Larry Niven - Prstenasti svet

Nastavili su da plove prema Prstenastom svetu. Govornik je usmerio Lažova da prođe sa spoljašnje strane ivice Prstena: taj ustupak je učinjen Nesusu. Lutkar se plašio da bi pretpostavljeni stanovnici Prstenastog sveta shvatili to kao pretnju, ako bi se kurs broda ukrštao sa samim Prstenom. Takođe je tvrdio da snažni fusioni pogon Lažova podseća na oružje; zbog toga je Lažov nastavio da se kreće samo pomoću potisnika. Slobodnim okom nisu se mogle proceniti razmere. Satima je Prsten menjao položaj. Bilo je to suviše polako. Pri sili teže u kabini, koja je nadoknađivala potisak od nula do trideset gravitacija, unutrašnje uho nije moglo da oseti kretanje. Vreme je prolazilo kao u vakuumu i Luis je, po prvi put od kada je napustio Zemlju, dobio želju da grize nokte. Konačno, Prsten se našao ivicom okrenut prema Lažovu. Govornik uključi potisnike, dovodeći brod na kružnu putanju oko sunca: a zatim se spustiše prema obodu. Sada se osećalo kretanje. Obod Prstenastog sveta prerastao je iz nejasne crte, koja zaklanja nekoliko zvezda, u crni zid. Zid visok hiljadu milja, lišen bilo kakvih pojedinosti, premda bi se one, da ih je i bilo, stopile u nerazlučivu mrlju zbog brzine. Pet stotina milja odatle, zaklanjajući sektor neba od devedeset stepeni, zid je promicao đavolskom brzinom od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi. Ivice su mu se stapale u dve sabirne tačke beskonačnosti na dva kraja Vaseljene; a iz svake tačke u beskraju pružala se pravo naviše po jedna uska linija bebinje plave boje. Posmatranjem tih nestvarnih tačaka sticao se utisak o stupanju u jednu Vaseljenu, Vaseljenu odista pravih linija, pravih uglova i ostalih geometrijskih apstrakcija. Luis je kao pod hipnozom zurio u jednu od sabirnih tačaka. Koja je to tačka bila, izvir ili uvir? Da li se crni zid pomaljao ili nestajao u tom stecištu? A onda, iz te tačke u beskraju, nešto krenu ka njima... Bila je to ispupčena ivica, koja je rasla poput još jedne apstrakcije duž osnove oboda zida. Najpre se pojavila ona, a zatim, postavljen na nju, red uspravljenih prstenova. Pokuljaše pravo prema Lažovu, pravo prema Luisovom nosu. Luis zatvori oči i podiže ruke da bi zaštitio glavu, začuvši istovremeno kako neko cvili od straha.

Smrt je trebalo da nastupi istog trena. Pošto se to nije dogodilo, on otvori oči. Prstenovi su promicali u nepreglednom nizu i on shvati da ga od njih ne deli više od pedeset jardi. Nesus se sklupčao u loptu. Tila je, dlanova priljubljenih uz providan trup, strastveno buljila napolje. Govornik je bez straha i prisebno sedeo za kontrolnom tablom. Možda je on bolje od Luisa umeo da proceni razdaljinu. Ili se samo pretvarao. Ko zna, možda je on bio taj koji je zajecao. Nesus se odmota i pogleda napolje, prema prstenovima koji su sada bili manji i konvergentni. "Govorniče, moraš podesiti brzinu broda sa brzinom Prstenastog sveta. Drži nas u mestu potiskom od jedne gravitacije. Moramo ovo ispitati." Centrifugalna sila predstavljala je opsenu, manifestaciju zakona inercije. Stvarna je samo centrifugalna sila, sila koja stoji pod uglovima u odnosu na vektor brzine mase. Masa se opire, nastojeći da nastavi kretanje po uobičajenoj pravoj liniji. Zbog njene brzine i zakona inercije, Prstenasti svet ispoljava težnju da se rasprsne. No, njegova kruta struktura ne dozvoljava da do toga dođe. Prstenasti svet primenjuje vlastitu centrifugalnu silu na sebe. Lažov je, postigavši brzinu od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi, morao da se prilagodi toj centripetalnoj sili. Govorniku je uspeo manevar. Lažov je lebdeo naspram oboda zida, balansirao na potisku od devet stotina devedeset dve gravitacije, dok je posada očekivala da ugleda svemirsku luku. Kosmodrom se najzad pojavio u obliku jedne uske, ispupčene ivice, toliko tanke da se činila poput linije bez dimenzija, sve dok Govornik nije u nju usmerio brod. A onda se ispostavilo da je više nego dovoljno široka: dve ogromne svemirske letelice koje su stajale na njoj izgledale su prilično patuljasto. Brodovi su imali oblik zatupastih cilindara i pripadali su istom tipu, koji je, doduše, bio nepoznat, ali je očigledno počivao na principu fusionog usisnika. Brodovi su bili projektovani da se sami snabdevaju gorivom, sakupljajući međuzvezdani vodonik crpkama na elektromagnetski pogon. Sa jednog od njih skinuti su neki delovi, tako da mu je unutrašnjost zjapila otvorena, a struktura stajala izložena nepoznatim očima. Oko gornjeg ruba celog broda nalazili su se prozori, na osnovu

kojih su iste nepoznate oči mogle proceniti veličinu letelica. Pri raspršenoj svetlosti zvezda, svetlucanje prozora ličilo je na kristalne bombone posute po kolaču. Bilo ih je na hiljade. Brod je stvarno dostizao ogromne razmere. I nije bio osvetljen. Cela svemirska luka nalazila se u mraku. Možda bićima koja su je upotrebljavala nije bila potrebna svetlost u 'vidljivim' frekvencijama, ali Luisu Vuu se pre činilo da je svemirska luka napuštena. "Ne shvatam prstenove", reče Tila. "To je elektromagnetski top", odgovori odsutno Luis. "Služi za uzletanje." "Ne", reče Nesus. "A?" "Top je tu za spuštanje brodova. Mogu čak da pretpostavim na kom principu radi. Letelica mora da ude na orbitu duž zidnog oboda. Zatim ne bi pokušala da uskladi brzinu sa brzinom Prstena, već bi se postavila na dvadeset pet milja od osnove zidnog oboda. Kako se Prsten okreće, koturovi elektromagnetskog topa usisavaju brod i daju mu ubrzanje dok ne dostigne brzinu okretanja samog Prstena. Odista se divim inženjerima Prstena. Brod ne mora suviše da se približi Prstenu i tako ugrozi vlastitu bezbednost." "Prsten se takođe može koristiti za poletanje." "Ne. Pogledaj onu napravu s leve strane..." "Neka budem tanj", reče Luis Vu. 'Naprava' je bila usisna cev u koju je mogao da stane jedan usisni brod. Slagalo se. Brzina usisne crpke bila je sedam stotina sedamdeset milja u sekundi. Lansirna naprava Prstena predstavljala je naprosto zdanje kojim se brod izbacuje u svemir. Pilot bi odmah prešao na ubrzanje fusionog pogona. "Lansiralište izgleda napušteno", reče Govornik. "Ima li energije?" "Moji instrumenti je ne beleže. Nema nikakvih neprirodno toplih tačaka, nikakvih elektromagnetskih aktivnosti velikih razmera. Doduše, senzori koji pokreću linearni akcelerator možda koriste manje energije nego što smo mi u stanju da zabeležimo." "Šta predlažeš?" "Lansiralište je možda još u ispravnom stanju. To možemo

ispitati ako nastavimo da se krećemo prema otvoru linearnog akceleratora i ako uđemo u njega." Nesus se smota u loptu. "Ne vredi", reče Luis. "Možda postoji odgovarajući signal kojim se ta stvar pokreće, a mi ga ne znamo. Možda reaguje samo na metalni trup. Ako pokušamo da prođemo kroz top brzinom kojom se kreće Prstenasti svet, verovatno ćemo udariti u jednu od spirala i raspasti se u paramparčad." "Upravljao sam brodovima u sličnim uslovima za vreme lažnih vojnih manevara." "Pre koliko vremena?" "Možda je stvarno prošlo mnogo. Nema veze. Šta ti predlažeš?" "Idemo na donju površinu", reče Luis. Lutkar se smesta odmota. Lebdeli su ispod dna Prstenastog sveta, uskladivši brzine potiskom od devet zarez devedeset četiri metra u sekundi. "Reflektori", reče iznenada Nesus. Reflektori se pojaviše na udaljenosti od pet stotina milja; ali ako je njihova svetlost obasjavala pozadinu Prstena, nije se od nje odbijala. Svrha im je očigledno bila da pomognu pri spuštanju. "Da li još uvek u svoje inženjere, Nesuse?" "Trebalo je da predvide ovu mogućnost." "Ali ja jesam. Mogu da osvetlim Prstenasti svet, ako mi dozvolite da upotrebim fusioni pogon", reče kzin. "Učini to." Govornik uključi sve četiri jedinice: dva motora okrenuta napred, kao i one veće, smeštene pozadi, otvorivši pri tom otvor rasprskivača na prednjem paru, namenjenom za iznenadno kočenje ili kao oružje. Vodonik poče suviše brzo da protiče kroz cev, kuljajući napolje napola sagoren. Temperatura fusione cevi počela je da opada sve dok izlazni mlaz, koji je inače topliji od jezgra nove, nije postao hladan poput površine zvezde žutog patuljka. Svetlost uperena napred u obliku dva istovetna koplja padala je na crnu, donju stranu Prstenastog sveta. Prvo: donja površina nije bila ravna. Spuštala se i uzdizala; postojali su useci i ispupčenja. "Mislila sam da će biti glatka", reče Tila.

"Izvajana je", reče Luis. "Hajde da se kladimo. Gde god primetio ispupčenje, na tom mestu se, na suncem obasjanoj strani, nalazi more. Gde ugledamo udubljenje, tamo se nalazi planina." Ali oblici su ostali sićušni, gotovo neprimetni, sve dok Govornik nije prišao brodom bliže. Lažljivo kopile pređe granicu Prstenastog sveta, pet stotina milja ispod njegovog trbuha. Izvajani useci i ispupčenja promicali su mimo njih, nepravilnog lika i na neki način prijatni... Mnogo vekova spoljni moduli preletali su na sličan način preko površine Zemljinog Meseca. Prizor pod njima veoma je nalikovao ovome ovde: bezvazdušne jame i vrhovi, crnila i beline oštrih ivica, pojavljivali su se na tamnoj strani Meseca pod snopovima jakih reflektora kojima su bili opremljeni svi moduli. Pa ipak, postojala je razlika. Sa bilo koje visine iznad Meseca uvek se moglo ugledati lunarno obzorje, oštro, zupčasto i blago zakrivljeno, naspram crnog svemira. Na obzorju Prstenastog sveta nisu se primećivali zupci, niti obline. Bila je to prava, geometrijska linija, nezamislivo udaljena; jedva se primećivala jer je predstavljala tamu naspram tame. Kako li je Govornik mogao to da podnese, upita se Luis. Satima je vozio Lažova preko i ispod ovog... artefakta. Luis slegnu ramenima. Postepeno je dobijao predstavu o veličini, razmerama Prstenastog sveta. Saznanje je bilo neprijatno, kao i svaki drugi proces učenja. On odvoji pogled od tog užasnog obzorja i vrati ga na osvetljenu oblast ispod i iznad njih. Nesus reče: "Sva mora izgleda da su istog reda veličine." "Videla sam nekoliko jezera", usprotivi mu se Tila. "I pogledajte, eno reke. Mora da je to reka. Ali nisam videla nijedan veliki okean." Postojalo je mnogo mora, Luis ih je video ako je uopšte bio u pravu, odnosno ako su ta ravna udubljenja uopšte predstavljala mora. Iako sva nisu bila iste veličine, bila su ravnomerno raspoređena, tako da nijedna oblast nije bila bez vode. I... "Ravna su. Sva mora imaju zaravnjena dna." "Da", reče Nesus. "To je dokaz. Sva mora su plitka. Žitelji Prstenastog sveta nisu stanovnici mora. Koriste jedino površinu okeana. Kao i mi." "Ali sva mora imaju vijugav oblik", reče Tila. "A ivice su im svuda

iskrzane. Znate li šta to znači?" "Zalivi. Svima dostupni zalivi." "Mada vaši žitelji Prstenastog sveta nastanjuju kopno, oni se ne plaše ni čamca", reče Nesus. "Inače im ne bi bili potrebni zalivi. Luise, ti Ljudi će po izgledu ličiti na ljudska bića. Kzini mrze vodu, a moja vrsta oseća urođen strah od davljenja." Mnogo se može naučiti o jednom svetu, pomisli Luis, posmatrajući ga odozdo. Jednoga dana napisaće monografiju na tu temu... Tila reče: "Mora da je lepo izrezbariti svoj svet po meri." "Zar ti se ne svida tvoj svet, partneru?" "Znaš ti na šta ja mislim." "Moć?" Luis je voleo iznenađenja; moć ga nije uzbuđivala. Nije bio kreativac; nije stvarao; više je voleo da pronalazi stvari. A onda ugleda nešto pred njima. Jednu veću grbinu... istureno peraje površine mnogo hiljada kvadratnih milja, crno pri svetlosti prigušenog pogona. Ako su ostala ispupčenja predstavljala mora, ovo je bio okean, kralj svih okeana. Promicao je pored njih u beskraj; a trbuh mu nije bio ravan. Ličio je na topografsku kartu Pacifika: doline i grebeni, plićaci i dubine, kao i vrhovi dovoljno visoki da bi mogli predstavljati ostrva. "Želeli su da očuvaju život u moru", reče Tila. "Bio im je potreban jedan duboki okean. Peraje je tu zbog održavanja, hladnoće u dubinama. Radijator." Okean nije bio osobito dubok, ali je zato bio dovoljno prostran da proguta Zemlju. "Dosta s tim", reče iznenada kzin. "Sada moramo izvideti unutrašnju površinu." "Prvo treba da obavimo merenja, Da li je krug odista pravilnog oblika? I najmanje odstupanje dovelo bi do oticanja vazduha u svemir." "Znamo da tamo ima vazduha, Nesuse. Raspored vode na unutrašnjoj površini pružiće nam podatke o eventualnom odstupanju od savršenog kružnog oblika." Nesus odustade od dalje prepirke. "U redu. Čim dospemo do naspramnog oboda." Videle su se i rupe od meteora. Nije ih bilo mnogo, ali postojale

su. Luis sa zadovoljstvom pomisli kako su stanovnici Prstenastog sveta bili nemarni u čišćenju svog solarnog sistema. Ali ne, ovi meteori mora da su dospeli spolja, iz međuzvezdanog prostora. Fusiona svetlost obasjala je jedan kupasti krater i Luis ugleda neki odsev na dnu. Bilo je to nešto sjajno, nešto što je odbijalo svetlost. Mora da je to bio odsjaj sa poda Prstena. Ta podloga sastojala se od guste supstance, koja je bila u stanju da zaustavi četrdeset odsto neutrina; takođe je bilo verovatno da je bila veoma čvrsta. Iznad i sa unutrašnje strane poda Prstena nalazilo se tle, mora i gradovi, a povrh njih vazduh. Ispod i sa spoljne strane od poda Prstena nalazila se neka sunđerasta materija, po svoj prilici slična plastičnoj peni, koja je trebalo da ublaži sudar sa meteorima. Većina meteorita bi isparila u debeloj, penastoj tvari; ali nekoliko bi uspelo da je probije i da ostavi kupaste rupe sa svetlucavim dancima... Daleko duž Prstenastog sveta, gotovo s one strane njegove beskrajno blage obline, Luis uoči jednu jamicu. Mora da je, u stvari, velika, pomisli on. Veoma velika kada se vidi pri svetlosti zvezda na ovolikoj udaljenosti. Ali nije obratio podrobniju pažnju na tu meteoridnu rupu. Oči i um još mu se nisu privikli na razmere Prstenastog sveta.

