Larry Niven - Prstenasti svet

mojim komandama. Da me polje podizanja nije dohvatilo lako bih uključio motore pre nego što bih udario u pločnik. Sada bi", reče živahno lutkar, "naš sledeći korak trebalo da ide sasvim glatko. Kada se devojka pojavi, ponašaj se prijateljski. Luise, možeš pokušati da je zavedeš ako smatraš da bi ti to moglo uspeti. Govorniče, Luis će biti naš gospodar, a mi njegove sluge. Žena je možda ksenofob, a to će je ubediti da ljudsko biće upravlja tuđincima." Luis se odista nasmejao. Košmarni polusan ga je ipak odmorio. "Sumnjam da će biti toliko prijateljski raspoložena da dozvoli da je zavedem. Nisi je video. Hladna je poput crnih pećina na Plutonu, bar kada sam ja u pitanju, i stvarno ne mogu da je krivim zbog toga." Videla ga je kako je povratio ručak po rukavu... što nije bilo nimalo romantično. Lutkar reče: "Biće srećna svaki put kada nas pogleda. Prestaće da bude srećna kada pokuša da nas napusti. Ako nekoga od nas približi k sebi, njena radost će se povećati..." "Tanja mu, tako je!" povika Luis. "Shvataš? Dobro. I još nešto, učio sam jezik Prstenastog sveta. Verujem da je moj izgovor tačan, kao i gramatika. Kada bih samo znao značenje još nekih reči..." Govornik je već odavno prestao da se žali. Preokrenut iznad smrtonosne provalije, pun opekotina i sa jednom rukom odranom do kosti, u početku je besneo na Luisa i Nesusa što ne mogu da mu pomognu. Ali sada je već časovima bio miran. U polumračnoj tišini, Luis ponovo utonu u laki san. A onda u snu začu zvona i probudi se. Zvonila je zvončićima dok se spuštala niz stepenice. Zvončići su se nalazili na mokasinama. Imala je na sebi drugi ogrtač, odoru kupastog oblika zatvorenu do grla, sa dvanaestak velikih, ispupčenih, našivenih džepova. Duga, crna kosa padala joj je preko jednog ramena. Spokojno dostojanstvo na njenom licu nije se promenilo. Sela je, prebacivši noge preko ivice podijuma, kao i onda kada je posmatrala Luisa Vua. Nije promenila položaj, baš kao ni Luis. Nekoliko minuta su se netremice posmatrali. Ona zatim zavuče ruku u jedan od velikih džepova i izvadi nešto veličine pesnice, narandžaste boje. Hitnu to prema Luisu, ciljajući tako da predmet

proleti nekoliko inča van dohvata njegove ruke. U trenutku kada je predmet promicao pored njega Luis prepoznade šta je posredi. Bio je to čvornovat, sočan plod kakav je pre dva dana pronašao u jednom grmu. Nekoliko ih je ubacio u usisni levak u svojoj kuhinji, ali ih nije isprobao. Voćka se rasprsnu i oboji u crveno krov jedne ćelije. Luis najednom oseti da su mu usta suva i obuze ga silna žeđ. Ona mu baci i drugi. Ovog puta pao je bliže. Da je pokušao mogao ga je uhvatiti, ali time bi prevrnuo 'cikl. A ona je to znala. Treći put ga je pogodila u rame. On čvršće steže balon i crne misli stadoše da mu se vrzmaju po glavi. Tada se pojavi Nesusov letcikl. I ona se nasmeši. Lutkar je lebdeo iza napuštenog broda veličine nekog kamiona. Ponovo okrenut naopačke, on je zaobilaznim putem plovio ka platformi za razgledanje kao da ga u tom pravcu nosi neka zalutala indukovana struja. Dok je prolazio pored Luisa, on ga zapita: "Možeš li je zavesti?" Luis zareža. Shvativši tada da mu se lutkar uopšte ne ruga, reče: "Mislim da me smatra za životinju. Zaboravi na celu kombinaciju." "Onda moramo promeniti taktiku." Luis protrlja čelo o hladan metal. Retko se osećao tako bedno. "Ti zapovedaš", reče on. "Mene neće prihvatiti kao sebi ravna, ali tebe možda hoće. Neće u tebi videti konkurenciju, pošto si suviše čudan." Lutkar se udalji od njega. Odmah zatim izgovorio je nešto što je Luisu ličilo na jezik obrijanog sveštenika dirigenta hora. Bio je to sveti jezik inženjera. Devojka ne odgovori. Ali... nije se, doduše, osmehivala, ali uglovi usana kao da su joj se blago izvili naviše i kao da su joj oči postale življe. Nesus mora da se koristio taspom. Vrlo slabim taspom. On ponovo progovori i ona ovog puta odgovori. Glas joj je bio hladan i muzikalan, a ako se Luisu Vuu učinio zapovedničkim, to je bilo stoga što je bio pripravljen da ga čuje kao takvog. Lutkarev glas postade isti kao devojčin. Ono što je zatim usledilo ličilo je na čas učenja nekog jezika. Luisu Vuu, koji je neudobno balansirao iznad smrtonosnog

ponora, uskoro postade dosadno. Tu i tamo uspevao je da uhvati koju reč. U jednom trenutku ona baci Nesusu jedan narandžasti plod veličine pesnice, za koji se sporazumeše da se zove tramb. Nesus ga zadrža. Ona odjednom ustade i udalji se. Luis reče: "Dakle?" "Mora da joj je postalo dosadno", reče Nesus. "Otišla je bez upozorenja." "Umirem od žedi. Mogu li dobiti taj tramb?" "Tramb je reč koja označava boju kore, Luise." On dotera svoj 'cikl do Luisovog i dodade mu voćku. Luis je bio toliko očajan da se odvažio da oslobodi jednu ruku. To je značilo da će morati da progrize debelu koru i da je oljušti zubima. Posle izvesnog vremena on dospe do sredine i zari zube u nju. Bila je to najbolja stvar koju je probao tokom dve stotine godina. Kada je gotovo završio sa jelom, on upita: "Da li će se vratiti?" "Nadajmo se. Upotrebio sam tasp slabe snage tako da će delovati na nju ispod nivoa svesti. Nedostajaće joj. Mamac će postajati sve jači svaki put kada me bude ugledala. Luise, a da je ipak primoramo da se zaljubi u tebe?" "Zaboravi to. Misli da sam domorodac, divljak. Sada se postavlja pitanje: šta je ona?" "Ne mogu reći. Nije pokušala da to sakrije, ali nije ni rekla. Ne znam dovoljno jezik. Još ne."

20. MESO Nesus se spustio da bi ispitao mrak ispod njih. Odsečen od interkoma, Luis pokuša da prati pogledom ono što je lutkar radio. Uskoro odustade od toga. Znatno kasnije on začu korake. Ovog puta nisu se čuli zvončići. On skupi ruke oko usta i viknu: "Nesuse!" Zvuk se odbi o zidove i njegovo grozno odzvanjanje dostiže vrhunac pri vrhu kupe. Lutkar skoči na noge, jurnu ka 'ciklu i uzlete. Bolje rečeno, pobeže. Bez sumnje je ostavio upaljen motor da bi zadržao 'cikl pri tlu i tako ga odbranio od dejstva polja-zamke. Sada je jednostavno isključio motor. Ponovo se obreo među lebdećim metalom upravo u trenutku kada se koraci zaustaviše negde iznad njih. "Šta to ona, tanj, radi?" prošaputa Luis. "Strpljenja. Ne možeš očekivati da postane uslovljena taspom posle samo jednog izlaganja njegovom dejstvu i to još slabom." "Probaj već jednom da utuviš u te tvoje debele, prazne glave. Ne mogu beskonačno održavati ravnotežu!" "Moraš. Kako da ti pomognem?" "Vode", reče Luis čiji se jezik naduo kao dva jarda namotanog flanela. "Žedan si? Ali kako da ti dodam vodu? Ako okreneš glavu možeš izgubiti ravnotežu." "Znam. Zaboravi", reče Luis, slegnuvši ramenima. Čudno da se Luis Vu, svemirac, toliko plašio visina. "Kako je Govornik?" "Bojim se za njega, Luise. Već je veoma dugo u nesvesti." "Tanj, tanj..." Koraci. Mora da strašno voli da menja odeću, pomisli Luis. Sada je na sebi imala narandžastozelenu odeždu punu nabora koji su se preklapali. Kao ni prethodni ogrtači, ni ovaj nije pokazivao obrise njenog tela. Ona kleknu na ivicu osmatračke platforme, hladno ih motreći. Luis se čvršće uhvati za svoj metalni splav i stade da čeka razvoj događaja. Ubrzo mu je postalo jasno da se otkravljuje. Oči su joj postale snene, a uglovi malih usana su se izvili.

Nesus progovori. Činilo se da razmišlja. Reče nešto što je moglo predstavljati odgovor. Zatim ih napusti. "Onda?" "Videćemo." "Već mi je dosta ćekanja." Odjednom se lutkarev letcikl nađe iznad Luisa. Iznad i ispred njega. A zatim udari o ivicu osmatračkog podijuma poput čamca na vesla koji se ukotvljuje. Nesus pažljivo stupi na obalu. Devojka priđe da ga pozdravi. Ono što je držala u levoj ruci mora da je bilo oružje. Ali drugom rukom dodirnu lutkarevu glavu, zastade za trenutak, zatim prođe prstima niz njegovu drugu kičmu. Nesus ispusti uzvik oduševljenja. Ona se okrenu i pođe uz stepenice. Nije se nijednom osvrnula. Izgleda da je pretpostavljala da će je Nesus pratiti poput psa; on je to i učinio. Dobro, pomisli Luis. Budi pokoran. Ubedi je da ti veruje. Ali čim su čudni zvuci njihovih koraka utihnuli, blok ćelija ponovo se pretvori u ogromnu grobnicu. Govornik se nalazio udaljen trideset stopa preko metalnog Sargaskog mora. Četiri crna prsta sa mekim jagodicama i delić narandžastog lica nazirali su se među zelenim zaštitnim balonima. Luis nije mogao da mu se približi. Kzin je do sada mogao i umreti. Među belim kostima ispod njega nalazilo se bar desetak lobanja. Kosti, prošlost, zarđao metal i tišina. Luis Vu steže svoj 'cikl i nastavi da čeka da ga izda snaga. Nekoliko minuta kasnije, dok je omamljen dremuckao, nešto se promeni. Ravnoteža mu se pomerila... A Luisov život zavisio je od ravnoteže. Trenutna dezorijentacija strašno ga upaniči. Divlje je gledao oko sebe, pomerajući samo oči. Svuda unaokolo nalazila su se nepokretna metalna vozila. Ali nešto se ipak micalo. Jedna udaljena kola se zatresoše, zaškripaše slično zvuku metala koji se kida i podigoše se.

A? Ne. Spustila su se na gornji prsten ćelija. Celo Sargasko more jednoobrazno je tonulo kroz prostor. Jedan za drugim, bučno, kola i leteći ranci pristali su i tamo se zadržavali. Luisov 'cikl nezgrapno udari o beton, okrenu se za pola kruga u vazduhu uzburkanom elektromagnetskim silama i preturi se. Luis se opusti i odmah se prevrnu. Smesta pokuša da ustane. AIi nije mogao da uspostavi ravnotežu; nije bio u stanju da stoji uspravno. Ruke su mu bile povijene u obliku kandži, iskrivljene od bola, beskorisne. Ležao je postrance i dahtao, misleći da je sve već kasno. Govornika mora da je prignječio vlastiti letcikl. Vozilo koje se lako moglo prepoznati bilo je okrenuto na bok dva reda iznad. Govornik se nalazio tamo... i to ne ispod 'cikla. Mora da je bio pod njim pre nego što se 'cikl preturio na bok; no, baloni su ga, verovatno, do izvesne mere zaštitili. Luis stiže do njega četvoronoške. Kzin je bio živ i disao je, ali nalazio se u nesvesti. Težina letcikla nije mu slomila vrat, verovatno zato što ga nije ni imao. Luis ščepa reflektorski laser iz opasača i iskoristi njegov zeleni, iglasti snop da oslobodi Govornika iz balona. Šta sad? Luis se spomenu da umire od žedi. Izgleda da je prestalo da mu se vrti u glavi. On se uspravi na klimave noge i dade se u potragu za jedinim izvorom vode koji je radio i za koji je znao. Blokovi ćelija predstavaljali su niz koncentričnih kružnih oboda, od kojih je svaki bio krov prstena jednog bloka. Luis pronađe jedan 'cikl prekriven ostacima materijala zaštitnog balona. Nalazio se tu još jedan, red niže, na drugoj strani središnje jame, opremljen ljudskim sedlom, Treći... Nesusov 'cikl se spusti red ispod Govornikovog. Luis krenu dole. Kolena su mu klecala dok je silazio niz stepenice. Umorni mišići nisu mu dozvoljavali mekano koračanje. Kada ugleda signalnu tablu on zatrese glavom. Nikom ne bi palo na pamet da ukrade Nesusov letciki! Kontrole su bile neverovatno zamršene. Ali ipak mu uspe da prepozna cev za vodu.

