16. KARTOGRAFSKA SOBA Kartografska soba se nalazila na samom vrhu zamka, što joj je davalo još veći značaj. Luis se zaduvao. Morao je dobrano da se napregne. Kzin nije trčao, ali hodao je brže od čoveka. Luis stiže na odmorište kad je Govornik promicao kroz dvostruka vrata pred njim. Kroz prorez Luis ugleda vodoravnu traku crnila, osam inča široku i tri stope dignutu iznad tla. On pogleda preko nje tražeći sličnu traku bebinje plavog, išpartanu ponoćnim plavim pravougaonicima; i ugleda je. Premija. Luis zastade na dovratku, razgledajući pojedinosti. Minijaturni Prstenasti svet bio je velik gotovo kao cela prostorija, koja je bila kružnog oblika i imala možda čak sto dvadeset stopa u prečniku. U središtu kružne mape nalazio se pravougaoni ekran, postavljen na postolje i okrenut od vrata, ali predviđen za okretanje. Visoko na zidovima nalazilo se deset pokretnih globusa. Bili su različitih veličina i okretali su se različitim brzinama; ali svi su bili obojeni karakterističnom raskošno plavom bojom sa uskovitlanom belom skramom, tako da su ličili na svetove slične Zemlji. Ispod svakog globusa nalazila se mapa konusnog preseka. "Proveo sam noć ovde, radeći", reče Govornik. Stajao je iza ekrana. "Imam mnogo toga da ti pokažem. Dođi ovamo." Luis se saže da prođe ispod Prstena, ali ga zaustavi jedna pomisao. Čovek sokoljeg lika koji je vladao salom za bankete, nikada ne bi tako postupio, čak ni pri ulasku u ovo svetilište nad svetilištima. Luis krenu pravo na Prsten, prođe kroz njega i uveri se da je posredi samo holo projekcija. Zaustavi se pored kzina. Kontrolne table okruživale su ekran. Dugmad je izgledala velika i masivna, napravljena od srebra; svako je bilo izrezbareno u obliku glave neke životinje. Table su se ocrtavale u vrtložjima i krivinama. Nakinđureno, pomisli Luis. Dekadentno? Ekran je bio osvetljen, ali nije uveličavao. Gledati u njega bilo je isto kao i gledati na Prstenasti svet iz blizine senkovitih kvadrata. Luis oseti da ga prože dja vu. "Regulisao sam ga ranije", reče kzin. "Ako se dobro sećam..."
On dodirnu jedno dugme i vidik stade da se širi takvom brzinom da se Luis maši za regulator. "Želim da ti pokažem zidni obod. Rrr, malo..." On dodirnu drugo dugme divljeg lika i vidno polje kliznu dalje. Gledali su preko ivice Prstenastog sveta. Negde su se nalazili teleskopi koji su im omogućavali ovaj pogled. Gde? Postavljeni na senkovitim kvadratima? Gledali su odozgo na hiljadama milja visoke planine. Vidik se i dalje širio kada Govornik pronađe još preciznije komande. Luisa zadivi kako se planine, postavši tako stvarne zbog svoje veličine, odjednom nađoše presečene senkom svemira oštrom poput noža. A onda ugleda ono što se protezalo preko vrhova planina. Iako je to bila samo linija srebrnastih tačaka, znao je šta bi to moglo biti. "Linearni ubrzivač." "Da", reče Govornik. "Bez prenosnih kabina, to je jedini praktičan način na koji se mogu prevaljivati udaljenosti na Prstenastom svetu. Mora da im je to bio glavni transportni sistem." "Ali nalazi se na visini od preko hiljadu milja. Liftovi?" "Pronašao sam kanale za liftove svuda duž zidnog oboda. Tamo, na primer." Sada je srebrna nit već predstavljaIa liniju sićušnih petlji, široko razmaknutih koje su od pogleda odozdo skrivali planinski vrhovi. Tanka cev, koja se jedva mogla razabrati, protezala se od petlje, pa niz obronak planine, do sloja oblaka na dnu atmosfere Prstenastog sveta. Govornik reče: "Elektromagnetske petlje veoma su guste oko kanala za liftove. Inače su razdvojene milionima milja. Pretpostavljam da su one potrebne samo za pokretanje, zaustavljanje i upravljanje. Kola su se mogla ubrzati do slobodnog pada, a zatim nastaviti kretanje po inerciji oko oboda pri relativnoj brzini od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi da bi se zaustavila blizu cevi za lift pomoću druge skupine petlji." "Čoveku bi bilo potrebno do deset dana da dospe na željeno odredište. Ne računajući ubrzanje." "Sitnica. Potrebno ti je šezdeset dana da stigneš do Srebrnih Zraka, ljudskog sveta koji je najudaljeniji od Zemlje. A četiri puta toliko da pređeš s jednog na drugi kraj poznatog svemira." "Tačno. A životni prostor na Prstenastom svetu bio je veći od prostora koji je obuhvaćen poznatim svemirom. Ovu stvar su sagradili zbog prostora." Luis upita: "Da li si primetio neki znak
kretanja? Da li se neko još koristi linearnim akceleratorom?" "Pitanje je besmisleno. Dopusti da ti pokažem." Vidik se promeni, skliznu u stranu, lagano se uvećavajući. Bila je noć. Tamni oblaci promicali su nad tamom tla, a tada... "Gradska svetlost!" Luis proguta knedlu. Došlo je tako iznenada. "Znači nije sve mrtvo. Možemo dobiti pomoć." "Ne mislim tako. Ovo ćemo verovatno teško pronaći... ah." "Do vraga!" Zamak, očito njihov vlastiti zamak, lebdeo je spokojno iznad polja svetlosti. Prozori, neon, matice lebdećih čestica svetlosti koje mora da su predstavljale vozila... zgrade čudnih oblika u vazduhu... divno. "Trake. Tanj! Gledamo stare trake. A pomislio sam da je to direktan prenos." Za jedan sjajan trenutak izgledalo je da je njihovoj potrazi došao kraj. Osvetljeni, uzavreli gradovi, naznačeni za njih na karti... ali te slike mora da su vekovima stare, civilizacijama stare. "I ja sam u to verovao mnogo časova prošle noći. Nisam uspeo da odgonetnem istinu sve dok mi se potpuno nisu izjalovili napori da pronađem hiljadama milja velik meteorski krater koji je napravio Lažov pri spuštanju." Ostavši bez reči Luis potapša kzina po nagom ljubičastom ramenu. Nastojao je da dosegne što je više mogao. Kzin ne obrati pažnju na taj izraz prisnosti. "Pošto sam odredio gde se nalazi zamak, stvari su se brzo razvijale. Posmatraj." On brzo prebaci vidno polje prema luci. Tamna zemlja se zamagli i izgubiše se sve pojedinosti. Zatim se nadoše iznad tamnog okeana. Izgledalo je kao da se kamera povlači... "Vidiš? Zaton jednog od glavnih slanih okeana nalazi nam se na putu prema obodnom zidu. Sam okean je nekoliko puta veći od bilo kog mora na Kzinu ili Zemlji. Zaton je veliki kao naš najveći okean." "Još jedno odugovlačenje! Zar ga ne možemo preskočiti?" "Možda i možemo. Ali suočili bismo se sa još većim odugovlačenjem." Kzin posegnu za dugmetom. "Stani. Želim da pobliže pogledam te grupe ostrva." "Zašto, Luise? Da bismo mogli da se zaustavimo zbog zaliha?" "Ne... Vidiš li kako teže da obrazuju skupine izdeljene širokim prugama duboke vode? Uzmimo na primer tu grupu tamo." Luis
prstom zaokruži prikaz na ekranu. "A sada pogledaj kartu." "Ne razumem." "Ta skupina u onome što si nazvao zaton i ona mapa iza tebe. Kontinenti na kupastoj projekciji pomalo su izobličeni... Vidiš li sada? Deset svetova, deset skupina ostrva. Nisu u razmeri jedan prema jedan; ali kladio bih se da je ovo ostrvo veliko kao Australija, a prvobitni kontinent na globusu ne izgleda veći od Evroazije." "Kakva grozna šala. Luise, da li je ovo tipično ljudski smisao za humor?" "Ne, ne, ne. Osećanje! Sem..." "Da?" "Nisam se toga setio. Prvo pokolenje... morali su da odbace svoje svetove, ali želeli su da zadrže bar nešto od onoga što su gubili. Tri pokolenja kasnije to bi izgledalo smešno. Uvek je tako." Kada se kzin uverio da je Luis završio, on snebivljivo upita: "Da li vi ljudi mislite da razumete kzine?" Luis se nasmeja i odmahnu glavom. "Dobro", reče kzin i promeni temu. "Noćas sam neko vreme proveo ispitujući najbližu svemirsku luku." Stajali su u središtu minijaturnog Prstenastog sveta, gledajući kroz pravougaoni prozor u prošlost. Prošlost koju su videli predstavljala je veličanstveno dostignuće. Govornik je upravio ekran na svemirsku luku, prema širokoj isturenoj grbini na spoljašnjoj strani obodnog zida. Posmatrali su kako se preteći cilindar zatupljenog vrha, sa hiljadu osvetljenih prozora, spušta u elektromagnetska pristupna polja. Polja su sijala u pastelnim nijansama, verovatno zato da bi operatori mogli njima vizuelno da upravljaju. "Traka ima petlje", reče Govornik. "Posmatrao sam neko vreme noćas. Putnici kao da ulaze direktno u obodni zid, kao da se koristi neki osmotski proces." "Aha." Luis je bio veoma potišten. Grbina svemirske luke nalazila se daleko u smeru okretanja... na takvoj udaljenosti da je dosad pređeni komad puta bio zanemarljivo mali. "Gledao sam poletanje broda. Ne koriste linearne akceleratore. Njih upotrebljavaju jedino za spuštanje, da bi prilagodili brzinu broda brzini svemirske luke. Pri poletanju jednostavno izbacuju brod u vaseljenu.
Baš kao što je listojed pretpostavio, Luise. Sećaš se rasporeda kapija? Prstenasti svet lako postiže brzinu okretanja potrebnu za rad polja usisne crpke. Luise, slušaš li?" Luis se trže. "Izvini. Sada jedino mogu da mislim na činjenicu da nam se put produžava za daljih sedam stotina milja." "Mogao bi se iskoristiti glavni transportni sistem, mali linearni akcelerator na vrhu zidnog oboda." "Ne verujem. Verovatno je uništen. Civilizacija teži da se širi ako postoji transportni sistem koji bi joj to omogućio. Čak i ako bismo mogli da ga stavimo u pogon, ne krećemo se u pravcu kanala za lift." "To je tačno", reče kzin. "Pokušao sam da pronađem neki kanal." Na pravougaonom ekranu, brod je stajao na tlu. Lebdeći kamioni prineše spojnu cev do glavne komore letelice. Putnici se izliše u cev. "Da promenimo odredište?" "Ne možemo. Svemirska luka još je najizglednija." "Misliš?" "Nego šta, tanja mu! Ovoliki koliki je, Prstenasti svet je u stvari kolonija. A na kolonijama civilizacija se uvek koncentriše oko svemirske luke." "A to je zato što tu dolaze letelice sa rodnog sveta, noseći vesti o tehnološkim novinama. Ali mi se držimo pretpostavke da su žitelji Prstenastog sveta zauvek napustili svoje rodno stanište." "Ali brodovi još mogu dolaziti", reče uporno Luis. "Sa napuštenih svetova! Iz dalekih vekova! Usisne letelice podložne su relativnosti, vremenskoj diletaciji." "Nadaš se da ćeš naići na starog astronauta koji pokušava da domoroce poduči starim, zaboravljenim veštinama. Možda si u pravu", reče Govornik. "Ali mene je iznurilo ovo ustrojstvo, a svemirska luka je veoma daleko. Šta bih još mogao da ti pokažem na karti ekrana." Odjednom Luis upita: "Koliko smo prešli od kada smo napustili Lažova?" "Rekoh ti da nisam mogao da pronađem krater koji je nastao prilikom udara. Mogu samo da nagadam kao i ti. Ali znam koliko još imamo da prevalimo. Od zamka do zidnog oboda ima otprilike dve
stotine hiljada milja." "Dugačak put... Ali mora da si pronašao planinu." "Nisam." "Onu veliku. Božju pesnicu. Gotovo smo udarili u njen obronak." "Nisam." "To mi se ne dopada. Da nismo možda skrenuli sa kursa, Govorniče? Trebalo je da pronađeš Božju pesnicu jednostavno tako što bi se vraćao nadesno od zamka." "Ali nisam", reče neopozivo Govornik. "Želiš li još nešto da vidiš? Na primer, postoje prazne oblasti. Možda je na tim mestima traka izlizana, ali pala mi je na pamet mogućnost da su neka mesta na Prstenastom svetu skrivana zato što su predstavljala tajnu." "Ali morali bismo da odemo tamo da bismo to doznali." Govornik se iznenada okrete prema dvostrukim vratima, a uši mu se raširiše poput lepeze. Odjednom se spusti na sve četiri i skoči. Luis trepnu. Zbog čega li je to uradio? A zatim začu... Bez obzira na dugotrajnu upotrebu, postrojenja u zamku radila su gotovo nečujno. Sada je, međutim, kroz dvostruka vrata dopiralo tiho brujanje. Govornik se više nije video. Luis izvuče svoj reflektorski laser i oprezno krete za njim. Pronašao je kzina na vrhu stepeništa. Odložio je oružje a zatim su zajedno nastavili da posmatraju Tilu kako se vozi prema njima. "Idu samo nagore", reče im Tila. "Ne nadole. One između šestog i sedmog sprata uopšte ne rade." Luis postavi očigledno pitanje: "Kako si ih pokrenula?" "Treba samo uhvatiti rukom ogradu i gurnuti je napred. Neće da rade ako se ne držiš. Radi sigurnosti. Slučajno sam to pronašla." "Ma nemoj! Prevalio sam deset spratova jutros. Koliko si ti prepešačila pre nego što si pronašla?" "Nijedan. Krenula sam po doručak, saplela se o prvi stepenik i ščepala rukom ogradu." "Tačno. Slaže se." Tila je izgledala povredeno. "Nisam ja kriva što si ti..." "Izvini. Da li si doručkovala?" "Ne. Gledala sam ljude kako se kreću ispod nas. Da li ste znali da se tačno ispod zdanja nalazi javni trg?"