9. SENKOVITI KVADRATI Svetlucajući, Gospod2 sunce izroni iza ravnog, crnog oboda Prstena. Neprijatno je bleštalo sve dok Govornik nije uključio polarizator; tada je Luis mogao da pogleda u disk i on odmah zapazi kako jedna ivica senke preseca njegov lik. Senkoviti kvadrat. "Moramo biti pažljivi", upozori ih Nesus. "Ako uskladimo brzinu sa brzinom Prstena i nastavimo da lebdimo iznad unutrašnje površine, sigurno će nas napasti." Govornik mu uzvrati nerazgovetnom tutnjavom. Kzin mora da je bio umoran nakon toliko časova za potkovičastom kontrolnom tablom. "Kakvim će nas oružjem napasti? Uverili smo se da inženjeri Prstenastog sveta nemaju čak ni operativnu radiostanicu." "Ne možemo odgonetnuti prirodu njihovih komunikacija. Možda je posredi telepatija, rezonantne vibracije u podu Prstena ili električni impulsi u metalnim žicama. Slično tome, ne znamo ništa o njihovom naoružanju. Lebdeći iznad površine, predstavljali bismo ozbiljnu pretnju. Oni bi upotrebili ono oružje koje imaju." Luis klimnu u glas saglasnosti. Opreznost mu nije bila urođena, a Prstenasti svet stalno ga je kopkao; ali lutkar je bio u pravu. Lebdeći iznad površine, Lažov bi mogao da predstavlja potencijalni meteor. I to veliki. Krećući se gotovo orbitalnom brzinom, takva jedna masa postajala je paklena opasnost; i najmanji dodir sa atmosferom, sunovratio bi brod prema tlu stopom od stotinu milja u sekundi. Ukoliko bi, pak, išao brzinom većom od orbitalne, održavajući se na zakrivljenoj putanji fusionih pogona, brod bi predstavljao manju, ali zato izvesnu opasnost; jer ako bi pogoni otkazali, centrifugalna sila hitnula bi brod nadole i napolje, na naseljene krajeve. Žitelji Prstenastog sveta sigurno nisu olako shvatali meteore. I to zato što bi jedna jedina rupa u podu Prstena ispustila sav postojeći vazduh, uputivši ga prema zvezdama. Govornik se okrenu od kontrolne table. Odmah se našao oči u oči sa lutkarevim pljosnatim glavama. "Šta naređuješ, onda?" "Prvo, moraš usporiti brod do orbitalne brzine." "Zatim?" "Ubrzaj prema suncu. Možemo da ispitamo naseljenu površinu Prstena, do izvesnog stepena, i dok se ona smanjuje pod nogama. Naš glavni cilj biće senkoviti kvadrati."

"Takva predostrožnost je nepotrebna i ponižavajuća. Ni najmanje nas ne zanimaju senkoviti kvadrati." Tanj! pomisli Luis. Zar ovako gladan i umoran da izigrava pomiritelja tuđinaca? Prošlo je mnogo vremena od kada je iko od njih jeo ili spavao. Ako je Luis umoran, kzin mora da je potpuno iscrpljen i spreman na svađu. Lutkar je objašnjavao: "Veoma nas zanimaju senkoviti kvadrati. Oblast u kojoj se nalaze prima više sunčeve svetlosti nego sam Prstenasti svet. Oni bi predstavljali idealne termoelektrične generatore koji bi žitelje Prstenastog Sveta snabdevali obiljem energije." Kzin zareža nešto pakosno na Junakovom jeziku. Njegov odgovor na međunarodnom izgledao je smešno blag spram toga. "Nerazuman si. Nas sasvim sigurno ne zanimaju izvori energije Prstenastog Sveta. Zar nije bolje da se spustimo, pronađemo nekog domoroca i upitamo ga za izvore energije." "Odbijam da razmatram mogućnost spuštanja." "Da li ti to ispituješ moje pilotske sposobnosti?" "A da li ti ispituješ moje odluke kao vođe?" "Pa kada si već načeo problem..." "Ja još nosim tasp, Govorniče. Moja reč upravlja Dalekim Letom i drugim kvantom hiperpogona i ja sam još Poslednji na ovom brodu. Imaj na umu..." "Dosta", reče Luis. Oni ga pogledaše. "Prerano ste počeli da se raspravljate", reče Luis. "Zašto da ne uperimo teleskope na senkovite kvadrate? Tako ćete obojica dobiti još činjenica da se njima gađate. Biće zanimljivije." Nesus se pogleda, oči u oči. Kzin uvuče kandže. "Jednostavnije rečeno", kaza Luis, "svi smo crknuti. Umorni. Gladni. Ko bi se borio praznog stomaka? Idem da odremam jedan sat pod uređajem za spavanje. Savetujem vam da i vi to učinite." Tila je bila zaprepašćena. "Ne želiš da posmatraš? Videćemo unutrašnju stranu!" "Samo ti posmatraj. Ispričaćeš mi ono što će se dogoditi", uzvrati on i ode. Probudio se ošamućen i izgladneo. Glad ga je izvukla iz ploča za

spavanje i zadržala ga u kabini dok nije naručio ručni obrok. Držeći jelo u jednoj ruci, on ušeta u salon. "Šta se događa?" Tila odgovori prlično hladno preko vrha ekrana za čitanje: "Sve si propustio. Brodove za roblje, Demone Magle, svemirske zmajeve, kanibale, zvezdano semenje. Svi su nahrupili odjednom. Govornik je morao goloruk da ih odbije. Silno bi ti se dopalo." "Nesuse?" Lutkar se oglasi iz kontrolne odaje. "Govornik i ja smo se složili da nastavimo prema senkovitim kvadratima. On spava. Uskoro ćemo se naći u slobodnom svemiru." "Ima li nešto novo?" "Da, dosta toga. Da ti pokažem." Lutkar stade da barata oko komandi videoekrana. Mora da je negde proučio kzinske simbole. Prizor na videoekranu podsećao je na izgled Zemlje viđen sa velike visine. Planine, jezera, doline, reke, velike ogoljene mrlje koje su mogle da budu pustinje. "Pustinja?" "Izgleda da je tako, Luise. Govornik je izmerio temperaturu i utvrdio razmeru vlažnosti. Prikupljeni dokazi potkrepljuju pretpostavku da se Prstenasti svet preobratio, bar delimično, u divljinu. Zašto bi inače postojale pustinje?" "Pronašli smo još jedan duboki, slani okean na suprotnoj strani Prstena, isto onoliko velik kao i ovaj ovde. Spektralna analiza je utvrdila postojanje soli. Očigledno su inženjeri smatrali za potrebno da te ogromne količine vode postave u ravnotežu." Luis zagrize ručni obrok. "Tvoj predlog je bio dobar", primeti Nesus. "Mogao bi biti najveštiji diplomata među nama, uprkos obuci kroz koju smo prošli i ja i Govornik. Nakon što smo okrenuli teleskop prema senkovitim kvadratima, Govornik se složio da ih pobliže osmotrimo." "Oh? Zašto?" "Pronašli smo nešto neobično. Senkoviti kvadrati imaju znatno veću brzinu nego što je orbitalna." Luis prestade da žvaće. "To nije moguće", dodade lutkar. "Senkoviti kvadrati lako mogu da održavaju stabilne eliptične orbite. Ne moraju da imaju istu udaljenost od glavne planete."

Luis proguta krupan zalogaj da bi mogao da progovori. "To je ludo. Menjala bi se dužina dana!" Tila reče: "Mislili smo da je to zbog odvajanja leta od zime, tako da su noći prvo kraće, a zatim duže. Ali ni to nema baš mnogo smisla." "Ne, nema. Senkoviti kvadrati obiđu jednom oko sunca za manje od mesec dana. Kome je potrebna tronedeljna godina?" "Vidiš u čemu je problem", reče Nesus. "Odstupanje je bilo suviše malo da ga primetimo iz našeg sistema. Šta ga izaziva? Da li se u blizini glavne planete gravitacija nenormalno uvećava, nalažući nenormalnu orbitalnu brzinu? U svakom slučaju, senkoviti predmeti zaslužuju da ih pobliže ispitamo." Sledeći časovi protekli su u znaku oštre, crne ivice senkovitog kvadrata koja je prelazila preko sunca. Uskoro je kzin izišao iz svoje prostorije, izmenjao nekoliko učtivih rečenica sa dvoje ljudi u salonu i zamenio Nesusa u kontrolnoj odaji. Ne dugo potom, on se vrati. Nije bilo nikakvog zvuka koji bi nagovestio neku nevolju; ali Luis odjednom vidi kako lutkar ustupa pred kzinovim ubilačkim pogledom. Govornik je bio spreman da ubije. "U redu", reče Luis rezignirano. "U čemu je problem?" "Ovaj listojed", poče kzin, sav zapenušao od besa. "Naš šizofreni vođa iz pozadine nas je držao na orbiti sa najmanjim utroškom goriva od kada sam otišao da se odmorim. Pri ovoj stopi trebaće nam četiri meseca da stignemo do pojasa senkovitih kvadrata." I Govornik poče da psuje na Junakovom jeziku. "Sam si nas uveo na tu orbitu", uzvrati blago lutkar. Kzinov glas postade jači: "Namera mi je bila da lagano napuštam Prstenasti svet, tako da dobijemo više vremena za razgledanje unutrašnje površine. Nakon toga smo mogli da ubrzamo direktno prema senkovitim kvadratima i da stignemo tamo za nekoliko sati, a ne za nekoliko meseci!" "Nema potrebe da vičeš, Govorniče. Da smo ubrzali prema senkovitim, kvadratima, naša putanja bi se sekla sa Prstenastim svetom. Želim to da izbegnem."

"Može da se uputi prema suncu", reče Tila. Svi se okrenuše da je pogledaju. "Ako se žitelji Prstenastog sveta plaše da ćemo ih udariti", poče Tila strpljivo da objašnjava, "onda verovatno i određuju naš kurs. A ako nas taj određeni kurs vodi na sunce, onda ne predstavljamo opasnost. Jasno?" "Tako već može", reče Govornik. Lutkar slegnu ramenima. "Ti si pilot. Radi šta hoćeš, ali ne zaboravi..." "Ne nameravam da proletim kroz sunce. U dogledno vreme izmeniću kurs prema senkovitim kvadratima." Lupkajući nogama, kzin se vrati u kontrolnu odaju. Jednom kzinu nije baš lako da lupka nogama. Uskoro se brod postavi uporedo sa Prstenom. Ovladao je osećaj kao da se ništa ne događa; kzin je, držeći se naređenja, koristio samo potiskivače. Govornik isključi brodsku orbitalnu brzinu, tako da je brod počeo da pada prema suncu, a zatim skrenu pramac broda i poče da povećava brzinu. Prstenasti svet sada je ličio na široku plavu vrpcu prošaranu talasićima i grumenovima zaslepljujuće belih oblaka. Polako se gubio iz vida. Govornik je užurbano poslovao. Luis poruči dve lukovice moke i jednu pruži Tili. Mogao je da shvati kzinov bes. Prstenasti svet ga je plašio. Bio je ubeden da će morati da se spusti... i u očajničkoj želji da sve to što pre prebrodi izgubio je nerve. Uskoro se Govornik vratio u salon. "Stići ćemo do orbite senkovitih kvadrata za četrnaest časova. Nesuse, nas ratnike Patrijarhata od malena uče strpljenju, ali vi listojedi posedujete strpljenje jednog leša." "Krećemo se", reče Luis i napola se pridignu. Pramac broda najednom poče da skreće sa putanje prema suncu. Nesus zavika i skoči preko celog salona. Nalazio se u vazduhu kada Lažov blesnu poput unutrašnjosti blica. Brod se prope... Diskontinuitet. ...Brod se prope uprkos sili teže u kabini. Luis posegnu za naslonom stolice i dohvati ga; Tila sa neverovatnom tačnošću upade