Voda je bila topla i bezukusna poput destilisane, a ipak predivna. Kada je utolio žeđ, Luis uze ciglu iz kuhinjskog proreza. Imala je vrlo čudan ukus. Luis odluči da je ostavi za kasnije. Možda sadrži sastojke otrovne po ljudski organizam. Nesus će mu to reći. On ponese Govorniku vode u svojoj cipeli, prvoj posudi koje se setio. Izlio ju je u kzinova usta; ovaj ju je ispio u snu, nasmešivši se. Luis se vrati po još jednu porciju, ali snaga ga napusti pre nego što je stigao do lutkarevog letcikla. Sklupčao se na ravnoj plastićnoj konstrukciji i sklopio oči. Spasen. Bio je spasen. Prema stanju u kome se nalazio, trebalo je da odmah zaspi. Ali nešto ga je kopkalo. Izmučeni mišići, grčevi u rukama i butinama, strah od padanja koji ga i dalje nije napuštao... i još nešto... On sede. "Nema pravde", promrmljao je. Govornik? Kzin je spavao sklupčan sa ušima čvrsto priljubljenim uz glavu i Slejverovim oružjem pričvršćenim uz stomak tako da se nazirala samo dvostruka cev. Disao je ravnomerno, mada vrlo ubrzano. Da li je to bilo dobro? Nesus bi znao. U međuvremenu, neka ga, neka spava. "Nema pravde", Luis zadihano ponovi. Bio je sam i usamljen, što više nije predstavljalo preimućstvo kao za vreme ranijih odsustava. Bio je odgovoran za ostale. Njegov vlastiti život i zdravlje zavisili su od toga u kojoj meri će Nesus uspeti da prevari šašavu, napola ćelavu ženu, koja ih je držala u zatvoru. Nije ni čudo što nije uspevao da zaspi. Pa ipak... Spazi ga i prikova pogled za njega. Njegov vlastiti letcikl. Letcikl sa delovima raspuknutih zaštitnih balona koji se vuku i najzad letcikl sa ljudskim sedlom bez zaštitnih balona. Četiri letcikla. Izbezumljeno tražeći vodu prevideo ga je kada je prvi put tuda prošao. Znači... Tilin letcikl. Mora da se nalazio iza nekog od većih vozila. Nema zaštitnih balona. Mora da je ispala kada se 'cikl prevrnuo. Ili je zbrisana kada je otkazao sonični nabor pri brzini od dva

maha. Šta ono Nesus reče? Njena sreća je vrlo nepouzdana. A Govornik: ako je sreća samo jednom izneveri, poginuće. Bila je mrtva. Mora da jeste. Pošla sam s tobom, zato što te volim. "Nisi imala sreće", reče Luis Vu. "Nisi imala sreće kada si me srela." On se sklupća na betonu i usnu. Mnogo kasnije probudi ga drmusanje i on se nađe oči u oči sa Govornikom-Životinjama. Grozna, narandžasta, krznena maska još više mu je isticala oči u kojima se očitavao čeznutljiv pogled... Govornik upita: "Možeš li da jedeš listojedovu hranu?" "Čini se da od nas troje, jedino ja nemam zaliha hrane" reče kzin. Taj čeznutljiv pogled... Luisa podiđoše žmarci duž vrata. Mirnim glasom, on reče: "Dobro znaš da imaš hranu pred sobom. Pitanje je samo da li ćeš je iskoristiti?" "Naravno da neću, Luise. Ako čast zahteva da umrem od gladi na dohvat mesa, ja ću umreti." "Dobro." Luis se okrenu na drugu stranu i napravi se da spava. Kada se probudio, nekoliko časova kasnije, znao je da je zaista spavao. Njegov mali mozak, shvati on, mora potpuno verovati Govornikovoj reči. Ako kzin kaže da bi umro od gladi, on bi to zaista i učinio. Bešika mu je bila puna, u nozdrvama je osećao smrad, a mišići su ga neprijatno boleli. Jama mu je poslužila da reši jedan problem, a lutkareva zaliha vode u letciklu da opere prljav rukav. Luis zatim othrama niz stepenice do svog letcikla po kutiju za prvu pomoć. To nije bila obična kutija sa lekovima; mešala je doze prema naređenju i sama postavljala dijagnoze. Složena mašina, koje, međutim, više nije bilo, jer su je spalili topovi za bombardovanje. Smrkavalo se. Tog časa on ugleda na ćelijama ulaze koji su stajali odozgo, kao i mala, poluprovidna okna oko njih. Luis leže na stomak i zagleda se u jednu ćeliju. Krevet, toalet čudnog oblika, i... dnevna svetlost koja je dopirala kroz ogromni prozor. "Govorniče!" pozva ga Luis. Upotrebili su dezintegrator da uđu unutra. Prozor je bio

ogroman i pravougaon, što je predstavljalo čudan luksuz za jednu zatvorsku ćeliju. Staklo se raspršilo tako da je ostalo svega nekoliko oštrih kristalnih krhotina oko ivica. Da li je namena tih prozora bila da se rugaju zatvoreniku, da mu stalno pokazuju slobodu? Ovaj prozor gledao je prema luci. Napolju je bio polusumrak; senka graničnika približavala se iz smera okretanja poput neke crne zavese. Ispred se nalazilo pristanište: kocke koje su sigurno bile skladišta, truli dokovi, dizalice elegantno jednostavne konstrukcije i jedan ogroman površinski brod u suvom doku. Svi ti skeleti bili su prekriveni crvenom rđom. Levo i desno pružalo se mnogo milja vijugave obale. Pojas plaže, pa dokovi, pojas plaže... Shema mora da je bila ugrađena u samu obalu, pojas plitkih plaža nalik na Vaikiki, zatim strma obala i duboka voda pogodna za pristanište, pa opet plitka plaža. S one strane, okean. Činilo se da se pruža u nedogled, pošto se stapao sa beskonačnim obzorjem. Pokušajte da pogledate preko Atlantika... Sumrak se navlačio poput neke zavese, sdesna ulevo. Preostala svetla civilnog centra oživeše, dok su grad, dokovi i okean uranjali u tamu. Suprotno od smera okretanja zlatasta svetlost dana još je sijala. Govornik se opruži na ćelijski ovalni krevet. Luis se nasmeši. Izgledao je tako miroljubiv, kzin-ratnik. Snom je lečio rane? Opekotine mora da su mu oslabile telo. Ili je pokušavao da snom odagna sve veću glad? Luis ga ostavi. U već gustoj tami zatvora on pronađe Nesusov 'cikl. Bio je toliko gladan da je progutao hranljivu ciglu namenjenu lutkarevom želucu, ne obrativši pažnju na čudan ukus. Sumrak je počeo da mu smeta i on uključi prednja svetla na lutkarevom letciklu, a zatim pronađe i ostale letcikle, na kojima takođe upali farove. Kada je završio mesto je bilo poprilično osvetljeno, a senke izgledaše veoma složene i čudne. Šta je Nesusa tako dugo zadržalo? Nije bilo mnogo prilike za zabavu u drevnom lebdećem zatvoru. Određeno vreme tu se moglo provesti spavajući i Luis je ispunio svoju normu. Takođe izvesno vreme on je proveo mozgajući o tome

šta lutkar toliko radi tamo gore, pre nego što ga obuze slutnja da ga je možda izdao. Uostalom, Nesus nije bio puki tuđinac. Bio je to Pirsonov lutkar, sa više nego bogatim iskustvom u manipulisanju ljudima za vlastite ciljeve. Ako mu je pošlo za rukom da postigne sporazum sa (pretpostavljenim) inženjerom Prstenastog sveta, mogao bi da napusti Luisa i Govornika upravo sada, bez oklevanja. Lutkara ništa ne sprečava da to učini. A postoje i dva dobra razloga zašto bi trebalo da to učini. Govornik-Životinjama će gotovo sigurno pokušati da iskoristi poslednju priliku da Luisu Vuu oduzme Daleki let i na taj način sačuva drugi kvantum hiperpogona samo za kzine. Lutkar bi u neminovnom okršaju koji bi oko toga usledio mogao biti ranjen. Sigurnije je sada napustiti Govornika... i Luisa Vua, jer on verovatno ne bi podneo takvu izdaju. Sem toga, znali su suviše. Sada kad je Tila mrtva, jedino su Govornik i Luis znali za eksperimente lutkara u vezi sa usmerenom evolucijom. Mamac zvezdanog semena, zakoni uzgajanja... ako je Nesusu bilo naređeno da otkrije takve informacije da bi procenio reakcije članova svoje posade, verovatno mu je takođe naređeno da ih u jednom trenutku tokom puta napusti. To nisu bile čak ni nove ideje. Luis je bio pripravan na nešto slično još od kada je Nesus priznao da je brod Spoljnih stigao do Proksiona zahvaljujući mamcu zvezdanog semena. Njegova paranoja već se na izvestan način pokazala opravdanom. Ali on tu, tanj, ništa nije mogao da učini. Da bi ostao pribran, Luis reši da uđe u drugu ćeliju. Počeo je da obrađuje brave reflektorskim laserom podešenim na veliku snagu i uzak snop i pri četvrtom pokušaju ulaz popusti. Zapahnu ga strašan smrad. Luis zadrža dah i promoli glavu i reflektorski laser samo onoliko koliko mu je bilo potrebno da ustanovi šta je posredi. Neko je unutra umro kada je nestalo ventilacije. Telo je ležalo povijeno uz ogroman prozor sa teškim bacačem u ruci. Bacač je bio slomljen, a prozor netaknut. Susedna ćelija bila je prazna. Luis odluči da se smesti u nju. Prešao je preko jame da bi zauzeo ćeliju sa pogledom nadesno. Tačno ispred sebe mogao je da vidi kotrljajući uragan. Veličina mu je bila vredna poštovanja, kada se ima u vidu da su ga ostavili dve

hiljade pet stotina milja za sobom. Veliko, zamišljeno plavo oko. U pravcu okretanja uzdizala se visoka, uska lebdeća zgrada, velika poput nekog putničkog zvezdanog broda. Nekoliko trenutaka Luis Vu pusti mašti na volju, zamislivši da je to pravi zvezdani brod, koji se ovde našao nečijom greškom; sve što treba da urade da bi napustili Prstenasti svet jeste... Ali bila je to slaba zabava. Luis se trudio da upamti raspored grada. Moglo bi im koristiti. Ovo je bilo prvo mesto koje su pronašli sa bar nekakvim znakom još postojeće civilizacije. Otprilike sat kasnije prestao je da bi se malo odmorio. Sedeo je na prljavom, ovalnom, uskom krevetu, buljeći u oko, a... s one strane oka, poprilično po strani, nalazio se jedan tanušan, živ sivosmeđi trougao. "Hm", reče blago Luis. Trougao je bio taman toliko veliki da se mogao nazreti. Sa dva ugla počivao je na sivobelom haosu beskrajnog obzorja. Što je značilo da je tamo još bio dan... mada je gledao sasvim udesno... Luis ode po dogled. Kroz dogled je svaka pojedinost postajala jasna i oštra poput kratera na Mesecu. Nepravilni trougao, crvenkasto-smeđ pri dnu, svetao poput prljavog snega blizu vrha... Božja pesnica. Bila je mnogo veća nego što su mislili. Da bi se odavde mogla videti, veći deo planine mora da je štrčao iznad atmosfere. Flota 'cikla prevalila je oko sto pedeset hiljada milja od mesta pada. Božja pesnica mora da je najmanje hiljadu milja visoka. Luis zviznu. I ponovo podiže dogled. Sedeći u sve gušćoj tami, polako postade svestan buke koja je dopirala odozgo. On pomoli glavu iz ćelije. Govornik-Životinjama zabrunda: "Dobro došao, Luise!" Mahao mu je sirovim, crvenim, polupojedenim trupom nečega što je bilo približno kozje veličine. Zatim odgrize komad veliki kao Šatobrijan šnicla, pa još jedan i još jedan. Zubi su mu služili za kidanje, ne za žvakanje. On odvali jedan but, okrvavljen pri vrhu, na kome su se još nalazili kopito i koža. "Ostavili smo i za tebe, Luise! Satima je već

mrtva, ali ne mari. Moramo požuriti. Listojed više voli da nas ne gleda dok jedemo. Ispituje vidik iz moje ćelije." "Ćekaj samo dok bude video iz moje", reče Luis. "Pogrešili smo što se tiče Božje pesnice, Govorniče. Bar je hiljadu milja visoka. Vrh nije pokriven snegom, već..." "Luise! Jedi!" Luis oseti kako mu teče voda niz usta. "Mora postojati neki način da se to zgotovi..." I ubrzo ga je pronašao. Nagovorio je Govornika da oguli kožu, a zatim je uglavio kopito životinje u polomljeni stepenik, odmakao se malo unazad i počeo da peče meso reflektorskim laserom podešenim na veliku jačinu i široki snop. "Meso nije sveže", reče sumnjičavo Govornik, "ali rešenje nije u spaljivanju." "Kako je Nesus? Da li je zatvorenik ili drži sve u svojim rukama?" "Delimično, čini mi se. Pogledaj gore." Devojka svemirac nazirala se poput sitne lutkaste prilike na osmatračkoj platformi, sa koje su joj visile noge; lice i lobanja blesnuli bi joj kada bi pogledala nadole. "Vidiš? Ne ispušta ga iz vida." Luis zaključi da je meso zgotovljeno. Dok je jeo, bio je svestan da ga Govornik nestrpljivo motri, da posmatra kako polako žvaće svaki mali zalogaj. A Luisu se činilo da guta hranu poput neke proždrljive zveri. Stvarno je bio gladan. Zbog lutkara su bacili kosti kroz razbijeni prozor i one padoše na grad. Zatim su se vratili zaobišavši lutkarev letcikl. "Delimično je uslovljena", reče Nesus. Teško je disao... ili mu je smetao miris presnog i pečenog životinjskog mesa. "Dosta sam saznao od nje." "Da li si ustanovio zašto nas je uhvatila u mišolovku?" "Da, i više od toga. Imali smo sreće. Ona je svemirac, član posade usisnog broda." "Premija!" reče Luis Vu.