Govornikove uši se širom rastvoriše. "Stvarno? I nije napušten?" "Ne. Pristižu odasvud, celog jutra. Do sada mora da ih ima na stotine." Ona se nasmeši poput svitanja. "I pevaju." Duž hodnika zamka nalazila su se proširenja. U svakoj niši bili su prostrti ćilimi, postavljeni ležajevi i stolovi, očito zbog toga da bi svaka grupa šetača mogla da obeduje tamo gde joj se dopada, ma gde se nalazila. U jednom takvom kutku za ručavanje, blizu 'nivoa podruma' zamka, nalazio se dugačak prozor koji se savijao pod pravim uglom tako da je zahvatao pola zida i pola poda. Luis se malo zaduvao sišavši sa desetog sprata. Zadivio ga je sto za ručavanje. Površina mu je bila izvajana; no, ivice su bile tako uobličene i rasporedene da su navodile na pomisao da je reč o tanjirima za supu, salatu ili maslac, odnosno o plitkim zdelama ili podmetačima za krčage. Upotrebljivan decenijama ili stolećima, čvrsti beli materijal stekao je patinastu prevlaku. "Nisu koristili tanjire", poče Luis naglas da misli. "Sipali su hranu u ulegnuća, a posle jela oprali sto." Izgledalo je nehigijenski, ali... "Nisu doneli ovamo muve, komarce ili vukove. Zašto bi onda doneli bakterije?" "Crevne bakterije", odgovori on sam sebi. "Za varenje. A ako jedna bakterija mutira, postaje opasna..." U međuvremenu, izgubili su svaku imunost. Da li je na taj način izumrla civilizacija Prstenastog sveta? Svakoj civilizaciji potreban je minimalan broj članova da bi se održala. Tila i Govornik nisu obraćali pažnju na njega. Klečali su na savijutku prozora, gledajući dole. Luis pođe da im se pridruži. "Još su tamo", reče Tila. I odista su bili. Luis proceni da ga promatra bar hiljadu ljudi. Sada nisu pevali. "Ne mogu znati da smo ovde", reče on. Govornik uzvrati: "Možda obožavaju zdanje." "Čak i da je tako, ne mogu to raditi svakog dana. Suviše smo daleko od ivice grada. Ne bi mogli da stignu na polja." "Možda smo se zadesili ovde na neki naročiti dan, sveti dan." Tila ređe: "Možda se nešto dogodilo noćas. Nešto izuzetno, kao što je naš dolazak, ako nas je neko ipak primetio. Ili kao ono." Ona upre prst. "Razmišljao sam o tome", reče Govornik. "Koliko već pada?"
"Sigurno od kada sam se probudio, a verovatno i duže. Liči na kišu ili na neku novu vrstu snega. Milja za miljom žice sa senkovitih kvadrata... Šta mislite zašto pada ovde?" Luisu, pade na um šest miliona milja razdaljine između vlakna pokidanog u sudaru sa Lažovom... koje je padalo zajedno sa Lažovom prema Prstenastom svetu, odnosno približno istim kursom. Gotovo da i nije bilo čudno što su naišli na deo tog ogromnog vlakna. Raspoloženje ga nije dugo držalo. "Slučajnost", reče on. "U svakom slučaju, visi posvuda i verovatno pada još od sinoć. Domoroci mora da od ranije obožavaju dvorac zato što leti." "Razmislite", reče lagano kzin. "Ako inženjeri Prstenastog sveta treba danas da se pojave, spuštajući se iz ovog lebdećeg zamka, to će biti primljeno kao nešto primereno, a ne iznenađujuće. Luise, da probamo Božji Gambit?" Luis se okrenu da odgovori... ali nije uspeo. Mogao je samo da pokuša da napravi bezizrazno lice. Možda bi mu to i pošlo za rukom, ali Govornik stade da objašnjava Tili: "Luis pretpostavlja da bismo možda više postigli kod domorodaca ako bismo se predstavili kao inženjeri Prstenastog sveta. Ti i Luis biste izigravali akolite, a Nesus zarobljenog demona; ali možemo se nadati uspehu i bez njega. Ja bi trebalo da budem više božanstvo nego inženjer, neka vrsta boga rata..." Tila stade da se smeje, a ni Luis više ne izdrža. Osam stopa visok i neljudski širok u ramenima i bedrima, kzin je bio suviše veliki i suviše zubat da bi ulivao nešto drugo sem straha, čak i ovako oprljen. Mačkolik rep uvek mu je predstavljao najmanje upečatljiv deo. Sada mu je sva koža bila iste te boje: bebinje roze, prošarana bledoljubičastim kapilarima. Bez krzna koje bi mu prekrivalo glavu, uši su mu ličile na neotvorene ružičaste suncobrane. Narandžasto krzno prekrivalo mu je oči poput domino maske, a na produžetku leđa kao da mu je izrastao vlastiti jastuk za sedenje. Sve je postalo još smešnije zbog opasnosti koja se krila u ismejavanju jednog kzina. Presamićen, sa rukama prekrštenim na trbuhu, smejući se bezglasno, jer nije mogao da udahne, Luis krenu unazad prema nečemu za što se nadao da je stolica. Neljudski velika ruka ščepa ga za rame i podiže visoko. I dalje
zgrčen od smeha, Luis se nađe oči u oči sa kzinom i začu: "Moraš mi objasniti ovo tvoje ponašanje, Luise." Luis uloži ogroman napor da progovori: "Neka vrsta boga rata", reče on i ponovo se zaceni. Tila je štucala od smeha. Kzin ga spusti na stolicu i sačeka da ga prođe napad. "Jednostavno, nisi dovoljno upečatljiv da bi izigravao boga", reče Luis nekoliko minuta kasnije. "Sve dok ti ponovo ne izraste krzno." "Ali ako golim rukama rastrgnem nekoliko ljudi, možda će me onda poštovati." "Poštovaće te iz daljine, krijući se. To nam ne bi koristilo. Ne, moraćemo da sačekamo krzno. Čak i tada, biće nam potreban Nesusov tasp." "Ne računaj na lutkara." "Ali..." "Kažem da ne računaš na lutkara. Kako ćemo da stupimo u vezu sa domorocima?" "Ti ćeš morati da ostaneš ovde. Pogledaj šta još možeš da naučiš u kartografskoj sobi. Tila i ja", reče Luis, a onda se iznenada seti. "Tila, ti nisi videla kartografsku sobu." "Kakva je?" "Ostani ovde i neka ti je Govornik pokaže. Sam ću sići. Vas dvoje me možete pratiti pomoću komunikacionog diska i priteći mi upomoć ako zagusti. Govorniče, daj mi svoj reflektorski laser." Kzin zagunđa, ali ipak pruži reflektorski laser. Još je imao modifikovani Slejverov dezintegrator. Na visini od hiljadu stopa, Luis začu kako se sveta tišina pretvara u zaprepašćeno mrmljanje; znao je da su ga ugledali u vidu svetle mrlje koja se odvojila od prozora zamka. On nastavi ka njima. Mrmljanje nije samo od sebe utihnulo. Bilo je ugušeno. Mogao je da uoči razliku. Zatim poče pevanje. "Razvučeno je", kazala je Tila. "Nema ritma i zvuči jednolično." Luis je odlutao u mislima, tako da ga je pevanje iznenadilo. Bilo je mnogo bolje nego što je očekivao. Pretpostavljao je da pevaju u dvanaestonskoj lestvici. Osmotonska lestvica koja se koristila na većini ljudskih svetova bila je, zapravo, slična dvanaestonskoj, uz neke manje razlike. Nikakvo
čudo što je Tili zvučala jednolično. Da, bilo je jednolično. Bila je to crkvena muzika, lagana i svečana, ponavljala se i bila je neskladna. Ali ipak je zvučala veličanstveno. Trg je bio ogroman. Hiljadu ljudi predstavljalo je ogromno mnoštvo nakon samotnih nedelja; ali trg je mogao da primi deset puta toliko. Zvučnici bi im pomogli da skladno pevaju, ali nije bilo zvučnika. Jedan izdvojen čovek mahao je rukama sa postolja na sredini trga. Ali masa nije gledala u njega. Svi pogledi bili su upravljeni uvis, prema Luisu Vuu. Zbog svega toga muzika je bila divna. Tila nije mogla da oseti tu lepotu. Muzika koju je ona poznavala poticala je sa snimaka i trodimenzionalnih setova sa neizbežnim sistemom mikrofona. Ta vrsta muzike mogla se pojačavati, ispraviti, glasovi su se mogli umnožiti ili pojačati, loše deonice izbaciti. Tila Braun nikada nije čula muziku uživo. Luis Vu jeste. On uspori 'cikl da bi nervnim završecima pružio vremena da se naviknu na njen ritam. Setio se velikih javnih pojanja na stenama iznad Krahograda, gomila koje su se mogle pohvaliti dvaput većim brojem ljudi i pesmama koje su zbog toga i još zbog nečega drugačije zvučale; jer i Luis Vu je pevao. A sada, pošto je pružio vremena muzici da zatitra u njemu, uši počeše da mu se privikavaju na pomalo oštre i jednolične tonove, na mešanje glasova, ponavljanje, na laganu veličanstvenost himne. On uhvati sebe kako se sprema da zapeva. To nije dobra ideja, pomisli i nastavi da spušta 'cikl prema trgu. Na postolju u sedištu trga nekada se nalazila statua. Luis prepoznade stopala nalik na ljudska, svako četiri stope dugačko, koja su označavala mesto gde se uzdizao kip. Sada je na postolju bio smešten trouglasti oltar, a okrenut leđima njemu stajao je čovek koji je mahao rukama dok su ljudi pevali. Odsev ružičastog povrh sive odore... Luis zaključi da čovek ima na glavi šlem, možda od ružičaste svile. Odlučio je da se spusti na samo postolje. Upravo je dodirnuo tle, kada se dirigent okrete licem prema njemu. Od iznenađenja, umalo nije uništio 'cikl. Luis je, u stvari, video ružičastu lobanju. Jedinstvenu u ovoj gomili glava nalik na zlatne cvetove, sa licima obraslim plavom
dlakom i očima koje su kroz nju provirivale, lice ovog čoveka bilo je glatko kao i lice Luisa Vua. Jednim otresitim gestom, dlanova okrenutih nadole, čovek zadrža poslednju otpojanu notu... ostavi je da potraje više sekundi... a zatim je preseče. Trenutak kasnije, sa ivica trga nahrupiše njeni poslednji treptaji. Sveštenik se suočio s Luisom Vuom u iznenadnoj tišini. Nije izgledao niži od Luisa Vua, što znači da je bio visok za domoroca. Koža na licu i lobanji bila mu je veoma bleda, gotovo poluprozirna, kao kod albina sa Uspesmo. Mora da se obrijao pre mnogo časova žiletom koji nije bio dovoljno oštar, pošto su sivkaste čekinje počele da se pojavljuju posvuda sem oko očiju. Obratio mu se prekornim tonom, ili je bar tako izgledalo. Disk za prevođenje smesta reče: "Najzad ste došli." "Nismo znali da nas očekujete", reče Luis iskreno. Nije bio dovoljno samopouzdan da pokuša sa Božjim Gambitom koji bi počivao na njemu. Za vreme dugog života naučio je da se dosledna gomila laži može đavolski upetljati. "Puštaš kosu na glavi", reče sveštenik. "To onda znači da nisi baš čistokrvan, Inženjeru." Znači u tome je stvar! Rasa Inženjera mora da je bila potpuno ćelava; ovaj sveštenik ih verovatno oponaša izbrijavajući nežnu kožu tupim žiletom. Ili... su Inženjeri upotrebljavali kremu za depilaciju, odnosno nešto podjednako delotvorno samo zato što je to bilo moderno? Sveštenik je veoma ličio na žičani portret iz sale za bankete. "Moja krv te se ne tiče", reče Luis, rešivši na taj način problem. "Na putu smo prema obodu sveta. Šta nam možeš reći o našem putu?" Sveštenik je bio vidno zbunjen. "Ti od mene tražiš obaveštenja? Ti, Inženjeru?" "Ja nisam Inženjer." Luis je bio spreman da aktivira sonični nabor. Ali sveštenik je izgledao još zbunjeniji. "Zašto si onda polućelav? Kako letiš? Da li si ukrao tajne sa Nebesa? Šta tražiš ovde? Da li si došao da ukradeš moje vernike?" Izgleda da je poslednje pitanje bilo važno. "Na putu smo prema obodu. Sve što tražimo jesu obaveštenja."
"Vaši odgovori su sigurno u Nebesima." "Ne budi neozbiljan sa mnom", reče Luis ujednačenim glasom. "Ali došao si pravo sa Nebesa! Video sam te!" "Oh, zamak! Prošli smo kroz zamak, ali nismo mnogo saznali. Na primer, da li su Inženjeri stvarno bili ćelavi?" "Ponekad mi se činilo da su se samo brijali kao i ja. Pa ipak, tvoja brada kao da je prirodno ćosava." "Depiliram je." Luis se osvrnu oko sebe, po moru časnih, zlatnih, cvetnih lica. "U šta oni veruju? Izgleda da ne dele tvoje sumnje?" "Vide nas kako razgovaramo na ravnoj nozi, na jeziku Inženjera. Voleo bih da tako i nastavimo, ako ti to odgovara." Sada je sveštenikovo ponašanje više ličilo na ponašanje zaverenika nego neprijatelja. "Da li bi ti od toga porastao ugled među njima? Pretpostavljam da bi", reče Luis. Sveštenik se stvarno plašio da ne izgubi svoje vernike kao što bi to bio slučaj i sa bilo kojim drugim sveštenikom, kada bi njegov bog oživeo i pokušao da preuzme vlast. "Mogu li nas oni razumeti?" "Možda jednu od deset reči." Luis u tom trenu zažali što ima tako dobrog prevodioca. Nije mogao da odredi da li je sveštenik govorio jezikom Zignamuklikklika. Kada bi to znao, kada bi znao koliko su se dva jezika udaljila jedan od drugog od prekida komunikacija, bio bi u stanju da odredi vreme kraha civilizacije. "Zašto je ovaj zamak nazvan Nebesima?" upita on. "Znaš li?" "Legende pominju Zrilira", reče sveštenik, "kao i način na koji je on vladao svim zemljama ispod Nebesa. Na ovom postolju nalazila se Zrilirova statua, u prirodnoj veličini. Zemlja je snabdevala zamak poslasticama koje mogu da ti nabrojim, ako želiš da čuješ, jer smo njihova imena naučili napamet; ali one danas ne rastu. Da li...?" "Ne hvala. Šta se dogodilo?" U čovekovom glasu pojavi se napevan prizvuk. Mora da je ovu priču čuo mnogo puta, kao i da ju je mnogo puta ispričao... "Nebesa su bila podignuta kada su Inženjeri sagradili Svet i Luk. Onaj koji je upravljao njima, vladao je s kraja na kraj zemlje. Tako je Zrilir vladao, tokom mnogo ljudskih života, gađajući s Nebesa sunčevim plamenom kada je bio nezadovoljan. A onda se javila sumnja da Zrilir više ne može da baca sunčev plamen.