u vlastiti zaštitni ležaj; lutkar je već bio smotan u loptu kada je udario u zid. Sve je bilo obasjano snažnim ljubičastim sjajem. Tama je potrajala svega jedan trenutak, da bi je zatim zamenila blistava svetlost boje jedne UV cevi. Dopirala je spolja, sa svih strana oko trupa. Govornik je završio sa usmeravanjem Lažova i prepustio upravljanje automatskom pilotu. A zatim, pomisli Luis, automatski pilot mora da je rešio da izmeni Govornikov kurs, smatrajući da sunce predstavlja veoma veliki, pa stoga i opasni meteorit i preuzeo je korake da ga izbegne. Sila teže u kabini se ponovo vrati u ravnotežu. Luis ustade sa poda. Nije bio povređen. Baš kao ni Tila. Stajala je prislonjena uza zid, zagledana prema zadnjem delu broda kroz ljubičastu svetlost. "Pola moje table sa instrumentima je uništeno", objavi Govornik. "Isto tako i pola tvojih uređaja", reče Tila. "Otcepilo se krilo." "Molim?" "Krilo se otcepilo." Bilo je tačno. Otišlo je sve što je bilo pričvršćeno za krilo: potisnici, fusiona postrojenja čaure sa opremom za komuniciranje, oprema za spuštanje. Trup je bio očišćen. Nijedan deo Lažova koji je štitio trup Opštih Proizvoda nije sačuvan. "Pucali su na nas", reče Govornik. "Još pucaju na nas, verovatno laserima sa rendgenskim zracima. Ovaj brod je sad u ratnom stanju. Prema tome, ja preuzimam komandu." Nesus se nije usprotivio. I dalje je bio smotan u loptu. Luis kleče pored njega i opipa ga rukama. "Tako mi svemira, ja nisam doktor za tuđince. Ne vidim da je povređen." "Samo je preplašen. Pokušava da se sakrije u sopstvenu utrobu. Ti i Tila ćete ga svezati i ostaviti." Luis se nije iznenadio kada je bespogovorno pristupio izvršenju naređenja. Bio je dobrano uzdrman. Pre samo jedan trenutak ovo je bio svemirski brod. Sada je to bilo nešto veće od staklene igle i padalo je prema suncu. Oni podigoše lutkara u njegov zaštitni ležaj i svezaše ga zaštitnom tkaninom. "Nismo se suočili baš sa nekom miroljubivom kulturom", reče

kzin. "Laseri sa rendgenskim zracima nesumnjivo predstavljaju ratno oružje. Da nije našeg neprobojnog trupa, bili bismo mrtvi." Luis reče: "Mora da se uključilo i Slejverovo stazisno polje. Ne znamo koliko smo bili u stazisu." "Nekoliko sekundi", reće Tila. "Ta ljubičasta svetlost mora da predstavlja fluorescentni sjaj metalne magle sa krila." "Izazvana je laserom. Tačno. Mislim da jenjava," I odista, sjaj je već slabio. Nažalost, naše komande za automatsko upravljanje bile su strogo odbrambenog tipa. "Tako ti je to kad se petljaš sa lutkarima koji nemaju pojma o napadačkom oružju", reče Govornik. "Čak su se i fusioni motori nalazili na krilu. A neprijatelj još puca na nas! Ali videće oni šta znači napasti jednog kzina." "Da nećeš da ih potamaniš?" Govornik nije uočio sarkazam. "Nego šta ću." "Čime?" prasnu Luis. "Znaš li šta su nam ostavili? Hiper-pogon i sistem za održavanje života, eto to nam je ostalo! Nemamo ni dva manevarska mlaznjaka. Grdno se varaš ako misliš da u ovome možemo da se borimo!" "To neprijatelj smatra! Malo oni znaju..." "Kakav neprijatelj?" "...onaj koji izaziva jednog kzina..." "Automati, glupane! Neprijatelj bi počeo da puca onog trenutka kad smo mu se našli na nišanu!" "I ja sam razmišljao o njihovoj neobičnoj strategiji." "Automati! Laseri sa rendgenskim zracima za obaranje meteorita. Programirani su da obore sve što može da udari u Prsten. U trenutku kada je naša zamišljena orbita slobodnog pada presecala Prsten, pau! Laseri." "To... je moguće." Kzin poče da zatvara ploče nad pokvarenim delovima kontrolne table. "Ali nadam se da nisi u pravu." "Naravno. Bilo bi ti lakše da imaš koga da kriviš, zar ne?" "Bilo bi lakše da naš kurs nije presecao Prsten." Kzin je prekrio pola table. Nastavio je da isključuje delove dok je govorio. "Krećemo sa velikom brzinom. Izvešće nas iz sistema, izvan lokalnog diskontinuiteta tamo gde ćemo moći da upotrebimo hiperpogon za povatak do flote lutkara. Ali prvo moramo da izbegnemo Prsten."

Luis nije razmišljao toliko unapred. "Mora da ti se žurilo, zar ne?" reče on gorko. "Bar ćemo izbeći sunce. Automatici neće početi da pucaju dok se budemo nalazili na kursu oko sunca." "Laseri su i dakje uključeni", javi Tila. "Mogu da vidim zvezde, ali sjaj još postoji. To znači da se i dalje krećemo prema površini Prstena, je li tako?" "Tako je, ako su laseri automatski." "Ako udarimo u Prsten da li ćemo poginuti?" "Pitaj Nesusa. Njegova ruka je sagradila Lažova. Probaj da ga odmotaš." Kzin zareža, izražavajući time odvratnost. Već je bio prekrio gotovo celu kontrolnu tablu. Svega je nekoliko bednih svetiljki svetlucalo, potvrđujući da jedan deo Lažova još funkcioniše. Tila Braun se nagnu nad lutkarem, koji je i dalje bio sklupčan u loptu iza krhkog tkanja zaštitne tkanine. Suprotno Luisovim predviđanjima, ona nije pokazala ni najmanji znak panike od početka laserskog napada. Sada je rukama prevlačila duž podnožja lutkarevih vratova, nežno ga češkajući, kao što je jednom ranije videla da to Luis čini. "Ti si luckasta kukavica", prekorevala je uplašenog lutkara. "Hajde, pokaži glave. Hajde, pogledaj me. Propustio si ono najuzbudljivije!" Dvanaest časova kasnije, Nesus je još bio potpuno obamro. "Kada pokušam da ga nagovorim da se odmota, on se samo još čvršće umota!" Tila je gotovo plakala. Povukli su se u njenu sobu da bi večerali, ali Tila nije mogla da jede. "U nečemu grešim, Luise. Znam to." "Stalno mu govoriš o uzbuđenju. Nesusu nije do toga", primeti Luis. "Ostavi ga na miru. Ovako ne šteti ni sebi ni nama. Kada nam bude potreban, odmotaće se, ako ni zbog čega drugog ono da sam sebe zaštiti. U međuvremenu, pusti ga da se krije u vlastitoj utrobi." Tila je nezgrapno koračala, napola se spotičući; još se nije navikla na razliku između sile teže u brodu i sile teže na Zemlji. Zausti da nešto kaže, predomisli se, opet se predomisli i izvali: "Bojiš li se?" "Aha."

"To sam i mislila", klimnu ona i nastavi da korača. Nedugo potom, ponovo upita: "Zašto Govornik nije uplašen?" Kzin je, naime, bio neprekidno aktivan od samog početka napada: kategorizirao je oružje, vršio primitivne trigonometrijske proračune da bi odredio novi kurs, s vremena na vreme izdavao sažeta, razumna naređenja koja su zahtevala bespogovorno izvršavanje. "Mislim da je Govornik užasnut. Sećaš se kako se ponašao kada je ugledao svetove lutkara? On je užasnut, ali neće da to Nesus primeti." Ona zatrese glavom. "Ja to ne razumem. Ne razumem! Zašto su svi sem mene zaplašeni?" Ljubav i sažaljenje razdirali su Luisa bolom koji je bio toliko star, gotovo zaboravljen, da mu se činio novim. Ja sam ovde nov, i svi znaju sem mene! "Nesus je delimično bio u pravu", pokuša on da objasni. "Ti nikada nisi bila povređena, je li tako? Stalno te prati sreća, tako da ne možeš biti povređena. Mi se plašimo povreda, ali ti to ne razumeš, jer ti se nikada nešto slično nije dogodilo." "To je ludo. Nikada nisam slomila kost ili nešto slično ali to nije psihološka moć!" "Ne. Sreća nije psihološka moć. Sreća je statistika i ti si matematička slučajnost. Od četrdeset tri milijarde ljudskih bića koliko ih ima u poznatom svemiru bilo bi pravo čudo da Nesus nije pronašao nekog poput tebe. Zar ne uvidaš šta je učinio? Izabrao je grupu ljudi, čije je zajedničko svojstvo da su potomci pobednika na lutriji za Pravo rođenja. Kazao je da ih je na hiljade, ali smem da se kladim da bi on, ako među tim hiljadama ne bi pronašao ono šta traži, počeo da pretražuje još veću grupu ljudi, čiji su preci jednom ili više puta bili dobitnici na Lutriji. Tako bi dobio na desetine miliona kandidata..." "Za čim je to tragao?" "Za tobom. Uzeo je nekoliko hiljada ljudi i počeo da eliminiše nesrećne. Jedan čovek je slomio prst kad mu je bilo trinaest godina. Ova devojka ima lične probleme. Ona je bubuljičava. Ovaj se čovek često tuče i dobija batine. Onaj je bolji u tuči, ali je izgubio parnicu. Ovaj momak je bio probni pilot modela raketa dok nije izgoreo nokat na palcu. Ova devojka neprekidno gubi na ruletu... Shvataš? Ti si devojka

koja je uvek dobijala. Tvoj tost nikada ne pada na namazanu stranu." Tila je zamišljeno gledala. "Stvar je u verovatnoći, znači. Ali, Luise, ja ne dobijam uvek na ruletu." "Ali nikada nisi izgubila toliko da te to ugrozi." "Ne... nisam." "To je ono za čim je Nesus tragao." "Hoćeš da kažeš da sam ja svojevrstan izrod." "Ne, tanj! Pa govorim ti da nisi. Nesus je nastavio da eliminiše nesrećne kandidate, dok nije nabasao na tebe. On misli da je pronašao neko osnovno načelo. U stvari, pronašao je samo suprotni kraj jedne normalne krive. Teorija verovatnoće tvrdi da ti postojiš. Ona takođe tvrdi da sledeći put kada baciš uvis novčić imaš isto toliko izgleda kao i ja da izgubiš: pola-pola, jer Gospa Sreća ne pamti." Tila se sruči u stolicu. "U lepu sreću sam se izmetnula. Jadni Nesus. Izneverila sam ga." "Dobro će mu poslužiti." Uglovi usana za trenutak joj se zgrčiše. "Možemo to sada proveriti." "Šta?" "Naruči jedan tost i počni da ga bacaš uvis." Senkoviti kvadrat izgledao je crnji od crnog - onog skupog, potpunog crnila koje se koristi na univerzitetima u eksperimentima sa crnim telom. Jedan njegov rub zasecao je oštar ugao u plavoj, izlomljenoj liniji Prstenastog sveta. Sa tim usekom kao znakom, mozak i oko mogli su da predstave sebi ostatak: usku, duguljastu, svemirsku tminu, neuobičajeno lišenu zvezda. Kvadrat je takođe odsecao dobar deo neba; a i rastao je. Luis je nosio loptaste zaštitne naočari od materijala koji je stvarao crne mrlje pod prevelikim uticajem okomite svetlosti. Polarizacija u trupu više nije bila dovoljna. Nosio ih je i Govornik koji se nalazio u kontrolnoj odaji, proveravajući sve što je ostalo da se proverava. Pronašao je dva odvojena stakla, oba na kratkim kaiševima, i uspeo da ih navuče Nesusu. Sunce udaljeno dvanaest miliona milja izgledalo je u Luisovim očima sa naočarima kao zamućeni obod plamena oko širokog,

čvrstog diska. Sve se činilo odveć toplim da bi se moglo dodirnuti. Postrojenje za proizvodnju vazduha za disanje podsećalo je na vetar koji zavija. Tila otvori vrata svoje kabine i brzo ih zatvori. Uskoro se ponovo pojavi sa zaštitnim naočarima. Pridružila se Luisu za salonskim stolom. Senkoviti kvadrat predstavljao je varljivo nepostojanje. Činilo se kao da je neko mokrom krpom prešao preko table, izbrisavši otkos zvezda iscrtanih kredom. Hujanje uređaja za proizvodnju vazduha onemogućivalo je razgovor. Kako se može toplota izbaciti napolje kada tamo sunce stoji poput užarene peći? Luis zaključi da je to nemoguće. Toplota se sigurno zadržava na brodu. Negde u zatvorenom kolu vazduha za disanje postoji tačka sa temperaturom, ravnom zvezdanoj, koja, osim toga, svakog trenutka postaje sve toplija. Još jedna briga u nizu. Crna duguljasta figura nastavi da raste. Već je dostigla veličinu koja je stvarala utisak da se ustrojstvo veoma sporo približava. Senkoviti kvadrat bio je širok kao i sunce, promera gotovo milion milja i mnogo duži: čitava dva i po milona milja. Gotovo najednom postao je ogroman. Ivica mu je klizila preko sunca i na tom sektoru vladala je tama. Senkoviti kvadrat prekrivao je pola Vaseljene. Ivice su bile neodređene, crne naspram crnog, zastrašujuće i pri samom pogledu. Deo broda iza bloka kabina svetleo je belim sjajem. Uređaj za proizvodnju vazduha zračio je višak toplote dok mu se pružala prilika za to. Luis slegnu ramenima i vrati se da promatra senkoviti kvadrat. Hujanje naprave za stvaranje vazduha prestade. Ostao je samo mrtvi odjek u ušima. "Dakle", reče Tila sumornim glasom. Govornik iziđe iz kontrolne odaje. "Šteta što teleskopski ekran nije više ni sa čim povezan. Ima toliko pitanja na koja bi mogao da odgovori." "Kao na primer?" gotovo uzviknuvši upita Luis. "Zašto se senkoviti kvadrati kreću brzinom većom od orbitalne? Jesu li oni odista generatori energije za inženjere Prstena? Šta ih

