Larry Niven - Prstenasti svet

"Znamo da u čoveku postoji nešto što ne želi da donosi odluke. Jedan deo njega želi da mu neko drugi kaže šta da radi. Dobar medij je osoba koja veruje u druge sa velikom sposobnošću koncentracije. Sam čin predavanja hipnotizeru predstavlja početak hipnoze." "Ali šta je to hipnoza?" "Izazvano stanje monomanije?" "Ali zašto bi se neko podvrgnuo monomaniji?" Nesus očito nije znao odgovor. Luis reče: "Jer veruje hipnotizeru." Govornik zatrese velikom glavom i okrete se. "Takvo poverenje u drugoga predstavlja ludost. Priznajem da ne razumem hipnozu", reče Nesus. "A ti, Luise?" "Ne baš sasvim." "Laknulo mi je", reče lutkar i za trenutak sam sebe pogleda u oči: dva pitona ispitivala su jedan drugog. "Ne bih mogao da imam poverenja u nekoga ko je u stanju da razume besmislice." "Šta si pronašao proučavajući biljke na Prstenastom svetu?" "Veoma su nalik živom svetu na Zemlji, kao što sam ti već rekao. Međutim, neki od oblika izgleda da su savršeniji nego što bi se to moglo očekivati." "Misliš na višem stepenu evolucije?" "Možda. S druge strane jedan specijalizovan oblik ima više prostora za rast, čak i u ograničenoj sredini, ovde na Prstenastom svetu. Važno je da su biljke i insekti slični i da bi nas zbog toga mogli napasti." "I obrnuto?" "Oh, da. Nekoliko oblika može da mi posluži kao hrana, neki drugi će opet prijati vašim stomacima. Moraćete svaki oblik posebno da ispitate, prvo zbog otrova, a zatim zbog ukusa. Ali svaka biljka koju nađemo može se bez opasnosti iskoristiti u kuhinji na 'ciklima." "Znači, nećemo umreti od gladi." "Ova jedina prednost teško da može da bude nadoknada za silne opasnosti. Da su se samo naši inženjeri setili da ukrcaju na Lažova i mamac zvezdanog semena! Ceo ovaj naporan put bio bi nepotreban." "Mamac zvezdanog semena?"

"Jednostavno sredstvo, pronađeno pre mnogo hiljada godina. Ono izaziva emitovanje elektromagnetskih signala sa lokalnog sunca koji privlače zvezdano seme. Da imamo jedno takvo sredstvo mogli bismo da domamimo zvezdano seme na ovu zvezdu i saopštimo svoj problem bilo kom brodu Spoljnih koji ga je iznutra pratio." "Ali zvezdano semenje putuje znatno manjom brzinom od svetlosne. Potrajalo bi godinama!" "Ali razmisli, Luise! Bez obzira na to koliko god dugo čekali, ipak ne bismo morali da napustimo sigurnost broda!" "I to je za tebe život?" zafrkta Luis. On baci pogled na Govornika, zaustavi ga na Govorniku i prikova ga za Govornika. Govornik-Životinjama, sklupčan nedaleko odatle, uzvraćao mu je pogled i kliberio se kao Alisa u Zemlji čuda. Jedan dug trenutka su se posmatrali, a zatim kzin ustade naizgled ležerno, skoči i nestade u nepoznatom grmlju. Luis se osvrnu. Znao je da se nešto važno dogodilo. Ali šta? I zašto? On odagna od sebe tu misao. Sedeći opkoračke na sedlu 'cikla, Tila se pripremala da ubrza... kao da još leti. Luis se priseti tog časa kako ga je terapeut nekoliko puta hipnotisao. Imao je utisak da je sve samo gluma. Ututkan u ružičasto odsustvo odgovornosti, znao je da je posredi igra koju igra sa hipnotizerom. Slobodno je mogao da je prekine u bilo kom trenutku. Ali zbog nečeg, niko to nikada nije učinio. Tilin pogled se iznenada razbistri. Ona zatrese glavom, okrenu se i ugleda ih. "Luise! Kako smo se spustili?" "Normalno." "Pomozi mi da siđem." Ona ispruži ruke kao dete koje se našlo na zidu. Luis joj obavi ruke oko struka i podiže je sa 'cikla. Od njenog dodira podiđoše ga žmarci niz kičmu i nadolazeća toplota u preponama i solarnom pleksusu. On stavi ruke tamo gde su bile. "Poslednje čega se sećam, jeste da smo se nalazili milju u vaduhu", reče Tila. "Od sada pa nadalje, skreći pogled dalje od obzorja." "Šta sam učinila? Zaspala na točku?" Ona se nasmeja i zabaci glavu, tako da joj se kosa razlete poput velikog, mekog, crnog oblaka. "I vi ste se svi upaničili! Žao mi je, Luise. Gde je Govornik?" "Juri zeca", reče Luis. "Hej, zašto se i mi ne bismo malo razmrdali, sada nam se ukazala prilika?"

"Šta misliš o jednoj šetnji kroz šumu?" "Dobra ideja." On srete njen pogled i shvati da su jedno drugom čitali misli. Posegnu u prostor za prtljag na svom 'ciklu i izvadi ćebe. "Spremna." "Zadivljujete me ", reče Nesus. "Nijedna razumna vrsta nema snošaj tako često kao vi. Idite, onda. Budite oprezni kada sedate. Imajte na umu da vas okružuju nepoznati oblici života." "Da li si znala", reče Luis, "da je reč nag jednom imala isto značenje kao i nezaštićen?" Rekao je to jer mu se činilo da je sa odećom skidao i svoju sigurnost. Na Prstenastom svetu postojala je biosfera koja je funkcionisala, zrela, bez sumnje, sa bubama, bakterijama i zubatim stvarčicama sazdanim da se hrane protoplazmatskim mesom. "Ne", reče Tila. Stajala je naga na ćebetu, raširenih ruku prema podnevnom suncu. "Prija mi. Znaš li da te nikada nisam videla nagog pri dnevnoj svetlosti?" "Ni ja tebe. Mogu još da dodam da izgledaš tanj dobro ovako. Dođi, da ti nešto pokažem." On napola podiže ruku prema ćosavim grudima. "Tanj..." "Ništa ne vidim." "Nestao je. U tome je nevolja sa podmlađujućim začinom. Nema uspomena. Ožiljci nestaju i nakon kratkog vremena..." On prevuče preko grudi, ali ničeg nije bilo pod vrhom prsta. "Jedan gamdžijski hvatač zderao mi je prugu mesa od ramena do pupka, četiri inča široku i pola inča duboku. Da je krenuo još jednom, sigurno bi me prepolovio. Ali odlučio je da prvo proguta ono što mi je već otkinuo. Mora da je moje meso bilo pogubno otrovno za njega, jer se sklupčao u urlajuću loptu i crkao. A sada tu nema ničega. Nikakvog belega." "Jadni Luis. Ali ni ja nemam nikakvih belega." "Ali ti si statistička anomalija, a što je još važnije svega ti je dvadeset godina." "Oh." "Mmmm. Kako si glatka." "Još neka izgubljena uspomena?" "Jednom sam pogrešio rukujući zrakom za kopanje..." On povede njenu ruku.

Luis se najednom okrenu na leđa, a Tila se pope na njega, opkoračivši mu bokove. Gledali su se jedan dugi, sjajni, nepodnošljivi trenutak pre nego što su počeli da se pomiču. Viđena kroz sjaj nadolazećeg orgazma, žena kao da blista anđeoskom slavom... ...Neko stvorenje veliko poput zeca izjuri iz drveća, pretrča preko Luisovih grudi i nestade u žbunju. Trenutak kasnije pojavi se Govornik-Životinjama. "Izvinite", odvali kzin i iščeznu prateći miris. Kada su se ponovo skupili kod 'cikla, krzno oko Govornikovih ustiju bilo je umrljano crvenom bojom. "Prvi put u u životu", izjavi on sa mirnim zadovoljstvom, "lovio sam hranu, ne koristeći drugo oružje sem zubiju i kandži." Ipak je poslušao Nesusov savet i progutao jednu pilulu širokog spektra protiv alergije. "Došlo je vreme da popričamo o domorocima", reče Nesus. Tila se iznenadi. "Domoroci?" Luis joj objasni. "Ali zašto smo pobegli? Kako su mogli da nas povrede? Zar su zaista ličili na ljude?" Luis odgovori na poslednje pitanje, jer ga je ono mučilo. "Ne znam kako bi mogli biti ljudi. Šta bi ljudska bića radila ovako daleko od ljudskog svemira?" "U to uopšte nema sumnje", upade Govornik. "Veruj svojim čulima, Luise. Možda ćemo ustanoviti da se njihova vrsta razlikuje od tvoje ili Tiline. Ali oni su ljudska bića." "Kako si toliko uveren u to?" "Osećam ih, Luise. Miris je dospeo do mene kada smo isključili sonične nabore. Tamo, daleko, nalazi se raštrkano mnoštvo ljudskih bića. Imaj poverenja u moj nos, Luise." Luis prihvati to objašnjenje. Nos kzina poticao je od mesožderalovaca. On reče: "Paralelna evolucija?" "Glupost", reče Nesus. "Tačno. Ljudski oblik bio je prikladan biću kadrom da pravi pretke, ali to je bio slučaj i sa drugim oblicima. Umovi su nastanili sve moguće vrste tela." "Gubimo vreme", reče Govornik-Životinjama. "Problem se ne sastoji u tome kako su ljudi dospeli ovamo. Problem je u prvom

kontaktu. Za nas će svaki kontakt biti prvi kontakt." Bio je u pravu, shvati Luis. 'Cikli su se kretali brže od bilo koje naprave za slanje informacija koju bi domoroci mogli imati. Sem ako nisu posedovali semafore... Govornik nastavi. "Potrebno je da saznamo nešto o ponašanju ljudi na stepenu divljaštva. Luise? Tila?" "Znam nešto malo antropologije", reče Luis. "Onda ćeš ti govoriti u naše ime kada stupimo s njima u kontakt. Nadajmo se da će se naš automatski pilot pokazati kao dobar prevodilac. Stupićemo u kontakt sa prvim ljudima na koje naiđemo." Jedva da su uzleteli, kada je šuma ustupila mesto isparcelisanim obrađenim poljima. Nekoliko sekundi kasnije, Tila pokaza na grad. Podsećao je na neke od gradova na Zemlji iz prošlih vekova. Bilo je mnogo zgrada visokih po nekoliko spratova, koje su se oslanjale jedna na drugu u nepreglednoj gomili. Nekoliko viših, vitkih tornjeva izdizalo se iznad mase ostalih zdanja; bili su povezani vijugavim platformama za površinska vozila: to sigurno nije bila odlika zemaljskih gradova. Zemaljska naselja iz odgovarajućeg razdoblja radije su se služila helikopterima. "Možda se naša potraga ovde završava", s puno nađe reče Govornik. "Kladim se da je prazan", reče Luis. Samo je nagađao, ali bio je u pravu. To im je postalo jasno dok su ga nadletali. U svojim najboljim danima grad mora da je bio veoma lep. Posedovao je jednu odliku na kojoj bi mu pozavideli svi gradovi u poznatom svemiru. Mnoge zgrade uopšte nisu počivale na tlu, već su lebdele u vazduhu, a sa tlom i ostalim zgradama bile su povezane preko platformi i kula za liftove. Oslobođeni sile teže, oslobođeni uspravnih ili vodoravnih ograničenja, ti lebdeći zamkovi iz snova bili su sagrađeni u svim mogućim obIicima i raznolikim veličinama. Sada su četiri letcikla nadletala olupinu. Svaka lebdeća zgrada zdrobila je niže zgrade kada je pala, tako da je sve bilo pokriveno ciglama, staklom i betonom, iskidanim željezom, izuvijanim platformama i kulama za liftove koje su još stremile u vazduh. To je Luisa nagnalo da ponovo razmisli o domorocima. Ljudski

inženjeri nisu gradili vazdušne zamkove; oni su prekomerno mislili na sigurnost. "Mora da su sve odjednom pale", reče Nesus. "Ne primećujem nikakav znak da su pokušane popravke. Bez sumnje je došlo do kvara na energetskim uređajima. Govorniče, da li bi kzini gradili ovakve gluposti?" "Mi baš ne volimo visine. Ljudi možda, ako im nije preterano stalo do života." "Podmlađujući začin", uzviknu Luis. "To je pravi odgovor. Nisu imali podmlađujući začin." "Da, to je moglo da utiče na njihovu svest o samosigurnosti. Manje bi štitili svoje živote", primeti lutkar. "Izgleda zloslutno, zar ne? Ako malo vode računa o vlastitim životima, još će manje voditi, o našima." "Slutiš nevolju." "Uskoro ćemo znati. Govorniče, vidiš li onu zgradu na kraju, onu visoku, boje šlaga, sa razbijenim prozorima..." Prošli su pored nje malopre, dok je lutkar govorio. Luis, na koga je bio red da upravlja 'ciklima, napravi krug da bi još jednom pogledao. "Bio sam u pravu. Vidiš li, Govorniče? Dim." Zgrada je bila nalik na neki umetnički izvajan stub, visoka dvadesetak spratova. Prozori su ličili na nizove crnih ovala. Većina prozora u prizemlju bila je pokrivena. Kroz nekolicinu, koji su bili otvoreni, u vetar se izvijao sivi dim. Kula je stajala do članka zaronjena među jednospratne i dvospratne kuće. Niz tih kuća bio je smrvljen kotrljajućim cilindrom koji je mogao pasti s neba. Ali kotrljajući brodolomnik se raspao u pravi krš pre nego što je stigao do jedine preostale kule. Stražnja strana zgrade predstavljala je ujedno i ivicu grada. S one strane nalazili su se samo pravougaonici obrađenih površina. Prilike ljudskog obličja trčale su u nju sa polja čak i kada su se letcikli spustili. Zgrade koje su iz visine izgledale čitave mora da su imale porušene gornje spratove. Ništa nije bilo nedirnuto. Kvar u energetskom sistemu i uništenja koja je on prouzrokovao, mora da su se odigrali pre mnogo generacija. Zatim je nastupilo razdoblje