Ljudi ga više nisu slušali. Nisu mu slali hranu. Oborili su statuu. Kada su Zrilirovi anđeli počeli da bacaju kamenice sa visina, ljudi su se sklanjali i smejali. A onda jednoga dana, ljudi su pokušali da zauzmu Nebesa podigavši stepenište ka njemu. Ali Zrilir je srušio stepenište. Zatim su njegovi andeli napustili Nebesa u letećim kolima. Kasnije smo zažalili što smo izgubili Zrilira. Nebo je uvek bilo oblačno; usevi su bili zakržljali. Molili smo se da se Zrilir vrati..." "Šta misliš, koliko je sve to tačno?" "Poricao bih sve do jutros, kada si ti doleteo sa Nebesa. Zadaješ mi silne brige, o Inženjeru. Možda Zrilir stvarno namerava da se vrati, pa šalje svoje kopile kao prethodnicu da očisti put od lažnih sveštenika." "Mogu da obrijem glavu. Da li bi to pomoglo?" "Ne. Nema veze; postavljaj pitanja." "Šta mi možeš reći o padu civilizacije Prstenastog sveta?" Pitanje je, izgleda, još više zabrinulo sveštenika. "Da li će civilizacija pasti?" Luis uzdahnu i... po prvi put... okrenu se da pogleda oltar. Oltar je zauzimao središte postolja na kome su stajali. Bio je napravljen od tamnog drveta. Ravna, pravougaona površina bila mu je izrezbarena u obliku reljefne karte, sa brdima, rekama, jednim jezerom i dve ivice koje su se podizale uvis. Drugi par ivica, znatno kraćih, predstavljao je osnovu zlatnog paraboličnog luka. Zlatna oplata luka bila je izbledela. Ali sa prevoja na njegovom vrhu na jednoj niti visila je mala, zlatna lopta; a to zlato bilo je veoma izglačano. "Da li je civilizacija u opasnosti? Toliko toga se dogodilo. Sunčeva žica, tvoj vlastiti dolazak... da li je to sunčeva žica? Da li će sunce pasti na nas?" "Nema ni govora. Misliš na žicu koja je padala celo jutro?" "Da. Za vreme religijske obuke učili su nas da sunce visi sa Luka na vrlo jakoj niti. Ta nit je jaka. Znamo to", reče sveštenik. "Jedna devojčica pokušala je da je podigne i razmrsi, a ona joj je isekla prste." Luis klimnu. "Ništa neće pasti", reče on. A u sebi dodade: čak ni senkoviti kvadrati. Čak i kada bi sve žice bile presečene, kvadrati ne bi udarili o Prstenasti svet. Inženjeri su im dali orbitalni aphelion
unutar Prstena. Bez mnogo nađe, on upita: "Šta znaš o transportnom sistemu na obodu?" Istog časa postade mu jasno da nešto nije u redu. Naslutio je nešto, neki dokaz propasti; ali kakav? Sveštenik reče : "Da li bi to ponovio?" Luis ponovi. Sveštenik odgovori: "Tvoja sprava koja govori rekla je nešto drugo prvi put. Nešto o zabranjenom... nečem." "Smešno", reče Luis. A onda i sam začu. Prevodilac je govorio drugačijim tonom, sa prekidima. "'Koristite zabranjenu talasnu dužinu, kršeći...' Ne sećam se ostataka", reče sveštenik. "Bolje da završimo ovaj razgovor. Probudio si nešto iz davnina, nešto zlo..." Sveštenik prestade da sluša, jer Luisov prevodilac opet poče da govori njegovim jezikom. 'kršeći naredbu broj dvanaest i ometajući održavanje.' "Mogu li se vaše snage povući..." Kraj sveštenikovog pitanja ostao je nepreveden. Disk iznenada postade crveno usijan u Luisovoj ruci. On ga nagonski odbaci što je dalje mogao. U trenutku kada je udario o pločnik već je dostigao nivo belog usijanja... ali nije nikoga povredio, koliko je on mogao da vidi. Narednog časa Luis oseti reakciju na bol i ostade napola zaslepljen suzama. Još je mogao da vidi jedino sveštenika kako mu se klanja vrlo svečano i kraljevski. On uzvrati klanjanjem, ne promenivši izraz lica. Budući da nije silazio sa 'cikla, on pritisnu komande i krete put Nebesa. Kada više nisu mogli da mu vide lice on zaurla od bola i upotrebi reč koju je jednom čuo na Čudesnoj zemlji od čoveka koji je ispustio komad Steuben kristala star hiljadu godina.
17. OLUJNO OKO Napustivši Nebesa, 'cikli su se uputili prema luci, krećući se ispod čeličnog pokrova koji je u ovim područjima predstavljao stalno nebo. On im je spasao živote iznad polja suncokreta. Sada je, međutim, delovao prilično obeshrabrujuće. Luis pritisnu tri dugmeta na signalnoj tabli da bi se zadržao na trenutnoj visini. Morao je da pazi šta radi, jer mu je desna ruka bila gotovo neosetljiva od lekova, sprejkože i belih plikova na jagodici svakog prsta. Pogledao je ruku i pomislio kako je moglo ispasti još mnogo gore... Govornik se pojavi iznad signalne table. "Liuse, zar se nećemo popeti iznad oblaka?" "Mogli bismo nešto da propustimo. Odande ne možemo da vidimo tlo." "Imamo mape." "Da li će nam one ukazati na naredno polje suncokreta?" "U pravu si", reče Govornik i istog časa se isključi. Dok su čekali u Nebeskoj kartografskoj sobi da Luis porazgovara sa obrijanim sveštenikom, Govornik i Tila dobro su iskoristili vreme. Precrtali su mape puta koji ih je još čekao do zidnog oboda, a uneli su i gradove koji su se na uveličavajućem ekranu pojavljivali kao svetle žute mrlje. Tada je usledio prigovor što su upotrebili zauzetu frekvenciju. Ko ju je zauzeo, zbog čega, pre koliko vremena? Zašto je do prigovora tek sada došlo? Luis je izložio pretpostavku o napuštenoj mašini, sličnoj protivmeteorskom čuvaru koji je oborio Lažova. Ovaj je možda radio samo na mahove, u grčevima. I Govornikov disk za prevođenje se usijao i zalepio mu se za dlan. Proći će dani pre nego što će moći ponovo da se koristi tom šakom, čak i uz upotrebu čudesnih kzinskih 'vojnih' lekova. Mišići će morati da se regenerišu. Mape će doneti promenu. Obnovljena civilizacija gotovo izvesno bi se najpre pojavila u velikim metropolama. Flota je mogla da preleti preko tih gradova tragajući za svetlošću ili dimom. Nesusovo pozivno dugme svetlelo je na tabli, možda već časovima. Luis se javi. On ugleda lutkarevu rasutu, smeđu grivu i rukavičasto meka
leđa kako se dižu i spuštaju u ritmu disanja. Za trenutak je pomislio da je lutkar ponovo u stanju katatoničke povučenosti. No, Nesus tada podiže trouglastu glavu i zapeva: "Dobro došao, Luise! Šta ima novo?" "Pronašli smo lebdeću zgradu", reče Luis. "Sa kartografskom sobom." On ispriča lutkaru o zamku zvanom Nebesa, kartografskoj sobi, ekranu, mapama i globusima, svešteniku, njegovim pričama i njegovom modelu Vaseljene. Neko vreme je samo odgovarao, kada mu i samom pade na um jedno pitanje. "Hej. Da li tvoj disk za prevodenje radi?" "Ne, Luise. Pre izvesnog vremena instrument je postao beo od usijanja pred mojim očima, dobrano me uplašivši. Da sam se usudio, podlegao bih katatoniji; ali suviše sam malo znao." "I ostali diskovi su propali. Tilin je izgoreo kutiju u kojoj se nalazio i ostavio ogrebotinu na njenom 'ciklu. I Govorniku i meni su izgorele ruke. Znaš šta? Moraćemo da naučimo jezik Prstenastog Sveta." "Da." "Voleo bih da se starac setio nečeg u vezi sa padom starog društva Prstena. Pala mi je na um pomisao..." I on iznese lutkaru svoju teoriju o mutirajućoj crevnoj bakteriji. "Moguće", reče Nesus. "Da su jednom izgubili i tajnu transmutacije, nikada se ne bi povratili." "Oh? Zašto?" "Pogledaj oko sebe, Luise. Šta vidiš?" Luis posluša. On ugleda sevanje munja u oluji koja je i rasla pred njima; vide brda, doline, udaljeni grad, dvostruke planinske vrhove prekrivene prljavim, poluprovidnim temeljnim materijalom Prstena... "Spusti se bilo gde na Prstenastom Svetu i kopaj. Šta ćeš naći?" "Prljavštinu", reče Luis. "Pa?" "A posle?" "Još prljavštine. Stenovito tle. Podni materijal Prstena", reče Luis. I čim izgovori te reči predeo kao da poče da se menja. Olujni oblaci, planine, grad koji će naići krećući se u smeru okretanja i grad koji je iščezavao iza njih, rub nečeg sjajnog tamo daleko na beskonačnom obzorju koji bi mogao označavati more ili invaziju suncokreta... sada se predeo prikazao u pravoj svetlosti, kao opna.
Razlika između jedne prave planete i ovoga bila je slična razlici između ljudskog lica i prazne gumene maske. "Ako staneš da kopaš na bilo kom svetu", govorio je lutkar, "na kraju ćeš ipak naići na neku vrstu metalne rude. Ovde ćeš nakon četrdeset stopa zemlje naići na osnovu Prstena. Taj se materijal ne može probiti. Kada bi mogao, rudar bi naleteo na vakuum što bi bila okrutna nagrada za njegov trud. Svaka civilizacija sposobna da sagradi Prsten mora posedovati i znanje o vršenju jevtine transmutacije. Ukoliko bi izgubila tehnologiju transmutacije - bez obzira kako - šta bi se dogodilo? Sigurno je da ne bi raspolagali zalihama sirovine metala. I tako, ne bi više bilo rude. Sav metal na Prstenu nalazio bi se u mašinama i alatkama ili bi bio zarđan. Ne bi im pomogla čak ni ovladanost tehnikom međuplanetarnog letenja, jer oko ove zvezde nema ničega gde bi se mogao otvoriti rudnik. Civilizacija bi propala i više se nikada ne bi uzdigla." Luis blago upita: "Kada si došao na tu pomisao?" "Pre izvesnog vremena. Nije mi se činilo važno za naš opstanak." "Znači, jednostavno si prećutao!" reče Luis. Časove je proveo mozgajući o tom problemu! A sada sve izgleda tako očigledno. Kakva zamka, kakva strašna zamka za razumna bića. Luis je gledao preda se (jedva da je primetio da je Nesusov lik nestao). Oluja se približila, bila je široka. Sonični nabori bez sumnje mogu da izdrže, ali ipak... Bolje da prelete iznad nje. Luis povuče ručicu i letcikli krenuše prema sivom pokrovu sveta, prema oblacima koji su ih natkriljavali od kada su stigli do kule zvane Nebesa. Luisove misli zaludno su bludele... Za učenje novog jezika biće im potrebno vremena. Da to pokušaju svaki put kada se spuste, bilo bi nemoguće. Problem je postajao sve važniji. Koliko su domoroci Prstena već varvari? Koliko je prošlo od kada su svi govorili istim jezikom? Koliko se lokalni jezici razlikuju od prvobitnog? Svet se zamuti oko njih, a zatim postade potpuno siv. Nalazili su se u oblacima. Pramenovi magle promicali su oko mehura Luisovog soničnog nabora. A onda 'cikl izbi na svetlost. Sa beskonačnog obzorja Prstenastog sveta, u Luisa Vua zurilo je
preko ravnog beskraja oblaka jedno ogromno plavo oko. Ako je glava Boga bila veličine Zemljinog Meseca, ovo oko bi joj baš odgovaralo. Luisu je bio potreban čitav trenutak da shvati ono što vidi. Narednog trenutka, mozak mu glatko odbi da poveruje u to. Zatim, cela slika pokuša da izbledi poput rđavo osvetljenog holoa. Kroz zujanje u ušima on ču ili oseti da neko vrišti. Da li sam mrtav? Upita se. Da li to Nesus vrišiti? Ali on se isključio. Bila je to Tila. Tila, koja se nikada u životu nije uplašila. Tila je rukama prekrila lice, krijući se od toga ogromnog plavog pogleda. Oko je ležalo pravo ispred njih, pravo prema luci. Izgledalo je kao da ih privlači ka sebi. Da li sam mrtav? Da li je Tvorac došao da me izvede pred sud? Koji Tvorac? Bilo je krajnje vreme da Luis Vu odluči u kog Tvorca veruje, ako je uopšte u nekoga verovao? Oko je bilo plavo i belo, sa belim obrvama i tamnom zenicom. Belo od oblaka, plavo zbog daljine. Kao da je bilo deo samog neba. "Luise!" zavika Tila. "Učini nešto!" To se ne događa, reče Luis u sebi. Grlo mu je bilo poput stuba čvrstog leda. Um mu se kovitlao po lobanji kao da je u klopci. Vaseljena je velika, ali neke stvari su stvarno nemoguće. "Luise!" Luis povrati glas. "Govorniče. Hej, Govorniče. Šta vidiš?" Kzin ne odgovori odmah. Kada je najzad progovorio, glas mu je bio čudno jednoličan. "Vidim ispred nas jedno veliko ljudsko oko." "Ljudsko?" "Jeste. Da li ga i ti vidiš?" Reč koju Luis nikada ne bi upotrebio bila je ovde ključna. Ljudsko. Ljudsko oko. Da je oko predstavljalo natprirodnu manifestaciju, kzin bi video ili kzinsko oko, ili ništa. "Znači da je prirodno", reče Luis za sebe. "Mora biti." Tila je gledala u njega puna nade. Ali kako ih je privlačilo? "Oh", reče Luis Vu i naglo pomeri palicu za upravljanje udesno. 'Cikli skrenuše prema smeru okretanja. "To nije naš put", reče smesta Govornik. "Luise, vrati nas. Ili
prepusti meni upravljanje flotom." "Ne misliš valjda da prođemo kroz tu stvar?" "Preveliko je da bismo ga zaobilazili." "Govorniče, nije veće od Platonovog kratera. Možemo ga zaobići za sat. Zašto da rizikujemo?" "Ako se bojiš, odvoji se od formacije, Luise. Zaobiđi oko i srešćemo se na drugoj strani. I ti možeš to da uradiš, Tila. Ja ću roći kroz njega." "Zašto?" Čak je i samom Luisu vlastiti glas zazvučao zadirkivački. "Misliš li da... slučajna formacija oblaka predstavlja izazov tvojoj muškosti?" "Šta? Nije na probi moja sposobnost rađanja, Luise, već moja hrabrost." "Zašto?" 'Cikli su promicali nebom ekonomskom brzinom od hiljadu dve stotine milja na čas. "Zašto je tvoja hrabrost na probi? Duguješ mi odgovor. Rizikuješ naše živote." "Ne. Vi možete zaobići oko." "A kako ćemo te posle naći?" Kzin razmisli. "Evo u čemu je stvar. Da li ste čuli za jeres Kdaptpropovednika?" "Ne." "U mračnim danima koji su usledili nakon Četvrtog primirja sa ljudima, ludi Kdapt-propovednik postao je zagovornik nove religije. Pogubio ga je sam Patrijarh u dvoboju, jer je nosio isto ime kao i on, ali njegova jeretička religija živi u tajnosti još i danas. Kdaptpropovednik je verovao da je Tvorac sazidao čoveka prema vlastitom liku." "Čoveka? Ali... Kdapt-propovednik bio je kzin?" "Jeste. Vi ste stalno pobeđivali, Luise. Tokom tri veka i u četiri rata odnosili ste pobede. Kdaptove pristalice navlačile su maske od ljudske kože za vreme molitvi. Nadali su se da će time zbuniti Tvorca taman toliko da dobiju rat." "I kada si video to oko kako preko obzorja bulji u nas..." "Da." "Uh, bre." "Tvrdim ti, Luise, da je moja teorija verovatnija od tvoje.