21. DEVOJKA S ONE STRANE IVICE Ime joj je bilo Halrloprilalar Hotrufan. Letela je na usisnom brodu... Pionir, izgovori Nesus posle male pauze... čitavih dve stotine godina. Pionir se kretao u ciklusima od po dvadeset četiri godine, posećujući pri tom četiri sunca i njihove sisteme: pet svetova sa kiseoničkom atmosferom i Prstenasti svet. 'Godina' je označavala tradicionalni parametar, koji nije imao nikakve veze sa Prstenastim svetom. Mogla je da odgovara solarnoj orbiti nekog od napuštenih svetova. Pre nego što je bio sagrađen Prstenasti svet dva od Pionirovih pet svetova bili su gusto naseljeni ljudima. Sada su bili napušteni kao i ostali, prekriveni retkom vegetacijom i ruševinama trošnih gradova. Halrloprilalar je bila na osam tura. Znala je da na posećivanim svetovima rastu biljke i žive životinje koje se nisu prilagodile Prstenastom svetu, jer na njemu nije postojao ciklus smenjivanja zime i leta. Neke od biljaka bile su začini, a meso nekih životinja bilo je jestivo. Inače... Halrloprilalar niti je išta znala, niti ju je zanimalo. Njen posao nije imao nikakve veze sa brodskim tovarom. "Takođe je nije zanimao pogon, kao ni sistem za održavanje života. Nisam uspeo da saznam šta je, u stvari, radila", reče Nesus. "Posada Pionira brojala je trideset šest članova. Neki su bez sumnje bili suvišni. Njena dužnost sigurno nije bila složena, niti od životne važnosti za opstanak broda ili posade. Nije mnogo pametna, Luise." "Da li si se setio da je pitaš o razmeri muškaraca i žena na brodu? Koliko je bilo žena među tih trideset šestoro?" "To mi je rekla. Tri." "Slobodno prestani da razmišljaš o tome čime se bavila." Dve stotine godina putovanja, sigurnosti, pustolovina. A tada, na kraju Halrloprilalarinog osmog ciklusa, Prstenasti svet nije odgovorio na poziv Pionira. Elektromagnetski top nije radio. Dokle god su teleskopi mogli dopreti, nije se primećivala nikakva aktivnost ni u jednoj svemirskoj luci. Pet svetova koje je Pionir obilazio na svojim putovanjima nije bilo opremljeno elektromagnetskim topom za kočenje.

Zbog toga je Pionir nosio sa sobom gorivo, kondezovano tokom puta iz međuzvezdanog vodonika. Brod se mogao spustiti... ali gde? Ne na Prstenasti svet. Protivmeteorska odbrana bi ih raznela. Nisu dobili dozvolu da se spuste na ispust svemirske luke. Tamo nešto nije bilo u redu. Da se vrate na neki od napuštenih rodnih svetova? Na taj način bi, u stvari, osnovali novi kolonijski svet, sa trideset tri muškarca i tri žene. "Slepo su se pridržavali pravila i bili su nevični da donesu takvu odluku. Uhvatila ih je panika", reče Nesus. "Pobunili su se. Pilot Pionira je uspeo da se zaključa u kontrolnu sobu taman toliko da spusti Pionir na ispust svemirske luke. Ubili su ga zbog toga što je brod i njihove živote izložio opasnosti, kaže Halrloprilalar. Samo pitam se da li je možda pravi razlog bio taj što je izneverio tradiciju, spustivši se pomoću rakete i bez formalne dozvole." Luis oseti da ga neko promatra i podiže pogled. Devojka svemirac još je motrila na njih. Nesus joj je uzvraćao pogled jednom glavom, onom levom. Znači u toj se nalazio tasp. Zbog toga je, dakle, Nesus uporno gledao uvis. Ona nije dopuštala Nesusu da se zakloni od njenog pogleda, on se nije usuđivao da je pusti sa divne udice taspa. "Pošto su ubili pilota, napustili su brod", reče Nesus. "Tek tada su videli koliko im je zla pilot, u stvari, naneo. Ciltang brone bio je nepokretan, slomljen. Našli su se nasukani na pogrešnoj strani zida visokog hiljadu milja. Ne znam odgovarajuću reč za ciltang brone na međunarodnom ili Junakovom jeziku. Mogu vam samo reći koje radnje obavlja. A to što čini od životne je važnosti za sve nas." "Nastavi", reče Luis Vu. Inženjeri Prstenastog sveta ugradili su bezbednosni mehanizam. Mnoge stvari navode na pomisao da su predvideli krah civilizacije i da su sve planove tome podredili, kao da su ciklusi kulture i varvarstva čovekova prirodna sudbina. Složena struktura kao što je Prstenasti svet ne bi propala zato što se o njoj prestalo da vodi računa. Potomci inženjera mogli su zaboraviti kako da održavaju vazdušne komore i elektromagnetske topove, kako se pokreću svetovi i prave leteća kola; moglo je nestati civilizacije, ali ne i

Prstenastog sveta. Protivmeteorska odbrana, na primer, bila je u toj meri nepogrešiva da Halrloprilalar... "Zovi je Pril", predloži Luis. ...da Pril i njenoj posadi uopšte nije palo na pamet da možda ne radi. Ali šta je sa svemirskim lukom? Koliko bi bezbedna bila ako bi neki ludak ostavio otvorena oboja vrata vazdušne komore? Uopšte nije bilo vazdušnih komora! Umesto njih postojao je ciltang brone. Ova mašina projektovala je polje koje je strukturu poda Prstenastog sveta, pa, dakle, i zidnog oboda činilo propustljivim za materiju. Postojao je, doduše, izvestan otpor. Dok je ciltang brone bio uključen... "Osmotski generator", predloži Luis. "Možda. Pretpostavljam da je brone neka vrsta modifikatora, verovatno skarednog." ...vazduh bi proticao, ali lagano, dok je, dakle, osmotski generator bio uključen. Ljudi su mogli da prođu u skafandrima, imajući pri tom utisak kao da se kreću uz neki postojani vetar. Mašine i velike terete mogli su vući traktorima. "Šta je sa vazduhom za disanje pod pritiskom?" upita Govornik. Pravili su ga napolju, pomoću transmutora! Da, na Prstenastom svetu postojala je jeftina transmutacija. Bila je jeftina samo kada se operisalo velikim količinama, a postojala su i neka druga ograničenja. Sama mašina bila je džinovskih razmera. Mogla je da pretvara jedan elemenat u drugi, ali ne u više drugih. Dva transformatora svemirske luke pretvarali bi olovo u azot i kiseonik; olovo se lako uskladištavalo i moglo se bez teškoća prenositi kroz zidni obod. Osmotski generatori predstavljali su bezbednosni mehanizam. Ukoliko otkaže vazdušna komora, može se izgubiti velika količina vazduha za disanje. Ali ako ciltang brone prestane sa radom, najgore što bi se moglo dogoditi jeste da se vazdušna komora zatvori prema svemiru... i tako zapreči povratak astronauta. "Računajući tu i nas", primeti Govornik. Luis reče: "Ne prenagljuj. Čini mi se da je upravo osmotski generator ono što nam je potrebno da stignemo kući. Uopšte ne

moramo da pokrećemo Lažova. Dovoljno je da usmerimo ciltang brone..." Izgovorio je to kao da počinje da kija... "prema podu Prstenastog sveta ispod Lažova. Lažov bi propao kroz pod Prstenastog sveta kao kroz živi pesak. Skroz kroz suprotnu stranu." "Dok nas ne zarobi penasto plastični amortizer meteora", uzvrati kzin, a zatim dodade: "Ispravka. Tu nam može poslužiti Slejverovo oružje." "Upravo tako. Na žalost", reče Nesus, "na raspolaganju nam ne stoji nikakav ciltang brone." "Ali ona je ovde. Nekako je ušla!" "Da..." Magnetohidrodinamičari doslovce su morali da se prekvalifikuju pre nego što su bili kadri da ponovo sagrade ciltang brone. Za to im je bilo potrebno nekoliko godina. Mašina se pokvarila za vreme rada: delimično se izobličila, a delimično istopila. Morali su da naprave nove delove, da ih prekalibriraju, da upotrebe elemente za koje su znali da će otkazati, ali možda će izdržati dovoljno dugo... U to vreme dogodio se i jedan nesretni slučaj. Osmotski zrak, modifikovan pogrešnim kalibriranjem, prodro je kroz Pionira. Dva člana posade poginula su do pojasa zaronjeni u metalni pod, a sedamnaestorica drugih pretrpela su trajna oštećenja mozga, kao još neke povrede do kojih je došlo kada su izvesne propustljive membrane postale suviše propustljive. Ali šesnaest ostalih su se probili. Idiote su poveli sa sobom. Takođe su poneli ciltang brone, u slučaju da se novi Prstenasti svet pokaže negostoljubivim. Svuda su nailazili samo na divljinu, ništa sem divljine. Mnogo godina kasnije, neki od njih pokušali su da se vrate. Ciltang brone je, međutim, zakazao i četvorica su ostala zarobljena u zidnom obodu. Nakon toga, bilo im je jasno da nigde na Prstenastom svetu neće naći potrebne delove. "Ne razumem kako je varvarizam tako brzo mogao da ovlada", reče Luis. "Rekao si da je Pionir leteo u ciklusu od dvadeset četiri godine?" "Dvadeset četiri godine prema brodskom vremenu, Luise." "Oh. To je onda nešto drugo." "Da. Za putovanje brodom pri potisku od jedne gravitacije Prstenastog sveta, zvezde postaju međusobno udaljene od tri do

šest godina. Stvarne udaljenosti su, međutim, velike. Pril spominje napuštenu oblast dve stotine svetlosnih godina bližu srednjoj galaktičkoj ravni gde su tri sunca grupisana na deset svetlosnih godina jedno od drugog." "Dve stotine svetlosnih godina... misliš li da je to u blizini ljudskog svemira?" "Možda i u ljudskom svemiru. Planete sa kiseoničkom atmosferom u načelu ne teže da se grupišu na maloj razdaljini kao što to čine u blizini Sola. Halrloprilalar pominje i dugoročne tehnike teraformiranja Prstenastog sveta. Te tehnike odista dugo traju. Nestrpljivi ljudi su ih napustili na pola puta." "To bi mnogo toga objasnilo. Sem.. . ne, nema veze." "Primati, Luise? Postoji dovoljno dokaza da se tvoja vrsta razvila na Zemlji. Ali Zemlja je mogla biti i pogodna baza projekta teraformacije za potrebe svetova u susednim sistemima. Inženjeri su mogli na nju doneti omiljene životinje i sluge." "Kao, na primer, majmune i neandertalce...?" Luis odmahnu energično rukom. "To je samo nagađanje. Uopšte nam nije neophodno da saznamo." "Prihvata se." Lutkar je žvakao ciglu od povrća dok je govorio. "Pionir je prevalio preko tri stotine svetlosnih godina. Za to vreme mogle su se dogoditi velike promene, mada su one bile retke. Prilino društvo bilo je postojano." "Zašto je toliko uverena da je ceo Prstenasti svet preplavio varvarizam? Koliko su istražili?" "Veoma malo, ali dovoljno. Pril je u pravu. Nemoguće je naći rezervne delove za ciltang brone. Do sada se već ceo Prstenasti svet vratio u divljaštvo." "Kako?" "Pril je pokušala da mi objasni šta se ovde dogodilo, prenevši mi ono što je njoj saopštio jedan od članova posade. On je to krajnje uprostio, naravno. Može se dogoditi da je proces započeo godinama pre nego što je Pionir krenuo na svoju poslednju turu." Postojalo je deset naseljenih svetova. Kada je Prstenasti svet bio završen, svi oni su napušteni, pošto više nisu mogli biti ni od kakve koristi po čoveka. Evo kako bi izgledao jedan takav svet: Tle prekriveno gradovima na različitim stepenima razvoja.

Možda su straćare bile prevaziđene, ali ponegde su verovatno sačuvane iz istorijskih razloga. Posvuda nuzproizvodi života: upotrebljena ambalaža, polomljene mašine, oštećene knjige, filmske trake ili svitci, sve što se nije moglo isplativo upotrebiti ili ponovo preraditi, kao i mnoge stvari s kojima se to moglo učiniti. Mora su korišćena kao stovarišta dubreta tokom sto hiljada godina. Negde u to vreme, izručivali su neupotrebljive, radioaktivne otpatke procesa fisije. Kako bi čudno bilo da se morski život uspeo prilagoditi tim novim uslovima? Koliko bi čudno bilo da se razvije novi život sposoban da živi na đubretu? "To se jednom dogodilo na Zemlji", reče Luis Vu. "Kvasac koji je bio u stanju da jede poletilen. Jeo je plastične kese na policama u samouslugama. Sada je mrtav. Morali smo da se odreknemo poletilena." Uzmite u obzir deset takvih svetova. Razvile su se bakterije koje su jele jedinjenja cinka, plastiku biljke, žičane instalacije, sveže đubre i đubre staro hiljadama godina. Ali to nije bilo od značaja, izuzev po usisne brodove. Usisni brodovi rutinski su obilazili stare svetove, tragajući za zaboravljenim oblicima života ili za onim koji se nisu privikli na Prstenasti svet. Donosili su sa putovanja mnoge stvari: suvenire, umetničke predmete koji su bili zaboravljeni ili čije je prebacivanje bilo odloženo za neki naredni put. Mnogi muzeji čekali su svoj red da budu preneseni; svaka misija dostavljala je po jedan komad neprocenjive vrednosti. Jedan od usisnih brodova doneo je buđ sposobnu da razori strukturu supervodonika na sobnoj temperaturi, koji se veoma koristio u najfinijim postrojenjima. Buđ je delovala sporo. Bila je mlada, primitivna i u početku lako uništiva. Njene varijacije donošene su na Prstenasti svet u nekoliko navrata, sve dok se jedna od njih konačno nije primila. Kako joj je dejstvo bilo sporo, uništila je usisni brod tek mnogo vremena nakon spuštanja. Isto tako, ciltang brone u svemirskoj luci bio je razoren tek kada su je posada i radnici iz luke uneli unutra. Nije dospela u prijemnike energetskih snopova sve dok je vozila koja su putovala kroz elektromagnetski top na zidnom obodu nisu