vandalizma, kiše i raznoraznih korozija; ove poslednje prouzrokovali su mali oblici života, oksidacija metala i još nešto. Nešto što je sačuvalo humke sela iz praistorijskog razdoblja Zemlje za kasnija arheološka iskopavanja. Stanovnici grada nisu obnovili svoje stanište nakon nestanka energije. Niti otišli odatle. Nastavili su da žive na ruševinama. A otpaci su se gomilali svuda unaokolo. Đubre. Prazne kutije. Prašina koju je nanosio vetar. Nepojedeni ostaci hrane, kosti i predmeti koji su ličili na lišće šargarepe i kukuruzne klipove. Slomljena oruđa. Sve se to gomilalo, budući da su ljudi bili suviše lenji ili suviše zaposleni da ga otpreme. Gomilalo se tako da su pojedini delovi omekšali i stopili se a gomila je polegla pod sopstvenom težinom, nastavivši da se taloži pod teškim koracima, iz godine u godinu, iz pokolenja u pokolenje. Prvobitni ulaz u kulu bio je već zatrpan. Nivo tla se toliko podigao. Kada su se letcikli spustili na čvrsto utabanu prljavštinu, deset stopa iznad nekadašnje oblasti za parkiranje velikih vozila, koja su se kretala po zemlji, petoro humanoidnih domorodaca iziđoše krupnim koracima, svečano i dostojanstveno, kroz prozor na drugom spratu. Bio je to dvostruki balkonski prozor, dovoljno velik da kroz njega prođe jedna ovakva procesija. Prozorski prag i gornja greda bili su ukrašeni sa trideset ili četrdeset lobanja koje su ličile na ljudske. Luis nije mogao da shvati po kakvom su ustrojstvu raspoređene. Petorka se uputi prema 'ciklima. Kada su se približili, časak su oklevali ne znajući ko je glavni. I oni su ličili na ljude, ali ne mnogo. Očito nisu pripadali nijednoj poznatoj ljudskoj rasi. Svi su bili niži od Luisa Vua za oko šest inča, a možda i više. Koža koja im se videla bila je veoma svetla, gotovo avetinjski bela, za razliku od Tiline gotovo nordijski ružičaste ili Luisove tamnožute i smeđe. Imali su kratke trupove i dugačke noge. Hodali su, držeći ruke prekrštene na isti način; prsti su im bili neobično dugački i šiljati, tako da bi svaki od ove petorice bio rođeni hirurg u danima kada su se ljudi još bavili hirurgijom. Kosa im je bila još neobičnija od prstiju. Kod svih dostojanstvenika bila je pepeljasto plava. Kose i brade bile su im očešljane, ali nepodšišane; brade su im potpuno prekrivale lica, sem očiju.

Nije ni potrebno reći da su svi bili slični. "Tako su kosmati!" prošaputa Tila. "Ostanite na svojim vozilima", naredi Govornik tihim glasom. "Čekajte dok ne stignu do nas. Tada siđite. Pretpostavljam da svi imamo diskove za komunikaciju?" Luis je svoj nosio s unutrašnje strane levog zgloba. Diskovi su bili povezani sa automatskim pilotom na Lažovu. Trebalo bi da rade na ovoj udaljenosti, a automatski pilot Lažova morao bi da je u stanju da prevede svaki novi jezik. Ali te tanj stvari mogle su da se provere samo na delu. A tamo su se nalazile sve te lobanje... Ostali domoroci počeše da naviru na bivše parkiralište. Većina se zaustavila kada je videla da se sprema sukob, tako da je gomila obrazovala široki nepravilan krug podalje od oblasti akcije. Normalna gomila bi gunđala nagadajući, kladila se i prepirala. Ova je, međutim, bila neprirodno tiha. Možda je prisustvo gomile nateralo dostojanstvenike da se opredele. Izabraše da se približe Luisu Vuu. Njih petorica... uopšte nisu ličili jedan na drugoga. Bili su različitih visina. Svi su izgledali mršavi, ali jedan je bio pravi kostur, dok se za drugoga gotovo moglo reći da ima mišiće. Četvorica su nosila bezoblične, gotovo bezbojne, smeđe odore, a peti je bio odeven u odoru sličnog kroja napravljenu od sličnog ćebeta? ali sa izbledelom ružičastom šarom. Onaj koji je progovorio bio je najmršaviji. Plava, istetovirana ptica krasila mu je gornju stranu šake. Luis odgovori. Tetovirani održa kratki govor. To je bilo dobro. Automatskom pilotu biće potrebni podaci da bi mogao da počne sa prevođenjem. Luis uzvrati. Tetovirani čovek ponovo progovori. Njegova četiri sadruga zadržaše svoj nemi, dostojanstveni stav. Ma koliko izgledalo neverovatno, ali i publika je ćutala. A onda diskovi počeše da ih zasipaju rečima i rečenicama... Kasnije je shvatio da je tišina trebalo da ga upozori. Prevario ga je njihov stav. Gomila je obrazovala široki krug, a četiri kosmata čoveka u odorama bili su postrojeni u redu; čovek istetovirane ruke je govorio.

"Planinu nazivamo Božjom pesnicom." On pokaza nadesno. "Zašto? Zašto da ne, ako vam je po volji, inženjeru?" Mora da je mislio na veliku planinu, onu koju su ostavili za sobom u blizini broda. Ali sada je bila potpuno skrivena izmaglicom i udaljenošću. Luis je slušao i učio. Automatski pilot pokazao se kao sjajan prevodilac. Postepeno se upotpunjavala slika ratarskog sela na ruševinama nekadašnjeg moćnog grada... "Istina, Zignamuklikklik nije više veliki kao što je nekada bio. Pa ipak, naša prebivališta su mnogo bolja nego neka koja bismo sami mogli da napravimo. Čak i tamo gde je krov otvoren prema nebu, niži spratovi ostaju suvi za vreme kratkotrajnih kišnih oluja. Zgrade se lako zagrevaju. U vreme rata, lako se brane i lako odolevaju vatri. Tako je to, inženjeru, i mada ujutro idemo da radimo u poljima, noću se vraćamo u naša prebivališta duž ivice Zignamuklikklika. Zašto bismo se naprezali da podižemo nove domove kada stari bolje služe svrsi?" Dva tuđinca zastrašujućeg izgleda i dva gotovo ljudska bića, golobrada i neprirodno visoka; svo četvoro jaše beskrile metalne ptice, među sobom govore nerazumljivim jezikom, a shvataju služeći se metalnim diskovima... nikakvo čudo ako su ih domoroci smatrali za graditelje Prstenastog sveta. Luis nije ništa preduzeo da ispravi taj utisak. Bili bi mu potrebni dani da im objasni odakle su; a ekipa se ovde nalazila da uči, a ne da podučava. "Ova kula, inženjeru, je naše sedište vlade. Upravljamo sa više od hiljadu ljudi ovde. Da li smo mogli da podignemo bolje mesto od ove kule? Zapušili smo sve gornje spratove tako da odeljenja koja koristimo ostaju zagrejana. Jednom smo odbranili kulu, bacajući krš sa gornjih spratova. Sećam se da je naš najveći problem bio strah od visokih mesta... Ipak žudimo da se vrate dani čudesa, kada je u našem gradu bilo mnogo hiljada ljudi i kada su zgrade lebdele u vazduhu. Nadamo se da ćete vi odlučiti da obnovite te dane. Priča se da je u tim danima čudesa i sam ovaj svet bio sazdan u sadašnjem obliku. Možda ćete se udostojiti da nam kažete da li je to istina?" "Da, to je prava istina", reče Luis.

"A hoće li se ti dani vratiti?" Luis odgovori nešto za šta se nadao da ga ne obavezuje. Osetio je ili naslutio da su ostali razočarani. Nije bilo lako odgonetnuti izraz lica kosmatog čoveka. Gestovi su neka vrsta koda; a gestovi onog koji je govorio nisu pripadali nijednoj zemaljskoj kulturi. Veoma ukovrdžana platinska kosa sakrivala mu je celo lice, sem očiju, koje su bile smeđe i blage. Ali oči nisu baš izražajne, bez obzira na rasprostranjeno mišljenje. Glas mu je bio gotovo melodičan, kao recital poezije. Automatski pilot je prevodio Luisove reči u sličnu melodiju, dok se njemu obraćao tonom običnog ljudskog govora. Luis je mogao da čuje i druge diskove za prevođenje: jednog kako nežno zvižduće na lutkarskom, a drugog kako tiho reži na Junakovom jeziku. Luis postavi neka pitanja... "Ne, inženjeru, mi nismo ljudi žedni krvi. Retko ratujemo. Lobanje? Nađu se pod nogama svakom ko ulazi u Zignamuklikklik. Priča se da su one tu od pada grada. Služe nam za ukrašavanje, a imaju i simbolično značenje." Onaj koji je govorio diže svečano ruku, leđima okrenut Luisu, pokazujući istetoviranu pticu. I svi složno povikaše: "...!" Reč nije bila prevedena. Bilo je to prvi put da je neko sem predvodnika uopšte progovorio. Luis je znao da mu je nešto promaklo. Na nesreću nije bilo vremena da se pobrine o tome. "Pokaži nam neko čudo", reče predvodnik. "Ne sumnjamo u vašu moć. Ali možda vas put više neće naneti ovuda. Ostalo bi nam sećanje koje bismo mogli da prenesemo svojoj deci." Luis razmisli. Već su leteli poput ptica; taj ih trik neće dvaput zadiviti. A da proba sa manom iz kuhinjskih proreza? Ali čak i ljudi sa Zemlje imaju različite ukuse kada je u pitanju određena hrana. Neki jedu skakavce sa medom, drugi pečene puževe; što je za jednog čoveka sir, za drugoga je ukvareno mleko. Bolje da ne pokušava s tim. A kako bi bilo da im pokaže reflektorski laser? Dok je Luis prebirao po odeljku za teret na svom 'ciklu, prednja ivica senkovitog kvadrata dodirnu obod sunca. Tama će još više pojačati utisak izazvan demonstracijom.

Podesivši otvor da bude širok, a male snage, on usmeri svetlost prvo na onog koji je govorio, zatim na četvoricu njegovih pratilaca i na kraju na lice u gomili. Ako je i ostavio utisak na njih, umešno su to prikrivali. Sakrivajući razočarenje, Luis usmeri alatku uvis. Figurica koja mu je bila cilj štrčala je sa krova kule. Bila je nalik modernizovanom nadrealističkom čudovištu. Luisov palac se pokrenu i čudovište zasija žutobelim sjajem. On povuče kažiprst i zrak se suzi u olovku zelene svetlosti. Čudovište buknu sjajem belog usijanja i rastoči se. Luis je očekivao aplauz. "Borite se svetlošću", reče čovek sa istetoviranom rukom. "Ali to je zabranjeno." "...!" zavika gomila i isto tako iznenada umuče. "Nismo to znali", reče Luis. "Izvinjavamo se." "Niste znali? Kako ste mogli da ne znate? Niste li podigli luk u znak Saveza sa Čovekom?" "Kakav je to luk?" Lice kosmatog čoveka bilo je skriveno, ali njegovo zaprepašćenje se jasno očitavalo. "Luk nad svetom, o Graditelju!" Luis tada shvati i poče da se smeje. Kosmati čovek ga nevešto lupi po nosu. Udarac je bio slab, jer je dlakavko bio malen i ruke mu behu krhke. Ali bolelo je. Luis nije bio naviknut na bol. Većina ljudi njegovog veka nikada nije iskusila ništa bolnije od podbijenog nožnog palca. Anestetici su se obilato upotrebljavali, a medicinska pomoć je bila više nego dostupna. Bol koji bi osetio skijač kada bi slomio nogu obično je trajao svega nekoliko sekundi, ne minuta, a sećanje na to često je potiskivano kao neka nepodnošljiva trauma. Poznavanje borilačkih disciplina, karatea, džudoa, džiudžice i boksa, proglašeno je ilegalnim još mnogo pre nego što se Luis Vu rodio. Luis Vu je bio loš ratnik. Mogao je da se suoči sa smrću, ali ne i sa bolom. Udarac ga je zaboleo. Luis zavika i ispusti reflektorski laser. Publika krenu napred. Dve stotine razbesnelih kosmatih ljudi pretvori se u hiljadu demona; situacija nije ni izdaleka bila smešna kao minut ranije. Poput trske tanušan predvodnik obmotao je obe ruke oko Luisa Vua, stežući ga histeričnom snagom. Luis, koji je postao isto tako

histeričan, oslobodi se jednim izbezumljenim pokretom. Već je bio na 'ciklu, ruke položene na poluzi za podizanje, kada u njemu prevlada razum. Ostali 'cikli su bili pod njegovom upravom. Ako on uzleti i oni će uzleteti, sa ili bez svojih putnika. Luis se osvrnu oko sebe. Tila Braun se već nalazila u vazduhu. Ona je iz visine posmatrala borbu, brižno nabranih veđa. Nije ni pomišljala da pomogne. Govornik je mahnito mahao oko sebe. Već je oborio pet ili šest neprijatelja. Kad ga je Luis pogledao, Govornik zavitla svoj reflektorski laser i smrska lobanju jednom čoveku. Kosmati ljudi su se tiskali oko njega, neodlučno kružeći. Dugoprste ruke pokušaše da skinu Luisa sa sedišta. Imali su u tome donekle uspeha, mada je Luis ščepao sedlo rukama i kolenima. Konačno seti se da uključi sonični nabor. Odbačeni domorci nadigoše graju. Neko je još bio na Luisovim leđima. Luis ga povuče, pusti ga da padne, isključi sonični nabor, a zatim ga ponovo uključi da bi ga izbacio. Potom osmotri bivše parkiralište u potrazi za Nesusom. Nesus je pokušavao da stigne do svog 'cikla. Domoroci su se izgleda plašili njegovog tuđinskog izgleda. Samo mu je jedan preprečio put naoružan metalnom šipkom sa neke stare mašine. Upravo kad ih je Luis ugledao, čovek zamahnu šipkom po lutkarevoj glavi. Nesus trgnu glavu unazad i okrenu se na prednjim nogama izloživši leđa opasnosti, ali u suprotnom smeru od onog u kome se nalazio letcikl. Čoveka je ubio lutkarev nagon za bekstvom pre nego što su Govornik i Luis stigli da Nesusu priteknu upomoć. Luis otvori usta da zaviče, a lutkar završi kretnju. Luis zatvori usta. Lutkar se okrenu prema svom 'ciklu. Niko nije pokušavao da ga zaustavi. Njegovo zadnje kopito ostavljalo je krvave otiske po čvrsto utabanoj prljavštini. Krug Govornikovih poklonika još je bio van njegovog domašaja. Kzin pljunu prema njihovim stopalima to nije bio kzinski već ljudski gest - okrenu se i pope na 'cikl. Reflektorski laser bio mu je umrljan krvlju sve do lakta leve ruke.