drži prednjim delom okrenute prema suncu? Mogli bismo dobiti odgovore na sva pitanja koja je listojed postavio da nam radi teleskopski ekran." "Hoćemo li udariti u sunce?" "Naravno da nećemo. Rekao sam ti to, Luise. Za. pola sata nalazićemo se iza senkovitog kvadrata. Zatim, kroz jedan sat, proći ćemo između narednog senkovitog kvadrata i sunca. Ako kabina postane pretopla, uvek možemo da aktiviramo stazisno polje." Odzvanjanje u ušima zamuknu. Senkoviti kvadrat postao je bezlično i bezgranično polje tame. Ljudsko oko nije bilo kadro da izvuče nikakve podatke iz potpune tmine. A onda se pojavi sunce. Kabinu ponovo ispuni hujanje uređaja za vazduh. Luis stade da pretražuje pogledom nebo iznad njihovih glava, sve dok ne ugleda drugi senkoviti kvadrat. Posmatrao je kako se približava, kad ih ponovo ošinu munja. Bar je ličilo na munju. Pojavilo se kao munja, bez upozorenja. Najednom blesnu strašna svetlost, bela sa primesama ljubičastog. Brod se iznenada prope... Diskontinuitet. ...prope se i nestade svetla. Luis provuče kažiprste pod zaštitne naočari i protrlja zaslepljene oči. "Šta to bi?" uzviknu Tila. Luisu se vid postepeno bistrio. Primetio je da je Nesus otkrio glavu sa zaštitnim naočarima; Govornik je bio zaposlen oko jednog od ormanića; Tila je netremice buljila u njega. Ne, u nešto iza njega. On se okrenu. Sunce se videlo kao široki, crni disk, manji nego što je bio ranije, oivičen žutobelim plamenom. Prilično se smanjio tokom trenutka koji su proveli u stazisu. U stvari taj 'trenutak' mora da je potrajao časovima. Hujanje uređaja za vazduh pretvorilo se u razdražljivo zavijanje. Još se nešto zapalilo tamo napolju. Bila je to nit crnila svezana u petlju, vrlo uska i oivičena ljubičastobelim. Činilo se kao da joj nema svršetka. Jedan kraj nestajao je u crnoj mrlji koja je skrivala sunce. Drugi se postepeno

smanjivao pred Lažovom, dok nije postao premalen da bi se mogao videti. Nit se grčila poput nekog ranjenog zemnog crva. "Izgleda da smo udarili u nešto", reče mirno Nesus. Činilo se kao da uopšte nije doživeo prolazak kroz stazis. "Govorniče, moraš izići da izvidiš. Molim te obuci skafander." "U ratnom smo stanju", odvrati kzin. "Ja zapovedam." "Odlično. Šta ćeš sada učiniti?" Kzin je bio dovoljno razuman da ne odgovori. Već je gotovo završio sa oblačenjem slojevitog balona i teškog ruksaka koji su mu služili kao skafander. Očigledno je nameravao da iziđe i pogleda. Krenuo je na jednom letciklu: bilo je to vozilo u obliku đuleta, sa potisnicima i sedištem na rasklapanje. Posmatrali su ga kako manevriše duž niti tame koja se grčila. Znatno se bila ohladila; rese bleštavila oko tamnog središta pretvorile su se od ljubičasto-belih, preko belo belih, do narandžasto-belih. Gledali su kako se Govornikova tamna masa odvaja od letcikla i kreće oko ugrejane, izuvijane žice. Mogli su da čuju kako diše. Jednog trenutka do ušiju im dopre iznenadno režanje. Ali on ne progovori ništa u zvučnik na odelu. Ostao je napolju čitavih pola sata, a za to vreme ugrejana jedinica postepeno je sve više tamnela, da bi na kraju postala gotovo nevidljiva. Konačno, on se vrati u Lažova. Kada je kročio u salon, zaokupio je njihovu potpunu i poštovanja vrednu pažnju. "Nije bila deblja od konca", reče kzin. "Kao što vidite, držim samo pola hvatača." On podiže uništenu alatku da bi bolje osmotrili. Hvatač je bio presečen duž ravne površine, a ravan preseka bila je uglačana poput ogledala. "Kada sam prišao dovoljno blizu i video koliko je nit tanka, zamahnuo sam hvatačem po njoj. Nit je glatko prošla kroz čelik. Osetio sam samo slab trzaj." Luis reče: "Vari mač mogao bi da učini nešto slično." "Ali vari mač je metalna žica u Slejverovom stazisnom polju. On ne može da se savije. Ova... nit se neprestano kretala, kao što ste mogli da vidite."

"Znači nešto novo." Nešto što seče poput varimača. Lagano, tanko, snažno, izvan ljudskog umeća. Nešto što ostaje čvrsto pri temperaturama na kojima bi se prirodna supstanca pretvorila u plazmu. "Nešto odista novo. Ali otkud da se nađe na našem putu?" "Razmisli. Prolazili smo između senkovitih kvadrata kada smo udarili u nešto nepoznato. Zatim smo pronašli naizgled beskrajnu nit čija se temperatura mogla uporediti sa temperaturom u unutrašnjosti neke tople zvezde. Očito je da smo udarili u nju. Zadržala je toplotu iz sudara. Pretpostavljam da je bila razapeta između senkovitih kvadrata." "Verovatno. Ali zašto?" "Možemo samo da nagadamo", reče Govornik-Životinjama. "Inženjeri sa Prstenastog sveta koristili su senkovite kvadrate da bi obezbedili noćna razdoblja. Svrha, pravougaonika bila je, dakle, da zaklone sunčevu svetlost. Oni to ne bi mogli da ostvare ako bi plovili ivicom okrenuti prema Suncu. Inženjeri sa Prstenastog sveta iskoristili su nepoznatu nit da povežu pravougaonike u lanac. Zavrteli su lanac većom brzinom nego što je orbitalna da bi zategli nit. Kada su se niti zategle, pravougaonici su se postavili uporedo s Prstenom." To je stvaralo čudnu sliku. Dvadeset senkovitih kvadrata u majskom plesu oko motke, ivica spojenih nitima od pet miliona milja... "Potrebna nam je nit", reče Luis. "Šta bismo sve mogli uraditi sa njom." "Nisam nikako mogao da je donesem na brod. Nemoguće je odseći parče." Lutkar mu upade u reč: "Možda smo promenili kurs usled sudara. Možemo li na neki način proveriti da li ćemo promašiti Prstenasti svet?" Niko nije mogao da se seti nijednog. "Možemo da promašimo Prsten, ali prilikom sudara nam se možda previše smanjio momenat. Možemo zauvek da uđemo na eliptičnu orbitu", jadikovao je lutkar. "Tila, tvoja sreća nas je izneverila." Ona slegnu ramenima. "Nikad vam nisam ni rekla da sam srećković." "Poslednji me je pogrešno obavestio o tome. Da je on sada ovde, rekao bih mu nekoliko grubih reči, tom mom arogantnom

vereniku." Večera se te noći pretvorila u obred. Posada Lažova poslednji je put jela u salonu. Tila Braun izgledala je bolno lepa s druge strane stola, u lakom, lepršavom crnom ogrtaču, sa šarama boje mandarine, koji sigurno nije težio ni jednu uncu. Iza njenih leđa lagano je rastao Prstenasti svet. Tila se povremeno okretala da ga pogleda. Svi su to činili. Ali ako je Luis mogao samo da nagađa osećanja tuđinaca, u Tili je jedino video žudnju. Ona ju je osećala, isto kao i on: neće promašiti Prstenasti svet. Te noći su tako divlje vodili ljubav da ju je to prvo iznenadilo, a zatim oduševilo. "Znači tako strah utiče na tebe! Moraću to da zapamtim." Nije mogao da joj uzvrati osmehom. "Neprestano mislim da nam je ovo možda poslednji put." Bilo s kim, dodade on, u sebi. "Oh, Luise. Mi se nalazimo u brodskom trupu Opštih Proizvoda!" "Pretpostavi da stazisno polje prestane da radi? Trup bi možda izdržao sudar, ali mi bismo bili pretvoreni u pihtije." "Za ime svemira, prestani da brineš!" Ona mu pređe noktima preko leđa, krenuvši sa obe strane. On je sasvim privuče, tako da mu nije mogla videti lice... Kada je čvrsto zaspala, lebdeći poput divnog sna između ploča za spavanje, Luis se odvoji od nje. Iscrpljen, zasićen, opušteno je ležao u toploj cevi kade sa lukovicom hladnog burbona koja je balansirala na obodu. Bilo je prijatno probati još jednom. Bebinje plavo sa belim prugama, mornarsko plavo bez ikakvih repova - Prstenasti svet se razastro preko neba. U početku je jedino pokrivač oblaka ispoljavao pojedinosti: oluje, uporedne duge, runo - sve umanjeno. Uvećavanje. Zatim obrisi mora... približno pola Prstenastog sveta bilo je pod vodom... Nesus se nalazio u svom ležaju, privezan, iz predostrožnosti umotan oko sebe samog. Govornik, Tila i Luis Vu bili su takođe privezani, ali su zato posmatrali. "Bolje gledaj ovo", posavetova Luis lutkara. "Topografija nam kasnije može biti od koristi." Nesus posluša: jedna pljosnata pitonska glava pojavi se da posmatra predeo koji se pomaljao.

Okeani, vijugavi, svetlucavi kraci reka, niz planina. Dole se nisu primećivali znaci života. Morali bi se spustiti na manje od hiljadu milja da bi primetili znamenja civilizacije. Prstenasti svet promicao je mimo njih, odnoseći sa sobom pojedinosti pre nego što su ih i razabrali. No, to im i nije bilo važno, pošto bi u svakom slučaju pali na nepoznatu, ranije neviđenu oblast. Procena relativne brzine broda: dve stotine milja u sekundi. Njome su se sasvim lako mogli izvući iz sistema, da se nije umešao Prstenasti svet. Zemlja najednom izniknu ispod i sa strane, brzinom od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi. Iskosa, jedno more u obliku salamandra, stvori se pred njima, poče da raste, promače ispod i nestade. Istog trena, predeo blesnu ljubičastim sjajem. Diskontinuitet.

10. POD PRSTENA Trenutak svetlosti, ljubičasto-bele, bleštave poput bleska blica. Stotinu milja atmosfere, u trenu sažete u kupu plazme vrelu poput zvezde, zapljusnu Lažova preko kljuna. Luis zažmirka. Luis zažmirka i već narednog časa bili su dole. Najpre je začuo Tilu kako se razočarano žali: "Tanj. Sve smo promašili!" Zatim usledi lutkarev odgovor: "Uvek je opasno prisustvovati događajima titanskih razmera, obično je bolno, a često pogubno. Budi zahvalna Slejverovom stazisnom polju, ako već ne svojoj nepouzdanoj sreći." Luis je sve čuo, ali nije obratio pažnju. Strašno mu se vrtelo u glavi. Očima je pokušavao da nađe vodoravan... Nagli prelaz iz groznog padanja na čvrsto tle bio bi sam po sebi dovoljno vrtoglav i bez položaja Lažova, koji ga je samo pogoršavao. Nedostajalo mu je trideset i pet stepeni da se nađe potpuno izokrenut naopako. Uz silu teže u kabini, koja je još uvek odlično funkcionisala, spoljni predeo stajao je nagnut poput naherenog šešira. Nebo je izgledalo kao u podne u nekoj umerenoj zoni na Zemlji. Predeo je bio neobičan: sjajno ravan i providan, sa udaljenim crvenkasto-smeđim grebenima. Trebalo bi izići napolje da bi se dobro videlo. Luis se oslobodi zaštitne tkanine i ustade. Nije mogao da se pouzda u vlastiti osećaj za ravnotežu, jer mu se oči i unutrašnje uho nisu slagali u pogledu toga šta je dole. Nije žurio. Polako. Bez žurbe. Uzbuna je prošla. Okrenu se i vide Tilu u vazdušnoj komori. Nije imala skafander na sebi. Unutrašnja vrata upravo su se zatvarala. On povika: "Tila, luckasti leukoto, iziđi odatle!" Prekasno. Verovatno nije mogla ni da ga čuje kroz hermetički zatvorena vrata. Luis skoči prema vratima. Pribor za uzimanje uzoraka vazduha na krilu Lažova bio je zbrisan zajedno sa ostalim spoljnim senzorima. Morao bi da iziđe u skafandru i da pomoću senzora na prednjem delu kombinezona ispita da li je vazduh na Prstenastom svetu pogodan za disanje. Sem ako se Tila ne sruši i umre pre nego što on uspe da iziđe.

Tada ne bi morao da proverava. Spoljna vrata su se otvarala. Sila teže u vazdušnoj komori automatski se isključi. Tila Braun ispade kroz vrata naglavce, posegavši izbezumljeno za dovratak, što je bilo dovoljno da joj se promeni ugao pada. Dočekala se na zadnjicu umesto na glavu. Luis navuče skafander, povuče zatvarač na grudima, stavi kacigu i prikopča je. Tamo napolju i iznad zemlje, Tila se pridiže, otresajući odeću na mestu gde je pala. Nije prestala da diše - svemiru budi hvala. Luis ude u komoru. Nije imalo smisla proveravati vazduh u skafandru. Ostaće u njemu samo onoliko vremena koliko je potrebno instrumentima da provere da li može da udiše spoljašnji vazduh. Na vreme se setio da je brod nagnut tako da se uhvatio za dovratak u trenutku kada se vrata vazdušne komore zavrteše; on ostade da visi jedan trenutak, a zatim pusti da padne. Noge mu se izmakoše u času kada dodirnuše tle. On tresnu na gluteus maximi. Ravan, sivkast, providan materijal ispod broda bio je veoma klizav. Luis samo jednom pokuša da ustane, a zatim odustade od toga. Sedeći, poče da ispituje brojčanike na prednjem delu odela. Kroz kacigu začu Govornikov čičkav glas. "Luise." "Da." "Može li se vazduh udisati?" "Aha. Dosta je redak. Recimo, kao na milju iznad morske površine, prema zemaljskim merilima." "Da iziđemo?" "Naravno, ali privežite nečim vrata. Inače se više nećemo vratiti unutra. Pazite kada se nađete napolju. Površina je gotovo bez trenja." Klizava površina nije zadavala Tili nikakve muke. Trapavo je stajala, prekrštenih ruku, čekajući Luisa da prestane da se glupira i skine kacigu. On to i učini. "Imam nešto da ti kažem", reče on i stade da je grdi. Govorio je o nepouzdanosti spektralne analize kada je u pitanju ispitivanje atmosfere udaljene dve svetlosne godine.