raznela svuda po Prstenastom svetu. "Prijemnici energetskih snopova?" "Energija se proizvodi na senkovitim kvadratima pomoću termoelektriciteta, zatim se usmerava prema Prstenastom svetu. Verovatno je i snop obuhvaćen bezbednosnim mehanizmom. Nismo ga otkrili dolazeći ovamo. Mora da se prekinuo kada su se prijemnici pokvarili." "Sigurno se može napraviti drugačiji superprovodnik", reče Govornik. "Znamo za dve osnovne molekulske strukture i za njihove mnogobrojne varijacije u zavisnosti od različitih temperaturnih dometa." "Postoje bar četiri osnovne strukture", ispravi ga Nesus. "Potpuno si u pravu, Prstenasti svet je trebalo da preživi pad gradova. Jedno mlađe, snažnije društvo bi to uspelo. Ali uzmi u obzir teškoće sa kojima su se suočili. Većina njihovih predvodnika bila je mrtva, nastradala pri padu zgrada, kada je nestalo energije. A bez energije nisu mogli mnogo da eksperimentišu kako bi pronašli druge superprovodnike. Uskladištena energija bila je uglavnom konfiskovana za privatnu upotrebu politički moćnih ljudi, ili se koristila za održavanje ostrvaca civilizacije, u nadi da neko drugi preduzima nešto u vezi sa opasnošću. Fusioni pogon usisnih brodova bio je neupotrebljiv, jer je ciltang brone koristio superprovodnike. Ljudi koji su bili u stanju nešto da postignu nisu mogli da se okupe; kompjuter koji je upravljao elektromagnetskim topom prestao je da radi, a sam top nije posedovao energiju." Luis reče: "Kraljevstvo je palo jer nije imalo ekser." "Znam priču. Ali ne može se baš doslovno primeniti", reče Nesus. "Nešto se ipak moglo preduzeti. Postojala je energija da se kondezuje tečni helijum. S obzirom na to da su energetski snopovi bili prekinuti, opravka prijemnika energije ne bi imala svrhe; ali ciltang brone se mogao adaptirati na metalni superprovodnik koga bi hladio tečni helijum. Ciltang brone bi omogućio pristup u svemirske luke. Brodovi bi u tom slučaju mogli odleteti do senkovitih kvadrata i tamo ponovo otvoriti energetske snopove, što bi omogućilo da se ostali superprovodnici, hlađeni tečnim helijumom, prilagode za prijemnike energetskog snopa. Ali za sve to bila je potrebna uskladištena energija. Energija se

koristila za uličnu rasvetu, održavanje preostalih lebdećih zgrada, ili za pripremanje obroka i smrzavanje namirnica! I tako je Prstenasti svet propao." "Kao i mi", reče Luis Vu. "Da. Imali smo sreće što smo naišli na Halrloprilalar. Uštedela nam je beskoristan put. Više nema potrebe da nastavimo prema obodnom zidu." Luisu odjednom zabubnja u glavi. Ne gine mu glavobolja. "Imali smo sreće?" reče Govornik-Životinjama. "Ma hajde! Ako je ovo sreća, zašto nisam veseo? Ostali smo bez odredišta, naše jedine mršave nade u beg. Vozila su nam uništena. Jedan član nam je izgubljen u ovom gradu-lavirintu." "Mrtav", reče Luis. Kada su ga zbunjeno pogledali, on pokaza u mrak. Tilin letcikl prilično se dobro video, jer ga je osvetljavao jedan od četiri para prednjih farova. On reče: "Ubuduće ćemo sami morati da kujemo svoju sreću." "Da. Verovatno nisi zaboravio, Luise, da je Tilina sreća povremena. Moralo je tako biti. Inače se ne bi ukrcala na Lažova niti bismo se srušili." Lutkar napravi pauzu, a zatim dodade: "Moje saučešće, Luise." "Nedostajaće nam", zatutnja Govornik. Luis klimnu glavom. Možda je trebalo da oseća nešto više. Ali događaj koji se odigrao u olujnom oku na neki način je izmenio njegova osećanja koja je gajio prema Tili. U tom trenutku izgledala mu je manje ljudski od Govornika ili Nesusa. Predstavljala je mit. Tuđinci su bili stvarni. "Moramo pronaći novo odredište", reče Govornik-Životinjama. "Moramo na neki način vratiti Lažova u svemir. Priznajem da nemam nikakvih ideja." "Imam ja", reče Luis. Govornik je izgledao iznenađen. "Već?" "Želim još malo da razmislim o tome. Nisam siguran čak ni da li je razumno, a kamoli izvodljivo. U svakom slučaju biće nam potrebno vozilo. Razmislimo malo o tome." "Kako ti se čine sanke? Možemo iskoristiti preostali letcikl da ih vuče. Velike sanke, možda zid neke zgrade." "Možda i nešto bolje. Verujem da mogu ubediti Halrloprilalar da me provede kroz postrojenja koja drže u vazduhu ovu zgradu. Nije

isključeno da će biti moguće samu zgradu iskoristiti kao vozilo." "Pokušaj to", reče Luis. "A ti?" "Daj mi malo vremena." Jezgro zgrade bilo je ispunjeno postrojenjima. Neka od njih služila su za održavanje na visini; druga su predstavljala klimatizatore, kondezatore vode, odnosno vodovodni sistem; u jednom izdvojenom odeljku nalazili su se elektromagnetski generatori-hvatači. Nesus je radio. Luis i Pril su stajali pored njega, naizgled ne obraćajući pažnju jedno na drugo. Govornik se još nalazio u zatvoru. Pril je odbila da mu dozvoli da se popne. "Boji te se", kazao mu je Nesus. "Mogli smo, bez sumnje, da požurimo stvar. Mogli smo da te smestimo na jedan letcikl. Ako bih ja odbio da se ukrcam sve dok se ti ne nađeš na platformi, morala bi da te podigne." "Mogla bi da me podigne na pola puta do tavanice, a zatim da me pusti da padnem. Ne." Ali uzela je Luisa. Dok se pretvarao da je ne primećuje, on ju je proučavao. Usta su joj bila uska, gotovo ih nije imala. Nos joj je izgledao mali, prav i uzak. Nije imala obrva. Nikakvo čudo što je bila bezizražajna. Lice joj se činilo tek nešto življe od onoga na lutki proizvođača perika. Nakon dva sata posla, Nesus izvuče glave iz pristupne table. "Ne mogu da proizvedem pokretačku energiju. Polja za podizanje će nas samo dići. Ali oslobodio sam ispravljački mehanizam koji služi za održavanje zgrade iznad jedne tačke. Zgrada je sada prepuštena na milost i nemilost vetrovima." Luis se iskezi. "Ili vučenju. Priveži zgradu za letcikl i vuci je za sobom." "Nema potrebe. Letcikl koristi bezreakcioni potisnik. Možemo ga ostaviti u zgradi." "To si od početka imao na umu, a? Ali taj potisnik poseduje strahovitu snagu. Ako se 'cikl oslobodi, ovde unutra..." "Daaa..." Lutkar se okrenu prema Pril i obrati joj se lagano i otegnuto na jeziku Prstenastog sveta. Nedugo potom, reče Luisu.

"Postoji zaliha plastične elektrooplate. Možemo letcikl optočiti plastikom, ostavljajući otkrivene samo komande." "Nije li to pomalo drastično?" "Luise, ako se letcikl oslobodi, mogu biti povreden." "Pa. .. možda. Možeš li spustiti zgradu kada želiš?" "Da, postoje komande za podešavanje visine." "Onda nam nije potrebno izvidačko vozilo. U redu, izvešćemo to." Luis se odmarao, ali nije spavao. Ležao je na ledima na velikom krevetu. Oči su mu bile otvorene; buljio je kroz mehurasti prozor u tavanicu. Sjaj solarne korone video se preko ivice senkovitog kvadrata. Zora nije bila daleko; ali luk je još bio plav i svetao na crnom nebu. "Mora da sam sišao s uma", reče Luis Vu. A zatim: "Šta nam drugo preostaje?" Spavaća soba verovatno je pripadala guvernerovim odajama. Sada je to bila komandna prostorija. On i Nesus ukrcali su letcikl u veliki plakar, sipali plastiku preko i oko njega... uz Prilinu pomoć... i pustili struju kroz plastiku. Plakar je bio upravo po meri. Krevet je odisao vremešnošću. Škripao je kada bi se pomerio. "Božja pesnica", reče Luis Vu u tami. "Video sam je. Hiljadu je milja visoka. Ne bi imalo smisla graditi tako visoku planinu, ne kada..." on dopusti misli da iščezne. Iznenada se uspravi u krevetu i povika: "Žica senkovitog, kvadrata!" Jedna senka ude u spavaću sobu. Luis se sledi. Ulaz je bio u tami. Ipak, po mekanim kretnjama i po rasporedu tananih senkovitih oblina uspeo je da prepozna nagu ženu koja mu je dolazila u susret. Priviđenja? Duh Tile Braun? Stigla je do njega pre nego što je odgonetnuo ko je? Krajnje samouvereno ona sede pored njega na postelju. Zatim ispruži ruku i dodirnu mu lice, pa prstima krenu niz Luisov obraz. Bila je gotovo ćelava, iako joj je kosa bila tamna i duga i prekrivala joj celo telo, tako da je poigravala dok je hodala; počinjala je da raste tek jedan prst iznad podnožja lobanje. Crte lica nisu joj se mogle razaznati u tami. Ali telo joj je bilo divno. Po prvi

put ga je video. Bila je vitka, vretenastih mišića kao u profesionalne igračice. Grudi su joj izgledale visoke i teške. Kada bi joj samo lice odgovaralo stasu... "Odlazi", reče Luis, ali ne grubo. On je uhvati za zglavak i prekide igru nežnih prstiju po svom licu. Njeni pokreti podsetili su ga na masažu lica kod berberina; izazvali su beskrajno opuštanje. On ustade, nežno je podiže i uhvati za ramena. Ako je jednostavno okrene i potapše po zadnjici...? Ona mu prede prstima duž vrata. Sada je koristiIa obe ruke. Dodirnula mu je grudi, zatim ih je spustila tamo, pa tamo i Luisa Vua odjednom zaslepi požuda. Obgrli joj ramena kao kleštima. Ona spusti ruke. Čekala je ne pokušavši da mu pomogne da se izvuče iz džempera koji je skidao. Ali čim se ukazalo još gole kože, ponovo je stala da vršlja po njemu i to ne uvek po mestima gde su se živci grupisali. Svaki dodir delovao je na njega kao da mu dotiče centar za zadovoljstvo u mozgu. Bio je u vatri. Ako ga sada odgurne, upotrebiće silu; mora je imati... ...ali neki njegov hladan deo bio je svestan toga da ga može isto tako brzo i ohladiti kao što ga je uspalila. Osećao se poput mladog satira, pa ipak nekako neodređeno, znao je da je i lutka. U ovom trenutku to mu uopšte nije bilo važno. Ali Prilino lice i dalje je bilo bezizražajno. Dovela ga je do granica orgazma, zatim ga je držala na njoj, držala... tako da kada je taj trenutak najzad došao, osetio se kao pogođen munjom. Ali munje su se smenjivale i smenjivale, u plamenom pražnjenju ekstaze. Kada se sve okončalo, jedva da je bio svestan njenog odlaska. Verovatno je znala da ga je potpuno iskoristila. Zaspao je pre nego što je stigla do vrata. Probudio se sa mišlju: Zašto je to učinila? Suviše sam, tanj, antipatičan, odgovori on sam sebi. Usamljena je. Mora da je ovde veoma dugo. Savladala je jednu veštinu, a nije imala prilike da je upražnjava... Veština. Mora da je bolje poznavala anatomiju od većine profesora. Doktorat iz prostitucije? Najstariji zanat na svetu bio je mnogo složeniji nego što bi se to na prvi pogled reklo. Luis Vu je

mogao da prepozna stručnjaka u svakoj oblasti. Ova žena je to bila. Treba samo dodirnuti prave nerve, i to po određenom redosledu i subjekat će igrati kako mu se svira. Pravo znanje lako može čoveka pretvoriti u lutku... ...Lutku Tiline sreće... Gotovo da je u tom trenutku sve shvatio. Već se dovoljno primakao rešenju, tako da kada se ono najzad pojavilo, on nije bio iznenađen. Nesus i Halrloprilalar vratili su se iz hladnjače. Vukli su za sobom neočerupani trup neke ptice, neletača, veće od čoveka. Nesus je upotrebio neku tkaninu, kako ustima ne bi morao da dodirne mrtvo meso na članku. Luis zauze lutkarevo mesto. On i Pril stadoše zajedno da vuku, a on ubrzo shvati da mora da upotrebi obe ruke, kao i ona. Na njen pozdrav odgovorio je samo klimanjem, a zatim upita lutkara: "Koliko joj je godina?" Nesusa pitanje nije iznenadilo. "Ne znam." "Sinoć je došla u moju sobu." Ne - ne vredi; to ništa ne znači jednom tuđincu. "Poznato ti je da mi radimo onu stvar kojom produžujemo vrstu i iz razonode?" "Poznato mi je." "E pa, radili smo to. Dobra je. Toliko je dobra da mora imati hiljadugodišnje iskustvo", reče Luis Vu. "Nije nemoguće. Prilina civilizacija posedovala je jednu smesu koja je u pogledu održanja života bila bolja i od podmlađujućeg začina. Danas ta smesa vredi onoliko koliko vlasnik zatraži. Jedna doza donosi nekih pedeset godina mladosti." "Da li slučajno znaš koliko je doza ona uzela?" "Ne, Luise. Ali znam da je peške došla dovde." Stigoše do stepeništa koje je vodilo naniže, prema kupastom bloku ćelija. Za sobom su vukli pticu, čije je truplo poskakivalo. "Odakle je ovamo došla peške?" "Sa obodnog zida." "Dve stotine hiljada milja?" "Gotovo toliko." "Ispričaj mi sve. Šta im se dogodilo pošto su stigli na pravu

stranu obodnog zida?" "Pitaću je. Ne znam sve." I lutkar stade da ispituje Pril. Malo-pomalo oblikovala se priča: Prva grupa divljaka na koju su naišli videla je u njima bogove; kao i svi sa kojima su se potom sretali, uz jedan opšti izuzetak. Božanski status glatko im je rešio jedan problem. Članove posade, čije je mozgove oštetilo dejstvo polupopravljenog ciltang brona, ostavili su na staranje u različitim selima. Kao mesni bogovi imaće dobru negu; a kao idioti bili su donekle bezopasni kao bogovi. Ostatak Pionirove posade se podelio. Njih devetoro, uključujući i Pril, krenuli su suprotno od smera okretanja. U tom smeru nalazio se i Prilin grad. Obe grupe nameravale su da putuju duž obodnog zida, tražeći civilizaciju. Obe strane su se zaklele da će poslati pomoć ako na nju naiđu. Svi su ih prihvatili kao bogove, sem drugih bogova. Pad gradova ostavio je za sobom malo preživelih. Neki od njih bili su ludi. Svi su uzimali smesu za produženje života, ako su mogli da je nabave. Svi su tragali za ostacima civilizacije. Niko nije mislio o tome da sam podigne novu civilizaciju. Kako je posada Pionira napredovala suprotno od smera okretanja, pridružili su im se i ostali preživeli. Polako su postajali uvaženi panteon. U svakom gradu nailazili su na porušene kule. Te kuIe počele su da lebde nakon što je završen Prstenasti svet, ali hiljadama godina pre nego što je usavršena droga mladosti. Droga mladosti izazvala je podozrenje potonjih pokolenja, jer većina onih koji su mogli da je pribave jednostavno se klonila lebdećih zdanja, sve dok ne bi bili izabrani za funkcionere. Tada bi instalirali sigurnosna sredstva ili energetske generatore. Nekoliko lebdećih zdanja još se nalazilo u vazduhu. Ali većina se srušila na središta gradova, i to sve u istom trenu, kada je poslednji prijemnik energije buknuo i utihnuo. Jednom je putujući panteon naišao na delimično obnovljenu civilizaciju u jednom gradu, naseljenom samo u predgrađima. Ovde im Božji Gambit ne bi upalio. Zamenili su čitavo bogatstvo droge mladosti za jedan ispravan autobus na samopogon. Proteklo je mnogo vremena pre nego što se to ponovo dogodilo.