Domorodac koji je pokušao da zaustavi Nesusa ležao je tamo gde je i pao. Krv je naveliko tekla oko njega. Ostalo troje već je bilo u vazduhu. Luis uzlete za njima. Izdaleka je video šta Govornik smera i povika: "Prestani! To nije potrebno." Govornik je izvadio modifikovano oruđe za kopanje. On reče: "Zar mora da bude potrebno?" Ali ipak zastade. "Ne čini to", zavapi Luis. "To bi bilo ubistvo. Kako nas sada mogu povrediti? Gadajući nas kamenjem?" "Mogu protiv nas da upotrebe tvoj reflektorski laser." "Uopšte ne mogu da ga upotrebe. Postoji tabu." "To tvrdi predvodnik. Veruješ mu?" "Aha." Govornik odloži oružje. (Luis odahnu; očekivao je od kzina da sravni grad sa zemljom.) "Kako je mogao da nastane jedan takav tabu? Rat energetskim oružjem?" "Ili bandit naoružan poslednjim laserskim topom na Prstenastom svetu. Šteta što nemamo koga da pitamo." "Nos ti krvari." Stigavši sada da ponovo misli o tome, Luis oseti da ga nos bolno peče. On prepusti Govorniku da ga vodi i stade da sam sebi ukazuje medicinsku pomoć. Ispod njih, ustalasana, zbunjena gomila spremna na linč hrlila je prema predgrađu Zignamuklikklika.

13. MAMAC ZVEZDANOG SEMENA "Trebalo je da kleče", požali se Luis. "To me je zbunilo. A u prevodu se stalno ponavljalo 'graditelj' tamo gde je trebalo da stoji 'bog'." "Bog?" "Oni su inženjere Prstenastog sveta poistovetili sa bogovima. Trebalo je da uočim tišinu. Tanja mu niko sem sveštenika nije proizveo nikakav zvuk! Svi su se ponašali kao da su slušali staru litaniju. Sem što sam ja stalno davao pogrešne odgovore." "Religija. Baš uzbudljivo! Ali nije trebalo da se nasmeješ", reče ozbiljno Tilin lik na interkomu. "Niko se ne smeje u crkvi, čak ni turisti." Leteli su ispod sve bleđeg odlomka podnevnog sunca. Prstenasti svet se pomaljao iznad sebe u obliku sjajnih plavih odsečaka, koji su iz časa u čas postajali sve oštriji i svetliji. "U tom trenutku mi je bilo smešno", reče Luis. "Još mi je smešno. Zaboravili su da žive na prstenu. Misle da je to luk." Zvučni nalet probi sonični nabor. Na trenutak je ličilo na uragan, a zatim naglo prestade. Prešli su brzinu zvuka. Zignamuklikklik je iščezavao iz njih. Gradu se nikada neće pružiti prilika da se osveti demonima. Verovatno ih nikada više neće videti. "I izgleda kao luk", reče Tila. "Tačno. Nije trebalo da se smejem. Mada smo imali sreće. No. Možemo da zaboravimo na greške", reče Luis. "Sve što treba da učinimo u bilo kojoj situaciji jeste da se vinemo u vazduh. Ovde niko ne može da nas dohvati." "Neke greške ipak ne smemo zaboraviti", reče GovornikŽivotinjama. "Smešno je da ti tako govoriš." Luis se nesvesno počeša po nosu, koji mu je utrnuo poput komada drveta. Biće izlečen pre nego što prestane dejstvo anestetika. On odluči. "Nesuse?" "Tamo dole sam nešto shvatio. Tvrdio si da si lud zato što ispoljavaš hrabrost. Je li tako?" "Kako si uviđavan, Luise. Tvoj fin način izražavanja..." "Budi ozbiljan. Ti i svi ostali lutkari došli ste do pogrešne pretpostavke. Lutkar se instinktivno okreće da pobegne od

opasnosti. Je li tako?" "Jeste, Luise." "E, vidiš, nije. Lutkar instinktivno odbija opasnost. On time oslobađa zadnju nogu za akciju. To kopito je ubojito oružje, Nesuse." Lutkar se okrenuo na prednjim kopitama i ritnuo se stražnjom nogom, sve u jednom pokretu. Glave su mu bile okrenute pozadi i široko razmaknute, seti se Luis, da bi se cilj našao u trouglu. Nesus je čoveku preciznim udarcem izbio srce kroz smrskanu kičmu. "Nisam mogao da trčim", reče on. "Tako bih se udaljio od vozila, a to bi bilo opasno." "Ali ti se nisi zaustavio da bi o tome razmislio", reče Luis. "Učinio si to instinktivno. Automatski si okrenuo leđa neprijatelju. Okrenuo i udario. Razumni lutkar se upušta u borbu, a ne beži. Ti nisi lud." "Grešiš, Luise. Većina lutkara beži od opasnosti." "Ali..." "Većina je uvek razumna, Luise." Životinja iz krda! Luis odustade. On podiže pogled da bi posmatrao kako nestaje i poslednji delić sunca. Neke greške ipak ne smemo zaboraviti... Ali Govornik mora da je mislio na nešto drugo kada je to rekao. Na šta? U zenit je nahrupio prsten crnih pravougaonika. Onaj koji je zaklanjao sunce bio je uokviren bisernim sjajem korone. Plavi Prstenasti svet obrazovao je parabolični luk povrh sveta, koji je stajao naspram neba poprskanog zvezdama. Ličilo je na tvorevinu koju je neko dete, premalo da bi znalo šta radi, sazdalo od delova kompleta 'Napravi sam'. Kada su napustili Zignamuklikklik, Nesus je bio za upravljačem. Kasnije je flotu predao Govorniku. Leteli su cele noći. A onda, povrh njihovih glava svetliji sjaj duž jedne ivice glavnog pravougaonika najavi skoro svitanje. Za vreme proteklih časova Luis je pronašao način da dokuči prave razmere Prstenastog sveta. Posredi je bila Markatorova projekcija planete Zemlje - jednostavna, pravougaona školska mapa koja visi na zidu - ali na kojoj je polutar označen u razmeri jedan prema jedan. Takva karta bi lako mogla da se napravi u obliku reljefa, tako da bi neko ko bi

stajao blizu polutara imao utisak da stoji na stvarnoj Zemlji. Ali trebalo bi iscrtati četrdeset takvih karata, čije bi se ivice dodirivale, da bi se obujmila širina Prstenastog sveta. Takva jedna mapa bila bi po površini veća od Zemlje. Ukoliko bi se ona prenela na topografiju Prstenastog sveta a zatim za trenutak odvratio pogled, bilo bi je veoma teško ponovo pronaći. Mogli bi se izvesti neki još lepši trikovi nego što je taj, ako bi se posedovalo oruđe kojim je oblikovan Prstenasti svet. Podudarni slani okeani, po jedan na svakoj strani Prstena, od kojih je svaki veći od bilo kog sveta u ljudskom svemiru. Kontinenti su, uostalom predstavljali samo velika ostrva. Cela Zemlja bi se mogla preneti na jedan takav okean i još bi preostalo mesta. "Nije trebalo da se nasmejem", reče Luis u sebi. Dugo mi je bilo potrebno da dokučim razmere ovoga... artefakta. Zašto li sam očekivao civilizovanije domoroce? Nesus je to već ranije shvatio. Prošle noći kada su prvi put ugledali luk, Nesus je zavikao i pokušao da se sakrije. "Oh, šta tanj..." No, sada kada su greške mogli da ostavljaju za sobom brzinom od hiljadu dve stotine milja na čas, to više nije bilo važno. Uskoro je Govornik pozvao Luisa i predao mu upravu nad flotom. Luis je upravljao dok je Govornik spavao. Zora je stigla brzinom od sedam hiljada milja u sekundi. Linija koja razdvaja dan od noći naziva se graničnik. Graničnik na Zemlji može se videti sa Meseca; vidljiv je i sa orbite; ali ne može se videti sa Zemljine površine. Sve prave linije koje su delile svetlo od tame na luku Prstenastog sveta bile su graničnici. Od pravca okretanja linija graničnika kretala se prema floti letcikla. Protezala se od zemlje do neba, od beskraja luke do beskraja sa naspramne, desne strane. Približavala se kao izvesna sudbina, pokretni zid suviše veliki da bi se mogao zaobići. A onda je stigla. Blistava korona iznad njihovih glava, koja se rasprsla kada je senkoviti kvadrat pri svom povlačenju otkrio ivicu solarnog diska. Luis je zamišljeno posmatrao noć sa svoje leve strane, dan sa desne i senku graničnika kako se gubi u daljini

beskrajne ravnice. Luis Vu, turista, prisustvovao je čudnom rađanju dana. Daleko na desnoj strani, izvan mesta gde se zemlja pretvarala u izmaglicu, oštri obrisi jednog planinskog vrha stadoše da se otelovljuju pri dnevnoj svetlosti. "Božja pesnica", reče Luis Vu, uživajući u prijatnom kotrljanju tog zvuka u ustima. Kakav naziv za planinu! Ali naročito, kakav naziv za najveću planinu na svetu! Kao običan čovek, Luis Vu je osećao kako ga prožima bol. Ako uskoro ne opruži telo, zglobovi će mu se zamrznuti u sedećem položaju i on se više nikada neće pomeriti. Pored toga, cigle koje je uzimao kao obroke sve više su po ukusu podsećale na - prave cigle. A povrh svega nos mu je još bio delimično utrnut. A slavine za kafu i dalje ni od kuda. Ali kao turista, Luis Vu se kraljevski zabavljao. Uzmimo na primer lutkarev refleks bežanja. Niko nikada nije posumnjao da bi to mogao biti i borbeni refleks. Niko sem Luisa Vua. Tu je, dalje, mamac zvezdanog semena - odveć poetična stvarčica da bi se mogla prenebregnuti. Jednostavno sredstvo, pronađeno pre mnogo hiljada godina, rekao je Nesus. A nijednom lutkaru nikada nije palo na pamet da ga pomene, sve do juče. Ali lutkari su bili krajnje nepoetični. Da li su lutkari znali zašto brodovi Spoljnih prate zvezdano seme? Da li su se naslađivali znanjem? Ili su saznali tu tajnu, a potom je zauvek odbacili kao nevažnu za stvari od životne važnosti. Nesus nije bio priključen u sistem interkoma. Verovatno je spavao. Luis mu je uputio stalni signal, tako da će lutkar ugledati svetlost na tabli i pozvati ga kada se probudi. Da li je znao? Zvezdano seme: bića bez razuma koja se roje u jezgru galaksije. Metabolizam im je bio solarni feniks, a hranili su se razređenim vodonikom iz međuzvezdanog prostora. Kretali su se pomoću fotonskog jedra, ogromnog i veoma reflektivnog, kojim se upravljalo kao padobranom. Migracija zvezdanog semena radi polaganja jaja obično se odvijala od galaktičke ose do ivica međugalaktičkog prostora, da bi potom usledio povratak bez jaja. Mladunče koje se izleže iz zvezdanog semena mora samo pronaći put kući, jašući na fotonskom vetru, prema toplom središtu bogatom vodonikom.

Gde je odlazilo zvezdano semenje, tamo su odlazili i Spoljni. Zašto su Spoljni pratili zvezdano semenje? Čudno pitanje, mada poetično. Možda i nije bilo tako čudno. U prošlosti, negde oko sredine prvog ljudsko-kzinskog rata, zvezdano seme je išlo u cik, umesto u cak. Prateći ga, brod Spoljnih prošao je pored Proksiona. Zadržao se tu dovoljno dugo da bi na Uspesmo prodao hiperpogonsku skretnicu. Ali isto je tako mogao da odluta u kzinski umesto u ljudski svemir. Da nisu lutkari u to vreme proučavali kzine? "Tanj! Eto do čega dolazi kada pustim mašti na volju. Potrebna mi je disciplina." Ali zar nisu? Naravno da jesu. Nesus im je tako rekao. Lutkari su proučavali kzine, jer ih je zanimalo da li ih je moguće bezbedno zatrti. A onda je ljudsko-kzinski rat rešio njihov problem. Brod Spoljnih je zalutao u ljudski svemir da bi na Uspesmo prodao hiperpogonsku skretnicu, dok se armada kzina primicala sa suprotne strane. Kada su ljudski brodovi dobili hiperpogonsku skretnicu, kzini više nisu predstavljali nikakvu opasnost ni za Zemljane ni za lutkare. "Ne bi se usudili", reče Luis za sebe. Bio je zaprepašćen. "Da je Govornik ikada..." Ali ta pretpostavka bila je još gora. "Eksperimentisanje sa selektivnim uzgajanjem", reče Luis. "Nema nikakve pravde u selektivnom uzgajanju. Ali oni su nas iskoristili. Nas su iskoristili!" "Da", reče Govornik-Životinjama. U trenutku Luis pomisli da mu se pričinilo. Zatim ugleda Govornikov poluprovidni, umanjeni lik na vrhu signalne table. Ostavio je otvoren interkom. "Tanj mu muka! Prisluškivao si!" "Nisam namerno, Luise. Zaboravio sam da isključim svoj interkom." "Oh." Prekasno, Luis se seti kako mu se Govornik iskezio mada je izgledalo da je suviše udaljen da bi čuo Nesusovo objašnjenje o mamcu zvezdanog semena. Seti se da kzin poseduje uši lovcamesojeda. Seti se da refleksni smešak kod kzina služi da bi se zubi

