Larry Niven - Prstenasti svet

kroz rezervoar s vodom bez ikakvog usporavanja; voda poče da curi sa sve četiri strane rezervoara. Govornik ništa nije primetio. Oči mu nisu videle, uši nisu čule. "Uzmi mu oružje", reče Nesus. Luis se pokrenu. Prišao mu je oprezno, spreman da se munjevito sagne ako var mač krene samrtnim putem. Kzin je nežno mahao njime, kao da maše palicom. Luis mu uze dršku iz ruke koja nije pružala otpor. Potom dodirnu odgovarajuće dugme i crveni balon poče da se uvlači sve dok ne dodirnu dršku. "Zadrži oružje", reče Nesus, obuhvativši čeljustima Govornikovu ruku i povevši ga do zaštitne stolice. Kzin se nije opirao. Više nije ispuštao nikakve zvuke; buljio je u beskraj, a na njegovom velikom, krznatom licu očitavao se samo neizmerni spokoj. "Šta se dogodilo? Šta si učinio?" Govornik-Životinjama stajao je potpuno mlitavo, buljio u prazno i preo. "Posmatraj", reče Nesus. On se oprezno udalji od kzinove zaštitne stolice. Pljosnate glave držao je visoko i ukrućeno, pre upravljeno nego uprto, ne skidajući ni trenutak oči sa kzina. Kzinove oči najednom uđoše u žižu. On pređe pogledom preko Luisa, Tile i Nesusa. Govornik-Životinjama tužno zareža, sede uspravno i oglasi se na međunarodnom. "To je bilo veoma, veoma lepo. Želim..." On zastade, zatim opet progovori : "Bilo šta da si učinio", reče on lutkaru, "nemoj to da ponoviš." "Procenio sam da si mudar", reče Nesuz. "Moj sud je bio tačan. Jedino bi se mudar uplašio taspa." Tila reče: "Ah." Luis reče: "Tasp?" Lutkar se obrati Govorniku-Životinjama: "Neka ti bude jasno da ću upotrebiti tasp svaki put kada me na to primoraš. Pribeći ću njemu ako me uznemiriš; ako budeš nasilan ili ako me često budeš prepadao, uskoro ćeš zavisiti od taspa. Budući da je tasp hirurški ugrađen u mene, morao bi da me ubiješ da ga se domogneš. Ali i onda bi te tasp potpuno sputavao." "Vrlo lukavo", reče Govornik. "Blistavo neortodoksna taktika. Više ti neću praviti neprilike." "Tanj! Hoće li mi neko reći šta je to tasp?"

Luisovo neznanje izgleda da je sve iznenadilo. Odgovorila mu je Tila: "Deluje na centre zadovoljstva u mozgu." "Sa udaljenosti?" Luis nije znao da je to čak i teorijski moguće. "Naravno. Deluje na tebe kao što struja deluje na telegrafsku glavu; ali ti ne moraš da zavučeš žicu u mozak. Obično je tasp sasvim mali, tako da se može usmeriti jednom rukom" "Da li si ikada bila pod dejstvom taspa? To me se ne tiče, naravno." Tila se podrugljivo isceri zbog njegove finoće. "Da, poznajem taj osećaj. To ti je trenutak... pa, ne može se opisati. Ali tasp se ne primenjuje na samog sebe. Primenjuje se na nekog ko ga ne očekuje. U tome je štos. Policajci uvek hapse taspere po parkovima" "Vaši taspovi", reče Nesus, "indukuju nepunu sekundu struje. Moj indukuje približno deset sekundi" Dejstvo koje je iskusio Govornik-Životinjama mora da je bilo strašno. Ali Luis je uviđao i druge implikacije. "Hej, pa to je divno. To je krasno! Ko bi drugi sem lutkara šetao unaokolo sa oružjem koje pričinjava zadovoljstvo neprijatelju?" "Ko bi se sem ponosnog mudraca uplašio suvišnog zadovoljstva? Lutkar je sasvim u pravu", reče Govornik-Životinjama. "Neću ponovo rizikovati da me pogodi tasp. Suviše potresa izazvanih lutkarevim taspom napravili bi od mene njegovog poslušnog roba. Zar ja, kzin, da budem potčinjen jednom biljojedu!" "Hajde da se ukrcamo na Daleki let", reče Nesus svečano. "Dovoljno smo vremena straćili na sitnice." Luis se prvi ukrcao na Daleki let. Nije ga iznenadilo što je gotovo izgubio ravnotežu na kamenoj površini Nereide. Luis je znao kako se treba kretati pri niskoj gravitaciji. Ali njegov mali mozak glupavo je očekivao da se sila teže izmeni kada uđe u vazdušnu komoru Dalekog leta. Pripremivši se za promenu, on se zatetura i umalo ne pade kada do promene ne dođe. "Ali postoji veštačka sila teže", promrmlja kada stupi u kabinu... "Oh." Kabina je bila primitivna. Posvuda su se nalazili čvrsti, pravi uglovi, o koje je lako mogao da ugruva kolena i laktove. Sve je

izgledalo nekako nezgrapnije nego što je bilo potrebno. Očitavači su bili loše uglavljeni... Ali kabina ne samo što je bila primitivna, nego i mala. Kada je Daleki Let bio sagrađen već je postojala veštačka sila teže; međutim, čak ni u brodu širokom čitavu milju, nije bilo mesta za postrojenja koja su je stvarala. Jedva da je bilo mesta i za pilota. Sve što je postojalo bila je tabla sa instrumentima i indikatorom mase, uzana kuhinja, zaštitni ležaj i prostor iza ležaja gde je čovek mogao da se uvuče samo pognute glave zbog niske tavanice. Luis se skupio u tom prostoru i tri stope isukao kzinov vari mač. Potom se ukrcao Govornik-Životinjama, krećući se lagano i oprezno. Prošao je pored Luisa, ne zaustavljajući se, i popeo u gornju odaju. Gornja prostorija ranije je bila sala za rekreaciju jedinog pilota broda. Sprave za vežbanje i ekran za čitanje sada su bili uklonjeni, a na njihovo mesto postavljena su tri nova zaštitna ležaja. Govornik se pope u jedan od njih. Luis krete za njim uz lestvice, pridržavajući se jednom rukom. Neupadljivo motreći vari mač, on zatvori poklopac na kzinovom zaštitnom ležaju i okrenu prekidač. Zaštitni ležaj postade jajasta uglačana površina. Unutra vreme neće proticati dok Luis ne isključi stazisko polje. Ako bi se dogodilo da brod udari u antimaterijski asteroid, trup Opštih Proizvoda pretvorio bi se u jonizovanu paru; ali kzinov zaštitni ležaj ne bi izgubio svoju uglačanu polituru. Luis se opusti. Sve je ličilo na neki obredni ples; ali njegova svrha bila je krajnje stvarna. Kzin je imao valjan razlog da ukrade brod. Tasp to nije izmenio. Govorniku se ne sme pružiti nova prilika. Luis se vrati u pilotsku kabinu. Upotrebivši kanal za kontakt sa primopredajnicima u skafandrima, on reče: "Penjite se." Stotinjak časova kasnije, Luis Vu je već bio izvan sunčevog sistema.

5. ROZETA Postoje singularnosti u matematici hipersvemira. Jedna takva singularnost okružuje svaku dovoljno veliku masu u Ajnštajnovom svemiru. Izvan tih singularnosti, brodovi su u stanju da putuju brže od svetlosti. Unutar njih, nestaju ako to pokušaju. Udaljen oko osam svetlosnih časova od Sunca, Daleki let nalazio se izvan njegove lokalne singularnosti. Luis Vu nalazio se u stanju slobodnog pada. Osećao je pritisak u gonadama, neprijatnost u dijafragmi, a stomak mu je davao do znanja da hoće da povraća. Ali ti osećaji će proći. Javio mu se paradoksalan poriv da poleti... Mnogo puta je leteo u slobodnom padu, u ogromnom providnom balonu orbitalnog rotela, koji je kružio oko Zemljinog Meseca. Ovde bi smrskao neki vitalni telesni deo ako bi samo pljesnuo rukama. Odlučio se za ubrzanje od dve gravitacije. Već pet dana je radio, jeo i spavao u pilotskom zaštitnom ležaju. No uprkos izvesnim pogodnostima ležaja, bio je prljav i zapušten; iako je prospavao pedeset časova; osećao se iscrpljeno. Luisu se javio utisak da mu je budućnost nagoveštena. Glavno znamenje ekspedicije za njega će biti neudobnost. Nebo dubokog svemira nije se mnogo razlikovalo od linearnog neba. U Sunčevom sistemu planete malo doprinose onome što se može videti golim okom. Jedna posebno blistava zvezda sijala je na južnom delu Galaksije; bilo je to Sunce. Luis prionu na letački volan. Daleki let stade da se okreće, od čega zvezde počeše da mu promiču pod nogama. Dvadeset sedam, tri stotine dvanaest, okruglo hiljadu... Nesus mu je dao te koordinate trenutak pre nego što je Luis zatvorio njegov zaštitni ležaj. One su predstavljale lokaciju migracije lutkara. I Luis sada shvati da to nije bilo u pravcu nijednog od Magelanovih Oblaka. Lutkar ga je slagao. Ali od tačke ga je delilo nekih dve stotine svetlosnih godina. I to duž ose Galaksije. Možda su lutkari odlučili da napuste Galaksiju najkraćim putem, a zatim da putuju iznad galaktičke ravni u pravcu Manjeg Oblaka. Tako bi izbegli međuzvezdani materijal: sunce, oblake prašine, koncentracije vodonika... To, doduše, nije bilo osobito važno. Luisove ruke, poput ruku

nekog pijaniste koji se sprema da započne koncert, zalebdeše nad komandnom tablom. A onda se spustiše na nju. Daleki let nestade. Luis nije gledao u providni pod. Prestao je već da se pita zašto nije bilo zastora na svim tim prozorima. Pred prizorom Slepe Mrlje zdravi ljudi bi namah sišli s uma: ali bilo je i takvih koji su to mogli da podnesu. Pilot Dalekog leta mora biti tog kova. Umesto u pod, gledao je u pokazatelj mase: providnu kuglu iznad ploče sa instrumentima sa izvesnim brojem plavih linija koje su zračile iz njenog središta. Bio je prevelik uprkos ograničenom prostoru kabine. Luis se zavali i stade da posmatra linije. One su se primetno menjale. Luis je mogao da usredsredi pogled na jednu liniju i da posmatra kako polako prelazi preko ispupčene kugle. To je bilo neobično i rastrojavajuće. Pri normalnim hiperpogonskim brzinama linije bi satima ostajale nepomične. Luis je leteo, ne skidajući levu ruku sa dugmeta za paniku. Automatska kuhinja sa njegove desne strane poslužila ga je najpre kafom čudnog ukusa a zatim užinom koja se sastojala iz posebnih porcija sira, hleba i nekakvog lišća. Uređaj je bio star nekoliko stotina godina, tako da se više nije mogao preprogramirati. Zrakaste linije u indikatoru mase postaše veće i stadoše da hitaju nagore poput male kazaljke na časovniku, da bi na rubu nestajale u ništavilu. Maglovita plava linija na dnu lopte postajala je sve duža i duža... Luis pritisnu dugme za paniku. Nepoznati crveni div zasija mu ispod stopala. "Suviše brzo", zareža Luis. "Suviše brzo, tanj!" U normalnim brodovima indikator mase treba proveriti tek na svakih šest časova. Na Dalekom letu jedva da je smeo da trepne okom! Luis spusti pogled na svetao, maglovitocrveni disk i njegovo zvezdano zaleđe. "Tanj! Već sam izvan poznatog svemira!" On okrenu brod da bi video zvezde. Ispod njega promicalo je nepoznato nebo. "One su moje, samo moje!" likovao je Luis trljajući ruke. Odavno je naučio da sam sebi bude najbolji zabavljač na samotnim vožnjama. Crvena zvezda se ponovo pojavi na vidiku i Luis skrenu za još dvadeset stepeni. Dopustio je da se brod suviše približi zvezdi i sada

je morao da je obiđe. Putovanje je trajalo već sat i po. U trećem satu putovanja ponovo je istupio. Nepoznate zvezde mu nisu smetale. Svetla gradova potrla su svetlost zvezda iznad većeg dela Zemlje, a Luis Vu je bio rođeni ravnozemac. Sve do svoje dvadeset šeste godine nije video nijednu zvezdu. Proverio je da li se nalazi u običnom svemiru, a zatim prekrio ploču sa instrumentima i najzad se opružio. "Uh. Oči su mi kao kuvani luk." Oslobodivši se zaštitnih pojaseva, počeo je da lebdi, savijajući pri tom levu ruku. Tokom tri sata leta držao je tu ruku na prekidaču hiperpogona. Od ramena do vrhova prstiju osećao je grčenje. Ispod tavanice nalazile su se prečage za izometrijske vežbe. Luis prionu na njih. Mišići prestadoše da mu se grče, ali je još bio umoran. Mmmmm. Da probudim Tilu? Bilo bi lepo sada sa njom razgovarati. Divna ideja. Sledeći put kada budem išao na neku samotnu vožnju povešću i jednu ženu u stazisu. Uzmi ono najbolje što ti pružaju oba sveta. Ali izgledao je i osećao se poput nečega što je sprano iz potopljenog groblja. Nepodesan za učtivo društvo. Oh, dobro. Nije trebalo da joj dozvoli da se ukrca na Daleki let. Za njeno vlastito dobro! Bilo mu je veoma milo što je ostala još ona dva dana. Ličilo je na priču o Luisu Vuu i Paoli Šerenkov, prerađenu da bi se dodao srećan završetak. Možda je tako bolje. Pa ipak postojalo je nešto lakomisleno u Tili. Nisu bile u pitanju samo njene godine. Luis je imao prijatelje svih uzrasta; neki od najmlađih predstavljali su ujedno i najozbiljnije. Naravno, oni su najviše patili. Kao da je nanošenje povreda predstavljalo deo procesa učenja. Što je verovatno i bilo tačno. Ne, Tila nije bila u stanju da se uživi, nije bila sposobna da oseti tuđi bol... Pa ipak, mogla je da iskusi tuđe zadovoljstvo, da odgovori na zadovoljstvo i da stvori zadovoljstvo. Bila je divna ljubavnica: bolno lepa, gotovo novajlija u toj veštini, osećajna poput mačke, zapanjujuće nesputana... Nijedna od tih osobina nije joj išla u prilog kao istraživaču. Tilin život bio je srećan i dosadan. Dvaput se zaljubila i dvaput je