Tada su već bili odmakli. Ponestalo im je poleta, a i autobus se pokvario. U napola smrvljenom gradu, među preživelima pada gradova, većina članova panteona jednostavno je odustala od daljeg traganja. Ali Pril je imala kartu. Njen rodni grad nalazio se ne odveć daleko. Ubedila je jednog muškarca da joj se pridruži i oni su nastavili peške. Izdavali su se za božanstva. Uskoro su se umorili jedno od drugog, i Pril je sama nastavila put. Gde nije mogla da prođe kao božanstvo, menjala bi male količine droge mladosti, ako bi morala. Inače... "Postojao je još jedan način na koji je mogla da ovlada ljudima. Pokušala je da mi objasni, ali ne shvatam." "Mislim da znam šta je posredi", reče Luis. "S tim je takođe mogla da se izvuče. Poseduje svojevrstan ekvivalenat taspu..." Mora da je bila gotovo luda kada je stigla do rodnog grada. Nastanila se u prizemnoj policijskoj stanici. Provela je stotine časova učeći da rukuje postrojenjima. Jedna od prvih stvari koju je postigla bilo je da je podigne u vazduh; jer kula sa vlastitim pogonom bila je spuštena nakon pada gradova iz predostrožnosti. Nedugo potom, sve više je počela da je opseda pomisao da pusti kulu da padne i tako se ubije. "Postojao je sistem za hvatanje vozača koji bi prekršili saobraćajne propise", završi Nesus. "Uključila ga je. Nadala se da će uhvatiti nekoga kao što je ona, nekoga ko je preživeo pad gradova. Pošla je od pretpostavke da bi onaj ko leti kolima, morao biti civilizovan." "Ali zašto ga je onda bacala u ono more zardalog metala?" "Za svaki slučaj, Luise. Bio je to znak da joj se vraća zdrav razum." Luis se namršteno zagleda u blok ćelija pod njim. Spustili su trup ptice na uništena metalna kola i Govornik se odmah baci na njega. "Olakšaćemo zgradu", reče Luis. "Težinu možemo gotovo prepoloviti." "Kako?" "Odsekavši podrum. Ali moraćemo da izvučemo Govornika

odatle. Možeš li da ubediš Pril?" "Mogu da pokušam."

22. TRAGAČ Halrloprilalar se užasavala Govornika, a Nesus se još nije usuđivao da je oslobodi uticaja taspa. Nesus je tvrdio da je zrači taspom svaki put kada ugleda Govornika, tako da će joj možda postati drago da ga vida. U međuvremenu, Pril i Nesus su izbegavali kzinovo društvo. Stajali su sklonjeni negde, dok su Luis i Govornik ležali potrbuške na podu osmatračkog podijuma, zagledani u tamu bloka ćelija. "Samo napred", reče Luis. Kzin ispali oba snopa. U bloku ćelija stade strašno da odzvanja. Visoko na zidu, upravo ispod tavanice, pojavila se blistava tačka boje munje. A onda je stala lagano da se kreće u smeru kazaljke na satu, ostavljajući za sobom sjajan crveni trag. "Seci komade", naredi Luis. "Ako se ta masa odjednom oslobodi, razletećemo se kao buve na ošišanom psu." Govornik predusretljivo promeni ugao sečenja. Zgrada se, ipak, iznenada nagnu kada otpade prva gromada kablova i plastične konstrukcije. Luis obgrli pod. Kroz pukotinu spazi sunčevu svetlost, grad i ljude. Nije mogao da vidi pravo ispod sebe sve dok pola tuceta gromada nije bilo odsečeno. Konačno ugleda drveni oltar i model od srebrnastog metala u obliku pljosnatog pravougaonika nad kojim se dizao parabolični luk. Ukazao se na trenutak, pre nego što je masa strukture bloka ćelija udarila pored njega, a polomljeni komadi poleteli na sve strane. Od oltara ostadoše strugotine i izdrobljeni sitniš. Ljudi su već odavno pobegli odatle. "Ljudi!" požali se on Nesusu. "U srcu praznog grada, miljama udaljenom od polja! To je put od jednog celog dana. Šta li su tu radili?" "Ukazuju počast boginji Halrloprilalar. Oni su Prilin izvor hrane." "Ah. Ponude." "Naravno. Kakve to veze ima, Luise?" "Mogli su biti pogođeni." "Neki možda i jesu."

"Učinilo mi se da sam video i Tilu tamo dole. Samo na trenutak." "Gluposti, Luise. Hoćemo li da isprobamo pokretačku energiju?" Lutkarev letcikl bio je zatrpan u želatinastu humku poluprovidne plastike. Nesus je stajao uz otkrivenu komandnu tablu. Kroz prozor na zatvorenom balkonu pružao se veličanstven pogled na grad i dokove, ravnozide luke civilnog centra, nadiruću džunglu koja je nekada verovatno bila park. Sve to se protezalo ispod njih na nekih hiljadu stopa. Luis zauze stav: na mestu voljno. Kao ohrabrenje svojoj posadi, junački zapovednik stajao je raskoračen na mostu. Oštećeni raketni motori mogu eksplodirati pri samom uključenju pogona; ali moraju izvršiti probu. Kzinski ratni brodovi moraju biti zaustavljeni pre nego što stignu do Zemlje! "Nikada neće proraditi", reče Luis Vu. "Zašto da ne, Luise? Opterećenje ne bi smelo da pređe..." "Leteći zamak, sto mu svemira! Upravo sam shvatio koliko je cela stvar sumanuta. Mora da smo svi sišli s uma! Dom koji brekće u gornjem delu nebodera..." Zgrada se u tom trenutku podiže i Luis se zatetura. Nesus je uključio potisnik. Grad je promicao pored balkonskog prozora, sve brže i brže. Ubrzanje se zatim smanji. Nije prešlo jednu stopu u sekundi na kvadrat. Najveća brzina izgleda da je bila oko stotinu milja na čas; zamak se pokazao kao postojana letelica. "Dobro smo eentrirali letcikl", reče Nesus. "Kao što ćeš primetiti, pod je ravan i struktura ne ispoljava težnju ka rotiranju." "Ipak je ludo." "Ništa što radi nije ludo. A sada kuda ćemo?" Luis je ćutao. "Kuda ćemo, Luise? Govornik i ja nemamo planova. U kom pravcu, Luise?" "Nadesno." "Vrlo dobro. Idemo desno." "Tačno. Moramo proći pored olujnog oka. Zatim ćemo skrenuti za četrdeset pet stepeni, ili približno za toliko, suprotno od smera okretanja." "Želiš li to u pravcu grada-kule zvanog Nebesa?" "Da. Možeš li ga pronaći?"

"To ne bi trebalo da predstavlja problem, Luise. Dovde smo leteli tri sata. Natrag do kule biće nam potrebno trideset časova. A tada?" "Zavisi." Slika je bila veoma živa. Čisto saznavanje i uobrazilja, pa ipak... veoma živo. Luis Vu je snove na javi sanjao u boji. Toliko živo. Ali da li je to bilo stvarno? Neverovatno kako je brzo izgubio poverenje u leteću kulu. Pa ipak, kula je letela. Luis Vu joj za to nije bio potreban. "Listojedu je izgleda milo što si ti na čelu", reče Govornik. Nekoliko stopa odatle letcikl je nežno preo. Pored balkonskog prozora promicao je predeo. Olujno oko stajalo je po strani sa svojim sivim obeshrabrujućim pogledom. "Listojed je sišao s uma", reče Luis. "Nadam se da si ti razumniji." "Ni najmanje. Ako imaš cilj, voljan sam da te sledim. Ali ako može da dođe do borbe trebalo bi da nešto boIje budem upućen u stvari." "Hm." "U svakom slučaju trebalo bi da znam nešto o tome, kako bih ustanovio da li će doći do borbe." "Dobro rečeno." Govornik je čekao. "Idemo po žicu senkovitog kvadrata", reče Luis. "Sećaš se žice na koju smo naleteli pošto nas je pogodila protivmeteorska odbrana? Kasnije je stala da pada na grad sa lebdećom kulom, omča za omčom, u beskraj. Trebalo bi da je ima bar na desetine hiljada milja, više nego što nam je potrebno za ono što sam naumio." "A šta si naumio, Luise?" "Da dođem do žice senkovitog kvadrata. Postoje izgledi da nam je domoroci jednostavno predaju, ako ih Pril ljubazno zamoli i ako Nesus upotrebi tasp." "A potom?" "Potom ćemo otkriti koliko sam lud." Kula je plovila poput nekog nebeskog parobroda. Zvezdani

brodovi nikada nisu bili toliko prostrani. Što se tiče vazdušnih brodova, u poznatom svemiru nije bilo ničeg s čime bi se mogla uporediti. Šest paluba za šetnju! Pravi luksuz! Postojali su i nedostaci. Zaliha hrane na letboderu sastojala se od smrznutog mesa, kvarljivog voća i kuhinje na Nesusovom letciklu. Nesus je tvrdio da hrana lutkara oskudeva u hranljivim sastojcima potrebnim ljudima. Tako su se Luisov doručak i ručak sastojali od mesa ispečenog reflektorskim laserom i čvornovatog crvenog voća. Nije bilo vode. Ni kafe. Ubedili su Pril da pronađe boce nekog alkoholnog pića. Zakasnelu ceremoniju krštenja održali su u odaji sa mostom; Govornik se učtivo povukao u udaljeni ugao, a Pril je oprezno lebdela pored vrata. Niko nije hteo da prihvati Luisov predlog da letelicu nazovu Neverovatni, tako da je došlo do četiri naizmenična krštenja na četiri različita jezika. Piće je bilo... pa, kiselo. Govornik nije mogao da ga popije, a Nesus ga nije čak ni probao. Ali Pril je popila jednu flašu, zatvorila ostale i pažljivo ih sklonila. Krštenje se pretvorilo u čas učenja jezika. Luis je naučio nekoliko osnovnih reči govora inženjera sa Prstenastog sveta. Ustanovio je da je Govornik učio mnogo brže od njega. Nikakvo čudo. Govornik i Nesus bili su obučeni da operišu ljudskim jezicima, načinima mišljenja, govornim i slušnim ograničenjima. Ovo je za njih bio samo jedan u nizu srodnih jezika. Napravili su pauzu za večeru. Nesus je opet jeo sam, koristeći se kuhinjom na svom letciklu, dok su Luis i Pril obedovali pečeno meso, a Govornik sirovo na nekom drugom mestu. Posle toga nastavili su sa časom učenja jezika. Luis je sve to počeo da mrzi. Ostali su mu toliko odmakli da se osećao kao kreten. "Ali Luise, moramo naučiti jezik. Putujemo sporo i moramo tragati za hranom. Često ćemo biti prinuđeni da se suočavamo sa domorocima." "Znam. Ali nikada nisam voleo jezike." Spustila se tama. Čak i na ovolikoj udaljenosti od olujnog oka, pokrov oblaka bio je tako ravnomeran da je tama noći podsećala na

unutrašnjost zmajevih usta. Luis zatraži prekid časa. Bio je umoran, iznerviran i veoma nesiguran u sebe. Ostali ga pustiše da se odmori. Za nekih deset časova proći će pored olujnog oka. Lebdeo je na ivici nemirnog sna kada se Pril vrati. On oseti kako ga njene ruke pohotno dodiruju i u znak odgovora ispruži joj svoje. Ona se izmaknu. Govorila je svojim jezikom, ali koristeći jednostavne reči koje su Luisu bile poznate, tako da ju je mogao razumeti. "Ti si vođa?" Krmeljivih očiju, Luis razmisli: "Da", reče on, jer je prava situacija bila isuviše složena. "Nateraj dvoglavog da mi da njegovu mašinu." "Šta?" Luis je tražio reči: "Njegovu šta?" "Mašinu koja me usrećuje. Želim je. Oduzmi je." Luis se nasmeja, pomislivši da ju je shvatio. "Želiš me? Oduzmi je", reče ljutito Pril. Lutkar je imao nešto što je ona želela. Nije posedovala ništa čime bi mogla da deluje na njega, jer nije bio čovek. Luis Vu je bio jedini raspoloživi čovek. Moć koju je posedovala nateraće ga da se povinuje njenim željama. Potčinjavanje joj je uvek ranije polazilo za rukom; zar nije bila boginja? Možda ju je obmanula Luisova kosa. Možda je pretpostavljala da pripada nižoj bradatoj klasi, a zbog ćosavosti lica da je možda napola inženjer, ali nikako nešto više od toga. U svakom slučaju, smatrala je da je rođen nakon pada gradova i da nije uzimao drogu mladosti. Mora da je u prvom cvetu mladosti. "Sasvim si u pravu", reče Luis na vlastitom jeziku. Priline pesnice se stegoše od besa, jer je bilo očito da joj se ruga. "Jedan tridesetogodišnjak bi u tvojim rukama bio prava igračka. Ali ja sam dobrano stariji." I on se ponovo nasmeja. "Mašina. Gde je čuva?" U tami se nagnula prema njemu, poput divne ubedljive senke. Lobanja joj se nežno presijavala, a crna kosa rasipala preko ramena. Luisu zastade dah u grlu. On s mukom procedi: "Zalepljena mu je za kost pod kožom, u jednoj od glava." Pril ispusti zvuk sličan režanju. Mora da je razumela, sprava je