Pričao je o prefinjenim otrovima, jedinjenjima metala i nepoznatim prašinama, organskim otpacima i katalizatorima, koji mogu da zatruju inače povoljnu atmosferu i koje je jedino moguće otkriti ispitivanjem uzoraka vazduha. Objašnjavao joj je o krivičnoj nepažnji i kažnjivoj gluposti; govorio je o glupom izigravanju pokusnog kunića. Izrekao je sve to pre nego što su tuđinci stigli da iziđu iz vazdušne komore. Govornik je sišao ruku preko ruke, prizemio se na stopala i sklonio se nekoliko koraka u stranu, mačje oprezno, balansirajući poput igrača. Nesus je sišao držeći se čvrsto za konopac sa rezervnim kompletom zubiju. Dotakao je tle a tronožnom položaju. Ako je neko od njih dvojice i primetio da je Tila uzbuđena, nisu to pokazivali. Stajali su ispod nakrivljenog trupa Lažova i osvrtali se oko sebe. Nalazili su se u ogromnoj, plitkoj jaruzi. Dno joj je bilo providno i sivo, savršeno ravno i glatko, poput ogromne površine staklenog stola. Ivice, udaljene od broda oko stotinu jardi u svim pravcima, bile su blago iskošene i sastojale su se od crne lave. Činilo se da se lava mreška i teče pred Luisovim očima. Mora da je još bila topla, zaključi on, od sudara do koga je došlo pri spuštanju Lažova. Niski zidovi lave protezali su se iza broda, pružajući se u nedogled, savršeno uspravni, sve dok nisu iščezli u tački prividnog preseka dveju pravih. Luis pokuša da ustane. Od njih četvoro, jedino je on imao problema sa ravnotežom. Konačno stade na noge, a zatim se uspravi, oprezno balansirajući, nesposoban da se pomeri. Govornik-Životinjama izvadi baterijski laser i opali u jednu tačku blizu svojih stopala. Svi stadoše da posmatraju tačku zelene svetlosti... u tišini. Nije se začulo pucketanje kao kada se čvrsti materijal pretvara u paru. Na mestu koje je pogodio zrak nisu se pojavili ni para ni dim. Kada Govornik skloni prste sa okidača, svetlosti istog trena nestade: tačka više nije svetlela, niti je ostao bilo kakav trag. Govornik izreče procenu: "Nalazimo se u brazdi koju smo uzorali pri spuštanju. Materijal od koga je sazdan temelj Prstena mora da je konačno zaustavio naš pad. Nesuse, šta nam možeš reći o tome?" "Ovo je nešto novo", odgovori lutkar. "Izgleda da ne zadržava

toplotu. Pa ipak nije posredi materijal od koga je sazdan trup Opštih Proizvoda, niti Slejverovo stazisno polje." "Moraćemo se zaštiti pri penjanju na zidove", reče Luis. Nije ga naročito zanimalo od čega se sastoje temelji Prstena. Bar u ovom trenutku. "Bolje da ostanete ovde, svi vi, dok se ja ne popnem." Uostalom, on je jedini imao na sebi skafander otporan na toplotu. "Poći ću i ja", reče Tila. Krećući se bez napora, ona ga uhvati ispod ruke. On se svom težinom osloni o nju, spotičući se, ali zadržavajući se na nogama, dok su išli prema kosini crne lave. Po lavi se moglo lako hodati, mada je bila strma. "Hvala", reče on i krenu gore. Trenutak kasnije, shvati da ga Tila sledi. Ništa nije rekao. Što pre devojka nauči da prvo pogleda, a zatim skoči, duže će živeti. Uspeli su se nekih dvanaestak stopa uz kosinu, kada Tila uzviknu i poče da igra. Poskočivši visoko, ona se okrenu i polete niz kosinu. Kada je stigla do poda Prstena, poče da se kliže poput klizačice na ledu. Klizajući se tako, jedreći, ona se okrenu, podboči, pogleda naviše, zbunjena, povređena i besna. Moglo je biti i gore, reče Luis u sebi. Mogla je da se oklizne, padne i izgori gole ruke - i on bi opet bio u pravu. Nastavio je da se penje, potiskujući ružnu grižu savesti. Naslaga lave bila je blizu čatrdeset stopa visoka. Na vrhu se pretočila u čisti beli pesak. Spustili su se u pustinju. Prelazeći pogledom unaokolo, Luis nije uspeo da uoči ni traga od zelenila ili vegetacije, plavetnila ili vode. Imali su puno sreće. Lažov je lako mogao da uzore brazdu kroz grad. Ili kroz nekoliko gradova! Lažov je baš zaorao dobru brazdu... Protezala se mnogo milja preko belog peska. Na izvesnoj udaljenosti, s onog kraja te udubine, počinjala je još jedna brazda. Brod je više puta odskočio. Udubine nastale od spuštanja letelice pružale su se u nedogled, pretvarajući se sa daljinom u liniju, trag... Luis krenu pogledom za tim tragom i ubrzo uhvati sebe kako gleda u beskraj. Na Prstenastom svetu nije bilo obzorja. Nije postojala zakrivljena linija koja je zemlju odvajala od neba. Pre je izgledalo da se zemlja i nebo spajaju na mestu gde pojedinosti veličine kontinenta

predstavljaju samo tačke i gde se sve boje postepeno mešaju u plavu boju neba. Ta volšebna tačka prikovala mu je pogled. Kada konačno zažmirka, oseti kako ga ispunjava olakšanje. Poput izmaglice praznine na planini Pogledajga, koju je video pre više decenija i udaljene mnogo svetlosnih vekova odavde... poput neizobličenih dubina svemira, kakve vidi rudar na Pojasu u brodu jednosedu... obzorje Prstenastog sveta bilo je u stanju da zarobi oko čovekovo i um pre nego što on i postane svestan opasnosti. Luis se okrenu licem prema jaruzi i povika. "Svet je ravan!" Oni podigoše pogled prema njemu. "Baš smo dobru brazdu napravili spuštajući se. Ne vidim ništa živo u okolini; što se toga tiče imali smo sreću. Gde smo udarili, tu se zemlja rasprsla; mogu da vidim male kratere, od sekundarnih meteorita, tamo nazad, odakle smo došli." On se okrenu. "U drugom pravcu..." On najednom zastade. "Luise?" "To je najveća, tanj, planina koju sam u životu video." "Luise!" Govorio je suviše tiho. "Planina!" povika on. "Čekajte da je vidite! Inženjeri Prstenastog sveta mora da su želeli da svetu podare jednu ogromnu planinu, preveliku da bi se mogla iskoristiti za bilo šta. Da bi se na njoj uzgajala kafa ili drveće: prevelika je čak i za skijanje. Veličanstvena je!" I odista je bila veličanstvena. Samotna planina, grubo kupastog oblika, koja nije pripadala nikakvom lancu. Ličila je na vulkan, lažan vulkan, jer ispod Prstenastog sveta nije bilo magme koja bi ih stvorila. Njeno podnožje gubilo se u izmaglici. Više padine jasno su joj se pomaljale kroz nešto što je moralo biti razređen vazduh, dok joj se vrh svetlucao pod snegom: prljavim snegom - nije bio dovoljno blistav da bi bio čist. Možda je posredi bio večiti led. Obrisi vrha bili su kristalno jasni. Da li se, možda, probijao kroz atmosferu? Prava planina te veličine srušila bi se pod sopstvenom težinom; ali ova planina mora da je predstavljala samo oklop od temeljnog materijala Prstena. "Počinju da mi se sviđaju inženjeri Prstenastog sveta", promrmlja Luis Vu. Na svetu sagrađenom prema određenoj meri, nije bilo logičnog razloga za postojanje jedne ovakve planine. Ipak

svaki svet bi trebalo da ima bar jednu neosvojivu planinu. Čekali su ga ispod prevoja trupa. Pitanja im se stopiše u jedno: "Da li si video ikakav trag civilizacije?" "Nisam." Naterali su ga da opiše sve što je video. Utvrdili su pravce. Smer okretanja bio je unazad, duž meteoritske brazde koju je iskopao Lažov prilikom spuštanja. Suprotno od smera okretanja bilo je sa druge strane, prema planini. Luka se nalazila levo od čoveka koji je gledao u smeru okretanja. "Da li si mogao da vidiš neki od obodnih zidova prema luci ili nadesno?" "Ne. Ali ne shvatam zašto. Trebalo bi da su tamo." "Na žalost", reče Nesus. "Nemoguće. Tamo gore pogled može da dopre hiljadama milja u daljinu." "Nije nemoguće, već na žalost." Opet: "Zar ništa nisi mogao da vidiš s one strane pustinje?" "Nisam. Tamo daleko, prema luci, razabrao sam trag plavetnila. Možda je to bio okean. Možda mi se samo učinilo zbog udaljenosti." "Nema zgrada?" "Nema ničega." "Da li si video neki znak civilizacije?" "Da jesam, rekao bih vam. Po svemu što znam, svih deset biliona preselilo se na neku pravu Dajsonovu sferu prošlog meseca." "Luise, moramo pronaći civilizaciju." "Znam." Bilo je odveć očigledno. Moraju napustiti Prstenasti svet; a sami nisu bili u stanju da pokrenu Lažova. Pravi varvari im ne bi bili od velike pomoći, bez obzira na to koliko ih je i da li su prijateljski raspoloženi. "Ima u svemu ovome i jedna svetla tačka", reče Luis Vu. "Ne moramo da popravljamo brod. Kada bismo uspeli da Lažova podignemo sa Prstena, sama rotacija Prstena bi ga odbacila, kao i nas, van domašaja sile teže zvezde. Onda bismo mogli da upotrebimo hiperpogon." "Ali prvo moramo da pronađemo pomoć." "Ili da je iznudimo", reče Govornik. "Ali zašto svi samo stojite i razgovarate?" prasnu Tila.

Čekala je bez reči u sredini, pustivši ostale da se dogovore. "Moramo se izvući odavde, je li tako? Zašto ne bismo uzeli iz broda letcikle? Hajde, pokret! Posle možemo da pričamo." "Ja nisam rad da napustim brod", izjavi lutkar. "Nisi rad! Zar očekuješ pomoć? Da li je iko ma i najmanje zainteresovan za nas? Da li je iko odgovorio na naše radiopozive? Luis kaže da se nalazimo usred pustinje. Koliko dugo još treba da sedimo ovde?" Još joj nije išlo u glavu da Nesus najpre mora prikupiti hrabrost. Isto tako, pomisli Luis, nimalo nije bila strpljiva. "Naravno da ćemo otići", reče lutkar. "Samo sam izjavio da nisam baš oduševljen time. Ali moramo odlučiti kuda ćemo. Inače nećemo znati šta da ponesemo, a šta da ostavimo." "Krenućemo prema najbližem zidnom obodu." "Ona je u pravu", reče Luis. "Ako igde postoji civilizacija onda je to na zidnom obodu. Ali ne znamo gde se on nalazi. Trebalo je da ga ugledam odozgo." "Nije", reče lutkar. "Ti nisi bio tamo, tanja mu! Mogao si da gledaš u nedogled tamo gore! Na hiljade i hiljade milja! Samo trenutak." "Prstenasti svet je širok gotovo milion UN milja." "Upravo sam to shvatio", reče Luis Vu. "Razmere. Stalno me zbunjuju. Jednostavno nisam u stanju da predočim nešto te veličine!" "Uspeće ti", obodri ga lutkar. "Sumnjam. Možda moj mozak nije dovoljno velik da obuhvati sve to. Neprestano se prisećam kako je uzan izgledao Prsten iz dubokog svemira. Poput niti plave trake. Plave trake", ponovi Luis i zadrhta. Ako je svaki zidni obod bio hiljadu milja visok, koliko bi onda bilo potrebno da se približi da bi ga uopšte ugledao? I to pod pretpostavkom da ga uopšte može razabrati kroz hiljadu milja gotovo zemaljskog vazduha u pogledu prisustva prašine i vodene pare. Ako takav vazduh odgovara potpunom vakuumu na četrdeset milja... Onda najbliži obod mora da je udaljen bar dvadeset pet hiljada milja. Ako biste na Zemlji preleteli tu razdaljinu, vratili biste se tamo

odakle ste i krenuli. Ali najbliži zidni obod mogao je biti znatno dalje. "Ne možemo vući Lažova za letciklima", primeti Govornik. "Da smo bili napadnuti, morali bismo da napustimo brod. Bolje da ga ostavimo ovde, u blizini dobro uočljivog orijentira." "Ko je uopšte pomenuo da se brod vuče?" "Dobar ratnik misli na sve. U svakom slučaju, skončaćemo vukući ga, ako ne nađemo pomoć na obodu." "Pronaći ćemo pomoć", reče Nesus. "On je verovatno u pravu", reče Luis. "Svemirske luke nalaze se na obodu. Ako se ceo Prsten vratio u kameno doba, a zatim civilizacija počela ponovo da napreduje, prvo bi bili uvedeni u upotrebu usisni brodovi. Nema druge." "Mnogo si dao mašti na volju", reče Govornik. "Možda." "Ali slažem se s tobom. Mogu još da dodam, da ako je Prsten i izgubio sve svoje velike tajne, još možemo da pronađemo postrojenja u svemirskoj luci. Postrojenja koja rade, postrojenja koja se mogu popraviti." Ali koji je obod bio bliži? "Tila je u pravu", reče iznenada Luis. "Dajmo se na posao. Uveče ćemo biti u stanju dalje da dopremo pogledom." Uslediše časovi teškog rada. Izneli su mašine, razvrstali ih napolju, spustivši teže delove pomoću žice iz vazdušne komore broda. Iznenadne promene sile teže pričinjavale su im probleme, ali delovi opreme nisu bili osobito lomljivi. Ponekad, tokom tih časova, Luis je uspevao da ostane sa Tilom u brodu dok su tuđinci bili napolju. "Izgledala si kao da ti je neko otrovao najdražu orhideju. Hoćeš li da malo porazgovaramo?" Ona odmahnu glavom, izbegavajući njegov pogled. Primetio je da su joj usne spremne za durenje. Pripadala je onim retkim, srećnim ženama koje nisu bile ružne kad plaču. "Onda ću ti ja nešto reći. Kada si izišla bez skafandra, dobro sam te izgrdio. Petanaest minuta kasnije pokušala si da se uspneš uz kosinu smrznute lave imajući na sebi samo brodske papuče." "Želeo si da opečem stopala!" "Tako je. Ne gledaj me tako iznenađeno. Potrebna si nam. Ne želimo da pogineš. Želim da te naučim da budeš obazriva. To nikada