Slučajna formacija oblaka! Ma hajde, Luise!" Luisov mozak poče da radi. "Slučajni udar. Možda su inženjeri Prstena postavili formaciju oka da bi se zabavili, ili kao putokaz za nešto." "Za šta?" "Ko zna? Za nešto veliko. Zabavni park, glavnu crkvu, štab udruženja optometrista. Imajući u vidu tehniku koju su posedovali i prostor kojim su raspolagali, moglo bi biti bilo šta!" "Zatvor za voajere", reče Tila, iznenada shvativši o čemu se govori. "Univerzitet za privatne detektive! Shema testa za ogromni trodimenzionalni televizor! Uplašila sam se isto kao i ti, Govorniče." Tila ponovo progovori normalnim glasom. "Mislila sam da je to... ne znam šta sam pomislila. Ali uz tebe sam. Zajedno ćemo proći kroz njega." "Dobro, Tila." "Ako trepne oboje smo mrtvi." "Većina je uvek razumna'", navede Luis. "Pozvaću Nesusa." "Tako je, svemira mu! On već mora da je prošao kroz ili oko njega!" Luis se nasmeja jače nego što bi to inače učinio. Bio je veoma zaplašen. "Ne misliš valjda da nam Nesus krči put?" "Uh?" "On je lutkar. Kružio je iza nas, a zatim je verovatno prispojio svoj 'cikl Govornikovom. Tako ga Govornik ne može uhvatiti, a na svaku opasnost sa kojom bi trebalo da se sretne prvo mi nalećemo." Govornik reče: "Poseduješ izvanrednu sposobnost da kukavički misliš, Luise." "Pusti sad to. Nalazimo se na stranom svetu. Potrebno je da na stvari gledamo stranim očima." "U redu, zovi ga kad su vam već duše tako srodne. Nameravam da se suočim sa okom i saznam šta se nalazi iza njega ili u njemu." Luis pozva Nesusa. Slika na interkomu prikazivala je samo lutkareva leđa. Griva mu se podizala, lagano prateći disanje. "Nesuse", pozva ga Luis. Zatim, glasnije: "Nesuse!" Lutkar se trže. Trouglasta glava se upitno podiže.
"Bojao sam se da ću morati da upotrebim sirenu." "Je li u pitanju neka opasnost?" Pojaviše se obe glave, oprezno podrhtavajući. Luis shvati da ne može da uzvrati pogled ogromnom plavom oku ispred sebe. Oči su mu stalno bežale u stranu. On reče: "Kako se uzme. Moji ludi saputnici nameravaju da se skrše. Mislim da ne možemo to da dopustimo." "Objasni, molim te." "Pogledaj ispred sebe i reci mi da li vidiš formaciju oblaka u obliku ljudskog oka." "Vidim", reče lutkar. "Imaš li neku ideju šta je uzrok tome?" "Očito je u pitanju neka vrsta oluje. Sigurno si već primetio da na Prstenastom svetu ne može biti spiralnih formacija uragana." "Oh?" Luis nije čak ni razmišljao o tome. "Spiralnu formu uragana stvara Koriolisova sila, odnosno razlika u brzinama dve vazdušne mase na različitim geografskim širinama. Planeta je sferoid koji se okreće. Ako se dve mase vazduha kreću jedna prema drugoj sa težnjom da ispune delimični vakuum, jedna sa severa, a druga sa juga, njihove residualne brzine proneće ih jednu pored druge. Na taj način nastaje vazdušni vrtlog." "Znam šta izaziva uragan." "Onda mora da ti je jasno da na Prstenastom svetu, sve dodirne mase vazduha imaju praktično istu brzinu. Ne može doći do stvaranja vrtloga." Luis pogleda ispred sebe u pravcu oluje u obliku oka. "Ali kakva vrsta oluje bi se dobila? Nikakva mislim. Ne bi došlo ni do kakvog strujanja vazduha." "Nije tačno, Luise. Topli vazduh bi se podigao, a hladni spustio. Ali ti efekti nisu u stanju da stvore oluju kakva se nalazi pred nama." "Sasvim tačno." "Šta je Govornik zapretio da će učiniti?" "Naumio je da proleti kroz središte te đavolje stvari, sa Tilom kao vernim pratiocem." Lutkar odzvižda jednu notu, čistu i divnu poput svetlosti rubinskog lasera. "Izgleda mi opasno. Sonični nabori zaštitili bi ih od razornog dejstva bilo koje obične oluje. Ali ovo ne liči na običnu
oluju..." "Mislio sam da je možda veštačka." "Da... Stanovnici Prstenastog sveta sigurno bi postavili pojas cirkulacionog sistema. Ali taj sistem bi prestao da radi pošto se pokvario energetski kompleks Prstena. Ne shvatam... ah. Jasno mi je, Luise." "Šta to?" "Moramo odrediti mesto vazdušnog slivnika, oblast gde vazduh nestaje u blizini središta oluje. Ostalo će biti lako. Razmisli malo. Vazdušni slivnik stvara delimični vakuum. Vazdušne mase duvaju kako u smeru okretanja, tako i u suprotnom smeru..." "Takođe od luke i sdesna." "Te možemo zanemariti", reče lutkar pucketavim glasom. "Ali vazduh koji se tu stiče iz smera okretanja postaće delimično lakši od okolnog vazduha. Podići će se. Nasuprot tome, vazduh iz suprotnog smera postaće delimično teži..." Luis još nije stekao sasvim jasnu sliku. "Zašto?" "Dolazi iz smera suprotno od okretanja, Luise. Njegova rotaciona brzina delimično je uvećana u odnosu na Prsten. Centrifugalna sila dovodi do njegovog blagog spuštanja. Ta struja obrazuje donju ivicu oka, dok vazduh koji dolazi iz smera okretanja oblikuje gornju ivicu. Stvara se kovitlac, naravno, ali njegove ose su vodoravne, dok bi na planeti one bile uspravne." "Ali to je sasvim sporedan efekat!" "Ali i jedini, Luise. Ne postoji ništa što bi ga ometalo ili zaustavilo. Možda se već milenijumima stvara ono što sada vidiš." "Možda. Možda." Oko je sada izgledalo manje zastrašujuće. Kao što je lutkar rekao, mora da je bila u pitanju neka vrsta oluje. Sve olujne boje bile su tu, od crnih oblaka i onih viših, suncem obasjanih, pa sve do tamnog dela 'oka' oluje, koje je predstavljalo zenicu oka. "Problem je, naravno, u vazdušnom slivniku. Zašto vazduh nestaje blizu središta oluje?" "Možda tamo unutra još radi neka pumpa." "Sumnjam u to, Luise. Da je tako, vazdušni poremećaji na tako maloj udaljenosti bili bi planirani." "Pa?"
"Da li si primetio mesta na kojima se osnovni materijal Prstena promolio kroz zemljište i stene? Takve erozije sigurno nisu planski nastale. Da li si primetio da su se takva mesta sve češće pojavljivala kako smo se približavali ovome? Olujno oko mora da je poremetilo meteorološko ustrojstvo u krugu prečnika između deset i dvadeset hiljada milja, što predstavlja područje veće od tvog ili mog sveta." Ovog puta Luis zazvižda. "Tanja mu! Ali onda... oh, sada shvatam. Mora da postoji rupa od meteora u središtu olujnog oka." "Tako je. Shvataš li važnost toga. Pod Prstena se može probiti." "Ali nijednom od naprava kojima smo mi opskrbljeni." "Tačno. Ipak, moramo saznati da li tamo stvarno postoji neka rupa." Luisova sujeverna panika već je ličila na izbledeli san. Lutkareva analitička smirenost delovala je zarazno i umirujuće. Luis Vu bez straha pogleda u oko i reče: "Moraćemo da uđemo i pogledamo. Misliš li da nije opasno proleteti kroz dužicu?" "Trebalo bi da se tamo nalazi samo bistar, miran vazduh u delimičnom vakuumu." "U redu. Preneću im dobre vesti. Svi ćemo proleteti kroz olujno oko." Nebo je postajalo sve tamnije što su se više približavali dužici. Da li se to spuštao mrak? Nemoguće je bilo odrediti. Sve gušći i sve crnji oblaci stvarali su priličnu tamu. Oko je bilo bar stotinu milja dugačko s kraja na kraj i približno četrdeset milja široko. Obrisi kao da su mu postajali sve plavlji kako su se približavali. Postali su vidljivi zasebni slojevi i duge. Počeo je da se pomalja pravi izgled oka: tunel vihornog strujanja vetra, prilično jednoličan, čiji je poprečni presek predstavljao sliku ljudskog oka. Nije izgubio izgled oka čak ni onda kada su stupili u dužicu. Kao da su upali u božje oko. Vizuelni efekat bio je užasavajući, stravičan, gotovo komično prekomeran. Luisa obuze želja da se smeje ili da vrišti. Ili da se vrati. Bio je dovoljan samo jedan osmatrač da izvidi postoji li rupa u podu Prstenastog sveta. Luis je mogao da ide okolo. Nadoše se unutra. Leteli su niz tamni hodnik koga su osvetljavale munje. Munje su
sevale gotovo stalno, iznad, iza i sa svih strana. Na podjednakoj udaljenosti od njih vazduh je bio potpuno bistar. S one strane dužice, neprozirni oblaci kovitlali su se oko njih, krećući se brže od uragana. "Listojed je bio u pravu", zatutnja Govornik. "To je samo oluja." "Smešno. On se jedini od nas četvoro nije upaničio kada je ugledao to oko. Pretpostavljam da lutkari nisu sujeverni", zavika Luis Vu. Tila pozva: "Vidim nešto ispred nas!" Bio je to ponor na dnu tunela. Napet, Luis se iskezi i lagano položi ruke na komande. Iznad ponora možda postoji vraško strujanje vazduha naniže. Sada je bio manje zabrinut i manje napet, nego kada su ušli u oko. Šta bi se moglo dogoditi, ako se čak i lutkar osećao sigurnim? Oblaci i munje uskovitlaše se oko njih kada se približiše ponoru. Oni ukočiše i ostaše da lebde iznad ponora dok su se motori letcikla borili sa strujanjem koje je vuklo naniže. Oluja im je vrištala u ušima bez obzira na prigušivač soničnog nabora. Kao da su gledali u levak. Vazduh je očito nestajao tamo dole; ali da li je bio ispunpavan velikom brzinom ili izbacivan prema zvezdama kroz crno dno Prstenastog sveta? U stvari, nisu mogli mnogo da vide... Luis nije primetio kada je Tila spustila svoj 'cikl. Nalazila se suviše daleko, presijavanje svetlosti bilo je suviše čudno, a i gledao je nadole. Opazio je sićušnu mrlju kako iščezava u levku, ali nije obratio na to pažnju. A tada, utanjen urlanjem oluje, on začu Tilin vrisak. Jasno je video njen lik na interkomu. Gledala je nadole i bila je prestravljena. "Šta se desilo?" viknu on. Jedva je čuo njen odgovor: "...ščepalo me!" On pogleda naniže. Nije bilo ničeg između uskovitlanih koničnih ivica levka. Bio je obasjan čudnom i mirnom svetlošću, ne samo munjama, već i katodnim zracima koje su stvorile strujne razlike u gotovo potpunom vakuumu. A onda je ugledao mrlju... nešto daleko dole, nešto što je stvarno mogao biti letcikl, ako je iko bio toliko glup da spusti letcikl u vrtlog samo da bi izbliza pogledao rupu koja je
ponirala u svemir. Luis oseti da mu je loše. Ništa se nije moglo učiniti, stvarno ništa. On odvoji pogled od bezdana. Samo za toliko da bi ugledao Tiline oči iznad signalne table. Gledala je u nešto užasno ispod sebe... Iz nosa joj je curila krv. A onda vide kako užas na njenom licu ustupa mesto samrtnom bledilu i miru. Bila je na ivici nesvesti. Anoksija? Sonični nabor bi zadržao vazduh nasuprot vakuumu, ali prvo se morao podesiti za to. Polusvesno, ona podiže pogled prema Luisu Vuu. Učini nešto, molila je. Učini nešto. Glava joj klonu na signalnu tablu. Luis zari zube u donju usnu. Osetio je ukus krvi. On pogleda u levak uskovitlanog neonski osvetljenog oblaka, koji je ponirao poput vrtloga nad otvorom za otok vode iz kade, i tamo uoči sićušnu mrlju koja mora da je bila Tilin 'cikl... ...i vide kako se baca pravo napred, u zakošeni, uzvitlani zid levka. Nekoliko sekundi kasnije on ugleda trag pare kako se pojavljuje ispred njega, daleko ispod oka vodoravnog uragana. Bio je to pramen oštro zašiljenog belila. Uopšte mu nije palo na pamet da to možda nije bio Tilin 'cikl. "Šta se dogodilo?" pozva Govornik. Luis zatrese glavom, odbijajući da odgovori. Oseti da se ukočio. U glavi mu je bio kratak spoj; misli su mu beznadežno išle u krug. Tilin lik na interkomu prikazivao je uglavnom kosu preko spuštenog lica. Bila je u nesvesti, u nekontrolisanom letciklu, krećući se daleko brže od dvostruke sonične brzine. Neko bi stvarno morao da preduzme nešto oko toga... "Ali trebalo je da pogine, Luise. Da li je možda Nesus aktivirao neku komandu o kojoj mi ništa ne znamo?" "Ne. Više bih voleo da verujem u to nego... ne." "Mislim da se upravo to moralo dogoditi", reče Govornik. "Video si šta se dogodilo! Onesvestila se, glavom udarila u kontrolnu tablu i njen 'cikl je izleteo iz tog slivnika kao iz pakla! Udarila je čelom u prave komande!" "Glupost." "Aha." Luis požele da zaspi, da prestane da misli...