bila ugrađena hirurškim putem. Ona se okrete i ode. Luis na čas pomisli da je prati. Želeo ju je više nego što je bio voljan da prizna. Ali ona bi sigurno ovladala njime samo ako bi joj to dozvolio, a njene pobude se nisu baš podudarale sa pobudama Luisa Vua. Zvižduk vetra se postepeno pojačavao. Luisa ophrva lak san... koji se zatim pretvori u erotsko snoviđenje. On otvori oči. Pril je klečala licem okrenuta prema njemu, opkoračivši ga poput nekog ženskog demona. Prstima mu je lagano prelazila preko kože na grudima i stomaku. Bedra su joj se ritmički pomerala i Luis odgovori istom kretnjom. Svirala je na njemu kao na nekom muzičkom instrumentu. "Kada završim, bićeš u mojoj vlasti", otpevuši ona. Zadovoljstvo joj se očitavalo u glasu, ali to nije bilo zadovoljstvo žene koju usrećuje muškarac. Bilo je to uzbuđenje čiji je uzrok posedovanje vlasti. Njen dodir bio je radost gusta kao sirup. Poznavala je veoma drevnu tajnu: da se svaka žena rađa sa taspom i da je njegova moć neograničena ako nauči da je koristi. Ona bi je koristila, uskraćivala, koristila i uskraćivala, sve dok Luis ne bi počeo da moli za pravo da je služi... A onda se nešto promeni, nešto što nije moglo da joj se pročita na licu; ali on je začu kako pevuši od zadovoljstva i oseti promenu u njenim kretnjama. Pomerila se i oni se spojiše, a zatim - udar! Udar koji ih je tog časa prožeo izgledao je potpuno subjektivan. Cele te noći ostala je da leži pored njega. S vremena na vreme su se budili i vodili ljubav, a zatim bi ponovo zaspali. Ako se Pril razočarala u tim trenucima, nije to pokazala, ili Luis nije primetio. Jedino je znao da više ne svira na njemu kao na nekom instrumentu. Svirali su u duetu. Nešto se dogodilo sa Pril. Podozrevao je šta bi to moglo biti. Jutro je osvanulo sivo i olujno. Vetar je zavijao oko drevnog zdanja. Kiša je šibala po prozoru terase mosta i prodirala kroz polupane prozore pri vrhu. Neverovatni se nalazio veoma blizu olujnog oka. Luis se obuče i napusti most.

U hodniku ugleda Nesusa. "Ti!" povika on. Lutkar se uzmuva. "Molim. Luise?" "Šta si sinoć učinio sa Pril?" "Duguješ mi zahvalnost zbog toga, Luise. Pokušala je da ovlada tobom, da te navikne na pokornost. Čuo sam." "Podvrgao si je taspu!" "Dao sam joj tri sekunde sa pola jačine dok si ti bio zabavljen razmnožavalačkim radom. Sada je ona ta koja je naviknuta." "Ti čudovište! Ti sebično čudovište!" "Ne prilazi, Luise." "Pril je žena ljudskog roda slobodne volje!" "A šta je sa tvojom slobodnom voljom?" "Nije bila ni u kakvoj opasnosti! Ona ne može da ovlada mnome!" "Da li te još nešto muči, Luise? Niste vi prvi par ljudi koje sam posmatrao kako se bave razmnožavalačkim radom. Osećali smo da moramo saznati sve o vašim vrstama. Ne približuj se, Luise." "Nisi imao pravo!" Luis svakako nije želeo da nanese zlo lutkaru. U besu je, doduše, stisnuo pesnice, ali nije nameravao da ih upotrebi. I tako besan on stupi korak napred... Istog časa obuze ga ekstaza. U trenutku najčistije radosti koju je ikada iskusio, Luis shvati da Nesus primenjuje tasp na njemu. Ne razmišljajući uopšte o posledicama Luis ga šutnu. Uložio je svu snagu koju je mogao da se otrgne od uživanja izazvanog taspom. Nije bila velika, ali on se sav uneo u udarac. Pogodio je lutkara u grkljan, ispod leve vilice. Posledice su bile grozne. Nesus izusti: "Gulp!" i zatetura se unazad, a dejstvo taspa prestade. Breme svekolike ljudske tuge sruči se na pleća Luisa Vua. Luis okrenu lutkaru leđa i stade da se udaljuje. Želeo je da plače; ali iznad svega nije želeo da mu lutkar vidi lice. Lutao je nasumice, svestan jedino svog unutrašnjeg crnila. Pukim slučajem dospeo je do stepeništa. Veoma dobro je znao šta čini sa Pril. Dok je održavao ravnotežu iznad ponora dubokog dvadeset stopa, željno je iščekivao da Nesus primeni tasp nad Pril. Video je žičane glave; znao je šta se s njima

desilo. Uslovljena! Poput neke eksperimentalne životinjice! A znala je! Prošle noći je poslednji put junački pokušala da se oslobodi snage taspa. Sada je Luis osećao protiv čega se borila. "Nije trebalo to da uradim", reče Luis Vu. "Odustajem." Čak i u najcrnjem očajanju, to je bilo smešno. Ne može se odustati od takvog izbora. Sasvim slučajno je krenuo niz stepenice umesto uz njih. Ili se njegov mali mozak setio udara! Što mu je veliki mozak jedva i primetio. Vetar je urlao oko njega, nanoseći kišu iz svih pravaca, kada je stigao do platforme. To mu je donekle odvuklo pažnju od razmišljanja o samome sebi. Napuštala ga je bol zbog izgubljenog taspa. Jednom se Luis Vu zakleo da će večno živeti. Sada, mnogo vremena nakon toga, znao je da takvu odluku prate i obaveze. "Moram je izlečiti", reče on. "Kako? Nema fizičkih simptoma povlačenja... ali to joj neće pomoći ako odluči da se baci kroz razbijen prozor. Kako sebe da izlečim?" Jedan mali deo njega još je žalio za taspom i nikada neće prestati. Naviknutost nije bila ništa drugo do sećanje ispod praga draži. Ako je negde iskrca sa njenom zalihom droge mladosti i sećanje će izbledeti... "Tanj. Potrebna nam je." Zna suviše o odaji sa postrojenjima na Neverovatnom. Ne mogu je izgubiti. Jedino razumno bilo je da natera Nesusa da prestane sa taspom. Morao bi da pazi na nju neko vreme. U početku će biti strašno potištena... Luisov um iznenada postade svestan onoga što su mu oči već izvesno vreme posmatrale. Vozilo se nalazilo dvadeset stopa ispod osmatračke platforme. Kestenjasta strela jasnih linija sa uskim prorezima umesto prozora lebdela je bez pogona na vetru koji je urlao, uhvaćena u elektromagnetsku zamku koju se niko nije setio da isključi. On se još jednom zagleda da bi se uverio da iza vetrobrana vidi lice. Zatim potrča uz stepenice dozivajući Pril.

Nije znao reči. Ali dohvati je za lakat i povuče niz stepenice da joj pokaže. Ona klimnu i vrati se gore gde su se nalazili uređaji policijske zamke. Kestenjasta strela krenu pravo naviše, naspram ivice platforme. Iz kola ispuza prvi putnik, pomažući se obema rukama, jer je vetar urlao kao lud. Bila je to Tila Braun. Luis nije bio baš mnogo iznenađen. Sledeći putnik bio je tako drečavo obučen da on prsnu u smeh. Tilu to iznenadi i uvredi. Prolazili su pored olujnog oka. Vetar je zavijao stepenicama koje su vodile na platformu za osmatranje. Zviždao je hodnicima prvog sprata i urlao kroz razbijene prozore pri vrhu. Kroz hodnike se slivala kiša. Tila, njen pratilac i posada Neverovatnog smestiše se u Luisovoj spavaćoj sobi na mostu. Tilin mišićav saputnik razgovarao je ozbiljno sa Pril u jednom uglu; Pril je jednim okom oprezno motrila na Govornika-Životinjama, dok je drugim posmatrala balkonski prozor. Ostali se okupiše oko Tile i ona im ispriča svoju priču. Policijski uređaji su razneli veći deo postrojenja u Tilinom letciklu. Lokator, interkom, sonični nabor i kuhinja - sve je to odjednom izgorelo. Tila je još bila živa, jer je sonični nabor imao ugrađeno svojstvo stojećeg talasa. Osetila je iznenadni vetar i istog časa pogodila je retropolje, pre nego što je vetar od dva maha uspeo da joj otkine glavu. Za nekoliko sekundi spustila se ispod gornje granice gradske brzine. Polje zamke upravo se spremalo da joj razori pogon; ali nije stiglo. Vetar je postao podnošljiv u času kada je nadjačao stabilizujuće dejstvo soničnog nabora. Ali Tila nije bila stabilna. Za dlaku je izbegla smrt u olujnom oku. Ovaj drugi napad usledio je suviše brzo. Spustila je letcikl, tražeći mesto u tami gde bi mogla da pristane. Naišla je na popločanu aleju okruženu radnjama. Bila je osvetljena: ovalna vrata sijala su narandžastim sjajem. 'Cikl se tvrdo spustio, ali to joj više nije bilo važno. Nalazila se na tlu. Upravo je silazila, kada je vozilo ponovo stalo da se podiže. Prevrnula se. Pridigla se na ruke i kolena, odmahujući glavom. Kada

je podigla pogled, letcikl se već jedva nazirao. Tila je briznula u plač. "Mora da si prekršila zakon o parkiranju", reče Luis. "Nije me bilo briga zašto se to dogodilo. Osećala sam..." Nedostajale su joj reči, ali ona svejedno pokuša: "Želela sam nekom da kažem da sam se izgubila. Ali nije bilo nikog. Tako sam sela na jednu kamenu klupu i zaplakala. Plakala sam satima. Plašila sam se da se udaljim, jer sam znala da ćete krenuti za mnom. Zatim... došao je on." Tila pokaza glavom na svog pratioca. "Bio je iznenađen što me je tamo našao. Pitao me je nešto... nisam mogla da razumem. Ali pokušao je da me uteši. Bilo mi je drago što je tu, čak iako ništa nije mogao da učini." Luis klimnu. Tila bi svakom poverovala. Ona bi nesumnjivo zatražila pomoć ili utehu od prvog stranca koji bi naišao. I pri tom joj se apsolutno ništa ne bi dogodilo. Pratilac joj je izgledao neobično. Bio je junak. Odmah se videlo. Nije morao da se bori sa zmajevima da bi to dokazao. Dovoljno je bilo osmotriti njegove mišiće, visinu, crni metalni mač. Imao je izražajne crte, neobično slične žičanom licu u zamku zvanom Nebesa. Veoma je učtivo razgovarao sa Pril, verovatno ni ne primećujući da je ona suprotnog pola. Možda zato što je bila tuđa žena? Izgledao je sveže obrijan. Ne, to je bilo neverovatno. Činilo se verovatnijim da je bio poluinženjer. Kosa mu je bila duga i pepeljasto plava, ne baš čista, a odlikovao se gustim, plemićkim obrvama. Oko struka je imao opasanu svojevrsnu žensku suknju, načinjenu od kože neke životinje. "Nahranio me je", reče Tila. "Brinuo se o meni. Četiri čoveka pokušala su juče da nas zaskoče, a on ih je pobedio samo mačem! Osim toga, za svega nekoliko dana prilično je naučio međunarodni." "Stvarno?" "Ima mnogo iskustva sa jezicima." "Ma nije moguće." "Šta?" "Ništa. Nastavi." "Star je, Luise. Primio je veliku dozu nečega sličnog

podmlađujućem začinu pre mnogo vremena. Kaže da ga je dobio od rđavog vrača. Toliko je star da se njegovi deda i baba sećaju pada gradova." "Znaš li šta radi?" Ona se đavolasto nasmeši. "Traga. Veoma davno, zakleo se da će pešice stići do podnožja luka. Upravo to i radi. Već stotinama godina ga traži." "Podnožje luka?" Tila klimnu. Smešila se veoma ljupko; bilo je očigledno da joj se šala dopada, ali u njenim očima postojalo je još nešto. Luis je ranije viđao ljubav u Tilinim očima, ali nikada i nežnost. "Ponosiš se njime zbog toga! Ti mali idiote, zar ne znaš da ne postoji nikakav Luk?" "Znam, Luise." "Zašto mu onda ne kažeš?" "Ako mu ti kažeš, zamrzeću te. Premnogo vremena proćerdao je u traganju. A to što čini nikom ne šteti. Poznaje nekoliko jednostavnih veština i raznosi ih po Prstenastom svetu na svom putu u smeru okretanja." "Kolikim obimom informacija raspolaže? Ne bih rekao da je baš inteligentan." "I nije." Rekla je to tako kao da joj i nije važno. "Ali ako ja budem putovala sa njim, mogla bih mnoge ljude da naučim velikom broju stvari." "Znao sam da ćeš to reći", uzvrati Luis. Ali ipak ga je zabolelo. Da li je znala da boli? Da jeste, ne bi ga gledala. "Nalazili smo se u aleji, juče ili prekjuče, kada mi je najzad sinulo da ste pratili moj letcikl, a ne mene. Ispričao mi je o Hal... Hal... o boginji i lebdećoj kuli koja hvata kola. I tako smo otišli tamo. Stajali smo u blizini oltara, čekajući da primetimo vaše letcikle. Ali zgrada je onda počela da se raspada. Nakon toga, Tragač..." "Tragač?" "Tako on zove samoga sebe. Kada ga neko upita zašto, on objasni da putuje ka podnožju luka i ispriča o svojim pustolovinama na putu... shvataš?" "Aha." "Počeo je da isprobava motore svih starih kola. Ispričao mi je da su vozači obično isključivali motore kada bi ih uhvatilo polje