ona bila ta koja se umorila od ljubavnika. Nikada se nije našla u nekoj jako teškoj situaciji, nikada je niko nije stvarno povredio. Kada dođe vreme za to, kada se Tila nađe u istinskoj opasnosti, verovatno će se upaničiti. "Ali poveo sam je kao ljubavnicu", reče Luis u sebi. "Prokleti Nesus!" Da se Tila ikada našla u nevolji, Nesus bi je odbacio kao zlosrećnu! Pogrešili su što su je poveli. Predstavljaće obavezu. Traćiće suviše vremena štiteći je u trenucima kada bi trebalo sebe da štiti. Sa kakvim se nevoljama mogu suočiti? Lutkari su bili dobri poslovni ljudi. Nisu preplaćivali. Daleki let predstavljao je honorar basnoslovne vrednosti. Luis je često sumnjao da će ga zaraditi. "Krupan zalogaj", reče Luis sam sebi. Zatim se vrati do svog zaštitnog ležaja i usni oko jedan sat sa slušalicama za spavanje. Probudivši se, on dovede brod na kurs i vrati se u Slepu Mrlju. Pet i po časova od Sunca on ponovo izroni. Posmatrano sa Sunca koordinate koje mu je lutkar dao opisivale su malu, pravougaonu oblast neba, koja se nalazila na velikoj udaljenosti. Na licu mesta, pomenute koordinate određivale su kocku osnovice pola svetlosne godine. Negde u toj zapremini verovatno se nalazila flota brodova. U istom prostoru, sem ako ga instrumenti nisu varali, nalazio se Luis Vu u Dalekom letu. Negde daleko iza njega stajao je zvezdani mehur promera sedamdeset svetlosnih godina. Poznati svemir bio je mali i veoma udaljen. Nije imalo smisla tragati za flotom. Luis ne bi znao šta da traži. On ode da probudi Nesusa. Pričvršćen zubima za prečku za vežbanje, Nesus je virio preko Luisovog ramena. "Potrebne su mi određene zvezde za orijentaciju. Centriraj tog zelenobelog džina i priikaži ga na teleskopskom ekranu..." U pilotskoj kabini bilo je tesno. Luis se povi preko ploče sa instrumentima, štiteći dugmad od lutkarevih nepažljivih papaka. "Spektroanaliza... da. Sada plavozelenu dvostruku pod uglom od šezdeset stepeni..." "Imam ja svoje azimute. Pređi na 348,72." "Šta ja, zapravo, tražim, Nesuse? Snop fuzionih plamenova? Ne, vi ne koristite potiskivače." "Moraš upotrebiti teleskop. Kada ugledaš stvar, prepoznaćeš je."

Na teleskopskom ekranu treperile su nepoznate zvezde. Luis poče da uveličava i... "Pet tačaka koje obrazuju temena pravilnog pentagona. To je, zar ne?" "Da, to nam je odredište." "Dobro. Čekaj da proverim udaljenost. Tanj! Nešto nije u redu, Nesuse. Suviše su daleko." Nije bilo odgovora. "To ne bi mogli biti brodovi, čak i da se merač udaljenosti pokvario. Flota lutkara mora da se kreće brzinom nešto manjom od brzine svetlosti. Videli bismo kretanje." Pet tamnih zvezda u pravilnom petaugaoniku. Nalazile su se na udaljenosti od jedne petine svetlosne godine i bile su gotovo nevidljive golom oku. Sudeći prema trenutnom teleskopskom uvećanju, trebalo bi da predstavljaju planete. Na ekranu, plava boja jedne od njih bila je nešto bleda, tako da je ta tačka izgledala tamnija. Kemplererova rozeta. Krajnje neobična. Uzmite tri ili više jednakih masa. Postavite ih na uglove jednakostraničnog poligona i dajte im istu angularnu brzinu oko zajedničkog središta mase. U tom slučaju, ustrojstvo ima postojanu ravnotežu. Orbite masa mogu biti kružne ili eliptične. Neka druga masa može da zauzme središte mase ustrojstva ili ono može ostati prazno. Svejedno. Ustrojstvo ostaje postojano poput para Trojanovih tačaka. Teškoća je u tome što postoji nekoliko lakih načina na koje Trojanove tačke mogu da zarobe datu masu. (Setite se samo Trojanovih asteroida na orbiti oko Jupitera.) Ali ne postoji lak način da pet masa slučajno zapadne u Kemplererovu rozetu. "To je ludo", promrmlja Luis. "Jedinstveno. Niko još nije pronašao neku Kemplererovu rozetu..." On je pusti da iščezne. Šta je ovde, među zvezdama, moglo da osvetljava te objekte? "Oh, ne, nećeš", reče Luis Vu. "Nikada me nećeš uveriti u to. Za kakvog me ti idiota smatraš?" "U šta to nećeš da poveruješ?" "Znaš ti, tanj, dobro u šta neću da poverujem!" "Kako hoćeš. To je naše odredište, Luise. Ako nas dovedeš u blizinu, biće poslan brod koji će izvršiti ujednačavanje brzina."

Bio je to cilinder sa trupom broj 3, zaobljenih ivica i zaravljenog dna, obojen drečeće ružičasto i bez prozora. Nisu postojali otvori motora. Mašine mora da su bile bezreakcione: potiskivači kakve su ljudi koristili ili nešto još savršenije. Prema Nesusovim nalozima, Luis prepusti drugom brodu da izvede manevar. Dalekom letu, koji je raspolagao jedino fusionim pogonom, bili bi potrebni meseci da uskladi brzinu sa 'flotom' lutkara. Brod lutkara je to izvršio za manje od jednog sata, treperavo se pojavljujući duž boka Dalekog leta; a onda, njegova pristupna cev poče da se poput staklene zmije primiče vazdušnoj komori Dalekog leta. Iskrcavanje neće ići bez problema. Nije bilo dovoljno prostora da cela posada odjednom iziđe iz stazisa. Osim toga, ovo bi bila Govornikova poslednja prilika da zaposedne brod. "Misliš li da će se povinovati tvom taspu, Nesuse?" "Ne. Mislim da će rizikovati još jedan udar da bi ukrao brod. Znaš šta će biti najbolje da uradimo..." Oni isključiše komandnu tablu fusionih motora Dalekog leta. Nije bilo ničeg što kzin ne bi mogao da sredi, uz malo vremena i s obzirom na mehaničku intuiciju koju poseduje svako biće kadro da pravi oruđa. Ali vremena neće biti... Luis je posmatrao kako se lutkar kreće kroz cev. Nesus je nosio Govornikov skafander. Oči su mu bile čvrsto zatvorene; šteta, pogled je bio zadivljujući. "Slobodni pad", reče Tila kada je otvorio njen zaštitni ležaj. "Ne osećam se baš dobro. Bolje me vodi, Luise. Šta se dogodilo? Jesmo li stigli?" Luis joj ispriča nekoliko pojedinosti dok ju je vodio u vazdušnu komoru. Slušala je, ali Luis je pretpostavljao da više vodi računa o svom stomaku. Izgledalo je da joj je jako loše. "Na drugom brodu biće sile teže", reče joj on. Ona razabra sićušnu rozetu na mestu koje joj je Luis pokazao. Sada se mogao videti golim okom; pentagon sazdan od pet belih zvezda. Ona se okrenu sa zapanjenim upitnim pogledom u očima. Kretanje joj je uskovitlalo polukružne kanale; Luis vide kako joj se izraz za trenutak promenio pre no što je ušla u vazdušnu komoru. Kemplererove rozete bile su jedno, a bolest slobodnog pada nešto drugo. Luis ju je gledao kako se udaljuje spram nepoznatih

zvezda. Kada se poklopac zaštitnog ležaja otvorio, Luis reče: "Samo bez naglih pokreta. Naoružan sam." Izraz na kzinovom narandžastom licu nije se izmenio. "Da li smo stigli?" "Aha. Isključio sam fuzioni pogon. Nećeš imati vremena da ga uključiš. Na nišanu smo dva velika rubinska lasera." "Pretpostavimo da pobegnem hiperpogonom? Ne, moja greška. Mora da se nalazimo unutar singularnosti." "Čeka te iznenađenje. Nalazimo se unutar pet singularnosti." "Pet? Stvarno? Ali lagao si o laserima, Luise. Stidi se!" U svakom slučaju kzin je dosta mirno izišao iz svog ležaja. Luis ga je sledio sa vari mačom na gotovs. Kzin zastade u vazdušnoj komori, zapanjen iznenadnim prizorom zvezdanog pentaugaonika koji se širio. Teško da mu se ikada ukazao neki lepši pogled. Na samom rubu hiperpogona, Daleki let se zaustavio na pola svetlosnog časa ispred 'flote' lutkara: nešto manje nego što iznosi prosečna udaljenost između Zemlje i Jupitera. Ali 'flota' se kretala neverovatnom brzinom, zaostajući sasvim malo za sopstvenom svetlošću, tako da je svetlost koja je stizala do Dalekog leta dolazila sa mnogo veće udaljenosti. Kada se Daleki let zaustavio, rozeta je bila suviše mala da bi se mogla videti. Kada je Tila napustila kabinu već je ušla u zonu vidljivosti. Sada je bila upečatljivo velika i rasla je ogromnom brzinom. Pet bledoplavih tačaka u petaugaoniku prostiralo se preko neba, raslo je, širilo se... Još delić sekunde i oko Dalekog leta obrelo se pet svetova. Zatim su nestali - ne iščileli već nestali, kako im se svetlost brzo udaljavala prema crvenom kraju spektra, da bi na kraju utonula u nevidljivost. A u ruci Govornika-Životinjama nalazio se vari mač! "Do vraga!" prasnu Luis. "Zar nisi nimalo znatiželjan?" Kzin se za trenutak zamisli: "Znatiželjan sam, ali ponos mi je mnogo veći." On uvuče žičanu oštricu i vrati vari mač Luisu. "Pretnja predstavlja izazov. Hoćemo li?" Brod lutkara bio je, zapravo, robot. S one strane vazdušne komore ceo sistem za održavanje života bio je smešten u veliku prostoriju. Tu su se nalazila četiri zaštitna ležaja, različitog oblika kao što su bili različiti i njihovi budući korisnici, poređani jedan

naspram drugog oko konzole za osvežavanje. Nije bilo prozora. Luis je sa olakšanjem zaključio da postoji sila teže. Ali to nije bila prava zemaljska gravitacija; ni vazduh nije bio kao na Zemlji. Pritisak je izgledao malo previsok. Postojali su i mirisi, koji nisu bili neprijatni, ali su bili čudni. Luis je osetio miris ozona, ugljenih hidrata, lutkara - na desetine lutkara - kao i druge mirise za koje se nadao da ih nikada neće prepoznati. Nigde nisu postojali uglovi. Zakrivljeni zid uranjao je u pod i tavanicu; ležajevi i konzola za osveženje izgledali su napola istopljeni. U svetu lutkara nije postojalo ništa što je bilo čvrsto ili oštro, ništa što je moglo da izazove krvarenje ili da napravi modricu. Nesus se tromo sruči u svoj ležaj. Izgledao je nekako smešno lagodno. "Neće ništa da kaže", nasmeja se Tila. "Naravno da neću", reče lutkar. "Trebalo je da počnem tek kada vi stignete. Bez sumnje ste mozgali o..." "Letećim svetovima", prekinu ga kzin. "I Kemplererovim rozetama", reče Luis. Jedva čujan šum stavljao mu je do znanja da se brod kreće. On i Govornik smestiše svoj prtljag i pridružiše se Tili i Nesusu na Iežajevima. Tila dodade Luisu crveno voćno piće u tubi na istiskanje. "Koliko još vremena imamo?" upita on lutkara. "Sat pre nego što se spustimo. Tada ćete biti obavešteni o krajnjem odredištu našeg puta." "Imamo dovoljno vremena. Hajde, sad, da čujemo. Zašto leteći svetovi? Nekako ne izgleda baš bezbedno razbacivati unaokolo naseljene svetove uz takvu vedru štedrost." "Ali jeste, bezbedno je, Luise." Lutkar je bio potpuno otvoren. "Mnogo je bezbednije nego što je to slučaj sa ovim brodom, na primer; a on je vrlo siguran u poređenju sa većinom drugih letelica koje su ljudi projektovali. Imamo prakse što se tiče pokretnih svetova." "Prakse! Kako je do toga došlo?" "Da bih to objasnio moram da govorim o toploti... i o kontroli populacije. Neće vam biti neugodno, niti ćete se uvrediti?" Oni odmahnuše glavama. Luis se uzdrža da se ne nasmeje; Tila

se nasmejala. "Ono što treba da znate, jeste da je kontrola populacije za nas vrlo teška. Postoje svega dva načina da izbegnemo očinstvo. Jedan podrazumeva ozbiljnu operaciju. Drugi predstavlja potpunu apstinenciju od seksualnih skupova." Tila je bila zaprepašćena. "Užasno!" "To je hendikep. Nemojte me pogrešno razumeti. Operacioni zahtev ne predstavlja zamenu za apstinenciju; on je nameće. Danas ti operacioni zahtevi mogu biti i opozvani; u prošlosti je to bilo nemoguće. Malo će pripadnika moje vrste dobrovoljno pristati da se podvrgnu takvoj operaciji." Luis zazvižda. "Trebalo je da pomislim na to. Znači vaša kontrola populacije zavisi od snage volje?" "Da. Apstinencija izaziva neprijatne propratne efekte, kako kod nas, tako i kod većine drugih vrsta. Tradicionalan ishod ovog postupka jeste prevelika populacija. Pre pola miliona godina bilo nas je, izraženo ljudskim brojkama, pola biliona. Prema kzintskom računanju to je..." "Dobro stojim sa matematikom", reče kzin. "Ali čini mi se da ti problemi nemaju veze sa neobičnim osobinama vaše flote." Nije se žalio, samo je komentarisao. Govornik je uzeo iz konzole za osveženje kondir sa dve ručke kzintske izrade, zapremine pola galona. "Ali imaju veze, Govorniče. Pola biliona civilizovanih bića proizvodilo je zamašnu količinu toplote kao nusproizvod svoje civilizacije." "Zar već tako dugo imate civilizaciju?" "Naravno. Koja varvarska kultura bi bila u stanju da izdržava tako veliku populaciju? Prošlo je mnogo vremena od kako smo ispostili zemlju za obrađivanje i bili primorani da teraformiramo dva sveta iz našeg sistema za potrebe poljoprivrede. U tom cilju morali smo da ih približimo našem suncu. Razumete?" "To je bilo vaše prvo iskustvo u pomeranju svetova. Koristili ste brodove-robote, naravno." "Naravno... Posle toga, hrana više nije predstavljala problem, kao ni životni prostor. Već tada smo gradili mnogo u visinu, a i prija nam kada smo zajedno." "Nagon krda, kladim se. Da li zbog toga ovaj brod miriše na