"Pomisli kakva je verovatnoća da se to dogodi, Luise!" A onda kzinu sinu; usta mu ostadoše otvorena dok je prebirao po mislima, ispunjen nevericom. Konačno izusti: "Ne. Nemoguće." "Aha." "Ne bi bila izabrana da nam se pridruži. Da je njena sreća bila čak i delimično pouzdana. Nesus je nikada ne bi pronašao. Ostala bi na Zemlji." Munje su sevale, osvetljavajući dugačak tunel ustalasanog olujnog oblaka. Prava, uska crta stremila je ravno napred: trag pare od Tilinog letcikla. Ali sam 'cikl nije se mogao videti. "Luise, nikada se ne bismo srušili na Prstenasti svet!" "Još uvek razmišljam o tome." "Možda bi bilo bolje da razmišljaš kako da joj spasiš život." Luis klimnu glavom. Ne shvatajući sasvim kritičnost situacije, on pritisnu pozivno dugme za Nesusa... nešto što Govornik nije mogao da učini. Lutkar se istog časa javi, kao da je očekivao signal. Luis sa iznenađenjem primeti da je Govornik ostao na liniji. On na brzinu ispriča šta se dogodilo. "Izgleda da smo obojica imali pogrešno mišljenje o Tili", reče Nesus. "Aha." "Kreće se koristeći rezervnu energiju. Čelom nije mogla da aktivira odgovarajuće komande. Prvo je morala da podesi program. Teško je zamisliti da je to mogla slučajno da uradi." "Gde je to?" Kada mu lutkar pokaza, Luis reče: "Možda je zaglavila prst u njemu iz znatiželje." "Stvarno?" Govornik prekide Luisov odgovor: "Ali šta mi tu možemo da učinimo?" "Kada se probudi, recite joj da me pozove", reče Nesus kratko. "Mogu joj pokazati kako da se vrati na normalan potisak, a zatim kako da nas pronađe." "U međuvremenu ne možemo ništa da učinimo?" "Ne. Postoji mogućnost da izgore elementi u pogonskom sistemu. Međutim, njeno vozilo će savladati sve prepreke; neće se razbiti. Udaljava se od nas brzinom od približno četiri maha. Najveća opasnost po nju sada je anoksija, koja može dovesti do oštećenja
mozga. Ali mislim da je bezbedna od toga." "Zašto? Anoksija je opasna." "Suviše je srećna", reče Nesus.
18. RIZICI TILE BRAUN Bila je duboka noć kada su napustili dužicu olujnog oka. Nije bilo zvezda već samo bledoplave svetlosti luka koja je dopirala kroz povremeni procep u pokrovu oblaka. "Promenio sam mišljenje", reče Govornik. "Nesuse, možeš ponovo da nam se pridružiš ako želiš." "Hoću", reče lutkar. "Potrebna nam je pronicljivost tvoje vrste. Pokazao si se veoma pametnim. Ali moraš shvatiti da ja neću zaboraviti zločin koji je tvoja vrsta počinila mojoj." "Ne bih želeo da čačkam po tvom sećanju, Govorniče." Luis Vu jedva da je primetio ovu pobedu praktičnosti nad čašću, razuma nad ksenofobijom. Prelazio je pogledom oblast gde se zona oblaka sretala sa beskrajnim obzorjem, u nadi da će ugledati trag pare koji je za sobom ostavljala Tila. Ali on je potpuno nestao. Tila je još bila u nesvesti. Ali onda, njen lik na interkomu nemirno se promeškolji i Luis povika: "Tila!" Ali ona ne odgovori. "Imali smo pogrešno mišljenje o njoj", reče Nesus. "Ali ne mogu da shvatim zašto. Zašto smo morali da se srušimo kada je njena sreća tako moćna?" "Upravo to sam i ja govorio Luisu!" "S druge strane", reče lutkar, "ako njena sreća nije snažna, kako je onda mogla da aktivira rezervni pogon? Verujem da sam od početka bio u pravu. Tila Braun poseduje psihičku sreću." "Ali kako je u tom slučaju mogla da bude izabrana? Zašto se Lažov srušio? Odgovori mi!" "Prestanite", reče Luis. Ali oni ne obratiše pažnju na njega. Nesus reče: "Njena sreća je sasvim nepouzdana." "Da ju je sreća samo jednom izneverila, bila bi mrtva." "Da je bila mrtva ili povređena, ja je ne bih izabrao. Moramo dozvoliti slučajnosti", reče Nesus. "Ne smeš zaboraviti, Govorniče, da zakoni verovatnoće dopuštaju slučajnosti." "Ali ne dopuštaju magiju. Ne mogu da poverujem u uzgajanje sreće." "Moraćeš", reče Luis. Ovog puta su ga čuli. On nastavi: "Trebalo je da shvatim već
mnogo ranije. Ne zato što je stalno izbegavala nesreće. Već zbog sitnih stvari, vezanih za njenu ličnost. Ona je srećna, Govorniče. Pozudaj se u to." "Luse, kako možeš da podržavaš tu glupost?" "Nikada nije bila povređena. Nikada." "Otkud znaš?" "Znam. Poznata su joj sva zadovoljstva, a nijedan bol. Sećaš se kada su te suncokreti zaslepili? Pitala te da li vidiš. 'Slep sam', rekao si. A ona je kazala: 'Da, ali možeš li da vidiš?' Nije ti verovala. Zatim, oh, odmah nakon pada. Pokušala je bosonoga da se uspne uz kosinu koja je tek počela da se hladi." "Nije baš mnogo bistra, Luise." "I te kako je bistra, tanja mu! Samo što nikada nije bila povređena. Kada je oprljila stopala, jurnula je pravo niz strminu na površinu koja je dvanaest puta klizavija od leda... i uopšte nije pala! Ali nisu ti potrebne sitnice", reče Luis. "Treba samo da je posmatraš dok hoda. Trapavo. Svakog sekunda ti se čini da će se preturiti. Ali to se ne događa. Ona ne obara stvari laktovima, ne prosipa ih, niti ispušta. Nikada joj se tako nešto nije dogodilo. Nikada, međutim, nije učila da to ne čini, zar ne shvataš? Zato nije graciozna." "Jedan pripadnik druge vrste ne može to da uoči", reče ne baš ubeđeni Govornik. "Moram ti verovati na reč, Luise. Pa ipak... kako da poverujem u psihičku sreću?" "Ja verujem. Moram." "Ako joj je sreća pouzdana", reče Nesus, "ona nikada ne bi pokušala da hoda po gotovo istopljenoj steni. Pa ipak, sreća Tile Braun štiti nas tu i tamo. Ospokojavajuće, zar ne? Svo troje bili biste mrtvi da vas nisu zaštitili oblaci kada ste prelazili preko polja suncokreta." "Aha", reče Luis; ali na um mu pade da su se oblaci razdvojili taman toliko da sprže kožu Govornika-Životinjama. Seti se i stepenica u Nebesima koje su Tilu Braun popele na deveti sprat, dok je Luis Vu morao da pešači. Osetio je zavoje na rukama i spomenuo se Govornikove ruke ugljenisane do kosti, dok je Tilin disk za prevodenje sagoreo u
svojoj kutiji. "Izgleda da je vlastita sreća štiti bolje od nas", reče on. "A što da ne? Izgledaš uznemiren, Luise." "Možda i jesam..." Njeni prijatelji odavno su prestali da joj poveravaju svoje nevolje. Tila nije razumela nevolje. Opisivati bol Tili Braun ličilo bi na pokušaj opisivanja boje slepom čoveku. Ošinuti srce? Tila nikada nije naišla na prepreku u ljubavi. Čovek koga bi poželela dolazio bi k njoj, i ostajao sve dok ga se ne bi gotovo zasitila, a zatim bi dobrovoljno odlazio. Delimična ili ne, Tilina čudna moć uslovila je da se ona... možda pomalo razlikuje od ostalih ljudi. Bila je žena, bez sumnje, ali posedovala je drugačije moći i sposobnosti, kao i nedostatke... i baš tu ženu Luis je voleo. Bilo je to tako neobično. "I ona je mene volela", promrmlja Luis. "Čudno. Nisam njen tip. A ako me nije volela onda..." "Šta? Luise, da li se to meni obraćaš?" "Ne, Nesuse, govorim sam sa sobom..." Da li je to bio pravi razlog što se pridružila Luisu Vuu i njegovoj šarolikoj posadi? Time bi se zagonetka samo još više zapetljala. Sreća je dovela do toga da se Tila zaljubi u pogrešnog čoveka, što ju je, pak, navelo da se pridruži jednoj neugodnoj i poraznoj ekspediciji, tako da je nekoliko puta za dlaku izmakla nasilnoj smrti. To nije imalo smisla. Tilin lik na interkomu podiže pogled. Prazan pogled i bezizražajno lice... zbunjeno... poče iznenada da se ispunjava silnim užasom. Njene oči, širom otvorene i bele; gledale su nadole. Tilino divno, ovalno lice bilo je nagrđeno ludilom. "Polako", reče Luis. "Samo polako. Opusti se. Sada je sve u redu." "Ali..." uzvrati Tila falsetnim piskom. "Izmakla si. Ostalo je daleko za nama. Osvrni se. Tanja mu, pogledaj iza sebe!" Ona se okrete. Jedan dugi trenutak Luis je video samo mekanu tamnu kosu. Kada se ponovo okrenula, bolje je vladala sobom. "Nesuse", reće Luis, "kaži joj." Lutkar reče: "Krećeš se brzinom od četiri maha već više od pola časa. Da bi vratila letcikl na normalnu brzinu, uvuci kažiprst u zeleno oivičen prorez..."
Iako i dalje uplašena, Tila je bila u stanju da izvršava uputstva. "Sada nam se moraš pridružiti. Moj signal pokazuje da ideš zakrivljenom putanjom. Krećeš se prema luci u smeru okretanja udaljujući se od nas. Kako nemaš indikator, moraću da te navodim po osećaju. Za sada, okreni se u smeru suprotnom od okretanja." "Na koju je to stranu?" "Skreni ulevo dok se ispred tebe ne nađe jedna ođ osnova luka." "Ne vidim luk. Moraću da se uzdignem iznad oblaka." Sada je već izgledala gotovo sasvim pribrana. Tanj, ali bila je prestrašena! Luis nije mogao da se seti da je ikoga video toliko uplašenog. Tilu sigurno nikada nije video tako uplašenu. Da li je uopšte video Tilu uplašenu? Luis pogleda preko ramena. Tle ispod oblaka bilo je tamno; ali olujno oko, tamo daleko iza njih, prelivalo se plavim sjajem pri svetlosti luka. Posmatralo ih je kako odlaze, potpuno usredsređeno i bez ikakvog znaka žaljenja. Luis je bio duboko zamišljen kada jedan glas izgovori njegovo ime: "Da", reče on. "Ti si lud." "Lud?" on razmisli o tome. Sinu mu, nakratko, da je ona prema normalnim merilima počinila neverovatnu glupost, kada se 'ciklom sunovratila dole. I tako, on stade da traga za ljutnjom kao što bi tragao za minulom zuboboljom. Ali ne nađe ništa. Normalna merila nisu odgovarala Tili Braun. Zub je bio mrtav. "Mislim da nisam. Šta si, inače, videla tamo dole?" "Mogla sam da poginem", reče Tila sve ljuća. "Ne odmahuj mi glavom, Luise Vu! Mogla sam da poginem! Zar ti nije stalo?" "A tebi?" Ona se trgnu unazad kao da ju je ošamario. Luis zatim... vide njenu ruku kako se pokreće i narednog trena je nestade. Vratila se skoro odmah. "Videla sam rupu", besno povika. "I izmaglicu na dnu. Pa?" "Koliko je bila velika?" "Otkud znam?" Ponovo je nestade. Tačno. Kako je mogla da odredi razmere pri toj treperavoj,
neonskoj svetlosti? Rizikuje vlastiti život, pomisli Luis, a zatim mene krivi što se nisam naljutio. Da li time želi da privuče pažnju? Koliko se već time služi? Svako drugi s tom navikom umro bi mlad! "Ali ne i ona", reče Luis Vu. "Ne..." Da li se ja bojim Tile Braun? "Ili sam najzad dolijao?" Događalo se to i drugima u njegovom dobu. Čovek u godinama Luisa Vua mora da neprestano viđa kako se događaju neverovatne stvari. Za takvog čoveka linija između uobrazilje i stvarnosti ponekad bledi. Mogao je postati ultrakonzervativac, odbijajući nemoguće čak i kada ono postane činjenica... poput Kragena Perela, koji nije želeo da poveruje u pogon na potisnike, jer on krši drugi zakon kretanja. Ili je mogao da poveruje u bilo šta... poput Zera Halea, koji je neprestano kupovao lažne relikvije sa Slejvera. Oba puta vode u propast i ludilo. "Ne!" Činjenica da je Tila Braun izbegla sigurnu smrt, opalivši glavom o signalnu tablu, predstavlja više nego slučajnost. Ali zašto se onda Lažov srušio? Srebrna mrlja probi se između Luisa i jedne manje srebrne mrlje koja se nalazila u smeru okretanja. "Dobro došao", reče Luis. "Hvala", odvrati Nesus. Mora da je upotrebio rezervni pogon kad je tako brzo stigao. Nije proteklo ni deset minuta od kako ga je Govornik pozvao da se vrati. Dve trouglaste glave, male i poluprovidne, promatrale su Luisa sa signalne table. "Sada se osećam sigurnim. Kada nam se Tila za pola sata pridruži, osećaću se još sigurnijim." "Zašto?" "Sreća Tile Braun nas štiti, Luise." "Ne delim tvoje mišljenje", reče Luis Vu. Govornik ih je bez reči gledao preko interkoma. Samo je Tila bila isključena. "Brine me tvoja oholost", reče Luis Vu. "Uzgajanje srećnih ljudi bilo je đavolski oholo. Čuo si za đavola?" "Čitao sam o đavolu u knjigama." "Snob. Ali tvoja glupost gora je od tvoje oholosti. Olako si pretpostavio da je ono što je dobro za Tilu Braun dobro i za tebe.