oslobodili za borbu. "Pomenuo si selektivno uzgajanje", reče Govornik. "Samo sam..." promrmlja Luis. "Lutkari su sukobili naše vrste da bi ograničili širenje kzina. Posedovali su mamac zvezdanog semena. Iskoristili su ga da bi brod Spoljnih doveli u vaš svemir i tako osigurali pobedu ljudi. Nazvao si to eksperimentom selektivnog uzgajanja." "Slušaj, to je vrlo riskantan lanac pretpostavki. Kad bi se ti samo smirio..." "Ali obojica smo sledili taj lanac." "Hm." "Nisam znao da li da odmah započnem raspravu sa Nesusom ili da sačekam da prethodno izvršimo glavni zadatak, to jest da napustimo Prstenasti svet. Sada kada ti je poznata situacija, nemam izbora." "Ali..." zausti Luis, ali odmah zatvori usta. Sirena bi ga ionako ućutkala. Govornik je pustio signal za uzbunu. Sirena je zvučala kao mehanički vrisak nekog manijaka, subsoničan, supersoničan i neskladno bolan zvuk. Nesus uspe da nadjača signal, vičući: "Da? Da?" Govornik gromovito odgovori. "U ratu ste bili uz neprijatelja! Vaš čin je ravan objavi rata protiv Patrijaršije!" Tila se uključila na vreme da čuje poslednje reči. Luis uhvati njen pogled i zavrte glavom. Ne mešaj se. Lutkareve glave se podigoše kao dve zmije da bi pokazale koliko su zaprepaštene. Glas mu je kao i uvek bio jednoličan. "O čemu govoriš?" "O prvom ratu sa ljudima. O mamcu zvezdanog semena. O hiperpogonskoj skretnici Spoljnih." Trouglasta glava nestade sa vidika. Luis vide kako jedan srebrnasti letcikl napušta formaciju i bi mu jasno da je to Nesus. Nije bio jako zabrinut. Druga dva letcikla izgledala su poput srebrnih mušica; toliko su bili udaljeni i razdvojeni. Da je borba započeta na zemlji, neko bi mogao biti ozbiljno povreden. A šta se moglo dogoditi ovde gore? Lutkarev letcikl mora da je bio brži od Govornikovog. Nesus se sigurno, pobrinuo za to. Morao je biti siguran da bi, u slučaju potrebe, mogao umaći kzinu. Ali lutkar nije bežao. On je kružio oko Govornikovog 'cikla.

"Ne želim da te ubijem", reče Govornik-Životinjama. "Ako nameravaš da napadneš iz vazduha, nemoj da zaboraviš da je domet tvog taspa možda manji od dometa Slejverovog zraka za kopanje. SNARL!" Bojni poklič kzina ledio je krv u žilama. Luisovi mišići se ukočiše kao da ima tetanus. Samo je nejasno bio svestan činjenice da se srebrna tačka odvojila od Govornikovog 'cikla. Ali opazio je Tilin pogled i otvorena usta kojima je iskazivala svoje divljenje. "Nemam nameru da te ubijem", reče mirnije GovornikŽivotinjama. "Ali želim neke odgovore, Nesuse. Znamo da je tvoja vrsta u stanju da upravlja zvezdanim semenjem." "Da", reče Nesus. Njegov 'cikl se gubio prema luci neverovatnom brzinom. Divlji mir tuđinaca bio je samo varka. Luisu Vuu se samo pričinilo, jer nije mogao da odgonetava izraze na njihovim licima a i zato što tuđinci nisu mogli da se izražavaju na međunarodnom kao ljudi. Nesus je bežao da spase život, ali kzin nije napustio svoje mesto u formaciji. On reče: "Hoću odgovore, Nesuse." "Tačno si pogodio", reče lutkar. "Naša traganja za sigurnim načinima istrebljenja opasnih mesojeda kzina pokazala su da tvoja vrsta poseduje visoki potencijal i da nam prema tome možete biti od koristi. Preduzeli smo korake da od vas napravimo vrstu koja će moći da održava miroljubive odnose sa tuđim rasama. Naši metodi su bili posredni i veoma pouzdani." "Veoma. Nesuse, nisam srećan." "Nisam ni ja", reče Luis Vu. Nije mu promakla čijenica da oba tuđinca i dalje razgovaraju na međunarodnom. Mogli su da se izoluju od ljudi, pribegavši Junakovom jeziku. No, kako izgleda, više su voleli da uključe i ljude - što je bilo sasvim ispravno, jer rasprava se ticala i Luisa Vua. "Iskoristili ste nas", reče on. "Iskoristili ste i nas isto tako temeljito kao i kzine." "Ali na našu štetu", primeti Govornik. "Prilično ljudi bilo je ubijeno u ljudsko-kzinskim ratovima." "Luise, skini mu se s grbače!" Tila Braun se uključi u bitku. "Tanj, da nije bilo lutkara, svi bismo bili robovi kzina! Sprečili su kzine da unište našu civilizaciju!"

Govornik se nasmeši i reče: "I mi smo imali civilizaciju." Lutkarev lik bio je nem, nalik na nekog duha, na jednookog pitona koji je lebdeo spreman za napad. Druga usta su verovatno upravljala 'ciklom, koji je do sada već dobro odmakao. "Lutkari su nas iskoristili", reče Luis Vu. "Iskoristili su nas kao oruđe, oruđe za obrađivanje kzina." "Ali uspelo je!" ponovo se umeša Tila. Zvuk koji se tada začuo ličio je na hrkanje, tiho i preteće režanje. No, do sada su svi već dobro upoznali Govornikov način osmehivanja. "Uspelo je!" planu Tila. "Vi ste sada miroljubiva vrsta, Govorniče. U stanju ste da se složite..." "Umukni, čoveče!" "Sa sebi ravnima", završi ona velikodušno. "Niste napali druge vrste ima već..." Kzin pokaza modifikovanu Slejverovu alatku za kopanje i nastavi da je drži pred interkomom da bi Tila mogla da je vidi. Ona iznenada umuknu. "Mogli smo to biti mi", reče Luis. Privukao im je pažnju. "Mogli smo to biti i mi," ponovi on. "Da su lutkari poželeli da uzgajaju ljude zbog neke naše osobine...", on zastade. "Oh", reče Tila. "Naravno." Lutkar nije reagovao. Tila se pomeri pod Luisovim pogledom. "Šta je bilo, Luise? Luise?" "Izvini. Nešto mi je palo na pamet... Nesuse, ispričaj nam. Ispričaj nam o Zakonima Plodnosti." "Luise, jesi li poludeo?" "Uuuurrr", reče Govornik-Životinjama. "I sam bih na to došao da je bilo vremena. Nesuse?" "Da", reče Nesus. Lutkarev 'cikl predstavljao je samo srebrnu tačku, koja se sve više udaljavala prema luci. Gotovo da se gubio naspram veće, maglovitije svetle tačke koja se nalazila ispred njega i čija je udaljenost nadmašala sve razdaljine na Zemlji. Ali lutkarev lik na interkomu bio je još nepromenjen; neverovatno je glupo izgledala ta pljosnata trouglasta lobanja i klimave, prihvatne usne. Nikako nije

odavao utisak opasne osobe. "Umešali ste prste i u zemaljske Zakone Plodnosti." "Da." "Zašto?" "Volimo ljude. Verujemo ljudima. Uspešno smo saradivali s ljudima. Nama ide u prilog da ohrabrimo ljude, jer će oni sigurno pre nas stići do Malog Oblaka." "Divno. Volite nas. Pa?" "Tragali smo za načinom da vas genetički poboljšamo. Ali šta je trebalo da poboljšamo? Inteligenciju, ne. To vam nije jaka strana. Kao ni osećaj za samoočuvanje, ni dugovečnost, ni nadarenost za borbu." "Tako ste odlučili da nas učinite srećnim", reče Luis. I poče da se smeje. Tila tada shvati. Oči joj se razrogačiše i užasnuše. Pokuša da nešto kaže, ali začu se samo skičanje. "Naravno", reče Nesus. "Molim te prestani da se smeješ. Luise. Naša odluka je imala smisla. Vaša vrsta je bila neverovatno srećna. Vaša istorija predstavlja niz za dlaku izbegnutih katastrofa kao što su atomski rat među vrstama, zagađenje planete industrijskim otpacima, ekološki poremećaji, sudari sa opasno velikim asteroidima, nestabilnosti vašeg blago promenjivog sunca, pa čak i eksplozija Jezgra, koju ste otkrili pukim slučajem. Luise, zašto se još smeješ?" Luis se i dalje smejao, posmatrajući Tilu. Tila je porumenela od srdžbe. Lutala je pogledom kao da traži mesto da se sakrije. Nije prijatno saznati da si deo genetskog eksperimenta. "I na taj način smo izmenili zemaljske Zakone Plodnosti. Bilo je začuđujuće lako. Naše povlačenje iz poznatog svemira izazvalo je krah na berzi. Ekonomske manipulacije uništile su nekoliko članova Odbora za Plodnost. Neke od njih smo podmitili, ostale ucenili zatvorom za dužnike, a zatim smo obelodanili korupciju u Odboru za Plodnost što je dovelo do promena. Bio je to strašno skup poduhvat, ali sasvim pouzdan i delimično uspešan. Mogli smo da uvedemo Lutriju za Pravo rođenja. Želeli smo da stvorimo rod neobično srećnih ljudi." "Čudovište!" zavika Tila. "Čudovište!" Govornik odloži Slejverovu alatku za kopanje i reče: "Tila, nisi se

bunila kada si čula da su lutkari manipulisali nasleđem moje vrste. Želeli su da stvore pokornog kzina. Zbog toga su nas razmnožavali kao što biolog razmnožava sdite ubijajući defektne, zadržavajući ostale. Bilo ti je drago što je taj zločin išao u prilog tvojoj vrsti. Sada se žališ. Zašto?" Tila, koja je plakala od besa, isključi se iz interkoma. "Pokorni kzin", ponovi Govornik. "Želeli ste da stvorite pokornog kzina, Nesuse. Ako smatraš da ste stvorili pokornog kzina, dođi i uveri se." Lutkar nije odgovorio. Negde daleko ispred flote, srebrnasta tačka njegovog 'cikla postala je suviše mala da bi se mogla razabrati. "Ne želiš da se ponovo pridružiš floti? Ali kako da te zaštitim od ove nepoznate zemlje ako se ne vratiš pod okrilje flote? No, ne krivim te. Dobro je što si oprezan", reče kzin. Izvukao je kao igla oštre i blago zakrivljene kandže. "Vaš pokušaj da stvorite srećnog čoveka takođe je bio promašaj." "Ne", reče Nesus kroz interkom. "Stvorili smo srećne ljude. Ali nisam bio u stanju da ih pronađem za ovu zlosrećnu ekspediciju. Bili su isuviše srećni." "Igrali ste se bogova našim vrstama. Ne pokušavaj da nam se ponovo pridružiš." "Ostaću u vezi preko interkoma." Govornikova slika iščeznu. "Luise, Govornik me je isključio", reče Nesus. "Ako i budem želeo nešto da mu poručim, moraću preko tebe." "Dobro", reče Luis i isključi ga. Gotovo u istom trenutku upali se svetiljka na mestu gde se nalazila utvarna lutkareva glava. Lutkar je želeo da razgovara. Tanj s njim. Kasnije toga dana prešli su jedno more veličine Sredozemnog. Luis se malo spustio da bi bolje osmotrio predeo, a onda primeti da ga ostali 'cikli prate. Znači da je još predvodio flotu, uprkos činjenici da niko nije razgovarao s njim. Cela obala predstavljala je jedan grad, koji je bio u ruševinama. Sem što je imao dokove ni po čemu se nije razlikovao od Zignamuklikklika. Luis se nije spustio. Ovde ništa nisu mogli saznati.

Nakon toga zemljište je postepeno i postojano počelo da se uzdiže sve dok se u ušima nije oglasio prasak, a senzori za pritisak sasvim opali. Zelene površine zameni smeđe šipražje, zatim visoka pustinjska tundra, pa milje i milje golih stena, a zatim... Duž pet stotina milja stražnjeg grebena planinskog vrha, vetrovi su sastrugali žbunje, zemlju i stenu. Nije ostalo ništa osim otkrivene kičme temeljnog materijala Prstena, poluprovidnog sivkastog i groznog. Nemarno održavanje! Nijedan inženjer Prstenastog sveta ne bi to dozvolio. Znači da je civilizacija Prstenastog sveta odavno počela da odumire. Proces mora da je ovde započet, ogoljivanjem obronaka pročelja i to na mestima na koja niko nije zalazio... Daleko ispred flote, u pravcu u kome je Nesus otišao, na panorami se primećivala veoma sjajna mrlja. Prema slobodnoj proceni, nalazila se na udaljenosti od trideset do pedeset hiljada milja. Ogromna sjajna mrlja velika poput Australije. Daljnji delovi ogoljenog poda Prstena? Prazne, svetle oblasti prstenaste osnove pomaljale su se kroz nekada plodno tle, tle koje odumire, suši se i nestaje kada prestanu da teku reke. Propast Zignamuklikklika i krah sveopšteg energetskog sistema mora da su predstavljali poslednji stadijum tog sloma. Koliko to već traje? Deset hiljada godina? Duže? "Tanj! Želeo bih da s nekim porazgovaram o tome. Možda je važno." Luis je mrko posmatrao predeo. Vreme je proticalo drugačije kada se sunce uvek nalazilo čoveku pravo iznad glave. Jutro i popodne bili su potpuno istovetni. Orijentacija je ispadala nepouzdana. Stvarnost se činila manje stvarnom. Bilo je to, pomisli Luis, kao trenutak vremena proveden na putu između prenosnih kabina. Baš tako. Nalazili su se između prenosnih kabina - one na Lažovu i one na zidnom obodu. Samo su sanjali da lete iznad ravne sive zemlje u trouglu između letcikla. Leteli su prema luci kroz zamrznuto vreme. Koliko je dugo prošlo od kada niko ni sa kim nije razgovarao? Protekli su sati od kada je Luis signalizirao Tili da želi da razgovara s njom. Malo kasnije signalizirao je i Govorniku. Svetiljke iznad

njihovih signalnih tabli ostale su zanemarene, isto kao što je Luis zanemarivao svetiljku na svojoj tabli. "Dosta s tim", reče iznenada Luis i otvori interkom. Upao je u neverovatan izliv orkestarske muzike pre nego što ga je lutkar primetio. Tada... "Moramo se pobrinuti da se ekspedicija ponovo ujedini bez prolivanja krvi", reče Nesus. "Imaš li kakav predlog, Luise?" "Da. Nije učtivo početi razgovor iz sredine." "Izvinjavam se, Luise. Hvala ti što si odgovorio na moj poziv. Kako si?" "Usamljen i besan, a za sve to si ti kriv. Niko ne želi da priča sa mnom." "Mogu li ti pomoći?" "Možda. Da li si imao neke veze sa promenom Zakona Oplodnje?" "Predvodio sam projekat." Luis frknu. "To je loš odgovor. Možeš postati prva žrtva retroaktivne kontrole rađanja! Tila nikada neće progovoriti sa mnom." "Nije trebalo da joj se smeješ." "Znam. Znaš šta me najviše plaši u celoj stvari? Nije to tvoja nepravična sebičnost", reče Luis. "Činjenica je da možeš da donosiš tako velike odluke, a onda, iz čista mira, uradiš nešto tako glupo kao, kao..." "Može li Tila Braun da nas čuje?" "Ne, naravno da ne može. Tanj s tobom, Nesuse! Znaš li šta si joj učinio?" "Ako si znao da će joj ego biti toliko povređen, zašto si započeo razgovor o tome?" Luis zastenja. Rešio je problem koji ga je zaokupljao i smesta je obznanio rešenje. Nikad ga ne bi dokučio, nikada mu ne bi palo na pamet da je rešenje bilo bolje skriveno. Naprosto, nije razmišljao u tom pravcu. Lutkar upita: "Da li si razmišljao o načinu da ponovo ujediniš ekspediciju?" "Da", reče Luis i isključi se. Neka se lutkar malo znoji zbog toga.