saobraćajne policije, da im ne bi izgoreli." Luis, Govornik i Nesus se zgledaše. Polovina tih lebdećih kola možda je još bila u ispravnom stanju! "Pronašli smo ispravna kola", reče Tila. "Krenuli smo za vama, ali mora da smo vas promašili u mraku. Srećom, saobraćajna policija nas je uhvatila zbog prekoračenja brzine." "Srećom. Učinilo mi se da sam sinoć čuo sonični prasak, ali nisam siguran", reče Luis. Tragač je u međuvremenu prestao da govori. Udobno se odmarao oslonjen o zid guvernerove spavaće sobe, posmatrajući Govornika-Životinjama s ustima napola razvučenim u osmeh. Govornik izdrža njegov pogled. Luis je stekao utisak da su se obojica pitala ko bi bio bolji u odmeravanju snaga. Pril pogleda kroz prozor balkona i na licu joj se pojavi užas. Kada se urlik vetra pretvorio u vrisak, ona zadrhta. Možda je već videla formacije slične olujnom oku. Male rupe od asteroida, koje su brzo bivale zapušene i koje su se pojavljivale uvek na nekom drugom mestu; snimali su ih za video-vesti, ili kako se to već zvalo na Prstenastom svetu. Ta pojava uvek je izazivala strah. Vazduh za disanje koji otiče u međuzvezdani prostor. Snažni uragan sa slivnikom na dnu, podjednako neumitnim kao i slivnik u kadi, ukoliko vas uhvati njegov vrtlog. Vetar u jednom trenutku snažnije zaurla. Tila se namršti u znak zabrinutosti. "Nadam se da je zgrada dovoljno čvrsta", reče ona. Luis se zapanji. Koliko se promenila! Doduše, olujno oko ju je ozbiljno ugrozilo, kada se prošli put... "Potrebna mi je tvoja pomoć", reče ona. "Znaš, želim Tragača." "Aha." "Želi i on mene, ali na neobičan način shvata čast. Pokušala sam da mu kažem za tebe kada je trebalo da ga privolim da se popne na lebdeću zgradu. Bilo mu je vrlo neprijatno prestao je da spava sa mnom. Misli da me ti poseduješ, Luise." "Ropstvo?" "Ropstvo za žene, čini mi se. Reći ćeš mu da me ne poseduješ, je l' da?" Luis oseti bol u grlu. "Mogao bih da izbegnem objašnjavanje ako mu te jednostavno prodam. Je li to ono što želiš?" "Jeste. Hoću da putujem po Prstenastom svetu s njim. Volim ga,

Luise." "Naravno da ga voliš. Stvoreni ste jedno za drugo", reče Luis Vu. "Sudbina je htela da se sretnete. Stotine milijardi parova koji su gajili ista takva osećanja jedno za drugo..." Sumnjičavo ga je posmatrala. "Nisi... sarkastičan, zar ne, Luise?" "Pre mesec dana nisi razlikovala sarkazam od staklenog tranzistora. Ne, začudo nisam sarkastičan. Stotinu milijardi parova nije važno, jer nije bilo deo nepravednog lutkarskog eksperimenta uzgajanja." Svi pogledi se upreše u njega. Čak se i Tragač zabuljio, pokušavajući da razabere šta je posredi. Ali Luis je video samo Tilu Braun. "Srušili smo se na Prstenasti svet", reče on blago, "zato što je Prstenasti svet idealno prebivalište za tebe. Trebalo je da naučiš stvari koje, očigledno, nisi mogla naučiti na Zemlji, ili bilo gde u poznatom svemiru. Možda su postojali i drugi povodi... bolji podmlađujući začin, na primer, ili više životnog prostora... ali glavni razlog što si ovde je učenje." "Čega?" "Bola, razume se. Straha. Gubitka. Sasvim si drugačija žena od kada si došla ovamo. Ranije si bila neka vrsta... apstrakcije. Da li si ikada nabila palac?" "Zar se i to može? Čini mi se da nisam." Ona se zagleda u njega. Prisetila se. "Lažov se srušio da bi te doveo ovamo. Prevalili smo nekoliko stotina hiljada milja da bismo te doveli Tragaču. Tvoj letcikl doveo te je upravo iznad njega i baš u tom trenutku uleteo je u polje saobraćajne policije, jer Tragač je čovek koga si rođena da voliš." Tila se nasmeja na ovo, ali joj Luis ne uzvrati osmehom, nego reče: "Tvoja sreća iziskivala je određeno vreme da ga upoznaš. Zbog toga smo Govornik-Životinjama i ja visili naglavce..." "Luise!" "...iznad devedeset stopa praznog prostora dobrih dvadeset časova. Ali ima nešto još gore." Kzin zatutnja. "Zavisi od tačke gledanja." Luis nije obratio pažnju na njega. "Tila, ti si se zaljubila u mene jer si tako imala razloga da se pridružiš ekspediciji na Prstenasti

svet. Više me ne voliš, jer ti to više nije potrebno. Ti si ovde. I ja sam te voleo iz istog razloga, jer me je sreća Tile Braun iskoristila kao lutku... Ali prava lutka si ti. Ti ćeš ostatak života provesti kao lutka sopstvene sreće. Sam svemir zna da li poseduješ slobodnu volju. Imaćeš dovoljno nevolja koristeći je." Tila je bila veoma bleda; sedela je ispravljenih i ukrućenih ramena. Nije plakala jedino zato što se očigledno savlađivala. Ranije nije mogla da se savlada. Što se tiče Tragača, on je kleknuo, posmatrajući njih dvoje i prevlačeći palcem duž oštrice crnog, gvozdenog mača. Verovatno je bio svestan toga da je Tila nesrećna. Mora da je mislio da ona pripada Luisu Vuu. A Luis se okrete prema lutkaru. Nije se iznenadio što je video Nesusa smotanog u loptu, glava zavučenih u stomak, isključenog iz cele Vaseljene. Luis uhvati lutkara za članak stražnje noge. Otkri da veoma lako može prevrnuti lutkara na leđa. Nesus nije bio mnogo teži od Luisa Vua. To mu se nije dopalo. Članak je podrhtavao u Luisovoj ruci. "Ti si sve ovo zamesio", reče Luis Vu, "svojom čudovišnom sebičnošću. Ta sebičnost me brine gotovo isto onoliko koliko i stravične greške koje si počinio. Nikako ne mogu da shvatim kako možeš biti tako moćan, tako odlučan i tako glup. Da li ti je najzad postalo jasno da je sve što nam se ovde dogodilo predstavljalo samo uzgrednu posledicu Tiline sreće?" Lopta koja je bila Nesus sklupča se još čvršće. Tragač je zadivljeno posmatrao. "Posle svega možeš se vratiti na svetove lutkara i reći svojoj sabraći da je petljanje oko uzgajanja riskantan posao. Kaži im da dovoljan broj Tila Braun može dovesti do silne zbrke u zakonima verovatnoće. Čak i fundamentalna fizika predstavlja samo verovatnoću na nivou atoma. Saopšti im da je Vaseljena odveć složena igračka da bi se njome igralo jedno razumno oprezno biće. Kaži im to pošto se vratiš kući", reče Luis Vu. "Ali prethodno se odmotaj - i to smesta. Potrebna mi je žica senkovitog kvadrata i moraš mi je nabaviti. Gotovo smo prošli pored olujnog oka. Izlazi odatle, Nesuse..."

Lutkar se odmota i ustade. "Postideo si me, Luise", poče on. "Usuđuješ se to ovde da kažeš?" Lutkar zaćuta, a onda se okrete prema balkonskom prozoru i zagleda u oluju.

23. BOŽJI GAMBIT Domoroci koji su štovali Nebesa mogli su sada na nebu da vide dve kule. Kao i prošli put, trg sa oltarom vrveo je od lica nalik na zlatne maslačke. "Stigli smo opet na neki sveti dan", reče Luis. Pokušao je da pronađe obrijanog predvodnika hora, ali to mu ne pođe za rukom. Nesus je zamišljeno posmatrao kulu zvanu Nebesa. Odaja sa mostom na Neverovatnom bila je u istom nivou sa kartografskom sobom zamka. "Ranije mi se nije ukazala prilika da istražim ovo mesto. Sada ne mogu da doprem do njega", promrmlja lutkar. Govornik predloži: "Možemo provaliti pomoću oruđa za dezintegraciju i spustiti te užetom ili merdevinama." "Opet moram da propustim ovu priliku." "Činio si ovde i mnoge opasnije stvari nego što bi to bilo." "Ali kada sam se ovde prvi put izložio opasnosti, tragao sam za znanjem. Sada znam sve o Prstenastom svetu što je mom svetu potrebno. Ako ponovo budem rizikovao ovde život, to će biti stoga da se vratim kući s tim znanjem. Luise, eno tvoje žice senkovitog kvadrata." Luis uzdržano klimnu. Nad delom grada koji se nalazio u smeru okretanja dizao se oblak crnog dima. Sudeći prema načinu na koji je prianjao uz panoramu, mora da je bio i gust i težak. Jedan obelisk sa prozorima u blizini centra štrčao je iz mase. Ostatak je bio zapreten. Mora da je to bila žica senkovitog kvadrata. Koliko je samo ima! "Ali kako ćemo to preneti?" Luis je mogao samo da odvrati: "Nemam pojma. Hajde da se spustimo i izbliza pogledamo." Stadoše da spuštaju razrušenu policijsku zgradu u smeru okretanja od mesta gde se nalazio oltar. Nesus nije isključio motore za podizanje. Jedva da je dotakao tlo. Ono što je nekada služilo kao osmatračka platforma iznad zatvorskih ćelija sada je postalo pristajuća rampa Neverovatnog. Da se skroz spustila, zgrada bi se raspala pod vlastitom masom. "Moraćemo pronaći neki način da rukujemo žicom", reče Luis. "Dobro bi nam došla rukavica od iste niti. Ili je možemo namotati na

kalem napravljen od temeljnog materijala Prstena." "Nemamo ni jedno ni drugo. Moramo porazgovarati sa domorocima", reče Govornik. "Možda znaju stare legende, poznaju stara oruđa i stare relikvije. Osim toga, imali su na raspolaganju tri dana da nauče da barataju žicom." "Onda moram poći s vama." Lutkareva nevoljnost bila je očigledna, pošto se iznenada stresao. "Govorniče, ti još ne poznaješ dovoljno jezik. Moramo ostaviti Halrloprilalar da podigne zgradu ako za to bude potrebe. Sem ako... Luise, možemo li ubediti Tilinog domoroca-ljubavnika da pregovara u naše ime?" Luisa nešto žacnu na dodeljivanje takvih atributa Tragaču. On reče: "Čak ga ni Tila ne naziva genijem. Ne bih mu poverio da se pogađa u naše ime." "Ne bih ni ja. Luise, da li nam je stvarno potrebna žica senkovitog kvadrata?" "Ne znam. Ako sve to nisu snovi pod uticajem droge, onda nam je potrebna. Inače..." "Nema veze, Luise. Poći ću." "Ne moraš da poveruješ u moj sud..." "Poći ću." Lutkar se ponovo stresao. Najčudnija stvar u vezi sa Nesusovim glasom bilo je to što je mogao da bude veoma jasan i veoma određen, a da nikada ne iskaže ni trunku osećanja. "Znam da nam je potrebna žica. Koje li slučajnosti što je pala tačno na naš put? A sve slučajnosti nas vraćaju Tili Braun. Da nam žica nije potrebna ona ne bi bila ovde." Luis odahnu. Ne zato što je to tvrđenje bilo suvišno; ono to, naime, nije bilo. Ali išlo je u prilog Luisovim klimavim zaključcima. I tako je on tu utehu zadržao za sebe, ne odbrusivši lutkaru da priča gluposti. Spustiše se niz pristajuću rampu i izidoše ispod senke Neverovatnog. Luis je nosio reflektorski laser. Govornik-Životinjama imao je Slejverovo oružje. U hodu, mišići su mu se pomerali poput tečnosti u zatvorenom sudu snažno se ističući kroz pola inča debelo, novo, narandžasto krzno. Nesus je krenuo očigledno nenaoružan. Više je voleo tasp i stražnji položaj. Tragač je išao sa strane, držeći crni, gvozdeni mač u pripravnosti. Velika, veoma otvrdla stopala bila su mu gola, kao i

celo telo, sa izuzetkom žute kože koju je nosio obmotanu oko bedara. Mišići su mu poigravali kao i kzinovi. Tila je išla nenaoružana. Njih dvoje trebalo je da sačekaju na Neverovatnom dok se ne završi sa pregovaranjem tog jutra. Nesusova greška. Luis je iskoristio lutkara kao svog zastupnika kada je mačevaocu-Tragaču ponudio da kupi Tilu Braun. Tragač je svečano klimnuo i ponudio jednu kapsulu droge mladosti sa Prstenastog sveta, koja je vredela oko pedeset godina života. "Prihvatam", rekao je Luis. Bila je to privlačna ponuda, mada Luis nije nameravao da tu robu prinese ustima. Drogu sigurno nikada nije probao niko ko je, kao Luis Vu, uzimao podmlađujući začin već dobrih sto sedamdeset godina. Nesus je kasnije objasnio na međunarodnom: "Nisam želeo da ga uvredim, Luise, ili da ga navedem na pomisao da Tilu jeftino prodaješ. Povisio sam mu cenu. On sada poseduje Tilu, a ti kapsulu za analizu kada i ako se vratimo na Zemlju. Uz to, Tragač će nam poslužiti kao telesna straža protiv svakog mogućeg neprijatelja, dok ne dođemo do žice senkovitog kvadrata." "Braniće nas svojim kuhinjskim nožem dugačkim četiri stope?" "Samo sam hteo da mu polaskam, Luise." Tila je razume se želela da pođe s njim. Bio je njen čovek i upuštao se u opasnost. Luisu najednom sinu mogućnost da je Nesus sve isplanirao. Tila je bila lutkareva lična, pažljivo odgojena amajlija... Nebo će zauvek ostati prekriveno oblacima na ovako maloj udaljenosti od olujnog oka. Pri sivobeloj podnevnoj svetlosti kretali su se prema uspravnom, crnom oblaku visokom na desetine spratova. "Ne dodirujte je", reče Luis, setivši se reči sveštenika za vreme njihove prošle posete gradu. Jedna devojčica je izgubila nekoliko prstiju pokušavši da podigne žicu senkovitog kvadrata. Ličilo je na crni dim čak i kada su mu prišli sasvim blizu. Kroz ustrojstvo su se mogli videti uništeni grad, košnice-bungalovi sa prozorima u predgrađu, kao i nekoliko ravnih staklenih kula koje bi u ljudskom svemiru služile kao robne kuće. Sve je to bilo u oblaku kao da je negde unutra besneo požar.