Zašto bi to bilo tako?" Nesus zapucketa, a zatim reče: "Naravno da se to podrazumeva. Ako se oboje nalazimo u istom trupu broda, onda havarija predstavlja nesreću za oboje." "Naravno. Ali pretpostavimo da prolaziš pored mesta na koje bi Tila želela da svrati i da ne želiš da se spustiš. Kvar na pogonu upravo u tom trenutku predstavljao bi sreću za Tilu, ali ne i za tebe." "Kakva besmislica, Luise! Zašto bi Tila Braun želela da ide na Prstenasti svet? Nije ni znala da postoji dok joj nisam sam to rekao!" "Ali ona je srećković. Ako je bilo potrebno da dođe ovamo, a da to ne zna, to bi se i dogodilo. U tom slučaju njena sreća ne bi bila nestalna, zar ne, Nesuse? Trajala bi sve vreme. Imala je sreću što si je pronašao. Sreću što nisi pronašao nekog drugog ko bi odgovarao misiji. Sećaš se svih onih pogrešnih telefonskih spojeva?" "Ali..." "Imala je sreću što smo se srušili. Sećaš se koliko ste se ti i Govornik prepirali ko je zapovednik ekspedicije? Pa, sada znate." "Ali zašto?" "Ne znam." On prođe noktima kroz kosu, krajnje razočaran. Prava, crna kosa izrasla mu je do normalne dužine, ne računajući rep. "Da li te brine to pitanje, Luise? Mene brine. Šta bi to moglo da postoji na Prstenastom svetu što privlači Tilu Braun? Ovo mesto je nesigurno. Čudne oluje, loše programirana postrojenja, polja suncokreta i nepredvidljivi domoroci, sve to ugrožava naše živote." "Aha", reče Luis. "Tačno. Bar donekle. Zar ne shvataš da za Tilu Braun ne postoji opasnost? Svaka procena o Prstenastom svetu koju smo napravili morala bi da uzme to u obzir." Lutkar nekoliko puta za redom brzo otvori pa zatvori usta. "To otežava stvari, zar ne?" uzvrati pobedonosno Luis. Za njega je rešavanje problema predstavljalo posebno zadovoljstvo. "Ali to je samo pola odgovora. Ako pretpostavite..." Lutkar stade da vrišti. Luis ostade bez reči. Nije očekivao da će lutkar to tako loše primiti. Lutkar je sada cvileo u dva tona, a zatim bez vidljive žurbe, sakri glave ispod sebe. Luis je mogao da vidi samo rasutu grivu koja
je prekrivala stanište za mozak. I Tila se pojavi na interkomu. "Razgovarali ste o meni", reče ona hladno. (Luis shvati tog časa da ona nije u stanju da dugo bude kivna na nekoga. Da li je to stvaralo sposobnost da se ljutnja pretvori u činilac opstanka?) "Probala sam da pratim ono što ste govorili, ali nisam mogla. Šta se dogodilo s Nesusom?" "Moja brbljivost. Uplašio sam ga. Kako ćemo te pronaći?" "Zar ne znate gde sam?" "Kod Nesusa je jedini lokator. Verovatno se iz istog razloga pobrinuo i da ne znamo kako da upravljamo rezervnim pogonom." "Razmišljala sam o tome", reče Tila. "Želeo je da bude siguran da će moći da utekne od jednog pobesnelog kzina. No, manimo se sad toga. Koliko si razumela?" "Ne mnogo. Stalno ste jedan drugog pitali zašto sam želela da dođem ovamo. Luise, nisam želela. Pošla sam s tobom jer te volim." Luis klimnu. Naravno, ako je Tili bilo potrebno da dođe na Prstenasti svet, morala je da ima motiv da bi pošla sa Luisom Vuom. To baš nije bilo laskavo. Volela ga je zbog vlastite sreće. A nekada je mislio da ga voli zbog njega samoga. "Prelazim preko grada", reče iznenada Tila. "Vidim neka svetla. Ne mnogo. Mora da postoji neki veliki, dugovečni izvor energije. Govornik bi verovatno mogao da ga pronađe na mapi." "Da li se isplati pogledati?" "Rekoh ti, tamo ima svetla. Možda..." Zvuka nestade bez upozorenja; nije se čulo ni škljocanje prekidača. Luis ostade da zuri u prazan prostor iznad signalne table. Zatim pozva: "Nesuse." Nije bilo odgovora. Luis uključi sirenu. Nesus se pojavi poput porodice zmija u zapaljenom zoološkom vrtu. Pod drugim okolnostima to bi bilo smešno: dva izbezumljena, zamršena vrata uzdizala su se poput dva znaka pitanja iznad signalne table; konačno, Nesus kevćući prozbori: "Luise! Šta je?" Govornik je istog časa odgovorio na poziv. Očito je bio pripravan i čekao na uputstva i objašnjenje.
"Nešto se dogodilo Tili." "Dobro", reče Nesus. I glave se povukoše. Luis za trenutak ljutito isključi sirenu, a zatim je opet pusti. Nesus je reagovao kao i prvi put. Ovog puta Luis prvi progovori. "Ako ne saznamo šta se Tili dogodilo, ubiću te", reče on. "Posedujem tasp", reče Nesus. "Programirali smo ga tako da deluje i na kzine i na ljude. Video si njegove posledice na Govorniku." "Misliš li da bi me to sprečilo da te ubijem?" "Da, Luise. Mislim." "U šta", pažljivo upita Luis, "smeš da se kladiš?" Lutkar razmisli. "Spasiti Tilu teško da može biti opasnije od prihvatanja te igre. Smeo sam s uma da je ona tvoja ženka." On pogleda nadole. "Ne vidim je više na lokatoru. Ne mogu da odredim gde je." "Da li to znači da joj je 'cikl uništen?" "Da, potpuno. Pošiljalac se nalazio blizu jedne jedinice potisnika njenog letcikla. Možda je naletela na neku uključenu mašinu sličnu onoj koja je spalila diskove za komunikaciju." "Hm. Ali trebalo bi da znaš gde se nalazila kada je razgovor prekinut." "Deset stepeni u smeru okretanja od luke. Ne znam udaljenost, ali to možemo odrediti uzimajući u obzir prosečnu brzinu njenog letcikla." Skrenuli su deset stepeni prema luci u smeru okretanja, što je na Govornikovoj precrtanoj mapi predstavljalo kosu liniju. Tokom dva sata leta nisu se pojavila nikakva svetla; Luis poče da se pita nisu li se izgubili. Tri hiljade pet stotina milja od kotrljajućeg uragana olujnog oka, linija na Govornikovoj karti završavala se u morskoj luci. Tila nije mogla dalje da odleti. Morska luka im je poslednja prilika... Najednom, s one strane prevoja varljivog, blagog obronka brda, blesnu svetlost. "Koči", prošaputa divlje Luis ne znajući uopšte zašto šapuće. Ali Govornik ih je već zaustavio u vazduhu. Lebdeli su, proučavali svetla i teren. Teren: grad. Posvuda grad. Tamo dole, prošarane senkama pri plavoj svetlosti luka, nalazile su se zgrade nalik na košnice sa
okruglim prozorima, razdeljene urezanim trotoarima, suviše uskim da bi se mogli nazvati ulicama. Ispred: i dalje isto, a zatim sve više zgrada, da bi na kraju preostali samo oblakoderi i lebdeća zdanja. "Drugačija gradnja", prošaputa Luis. "Arhitektura nije... slična onoj iz Zignamklikklika. Različiti stilovi..." "Oblakoderi", reče Govornik. "Zašto bi gradili u visinu kada su imali tako mnogo prostora?" "Da bi dokazali da mogu. Ne, to je glupo", reče Luis. "Ne bi imalo smisla, s obzirom na to da su bili u stanju da sagrade sam Prstenasti svet." "Možda su visoke zgrade kasnijeg datuma, iz razdoblja opadanja civilizacije." Svetla: bili su to bleštavo beli nizovi prozora na dvanaestak izdvojenih kula osvetljenih od vrha do temelja. Nalazile su se u skupini koju je Luis već nazvao civilni centar, budući da je tu bilo smešteno svih šest lebdećih zgrada. I još nešto: malo predgrađe koje je stajalo u pravcu okretanja od civilnog centra, svetlelo je bledim, narandžastobelim sjajem. Na drugom spratu jedne od kuća-košnica trojka se poreda u trouglu oko Govornikove karte. Govornik je navaljivao da sa sobom unesu i letcikle. "Bezbednost." Prostoriju im je osvetljavalo prednje svetlo sa Govornikovog 'cikla, odbijeno i ublaženo zakrivljenim zidom. Sto, sa čudno izrezbarenim oblicima tanjira i udubljenim podmetačima za čaše, sruši se i pretvori u prašinu kada se Luis očeša o njega. Prašina na podu bila je inč debela. Boja sa zakrivljenog zida izmrvila se i prekrila daščani pod u vidu fine nebesko plave prašine. Luis oseti kako ga pritiska drevnost grada. "U razdoblju kada su snimljene trake iz kartografske sobe, ovo je bio jedan od najvećih gradova na Prstenastom svetu", reče Govornik. Njegova zakrivljena kandža pokazivala je po karti. "Prvobitni grad bio je urbanizovan, polukružnog oblika sa ravnom ivicom duž mora. Kula nazvana Nebesa mora da je bila podignuta mnogo kasnije, kada se grad već uveliko proširio daleko duž obale." "Šteta što nisi precrtao mapu grada", reče Luis. Jer na Govornikovoj karti se mogao videti samo osenčeni polukrug.