stado lutkara?" "Da, Luise. Na nas umirujuće deluje miris koji nagoveštava prisustvo pripadnika vlastite vrste. Naš jedini problem, u vremenu o kome govorim, bila je toplota." "Toplota?" "Toplota se stvara kao nusproizvod civilizacije." "Ne shvatam", reče Govornik-Životinjama. Luis, koji je kao ravnozemac odlično razumeo u čemu je stvar, uzdrža se od komentara. (Zemlja je bila daleko nastanjenija od Kzina.) "Evo jednog primera. Ti bi želeo izvor svetlosti u noći, zar ne, Govorniče? Bez izvora svetlosti moraš da spavaš, bilo da imaš neka pametnija posla ili ne." "Jasno." "Pretpostavimo da je tvoj izvor svetlosti savršen, to jest da zrači jedino u spektru vidljivom za kzine. Ipak, svu svetlost koja ne pobegne kroz prozor, upiće zidovi i nameštaj. Ona će se pretvoriti u nekontrolisanu toplotu. Još jedan primer. Zemlja stvara premalo prirodno sveže vode za njenih osamnaest milijardi stanovnika. Slana voda se mora fusiono destilisati. To stvara toplotu. Ali naš svet, koji je mnogo više naseljen, izumro bi u jednom danu bez destilacionih postrojenja. Treći primer. Pri menjanju brzina u transportu uvek se stvara toplota. Svemirski brod natovaren žitom sa poljoprivrednih svetova stvara i širi toplotu pri prolasku kroz gušće slojeve atmosfere. Još se više toplote proizvodi pri uzletanju." "Ali sistemi za rashladivanje..." "Većina sistema za rashladivanje samo ispumpava toplotu unaokolo, stvarajući dodatnu toplotu svojim radom." "U-u-uh. Počinjem da shvatam. Što je lutkara više, to je više i toplote." "Shvatate li, onda, da je naš svet postajao nenaseljiv usled toplote koju je stvarala civilizacija." Smog, pomisli Luis Vu. Mašine sa unutrašnjim sagorevanjem. Fisione bombe i fisione rakete u atmosjeri. Industrijski otpaci u jezerima i okeanima. Već je dovoljno i to što smo se napola zaglibili u vlastite otpatke. Da nije Odbora za plodnost, da li bi Zemlja sada izumirala usled vlastite nustoplote?

"Neverovatno", reče Govornik-Životinjama. "Zašto niste otišli?" "Ko bi poverio svoj život mnogobrojnim opasnostima koje vrebaju u svemiru? Samo neko kao ja. Uostalom, zar bi trebalo da nastanjujemo svetove našim ludacima?" "Šaljite tovare smrznutih oplođenih jajašaca. Neka brodovima upravljaju posade sastavljene od ludaka." "Ne osećam se prijatno kada se razgovara o seksu. Naša biologija nije pogodna za takve metode, ali bez sumnje bismo mogli da razvijemo nešto slično... No, čemu? Naša populacija biće ista i naš svet će i dalje odumirati zbog sopstvene nus-toplote!" Tila uzgred reče: "Volela bih kada bismo mogli da bacimo pogled napolje." Lutkar je bio zapanjen. "Da li si sigurna? Zar te nije strah od padanja?" "Na brodu lutkara?" "Da-a. U svakom slučaju, posmatranje ne može da uveća opasnost. U redu." Nesus otpevuši nešto na svom jeziku i broda nestade. Mogli su da vide sami sebe kao i jedni druge; pred očima su im takođe stajala četiri ležaja kako počivaju u praznom prostoru, sa konzolom za osveženje u sredini. Sve ostalo bilo je crnilo. Ali iza Tiline crne kose belim sjajem bleskalo je pet svetova. Bili su iste veličine: angularni promer bio im je možda dvostruko veći od punog Meseca viđenog sa Zemlje. Obrazovali su pentagram. Četiri sveta opasavale su tanane niti sjajne svetlosti: orbitalna sunca koja šalju veštačku žutobelu sunčevu svetlost. Bili su međusobno slični po sjajnosti: maglovite plave kugle čiji se obrisi kontinenata nisu videli sa ove udaljenosti. Ali peta... Peti svet nije posedovao orbitalnu svetlost. Sjajio je sopstvenom svetlošću, a u prugama su se nazirali obrisi kontinenata i boje sunčeve svetlosti. Između pruga stajalo je crnilo koje je odgovaralo tmastosti okolnog svemira; a i ta tama bila je ispunjena zvezdama. Crnilo svemira kao da je zakoračilo na kontinente sunčeve svetlosti. "Nikada nisam videla ništa tako lepo", reče Tila, plačnim glasom. Luis, koji je video mnoge neobične stvari, bio je saglasan. "Neverovatno", reče Govornik-Životinjama. "Jedva mogu da poverujem u ono što vidim. Svoje svetove nosite sa sobom." "Lutkari nemaju poverenja u svemirske brodove", reče odsutno

Luis. Prože ga jeza pri pomisli da je mogao sve ovo da propusti; da je lutkar mogao da izabere nekog drugog umesto njega. Mogao je da umre i da ne vidi rozetu lutkara... "Ali kako?" "Objasnio sam", reče Nesus, "da je naša civilizacija počela da izumire usled vlastite nus-toplote. Potpuna konverzija energije oslobodila nas je svih suvišnih proizvoda civilizacije, izuzev toga. Nismo imali drugog izbora sem da naš svet pokrenemo sa prvobitnog mesta." "Zar to nije bilo opasno?" "Veoma. Bilo je mnogo ludosti te godine. Čuvena je po tome u našoj istoriji. Ali od Spoljnih smo nabavili bezreakcioni i bezinercioni pogon. Možete zamisliti kolika mu je bila cena. Još uvek ga otplaćujemo u ratama. Pokrenuli smo dva poljoprivredna sveta, a vršili smo eksperimente i sa drugim, beskorisnim svetovima našeg sistema, koristeći pogon Spoljnih. U svakom slučaju, uspeli smo. Pokrenuli smo matični svet. U sledećem milenijumu naš broj dostigao je čitav bilion. Nestašica prirodne sunčeve svetlosti primorala nas je da osvetljavamo ulice čak i danju, stvarajući tako još više toplote. Sunce nam je postajalo sve nastranije. Ukratko, shvatili smo da sunce predstavlja pre obavezu nego preimućstvo. Pomerili smo naš svet za desetinu svetlosne godine, zadržavši matičnu zvezdu jedino kao sidro. Bili su nam potrebni poljoprivredni svetovi, a i bilo bi opasno pustiti da naš svet nasumice luta kroz svemir. Inače, sunce nam uopšte ne bi bilo potrebno." "Tako, dakle", reče Luis Vu. "Zato niko nikada nije pronašao svet lutkara." "Donekle je tako." "Ispitali smo svako žuto patuljasto sunce u poznatom svemiru, kao i veliki broj izvan njega." "Čekaj malo, Nesuse. Neko je morao da pronađe poljoprivredne planete u rozeti Kemplerer." "Ispitivali su pogrešna sunca, Luise." "Šta? Zar ne potičete sa žutog patuljka?" "Nastali smo pod žutom patuljastom zvezdom nalik na Prosion. Verovatno znate da će Prosion za pola miliona godina preći u

stadijum crvenog džina." "Sto mu gromova! Da li se i vaše sunce rasprslo u crvenog džina?" "Da. Ubrzo nakon što smo pomerili naš svet, naše sunce počelo je da se širi. Vaši očevi su u to vreme još upotrebljavali gornju butnu kost antilope za razbijanje lobanja. Kada ste počeli da se pitate gde se nalazio naš svet, istraživali ste pogrešne orbite oko pogrešnih sunaca. Prebacili smo pogodne svetove iz susednih sistema, povećavši tako broj poljoprivrednih planeta na četiri i rasporedivši ih sve u ustrojstvo Kemplererove rozete. Bilo je potrebno pokretati ih sve istovremeno kada je sunce počelo da se širi i opskrbiti ih izvorima ultraljubičastog zračenja da bi se nadoknadilo pretežno odlivanje sa crvenog kraja spektra. I tako kada je kucnuo čas da napustimo Galaskiju, pre dve stotine godina, bili smo pripravni. Već smo imali veliko iskustvo u pomeranju svetova." Rozeta svetova se neko vreme širila. Sada je svet lutkara sijao pod njihovim nogama, uspinjući se i lagano ih obuhvatajući u svoje okrilje. Rasute zvezde u crnim morima stale su da se šire, pretvarajući se u mala ostrva. Kontinenti su goreli poput sunčeve vatre. Jednom davno, Luis Vu je stajao na vrletnoj ivici planine Pogledajga. Dugopadna reka na tom svetu završava se najvišim vodopadom u poznatom svemiru. Klizio je pogledom niz njega, ponirući kroz bezdanu izmaglicu. Bezoblična belina ponora ščepala je njegov um, i Luis Vu, napola hipnotisan, zakleo se da večno živi. Kako bi drugačije mogao da vidi sve ono što je valjalo videti? Sada, dok se svet lutkara uzdizao oko njega, još se više učvrstio u toj odluci. "Prestrašen sam", reče Govornik-Životinjama. Ružičasti, nagi rep nervozno mu je poskakivao, mada se na krznatom licu i u erkavom glasu nisu očitavala nikakva osećanja. "Vaš kukavičluk zasluživao je naš prezir, Nesuse, ali taj prezir nas je zaslepio. U stvari, vi ste opasni. Da ste nas se stvarno plašili, vi biste satrli naš rod. Vaša moć je strašna. Mi ne bismo mogli da vas zaustavimo." "Nemoguće je da se jedan kzin plaši biljojeda." Nesus ovo nije kazao podrugljivo; ali Govornik besno odvrati: "Koje se razumno biće ne bi plašilo takve moći?"

"Uznemiruješ me. Strah je brat mržnje. Od kzina bi se moglo očekivati da napadne ono čega se boji." Razgovor je postajao napet. Daleki let bio je milionima milja iza njih, a od poznatog svemira delilo ih je mnogo stotina svetlosnih godina, tako da su praktično bili u vlasti lutkara. Ako lutkari zaključe da ih treba preplašiti... Promeni temu, brzo! Luis zausti da nešto kaže... "Hej", reče Tila. "Govorili ste o Kemplererovoj rozeti. Šta je to, zapravo?" Oba tuđinca počeše da odgovaraju u isti glas, a Luis se upita zašto je mislio da je Tila plitke pameti.

6. BOŽIĆNA TRAKA "Šala je na moj račun", reče Luis Vu. "Sada znam gde ću naći svet lutkara. Vrlo lepo, Nesuse. Održao si svoje obećanje." "Rekoh ti da će te obaveštenje više iznenaditi, nego što će ti biti od koristi." "Dobra šala", reče kzin. "Iznenađuje me tvoj smisao za humor, Nesuse." Ispod njih pomaljalo se sićušno jezero jeguljastog oblika, okruženo crnim morem. Jezero se uzdizalo poput vatrenog daždevnjaka i Luisu se učini da može da razabere visoke, vitke zgrade. Teško da bi se tuđincima ukazalo poverenje na kopnu. "Mi ne zbijamo šale", reče Nesus. "Moja vrsta ne poseduje smisao za humor." "Čudno. A ja sam mislio da humor predstavlja jedan od vidova inteligencije." "Ne. Humor je povezan sa isključenjem mehanizma odbrane." "Pa ipak..." "Govorniče, nijedno razumno biće nikada ne isključuje mehanizme odbrane." Dok se brod spuštao, svetla se rastočiše na sunčane ploče duž nivoa ulica, prozore na zgradama, rasvetu na mestima nalik na parkove. U poslednjem trenu Luis opazi zgrade tanušne poput oštrice rapira, koje su se miljama uzdizale put neba. Zatim se grad u trenu uzdiže iznad njih, zaklopi ih i oni se obreše na tlu. Obreše se u parku punom raznobojnih, tuđinskih biljaka. Niko se ne pomeri. Po bezopasnosti izgleda lutkari su bili drugi po redu među razumnim bićima u poznatom svemiru. Delovali su suviše stidljivo, suviše sitno, odveć neobično da bi asocirali na opasnost. Bili su gotovo smešni. Ali sve je to bio samo privid. Nesusova vrsta bila je moćnija nego što su ljudi i sanjali. Ludi lutkar sedeo je sasvim mirno, pokrećući jedino vratove da bi stalno držao na oku podređene koje je izabrao. Nije bilo ničeg smešnog u vezi s njim. Njegova vrsta pokretala je svetove i to pet u isto vreme. S obzirom na tu činjenicu, Tilin iznenadni kikot bio je krajnje zbunjujući.