ranije nisi pokušala, pa ćeš morati sada. Duže ćeš se sećati ranjavih stopala nego mojih nauka." "Potrebna sam vam! Baš smešno. Poznato ti je zašto me je Nesus doveo ovamo. Ja sam talisman koji je omanuo." "Odlično što si to uvidela. Kao talisman si otpuštena. Hajde, nasmeši se. Potrebna si nam. Potrebna si nam da bih ja bio srećan i da ne bih pokušao da napustim Nesusa. Potrebna si nam za obavljanje svih teških poslova dok se mi izležavamo na suncu. Potrebni su nam tvoji pametni predlozi." Ona se s mukom nasmeši. Osmeha ubrzo nestade da bi ga zamenile suze. Prislonila je lice na njegovo rame i počela da jeca, grcajući povremeno i zarivajući mu nokte u leđa. To nije bio baš prvi put da jedna žena plače na prsima Luisa Vua; ali Tila je verovatno imala najviše razloga za to. Luis ju je držao, trljajući je prstima po leđima, u poluautomatskom pokušaju da je masira, i čekajući da prestane. Ona poče da govori glave i dalje priljubljene na njegov skafander. "Kako sam mogla znati da će me stena opeći!" "Seti se Finejglovih zakona. Izopačenost Vaseljene teži maksimumu. Vaseljena je neprijateljski nastrojena." "Ali to boli!" "Stena se okrenula protiv tebe. Napala te. Slušaj", zavapi on. "Moraš naučiti da razmišljaš poput nekog paranoika. Misli kao Nesus." "Ne mogu. Ja ne znam na koji način on misli. Uopšte ga ne razumem." Ona podiže lice umrljano suzama. "Ne razumem ni tebe." "Aha." On čvrsto prevuče palčevima duž ivica njenih ramena, zatim niz kičmu. "Slušaj", reče potom. "Pretpostavi da sam rekao da je Vaseljena moj neprijatelj. Da li bi mislila da sam lud?" Ona energično i ljutito klimnu glavom. "Vaseljena je protiv mene", reče Luis Vu. "Vaseljena me mrzi. Vaseljena nema milosti prema jednom dvestogodišnjaku. Šta je to što oblikuje vrste? Evolucija, je li tako? Evolucija je Govorniku podarila sumornu viziju i ravnotežu. Evolucija je Nesusu usadila refleks straha od opasnosti. Evolucija je predvidela da muškarac postane impotentan u pedesetoj ili šezdesetoj. Tada ona prestaje.

Evolucija prekida sa svakim organizmom koji je suviše star da se razmnožava. Shvataš li?" "Naravno. Ti si suviše star da bi se razmnožavao", gorko mu se naruga. "Tačno. Pre nekoliko vekova izvesni inženjeri biologije razdelili su gene oštriša i proizveli podmladujući začin. Kao neposredan ishod toga, ja sam, uprkos dve stotine godina, još bodar i čio. Ali to nije zato što me Vaseljena voli. Vaseljena me mrzi", reče Luis Vu. "Mnogo puta je pokušavala da me ubije. Voleo bih da ti mogu pokazati ožiljke. I nastaviće da pokušava." "Zato što si suviše star za razmnožavanje." "Baš si histerična, ženo! Ti si jedna od onih koje ne umeju da se brinu same o sebi! Nalazimo se u nepoznatoj sredini; ne znamo lokalna pravila i ne znamo s čime se možemo sresti. Ako još jednom pokušaš da hodaš po vreloj lavi, može te zadesiti i nešto gore od oprljenih stopala. Budi oprezna, razumeš li?" "Ne", reče Tila. "Ne." Kasnije, pošto se umila, odneli su i četvrti letcikl u vazdušnu komoru. Tuđinci su ih pola sata ostavili same. Da li su odlučili da se ne mešaju u rešavanje čisto ljudskih problema? Možda. Možda. Između visokih zidova crne lave prostirala se beskrajna pruga materijala od koga je bio izgrađen temelj Prstena, ravna poput uglačane površine stola. U prvom planu nalazila se ogromna katodna cev položena u stranu. Ispod zakrivljenog boka poluprovidnog cilindra mogla se videti gomila postrojenja i četiri neobične figure koje su izgledale pomalo izgubljeno. "Šta je sa vodom?" upita Luis. "Nisam video nijedno jezero. Moramo li da teglimo našu vodu?" "Ne." Nesus otvori prednji odeljak na svom letciklu da bi im pokazao rezervoar za vodu i hladilac-sabirnik koji kondezuje vodu iz vazduha. Letcikli su predstavljali prava čuda mini tehnologije. Sa izuzetkom sedišta, koja su se razlikovala već prema vozaču, svi su bili slično izrađeni: dve kugle promera četiri stope, spojene konzolom na kojoj je bilo postavljeno sedlo. Pola zadnjeg dela bilo je predviđeno za prtljag i tamo se nalazio ham za privezivanje dodatne opreme. Četiri ravne pedale, koje su se sada nalazile položene o tle, držeći uspravno vozilo, za vreme leta priljubljivale bi

se uz dve sfere. Lutkarev letcikl imao je naslonjaču sa pokretnim sedištem, postolje za stomak sa tri žleba za njegove tri noge. Nesus bi nepokretan ležao na stomaku, ustima upravljajući vozilom. 'Cikli namenjeni Luisu i Tili imali su tapacirane, elastične stolice sa naslonima za glavu i električne komande za promenu položaja. Kao i kod Nesusovog i Govornikovog letcikla, i ova sedišta počivala su na konzoli iznad kugli, razdvajajući se u podmetače za noge. Govornikovo sedlo bilo je mnogo veće i šire i nije imalo naslon za glavu. Sa obe njegove strane nalazili su se tulci za alat. Ili, možda, za oružje? "Moramo poneti sve što bi se eventualno moglo upotrebiti kao oružje", reče Govornik, dok je nervozno krstario između razbacanih uređaja. "Nismo poneli nikakvo oružje", odvrati Nesus. "Pošto smo želeli da se predstavimo kao potpuno miroljubivi, uopšte nismo poneli oružje." "A šta je onda ovo?" Govornik je sakupio raštrkanu zbirku lakih artefakata. "Sve je to alat", reče Nesus i poče da objašnjava. "Ovo su reflektorski laseri sa promenjivim zracima. Noću se pomoću njih može videti na veliku daljinu, jer se snop može neograničeno sužavati okretanjem ovog prstena. Treba stvarno voditi računa pri rukovanju da se ne progore rupe u obližnjim predmetima ili osobama, jer snop može da bude savršeno paralelan i veoma jak. Ovim pištoljima za dvoboj treba da rešavamo međusobne prepirke. Ispaljuju plotun od deset sekundi. Treba voditi računa da se ne dodirne ovo sigurnosno dugme, jer..." "Jer se onda ispaljuje jednočasovni plotun. To je džinksijanski model, je li tako?" "Jeste, Luise. A ovaj predmet je modifikovana alatka za kopanje. Možda ste čuli o alatki za kopanje pronađenoj u Slejverovoj stazisnoj kutiji..." Misli na Slejverov dezintegrator, zaključi Luis. Dezintegrator je zaista bio alatka za kopanje. Gde padne njegov uski snop, naboj elektrona privremeno nestaje. Čvrst materijal iznenada se topi i postaje jako pozitivan, ispoljavajući težnju da se raspadne u maglu monoatomske prašine.

"Beskorisno je kao oružje", zabrunda kzin. "Ispitivali smo ga. Previše je spor da bi se koristio protiv neprijatelja." "Tačno. Bezopasna igračka. A ova stvar..." Predmet koji je lutkar držao u ustima ličio je na dvocevnu sačmaricu, sem što je kundak imao karakteristično lutkarski izgled, poput žive zatečene u trenutku kada menja oblik. "Ova stvar potpuno je ista kao i Slejverov dezintegrator, odnosno alatka za kopanje, sem što jedan snop potiskuje pozitivan naboj na proton. Treba voditi računa da se ne koriste oba snopa u isto vreme, jer su uporedni i razdvojeni." "Razumem", reče kzin. "Ako bi snopovi pogodili dve tačke na maloj udaljenosti, potekla bi struja." "Tačno." "Veruješ li da će nam ove improvizacije biti od koristi? Možemo samo da nagađamo na šta ćemo naići." "Nije baš tako", reče Luis Vu. "Ovo ipak nije planeta. Ako je i postojala životinja koju stanovnici Prstenastog sveta nisu voleli, verovatno su je ostavili kod kuće. Nećemo sresti nikakve tigrove. Niti komarce." "A šta ako su stanovnici Prstenastog sveta voleli tigrove?" upita Tila. Bila je to razložna pretpostavka, uprkos, tome što je šaljivo zvučala. Šta su oni znali o psihologiji stanovnika Prstenastog sveta. Samo toliko da su došli sa planete na kojoj je bilo vode i koju je obasjavala svetlost zvezde približnog tipa K9. Na osnovu toga može se zaključiti da liče na ljude, lutkare, kzine, groge, delfine, kitove ubice ili ulješarke, ali verovatno ništa od svega toga nije bilo tačno. "Više ćemo se uplašiti od stanovnika Prstenastog sveta, nego od njihovih ljubimaca", predvide Govornik. "Moramo poneti svo raspoloživo oružje. Predlažem da mene naimenujete za zapovednika ove ekspedicije dok ne budemo u stanju da napustimo Prsten." "Ja imam tasp." "Nisam to zaboravio, Nesuse. Možeš ga shvatiti kao moć koja ti daje pravo da postaviš apsolutni veto. Ali preporučujem ti da se olako ne koristiš njime. Razmislite dobro, svi!" Kzin je stajao nadnet nad njima; pet stotina funti zuba, kandži i narandžastog krzna. "Trebalo bi da smo svi razumni. Promislite o našoj situaciji! Bili smo napadnuti. Brod nam je napola uništen. Moramo da prevalimo

neznanu udaljenost preko nepoznate oblasti. Nekada su moći žitelja Prstenastog sveta bile ogromne. Da li su još tolike, ili se oni danas ne služe ničim složenijim od koplja napravljenog od zašiljene koske? No, isto tako mogu da poseduju transmutacione snopove za potpuno preinačenje, bilo šta što bi bilo potrebno da se sagradi ovaj..." kzin se osvrnu oko sebe, prešavši pogledom po staklastom podu i zidovima od crne lave; učinilo se kao da je zadrhtao pri tom " ... ovaj neverovatni artefakt." "Posedujem tasp", ponovi Nesus. "Ekspedicija je moja." "Da li si zadovoljan uspehom koji je postigla? Ne želim da te vređam, niti da te izazivam. Moraš me postaviti za zapovednika. Od nas četvoro, jedino sam ja prošao kroz ratnu obuku." "Sačekajmo", predloži Tila. "Možda nećemo susresti ništa s čime bismo morali da se borimo." "Slažem se", reče Luis. Nije mu se dopadalo da ga kzin vodi. "U redu. Ali moramo poneti oružje." I oni počeše da tovare letcikle. Pored oružja bilo je tu i druge opreme. Pribor za logorovanje, naprave za testiranje i recikliranje hrane, bočice sa dodacima jelima, laki vazdušni filtri... Postojali su i komunikacioni diskovi, napravljeni da se nose oko ljudskog ili kzinskog zgloba, odnosno oko vrata lutkara. Bili su glomazni i ne baš naročito pogodni za nošenje. "Šta će nam?" upita Luis. Lutkar im je, naime, već pokazao sistem interkoma ugrađen u letcikle. "Prvobitna namena im je bila da održavaju vezu sa automatskim pilotom na Lažovu, tako da bismo mogli da pozovemo brod čim se ukaže potreba." "A šta će nam sada?" "Kao prevodioci, Luise. Ako naletimo na razumna bića, što nije neverovatno, automatski pilot će nam biti potreban kao prevodilac." "Oh." Konačno su završili. Ispod trupa Lažova ostalo je još opreme, ali im ona nije bila potrebna: uređaji za slobodni pad u dubokom svemiru, skafandri, neki razervni delovi za postrojenja koja su

isparila u sudaru sa odbrambenim sistemom Prstenastog sveta. Sa sobom su poneli vazdušne filtere, pre zbog toga što nisu bili veći od maramice, nego što će im biti potrebni. Luis je bio mrtav umoran. On se pope na svoj letcikl i pogleda oko sebe, pitajući se da li je šta zaboravio. Ugleda Tilu kako bulji pravo gore, primetivši kroz izmaglicu iscrpljenosti da je užasnuta. "Nije pošteno", reče ona. "Još je podne!" "Ne paniči..." "Luise! Radili smo dobrih šest sati, znam da jesmo! Kako je moguće da je još podne?" "Ne brini zbog toga. Seti se, ovde sunce ne zalazi." "Ne zalazi?" Histerija ju je napustila isto onako naglo kao što ju je i obuzela. "Oh. Naravno da ne zalazi." "Moraćemo se navići na to. Pogledaj ponovo; nije li ono ivica senkovitog kvadrata naspram sunca?" Nešto je sigurno odlomilo jedan komadić užarenog diska. Sunce se pred njihovim očima smanjivalo. "Najbolje da odmah poletimo", reče Govornik. "Kada se spusti tama, trebalo bi da smo već visoko."