Govornik podiže kartu i smota je: "Ovakve napuštene metropole sigurno kriju mnoge tajne. Moramo biti pažljivi. Ako civilizacija uopšte može nastati na ovom tlu na ovoj strukturi onda to mora biti na mestima koja ukazuju na nestalu tehnologiju." "Šta je sa nestalim metalima?" primeti Nesus. "Propala civilizacija ne bi mogla ponovo da se uzdigne na Prstenastom svetu. Nema metala koji se mogu vaditi, niti fosilnih goriva. Jedina oruđa bila bi drvo i kost." "Videli smo svetlost." "Raspored je izgledao nasumičan kao da je posredi mnoštvo nezavisnih izvora energije koji se jedan za drugim gase. Ali možda si u pravu", reče Nesus. "Ako je ovde ponovo započeta proizvodnja oruda, moramo stupiti u vezu sa onima koji ga izrađuju. Ali pod našim uslovima." "Mogli su već da odrede gde se nalazimo na osnovu interkomskih prenosa." "Ne, Govorniče. Naši interkomski prenosi predstavljaju zatvoreni snop." Napola slušajući, Luis je razmišljao: Možda je povredena. Možda negde leži, nesposobna da se pokrene, čekajući da joj priteknemo upomoć. Ali nije mogao da uveri sebe u to. Izgledalo je da se Tila sukobila sa nekom od starih mašina sa Prstenastog sveta: možda sa nekim finim automatskim oružjem, ako su žitelji Prstenastog sveta uopšte posedovali takve stvari. Nije isključeno da je ono bombardovalo samo njen interkom i odašiljač lokalizatora, ostavivši nedirnute sisteme za kretanje. Ali to je izgledalo neverovatno. Ali zašto onda nije osećao hitnju? Luis Vu, hladan poput kompjutera dok mu je žena suočena sa nepoznatom opasnošću. Njegova žena... da, ali bila je i nešto više od toga, nekako drugačija. Kako je bilo glupo od Nesusa što je mislio da će ljudi uzgojeni zbog sreće misliti na isti način kao i ljudi na koje je bio navikao! Da li bi srećan lutkar mislio poput, recimo, razumnog lutkara Hirona? Možda je strah bio ukorenjen u genima lutkara. Ali svako ljudsko biće mora naučiti šta je to strah. Nesus reče: "Moramo pretpostaviti da je došlo do trenutnog kraha Tiline sporadične sreće. Ako je to u pitanju, Tila nije
povredena." "Šta?" uznemiri se Luis. Lutkar kao da mu je sledio misli. "Ako je njen letcikl uništen, onda je i ona verovatno mrtva. Ali ukoliko nije ostala na mestu mrtva, onda mora da se spasla čim joj je sreća povratila snagu." "To je smešno. Ne može se očekivati od psihičke sreće da na taj način sledi pravila!" "Moja logika je besprekorna, Luise. Želim da istaknem da Tili nije potrebno da bude smesta spašena. Ako je živa, može sačekati. A mi možemo sačekati jutro da izvidimo okolinu." "I šta onda? Kako ćemo je pronaći?" "Ako je sreća nije napustila u sigurnim je rukama. Tragaćemo za tim rukama. Ako ruke ne postoje, to ćemo saznati sutra, a možemo se nadati i da će nam dati neki znak. Postoji mnogo načina na koje može to da uradi." Upade Govornik: "Za sve te načine potrebna je svetlost." "A da li je ima?" "Ima je. Razmišljao sam o tome. Moguće je da joj prednja svetla još rade. Ako je tako, ostaviće ih uključena. Kažeš da je pametna, Luise." "Jeste." "I ne vodi računa o sigurnosti. Neće voditi računa ni o tome šta ju je otkrilo, sve dok je mi ne pronađemo. Ako joj prednja svetla ne rade, može iskoristiti reflektorski laser da bi se javila svemu što se kreće ili da zapali signalnu vatru." "Tvrdiš da je ne možemo naći po danu. U pravu si", priznade Luis. Nesus reče: "Prvo moramo istražiti grad po danu. Ako naiđemo na žitelje, fino i lepo. Inače ćemo morati da potražimo Tilu sutra uveče." "Ti bi je ostavio da negde leži trideset časova? Ti hIadnokrvni... Tanj, ta mrlja svetlosti koju smo videli možda je ona! Možda nisu ulična svetla, već zgrade u plamenu!" Govornik ustade. "Tačno. Moramo istražiti." "Ja sam Poslednji u ovoj floti. Tvrdim da Tila nije vredna rizika koji u sebi nosi noćni let iznad nepoznatog grada." Govornik-Životinjama pope se na svoj letcikl. "Nalazimo se u oblasti koja je možda neprijateljski raspoložena. Zbog toga ja
izdajem naređenja. Ići ćemo da potražimo Tilu Braun, jednog od članova naše grupe." Kzin se podiže i prođe na letciklu kroz veliki ovalni prozor. S one strane prozora nalazili su se ostaci trema, a zatim su usledila predgrađa bezimenog grada. Ostali letcikli nalazili su se u prizemlju. Luis se žurno, ali pažljivo spusti niz stepenice, jer se jedan njihov deo bio srušio, a postrojenje pokretnog stepeništa već odavno se pretvorilo u rđu. Nesus ga je gledao sa ivice otvora stepeništa. "Ostajem ovde, Luise. Razmisliću o ovoj pobuni." Luis ne odgovori. Njegov letcikl uzlete, skliznu kroz ovalna vrata i pod kosim uglom odleti u noć. Noć je bila hladna. Svetlost luka obojila je grad mornarsko plavim senkama. Luis ugleda sjaj Govornikovog 'cikla i krete za njim prema svetlećoj oblasti predgrađa, u smeru, okretanja, udaljujući se od predivno osvetljenog civilnog centra. Sve je to bio grad, na stotine kvadratnih milja grada. Nisu postojali čak ni parkovi. Zašto su gradili tako zbijeno, kada im je stajao na raspolaganju sav prostor Prstenastog sveta? Čak i na Zemlji čovek ceni prostor za kretanje. "Letećemo nisko", reče Govornik preko interkoma. "Ako su svetla u predgradu samo ulične svetiljke, vraćamo se Nesusu. Ne smemo da rizikujemo da i nas obore kao Tilu." "U redu", reče Luis, ali ipak pomisli: gledaj ga samo kako se brine za sigurnost suočen sa sasvim hipotetičkim neprijateljem. Jedan kzin, razumno nesmotren, izgledao je obazriv poput lutkara u poredenju sa Tilom Braun. Gde li je ona sada? Da li je dobro, da li je povređena ili mrtva? Počeli su da tragaju za civilizovanim žiteljima Prstenastog sveta još pre nego što se Lažov razbio. Da li su ih konačno našli? Verovatno je ta mogućnost sputavala Nesusa da potpuno digne ruke od Tile. Luisova pretnja bila je beznačajna i Nesus je to dobro znao. Da su pronašli neprijateljski raspoložene stanovnike Prstenastog sveta, pa, to se moglo i očekivati... Njegov 'cikl zanese se ulevo. Luis ispravi kurs. "Luise." Izgledalo je da se Govornik-Životinjama hrve sa nečim. "Čini mi se da postoje smetnje..." A zatim, užurbano, sa uvežbanim glasom
naredbodavaca, on dodade: "Luise, okreni nazad. Odmah." Kzinov zapovednički glas zaori se u Luisovom malom mozgu. On smesta okrenu. Ali letcikl mu nastavi pravo. Luis se svom težinom osloni na komandnu palicu. Bez uspeha. Cikl nastavi da se kreće prema svetlima civilnog centra. "Nešto nas je ščepalo!" povika Luis i istog časa obuze ga užas. Ličili su na lutke! Ogroman, taman i razuman, Gospodar Lutaka vukao ih je za ruke i noge i pomicao prema nevidijivom scenariju. A Luis Vu je znao ime Gospodara Lutaka. Sreća Tile Braun.
19. U ZAMCI Govornik je bio praktičniji; on pusti sirenu za opasnost. Višefrekventni vrisak orio se i orio. Luis se pitao da li će lutkar uopšte da odgovori. Dečak koji je vikao vuk... Ali Nesus se ubrzo oglasi, odveć piskutavim vriskom: "Da? Da?" Naravno, morao je prvo da siđe niz stepenice. "Napadnuti smo", reče mu Govornik. "Neka sila daljinski upravlja našim vozilima. Šta predlažeš?" Nije se moglo odrediti šta Nesus misli. Njegove usne, dvostruko brojnije, labave i upadljivo čvornovate da bi mogle da služe kao prsti, neprestano su se pomicale, ali bez ikakvog smisla. Da li će lutkar moći da im pomogne? Ili će ga uhvatiti panika? "Okrenite interkome da vidim kuda idete. Da li je neko povređen?" "Ne, ali smo nemoćni", reče Luis. "Ne možemo da iskočimo. Suviše smo visoko i prebrzo se krećemo. Okrenuti smo u pravcu civilnog centra." "U pravcu čega?" "Skupine osvetljenih zgrada. Sećaš se?" "Da." Lutkar se zadubi u misli. "Uljezni signal mora da je jači od signala vaših instrumenata. Govorniče, želim podatke sa tvoje signalne table." Govornik ih očita, dok su se on i Luis sve više približavali svetlima gradskog centra. U jednom trenutku umeša se Luis: "Prolazimo iznad onog sektora predgrađa sa osvetljenim ulicama." "Da li su to odista ulične svetiljke?" "I da i ne. Sva ovalna vrata na kućama blistaju narandžastim sjajem. Čudno. Mislim da je to pravo ulično osvetljenje samo što mu je snaga vremenom izbledela i ohladila se." "Slažem se", reče Govornik-Životinjama. "Mrzim da zanovetam, ali približavamo se. Mislim da se krećemo u pravcu one velike zgrade u sredini." "Vidim je. Dvostruka kupa osvetljena samo na gornjoj polovini." "To je ta." "Luise, hajde da pokušamo da ometamo signal uljeza. Prebaci komande tvog 'cikla na moje." Luis prebaci na spoljne komande.
Cikl se prope snažno naviše, kao da ga je neko ogromno stopalo šutnulo otpozadi. Trenutak kasnije struje potpuno nestade. Zaštitni baloni eksplodiraše i ispred i iza njega i obujmiše ga poput sklopljenih ruku. Luis nije mogao da pokrene ni ruke, ni glavu. Padao je. "Padam", raportira on. Rukama koje su baloni prikovali za signalnu tablu, još je držao prebacivač na spoljne komande. Luis sačeka još jedan trenutak, nadajući se da će ga spoljne komande preuzeti. Ali kuće u obliku košnica već su se suviše približile. Luis se vrati na lokalni komandni sistem. Ništa se nije dogodilo. I dalje je padao. Mirno, što je u stvari predstavljalo puko razmetanje, Luis reče: "Govorniče, ne isprobavaj prebacivanje na spoljne komande. Ne radi." Pošto su mogli da mu vide lice, on poče da čeka sa nepomičnim izrazom i otvorenim očima. Čekao je da se razmrska o Prstenasti svet. Nešto ga iznenada uspori, delujući snažno odozdo na letelicu. 'Cikl se prevrnu, postavivši Luisa Vua naglavce pri snazi privlačenja od pet gravitacija. On se onesvesti. Kada je došao k sebi, još je visio naglavce; pridržavao ga je potisak zaštitnog balona. U glavi mu je bubnjalo. On ugleda maglovitu prikazu Gospodara Lutaka kako psuje i pokušava da razmrsi konce, dok se lutka Luis Vu praćaka iznad pozornice glave okrenute nadole. Lebdeća zgrada izgledala je niska, široka i kitnjasta. Donja polovina bila joj je u obliku preokrenute kupe. Kada su joj se letcikli približili, otvori se jedan prorez i proguta ih. Prolazili su kroz tamnu unutrašnjost kada se Govornikov letcikl, koji se približavao Luisovom, bešumno prevrnuo. Oko Govornika eksplodiraše baloni pre nego što je i mogao da padne. Luis ga mrko i mrzovoljno pogleda. Osećao se odveć bedno da bi bio zahvalan za društvo. Nesus je govorio: "Novi položaj u kome ste se našli ukazuje da vas podupiru polja koja su po svojoj prirodi elektromagnetska. Takva polja, međutim, podupiru metal, ali ne i protoplazmu, iz čega
proizlazi..." Luis se promeškolji u svom zatvoru; ali ne previše žustro. Ako bi se izmigoljio iz balona neumitno bi pao. Iza njega se zatvoriše prorezana vrata, brže nego što je Luisovo oko bilo u stanju da se navikne na tamu. Nije video ni delić unutrašnjosti. Preostalo mu je samo da nagađa koliko je udaljen od poda. Čuo je Nesusa kako kaže: "Možeš li da je dohvatiš?" Zatim Govornika: "Da, ako uspem da se provučem između... Bio si u pravu. Obloga je vrela." "Znači da ti je motor izgoreo. Letcikli su vam nepokretni, mrtvi." "Srećom, sedište je zaštićeno od toplote." "Ne bi trebalo da nas iznenadi što su se žitelji Prstenastog sveta pokazali vešti u kroćenju elektromagnetskih sila. Nisu poznavali toliko drugih izuma: hiperpogon, potiskivače, indukovanu silu teže..." Luis se upinjao da ugleda nešto, bilo šta. Mogao je da okrene glavu, lagano, stružući obrazom po površini balona; ali nigde nije bilo svetla. Pomićući ruke uprkos pritisku, pipao je po signalnoj tabli sve dok mu se ne učini da je pronašao prekidač za farove. Nije zapravo znao zašto je očekivao da oni rade. Ipak pojavio se tanki beli snop koji se nejasno odbio od udaljenog, zakrivljenog zida. Oko njega visilo je desetak vozila, sva na istom nivou. Bilo je tu paketa, ne većih od trkačkih mlaznih ruksaka, ali i velikih letećih kola. Nalazio se i jedan leteći kamion sa poluprovidnim trupom. U tom lavirintu leteće starudije visio je i Govornik-Životinjama naglavce u svom letciklu. Kzinova ćelava glava i kosmata narandžasta maska štrčale su iz zaštitnog balona; grozničavo je isturio kandžastu šaku u nastojanju da dosegne bok 'cikla. "Dobro", reče Nesus. "Svetlo. Upravo sam hteo to da vam predložim. Da li obojica razumete šta to znači? Svi električni i elektromagnetski sistemi u vašim vozilima, koji su bili uključeni kada ste napadnuti, sada su pregoreli. Govornikovo vozilo, a verovatno i tvoje Luise, ponovo je napadnuto kada ste ušli u zgradu." "Koja očigledno predstavlja zatvor", ne izdrža Luis. Glava mu je bila kao neki vodeni balon do vrha napunjen tako da je s mukom
govorio. Ali, iako je visio naglavačke, nije mogao da dozvoli da ostali obave sav posao koji se, doduše, sastojao samo u nagađanju o nepoznatoj tehnologiji. "A ako je zatvor", nastavi on, "zašto ovde unutra gde se nalazimo ne postoji i treći top za bombardovanje? Za slučaj da posedujemo oružje koje još radi. Što i jeste slučaj." "Sigurno postoji", reče Nesus. "Ali tvoje prednje svetlo je dokaz da taj treći top ne radi. Topovi su svakako automatski; inače bi vas neko čuvao. Govornik sasvim slobodno može da upotrebi Slejverovu alatku za kopanje." "To su dobre vesti", reče Luis. "Ali bacio sam pogled unaokolo..." On i Govornik su naglavačke lebdeli u vazdušnom Sargaskom Moru. U jednom od tri staromodna mlazna ruksaka još se neko nalazio. Skelet je bio mali, ali pripadao je ljudskom biću. Na belim kostima nije ostalo ni traga od kože. Odeća mora da mu je bila kvalitetna, jer se pojedini komadići još nisu raspali. Bile su to svetlo obojene krpe i dronjci žutog ogrtača koji je visio sve od letačeve vilice. Ostali ruksaci zjapili su prazni. Ali kosti mora da su bile tu negde... Luis stade da gura glavu unazad, unazad... Podrum policijske zgrade predstavljao je široku, mračnu, kupastu jamu. Oko zida su bili poređani koncentrični prstenovi ćelija. Vrata iznad ćelija bila su zamke. Od vrha do dna vodile su zrakaste stepenice. U jami i oko nje videle su se kosti koje je Luis tražio; sjajile su se prigušeno prema njemu odozdo. Nije mu izgledalo čudno što onaj čovek u raspadnutom letećem ruksaku nije smogao hrabrosti da iziđe iz letelice. Ostali, međutim, koji su takođe bili zarobljeni ovde u kolima i rancima, više su voleli da se bace u smrt nego da umru od žeđi. Luis reče: "Ne vidim na čemu bi Govornik mogao da upotrebi Slejverov dezintegrator." "Veoma sam ozbiljno mislio na to." "Nema svrhe probijati rupu u zidu. Isto tako ni u tavanici, koju ionako ne može da dohvati. Ako pogodi generator polja koje nas drži u mestu, pašćemo sa visine od devedeset stopa. A ako to ne učini, ostaćemo ovde dok ne umremo od gladi ili ne dignemo ruke od svega i ne odvežemo kaiševe. U tom slučaju ponovo nam ne
gine pad sa devedeset stopa." "Da." "Je li to sve što imaš da nam kažeš?" "Potrebno mi je više podataka. Da li bi mi jedan od vas, molim lepo, opisao šta vidi oko sebe? Ja vidim samo deo zakrivljenog zida." Naizmenično su opisivali kupasti blok ćelija, odnosno ono što su mogli da vide od njega pri prigušenoj svetlosti snopa jednog fara. Situacija se malo poboljšala kada je Govornik uključio i svoj far. Ali kada je Luis završio sa opisivanjem onoga što je video i dalje se nalazio u stupici, viseći naglavce, bez hrane i vode, iznad smrtonosnog ponora. Negde duboko u sebi ispustio je praskavi vrisak, još dobro zapreten i dobro kontrolisan; ali krik se svakog trenutka peo sve više. Uskoro će izbiti na površinu... Najednom se upita da li bi ih Nesus napustio. Nije trebalo na to da misli. Bilo je to pitanje na koje se mogao dati samo očigledan odgovor. Sve je išlo u prilog tome da će ih lutkar napustiti, a ništa da to neće učiniti. "Lebdeća vozila i starost skeleta dokazuju da niko ne vodi računa o postrojenjima bloka ćelija", primeti Govornik. "Polja koja su nas zarobila mora da su sakupila nekoliko letelica odmah nakon što je grad ostao napušten, i od tada više nije bilo vozila na Prstenastom svetu. Postrojenja još rade, jer veoma dugo nije imalo šta da troši njihovu snagu." "Može biti", reče Nesus. "Ali nešto prati naš razgovor." Luis načulji uši. Zatim primeti kako su se i Govornikove lepezasto raširile. "Samo uz pomoć savršene tehnike može se prisluškivati zatvoreni snop. Takođe se postavlja pitanje da li prisluškivač poseduje prevodioca." "Šta znaš o njemu?" "Samo pravac. Izvor smetnji potiče iz mesta gde se trenutno nalazite. Možda je prisluškivač smešten iznad vas." Luis refleksno pokuša da podigne pogled. Nije to bila molitva. Visio je naglavce, a od tavanice su ga delila dva zaštitna balona i letcikl. "Pronašli smo civilizaciju Prstenastog sveta", reče on glasno.