"Upravo sam razmišljala", objasni ona. "Jedinu zaštitu od rađanja premnogo sitnih lutkara predstavljalo bi potpuno odricanje od seksa. Je li tako, Nesuse?" "Da." Ona se ponovo zakikota. "Onda me ne čudi što lutkari ne poseduju smisao za humor." Kroz park, koji je bio suviše pravilnog oblika, suviše simetričan, suviše pitom, pratili su plavu svetlost koja je lebdela na maloj visini. Vazduh je bio težak, ispunjen začinsko-hemijskim mirisom lutkara. Miris se osećao posvuda. U jednoj prostoriji sa sistemom za održavanje života na transportnom brodu delovao je nekako jako i veštački. Nije ga nestalo ni kada se vazdušna komora otvorila. Bilion lutkara namirisalo je ovaj svet i on će se za sva vremena osećati na lutkare. Nesus kao da je igrao; svojim malim, kandžastim kopitama jedva da je dodirivao elastičnu površinu trotoara. Kzin je klizio, poput mačke, dok mu se nagi, ružičasti rep ritmički klatio napred-nazad. Zvuk lutkarevog hoda podsećao je na jednu vrstu plesa u tročetvrtinskom taktu. Kzin nije stvarao ni najmanji šum pri kretanju. Tila je hodala gotovo isto tako tiho. Njen hod uvek je izgledao nespretan; ali, zapravo, nije bio takav. Nikada se nije saplela, nikada nije ništa oborila. Na kraju je stupao Luis, koji je delovao najmanje graciozno. Ali zašto bi Luis Vu bio graciozan? Prekrojen majmun koga evolucija nikada nije potpuno prilagodila hodanju po ravnom. Hiljadama godina njegovi preci hodali su četvoronoške tamo gde su morali, a koristili drveće tamo gde su mogli. To su okončali milioni godina suše u pleiocenu. Iza šuma su ostali visoki, suvi i na smrt izgladneli preci Luisa Vua. U očajanju, jeli su meso. Postalo im je lakše kada su otkrili tajnu antilopine butne kosti, čija je s obe strane čvornovata zglobna ivica, ostavila traga na mnogim fosilnim lobanjama. Stojeći na nogama sa drevnim prstima, Luis Vu i Tila Braun sada su koračali sa tuđincima. Tuđincima? Svi su oni ovde bili tuđinci, čak i ludi izgnani Nesus, sa svojom smeđom i razbarušenom grivom i nemirnim, Ijubopitljivim glavama. I Govornik se osećao neprijatno. Očima

okruženim crnim krznenim naočarima pretraživao je nepoznatu vegetaciju u potrazi za otrovnim bodljama ili poput britve oštrim zubima. Verovatno je u pitanju bio nagon. Lutkari svakako ne bi dozvolili da se u njihovim parkovima nađu opasne zveri. Ispred njih se pojavila kupola koja je sijala poput ogromnog poluzakopanog bisera. Tu se lebdeća svetlost razdvoji. "Moram da vas napustim", reče Nesus, a Luis primeti da je lutkara nešto uplašilo. "Idem pred one-koji-vode." Kazao je to tiho i užurbano. "Govorniče, brzo mi reci. Ako se ne bih vratio da li bi zahtevao da me izruče kako bi mogao da me pogubiš zbog uvrede koju sam izrekao u Krušenkovom restoranu?" "Postoji li opasnost da se ne vratiš?" "Postoji. Onima-koji-vode može se ne svideti ono što moram da im kažem. Ponovo te pitam, hoćeš li me tražiti?" "Ovde, na tuđinskom svetu, okružen bićima koja poseduju moć što uliva strahopoštovanje i koja tako malo veruju u kzinove miroljubive namere?" Kzin empatično mahnu repom. "Neću, ali neću ni nastaviti ekspediciju." "To mi je dovoljno." Nesus otkaska za svetlosnim vodičem, vidljivo podrhtavajući. "Čega li se plaši?" upita Tila tužnim glasom. "Izvršio je sve što su mu naredili. Zašto bi se ljutili na njega?" "Mislim da nešto smišlja", reče Luis. "Nešto nepošteno. Ali šta?" Plava svetlost se pokrenu. Pratili su je pogledom do polulopte svih duginih boja... Kupole više nije bilo. Iz trougla koji su obrazovali ležajevi, dva ljudska bića i jedan kzin posmatrali su pripitomljenu džunglu, punu divnih, nepoznatih biljki, koja se nalazila napolju i kroz koju se približavao jedan nepoznati lutkar. Ili je kupola bila nevidljiva iznutra ili je prizor parka predstavljao projekciju. Vazduh se osećao na mnogo lutkara. Nepoznati lutkar se probijao kroz poslednje rese visećih skerletnih vitica. (Luis se priseti da je Nesus u prvo vreme za njega bio 'ono'; tek kasnije prestao je da bude stvar, a postao biće. Nasuprot tome, Govornika, koji je takođe bio tuđinac, od početka je smatrao bićem.) Lutkar se zaustavio sasvim blizu mesta gde je

trebalo da stoji biserna kupola. Griva mu je bila srebrna tamo gde je Nesusova bila smeđa, kao i uredno očešljana u složene uvojke; ali govorio je treperavim kontraaltom kao i Nesus. "Moram da se izvinim što nisam bio tu da vas pozdravim. Možete me oslovljavati sa Hirone." Znači, posredi je projekcija. Luis i Tila promrmljaše nekoliko učtivih prigodnosti. Govornik-Životinjama se iskezi. "Onaj koga zovete Nesus upoznat je sa svime što će vam sada biti saopšteno. Bio je potreban na drugom mestu. Međutim, pomenuo je na koji ste način reagovali kada ste saznali za naše inženjersko umeće." Luis se trgnu. Lutkar nastavi: "Ovo je možda srećna okolnost. Tako ćete bolje shvatiti ono što ćete saznati o našim sopstvenim reakcijama na jedan ambiciozni inženjerski poduhvat." Pola kupole postade crno. Nezgodno je bilo to što je u pitanju bila ona strana koja se nalazila naspram projektovanog lutkara. Luis pronađe komande za okretanje ležaja, ali uvide da bi mu bile potrebne dve pokretne glave sa očima koje različito vide da bi u isto vreme posmatrao obe polovine kupole. Na zatamnjenoj strani bio je prikazan sektor zvezdanog neba, koji je predstavljao zaleđe malog bleštavog diska. Diska sa prstenom. Prizor je bio samo uvećani holo koji je Luis Vu imao u džepu. Izvor svetlosti bila je mala i sjajna belina, veoma slična Suncu viđenom iz okoline Jupitera. Prsten je bio ogroman u prečniku: prostirao se preko polovine zamračene strane kupole; ali bio je uzan - ne deblji od izvora svetlosti u svojoj osi. Bliža strana bila je tamna i, tamo gde je presecala snop svetlosti, oštrih ivica. Udaljenija strana ličila je na bledoplavu traku postavljenu preko svemira. Iako se Luis navikao na razna čudesa, još nije bio toliko blaziran da se upušta u idiotska nagađanja. Umesto toga, on reče: "Liči na zvezdu okruženu prstenom. Šta je to?" Hironov odgovor nije izazvao iznenađenje. "To i jeste zvezda okružena prstenom", reče lutkar. "Prsten je od čvrstog materijala: artefakt." Tila Braun pljesnu i prsnu u smeh. Posle nekoliko trenutaka ona priguši cerekanje i pođe joj za rukom da izgleda veoma svečano; ali oči su joj sijale. Luis ju je savršeno razumeo. I njega je obuzela ista

radost. Sunce sa prstenom bilo je njegova i njena privatna igračka: nova stvar u svetovnom svemiru. (Uzmite na primer božićnu traku, bledoplavu i inč široku, onu kojom se obično vezuju pokloni. Stavite upaljenu sveću na goli pod. Uzmite pedeset stopa vrpce i načinite njome krug oko sveće, a zatim tako držite traku da se na njenoj unutrašnjoj strani ocrtava svetlost sveće.) Ali kzin je mahao repom napred-nazad, napred-nazad. (Uostalom, ovde se u središtu ne nalazi sveća, već sunce!) "Kao što znate", reče Hiron, "poslednjih dve stotine četiri zemaljske godine išli smo na sever duž galaktičke ose. Mereno kzinskim godinama, to bi bilo..." "Dve stotine sedamnaest." "Da. Za to vreme smo, prirodno, osmatrali svemir ispred sebe, kako bismo uočili opasnosti i iznenađenja. Znali smo da zvezdu ECl752 okružuje neuobičajeno uska i gusta vrpca tamne materije. Smatralo se da je prsten sazdan od gareži ili stene. Ipak, bio je iznenađujuće pravilnog oblika. Pre nekih dvadeset dana naša flota svetova našla se u položaju u kome je prsten zaklanjao zvezdu. Primetili smo da su mu ivice oštre. Potonja istraživanja otkrila su da se prsten ne sastoji ni iz gasa, ni iz prašine; takođe nije sačinjen ni od asteroidne stene, već predstavlja čvrstu vrpcu velike jačine. Naravno, bili smo prestravljeni." Govornik-Životinjama upita: "Kako ste uspeli da ustanovite koliko je naprezanje na istezanje?" "Pomoću spektroanalize i frekvencionih pomaka došli smo do relativne razlike u brzinama. Prsten se, očigledno, okreće oko svoje matrice brzinom od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi, što je sasvim dovoljna kompenzacija za gravitaciono privlačenje zvezde, a time se i obezbeđuje i dodatno centripetalno ubrzanje od 9,94 metara u sekundi. Imajte u vidu naprezanje na istezanje neophodno da se spreči dezintegracija strukture pri postojećem privlačenju." "Gravitacija", reče Luis. "Izgleda." "Sila teže nešto malo slabija od Zemljine. Na unutrašnjoj površini neko živi. Huuu", reče Luis Vu. Počelo je da mu sviće i od toga su mu se dlačice nakostrešile duž kičme. Čuo je fijuk, fijuk

kzinovog repa kojim je sekao vazduh. Nije to bilo prvi put da ljudi sreću nadređene sebi. Do sada su uglavnom imali sreće... Luis naglo ustade i krenu ka zidu kupole. Nije vredelo. Prsten i zvezda izgubiše mu se pred očima pre nego što je dodirnuo glatku površinu. Ali video je nešto što ranije nije zapazio. Prsten je bio izdeljen na kvadrate. Duž njegove plave pozadine nalazile su se pravilne pravougaone senke. "Može li se slika poboljšati?" "Možemo je uvećati", odgovori kontraalt. Zvezda G2 suknu napred, a zatim blistavo skliznu udesno, tako da je Luis gledao nadole, prema osetljivoj unutrašnjoj površini Prstena. Pošto je bila mutna, Luis je jedino mogao da pretpostavi da svetlije, belje oblasti predstavljaju oblake, a one tamnije plave kopno, dok bi zone otvorenije plaveti mogle biti mora. Ali područja u senci mogla su se sasvim dobro videti. Prsten je izgleda bio izdeljen u pravougaonike: dugačke pruge nežno plavog smenjivale su se sa kraćim prugama zagasitog, mornarskog plavetnila. Tačke i povlake. "Nešto stvara ove senke", reče on. "Nešto na orbiti?" "Da, upravo tako. Dvadeset pravougaonika kruži unutar Kemplererove rozete mnogo bliže matičnoj zvezdi. Nije nam poznata njihova svrha." "I nije mogla da vam bude poznata. Prošlo je suviše dugo vremena od kada ste imali sunce. Ti pravougaonici mora da se tamo nalaze kako bi razdvajali dan od noći. Inače bi na Prstenu uvek bilo podne." "Sada razumete zašto smo vas zvali upomoć. Vaša tuđinska pronicljivost sigurno će nam biti od koristi." "Uh! Koliko je velik prsten? Da li ste ga dobro proučili? Da li ste poslali sonde?" "Proučili smo Prsten što smo bolje mogli ne smanjujući brzinu i ne privlačeći na neki drugi način pažnju na sebe. Naravno da nismo poslali sonde. S obzirom na to da bi se njima moralo daljinski upravljati hipertalasima, sondama bismo samo ostavljali trag za sobom." "Ne može se slediti hipertalasni signal. To je teorijski nemoguće."

"Možda su oni koji su sagradili Prsten razvili i drugačije teorije." "Mmmm." "Ali proučili smo Prsten pomoću drugih instrumenata." Dok je Hiron govorio, prizor na zidu kupole se izmenio u crnobelosivo ustrojstvo. Obrisi su se pomicali i treperili. "Snimili smo fotografije i holografije na svim elektromagnetskim frekvencijama. Ako vas zanima..." "Na njima se ne vide detalji." "Ne. Svetlost se suviše povija pod uticajem gravitacionih polja, solarnog vetra i postojeće prašine i gasova. Naši teleskopi ne mogu da uhvate više pojedinosti." "Znači da niste baš mnogo saznali." "Rekao bih da smo mnogo toga saznali. Evo jedne zbunjujuće činjenice. Kako izgleda, Prsten zaustavlja oko četrdeset odsto neutrina." Jedino je Tila izgledala zbunjena; Govornik iznenađeno uzviknu, a Luis prigušeno zviznu. To je sve eliminisalo. Normalna materija, pa čak ni materija pod strašnim pritiskom u središtu zvezde, ne bi zaustavila gotovo nijedan neutrino. Svaki neutrino ima pedeset odsto izgleda da prođe kroz olovo debelo nekoliko svetlosnih godina. Predmet u Slejverovom stazisnom polju reflektuje sve neutrine. Isto kao i trup koji pravi Opšti Proizvod. Ali nijedan od poznatih predmeta ne zadržava četrdeset odsto neutrina, a ostale propušta. "Znači, nešto novo", reče Luis. "Hirone, koliko je veliki ovaj Prsten? Koliko je masivan?" "Prsten ima masu od dva puta deset na trinaest grama, poluprečnik mu iznosi nula zarez dvadeset pet puta deset na osmi milja, a širina nešto manje od deset na šesti milja." Luis nije voleo da računa u apstraktnim stepenima decimalnog sistema. Pokušao je da brojeve prevede u slike. Bio je u pravu kada je pomislio na božićnu vrpcu širine jednog inča, svezanu u omču i držanu uspravno. Poluprečnik Prstena iznosio je više od dvadeset miliona milja - dužina mu je, dakle, oko šest stotina miliona milja - ali mu širina ne dostiže ni milion milja. Težio je nešto malo više od Jupitera...