11. NEBESKI LUK Četiri letcikla podigoše se u dijamantskom jatu kroz dan na izmaku. Ogoljeno dno Prstena ostade pod njima. Nesus im pokaza kako da upravljaju ropskim kolima. Sada su svi ostali letcikli bili programirani da čine isto što i Luisov. Luis je upravljao za sve njih. Sedeći u naslonjači sličnoj ležaju za masiranje samo bez prigodne opreme, on je vozio svoj 'cikl pomoću pedala i komandne palice. Iznad komandne table lebdele su, poput kakvih prikaza, četiri poluprovidne minijaturne glave. Bila je tu jedna divna, crnokosa sirena, divlji kvazitigar opakih očiju, i dva smešna, jednooka pitona. Veza preko interkoma odlično je radila; ishod je bio sličan delirijum tremensu. Kada su se letcikli uzdigli iznad obronka crne lave, Luis osmotri izraze lica ostalo troje. Tila je prva reagovala. Kada je podigla pogled sa srednjeg odstojanja, suočila se sa beskrajem tamo gde je uvek ranije nailazila na granicu. Oči joj postaše velike i okrugle, a lice joj zasija poput sunčeve svetlosti kroz olujne oblake. "Oh, Luise!" "Kako neobično velika planina!" reče Govornik. Nesus nije ništa rekao. Glave su mu se nervozno trzale i kružile. Tama se brzo spustila. Iznenada, preko džinovske planine pređe crna senka. Za nekoliko sekundi je nestade. Sunce je sada bilo samo zlatna kriška koju je odsekla tmina. A onda, na nebu koje je tamnelo, stade nešto da se pomalja. Ogroman luk. Obrisi su mu svakog trena postajali sve jasniji. Kako su zemlja i nebo bivali tamniji, istinska dika nebeskog svoda Prstenastog sveta izranjala je naspram noći. Prstenasti svet se zalučio trakama bebinje plavog prožetim pramenovima belih oblaka, kao i nešto užim prugama gotovo crne boje. Osnova luka bila je veoma široka, a sa visinom se sve više sužavao. Blizu zenita videla se još samo izlomljena linija blistavo plavo-belog. U samom zenitu luk je presecao inače nevidljiv prsten senkovitih kvadrata. Letcikli su se brzo uzdizali, ne proizvodeći nikakav zvuk. Sonični nabor predstavljao je najbolji izolator. Do

Luisa spolja uopšte nije dopirala pesma vetra. Tim je više bio iznenađen kada je u njegovu izolovanu čauru prostora nahrupilo vrištanje orkestarske muzike. Zvučalo je kao da su eksplodirale parne orgulje. Zvuk je bio bolno bučan. Luis rukama zapuši uši. Ošamućen, u prvi mah nije shvatio šta se događa. Zatim uključi komande interkoma, na šta se pojavi Nesusov lik, sličan duhu u zoru. Vrištanje (crkveni hor koga živog spaljuju?) znatno se stišalo. Još je mogao posredno da ga čuje (pokvareni stereo uređaj) preko Govornikovog i Tilinog interkoma. "Zašto je to učinio?" uzviknu zaprepašćeno Tila. "Užasnut je. Trebaće mu vremena da se navikne na ovo." "Na šta?" "Preuzimam komandu", zatutnja Govornik-Životinjama. "Biljojed nije sposoban da donosi odluke. Proglašavam ovu misiju vojnog karaktera i preuzimam komandu." Luis u času razmotri jedinu alternativnu mogućnost: da zahteva mesto vođe za sebe. Ali ko bi se još prepirao sa jednim kzinom? U svakom slučaju, kzin će verovatno biti bolji vođa. Letcikli su se do tada već popeli na visinu od pola milje. Nebo i zemlja bili su uglavnom crni; ali na crnoj zemlji nazirale su se još crnje senke, oblikujući, ako ne i bojeći mapu; a nebo je bilo poprskano zvezdama i njime je gospodario luk koji je satirao svako samopouzdanje. Luis iznenađeno zateče sebe kako razmišlja o Danteovoj Božanstvenoj komediji. Danteova Vaseljena predstavljala je složen artefakt, sa dušama ljudi i anđela prikazanim kao potpuno mehanizovanim delovima ogromnog ustrojstva. Prstenasti svet bio je bez sumnje artefakt, napravljena stvar. To se ni za trenutak nije moglo izgubiti iz vida, jer se s one strane ivice beskraja visoko uzdizala traka, ogromna, plava i izdeljena na kocke. Nikakvo čudo što Nesus nije mogao da se suoči s tim. Bio je suviše uplašen - i preveliki realista. Možda je video lepotu; možda ne. Nesumnjivo mu je bilo jasno da su nasukani na veštačkom zdanju veće površine od svih svetova bivšeg carstva lutkara. "Mislim da vidim obodne zidove", reče Govornik. Luis skrenu pogled sa lučnog nebeskog svoda i upravi ga prema 'luci' i 'nadesno'. Srce mu se steže.

Sleva (kretali su se leđima okrenuti prema udubini koju je napravio Lažov pri spuštanju, tako da se luka nalazila sa leve strane), ivica obodnog zida bila je jedva vidljiva linija, plavocrna na plavocrnom. Luis nije mogao da proceni njegovu visinu. Podnožje mu se nije čak ni naziralo. Pomaljala se jedino gornja ivica; kada on poče netremice da je posmatra ona se izgubi. Linija se nalazila otprilike tamo gde je moglo biti obzorje; zbog toga je veoma lako mogla predstavljati kako osnovu tako i vrh nečega. Desno se nazirao u dlaku istovetan zidni obod. Ista visina, isti oblik, ista težnja date linije da iščili pod upornim pogledom. Lažov se očigledno srušio vrlo blizu srednje linije Prstena. Izgledalo je da su zidni obodi podjednako udaljeni... što je značilo da su na razdaljini od gotovo pola miliona milja... Luis pročisti grlo. "Govorniče, šta misliš?" "Meni se čini da je zid luke neznatno viši." "U redu." Luis krenu nalevo. Ostali 'cikli su ga sledili, još uvek preko ropskih kola. Luis uključi interkom da bi pogledao Nesusa: lutkar je obgrlio sedlo sa sve tri noge; glave su mu bile sakrivene između tela i sedla. Leteo je naslepo. Tila reče: "Govorniče, da li si siguran?" "Naravno", odgovori kzin. "Zidni obod prema luci uočljivo je viši." Luis se nasmeši u sebi. Nikada nije prošao kroz ratnu obuku, ali znao je ponešto o ratu. Zatekao se na bojištu za vreme revolucije na Čudoliji i borio se kao gerilac tri meseca pre nego što je uspeo da se dočepa broda. Priseti se da je jedna od odlika dobrog oficira sposobnost da brzo odlučuje. Ako se dogodi da se odluke pokažu ispravne, tim bolje... Leteli su prema luci iznad crnog tla. Prsten je sijao mnogo jače od Meseca, ali Mesečeva svetlost ne osvetljava baš mnogo predeo posmatran iz vazduha. Jaruga od meteora, poderotina koju je napravio Lažov preko površine Prstenastog sveta videla se kao srebrnasta nit iza njih. Konačno, ona se pretoči u tamu. Letcikli su postojano ubrzavali u tišini. Krećući se ispod brzine zvuka, jedan prodoran akustički talas probi sonični nabor. Dostigao

je maksimum pri soničnoj brzini, zatim ga naglo nestade. Sonični nabor je stekao novi oblik i opet je zavladala tišina. Ubrzo potom 'cikli dostignuše optimalnu brzinu i Luis se opusti na sedištu. Procenio je da će u tom sedištu provesti više od mesec dana, tako da će se i te kako navići na njega. Uskoro (budući da je jedini upravljao, te stoga ne bi trebalo da zaspi) on poče da ispituje 'cikl. Instalacije su bile jednostavne, udobne i lake za rukovanje. Ali nedostojanstvene. On pokuša da gurne ruku u sonični nabor. Nabor je predstavljao polje sile, mrežu vektora sile čija je uloga bila da vazdušne struje usmerava oko prostora koji zauzima letcikl. Nije trebalo da se ponaša kao stakleni zid. Luisova ruka ga je osetila kao da se susrela sa jakim vetrom, vetrom koji je sa svih strana duvao pravo na njega. Nalazio se u zaštićenom mehuru vetra koji se kretao. Sonični nabor mu se činio idiotskom zaštitom. Ispitao je to tako što je izvukao jednu papirnatu maramicu iz proreza i ispustio je. Maramica je zalepršala ispod 'cikla, i ostala u vazduhu, mahnito vibrirajući. Luis je bio sklon da veruje da bi ga, ako ispadne iz sedišta, što ne bi bilo lako, prihvatio sonični nabor, kao i da bi bio u stanju da se potom popne natrag. Uklapalo se. Lutkari... Hidraulična cev ga je snabdevala destilisanom vodom. Prorez za hranu servirao mu je pljosnate, crvenkastosmeđe cigle. Šest puta je naručio ciglu, zagrizao je i bacio u usisni levak. Svaka cigla imala je drugačiji ukus i sve su bile veoma ukusne. Bar mu hrana neće dosaditi. Bar ne uskoro, u svakom slučaju. Ali ako ne budu pronašli biljke i vodu da ih ubace u usisni levak, prorez za hranu će verovatno prestati da isporučuje cigle. On naruči sedmu ciglu i pojede je. Nije bio pribran da bi razmišljao o tome koliko su udaljeni od pomoći. Zemlja je bila dve stotine svetlosnih godina daleko, flota lutkara, na razdaljini od dve svetlosne godine, udaljavala se gotovo brzinom svetlosti; čak se i napola isparen Lažov nije više video od kada su poleteli. Sada je i meteorska izdubina nastala s vidika. Kako će lako biti potpuno izgubiti brod? Tanj gotovo nemoguće, zaključi Luis. Suprotno od smera okretanja nalazila se najveća planina koju je čovek ikada video. Na

Prstenastom svetu sigurno nije moglo biti mnogo takvih supervulkana. Da bi se pronašao Lažov, trebalo bi poći prema planini, a zatim zaokrenuti u smeru okretanja prema ravnoj udubini dugačkoj nekoliko hiljada milja. ...Ali iznad njihovih glava bleštao je luk Prstenastog sveta: površina mu je bila tri miliona puta veća od Zemljine. Postojalo je više nego dovoljno prostora da se čovek potpuno izgubi na Prstenastom svetu. Nesus poče da čkilji. Prvo se ispod lutkarevog torza pojavi jedna, pa onda i druga glava. Lutkar jezikom uključi prekidače, a zatim progovori. "Luise, možemo li da popričamo nasamo?" Providne prikaze Govornika i Tile su dremuckale. Luis ih isključi iz sistema interkoma. "Izvoli." "Šta se događalo?" "Zar nisi čuo?" "Uši su mi u rukama. Sluh mi je bio blokiran." "Kako se sada osećaš?" "Možda ću se vratiti u stanje katatonije. Osećam se dosta izgubljeno, Luise." "I ja. Pa, prešli smo dve hiljade stotine milja u protekla tri časa. Brže bismo išli pomoću prenosnih kabina, ili čak pomoću odskočnih diskova." "Naši inženjeri nisu bili u stanju da obezbede odskočne diskove." Lutkareve glave se pogledaše, oko u oko. Samo za trenutak zadržaše taj položaj, ali Luis je već video taj gest. U magnovenju mu prođe kroz glavu da se to lutkar smeje. Da li bi ludi lutkar mogao da razvije smisao za humor? Nastavio je da govori: "Idemo prema luci. Govornik je došao do zaključka da je zidni obod prema luci bliži. Mislim da smo mogli da bacamo novčić i tako napravimo bolji izbor. Ali Govornik je gazda. Preuzeo je vođstvo kada si ti zapao u stanje katatonije." "Na nesreću, Govornikov letcikl je van domašaja mog taspa. Moram..." "Sačekaj trenutak. Zašto ga ne bi pustio da komanduje?" "Ali, ali, ali..." "Razmisli o tome", zauze se Luis. "Uvek mu možeš staviti veto pomoću taspa. Ako ga ne naimenuješ, on će u svakom slučaju

preuzeti vodstvo svaki put kada se ti budeš povlačio u sebe. Potreban nam je neprikosnoveni voda." "Pretpostavljam da nam to ne može škoditi", odsvira lutkar. "Ja kao vođa ne bih mogao bitno da poboljšam naše izglede." "U tome i jeste stvar. Pozovi Govornika i reci mu da je on Poslednji." Luis se uključi u Govornikov interkom da bi čuo razgovor. Ako je očekivao vatromet, bio je razočaran. Kzin i lutkar izmenjaše nekoliko piskavih, pljuckavih rečenica na Junakovom jeziku. Zatim se kzin isključi iz sistema. "Moram da se izvinim", reče Nesus. "Moja glupost nam je navukla propast na vrat." "Ne brini o tome", tešio ga je Luis. "Upravo si u depresivnom delu ciklusa." "Ja sam razumno biće i u stanju sam da se suočim sa činjenicama. Strašno sam pogrešio u pogledu Tile Braun." "Istina, ali to nije tvoja greška." "Bila je to stvarno moja greška, Luise Vu. Trebalo je da shvatim zašto sam imao toliko problema oko pronalaženja drugih kandidata sem Tile Braun." "A?" "Bili su suviše srećni." Luis nemelodično zviznu kroz zube. Lutkar je postavio novu teoriju. "Razumeš?" upita Nesus. "Bili su odveć srećni, tako da ih nisam mogao uvući u jedan ovako opasan projekat kao što je naš. Dobitnici na Lutriji za Pravo rođenja zaista su razvili psihološku, naslednu sreću. Meni je, međutim, ta sreća bila nedostupna. Kada sam pokušao da stupim u vezu sa porodicama dobitnika, pronašao sam samo Tilu Braun." "Slušaj..." "Nisam mogao da dođem u dodir sa ostalima, jer su suviše srećni. Uspeo sam da stupim u vezu samo sa Tilom Braun i da je uvučem u ovu baksuznu ekspediciju, jer ona nije nasledila taj gen. Luise, izvinjavam se." "Oh, idi da spavaš." "Moram i Tili da se izvinim." "Ne. To je moja greška. Mogao sam da je sprečim."