"Možda, mada mislim da bi jedino civilizovano biće bilo u stanju da popravi treći top za bombardovanje, kako si ga ti nazvao. Ali glavna stvar... pusti me da razmislim." I lutkar se prepusti pevušenju muzike Betovena, melodiji Bitlsa, ili nečeg što je u svakom slučaju zvučalo klasično. Luisu se činilo da čuje Nesusove misli... Kada je ovaj kazao pusti me da razmislim, stvarno je to i imao na umu. Zviždukanje je trajalo i trajalo. Luis je bio žedan i gladan, a u glavi mu je bubnjalo. Nekoliko puta za redom činilo mu se da ga napušta nada; a onda se lutkar ponovo javi. "Više bih voleo da upotrebim Slejverov dezintegrator, ali to neće moći, Luise, ti ćeš morati da obaviš stvar; ti si potomak sisara i spretnije se penješ od Govornika. Zaštitićeš..." "Da se penjem?" "Kada završim možeš postavljati pitanja, Luise. Zaštiti reflektorski laser bilo gde da ga staviš. Upotrebi snop da probušiš balon ispred sebe. Iskoristi ga za penjanje preko letcikla dok se ne nađeš na vrhu. Tada..." "Sišao si s uma." "Dozvoli da završim, Luise. Cilj svega toga jeste da se uništi top za bombardovanje, kako si ga nazvao. Verovatno postoje dva topa za bombardovanje. Jedan se nalazi iznad vrata kroz koja ste ušli, ili ispod njih. Drugi može biti na bilo kom mestu. Možda će ti jedini pokazatelj biti njegova sličnost sa prvim topom za bombardovanje." "Naravno, a možda i neće. Ma to nije ni važno. Kako misliš da zgrabim tvar eksplodirajućeg balona dovoljno brzo da ne... Ne. Ne mogu." "Luise. Kako da doprem do vas kada me čeka oružje koje će mi sagoreti postrojenja?" "Ne znam." "Ne očekuješ valjda da se Govornik popne?" "Zar mačke ne umeju da se penju?" Govornik reče: "Moji preci bili su mačke iz nizina, Luise. Ranjena ruka mi sporo zaceljuje. Ne mogu da se penjem. U svakom slučaju predlog listojeda je sulud. Sigurno ti je jasno da samo traži izgovor da nas napusti." Luisu je bilo jasno. Verovatno je to iz njega govorio strah. "Još vas neću napustiti", reče Nesus. "Čekaću. Možda ćete
smisliti bolji plan. Možda će se prisluškivač pojaviti. Čekaću." Viseći naglavce, stešnjen i nepokretan između dva oblikovana balona, Luis Vu je teško mogao da odredi protok vremena. Ništa se nije izmenilo. Ništa se nije pokrenulo. U daljini je mogao da čuje Nesusa kako zviždi; ali kao da se ništa drugo nije događalo. Na kraju Luis stade da broji otkucaje vlastitog srca. Sedamdeset dva u minutu, izbroja on. Tačno deset minuta kasnije ču sebe kako kaže: "Sedamdeset dva. Jedan. Šta ja to radim?" "Da li si to meni nešto rekao, Luise?" "Tanj! Govorniče, ne mogu da podnesem ovo. Radije bih ovog časa umro nego da prvo poludim." On stade da gura rukama nadole. "Ja komandujem, Luise u ratnim uslovima. Naređujem ti da ostaneš miran i čekaš." "Izvini." Luis gurnu rukama nadole, predahnu, zatim ih spusti još niže, odmori se. Tu je: opasač. Ruka mu se previše spustila. On povuče lakat unazad, odmori se, trgnu ga unazad... "Ono što lutkar predlaže pravo je samoubistvo, Luise." "Možda." Dohvatio ga je: reflektorski laser. Nakon još dva trzaja izvukao je oružje iz opasača i uperio ga preda se; izgoreće signalnu tablu, ali ne i sebe. On opali. Balon stade lagano da mlitavi. Dok je to trajalo, onaj iza njegovih leđa potiskivao ga je prema signalnoj tabli. Pod smanjenim pritiskom nije mu bilo teško da vrati reflektorski laser za opasač i da obema šakama ščepa namreškani materijal koji je stao da pada nadole. I on je sve više klizio sa svog sedišta. Brže, brže... on posegnu očajničkom snagom i tek kada se u padu okrenuo, uspeo je najzad da čvrsto stegne materijal. Ostao je da visi ispod letcikla, nad provalijom visokom devedeset stopa i... "Govorniče!" "Tu sam, Luise. Izvukao sam oružje. Hoćeš li da ti probušim drugi balon?" "Da!" Nalazio mu se tačno na putu, potpuno ga zaklanjajući. Balon se nije ispumpao. Sa jedne njegove strane dve sekunde
dizala se prašina, da bi potom nestala u velikom vazdušnom oblaku. Govornik je gađao samo jednim zrakom dezintegratora. "Sam vrag zna kako uspevaš da pucaš iz toga", zabrekta Luis. Zatim poče da se penje. Lako je bilo peti se dok se materijal držao. Bez obzira na to što mu se krv mnogo časova slivala u mozak, Luisu pođe za rukom da ga ne ispusti. Ali materijal se završavao blizu nožnog ventila za dovod goriva; pod njegovom težinom 'cikl se napola prevrnuo, tako da je on i dalje visio ispod. Sasvim se pribio uz 'cikl, poduprevši se kolenima, i počeo da se ljulja. Govornik-Životinjama je ispuštao čudne zvuke. 'Cikl se ljuljao napred-nazad i svaki zamah ga je nosio sve dalje. Luisu konačno postade jasno da se pretežan deo metala nalazi u trbušnom delu 'cikla. U protivnom, 'cikl bi se prevrnuo, a Luis bi se našao ispod njega bilo gde da se zaustavi. U tom slučaju Nesus ne bi istupio sa svojim predlogom. 'Cikl se i dalje prevrtao. Luisu pripade muka i on uloži veliki napor da ne počne da povraća. Ako mu se disajni putevi sada zapuše, sve je gotovo. 'Cikl se prevrnu unatrag i ostade da stoji naglavce. Luis se baci preko donje strane, posegnu prema suprotnom kraju izduvanog balona i ščepa ga. 'Cikl nastavi sa prevrtanjem. Luis se priljubi za donji deo mašine. Čekao je, čvrsto se držeći. Troma grdosija se zaustavi, ostade tako za trenutak, a zatim stade da se okreće unazad. Stomak mu se preokrenu i Luis izbaci... šta... jučerašnji zakasneli ručak? Izbaci ga u rafalu, u velikim, mučnim mlazevima, preko metala i preko rukava; ali ne promeni položaj ni za jedan inč. Letcikl nastavi da se ljulja kao uzburkana pučina. Ali Luis se usidrio. A onda se odvaži da podigne pogled. Jedna žena ga je promatrala. Izgledalo je da je potpuno ćelava. Njeno lice podseti Luisa na žičanu skulpturu u sali za bankete Nebeske kule. Crte lica i njihov izraz. Bila je mirna poput neke boginje ili mrtvaca. A on požele da porumeni, da se sakrije ili da nestane. Umesto toga reče: "Govorniče, posmatraju nas. Prenesi to Nesusu."
"Samo trenutak, Luise. Vrti mi se u glavi. Pogrešio sam što sam te gledao kako se penješ." "U redu. Ona je... mislio sam da je ćelava, ali nije. Deo njene lobanje, od ušiju do podnožja temena, oivičen je kosom. Ima dugu kosu, preko ramena." Nije rekao da joj je kosa gusta i tamna, i da se prelila preko ramena kada se blago nagnula da posmatra Luisa Vua; takođe nije kazao da joj je lobanja fino i nežno oblikovana, niti, da su ga njene oči probadale poput dve maslinke za Martini. "Mislim da je inženjer; ili bar pripada istoj rasi ili sledi iste običaje. Da li si shvatio?" "Jesam. Kako uspevaš tako da se penješ? Izgledalo je kao da prkosiš sili teže. Šta si ti, Luise?" Držeći se čvrsto za pokvareni letcikl, Luis se nasmeja. Na to je utrošio poslednje atome snage. "Ti si kdaptist", reče on. "Priznaj." "Odgajan sam u tom duhu, ali učenje nije ostavilo mnogo traga." "Naravno da nije. Da li si razgovarao sa Nesusom?" "Da. Upotrebio sam sirenu." "Prenesi mu ovo. Ona se nalazi na oko dvadeset stopa od mene. Gleda me kao zmija. Izgleda da nije baš naročito zainteresovana za mene; niti za bilo šta drugo, kako mi se čini. Trepće, ali ne odvraća pogled. Sedi na nekakvoj tezgi, koja je nekada sa tri strane bila obložena staklom ili nečim drugim, ali toga više nema. Ostalo je samo nekoliko stepenika i podijum. Sedi nogu prebačenih preko ivice. Mora da su na taj način promatrali zatvorenike. Obučena je u... pa, ne bih umeo da kažem koji je to stil. U svojevrstan kombinezon do kolena i lakata koji se naduvava..." Ali to ne zanima došljake. "Tkanina je očito veštačka; ili je nova ili samočisteća i trajna. Ona..." Luis zastade jer je devojka nešto rekla. Čekao je. Ona ponovi. Bila je to jedna kratka rečenica. Ona zatim graciozno ustade i pope se stepenicama. "Otišla je", reče Luis. "Verovatno je više ne zanimamo." "Možda se vratila svojim uređajima za prisluškivanje." "Verovatno." Ako je u zgradi postojao neko ko prisluškuje, prema Okamovoj oštrici to je bila ona. "Nesus te moli da podesiš reflektorski laser na malu snagu i
široki snop tako da ga možeš upotrebiti kao lampu kada se žena sledeći put pojavi. Ja ne treba da pokazujem Slejver oružje. Žena bi verovatno mogla obojicu da nas ubije pukim okretanjem nekog prekidača. Ne sme nas videti sa oružjem." "Kako onda da se oslobodimo topova za bombardovanje?" Trenutak pre toga Govornik je već dobio odgovor. "Nikako. Nesus kaže da će pokušati nešto drugo. Dolazi ovamo." Luis spusti glavu na metal. Olakšanje koje je osetio bilo je tako veliko da se čak nije upitao zašto, dok Govornik ne reče: "Tako će nas sve uhvatiti u istu zamku. Luise, kako da ga odvratim od toga?" "Reci mu. Ne, bolje nemoj. Da ne smatra da je sigurno, držao bi se po strani." "Kako može biti sigurno?" "Ne znam. Pusti me da se odmorim." Lutkar jamačno zna šta radi. Mogao je da se pouzda u Nesusov kukavičluk. Luis prede obrazom peko glatkog, hladnog metala. Uskoro ga savlada san. Nikada se nije osećao u toj meri izgubljeno. Kad god bi mu se 'cikl pomakao ili promenio položaj, on bi se budio širom otvorenih očiju, stežući metal među kolenima i tkaninu u rukama. San mu je ličio na neprekidni košmar. Kada mu svetlost obasja kapke, on se smesta probudi. Kroz vodoravni prorez koji im je poslužio umesto vrata prodirala je dnevna svetlost. U toj svetlosti video se Nesusov letcikl okrenut naopačke, kao i sam lutkar, koga je pridržavao materijal sedišta, a ne zaštitni baloni. Prorez se zatvori za njim. "Dobro došao", reče Govornik prilično nerazgovetno. "Možeš li me postaviti na noge?" "Još ne. Da li se devojka ponovo pojavljivala?" "Nije." "Pojaviće se. Ljudi su znatiželjni, Govorniče. Sigurno nikada ranije nije videla pripadnike naših vrsta." "Pa šta onda? Želim da se uspravim", zaječa Govornik. Lutkar stade da petlja nešto po svojoj signalnoj tabli i desi se čudo: letcikl mu se uspravi. Luis izgovori samo jednu reč: "Kako?" "Sve sam isključio kada sam osetio da uljeski signal upravlja