"Nekako mi ne izgleda dovoljno težak", reče on. "Telo te veličine trebalo bi da teži kao oveće sunce." Kzin se složi. "Dobija se suludi utisak da milijarde bića pokušavaju da žive na konstrukciji koja nije deblja od knjige-filma." "Intuicija vas vara", reče lutkar sa srebrnim kovrdžama. "Uzmite u obzir dimenzije. Ako je Prsten traka od metala koji se upotrebljava za trupove, na primer, onda bi njena debljina iznosila približno pedeset stopa." Pedeset stopa? U to se teško moglo poverovati. Tilin pogled bio je uprt u tavanicu, a usne su joj se nečujno, ali brzo pomicale. "U pravu je", reče ona. "Proračun je tačan. Ali čemu to služi? Zašto bi neko izgradio jednu takvu stvar?" "Prostor." "Prostor?" "Prostor za život", objasni Luis. "U tome je stvar. Šest stotina biliona kvadratnih milja površine tri miliona puta je više nego što ima na Zemlji. To vam je kao da imate tri miliona vodoravnih svetova čije se ivice dodiruju. Tri miliona svetova koje deli udaljenost dostupna svakom vazdušnom automobilu. To bi rešilo sve probleme prenaseljenosti." "Sa kakvim li su oni to problemom bili suočeni! Ne ulazi se u jedan ovakav projekat iz zabave." "Samo trenutak", reče kzin. "Hirone, da li ste istražili obližnje zvezde u potrazi za drugim, sličnim Prstenovima?" "Da, mi..." "I niste ništa pronašli. Kao što sam i mislio. Da je vrsta koja je sagradila Prsten znala za putovanja brža od svetlosti, ona bi nastanila druge zvezde. Ne bi im bio potreban Prsten. Zbog toga postoji samo jedan Prsten." "Da." "Sad mi je lakše. Bar smo u nečemu superiorniji od tvoraca Prstena." Kzin iznenada ustade. "Da li ćemo istraživati nastanjenu oblast Prstena?" "Fizičko spuštanje može se pokazati preambicioznim." "Glupost. Moramo pregledati vozilo koje ste pripremili za nas. Da li je dobro terenski opremljeno? Kada možemo da krenemo?" Hiron zazvižda u znak iznenađenja i neslaganja. "Mora da ste ludi. Razmislite o snazi onih koji su sagradili ovaj Prsten! Prema

njima moja vlastita civilizacija liči na divljaštvo!" "Ili na kukavičluk." "U redu. Možete da pregledate letelicu kada se vrati onaj koga zovete Nesus. Ali do tada ima vremena, pa ću vam izneti još podataka o Prstenu." "Iskušavate moje strpljenje", reče Govornik. Ali ipak sede. Lažljivče, pomisli Luis. Dobro si to odglumio i ja se ponosim tobom. I sam je osećao mučninu u stomaku kada se vratio do svog ležaja. Nebeski plava traka protezala se preko zvezda; a čovek se ponovo sreo sa nadređenim bićima. Kzini su bili prvi. Kada je čovek prvi put upotrebio fusioni pogon da bi premostio ponore među zvezdama, kzini su već koristili gravitacioni polarizator za pokretanje svojih međuzvezdanih ratnih brodova. To je doprinelo da njihove letelice budu brže i pokretljivije od ljudskih. Čovekov otpor kzinskoj floti bio bi to samo po nazivu da nije bilo kzinskog nauka: reakcioni pogon predstavlja oružje čija je razornost upravo srazmerna njegovoj efikasnosti kao pogona. Prvi upad u ljudski svemir predstavljao je stravičan šok za kzine. Ljudsko društvo vekovima je živelo miroljubivo, tako da su praktično zaboravili šta je to rat. Ali međuzvezdani brodovi ljudi koristili su fusione fotonske pogone, lansirane uzajamnim dejstvom fotonskih jedara i laserskih topova postavljenih na asteroide. I tako, dok su kzinski telepati javljali kako na svetovima ljudi uopšte nema oružja... divovski laserski topovi obarali su kzinske brodove, a manji pokretni topovi trzali su se pod svetlosnim pritiskom vlastitih snopova... Usporen neočekivanim otporom ljudi i barijerom brzine svetlosti, rat se protegao na decenije, umesto da potraje samo nekoliko godina. Ali kzini bi na kraju svakako pobedili. Pobedili bi da jedan brod Spoljnih nije naišao na ljudsku koloniju na svetu Uspesmo. Oni su na kredit prodali upravniku tajnu svoje hiperpogonske skretnice. Na Uspesmo nisu znali za rat sa kzinima, ali čim su izgradili nekoliko brodova bržih od svetlosti saznali su za njega. Protiv hiperpogona kzini nisu mogli ništa. Kasnije su došli lutkari i osnovali trgovačka sedišta u ljudskom

svemiru... Čovek je bio veoma srećan. Tri puta se susreo sa rasama koje su bile na višem tehnološkom nivou od njegovog. Kzini bi ga uništili da nije bilo hiperpogona Spoljnih. Što se tiče Spoljnih, oni su takođe bili nadređeni, ali nisu želeli ništa što bi čovek mogao da im da, sem baze za snabdevanje i informacija, a to su bili u stanju da kupe. U svakom slučaju, Spoljni, ta krhka bića sa metabolizmom tipa helijum II, bili su suviše osetljivi na toplotu i gravitaciju da bi bili dobri ratnici. A lutkari, nezamislivo moćni, bili su prevelike kukavice. Ko je sagradio Prstenasti svet? I... da li su ti graditelji bili ratnici? Mesecima kasnije, Luis je shvatio da je Govornikova laž predstavljala njegovu ličnu prekretnicu. Mogao je tada da se povuče izgovarajući se na Tilu, naravno. Prstenasti svet ulivao je strah čak i kao apstrakcija izražena u brojkama. Razmišljati o približavanju u svemirskom brodu, o spuštanja na njega... Ali Luis je video kzina prestravljenog lutkarskim letećim svetovima. Govornikova laž predstavljala je veličanstvenu hrabrost. Može li Luis sada ispasti kukavica? On sede i okrenu se prema svetlećoj projekciji; prešavši pogledom preko Tile, on je za trenutak prekore u sebi zbog lakomislenosti. Na licu joj se očitavalo čuđenje i divljenje. I ona je žudela da krene isto onoliko koliko se to kzin pretvarao. Da li je bila suviše glupa da bi osećala strah? Na unutrašnjoj strani Prstena postojala je atmosfera. Spektroanaliza je pokazala da je gustina vazduha bila ista kao na Zemlji i da je bio približno istog sastava: sasvim pouzdano su ga mogli disati čovek, kzin i lutkar. Moglo se samo nagađati šta ga je sprečavalo da se rasprši u svemir. Morali bi da odu i pogledaju. U sistemu sunca GZ nije bilo baš ničega sem samog Prstena. Nisu postojale planete, asteroidi, ni komete. "Sve su uklonili", reče Luis. "Nisu želeli da bilo šta zagreva Prsten." "Naravno", reče Iutkar sa srebrnim kovrdžama. "Ako bi nešto udarilo Prsten, naletelo bi na njega pri minimalnoj brzini od 770 milja u sekundi, što predstavlja i brzinu rotacije samog Prstena. Bez obzira na to kolika je jačina materijala od koga je izgrađen Prsten, uvek bi postojala opasnost od predmeta koji bi eventualno promašio

spoljašnju površinu i, prošavši pored sunca, jurnuo da se sudari sa nezaštićenom, naseljenom površinom." Samo sunce bilo je žuti patuljak nešto hladniji od Sola i neznatno manji od njega. "Na Prstenu će nam biti potrebna toplotna odela", reče kzin. Ovaj ga sad pretera, pomisli Luis. "Neće", reče Hiron. "Temperatura na unutrašnjoj površini sasvim je podnošljiva za sve nas." "Otkud to znate?" "Frekvencija infracrvenog zračenja koje emituje spoljašnja površ..." "Baš sam ispao budala." "Ni najmanje. Mi proučavamo Prsten otkada smo ga pronašli, dok je vama stajao na raspolaganju svega nekoliko osmina minuta. Infracrveno zračenje ukazuje na prosečnu temperaturu od dve stotine dvadeset apsolutnih stepeni, što se naravno odnosi kako na unutrašnju tako i na spoljašnju površinu Prstena. Za vas je to nekih deset stepeni iznad optimalne temperature, Govorniče Životinjama. Za Luisa i Tilu to je optimalna temperatura." "Nemojte dopustiti da vas naše poklanjanje pažnje pojedinostima zavede ili uplaši", dodade Hiron. "Nećemo vam dopustiti da se spustite dok sami inženjeri Prstena to ne budu zahtevali. Mi samo želimo da budete spremni, za svaki slučaj." "Ne znate ništa podrobnije o konfiguraciji površine?" "Na žalost, ne. Uveličavajuća snaga naših teleskopa nedovoljna je za tako nešto." "Možemo da nagađamo", reče Tila. "Na primer, tridesetočasovni ciklus smenjivanja dana i noći. Svet sa koga potiču neimari Prstena mora da se okretao tom brzinom. Mislite li da vode poreklo iz ovog sistema?" "Pretpostavljamo da je tako, pošto očigledno nisu znali za hiperpogon", reče Hiron. "Ali verovatno su bili u stanju da svoj svet pomere u drugi sistem, koristeći se istom tehnikom kao i mi." "A i trebalo je", zatutnja kzin. "Bolje i to nego da su unišlili vlastiti sistem radi izgradnje Prstena. Smatram da ćemo negde u blizini pronaći njihov drugi sistem, lišen svetova baš kao i ovaj. Mora da su koristili tehniku teraformiranja u cilju naseljavanja svih svetova vlastitog sistema, pre nego što su pribegli ovom očajničkom koraku."

Tila reče: "Očajničkom?" "A tada, kada su završili sa izgradnjom Prstena oko sunca, bili su prinuđeni da pokrenu sve svoje svetove u ovaj sistem kako bi prebacili celokupno stanovništvo." "Možda i nisu morali", reče Luis. "Možda su upotrebili velike STL brodove za preseljenje na Prsten ako je bio dovoljno blizu njihovog drugog sistema:" "Zašto očajničko?" Zagledaše se u nju. "Meni se čini da su sagradili Prsten zato... zato..." Tila zape. "Zato što su to želeli." "Iz obesti? Zbog dekoracije? Sto mu gromova Tila, razmisli o sredstvima kojima su morali da raspolažu. Ne zaboravi, sigurno ih je vraški tištio problem prenaseljenosti. U vreme kada im je Prsten bio potreban kao Životni prostor, verovatno nisu imali dovoljno sredstava da ga sagrade. Pa ipak su ga izgradili, jer im je bio potreban." "Mmmm", reče Tila, zbunjena izgleda. "Vraća se Nesus", reče Hiron. A onda, ne rekavši više ništa, lutkar se okrenu i otkaska u park.

7. ODSKOČNI DISK "To je bilo neučtivo", reče Tila. "Hiron ne želi da se sretne sa Nesusom. Zar vam nisam rekao? Oni Nesusa smatraju ludim." "Svi su oni ludi." "Pa, izgleda da oni tako ne misle, ali to ne znači da ti nisi u pravu. Još želiš da ideš?" Tila mu je odgovorila istim onim pogledom nerazumevanja kao i onda kada je pokušao da joj objasni šta znači ošinuti srce. "Još uvek želiš da ideš", Luis tužno potvrdi. "Naravno. Ko ne bi? Čega li se lutkari plaše?" "To nije tajna", reče Govornik-Životinjama. "Lutkari su kukavice. Ali nikako ne shvatam zašto uporno žele da saznaju nešto više od onoga što već znaju. Luise, oni su već prošli pored sunca sa Prstenom, putujući gotovo brzinom svetlosti. Uveren sam da tvorci Prstena ne mogu da putuju brže od svetlosti. Znači da nisu mogli da ugroze lutkare, niti će to ikada moći. No, nisam u stanju da razaberem kakva je naša uloga u svemu ovome." "To je bar jasno." "Moram li ovo da shvatim kao uvredu?" "Ne, naravno da ne. Stvar je u tome što smo mi suočeni sa problemom prenaseljenosti. Kako bi ti to razumeo, kada to nije slučaj sa tvojom rasom?" "Upravo tako. Molim te, objasni." Luis je pogledom preleteo preko pripitomljene džungle ne bi li opazio Nesusa. "Nesus bi to verovatno mogao bolje da rastumači. Šteta. No, dobro. Zamisli bilion lutkara na ovom svetu. Možeš li?" "Mogu ih pojedinačno namirisati. I sama pomisao na to tera me da se češem." "A sada ih zamisli na Prstenastom svetu. Kako ti to izgleda?" "Uuuh. Bolje, mnogo bolje, s obzirom na to da ima osam na sedmi više prostora. Ali i dalje ne razumem. Smatraš li da se lutkari spremaju na osvajanje? Ali kako bi se posle prebacili na Prsten? Oni nemaju poverenja u svemirske brodove." "Ne znam. Isto tako, oni ne ratuju. Ali nije to posredi. Problem je u tome da li je Prstenasti svet stvarno bezbedan za život?" "Uuuh."

"Shvataš? Možda razmišljaju o tome da sagrade vlastite Prstenaste svetove. Možda očekuju da nađu neki prazan, tamo u Magelanovim Oblacima. Ta nada u svakom slučaju nije neosnovana. Ali to i nije važno. Oni moraju da znaju da li je bezbedan pre nego što bilo šta preduzmu." "Evo Nesusa", Tila ustade i priđe nevidljivom zidu. "Izgleda kao da je pijan. Da li lutkari piju?" Nesus nije kaskao. Približavao se na vrhovima prstiju, obilazeći krajnje oprezno jedno hromatski žuto pero visoko četiri stope; pokretao je jednu po jednu nogu, dok su mu se pljosnate glave klatile tamo-amo. Gotovo da je stigao do kupole za podučavanje kada mu se nešto slično, velikom crnom leptiru, spusti na leđa. Nesus kriknu poput žene i đipnu napred kao da želi da preskoči neku visoku ogradu. Doskočivši, poče da se kotrlja. Kada se zustavio, ostao je sklupčan u loptu, pogrbljenih leđa, prekrštenih nogu, a glava i vratova uvučenih među prednje noge. Luis pojuri. "Depresivni ciklus", povika preko ramena. Sreća i sećanje pomogoše mu da pronađe ulaz u nevidljivu kupolu i on jurnu napolje u park. Cveće je mirisalo isto kao i lutkari. (Ako sav život na svetu lutkara ima istu hemijsku osnovu, kako je Nesus mogao da koristi hranljive sastojke iz toplog soka šargarepe?) Luis krenu duž negovane, prašnjave, narandžaste živice, koja je krivudala pod pravim uglom, i ubrzo naiđe na lutkara. On kleče pored njega. "Ja sam, Luis", reče on. "Ne preti ti nikakva opasnost." On nežno zavuče prste u zamršenu dlaku na lutkarevoj lobanji i blago ga počeška. Lutkar se trže pri dodiru, a zatim se smiri. Doživeo je šok. Još je bilo rano da se lutkar suoči sa svetom. Luis upita: "Da li je stvorenje bilo opasno? To koje je sletalo na tebe?" "Ono? Ne." Kontraalt je bio prigušen, ali savršeno jasan i bez modulacija. "To je samo... njuškač cveća." "Kako je bilo sa onim-koji-vode?" Nesus se trgnu: "Dobio sam." "Odlično. A šta si dobio?" "Pravo da se razmnožavam i parnjake za to." "Jesi li se od toga toliko uplašio?" Verovatno je to bilo posredi,