Zemljište se spustilo i ponovo postalo zeleno. Prešli su još jedno more i veliku trouglastu deltu neke reke. Ali rečno korito je bilo suvo, kao i delta. Promene struje vetrova mora da su presušile izvor. Kada se Luis nisko spustio, postade mu jasno da su svi slučajni, vijugavi kanali koji su obrazovali deltu bili trajno izdubljeni u zemljištu. Umetnici Prstenastog sveta nisu želeli da dozvole reci sama da iskopa kanale. I bili su u pravu; tle na Prstenastom svetu nije bilo dovoljno duboko. Bio je neophodan veštački zahvat. Ali prazni kanali bili su ružni. Luis napući usne u znak neslaganja i nastavi let.

14. MEĐUIGRA SA SUNČEVIM SUNCOKRETIMA Ne odveć daleko ispred njih nalazile su se planine. Luis je upravljao cele noći i dobar deo jutra. Ni sam nije bio siguran koliko dugo. Nepokretno podnevno sunce predstavljalo je psihološku zamku; ono je ili sažimalo ili razvlačilo vreme, a Luis nije bio siguran šta je od toga dvoga tačnije. Emocionalno, Luis se nalazio na odsustvu. Gotovo da je zaboravio na ostale letcikle. Leteti sam iznad beskrajnog, stalno novog zemljišta nije se razlikovalo od putovanja u brodu jednosedu s one strane poznatih zvezda. Luis Vu je bio sam sa Vaseljenom, a Vaseljena je za Luisa Vua predstavljala igračku. Najvažnije pitanje u Vaseljeni postalo je: da li je Luis Vu i dalje zadovoljan sobom? Doživeo je stoga pravi šok kada mu se krznato, narandžasto lice oblikovalo iznad signalne table. "Mora da si umoran", reče kzin. "Želiš li da ja upravljam?" "Više bih voleo da se spustimo. Počinje da me hvata grč." "Spustimo se onda. Ti upravljaš." "Ne želim nikome da se namećem." Kada je to izgovorio, Luis shvati da tako odista i misli. Veoma lako ga je opet obuzelo raspoloženje sa odsustva. "Misliš li da će te Tila izbegavati? Možda si u pravu, nije čak ni mene zvala, mada sam i ja posramljen." "Suviše to primaš k srcu. Ne, čekaj, nemoj da se isključiš." "Želim da budem sam, Luise. Listojed me je strašno postideo." "Ali to je bilo tako davno! Ne, nemoj da se isključiš; sažali se na starog usamljenog čoveka. Da li si osmatrao predeo?" "Jesam." "Da li si opazio ogoljene oblasti?" "Da. Erozija se mestimično probila kroz stenovito tle do neuništivog poda Prstena. Mora da je nekada davno nešto bitno promenilo ustrojstvo vetrova. Do ovakve erozije ne može da dođe preko noći, čak ni na Prstenastom svetu." "Tačno." "Luise, kako je mogla da propadne jedna civilizacija takve veličine i moći?" "Ne znam. Hajde da razmotrimo stvar: nema načina da mi to pogodimo. Čak ni lutkari nisu dostigli tehnološki nivo žitelja

Prstenastog sveta. Kako da odgonetnemo šta ih je vratilo na nivo sekire?" "Moramo nešto više saznati o domorocima", reče GovornikŽivotinjama. "Oni koje smo do sada sreli nisu u stanju da pokrenu oštećenog Lažova. Moramo pronaći takve koji to mogu." Luis je očekivao takav početak. "Imam neke ideje s tim u vezi... čini mi se da sam smislio uspešan način da stupamo u vezu sa domorocima koliko god želeli." "Pričaj." "Želeo bih da se spustimo pre nego što porazgovaramo o tome." "Spustimo se onda." Planine su obrazovale visoki, stenoviti venac koji je stajao na putu flote letcikla. Vrhovi i klanci blistali su bisernim sjajem koji je Luis lako prepoznavao. Vetrovi koji su tutnjali preko i između vrhova strgli su stenu, otkrivši kostur materijala od koga je bio napravljen pod Prstena. Luis stade da spušta flotu prema blago zaobljenim brežuljcima i podnožju. Odredište mu je bilo izvor srebrnastog potoka koji se slivao sa planine i nestajao u naizgled beskrajnoj šumi koja je, poput zelenog krzna prekrivala brežuljke u podnožju. Javi se Tila. "Šta to radiš?" upita ona. "Spuštam se. Umoran sam od upravljanja. Ali nemoj da prekineš. Želeo bih da se izvinim." Ona se isključi. "Ovome sam se i mogao nadati", reče Luis za sebe, ne baš ubeđen u to. Ali ona će sada biti raspoloženija da me sasluša kada zna da će uslediti izvinjenje. "Ideju mi je dao naš razgovor o izigravanju boga", reče Luis. Na nesreću, pričao je samo sa Govornikom. Tila je sišla sa svog 'cikla, dobacila mu jedan prekorni pogled i oholim korakom se udaljila prema šumi. Govornik klimnu kosmatom, narandžastom glavom. Uši su mu se grčevito trzale poput malih kineskih lepeza u nečjim nervoznim prstima. "Prilično smo sigurni na ovom svetu", reče mu Luis, "sve dok

smo u vazduhu. Jedino je važno da stignemo gde smo se uputili. Verovatno bismo mogli bez spuštanja da prevalimo razdaljinu do zidnog oboda, ukoliko bi to bilo potrebno; ili možemo da se spuštamo tamo gde se probijaju temelji Prstena. Nijedan grabljivac ne bi mogao na tim mestima da preživi. Ali nećemo puno saznati, ako se ne budemo spuštali. Želimo da uzletimo sa ove ogromne igračke, a za to će nam biti potrebna pomoć domorodaca. Sve mi se čini da će neko ipak morati da vuče Lažova četiri stotine hiljada milja." "Pređi na stvar, Luise. Treba da vežbam." "Kada stignemo na zidni obod, biće nam potrebno da znamo mnogo više o stanovnicima Prstenastog sveta nego sada." "Nesumnjivo." "Zašto da se ne igramo boga?" Govornik je oklevao. "Misliš li to bukvalno?" "Sigurno. Kvalifikovani smo za inženjere Prstenastog sveta. Ne posedujemo moći koje su oni imali, ali ono što znamo mora da domorocima izgleda stvarno božanski. Ti bi mogao biti bog..." "Hvala." "...Tila i ja akoliti, dok bi Nesus bio dobar kao zarobIjeni demon." Govornik pokaza kandže i reče: "Ali Nesus nije sa nama i neće biti." "U tome i jeste stvar. U..." "Ne počinjimo razgovor o tome, Luise." "Šteta. Potreban nam je za ovaj posao." "Zaboravi ga." Luis još nije bio načisto sa kandžama. Da li su bile podložne svesnoj kontroli? U svakom slučaju, i dalje su se videle. Da su razgovarali preko interkoma, Govornik bi se do sada već sigurno isključio. Zato je Luis i navaljivao da se spuste. "Posmatraj to kao čistu intelektualnu lepotu. Bio bi strašan bog. Sa ljudskog stanovišta izgledaš upečatljivo kao sam pakao... mada pretpostavljam da ćeš morati da mi veruješ na reč." "Zašto nam je potreban Nesus?" "Zbog taspa, zbog nagrade i kazne. Kao bog, ti rastrgneš nevernika na komade i zalogaje, a zatim pojedeš zalogaje. To je

kazna. Za nagradu koristiš se lutkarevim taspom." "Zar ne može bez taspa?" "Ali to je odličan način da se nagrade oni koji su verni! Udar čistog zadovoljstva, pravo u mozak. Bez uzgrednih efekata. Bez mamurluka. Tasp treba da je bolji od seksa!" "Ne volim etiku. Mada su domoroci samo ljudi, ne bih voleo da ih naviknem na tasp. Bilo bi milosrdnije ubiti ih", reče Govornik. "U svakom slučaju lutkarev tasp deluje protiv kzina, a ne protiv ljudi." "Mislim da grešiš." "Luise, znamo da je tasp predviđen za upotrebu protiv strukture mozga kzina. Osetio sam to. Ali u jednome si ti u pravu: bilo je to religiozno iskustvo, davolje iskustvo." "Ali ne znamo da li tasp deluje i na ljudska bića. Ja mislim da deluje. Poznajem Nesusa. Ili njegov tasp deluje i na vas i na nas ili on nosi dva taspa. Ja ne bih bio ovde da on ne poseduje način kojim može da upravlja ljudima." "Mnogo se upuštaš u nagadanja." "Hajde da ga pozovemo i upitamo?" "Ne." "Šta ima loše u tome da ga pitamo?" "Nema svrhe." "Da, zaboravio sam. Nisi znatiželjan", reče Luis. Majmunska znatiželja nije bila baš izražena kod većine razumnih bića. "Igrao si na moju znatiželju? Shvatam. Pokušao si da me nateraš na akciju, Luise, lutkar može sam da nađe put do zidnog oboda. Do tada, on putuje sam." Pre nego što je Luis stigao da odgovori, kzin se okrenu i odlunja u čestar lakat-korenja. Okončao je razgovor isto tako efektno kao da se isključio iz interkoma. Svet se srušio oko Tile Braun. Jecala je tužno i slomljeno, žaleći sama sebe. Pronašla je veoma pogodno mesto za svoju žalopojku. Tamno zelenilo ju je privuklo. Iznad glave joj se prostiralo bujno rastinje, suviše neprobojno da bi dozvolilo neposredan prolaz sunčevoj svetlosti. Ali blizu tla gustiš je bio ređi, tako da je omogućavao lako kretanje. Bio je to mračni raj za ljubitelje prirode. Ravni, uspravni zidovi stene, koje je neprekidno vlažio vodopad, okruživali su duboki, prozračni zdenac. Tila je bila u zdencu. Huk

vode koja se obrušavala gotovo da je prigušivao njene jecaje, ali zidovi stene pojačavali su zvuk poput kabine za tuš. Činilo se kao da Priroda plače zajedno s njom. Nije primetila Luisa Vua. Nasukana na nepoznatom svetu, čak ni Tila Braun nije se udaljavala bez kutije za prvu pomoć. Bila je to mala, pljosnata kutija, pričvršćena za opasač, sa ugrađenim automatskim nalazačem. Luis je sledio njegov signal koji ga je doveo do Tiline odeće nabacane na gomilu na prirodnoj granitnoj površini ivice zdenca. Tamnozeleno osvetljenje, tutanj vodopada i odjek jecaja. Tila se nalazila gotovo ispod vode koja se obrušavala. Mora da je sedela na nečemu, jer su joj ruke i ramena virili iznad vode zdenca. Lice joj je skrivala kosa prebačena sa povijene glave. Nije imalo smisla čekati da dođe do njega. Luis skinu odeću i nabaca je pored Tiline. Namršti se zbog studenog vazduha, slegnu ramenima i zaroni. Odmah shvati u čemu je pogrešio. Na odsustvima Luis nije često nailazio na svetove slične Zemlji. Oni na koje se spuštao bili su uglavnom na istom stupnju razvoja kao i Zemlja. Luis nije bio glup. Da mu je palo na pamet da proveri temperaturu vode... Ali nije. Voda u koju je zaronio slivala se sa snegom prekrivenih planina. Luis pokuša da vikne od hladnoće, ali glava mu se već našla pod vodom. Bio je dovoljno priseban da ne diše. Voda se rastvorila pred njim. On zapljuska i zadahta od studeni i nedostataka vazduha. A zatim poče da uživa. Znao je da pliva; mada je bio navikao na toplije vode od ove! Ostao je da pluta, ravnomerno mašući rukama i osećajući na koži struje virova koje je pravio vodopad. Tila ga je ugledala. Sedela je ispod vodopada, čekajući. On zapliva prema njoj. Morao bi da joj viče na uho, ako bi želeo nešto da joj kaže. Izvinjenja i izlivi ljubavi bili bi neprimerni na tom mestu. Ali mogao je da je dodirne. Nije ustuknula. Savila je glavu i kosa ju je ponovo prekrila.

