri zaštitna ležaja u tako mali prostor zadalo nam je prilično teškoća. Svaki je opremljen stazisnim poljem radi maksimalne sigurnosti. Pošto ćemo ležati u stazisima, nedostatak prostora za kretanje neće predstavljati veliku nevolju." Kzin zafrkta i Luis oseti da se udaljio od njegovog ramena. On spusti brod nekoliko poslednjih inča, a zatim isključi niz prekidača. "Moram nešto da raščistim", reče on. "Tila i ja delimo platu koju Govornik-Životinjama dobija sam." "Želiš li dodatni honorar? Razmotriću tvoj predlog." "Želim nešto što vam više nije potrebno", reče Luis lutkaru. "Nešto što je vaša vrsta ostavila za sobom." Izabrao je dobar trenutak za pogađanje. Nije očekivao uspeh, ali vredelo je pokušati. "Želim da saznam položaj planete lutkara." Nesusove glave iskočiše iz ramena, zatim se vratiše natrag i zagledaše jedna u drugu. Nesus je nekoliko trenutaka netremice zurio preda se, kao opčinjen, pre nego što upita: "Zašto?" "Jednom davno, mesto gde se nalazi svet lutkara predstavljalo je jednu od najvrednijih tajni u poznatom svemiru. Tvoja vrsta bila je spremna da da čitavo bogatstvo kako bi sačuvala tu tajnu", reče Luis. "To je ono što ju je učinilo vrednom. Lovci na bogatstvo

pretražili su svaku G i K vidljivu zvezdu, tražeći svet lutkara. Čak i sada, Tila i ja možemo da prodamo tu informaciju bilo kojoj novinskoj mreži za dobre pare." "A šta ako je taj svet izvan poznatog svemira?" "Ah-h-h", reče Luis. "Moj učitelj istorije razmišljao je o toj mogućnosti. Čak i tada bi informacija vredela para." "Pre nego što krenemo prema našem krajnjem odredištu", reče oprezno lutkar, "saznaćeš koordinate sveta lutkara. Mislim da će te informacija više iznenaditi, nego što će ti biti od koristi." Ponovo, za tren, lutkar se upilji u sopstvene oči. Zatim promeni položaj. "Skrećem vam pažnju na četiri kupaste projekcije..." "Da." Luis je već primetio šuplje kupe koje su štrčale napolje i nadole oko dvostruke kabine. "Jesu li to fusioni motori?" "Da. Videćete da je brod veoma sličan letelici na bezreakcione potisnike, sem što nema unutrašnje sile teže. Naši projektanti nisu imali mnogo prostora na raspolaganju. Što se tiče rada kvantnog II hiperpogona, moram na nešto da vas upozorim..." "Držim u ruci vari mač", prekide ga odjednom GovornikŽivotinjama. "Da se niko nije pomerio." Prošao je trenutak pre nego što su ostali shvatili njegove reči. Luis se okrenu, polako, bez naglih pokreta. Kzin je stajao leđima okrenut prema zakrivljenom zidu. U jednoj kandžastoj pesnici držao je nešto nalik na prekomerno veliku dršku za preskakanje konopca. Deset stopa od drške, vešto održavana u visini kzinovih očiju, nalazila se mala, sjajna, crvena lopta. Žica koja je spajala lopticu sa drškom bila je isuviše tanka da bi se videla, ali Luis nije sumnjao da postoji. Štitilo ju je i ispravljalo Slejverovo stazisno polje: žica je bila u stanju da seče većinu metala, uključujući tu i - ako bi Luis izabrao da se sakrije iza njega - naslon njegovog zaštitnog ležaja. A kzin je izabrao takav položaj odakle je mogao da dosegne sve što se nalazilo u kabini. Kod kzinovih nogu Luis opazi neprepoznatljiv but tuđinskog mesa. Bio je rasporen, i, naravno, šupalj. "Više bi mi se dopalo neko milosrdnije oružje", reče GovornikŽivotinjama. "Ošamućivač bio bi idealan. No nisam mogao na vreme da ga nabavim. Luise, skidaj ruke sa kontrolnih uređaja i spusti ih na naslon stolice."

Luis posluša. Razmišljao je da se poigra silom teže u kabini; ali kzin bi ga prepolovio pre nego što bi stigao bilo šta da uradi. "Ako svi ostanete mirni, reći ću vam šta će se dogoditi." "Reci nam bolje zašto", predloži Luis. Procenjivao je izglede. Crveni balon predstavljao je kzinu pokazatelj gde se završava nevidljiva oštrica tanke žice. Ako bi uspeo da ščepa taj kraj oštrice, i pri tom ne izgubi prste... Ne. Balon je bio suviše mali. "Moj motiv bi trebalo da je jasan", reče Govornik. Crni krugovi oko njegovih očiju poprimili su izgled lopovske maske nalik na one iz crtanih filmova. Kzin nije bio ni napet ni opušten. A stajao je na mestu gde ga je bilo gotovo nemoguće napasti. "Nameravam da svom svetu dostavim Daleki Let. Koristeći Daleki let kao model, sagradićemo još takvih brodova. Oni će nam pružiti veću ubilačku moć u sledećem ratu između ljudi i kzina - pod uslovom da i čovek ne dođe do planova za Daleki let. Jeste li zadovoljni?" Luis sarkastično primeti: "Ti se sigurno nisi uplašio našeg puta." "Ne." Uvreda ga uopšte nije pogodila. Kako bi kzin mogao da shvati sarkazam? "Svi ćete se sada skinuti, da bih bio siguran da niste naoružani. Kada s tim završite, naložiću lutkaru da obuče svoj skafander. Nas dvojica ćemo se ukrcati na Daleki let. Luis i Tila će ostati, ali poneću vašu odeću, prtljag i skafandere. Onesposobiću letelicu za vožnju. Pitajući se zašto se ne vraćate na Zemlju, Spoljni će vam sigurno doći upomoć znatno pre nego što otkaže sistem za održavanje života. Da li razumete?" Luis Vu je bio opušten i spreman da iskoristi svaki kzinov pogrešan korak... On pogleda Tilu Braun krajičkom oka i vide nešto strašno. Tila se pripremala da skoči na kzina. Govornik bi je prepolovio. Luis Vu morao je brzo da dela. "Bez ludosti, Luise. Ustani polako i okreni se ka zidu. Ti ćeš biti prvi koga ćuuuu..." Reč odjeknu kao u nekom napevu. Luis se uzdrža od skoka, zahvaćen nečim što nije razumeo. Govornik-Životinjama zabaci veliku narandžastu glavu i zamjauka: bio je to gotovo nadzvučni vrisak. Zatim raširi ruke, kao da želi da obuhvati celu vaseljenu. Žičana oštrica var mača prođe