pomisli Luis. Nesus bi se mogao uporediti sa mužjakom pauka vrste crna udovica koga satire ljubav. Sa druge strane, ličio je na nervoznu devicu... oba pola ili bilo kog pola... Lutkar reće: "Mogao sam da ne uspem, Luise. Zbunio sam ih. Obmanuo sam ih." "Nastavi." Luis oseti da su im se Tila i Govornik-Životinjama pridružili. I dalje je nežno češkao Nesusa po grivi. Nesus ostade nepomičan. Prigušeni, jasni kontraalt reče: "Oni-koji-vode su mi ponudili zakonsko pravo da produžim vrstu, ako preživim putovanje na koje moramo poći. Ali to nije bilo sve. Da bih postao roditelj potrebni su mi parnjaci. Ko će se dobrovoljno upustiti u tako nešto sa manijakom-lutalicom? Morao sam da ih obmanem. Pronađite mi parnjaka, rekoh im, ili ne idem na put. Ako se ja povučem, povući će se i kzin, rekoh. Razbesneli su se." "Mogu misliti. Mora da si bio u maničnom stanju." "Doveo sam se u takvo stanje. Zapretio sam da ću im uništiti sve planove i predali su se. Neki bezlični dobrovoljac, rekoh mora da se spari sa mnom ako se vratim sa Prstena." "Divno. Dobar potez. Da li si dobio dobrovoljce?" "Jedan od naših polova je... vlasništvo. Neinteligentan; glup. Bio mi je potreban samo jedan dobrovoljac. Oni-koji-vode..." Tila upade: "Zašto ne kažeš jednostavno vođe?" "Pokušao sam da prevedem na vaš jezik", reče lutkar. "Tačniji prevod tog izraza bio bi, oni-koji-vode-otpozadi. Imamo izabranog predsednika ili onog-koji-govori-u-ime-svih ili... tačan prevod njegove titule bio bi Poslednji. Poslednji me je prihvatio za parnjaka. Rekao je da neće od nikoga zahtevati da na takav način žrtvuje svoje samopoštovanje." Luis zviznu. "To je nešto. Hajde, uvij se, zaslužio si. Bolje da si sada uplašen, sada kada je sve gotovo." Nesus se zagleda, opuštajući se na neki način. "Muči me zamenica", reče Luis. "Da li bi tebe trebalo da oslovljavam sa ona, ili možda Poslednjeg?" "To nije lepo od tebe, Luise. Ne razgovara se o polovima sa došljacima." Između Nesusovih nogu pojavi se jedna od glava i uputi mu prekoran pogled. "Ti i Tila ne biste vodili ljubav u mom

prisustvu, zar ne?" "Veoma čudno! Baš smo o tome jednom razgovarali i Tila je kazala..." "Uvređen sam", izusti lutkar. "Zašto?" upita Tila. Lutkareva otkrivena glava zaroni, tražeći sklonište. "Ma hajde, iziđi odatle. Neću te povrediti." "Stvarno?" "Stvarno. Časna reč. Mislim da si dražestan." Lutkar se potpuno razmota. "Da li sam dobro čuo da me smatraš dražesnim?" "Aha." Ona pogleda u narandžasti zid Govornika-Životinjama i dodade: "Tebe takođe." "Ne bih hteo da te uvredim", primeti kzin. "Ali nemoj nikada više to da mi kažeš. Nikada." Tila ostade zbunjena. Prašnjava narandžasta živica, visoka deset stopa i potpuno pravolinijska, bila je opremljena kobaltno plavim pipcima koji su opušteno visili. Sudeći po njima, živica je nekada bila mesojed. Sada je predstavljala granicu parka; Nesus je svoju grupu vodio prema njoj. Luis je pretpostavljao da negde u živici postoji prolaz. Našao se u čudu kada je Nesus krenuo pravo kroz nju. Živica se rastvorila da propusti lutkara i zatvorila se iza njega. Oni krenuše za njim. Na mestu gde su ušli nebo je bilo potpuno plavo; ali kada se živica sklopila za njima, ono je postalo crnobelo. Naspram crnog neba neprekidne noći belasali su se pokretni oblaci, obasjani odozdo svetlošću grada koji se miljama prostirao unaokolo. Grada koji se najednom obreo pred njima. Na prvi pogled razlikovao se od zemaljskih gradova samo po razmerama. Zgrade su bile šire, sastavljene od više blokova, sličnije jedna drugoj; bile su i više, strašno visoke, tako da se celo nebo sastojalo iz osvetljenih prozora i osvetljenih terasa sa pravim, poput vlasi kose tankim pukotinama tame koje su označavale zenit. Nameštaj lutkara ovde je bio lišen pravih uglova; na zgradama su, naime, pravi uglovi bili preveliki da ozlede nemarno koleno. Ali zašto se grad na sličan način nije uzdizao i iznad parka? Na zemlji je bilo malo zgrada čija je visina prelazila jednu milju. Ovde

nijedna nije bila niža. Luis pomisli na polja za zakrivljivanje svetlosti oko granica parka. Nikada nije došao u priliku da se raspita o pojedinostima. Bilo je to najmanje čudo sveta lutkara. "Naše vozilo je na drugom kraju ostrva", reče Nesus. "Možemo tamo stići za minut ili manje, ako upotrebimo odskočne diskove. Pokazaću vam." "Je li ti dobro sada?" "Da, Tila. Kao što Luis reče, najgore je prošlo." Lutkar se pomalo šepurio predvodeći ih. "Poslednji je moja ljubav. Treba samo da se vratim sa Prstenastog sveta." Staza je bila meka. Na prvi pogled činilo se da je od betona koji se preliva u svim duginim bojama, ali kada bi se kročilo na nju, stekao bi se utisak da je od vlažne, sunđeraste zemlje. Uskoro, pošto su prošli pored jednog veoma dugačkog bloka, stigoše do raskrsnice. "Moramo poći ovuda", reče Nesus, pokazujući im put glavom. "Nemojte kročiti na prvi disk. Sledite me." Na sredini raskrsnice nalazio se veliki, plavi pravougaonik. Okruživala su ga četiri plava diska, na početku svakog puta. "Ako želite možete da stupite na pravougaonik", reče Nesus, "ali ne i na pogrešne diskove. Pratite me." On zaobiđe najbliži disk, pređe raskrsnicu, otkaska na disk sa suprotne strane i nestade. Za trenutak niko se nije pomakao. A onda Tila zavika poput vile zloslutnice i potrča ka disku. Čas potom, nestade je. Govornik-Životinjama zareža i skoči. Ni tigar ne bi tako tačno procenio razdaljinu. Luis ostade sam. "Tako mi demona Magle", reče on začuđeno. "Imaju otvorene prenosne kabine." I on krenu napred. Obreo se na sredini sledeće raskrsnice, između Nesusa i Govornika. "Tvoja je ženska odjurila napred", reče Nesus. "Nadam se da će nas sačekati." Lutkar istupi iz pravougaonika u pravcu u kome je bio okrenut. U tri koraka stiže do diska i istog časa ga nestade. "Kakav projekat", reče Luis diveći se. Bio je sam, pošto je kzin već otišao za Nesusom. "Samo korakneš i to je sve. U tri koraka pređeš jedan blok. Poput magije. A blokove možeš podizati koliko ti duša želi!" On koraknu napred. Nosio je čizme od sedam milja. Trčao je lagano na prstima, a

prizor se menjao posle svaka tri koraka. Kružni znakovi na uglovima zgrada mora da su predstavljali kodove adresa, koji su pešaka obaveštavali kada je stigao na odredište. Zatim treba samo da zaobide diskove i već je u središtu bloka. Duž ulice protezali su se izlozi koje je Luis želeo da pogleda. Ili su oni predstavljali nešto sasvim drugo? Ali ostali su bili blokovima ispred njega. Luis je mogao da ih vidi kako trepere na kraju kanjona zgrada. On ubrza kretanje. Na kraju jednog nogostupa tuđinci se obreše ispred njega, preprečivši mu put. "Plašio sam se da ne propustiš skretanje", reče Nesus i pođe levo. "Čekaj..." Ali i kzin je već nestao. Gde je, do đavola, bila Tila? Mora da je otišla napred. Luis skrenu levo i pođe. Čizme od sedam milja. Grad je promicao poput sna. Luis je trčao, a u glavi su mu se motale prikaze ušećerenih, razigranih šljiva. Besplatne staze kroz gradove, diskovi obojeni različitim bojama, međusobno udaljeni deset blokova. Diskovi za veće razdaljine - od sto milja, od kojih je svaki označavao središte grada, prijemne skverove promera celog bloka. Staze kojima se prelaze okeani: jedan korak i na ostrvu si! Ostrva kao gazno kamenje! Otvorene prenosne kabine. Lutkari su bili zastrašujuće napredni. Disk je imao svega jardu u prečniku i nije bilo potrebno s obe noge stupiti na njega da bi proradio. Jedan korak i već silazite na sledećem prijemnom skveru. Bilo je to tanj bolje od pokretnih trotoara. Dok je trčao, Luisu se u umu rodi predstava utvarnog lutkara, visokog na stotine milja, kako pažljivo bira put duž lanca ostrva; koračao je oprezno da ne bi promašio ostrvo i pokvasio članke. Zatim je utvarni lutkar postao još veći, a odskočni kamenovi pretvoriše se u svetove... lutkari su bili zastrašujuće napredni... Obreo se na obali mirnog, crnog mora, gde nije bilo odskočnih diskova. S one strane ivice sveta, uzdizale su se u uspravnoj liniji, naspram zvezda, četiri debela puna meseca. Na pola puta do obzorja nalazilo se jedno manje ostrvo, veličanstveno obasjano jakom svetlošću. Tuđinci su ga čekali. "Gde je Tila?" "Ne znam", reče Nesus.

"Demona mu Magle! Nesuse, kako ćemo je naći?" "Ona mora nas da nađe. Nema potrebe da se brineš, Luise. Kada..." "Izgubljena je na stranom svetu! Svašta može da joj se dogodi!" "Ne na ovom svetu, Luise. Nema tog sveta koji je sigurniji od našeg. Kada Tila stigne do kraja ovog ostrva, otkriće da odskočni diskovi za druga dva ostrva neće proraditi kada kroči na njih. Slediće diskove oko obale dok ne pronađe jedan koji radi." "Misliš li ti da razgovaramo o izgubljenom kompjuteru? Tila je dvadesetogodišnja devojka?" Tila iskrsnu pored njega. "Hej. Malo sam se izgubila. Zbog čega ste uzbuđeni?" Govornik-Životinjama podrugljivo mu se isceri, pokazavši poput bodeža oštre zube. Izbegavajući Tilin zbunjeno-upitni pogled, Luis oseti kako mu gore obrazi. Ali Nesus samo reče: "Sledite me." Krenuli su za lutkarom linijom odskočnih diskova duž obale. Uskoro naidoše na jedan prljavi, smeđi petaugaonik i kročiše na njega... Narednog trena obreše se na goloj steni, veličanstveno osvetljenoj sunčevim cevima. Stenovito ostrvo veličine privatne svemirske luke. U središtu se uzdizala visoka zgrada i svemirski brod. "Pogledajte naše vozilo", reče Nesus. Na licu Tile i Govornika pojavi se izraz razočarenja; kzinove uši nestadoše u zaliscima, dok se Tila čeznutljivo osvrnu prema ostrvu koje su upravo napustili, prema zidu svetlosti koji su stvarale miljama visoke zgrade oslonjene jedna o drugu, naspram međuzvezdane noći. Ali Luis je samo gledao preda se, osećajući kako mu se prijatno opuštaju umorni mišići. Bilo mu je dosta čuda. Odskočni diskovi, ogromni grad, četiri pritočna sveta, boje tikve, koji vise iznad obzorja... sve je to izgledalo zastrašujuće. Ali brod nije bio takav. Sastojao se od trupa broj dva Opštih Proizvoda, koji je bio ugrađen u trouglasto krilo, opremljeno jedinicama potisnika i fusionim motorima. Sva mu je ta gvoždurija bila poznata i nije morao da postavlja pitanja. Kzin, međutim, pokaza da nije u pravu. "Čudno izgleda sa stanovišta jednog inženjera lutkara. Ne bi li se osećao sigurnijim,

Nesuse, da se ceo brod nalazi unutar trupa?" "Ne bih. Projekat ovog broda predstavlja pravu novinu. Dođite, pokazaću vam." Nesus otkaska prema brodu. Kzin je postavio dobro pitanje. Opšti Proizvodi, trgovačka kompanija koju su posedovali lutkari, prodavali su raznu robu po poznatom svemiru; ali glavno bogatstvo zgrnuli su prodajom trupova. Postojala su četiri tipa, od globusa veličine košarkaške lopte, do globusa koji je imao preko hiljadu stopa u prečniku: trup broj četiri kao kod Dalekog leta; trup broj tri, sa, cilindrom zaobljenim na kraju i sa zaravnjenim donjim delom, predstavljao je dobar putnički brod za mnogočlanu posadu. Jednim takvim brodom oni su se pre nekoliko časova spustili na svet lutkara. Trup broj dva bio je tanki cilindar, uzan i zašiljen poput igle na oba kraja. Obično je u njemu bilo mesta samo za jednog pilota. Trupovi Opštih Proizvoda su providni za vidljivu svetlost, ali nisu propuštali nijedan vid elektromagnetske energije, niti materiju u bilo kom obliku. Ugled kompanije jamčio je za to, a ta garancija važila je na stotine godina i za milione brodova. Trup Opštih Proizvoda predstavljao je najsavršeniji izraz bezbednosti. Vozilo pred njima zasnivalo se na trupu broj dva Opštih Proizvoda. Ali... koliko je Luis mogao da vidi, u njemu su bili smešteni jedino sistem za održavanje života i hiperpogonska skretnica. Sve ostalo - dve jedinice potisnika okrenute nadole, dva mala fusiona motora smeštena na prednjem delu, veći fusioni motori na stražnjoj ivici krila, kao i dve ogromne čaure na vrhovima krila - u kojima mora da se nalazila oprema za osmatranje i komunikaciju, pošto Luis nigde drugde nije uspeo da primeti ništa slično - sve to bilo je smešteno na velikom delta krilu! Pola broda nalazilo se na krilu, izloženo opasnostima koje bi mogle da zabrinu jednog lutkara. Zašto nisu upotrebili trup broj tri i smestili sve unutra? Lutkar ih odvede ispod delta krila, do zašiljene krme trupnog odeljenja. "Cilj nam je bio da napravimo što manji broj pukotina u trupu", reče Nesus. "Shvatate?" Kroz trup providan poput stakla Luis ugleda cevovod debeo kao njegova butina koji se protezao do krilnog odeljenja. Stvari se Luisu tog časa učiniše pomalo zapetljane, ali onda ugleda kako se

cevovod na jednom mestu vraća natrag u trup. Narednog trenutka on uoči motor koji je sve pokretao i metalna vrata koja su hermetički zaptivala otvor. "Običnom brodu", reče lutkar, "potrebni su mnogi otvori na trupu: za senzore koji ne koriste vidljivu svetlost, za reakcione motore, ukoliko se ovi koriste, za aparaturu za dovod goriva. Ovde postoje samo dva otvora, za cevovod i vazdušnu komoru. Kroz jedan prolaze putnici, a kroz drugi informacije. Oba se mogu hermetički zatvoriti. Naši inženjeri obložili su unutrašnjost trupa jednim providnim provodnikom. Kada je vazdušna komora zatvorena i aparatura žičanog cevovoda hermetički zaptivena, unutrašnjost predstavlja nesalomivu provodivu površinu." "Stazisno polje", pogodi Luis. "Tačno. Ako zapreti opasnost, celokupan sistem za održavanje života prelazi u stazis Slejverovog tipa za svega nekoliko sekundi. U stazisu ne protiče vreme, tako da putnicima ništa ne može da se dogodi. Nismo toliko ludi da se pouzdamo samo u trup. Laseri na vidljivu svetlost mogu da probiju trup Opštih Proizvoda, poubijaju putnike i razoružaju brod. Antimaterija je u stanju da potpuno dezintengriše trup Opštih Proizvoda." "Nisam to znao." "To nije na sav glas objavljeno." Luis se pomeri unazad ispod delta krila do mesta gde je Govornik-Životinjama ispitivao motore. "Čemu toliko motora?" Kzin zafrkta: "Jedno ljudsko biće sigurno ne može da zaboravi Nauk Kzina." "Oh." Razume se, svaki lutkar koji je proučavao kzinsku ili ljudsku istoriju znao bi za Nauk Kzina. Reakcioni pogon je oružje, čija je moć upravo srazmerna njegovoj efikasnosti. Ovde su potisnici bili namenjeni za miroljubivu upotrebu, a fusioni pogoni za oružje. "Sada mi je jasno kako ste naučili da rukujete brodom na fusioni pogon." "Naravno, Luise, prošao sam kroz ratnu obuku." "Ako slučajno dođe do još jednog rata između ljudi i Kzina." "Moram li pokazati svoju ratničku veštinu, Luise?" "Moraćeš", upade lutkar. "Naši inženjeri predvideli su da ovim brodom upravlja kzin. Da li bi želeo da pregledaš komande,