Reakcija joj je imala gotovo telepatsku snagu. Luis oseti poštovanje prema njoj. Plivao je okolo, ispravljajući mišiće koji su bili zgrčeni nakon osamnaest časova provedenih na sedištu letcikla. Voda je bila divna. Ali ukočenost od hladnoće povremeno se pretvarala u bol, što Luisa podseti da bi mogao navući upalu pluća. On dodirnu Tilinu ruku i pokaza u pravcu obale. Ovog puta ona klimnu glavom i krenu za njim. Ležali su pored zdenca, drhteći, umotani u sopstvene ruke, dok su oko njih bila otvorena i prostrta odela sa termoregulacijom nalik na ćebad. Njihova promrzla tela postepeno su upijala toplotu. "Žao mi je što sam se smejao" reče Luis. Ona klimnu, prihvatajući izvinjenje, ali ne praštajući. "Bilo je smešno, znaš. Lutkari, vaseljenske kukavice, drznuli su se da uzgajaju ljude i kzine, poput kakve stoke! Mora da su bili svesni rizika." Znao je da mnogo govori, ali morao je da objasni, da se opravda. "I pogledaj šta su uradili! Uzgajanje razumnih kzina, nije bilo loša ideja. Znam nešto malo o ljudsko-kzinskim ratovima; poznato mi je da su kzini bili veoma surovi. Govornikovi preci bi sravnili Zignamuklikklik sa podom Prstena. Govornik se, međutim, obuzdao. Ali uzgajati ljude zbog sreće..." "Misliš li da su pogrešili što su me stvorili ovakvom kakva jesam." "Tanj, misliš li da želim da te uvredim? Pokušavam da kažem da je to smešna ideja. Tim je smešnija što su to učinili lutkari. Zato sam se smejao." "Očekuješ li od mene da se kikoćem?" "To bi bilo suviše." "U redu." Nije ga mrzela zato što se smejao. Tražila je utehu, ne osvetu. A utehu je nalazila u toploti radnih odela i toplini dva tela priljubljena jedno uz drugo. Luis stade da miluje Tilu po leđima. To ju je nagnalo da se opusti. "Želeo bih da ponovo objedinim ekspediciju", reče on posle izvesnog vremena. Ona se ukoči. "Ne dopada ti se ta ideja?" "Ne."

"Nesus?" "Mrzim ga. Mrzim ga! Uzgajao je moje pretke kao... kao životinje!" Ona se malko opusti. "Ali Govornik bi ga zavrljačio dalje od neba, kada bi pokušao da se vrati. Prema tome, svejedno." "Pretpostavimo da mogu nagovoriti Govornika da dozvoli Nesusu da nam se ponovo pridruži?" "Kako bi ti to uspelo?" "Pretpostavimo da mogu?" "Ali zašto?" "Nesus poseduje Daleki let. Jedino Dalekim letom ljudski rod može da stigne do Magelanovih Oblaka, a da ne putuje vekovima. Gubimo Daleki let, ako Prstenasti svet napustimo bez Nesusa." "Kako je to, kako je to glupo, Luise!" "Slušaj. Tvrdila si da bismo svi mi bili kzinski robovi da lutkari nisu učinili ono što jesu sa kzinima. To je istina. Ali da se lutkari nisu umešali u Zakone Oplodnje, ti čak ne bi ni bila rođena!" Ukrutila se uz njega. Lice joj je otkrivalo misli, a ono je bilo kao i oči: čvrsto zatvoreno. Nastavio je sa pokušajima. "Ono što su lutkari učinili, učinili su veoma davno. Zar ne možeš da oprostiš i zaboraviš?" "Ne!" Otkotrljala se od njega, napustivši toplinu radnih odela, i skliznula pravo u ledenu vodu. Luis je za trenutak oklevao, a zatim krenu za njom. Hladan, mokar šok... našao se na površini... Tila se vratila na svoje mesto ispod vodopada. Smešila se, pozivajući ga. Kako je moguće da tako naglo menja raspoloženja? On otpliva do nje. "Poznaješ čaroban način da čoveku staviš do znanja da zaveže!" On se nasmeja. Verovatno ga nije čula. Nije mogao ni sam sebe da čuje, usled vode koja je hučala oko njih. Ali Tila mu odgovori smeškom, isto tako bezglasno, i pruži mu ruke. "Bili su to ionako glupi argumenti!" povika on. Voda je bila hladna, hladna. Tila je predstavljala jedinu toplinu. Oni kleknuše, zagrlivši jedno drugo, na hrapavu, plitku podvodnu stenu. Ljubav je bila ukusna mešavina toplote i hladnoće. Uživali su vodeći ljubav. To nije rešavalo probleme; ali od problema se može uteći.

Vraćali su se prema 'ciklima, pomalo drhteći u svojim zagrejanim čaurama. Luis je ćutao. Shvatio je nešto u vezi sa Tilom Braun. Nikada nije naučila kako da reaguje. Nije umela da kaže ne i da ustraje u tome. Nije mogla da pruži protivdokaze proračunate snage, duhovite ili direktne, ili pak otrovno pakosne, kao što su to ostale žene umele. Tili Braun društvo nikada nije nanosilo povrede, bar ne dovoljno često da bi naučila te stvari. Luis je mogao da je plaši do sudnjeg dana, a ona ne bi znala kako da ga spreči u tome. Ali mogla je da ga mrzi zbog toga. I zato je ćutao, zato i još zbog nečega. Nije želeo da je povredi. Hodali su u tišini, držeći se za ruke i preplićući prste u ljubavnoj igri. "U redu", reče ona odjednom. "Ako ti uspe da nagovoriš Govornika, možeš Nesusa dovesti natrag." "Hvala", reče Luis. Videlo se da je iznenađen. "To je samo zbog Dalekog leta", reče ona. "Uostalom, nisi u stanju to da izvedeš." Imali su vremena za obrok i za propisane vežbe: sklekove i čučnjeve kao i za slobodne vežbe: penjanje na drveće. Uskoro se i Govornik vratio do 'ciklova. Usta mu nisu bila krvava. Okrenuo je brojčanik u svom 'ciklu, ali ne za alergijsku pilulu, već za vlažnu ciglu tople džigerice. Moćni lovac se vraća, pomisli Luis, čvrsto stegnutih usta. Nebo je bilo oblačno kada su se spustili. Još je bilo oblačno, podjednako olovno sivo, kada su uzleteli. Luis nastavi sa ubeđivanjem preko interkoma. "Ali to je bilo veoma davno!" "Na čast ne utiče vreme, Luise, mada bi ti to, naravno, trebalo da znaš. Dalje, posledice tog čina veoma se jasno osećaju. Zašto li je Nesus izabrao kzina da putuje sa njim?" "Rekao nam je zašto." "Zašto je izabrao Tilu Braun? Poslednji mora da je naložio Nesusu da ispita da li su ljudi kadri da nasleđuju psihičku sreću. Takođe je trebalo da sazna da li su kzini postali pokorni. Mene je izabrao, jer kao ambasador kod naročito ohole vrste, verovatno bi trebalo da se odlikujem pokornošću za kojom njegov narod traga." "I ja sam na to pomišljao." Luis je ovu ideju još dalje razvio. Da

nije Nesusu bilo naloženo da pomene mamce zvezdanog semena da bi procenio Govornikove reakcije? "Nije važno. Tvrdim da nisam pokoran." "Hoćeš li prestati da upotrebljavaš tu reč?" "Luise, zašto se zalažeš za lutkara? Zašto želiš njegovo društvo?" Dobra pitanja, pomisli Luis. Lutkar je nesumnjivo zaslužio da se malo preznoji. Ali ako je ono, na šta je Luis sumnjao, bilo tačno, Nesus nije bio ni u kakvoj opasnosti. Da li je stvar bila samo u tome što je Luis voleo tuđince? Ili je, možda, postojao neki opštiji razlog? Lutkar je bio drugačiji. Razlika je bila važna. Čoveku starom poput Luisa Vua dosadio bi život bez raznovrsnosti. Za Luisa je društvo tuđinaca predstavljalo životnu potrebu. 'Cikli se vinuše, prateći nagib planine. "Zavisi kako se gleđa na stvari", reče Luis Vu. "Nalazimo se u nepoznatoj sredini, čudnijoj od bilo kog sveta ljudi ili kzina. Ne smemo se nipošto lišiti nijedne mudre glave, ako želimo da ustanovimo šta se ovde događa." Tila mu uputi nečujan pljesak. Pametno izvedeno. Luis joj namignu. Bilo je to karakteristično ljudsko opštenje; Govornik verovatno nije bio u stanju da shvati njegovo značenje. Kzin reče: "Nije mi potreban lutkar da bi mi objasnio svet. Dovoljne su mi vlastite oči, nos, uši." "O tome bi se još dalo raspravljati. Ali zato je sigurno da ti je potreban Daleki let. Svima nam je potrebna tehnika kojom je taj brod opremljen." "Zbog zarade. Bezvredan motiv." "Tanj, to nije pošteno! Daleki let je životno potreban ljudskom rodu, baš kao i kzinima." "Cepidlačiš. Mada nećeš samo ti ušićariti, još prodaješ čast za zaradu." "Moja čast nije u opasnosti", zaškrguta Luis. "Mislim da jeste", reče Govornik. I isključi se. "Baš je zgodna naprava taj prekidač", primeti zajedljivo Tila. "Znala sam da će to uraditi." "Znao sam i ja. Sto mu svemira! Baš ga je teško ubediti."

S one strane planina pružalo se beskrajno prostranstvo vunastih oblaka, koji su postajali sve sivlji prema beskonačnom obzorju. Letcikli kao da su lebdeli iznad belog oblaka, ispod svetloplavog neba na čijem se zaleđu luk ocrtavao na samom pragu vidljivosti. Planine ostaše za njima. Luis oseti trunku žaljenja za šumskim zdencem sa vodopadom. Nikada ga više neće videti. Za 'ciklima se kretao talas, kotrljajući talasni front nastao na mestima gde su tri sonična praska dodirnula pokrov oblaka. Samo je jedna pojedinost, daleko napred, narušavala beskonačnost obzorja. Luis zaključi da to mora biti ili planina ili oluja, vrlo udaljena i vrlo velika. Izgledala je kao glava čiode posmatrana na udaljenosti ruke. Govornik prekinu tišinu. "Procep u pokrovu oblaka, Luise. Napred i u smeru okretanja." "Vidim ga." "Vidiš li kako se svetlost probija kroz njega? Predeo odbija mnogo svetlosti." Istina, ivice otvora u oblaku sjajno su blistale. Hmmmm. ..."Da ne letimo možda iznad materijala od koga je napravljena osnova Prstenastog sveta? To bi bila do sada najveća golet na koju smo naišli." "Želim da pobliže osmotrim." "Dobro", reče Luis. Posmatrao je mrljicu koja je predstavljala Govornikov letcikl kako se udaljava, pomamno krivudajući, u pravcu okretanja. Pri brzini od dva maha Govornik bi samo letimično video tlo... Suočio se sa problemom. Šta da gleda? Srebrnastu mrlju koja je predstavljala Govornikov letcikl ili malo, narandžasto, mačje lice iznad signalne table? Jedno je bilo stvarno, drugo je bilo izražajnije. Oba su budila informacije, ali različitih vrsta. U načelu, nijedan odgovor nije potpuno zadovoljavao. U praksi, Luis je naravno posmatrao oba. Video je da se Govornik nalazi iznad procepa... U interkomu odjeknu Govornikov urlik. Srebrna mrlja iznenada postade blistavija, a Govornikovo lice pretvori se u blesak bele svetlosti. Oči su mu bile čvrsto zatvorene. Usta otvorena, vikao je. Lik potamne. Govornik je prošao procep. Jednom rukom je skrivao lice. Krzno mu se dimilo poput crnog uglja. Ispod divergentne, srebrnaste mrlje Govornikovog letcikla koja

se razilazila na pokrovu oblaka ukazala se sjajna tačka... kao da je odozdo Govornika pratio neki neobičan reflektor. "Govorniče!" pozva Tila. "Vidiš li?" Govornik ču poziv i otkri lice. Tanka traka narandžastog krzna oko očiju nije bila spaljena. Na ostalim mestima krzno je bilo pepeljasto. Govornik otvori oči, zatim ih brzo i čvrsto sklopi, pa ih ponovo otvori. "Slep sam", reče on. "Da, ali možeš li da vidiš?" Obuzet brigom za Govornika, Luis jedva da je i primetio neobičnost tog pitanja. Ali nešto u njemu pribeleži ton njenog glasa: uznemirenost, a povrh toga, sugestiju da je Govornik pogrešno odgovorio i da mu treba pružiti drugu priliku. Ali nije bilo vremena. Luis pozva: "Govorniče! Priključi svoj 'cikl na moj. Moramo naći zaklon." Govornik je petljao po tabli. "Izvršeno Luise, kakav zaklon?" Bol mu je utanjio i iskrivio glas. "Nazad u planine." "Ne. Izgubili bismo suviše vremena. Luise, znam šta me je napalo. Ako ne grešim, sigurni smo sve dok nas štiti pokrov oblaka." "Oh?" : "Moraćeš da istražiš." "Potrebna ti je medicinska pomoć." "Potrebna mi je, ali prvo moraš pronaći mesto za spuštanje. Moraš se spustiti tamo gde su oblaci najgušći..." Ispod oblaka nije bilo tamno. Probijala se izvesna količina svetlosti, tako da se dovoljan deo odbijao prema Luisu Vuu. Sjajilo se. Tlo je bilo ustalasano. To nije bio materijal kao na podu Prstena, već zemlja i rastinje. Luis se spusti niže, žmirkajući zbog sjaja. ...Jedna jedina vrsta rastinja, ravnomerno raspoređena preko tla sve do beskonačnog obzorja. Svaka biljka imala je samo po jedan cvet i svaki stade da prati Luisa Vua dok se približavao. Izvanredna publika, tiha i pažljiva. On se spusti i siđe pored jedne biljke. Biljka na čvornovatoj zelenoj stabljici bila je stopu visoka. Njen