Crna nit se mogla videti tek kada bi joj se oko primaklo na inč udaljenosti; ali oko bi tada zasuzilo i nit bi nestala. Bila je gotovo nevidljivo tanka. Oduvek je ličila na Sinklerovo monovlakno, a ono je bilo veoma opasno. "Probaj Slejverovom puškom", reče Luis. "Pokušaj da je presečeš, Govorniče." U oblaku se pojavi niz iskričavih svetala. To je verovatno ličilo na bogohuljenje. Boriš se svetlošću? Ali domoroci mora da su nameravali mnogo ranije da unište strance. Kada su se božićne svetiljke pojavile u oblaku crne niti, sa svih strana zaorilo se ludačko vrištanje. Ljudi odeveni u delimično obojenu ćebad navreše iz okolnih zgrada, i mlatarajući... mačevima i batinama? Jadni leukoti, pomisli Luis. On podesi svoj reflektorski laser na veliku snagu i uzak snop. Svetlosni mačevi i lasersko oružje bili su u upotrebi na svim svetovima. Luis je prošao obuku pre jednog stoleća, a rat za koji se tada pripremao konačno je započeo. Pravila su bila tako jednostavna da se nisu mogla zaboraviti. Što je zamah sporiji to je rez dublji. Luis je zamahivao snopom širokim brzim potezima. Ljudi su odstupali spotičući se i rukama zaklanjajući stomake, ali njihova lica obrasla u zlatno krzno nisu izražavala nikakva osećanja. Protiv mnogobrojnog neprijatelja, zamahuj brzo. Zaseci samo pola inča duboko, ali poseci mnogo njih. Zaustavi ih. Luis oseti sažaljenje. Ti fanatici raspolagali su samo mačevima i batinama. Nisu imali nikakve izglede... Ali jedan od njih udari mačem Govornika po ruci u kojoj je držao oružje, dovoljno jako da je odseče. Govornik ispusti Slejverov bacač. Drugi čovek ga ščepa i baci. Istog časa pade mrtav, jer ga je Govornik mlatnuo zdravom rukom i kandžom mu iščupao kičmu. Treći čovek zgrabi oružje, okrete se i otrča. Nije ni pokušao da ga upotrebi. Jednostavno je otrčao sa njim. Luis nije mogao da ga pogodi laserom, pošto su mnogi pokušavali da ga ubiju. Uvek zamahuj preko trupa. Luis još nikoga nije ubio. Sada, dok se činilo da je neprijatelj stao da okleva, Luis iskoristi trenutak da ubije dvojicu koja su mu se najviše približila. Ne dozvoli neprijatelju da ti se približi.

Kako li je sa ostalima? Govornik-Životinjama ubijao je obema rukama: zdravu ruku sa kandžom koristio je za čupanje, a povređenu kao tešku batinu. Nekako je uspevao da izbegne vrh mača u nastojanjima da se dočepa čoveka koji je držao oružje. Bio je opkoljen, ali domoroci se nisu usudivaIi da mu se primaknu. Predstavljao je za njih nepoznatu narandžastu smrt, osam stopa visoku, sa iskeženim zubima. Tragač je stajao između dva stuba, držeći crni, gvozdeni mač. Ispred njega ležala su tri čoveka, a ostali su se povukli; sa mača je curila krv. Tragač je bio opasan, vešt mačevalac. Domoroci su dobro poznavali mačeve. Tila je stajala iza njega, za sada sigurna u središtu borbe; izgledala je zabrinuta, poput neke pozitivne junakinje. Nesus je trčao prema Neverovatnom; jednu glavu držao je nisko i isturenu napred, a jednu visoko. S onom koja je bila nisko mogao je da zaviri iza uglova, a s onom visoko da gleda u daljinu. Luis nije bio povređen; pogađao je neprijatelje čim bi se pokazali i pomagao ostalima kada je mogao. Reflektorski laser se s lakoćom kretao u njegovoj ruci poput palice zelene smrtonosne svetlosti. Nikada ne ciljaj u ogledalo. Odražujući oklop može izazvati gadan šok kod onoga ko drži laser. Ovde su očito zaboravili taj trik. Ćovek obučen u zeleno ćebe nasrnu na Luisa Vua, vrišteći, lamatajući teškim čekićem i uopšte se trudeći da izgleda opasan. Zlatasti maslačak sa očima... Luis ga poseče zelenom laserskom svetlošću, ali čovek nastavi du se približava. Luis, užasnut, ustuknu i usmeri snop. Čovek je upravo zamahivao prema Luisovoj glavi, kada se njegova odora iznenada na jednom mestu ugljenisa, potamne, a zatim zasija zelenim plamenom. On pade zanoseći se, pogođen tačno u srce. Odeća iste boje kao i svetlosni mač može biti podjednako opasna kao i odražujući oklop. Hvala svemiru da ih ovde nema više. Luis suknu zelenu svetlost u stražnji deo čovekovog vrata... Jedan domorodac preseče Nesusu put kojim je brisao. Mora da je bio hrabar kada je napao neobično čudovište. Luis nije mogao tačno da nacilja, ali čovek je i onako pao mrtav, jer se Nesus okrenuo, šutnuo ga, završio sa okretanjem i nastavio da trči. A onda... Luis je bio očevidac cele stvari. Lutkar je uleteo na raskrsnicu,

držeći jednu glavu visoko, a drugu nisko. Glava koja je bila podignuta odjednom se odvoji, zakotrlja i stade da poskakuje. Nesus se zaustavi, okrenu, zatim ukipi. Vrat mu se završavao ravnim presekom kroz koji je isticala krv crvena kao i Luisova. Nesus jeknu, visokim, tužnim glasom. Domoroci su ga uhvatili u zamku od žice senkovitog kvadrata. Tokom dve stotine godina koliko je živeo, Luis se već navikao na gubitak prijatelja. Nastavio je da se bori; svetlosni mač gotovo mu je refleksno sledio pokret. Jadni Nesus. Ali ja mogu biti sledeći... Domoroci su se povukli. Mora da su smatrali da su im gubici stravični. Tila je buljila u lutkara na samrti, širom otvorenih očiju i zglavka priljubljenih uz zube. Govornik i Tragač su se povlačili prema Neverovatnom. Samo trenutak. Pa on ima rezervnu glavu! Luis potrča prema lutkaru. Dok je prolazio pored Govornika, kzin mu ote reflektorski laser. Luis se pognu da bi izbegao zamku od žice, ostade povijen i ramenom okrete Nesusa prema sebi. Činilo se da će lutkar početi panično da beži. Luis prikova lutkara za tlo i posegnu za opasač. Nije imao opasač. Ali morao je da ima opasač! Tila mu dodade svoju maramu! Luis je zgrabi i prekri njome lutkarev prekinut vrat. Nesus je užasnuto buljio u presek i u krv koja je liptala iz jedine karotidne arterije. Tada podiže pogled prema Luisovom licu, oko mu se sklopi i on se onesvesti. Luis čvrsto sveza čvor. Tilina marama stegnu i zatvori jedinu arteriju, dve glavne vene, grkljan, jednjak, sve. Pričvrstili ste mu stezač oko vrata, doktore? Ali krv je prestala da teče. Luis se saže i podiže lutkara poput vatrogasca, okrenu se i utrča u senku razorene policijske zgrade. Tragač je trčao pred njim, pokrivajući ga, opisujući male krugove oštricom crnog mača kao da traži neprijatelja. Naoružani domoroci su ih posmatrali, ali nisu ih izazivali. Tila je išla za Luisom. Govornik-Životinjama je stigao poslednji

pogađajući zelenim linijama reflektorskog lasera mesta na kojima su se mogli sakriti ljudi. Kzin se zaustavio na rampi, sačekao da se Tila bezbedno popne, zatim... Luis primeti kako on odlazi. Ali zašto je to učinio? Nije bilo vremena da ustanovi. Luis se pope uz stepenice. Lutkar mu postade neverovatno težak pre nego što je stigao do mosta. On spusti Nesusa pored zapretenog letcikla, posegnu za kutijom za prvu pomoć i pričvrsti deo za postavljanje dijagnoza na lutkarev vrat ispod stezača. Lutkareva kutija za prvu pomoć još je bila pričvršćena za 'cikl jednom cevčicom i Luis je ispravno pretpostavio da je složenija od njegove. Uskoro komande u kuhinji same od sebe počeše da menjaju položaj. Nekoliko sekundi kasnije, jedna traka izvijuga iz signalne table i dodirnu lutkarev vrat, pretraži kožu, pronađe traženo mesto i zaroni. Luis slegnu ramenima. Ali... intravenozno hranjenje. Nesus mora da je još bio živ. Neverovatni se popeo visoko, mada on nije osetio kada su poleteli. Govornik je sedeo na najnižem stepeniku iznad platforme za spuštanje, posmatrajući Nebesku kulu ispod sebe. Nešto je veoma pažljivo ljuljao u obema rukama. On upita: "Da li je lutkar mrtav?" "Ne. Izgubio je mnogo krvi." Luis se spusti pored kzina. Bio je potpuno iscrpljen i strašno potišten. "Da li lutkari doživljavaju šok?" "Otkud bih ja to znao? Sam šok je čudan mehanizam. Bili su nam potrebni vekovi proučavanja da saznamo zašto vi ljudi tako lako umirete kada ste izloženi mučenju!" Kzin je očigledno nešto drugo imao na umu. Ali on upita: "Da li je to bila sreća Tile Braun?" "Mislim da jeste", reče Luis. "Zašto? Kako lutkareva povreda može pomoći Tili?" "Trebalo bi da je vidiš mojim očima", reče Luis. "Kada sam je prvi put sreo, bila je veoma jednostavna. Kao, na primer..." Reč koju je upotrebio kresnu mu varnicu u sećanju i on reče: "Postoji priča o jednoj devojci. Glavni junak je bio sredovečan i veoma ciničan i krenuo je da je traži da bi proverio mit o njoj. Kad ju je pronašao, još nije bio ubeđen da je mit istinit. Sve dok mu nije okrenula leđa. On tada vide da je otpozadi bila prazna: bila je to

maska devojke, savitljiva maska cele njene prednje strane, a ne samo lica. Ona nije mogla biti povređena, Govorniče. A to je ono što je taj čovek želeo. Žene u njegovom životu stalno su bivale povređene, a on je neprestano mislio da je sam žrtva i na kraju više nije mogao da izdrži." "Ništa od toga nisam razumeo, Luise." "Tila je bila poput maske te devojke kada je došla ovamo. Nikada nije bila povređena. Njena ličnost nije bila ljudska." "Šta ima loše u tome?" "To što je poprimila ljudski oblik pre nego što je Nesus od nje napravio nešto drugo. Tanj i on! Vidiš li šta je učinio? Stvorio je boga prema svom liku, svom idealizovanom liku, i ispala je Tila Braun. Ona je upravo ono što bi svaki lutkar poželeo da bude. Ne može biti ranjena. Čak ne može osetiti ni nelagodnost, ako to nije za njeno vlastito dobro. Zato je došla ovamo. Prstenasti svet je srećno mesto za nju, jer joj pruža niz iskustava koja će od nje stvoriti pravo ljudsko biće. Sumnjam da je zahvaljujući Lutriji za pravo rođenja nastalo mnogo takvih kao što je ona. I oni bi bili iste sreće. Ukrcali bi se na Lažova. Ali Tila je bila srećnija od svih njih. Ipak... mora da je na Zemlji ostalo mnoštvo Tila Braun! Budućnost će postati pomalo čudna kada oni otkriju svoje moći. Mi ostali moraćemo da naučimo da im se brzo sklanjamo s puta." Govornik upita: "Šta je sa glavom listojeda?" "Ona ne može da saučestvuje ni u čijoj boli", reče Luis. "Možda joj je bilo potrebno da vidi kako joj je neki dobar prijatelj ranjen. Tilina sreća ne bi vodila računa o tome koliko bi to stajalo Nesusa. Znaš li odakle mi stezač? Tila je videla šta mi je potrebno i odmah pronašla nešto što je moglo da posluži. To je verovatno prvi put u njenom životu da je ispravno postupila u trenutku opasnosti." "Zašto bi joj to bilo potrebno? Njena sreća morala bi da je štiti od opasnosti." "Nikada nije shvatila da može da se snađe u opasnosti. Nikada joj nije bilo potrebno toliko samopouzdanja. Osim toga, ono nikada ranije nije bilo istinito." "Stvarno, ne razumem." "Poimanje vlastitih ograničenja predstavlja deo procesa