Govorniče?" "Samo letimično. Takođe će mi biti potrebni podaci o performansi, dokumentacija o probnom letu i tako dalje. Da li je hiperpogonska skretnica pogonskog mehanizma standardnog tipa?" "Da. Nisu vršeni probni letovi." Tipično, pomisli Luis dok su išli prema vazdušnoj komori. Jednostavno su sagradili tu stvar za nas i ostavili je da nas čeka. Morali su. Nijedan lutkar nije bio voljan da je isproba. Gde se dela Tila? Već se spremao da je pozove, kada se ona ponovo pojavi na pentagramskoj ploči. Opet se igrala odskočnim diskovima, ne obraćajući uopšte pažnju na brod. Ukrcala se za njima, i dalje bacajući poglede pune čežnje na grad lutkara sa one strane crne vode. Luis ju je čekao kod unutrašnjih vrata vazdušne komore. Bio je spreman da joj prebaci zbog nehajnosti. Čovek bi pomislio da će postati opreznija nakon što se jednom izgubila! Vrata se otvoriše. Tila je sijala. "Oh, Luise, toliko mi je drago što sam pošla! Grad je - tako zabavan!" Ona ga uze za ruke i stisnu ih, s neopisivim žarom. Osmeh joj je bio poput svetlosti sunca. Nije mogao da je ukori. "Bilo je zabavno", reče on i strasno je poljubi. Zatim krenu prema kontrolnoj odaji, ruke obavijene oko Tilinog vitkog struka, palcem sledeći oblinu devojačkih bedara. Sada je bio sasvim uveren: Tilu Braun nikada nije ništa povredilo; nikada nije naučila da bude oprezna; nije shvatala šta je to strah. Prvu bol doživeće kao užasno iznenađenje. To bi je moglo potpuno uništiti. Samo preko Luisa Vua mrtvog moglo bi se to dogoditi. Bogovi ne štite budale. Budale su te koje štite sposobnije budale. Trup broj dva Opštih Proizvoda širok je dvadeset, a dugačak tri stotine stopa, zašiljen i spreda i pozadi. Veći deo broda bio je smešten van trupa, na tankom i prevelikom krilu. Sistem za održavanje života bio je dovoljno prostran da se u njega smeste tri dnevno-spavaće sobe, dugačak i uzan salon, kontrolna kabina i niz ormanića, kao i kuhinja, automat za lečenje, uređaj za recikliranje, baterije, i tako dalje. Kontrolna

tabla bila je opremljena na kzinski način, a i oznake na njoj bile su na kzinskom. Luis je osećao da bi u nevolji umeo da upravlja brodom, ali samo veoma jaka nevolja mogla bi da ga natera da to pokuša. U ormanićima se nalazilo zlosutno obilje opreme za istraživanje. Nije bilo ničega u šta bi Luis mogao da upre prstom i kaže: "To je oružje." Ali bilo je stvari koje su se mogle upotrebiti kao oružje. Tu su se našla i četiri letcikla, četiri leteća ruksaka (podizni opasač plus katalistički nabojno-mlazni motor) uređaji za ispitivanje hrane, bočice sa raznim dodacima za ishranu, sanduče sa medicinskom opremom, vazdušni senzori i filtri. Neko je bio siguran, čak tanj ubeđen, da će se ovaj brod negde spustiti. Uostalom, zašto da ne? Vrsta napredna poput one što naseljava Prstenasti svet, ali i prikovana za njega zbog toga što ne poseduje hiperpogonski brod, mogla bi da ih pozove da se spuste. Možda je to bilo ono što su lutkari i očekivali. Na brodu nije bilo ničeg na šta Nesus ne bi mogao da pokaže i da kaže: "To nije oružje. To smo ukrcali zbog toga i toga." Na brodu su se nalazile tri različite vrste; četiri, ako muškarca i ženu ljudi posmatrate kao različite vrste, što bi kzin i lutkar svakako učinili. (Pretpostavimo da su Nesus i Poslednji bili istog pola. Uostalom, zašto dva mužjaka i jedna nerazumna ženka ne bi napravili dete?) Na osnovu toga, pretpostavljeni žitelji Prstenastog sveta mogli bi na prvi pogled uočiti da su različite vrste razumnog života kadre da se međusobno prijateljski ophode. Pa ipak, previše tih predmeta - laseri bleštave svetlosti, dvobojski ošamućivači - mogli bi se upotrebiti kao oružje. Skinuli su bezreakcione potisnike da ne bi oštetili ostrvo. Pola sata kasnije oslobodili su se slabe sile teže rozete lutkara. Luisu sinu tog časa da sem Nesusa, koga su poveli sa sobom, odnosno osim projektovanog lika Hirona, nisu videli nijednog lutkara na njihovom matičnom svetu. Nakon što su ušli u hiperpogon, Luis je proveo sat i po pregledavajući svaku stvar koja se nalazila u ormanićima. Bolje je biti siguran nego iznenađen, reče on u sebi. Ali oružje i ostala oprema izazivali su samo gorčinu u njemu, predstavljali su loš predznak.

Bilo je mnogo različitog oružja, ali sva su se ona mogla upotrebiti i za nešto drugo. Laseri bleštave svetlosti. Motori na fusionu reakciju. Za vreme ceremonije krštenja prvog dana putovanja na hiperpogon, Luis predloži da se brod nazove Lažljivo kopile. Iz nekih svojih razloga Tila i Govornik se složiše. Nesus se nije protivio, opet iz nekog svog razloga. Putovali su na hiperpogon nekih nedelju dana, prešavši pri tom nešto više od dve svetlosne godine. Kada su se ponovo vratili u Ajnštajnov svemir, obreli su se u sistemu Prstenom okružene zvezde Gospod2. Luisa još nije napuštala slutnja. Neko je bio siguran, čak tanj ubeden, da će se oni spustiti na Prstenasti svet.

8. PRSTENASTI SVET Svetovi lutkara kretali su se gotovo brzinom svetlosti duž severnog dela Galaksije. Govornik je u hipersvemiru obišao do južnog dela Galaksije, gde se nalazilo G2 sunce; izveo je manevar tako da se, u času kada je izišao iz slepe mrlje, našao u situaciji da velikom brzinom juri pravo prema Prstenastom svetu. G2 zvezda predstavljala je bleštavu belu tačku. Kada se vraćao sa drugih zvezda, Luis je imao prilike da vidi Sunce sa ruba sistema i sada mu je odmah upalo u oči da je taj prizor veoma nalikovao ovome. Ali oko zvezde nazirao se jedva vidljivi oreol. Luisu će zauvek ostati urezan u sećanje prvi pogled na Prstenasti svet. Sa ivice sistema, Prstenasti svet mogao se videti golim okom. Govornik uključi velike fusione motore na najjače, a zatim iskosi pljosnate potisne diskove izvan ravni krila, usmeravajući im ose duž krme broda, i priključi njihov pogon pogonu raketa. Lažov se vrati u sistem, blistav kao dva sunca i uspori do blizu dve stotine gravitacija. Tila to nije znala, jer joj Luis nije rekao. Nije želeo da se ona brine. Ako bi samo na trenutak bila poremećena gravitacija u kabini - svi bi bili spljeskani poput zgaženih buba. Ali gravitacija u kabini funkcionisala je besprekorno savršeno. U sistemu za održavanje života osećala se jedva primetna privlačna snaga sveta lutkara, kao i postojano, prigušeno podrhtavanje fusionih motora. Silina pogona probijala se kroz jedini postojeći otvor, žičani cevovod ne deblji od čovekove butine; a kada bi jednom prodrla, osećala se posvuda. Čak i pri hiperpogonu, Govornik je više voleo da leti u providnom brodu. Dopadalo mu se da ima dobru preglednost, i izgleda da Slepa Mrlja nije imala uticaja na njega. Brod je još bio providan, sem privatnih kabina, i valjalo se navići na prizor koji je na taj način nastajao. Salon i kontrolna kabina, zid, pod i tavanica, koji su se oblo pretapali jedno u drugo, nisu bili toliko providni koliko nevidljivi. U prividnoj praznini nalazili su se čvrsti blokovi: Govornik u komandnom ležištu, zelena klupa u obliku potkovice i narandžasti brojčanici koji su je okruživali, neonski sjajni okviri vrata, grozdovi ležajeva oko stola u salonu, blok nepoznatih kabina u stražnjem

delu; i, naravno, pljosnati trougao krila. S druge strane i oko ove formacije nalazile su se zvezde. Činilo se da je svemir veoma blizu... i da je nekako nepokretan; jer, Prstenom okružena zvezda nalazila se tačno iza njih, sakrivena iza kabina, i oni nisu mogli da je posmatraju kako raste. Vazduh je mirisao na ozon i lutkare. Nesus, koji bi trebalo da se sav zgurio od užasa izazvanog grmljavinom dve stotine gravitacija, izgledalo je da se sasvim udobno oseća, sedeći zajedno sa ostalima oko stola u salonu. "Nemaju hipertalase", reče on. "Matematika sistema to jemči. Hipertalas predstavlja generaciju matematike hiperpogona, a nemoguće je da oni poseduju hiperpogon." "Ali možda su slučajno otkrili hipertalas." "Ne, Tila. Možemo ispitati opsege na kojima se javlja hipertalas, pošto nema ničeg drugog što bismo mogli da isprobavamo dok usporavamo, ali..." "Još, tanj, da čekamo!" Tila iznenada ustade i napola trčeći napusti salon. Luis odgovori na lutkarev upitni pogled ljutitim sleganjem ramena. Tila je bila nakrivo nasađena. Nedelju dana provedenih u hiperpogonu strašno joj je dojadilo, a činjenica da ih je čekalo još dan i po usporavanja i prisilne neaktivnosti koja ide uz to izazivala je u njoj želju da se vere po zidovima. Ali šta je očekivala od Luisa? Šta je on tu mogao, da izmeni zakone fizike? "Moramo čekati", složi se Govornik, javivši se iz kontrolne kabine. Verovatno mu je promakla emocionalna obojenost Tilinih poslednjih reči. "Na hipertalasnim opsezima nema nikakvih signala. Jemčim da inženjeri sa Prstenastog sveta ne pokušavaju da stupe sa nama u vezu posredstvom nijednog poznatog oblika hipertalasa." Problem komunikacije zaokupio je sve. Sve dok ne uspostave vezu sa inženjerima Prstenastog sveta, njihovo prisustvo u ovom naseljenom sistemu predstavljaće banditizam. A do sada nije bilo nikakvog znaka da je njihovo prisustvo otkriveno. "Moji prijemnici su otvoreni", reče Govornik. "Ako pokušaju da stupe u vezu u okviru elektromagnetskih frekvencija, znaćemo to." "Nećemo, ako pokušaju na uobičajen način", odvrati Luis.

"Tačno. Mnoge vrste koristile su liniju hladnog vodonika u traganju za drugim umovima koji kruže oko drugih zvezda." "Poput kdatlina. Mudro su vas otkrili." "A mi smo ih mudro porobili." Zvuci zvezda prave buku u međuzvezdanom radiju. Ali područje od dvadeset jednog centimetra obično je tiho; čistim ga drže beskrajne kubne svetlosne godine hladnog međuzvezdanog vodonika. Linija je to koju bi svaka vrsta odabrala za stupanje u vezu sa tuđinskom rasom. Na žalost, poput nove vreli ispusni vodonik Lažova isključivao je iz upotrebe to područje. "Nemoj zaboraviti", reče Nesus, "da se naša planirana orbita slobodnog pada ne sme seći sa samim Prstenem." "Ponovio si to bezbroj puta, Neususe. Pamćenje mi je odlično." "Ne smemo izazvati strah kod stanovnika Prstena. Verujem da nećeš zaboraviti." "Ti si lutkar. Ti ni u šta ne veruješ", reče Govornik. "Smirite se", reče Luis umorno. Prepirka bi ga samo iznervirala, a to mu sada nije bilo potrebno. On ode u svoju kabinu da spava. Prodoše časovi. Lažov se primicao prstenovanoj zvezdi, usporavajući, dok su pred njim išla dva koplja: svetlost nove i toplota nove. Govornik nije otkrio nikakav trag koherentne svetlosti u blizini broda. Ili stanovnici Prstenastog sveta još nisu primetili Lažova ili nisu imali komunikacione lasere. Tokom nedelje provedene u hipersvemiru, Govornik je časove dokolice provodio sa ljudima. Luisu i Tili postepeno se sve više dopadala kzinova kabina: zbog neznatno veće gravitacije i holoprizora narandžasto-žute džungle i drevne, tuđinske tvrdave, zbog oštrih i promenljivih mirisa jednog tuđinskog sveta. Njihova kabina bila je nemaštovito uređena, sa prizorima gradova i morskim farmama, napola prekrivenim genetski skrojenim morskim korovom. Kzinu se više dopadala njihova kabina nego njima samima. Čak su pokušali i da obeduju zajedno u kzinovoj kabini. Ali kzin je jeo poput izgladnelog vuka i žalio se da ljudska hrana smrdi na spaljeno đubre; tu se ništa nije dalo učiniti. Sada su Tila i Govornik razgovarali tihim glasom na jednom kraju salonskog stola. Luis je osluškivao tišinu i udaljenu grmljavinu fusionih pogona.