jedini cvet bio je poput ovećeg ljudskog lica. Naličje eveta izgledalo je vrpčasto, kao da je bilo prekriveno venama ili žilama; a unutrašnja površina predstavljala je glatko udubljeno ogledalo. Iz njegovog središta strčala je kratka stabljika koja se završavala tamnozelenim mehurom. Posmatrali su ga svi cvetovi koje je mogao da vidi. Kupao se u pogledima. Luis je znao da pokušavaju da ga ubiju i stoga je bacao pomalo uznemirene poglede uvis; ali pokrov oblaka još je bio tu. "Bio si u pravu", reče on u interkom. "To su Slejverovi suncokreti. Da nije bilo pokrova oblaka, bili bismo mrtvi onog trenutka kada smo se uzdigli iznad planina." "Postoji li neko sklonište od suncokreta? Neka pećina na primer?" "Mislim da ne postoji. Zemljište je suviše ravno. Suncokreti nisu u stanju da precizno usmeravaju svetlost, ali posvuda ima dosta sjaja." Umeša se Tila: "Pobogu, šta je s vama dvojicom? Luise, moramo se spustiti! Govornik trpi užasne bolove!" "Istina, boli me, Luise." "Onda glasam za rizik. Spustite se vas dvoje. Ostaje nam samo nada da se oblaci neće razići." "Dobro!" Tilin lik na interkomu stupi u akciju. Luis je proveo minut-dva istražujući među biljkama. Njegove pretpostavke su se obistinile. U carstvu suncokreta nije bilo preživelih uljeza. Nikakva manja biljka nije rasla među stabljikama. Ništa nije letelo. Ništa nije rovalo ispod zemlje slične pepelu. Na samim biljkama nije bilo medljike, gljivičastih izraštaja, obolelih mrlja. Ako bi bolest napala neki suncokret ostali bi ga uništili. Cveće-ogledalo predstavaljalo je strašno oružje. Njegova prvobitna namena bila je da usmerava sunčevu svetlost na zeleni fotosintetični čvor u središtu. Ali isto tako su se mogli usmeravati na biljojede ili insekte i na taj način ih uništavati. Suncokreti su spalili sve neprijatelje. Sve što živi neprijatelj je fotosintetičnoj biljci; a sve što je bilo živo postalo je đubrivo za suncokrete. "Ali kako su dospeli ovamo?" upita se Luis. Suncokreti, naime, nisu mogli da opstanu u zajednici sa manje egzotičnim biljnim životom. Bili su suviše moćni, što je isključivalo mogućnost da potiču sa matične planete žitelja Prstenastog sveta.

Inženjeri mora da su izviđali obližnje zvezde u potrazi za korisnim ili ukrasnim biljkama. Možda su čak dospeli do Srebrnih Očiju, u ljudskom svemiru. I verovatno su došli do zaključka da su suncokreti lepo ukrasno bilje. "Ali morali su da ih ograde. Svaki idiot bi bio toliko pametan. Trebalo im je, na primer, dati teren okružen visokim, širokim prstenom od golog poda Prstena. To bi ih zadržalo unutra." "Ali nije. Seme je nekako dospelo na drugu stranu. Ne mogu da procenim koliko su se do sada proširili", reče Luis za sebe, slegnuvši ramenima. Mora da je to bila 'svetla mrlja' koju su on i Nesus primetili u daljini. Dokle je pogled dosezao, nikakvo živo stvorenje nije prkosilo suncokretima. Ako bi im se pružilo dovoljno vremena, suncokreti bi zavladali Prstenastim svetom. Ali za to je odista bilo potrebno mnogo vremena. Prstenasti svet je bio prostran. Dovoljno prostran za bilo šta.

15. ZAMAK SNOVA Zadubljen u misli, Luis je samo napola bio svestan dva letcikla koja su se spustila pored njegovog. Trgnuo se iz sanjarenja kada Govornik zalaja: "Luise! Uzmi sa mog 'cikla Slejverov dezintegrator i iskopaj njime skrovište. Tila, dođi da mi vidiš rane." "Skrovište?" "Da. Moramo se zakopati kao što to životinje čine i sačekati da padne noć." "Aha." Luis se razdrma. Govornik nije trebalo da misli na to, ovako ranjen. Očito nisu smeli da rizikuju procep u oblacima. Suncokretima je bila potrebna njihova smrt jedino zbog svetlosti. Ali noću... Luis izbegnu da pogleda u Govornika dok je pretraživao njegov 'cikl. Dovoljan je bio jedan pogled. Kzin je bio crn od opekotina po gotovo celom telu. Tečnost je curela kroz zejtinasti pepeo koji je nekada predstavljao krzno. Svetlo crveno meso probijalo se u širokim pukotinama. Miris spaljene kože bio je jak i užasan. Luis pronađe dezintegrator: dvocevna sačmara sa naizgled tečnom drškom. Oružje koje se nalazilo pored dezintegratora natera ga da se kiselo isceri. Da je Govornik predložio da spale suncokrete reflektorskim laserima, Luis bi se, onako ošamućen, sigurno složio. On uze oružje i brzo se povuče, obuzet gađenjem i stideći se svoje slabosti. Osećao je bol Govornikovih opekotina. Tila koja nije poznavala bol, mogla je Govorniku da bude od veće pomoći nego on. Luis uperi pušku pod uglom od trideset stepeni prema tlu. Imao je na sebi šlem za disanje sa svog skafandra. Kako nije žurio, pritisnuo je samo jedan od dva okidača. Jama se brzo oblikovala, no Luis nije mogao tačno da ustanovi stanje, jer se svuda oko njega već nakon prvog snopa podigla prašina. Iz pravca gde je pao zrak zapljusnuo ga je manji orkan. Luis je morao svom snagom da se povije u pravcu vetra. U kupastom snopu zraka elektron postaje neutralna čestica. Zemlja i stena, iskidani u atome međusobnim odbijanjem jezgra, dospeše do njega u vidu magle monoatomske prašine. Luisu beše drago što ima šlem za disanje. Uskoro, on isključi dezintegrator. Jama je izgledala dovoljno

velika da primi njih troje i letcikle. Tako brzo, pomisli on. Upitao se koliko bi vremena bilo potrebno kada bi se uključila oba zraka. Ali onda bi se stvorio strujni tok, pomisli on, pozajmivši Govornikov eufemizam. U tom trenutku mu nije bilo do takvih uzbuđenja. Tila i Govornik su sišli. Govornik je sada bio ćelav gotovo po celom telu. Velika narandžasta zakrpa još mu je prekrivala deo tela na kome je sedeo, dok mu je široka narandžasta traka stajala preko očiju. Na ostalim mestima gola koža bila mu je ispreplitana crvenoljubičastim krvnim sudovima, sa vidljivim skupinama dubokih raseklina. Tila ga je prskala nekim sprejom koji je ostavljao bele penaste tragove na njegovom telu. Smrad spaljene kose i mesa sprečavao je Luisa da se suviše približi. "Gotovo je", reče on. Kzin podiže pogled. "Ponovo sam progledao, Luise." "Odlično!" To ga je ozbiljno brinulo. "Kod lutkara se nalaze vojne medicinske zalihe, koje su mnogo bolje od kzinskih civilnih lekova. Nije trebalo da mu se dozvoli pristup vojnim zalihama." Kzin je bio besan. Možda je sumnjao na podmićivanje; i možda je bio u pravu. "Idem da pozovem Nesusa", reče Luis, obišavši ranjenika i bolničarku. Bela pena je sada prekrivala kzina od glave do pete. Nije se osećao nikakav miris. "Znam gde se nalaziš", reče on lutkaru. "Čarobno. Gde sam, Luise?" "Iza nas. Kružiš iza nas od kada si nam nestao s vidika. Tila i Govornik to ne znaju. Oni ne umeju da razmišljaju kao lutkari." "Očekuju li oni od jednog lutkara da probija led za njih?" "Možda je najbolje da i dalje tako misle. Kakvi su izgledi da mi dozvole povratak?" "Za sada nikakvi. Možda kasnije. Dozvoli da ti kažem zašto sam te zvao..." I on ispriča lutkaru o polju suncokreta. Upravo je iscrpno objašnjavao stepen Govornikovih povreda, kada Nesusovo pljosnato lice nestade iz vidokruga kamere interkoma. Luis sačeka nekoliko trenutaka da se lutkar ponovo pojavi. Pošto ovaj to nije učinio, on prekide vezu. Bio je uveren da Nesus neće

dugo ostati u stanju katatoničke povučenosti. Lutkar se odveć razborito brinuo za svoj život. Ostalo je još deset časova dnevne svetlosti. Grupa je čekala da oni isteknu, sedeći u rovu iskopanom pomoću dezintegratora. Govornik ih je prespavao. Uveli su ga u rov, a zatim upotrebili sprej iz kzinove medicinske kutije da bi ga uspavali. Beli premaz se na njemu smrznuo dobivši čvrstinu jednog penastog, gumenog jastuka. "Jedini jedar kzin na svetu", reče Tila. Luis pokuša da zaspi. Neko vreme je dremao. Jednom se napola probudio dok je još uveliko bio dan; prekrivala ga je oštra, crna, senka odsečka. On se promeškolji i nastavi da spava... Kasnije se probudio obliven hladnim znojem. Senka! Da se pridigao da pogleda bio bi reš pečen! Ali oblaci su sada bili ponovo crni i ponovo su sprečavali osvetu suncokreta. Konačno je jedan deo obzorja oblila tama. Čim se nebo smračilo, Luis stade da budi ostale. Leteli su ispod oblaka. Bilo im je vrlo važno da vide suncokrete. Ako se približi vreme svitanja, a flota se još bude nalazila iznad suncokreta, moraće da se sakriju i tokom sledećeg dana. S vremena na vreme Luis je spuštao svoj 'cikl da bi pobliže pogledao. Leteli su oko jedan čas... a tada suncokreti počeše da se proređuju. Konačno se nađoše iznad oblasti gde su suncokreti bili sasvim retki; tu su, među pocrnelim panjevima nedavno spaljene šume stajale neke poluizrasle biljke. Trava se očito još nadmetala sa suncokretima u ovoj oblasti. Zatim više nije bilo suncokreta. Luis je najzad mogao da zaspi. Spavao je kao drogiran. Još je bila noć kada se probudio. Osvrnuo se oko sebe i ugledao neko svetlucanje ispred njih u pravcu okretanja. Onako ošamućen, pomislio je u prvi mah da je to neki svitac koji se uhvatio u sonični nabor ili nešto isto tako ludo. Ali svetlucanje je i dalje bilo tamo i nakon što je protrljao oči. On pritisnu pozivno dugme za Govornika. Svetlost se sve više približavala. Naspram tame predela

Prstenastog sveta ličila je na svetlu tačku odbijene sunčeve svetlosti. Ne, to nije mogao biti suncokret. Ne noću. Možda je posredi kuća, pomisli Luis; ali odakle domorocu osvetljenje za nju? Osim toga, kuća bi munjevito promakla pod njima. Pri ekonomskoj brzini letcikla severnoamerički kontinent mogao se preleteti za dva i po časa. Svetlost je polako promicala s njihove desne strane, a Govornik još nije odgovorio. Luis se odvoji od formacije. Cerio se u tami. Flota iza njega, sada pod Govornikovim vodstvom (na Govornikovo navaljivanje), sastojala se samo od dva 'cikla. Luis prestade da misli na Govornika. Poleteo je prema svetlosti. Udarni talasi i sonični nabor jedva vidljivo su se ocrtavali pri svetlosti luka zaklonjenoj oblacima, toj mreži pravih linija koje su se sticale u jednoj tački. Govornikov letcikl i njegovi avetinjski, sivi obrisi kao da su bili uhvaćeni u euklidovsku paučinu. Luis se već opasno približio kada samo nakratko uključi reflektor. U tami primeti da je utvara odjednom postala oprezna. Pažljivo upravljajući 'ciklom, Luis se postavi između kzina i svetle tačke. On ponovo zatreperi reflektorom. Govornik se javi preko interkoma. "Da, Luise, sad vidim. Pored nas promiče nešto osvetljeno." "Hajde, onda, da pogledamo." "U redu." Govornik krenu prema svetlosti. Kružili su u tami, poput znatiželjnih gregoraca koji njuškaju pivsku bocu dok tone. Bio je to desetospratni zamak koji je lebdeo na visini od hiljadu stopa; bio je skroz osvetljen poput komandne table na nekom starinskom raketnom brodu. Iza jednog džinovskog panoramskog prozora, koji je prekrivao i zid i tavanicu, pružala se šupljina veličine neke operske kuće. Unutar nje, lavirint stolova za ručavanje uokviravao je uzdignuti kružni podijum. Iznad stolova uzdizalo se još pedeset stopa praznog prostora u kome nije bilo ničeg sem jedne skulpture slobodnog oblika od zategnute žice. Ogromnost slobodnog prostora stalno je iznova delovala kao prijatno iznenađenje na Prstenastom svetu. Na Zemlji je

predstavljalo težak prestup leteti u vozilu bez automatskog pilota. Kola koja bi pala sigurno bi nekoga ubila, bez obzira na to gde se sunovratila. Ovde u divljini koja se prostirala hiljadama milja, zgrade su visile iznad gradova, a glavne gostinske sobe bile su visoke pedeset stopa. Ispod zamka nalazio se grad. Nije bio osvetljen. Govornik ga brzo nadlete poput ustremljenog jastreba i hitro ga osmotri pri plavoj svetlosti luka. Zatim se ponovo pope da javi kako grad veoma podseća na Zignamuklikklik. "Možemo ga ispitati kada svane", reče on. "Mislim da je ovo uporište važnije. Verovatno je netaknuto još od pada civilizacije." "Mora da ima vlastiti izvor struje", pretpostavi Luis. "Pitam se zašto? Nijedna zgrada u Zignamuklikkliku ga nije imala." Tila je kliznula svojim 'ciklom pravo pod zamak. Oči na interkomu razrogačiše joj se u čudu i ona povika: "Luise, Govorniče! Morate ovo videti!" Ne razmišljajući ni časa, oni se obreše pored nje. Tek što se postavio uz bok njenog letcikla, Luis se odjednom sledi, postavši svestan da mu nad glavom visi neka masa. Cela donja površina bila je u prozorima i sastojala se od samih uglova. Zamak se ni na koji način nije mogao spustiti. Ko ga je i kako sagradio bez dna? Samo beton i metal, asimetrično projektovani! Šta li ih, tanj, drži u vazduhu? Luisu se prevrnu u stomaku, ali on stisnu zube i nastavi da vozi pored Tile, ispod lebdeće mase nalik na putnički zvezdani brod srednje veličine. Tila je pronašla čudo, jednu neobičnost: bazen za plivanje, u obliku kade, bleštavo osvetljen. Njegovo stakleno dno i stakleni zidovi otvarali su se prema spoljašnjoj tami, ali jedan od zidova graničio se sa barom, odnosno dnevnom sobom, ili... teško je bilo reći, gledajući kroz dva debela poluprovidna stakla. Bazen je bio prazan. Na dnu se nalazio samo jedan veliki skelet koji je podsećao na kostur vezograpca. "Držali su velike ljubimce", primeti Luis. "Nije li to džinksijanski vezograbac? Moj ujak je bio lovac", reče Tila. "Imao je prostoriju za trofeje sagrađenu unutar skeleta vezograpca." "Vezograbaca ima na mnogim svetovima. Bile su to životinje kojima su se hranili Plejveri. Ne bi me iznenadilo da ih nađem