"Da li si?" "Ne znam. Stvarno ne znam. Idi da spavaš." "Ne mogu." "Onda ti upravljaj. Ja ću spavati." Tako je i bilo. Ali pre nego što se Luis isključio, iznenađeno je zaključio da letcikli lete kao po loju. Lutkar je bio odličan pilot. Luis se probudio sa prvim svetlom. Nije bio naviknut da spava pod silom teže. Nikada u životu nije proveo noć u sedećem položaju. Kada je zevnuo i pokušao da se protegne, mišići stadoše da mu pucketaju i da se grče od naprezanja. Stenjući, on protrlja slepljene oči i osvrnu se oko sebe. Senke su bile smešne; svetlost je bila smešna. Luis podiže pogled i spazi beli odsečak podnevnog sunca. Glupo, reče on u sebi dok je čekao da mu oči prestanu da suze. Refleksi su mu bili brži od mozga. S njegove leve strane vladala je tama, koja je postajala sve dublja sa udaljenošću. Nepostojeće obzorje predstavljalo je crnilo rođeno u noći i haosu, ispod mornarsko plavog neba na kome su slabašno svetlucali obrisi luka Prstenastog sveta. S desne strane, u smeru okretanja, bio je potpun dan. Zora je bila drugačija na Prstenastom svetu. Približavao se kraj pustinje. Njena talasasta granica, jasna i oštra, zavijala je nadesno i nalevo. Iza 'cikla bila je pustinja, žutobela, svetla i neplodna. Velika planina još je zaklanjala pozamašan komad neba. Ispred njih pomaljale su se umanjene reke i jezera, razdvojene zelenosmeđim mrljama. 'Cikli su zadržali svoje položaje, bili su dosta udaljeni jedan od drugog i obrazovali su dijamantsko ustrojstvo. Sa ove udaljenosti ličili su na srebrne insekte, međusobno veoma slične. Luis se nalazio na čelu. Sećanje mu je reklo da se Govornik nalazio u smeru okretanja; Nesus suprotno od smera okretanja, a Tila je predstavljala zaštitnicu. U smeru okretanja, gde se nalazila planina, izgledalo je kao da visi nit prašine, nalik na trag koji za sobom ostavlja džip krećući se kroz pustinju, ali mnogo veći. Mora da je bio veći, mada se sa ove udaljenosti videla samo nit... "Da li si budan, Luise?"

"'Bro jutro, Nesuse. Jesi li ti upravljao sve vreme?" "Pre nekoliko sati prepustio sam upravljanje Govorniku. Primetićeš da smo već prešli sedam hiljada milja." "Aha." Bio je to samo sićušan deo razdaljine koju će još morati da prevale. Luis je izgubio osećaj razdaljine, jer se celog života koristio mrežom prenosnih kabina. "Pogledaj iza nas", reče on. "Vidiš onaj trag prašine? Imaš li neku ideju šta bi to moglo biti?" "Naravno. Mora da je to isparena stena nastala pri našem meteorskom spuštanju, koja se kondezovala u atmosferi. Nije imala vremena da se staloži usled prevelike zapremine." "Oh. Ja sam mislio na oluje prašine... Tanj, vidi koliko smo odmakli!" Trag prašine mora da je bio dugačak najmanje nekoliko hiljada milja, ako je bio isto onoliko udaljen kao i brod. Nebo i zemlja predstavljali su dve pljosnate ploče, beskrajno široke i priljubljene jedna uz drugu; a ljudi su bili mikrobi koji puze između ploča... "Povisio se vazdušni pritisak." Luis odvoji pogled od nestajuće tačke. "Šta si rekao?" "Pogledaj na svoj manometar. Mora da smo se nalazili bar dve hiljade milja iznad sadašnjeg nivoa kada smo se spustili." Luis naruči sledovanje cigle za doručak. "Da li je važno koliki je vazdušni pritisak?" "Moramo zapaziti sve pojedinosti u nepoznatoj sredini. Nikada se ne zna koji detalj može postati važan. Na primer, planina koju smo izabrali kao orijentir postaje sve krupnija iza nas. Mora da je čak veća nego što smo mislili. Zatim, šta je s tom srebrnosjajnom tačkom ispred nas?" "Gde?" "Gotovo na zamišljenoj liniji obzorja, Luise. Pravo napred." Traganje je ispalo kao da je pokušao da otkrije neki sitan detalj, posmatrajući postrance mapu. Ali Luis ju je ipak pronašao: svetao odsjaj ogledala, nešto malo veći od tačke. "Odsjaj sunca. Šta bi to moglo biti? Stakleni grad?" "Nemoguće." Luis se nasmeja. "Suviše si učtiv. Mada je veliki kao stakleni grad. Ili je to jedno jutro ogledala. Možda je posredi veliki teleskop, reflektorskog tipa."

"Onda je verovatno napušten." "Kako to?" "Znamo da se ova civilizacija vratila divljaštvu. Zašto bi inače dozvolili da se prazne oblasti prometnu u pustinju?" Luis je jednom poverovao u to. Sada... "Možda suviše uprošćavaš. Prstenasti svet je veći nego što smo mislili. Čini mi se da na njemu ima mesta i za divljinu i za civilizaciju i za bilo šta što dolazi između." "Civilizacija naginje širenju, Luise." "Aha." U svakom slučaju saznaće sve o svetloj tački. Nalazila se tačno na njihovom putu. Nije bilo slavine za kafu. Luis je upravo gutao poslednju ciglu iz sledovanja za doručak kada je primetio dva zelena svetla na signalnoj tabli. U prvi mah su ga zbunila, a zatim se seti da je prošle noći isključio Tilu i Govornika iz interkoma. On ih ponovo uključi. "Dobro jutro", reče Govornik. "Jesi li video svitanje, Luise? Izazvano je veštački." "Video sam. 'Bro jutro, Tila." Tila nije odgovorila. ' Luis pažljivije pogleda. Tila je bila opčinjena, zanesena poput nekoga ko je dostigao Nirvanu. "Nesuse, da li si primenio tasp na moju žensku?" "Ne, Luise. Zašto bih?" "Koliko je dugo ovakva?" "Kakva?" upita Govornik. "Nisam uspostavljao skoro s njom vezu, ako na to misliš." "Mislim na njen izgled, tanj!" Tilin lik je lebdeo na njegovoj signalnoj tabli, zagledan u beskraj kroz Luisovu glavu. Bila je tiha i potpuno srećna. "Izgleda opuštena", reče kzin, "i kao da joj je udobno. Jedna od čistijih nijansi ljudskog izraza..." "Ostavi se toga. Spusti nas, hoćeš li? Zapala je u trans visoravni." "Ne razumem."

"Samo nas spusti." Luis je izdržao mučno razdoblje slobodnog pada od oko jedne milje pre nego što Govornik ponovo uključi potisak. Posmatrao je Tilin lik da bi primetio neku reakciju, ali ništa nije uočio. Bila je vedra i mirna. Uglovi usana veoma su joj se lagano uzdigli. Luis je bio ljut kada su se spustili. Znao je nešto malo o hipnozi: mrvice i ogrisci informacija kakve čovek sakupi nakon preko dve stotine godina gledanja trodimenzionalaca. Kad bi samo mogao da se seti... Zeleno i smeđe razložiše se na polje, šumu i srebrnastu nit potoka. Pod njima se nalazila bujna, divlja zemlja, zemlja kakvu bi ravnozemci očekivali da nađu na nekom kolonizovanom svetu, i tim je šteta bila veća. "Probaj da nas spustiš u dolinu", reče Luis Govorniku. "Želeo bih da joj onemogućim da vidi obzorje." "U redu. Predlažem da se ti i Nesus otkačite od automatskog pilota i da me sami pratite pri spuštanju. Ja ću spasiti Tilu." Dijamant letcikla se rasturi i pregrupisa se. Govornik krenu prema luci i u smeru okretanja, prema potoku na koji mu je Luis ranije ukazao. Ostali su ga sledili. Kada se nađoše nad potokom, još su se spuštali. Govornik krete u smeru okretanja da bi nastavio istim kursom. Ali sada je praktično puzio kroz vazduh, upravo iznad vrhova drveća. Tragao je za nekom čistinom na obali. "Biljke su veoma slične zemaljskim", reče Luis. Tuđinci zarogoboriše u znak slaganja. Grupa zaokrenu okukom potoka. Domorci su se nalazili u sredini proširenog dela potoka. Bacali su mrežu za ribolov. Kada je niz 'cikla došao u njihov vidokrug, domorci podigoše pogled. Jedan dug trenutak čak se ni ne pokrenuše, sem što ispustiše mrežu; buljili su uvis, otvorenih usta. Luis, Govornik i Nesus svi su reagovali na isti način. Uzleteše pravo uvis. Domoroci se prometnuše u tačke; potok u krivudavu srebrnu nit. Bujna, divlja šuma zamagli se u zelenosmeđu oblast. "Prebacite se na automatskog pilota", uzviknu Govornik, nedvosmislenim tonom naređenja. "Spustiću nas negde drugde."

Mora da je naučio taj zapovednički ton isključivo za slučajeve kada ima posla sa ljudskim bićima. Dužnosti ambasadora, pomisli Luis, bile su stvarno raznovrsne. Tila očito ništa nije primetila. Luis reče: "Dakle?" "Bili su to ljudi", reče Nesus. "Ljudi, je l' da? Pomislio sam da možda imam priviđenja. Kako bi ljudi mogli da stignu dovde?" Ali niko ne pokuša da odgovori.

12. BOŽJA PESNICA Spustili su se na jednu čistinu u divljini, okruženu niskim brdima. Brda koja su skrivala lažno obzorje i sjaj luka koga je potamnela dnevna svetlost mogla su predstavljati prizor sa bilo kog ljudskog sveta. Trava nije baš predstavljala pravu travu, ali bila je zelena i tkala je tepih upravo preko onih mesta koja je trebalo da budu prekrivena travom. Bilo je tu još zemlje, stena i grmova sa zelenim lišćem i mnoštvom uobičajenih čvornovatih kvrga. Vegetacija je, kako je Luis već primetio, bila jezivo nalik zemaljskoj. Grmlje se nalazilo upravo tamo gde bi neko i očekivao da ga nađe, goleti tamo gde bi inače trebalo da budu. Prema instrumentima u skuterima, biljke su se poklapale sa zemaljskim sve do molekularnog nivoa. Ako je Luisa i Govornika povezivao neki daleki virusni predak, onda je i drveće ovog sveta moglo za obojicu tvrditi da su mu braća. Bila je tu i jedna biljka od koje bi se mogla napraviti lepa živa ograda. Ličila je na drvo; ali najpre se pela pod uglom od četrdeset pet stepeni, pravila lisnatu krunu, zatim se spuštala takođe pod istim uglom, pa uranjala korenjem u tle, da bi se potom ponovo dizala pod četrdeset pet stepeni... Luis je video nešto slično na Gamidžiju; ali ovaj red trouglova bio je sjajno zelen i korasto smeđ, a to su bile boje života na Zemlji. Luis je nazva laktasti koren. Nesus stade da se vrzma po maloj šumskoj čistini, sakupljajući biljke i insekte za istraživanje u mini laboratoriji svog skutera. Imao je na sebi skafander, poluprovidni balon sa tri čizme i dva rukavičasta usna dela. Ništa na Prstenastom svetu nije moglo da ga napadne, pre nego što probije tu barijeru: nikakva grabljivica, ni insekt, niti zrno polena, ni spora gljive, ni molekul virusa. Tila Braun je sedela opkoračke na letciklu, dok su joj pre velike nego prefinjene ruke nehajno počivale na kontrolama. Uglovi usta bili su joj podignuti blago naviše. Održavala je ravnotežu uprkos ubrzanju letcikla; izgledala je opuštena, pa ipak oprezna, ističući linije i obline svoga tela kao da pozira za akt. Njene zelene oči gledale su kroz Luisa Vua i kroz barijeru od niskih brda, da bi videle beskraj na apstraktnom obzorju Prstenastog sveta. "Ne razumemo", reče Govornik. "U čemu je u stvari problem? Ona ne spava, pa ipak na neki čudan način uopšte ne reaguje."

"Duboka hipnoza", reče Luis Vu. "Sama će je se osloboditi." "Znači ne nalazi se ni u kakvoj opasnosti?" "Sada ne. Plašio sam se da ne padne sa 'cikla, ili ne učini nešto ludo sa komandama. Ovde na zemlji sasvim je sigurna." "Ali zašto uopšte ne obraća pažnju na nas?" Luis pokuša da mu objasni. U asteroidnom pojasu ljudi provode pola svoga života vozeći brodove jednosede između stena. Oni određuju svoj položaj prema zvezdama. Rudari na Pojasu običavaju da satima posmatraju zvezde: svetle, brze luke brodova jednoseda na fusioni pogon, spore svetlosti asteroida u pokretu i utrvđene tačke - zvezde i galaksije. Čovek može da izgubi dušu među belim zvezdama. Mnogo kasnije će shvatiti da mu je telo delalo za njega, upravljalo brodom dok mu je um putovao kraljevstvima kojih ne može da se seti. To zovu daleki pogled. Opasan je. Čovekova duša se ne vraća uvek. Na velikoj, ravnoj visoravni planine Pogledajga, čovek može stajati na ivici praznine i gledati dole u beskraj. Planina je visoka svega četrdeset milja; ali pogled ljudskog oka, klizeći niz obronak planine, ponire u beskraj kroz čvrstu izmaglicu koja skriva podnožje planine. Prazna izmaglica je bela, bezoblična i jednoobrazna. Nepromenjena se pruža od užljebljenog boka planine do obzorja sveta. Praznina je u stanju da zgrabi ljudski um i da ga drži, tako da on stoji smrznut i zanesen na ivici večnosti sve dok neko ne dođe i otrgne ga. To zovu Trans visoravni. Isti je slučaj i sa obzorjem Prstenastog sveta... "Ali sve je to samohipnoza", reče Luis. On se zagleda u devojčine oči, koje su nemirno bludile u daljinu. "Verovatno bih mogao da je oslobodim, ali zašto da rizikujem? Neka spava." "Ne razumem hipnozu", reče Govornik-Životinjama. "Znam za nju, ali je ne razumem." Luis klimnu. "To me ne iznenađuje. Kzini ne bi bili dobri medijumi. Kao ni lutkari, uostalom." Dodao je to zato što je u međuvremenu Nesus odložio sakupljene primerke nepoznatog života i tiho im se pridružio. "Možemo da proučavamo ono što ne razumemo", reče lutkar.