Bio je navikao da mu život zavisi od gravitacionog sistema u kabini. Njegova jahta dostigla bi trideset gravitacija. Ali ona je koristila potisnike, a potisnici se nisu čuli. "Nesuse", reče on uz zujanje razbuktaIih sunaca. "Da, Luise?" "Šta vi znate o Slepoj Mrlji, a mi ne znamo?" "Ne razumem pitanje." "Užasavate se od hipersvemira, ali ne i od ovog vraćanja kroz prostor na stubu vatre. Tvoja vrsta sagradila je Daleki let; mora da nešto znate o hipersvemiru što mi ne znamo." "Možda je tako. Možda mi nešto znamo." "Šta? Sem ako to nije jedna od vaših dragocenih tajni." Govornik i Tila prestaše da pričaju. Govornikove uši, koje su, presavijene, mogle da mu nestanu u ulegnućima krzna, bile su raširene poput delimično providnih ružičastih suncobrana. "Svesni smo toga da u nama nema nijednog besmrtnog dela", reče Nesus. "Neću govorti u ime tvoje rase. Nemam na to pravo. Moja vrsta nema nijedan deo. To su dokazali naši naučnici. Bojimo se smrti, jer znamo da je smrt večna." "I?" "Brodovi nestaju u Slepoj Mrlji. Nijedan lutkar ne bi se suviše približio singularnosti u hiperpogonu; no, letelice su iščezavale i u danima kada su se u njima nalazili naši piloti. Imam poverenja u inženjere koji su sagradili Lažova, pa dakle i u silu teže u kabini. Neće nas izneveriti. Ali čak se i inženjeri plaše Slepe Mrlje." Te noći na brodu Luis je loše spavao i sanjao spektakularne snove, a narednog dana Tila i on nikako nisu mogli da se slože. Nije bila uplašena, Luis je sumnjao da će je ikada videti uplašenu. Samo se strašno dosađivala. Te večeri, u razmaku od pola časa, Prstenom okružena zvezda pomolila se iza krmenog bloka dnevno-spavaćih kabina. Bila je mala i bela, za nijansu slabija od Sunca, a stajala je u lučnom plavetnilu plitke linije oblika olovke. Stajali su iza Govornika i preko njegovog ramena zurili u videoekran koji je on uključio. Pronašao je lučno plavičastu liniju unutrašnje površine Prstenastog sveta, dodirnuo dugme za uvećavanje...

I jedno pitanje dobi odgovor gotovo istog trenutka. "Nešto je na ivici", reče Luis. "Drži video upravljen na obod", naredi Nesus. Obod prstena uvećavao se pred njihovim očima. Bio je to zid koji se uzdizao prema unutra, prema zvezdi. Mogli su da vide njegovu celu, spoljnu stranu, izloženu svemiru, kako se ocrtava spram suncem obasjanog plavog predela. Ivični zid bio je nizak samo u poređenju sa samim Prstenom. "Ako Prsten ima u promeru milion milja", proceni Luis, "pogranični zid mora da je visok najmanje hiljadu milja. Sad bar nešto znamo. To je ono što zadržava vazduh." "Da li bi to bilo dovoljno?" "Trebalo bi da bude. Brzina okretanja Prstena obezbeđivala je silu teže od bar jedne gravitacije. Tokom hiljadu godina sasvim malo vazduha može da iscuri preko ivica, ali i to se može lako nadoknaditi. Za izgradnju Prstena morali su imati na raspolaganju jevtinu transmutaciju nekoliko zvezdanih desetina po kilotonu - a da i ne spominjem mnoštvo drugih nepremostivih teškoća." "Pitam se kako to sve izgleda iznutra?" Na te reči Govornik odmah dodirnu kontrolnu dirku, nakon čega se prizor promeni. Uvećanje nije bilo dovoljno da bi se razaznale pojedinosti. Videoekranom promicalo je svetlo plavetnilo i još svetlija belina, kao i zamagljena, prava ivica mornaričko plave senke... U vidnom polju pojavi se novi sektor ivice. Ovde je pogranični zid bio nagnut napolje. Nesus je stajao u okviru vrata, dok su mu glave lebdele iznad Govornikovih ramena. On naredi: "Uvećaj ovo što više možeš." Prizor stade da se širi. "Planine", reče Tila. "Kako je lepo." Pogranični zid bio je nepravilnog oblika, izvajan poput oglodane stene, i imao je boju Mesečeve površine. "Planine visoke hiljadama milja." "Ne mogu više da uvećam prizor. Moramo se približiti." "Hajde prvo pa pokušamo da stupimo u vezu sa njima", reče lutkar. "Da li smo u stanju mirovanja?" Govornik obavi konsultaciju sa brodskim mozgom. "Približavamo se matičnoj zvezdi brzinom od oko trideset milja u sekundi. Da li je to dovoljno sporo?"

"Da. Počni da emituješ." Nikakva laserska svetlost nije stigla do Lažova. Mnogo teže bilo je ispitivanje elektromagnetskog zračenja. Trebalo je proveriti radio, infracrvene, ultraljubičaste, rendgenske zrake - ceo spektar, od toplote ravne sobnoj temperaturi koju odašilje tamna strana Prstenastog sveta, do svetlosnih kvanta, dovoljno nabijenih energijom da se rascepe u materijskoantimaterijske parove. Područje dvadeset jednog centimetra bilo je prazno; isto tako su bili prazni njegovi množioci i delioci, koji su mogli biti upotrebljeni samo zato što je područje apsorbovanja vodonika bilo tako jasno. Izvan te zone prijemnici GovornikaŽivotinjama bili su slepi. Na krilu Lažova otvorile su se velike čaure opreme za komunikaciju. Lažov je odašiljao poruke na frekvenciji apsorpcije vodonika, kao i na još nekim drugim, obasjavajući naizmenične delove unutrašnje strane Prstena laserskom svetlošću na deset različitih frekvencija i šaljući Morzeove znake na međunarodnom, posredstvom ispusnih eksplozija fusionih motora. "Naš automatski pilot uspeo bi da prevede svaku moguću poruku", reče Nesus. "Moramo pretpostaviti da su za to kadri i njihovi kompjuteri stacionirani na tlu." Govornik zlobno uzvrati: "Mogu li tvoji leukotomizovani kompjuteri da prevode potpunu tišinu?" "Usredsredi emisije na obod. Ako poseduju vazdušne luke, one mora da se nalaze na ivici. Spustiti svemirski brod bilo gde drugde bilo bi veoma opasno." Govornik-Životinjama odreža nešto uvredljivo na Junakovom jeziku. To je efikasno okončalo razgovor; ali Nesus ostade tamo gde se već satima nalazio, sa glavama koje su oprezno lebdele iznad kzinovih ramena. S one stane trupa čekao je Prstenasti svet, kružna traka plaveti koja je stajala preko neba. "Želeo si nešto da mi kažeš o Dajsonovim sferama", reče Tila. "A ti si mi odgovorila da idem da trebim vaši." Luis je pronašao opis Dajsonovih sfera u biblioteci na brodu. Uzbuđen tom zamisli prekinio je Tilu u ređanju pasijansa da bi joj saopštio novost i - pogrešio je. "Ispričaj mi sada", ostade uporna Tila.

"Idi sad ti i trebi vaši iz kose." Ona ne uzvrati ništa. "Pobedila si", reče Luis konačno. Protekli sat je proveo buljeći zamišljeno u Prsten tamo napolju. Bilo mu je dosadno isto koliko i njoj. "Pokušao sam da ti kažem da je Prstenasti svet kompromis, inženjerski kompromis između Dajsonove sfere i normalne planete. Dajson je bio jedan od drevnih filozofa prirode, iz doba pre Pojasa, pa čak i pre atomskog oružja. Ukazao je na to da je civilizacija ograničena energijom koja joj stoji na raspolaganju. Jedini način na koji bi ljudska rasa mogla da iskoristi svu energiju do koje može da dođe, tvrdio je on, bilo bi da podigne sfernu loptu oko Sunca i da tako prihvata svaki zrak svetlosti matične zvezde. Ako za trenutak prestaneš da se kikoćeš shvatićeš u čemu se sastoji ideja. Do Zemlje dospeva samo oko pola milijarditog dela Sunčevog zračenja. Ako bismo mogli da iskoristimo svu tu energiju... Pa, u prvo vreme to nije zvučalo ludo. Tada još nisu postojali teorijski izgledi da se putuje brže od svetlosti. Ako se sećaš, mi nismo bili ti koji su otkrili hiperpogon. Ne bismo ga nikada ni slučajno otkrili, jer nismo razmišljali da vršimo opite van singularnosti. Zamisli da brod Spoljnih nije nabasao na usisnu sondu Ujedinjenih nacija? Zamisli da Zakon Plodnosti nije prihvaćen? Koliko bismo se dugo održali na fusionoj energiji sa bilion ljudskih bića koja stoje jedna drugima na glavama i usisnim brodovima kao najbržim prevoznim sredstvima? Za sto godina iscrpili bismo sav postojeći vodonik iz Zemljinih okeana. Ali Dajsonova sfera ne predstavlja samo sakupljača solarne energije. Recimo da sagradiš sferu koja u prečniku ima jednu astronomsku jedinicu. U svakom slučaju, na to bi otišao ceo Sunčev sistem; sve planete morale bi da se iskoriste kao gradivni materijal. Tako bi dobila opnu od, recimo, hromatskog čelika debljine nekoliko jardi. Zatim bi svuda po opni postavila gravitacione generatore. Tako bi dobila površinu milijardu puta veću od Zemljine. Bilion ljudi moglo bi njome da luta celog života i da se ne sretne." Tila konačno dođe do reči: "Gravitacioni generatori bi služili da

se sve drži na tlu?" "Da, sa unutrašnje strane. Unutrašnjost bismo obložili zemljom..." "Šta ako jedan od gravitacionih generatora iz nekog razloga otkaže?" "Ako, ako, ako. Pa... milijarda ljudi sunovratila bi se prema Suncu. Sav bi se vazduh uskovitlao za njima. Stvorio bi se tornado dovoljan da proguta Zemlju. Nikakva ekipa za popravke ne bi mogla da se probije na lice mesta kroz takvu oluju..." "Ne dopada mi se to", reče Tila odlučno. "Ne prenagljuj. Postoje načini da se napravi potpuno siguran gravitacioni generator." "Nisam na to mislila. Ne bi se videle zvezde." Luis nije o tome razmišljao. "Nema veze. Kada su u pitanju Dajsonove sfere, najvažnije je imati u vidu činjenicu da svaka razumna, industrijski razvijena rasa pre ili kasnije oseti potrebu za njima. Što su starije tehnološke civilizacije koriste sve više snage. Prsten predstavlja kompromis između normalne planete i Dajsonove sfere. Prstenom dobijaš samo delić raspoloživog prostora i zaustavljaš samo delić raspoložive Sunčeve svetlosti; ali mogu se videti zvezde, i ne treba se brinuti oko gravitacionih generatora." Govornik-Životinjama zareža nešto veoma složeno iz kontrolne odaje; zvuk je bio toliko jak da je i sam vazduh u kabini zadrhtao. Tila se zakikota. "Ako su lutkari razmišljali na isti način kao i Dajson", nastavi Luis, "Ne bi me začudilo da su zaključili kako su Magelanovi Oblaci potpuno ispunjeni Prstenastim svetovima." "I zato smo mi pozvani." "Ne dopada mi se da se kladim kada su u pitanju misli lutkara. Ali ako bih morao, u to bih se kladio." "Nije ni čudo, sve vreme si proveo u biblioteci." "Da pobesniš!" povika kzin. "Uvreda! Oni nas namerno prenebregavaju! Otvoreno nam okreću leđa da bi nas izazvali!" "Malo verovatno", reče Nesus. "Ako ne postoji način da uhvatimo radio-emisije, to onda znači da se oni uopšte ne koriste radiom. Čak i da rutinski koriste radio-lasere otkrili bismo neke signale." "Ne upotrebljavaju lasere, ne upotrebljavaju radio, ne

upotrebljavaju hipertalas. Kako komuniciraju? Telepatski? Preko pisanih poruka? Velikih ogledala?" "Papagaji", predloži Luis. Ustao je da bi im se pridružio na vratima kontrolne odaje. "Ogromni papagaji, specijalno odgajeni zbog neprirodno velikih pluća. Previše su veliki da bi mogli da lete. Jednostavno sede na vrhovima brda i dovikuju se." Govornik se okrete da bi Luisa pogledao u oči. "Već četiri sata pokušavam da stupim u vezu sa Prstenastim svetom i sve to vreme njegovi žitelji me prenebregavaju. Njihov prezir je nedvosmislen. Nisu me udostojili ni jedne jedine reči. Mišići mi se tresu od nevežbanja, krzno mi se zamrsilo, oči me više ne slušaju, kabina mi je premalena, mikrotalasni grejač mi zagreva meso do iste temperature, ali ona je pogrešna, a ja ne mogu da je promenim. Da nema tvoje pomoći i tvojih predloga, Luise, bio bih očajan." "Da li je moguće da im je civilizacija propala?" upita Nesus, "samo, s obzirom na sve, bilo bi to glupo." "Možda su mrtvi", uzvrati pakosno Govornik. "I to bi bilo glupo. Takođe je glupo što nisu stupili u vezu sa nama. Hajde da se spustimo i vidimo u čemu je stvar." Nesus panično zazvižda. "Da se spustimo na svet koji je možda pobio svoje prvobitne žitelje? Jesi li ti lud?" "Kako ćemo drugačije saznati?" "Naravno!" upade Tila. "Nismo prevalili sav taj put da bismo kružili okolo!" "Zabranjujem. Govorniče, nastavi sa pokušajima da stupiš u vezu sa Prstenastim svetom." "Prekinuo sam s tim." "Počni ponovo." "Neću." Iskoračivši napred, Luis Vu se dobrovoljno prijavio za diplomatu. "Smiri se, krznati momče. Nesuse, on je u pravu. Žitelji Prstena nemaju šta da nam kažu... U protivnom, već bismo do sada nešto primili od njih." "Ali šta drugo možemo sem da i dalje pokušavamo?" "Da gledamo svoja posla. Dajmo žiteljima Prstena vremena da odluče kako će da se ponašaju prema nama." Lutkar se nerado složi s tim.