posvuda u Galaksiji. Pitanje je, šta je stanovnike Prstenastog sveta navelo da ih dovedu ovamo?" "Kao ukras", bubnu Tila. "Šališ se?" Vezograbac je izgledao kao da je nastao ukrštanjem Mobi Dika i traktora guseničara. Pa ipak, pomisli Luis, zašto da ne? Sasvim je moguće da su inženjeri izvršili pohode na deset ili stotinu zvezdanih sistema da bi naselili svoj veštački svet. Stoji pretpostavka da su, posedovali fusione pogone sa usisnim crpkama. Pošto nije bilo druge, svako živo biće na Prstenastom svetu bilo je odnekud doneto: suncokreti, vezograpci. Šta još? Zaboraviti na to. Treba ići pravo prema obodnom zidu; ne treba istraživati. Već su toliko odmakli da su šest puta mogli obići Zemlju. Sto mu svemira, šta li ih još čeka! Neobičan život. (Do sada bezopasan). Suncokreti. (Govornik plamti u sjaju svetlosti, vičući u interkom.) Lebdeći gradovi. (Koji su nesrećno pali.) Vezograpci. (Pametni i opasni. I ovde bi verovatno bili isti. Vezograpci nisu mutirali.) A smrt? Smrt je uvek bila ista, svuda. Ponovo obiđoše zamak, tražeći otvor. Bilo je prozora svih oblika, pravougaonih i osmougaonih, mehurastih i poput debelih ploča u podu; ali svi su bili zatvoreni. Pronađoše dok za leteća vozila, sa ogromnim vratima sagrađenim u obliku pokretnog mosta, koja su služila kao plato za spuštanje; ali, slično pokretnim mostovima, vrata su bila podignuta i zatvorena. Pronađoše i spiralno stepenište dugačko nekoliko stotina stopa, koje je visilo slično metalnom madracu sa najnižeg šiljka zamka. Kraj mu se završavao u vazduhu. Neka sila ih je otkinula, ostavivši za sobom razvaljene grede i pokidane spojnice. Na vrhu su se nalazila zaključana vrata. "Do vraga s ovim! Razbiću prozor", reče Tila. "Stani!" Naredi Luis. Verovao je da bi ona to učinila. "Govorniče, upotrebi dezintegrator. Uvedi nas unutra." Pri svetlosti koja se izlivala kroz ogroman spoljašnji prozor, Govornik skinu s ramena Slejverovo oruđe za kopanje. Luis je poznavao dezintegrator. Predmeti koje obasja njegov snop promenljive širine iznenada stiču pozitivan naboj, dovoljno

snažan da ih razori. Lutkari su dodali drugi, paralelni snop da bi prigušili naboj protona. Luis ga nije upotrebio za kopanje u polju suncokreta i znao je da se i ovaj posao može izvesti bez te naprave. Mogao je da pogodi da će ga Govornik u svakom slučaju upotrebiti. Dve tačke razdvojene nekoliko inča na ogromnom osmougaonom prozoru dobiše suprotni naboj, sa potencijalnom razlikom između. Blesak je bio zaslepljujući. Luis prekri oči pune suza i bola. Istog časa oglasi se udar groma koji ga zagluši uprkos soničnom naboru. U mukloj tišini koja je usledila, Luis oseti kako mu kiša čvrstih zrnaca pada na vrat, ramena i šake. Oči je držao zatvorene. "Morao si da ga isprobaš", reče on. "Odlično radi. Poslužiće nam." "Srećan rođendan. Ne okrećite to prema Tati, jer će Tata biti vrlo ljut." "Ne budi neozbiljan, Luise." Vid mu se povratio. Luis pronađe na milione staklenih komadića svuda po sebi i 'ciklu. Leteće staklo! Sonični nabor mora da je zaustavio deliće, a zatim ih pustio da se nagomilaju na svakoj vodoravnoj površini. Tila je već lebdela u šupljini velikoj poput balske dvorane. Oni krenuše za njom. Luis se polako budio, osećajući se divno. Ležao je oslonjen na ruku, na mekanoj površini. Ruka mu je utrnula. On se okrenu i otvori oči. Nalazio se u krevetu, očiju uprtih u visoku tavanicu. Nešto ga je žuljalo u predelu rebara; pokazalo se da su to Tilina stopala. Tačno. Sinoć su pronašli krevet, krevet velik kao neki minijaturni teren za golf u ogromnoj spavaćoj sobi smeštenoj u nečemu što je predstavljalo podrum jednog krajnje neuobičajenog zamka. Pre toga, već su pronašli mnoštvo čudesa. Zamak je stvarno bio zamak, a ne samo raskošan hotel. Dovoljno iznenađenje priredila im je već i sama dvorana za bankete, sa panoramskim prozorom, visoka pedeset stopa. Tamo su se nalazili stolovi koji su okruživali središnji sto u obliku prstena na

uzdignutom podijumu. Prsten je uokvirivao istaknute obrise stolice sa visokim naslonom, veličine prestola. Tila je, dok ju je ispitivala, pronašla način da stolicu podigne na pola puta do tavanice kao i da pokrene zvučnicu koja je pojačavala glas osobe u stolici do gromovite naredbe. Stolica bi se okrenula; a zajedno sa njom okretala se i skulptura koja se nalazila iznad nje. Skulptura je bila od zategnute žice, veoma lagana, pretežno neispunjena. Ličila je na neku apstrakciju dok Tila nije počela da je okreće. A onda postade jasno da je posredi portret. Izvajana glava nekog potpuno ćelavog čoveka. Da li je to bio pripadnik zajednice čiji su članovi brijali lica i lobanje? Ili je pripadao nekoj drugoj rasi iz dalekih predela iza krivine Prstena? Možda nikada neće saznati. Ali lice je nesumnjivo bilo ljudsko: lepo, trouglasto lice čoveka naviknutog da naređuje. Luis baci pogled na tavanicu i seti se tog lica. Naredbe su urezale bore u njega, a umetniku je pošlo za rukom da ih unese u žičani okvir. Zamak je bio sedište vlade. Sve je na to ukazivalo: presto, sala za bankete, jedinstveni prozori, sam lebdeći zamak sa nezavisnim izvorom energije. Ali za Luisa Vua nepobitan dokaz predstavljalo je to lice. Posle su lutali po zamku. Svuda su nailazili na prelepo projektovana stepeništa. Ali bila su nepokretna. Nije bilo pokretnih stepenica, liftova, pokretnih trotoara, ni otpadnih okana. Možda su se stepenice nekada kretale. Znači, prijem se održavao u donjim prostorijama, jer je bilo lakše sići nego popeti se. Na dnu zamka pronašli su spavaću sobu. Beskrajni dani koje su prespavali sedeći u letciklima i, vođenje ljubavi kad god bi se flota spustila, učinili su taj krevet neodoljivim za Tilu i Luisa Vua. Ostavili su Govornika da sam nastavi istraživanje. Do sada nisu saznali šta je sve pronašao. Luis se pridignu na lakat. Utrnula ruka mu se polako vraćala u život. Pazio je da naglo ne pomeri. To se nikada ne događa na pločama za spavanje, pomisli on, ali, tanj, to je na kraju krajeva ipak krevet... Jedan stakleni zid spavaće sobe gledao je na prazan bazen. Uokviren staklenim zidovima i staklenim podom, beli skelet

vezograpca uzvrati mu pogled praznim očima smeštenim u kašikastoj lobanji. Suprotni zid, isto tako poluprovidan, gledao je na grad udaljen hiljadu stopa. Luis se tri puta preokrenu i pade preko ivice kreveta. Pod je bio mekan, pokriven krznenim tepihom čiji su tkanje i boja uznemirujuće podsećali na bradu domorodaca. Luis ode do prozora i pogleda napolje. (Nešto mu je smetalo pri gledanju, poput neznatnog svetlucanja na trodimenzionalnom ekranu. On to još nije svesno ni primetio. Pa ipak, bilo je dosadno.) Ispod belog i vedrog neba, grad se prelivao u svim nijansama sive boje. Većina zgrada bila je visoka, ali samo šačica natkriljavala je ostale; tih nekoliko viših jedva je premašalo visinu dna lebdećeg zamka. Bilo je još lebdećih zgrada. Luis je mogao da vidi ožiljke, široke pukotine u panorami grada gde se smrskalo na hiljade tona mašinerije. Ali jedini je ovaj zamak iz snova imao svoj vlastiti, samostalni pribor za energiju. I spavaću sobu dovoljno veliku da podmiri potrebe bilo koje orgije pristojne veličine. Sa ogromnim prozorskim zidom, sa koga je sultan mogao zamišljeno da promatra svoj veliki posed i svoje podanike slične mravima. "Ovo mesto kao da je stvoreno za obest", reče Luis Vu. Nešto mu privuče pogled. Nešto što je lepršalo sa spoljašnje strane prozora. Nit. Jedan njen deo visio je sa ispusta; ali komadi su i dalje padali sa neba. Prokleta nit. Mogao je da vidi dva struka kako se vuku sa ispusta prema gradu. Padali su sve vreme dok je gledao kroz prozor, ometajući mu vid. Ne znajući njeno poreklo, Luis je prihvati onakva kakva je bila. Nešto lepo. Ležao je nag na leđima preko gustog tepiha koji se protezao od zida do zida i posmatrao nit kako promiče pored prozora. Osećao se sigurnim i odmornim, možda po prvi put od kada je snop rendgenskog lasera pogodio Lažova. Nit se neprekidno spuštala; petlja za petljom crne pređe vijugala je sa sivobelog neba. Bila je toliko tanka da je na mahove postajala nevidljiva. Kako je mogao saznati njenu dužinu? Kako se mogu izbrojati snežne pahuljice u mećavi? Luis je odjednom prepoznade.

"Dobro došla natrag", reče on. Ali glas mu je bio ispunjen zebnjom. Žica senkovitog kvadrata pratila ih je dovde. Luis se pope uz pet stepeništa u potrazi za doručkom. Razume se, nije očekivao da kuhinja radi. Tražio je salu za bankete; ali umesto nje našao je kuhinju. Ona je potvrdila ranije pretpostavke. Jednom vlastodršcu bile su potrebne sluge; a ovde je bilo slugu. Kuhinja je bila nepregledna. Mora da je bilo mnoštvo šefova, koji su takođe imali sluge da odnose gotove proizvode u salu za bankete, donose prljavo posuđe, čiste, izvršavaju porudžbine... Bilo je ograđenih prostora u kojima se čuvalo sveže voće i povrće, a koje je sada prekrivala prašina, koštice voća, sasušene kožice i buđ. Tu se nalaziIa i ledara u kojoj su visili trupovi ubijenih životinja. Bila je prazna i topla. No, postojao je i jedan zamrzivač koji je još radio. Nešto hrane na policama zamrzivača možda je još bilo jestivo: ali Luis nije smeo da rizikuje. Nije bilo konzervi. Slavine za vodu bile su suve. Sem zamrzivača, nije bilo mašine složenije od šarke na vratima. Nisu postojali termometri ili satovi na pećima. Nije bilo ničeg nalik na tostere. Preko peći su visile niti, sa čvorčićima prljavštine na njima. Sirovi začini? Nema ni flašica za začine? Luis se još jednom osvrnu oko sebe pre nego što iziđe. Da to nije učinio, možda bi mu promakla istina. Ova prostorija prvobitno nije bila kuhinja. Šta onda? Ostava? Trodimenzionalna prostorija? Verovatno je to postala kasnije. Jedan zid bio je sasvim prazan, jednoobrazno obojen, očigledno nedavno; a na podu su se nazirali tragovi uklonjenih stolica i ležajeva. Pa lepo. Soba je služila za zabavu. Onda se možda srušio zid i niko nije znao kako da ga popravi. Kasnije je automatska kuhinja doživela istu sudbinu. Tako je velika trodimenzionalna soba pretvorena u priručnu kuhinju. Takve kuhinje mora da su već bile uobičajene, ako niko nije znao kako da popravi one automatske. Sirove namirnice bile su donošene letećim kamionima.

A kada su se leteći kamioni, jedan za drugim, pokvarili...? Luis iziđe. Konačno je pronašao salu za bankete i jedini pouzdan izvor hrane u zamku. Tamo je za doručak pojeo jednu ciglu iz kuhinjskog proreza u svom 'ciklu. Upravo je završavao obed kada uđe Govornik. Kzin mora da je umirao od gladi. On ode pravo do svog 'cikla, naruči tri vlažne, svetlocrvene cigle i smaza ih u devet zalogaja. Tek tada se okrenu i pogleda Luisa. Više nije bio avetinjski beo. Tokom noći pena je zacelila rane i skinula se. Koža mu je bila uglačana, ružičasta i zdrava, ako je ružičasto bilo boja zdrave kzinske kože, sa nekoliko ispupčenih sivih ožiljaka i jako izraženom mrežom ljubičastih kapilara. "Pođi za mnom", naredi kzin. "Pronašao sam kartografsku sobu."