Dejvid Morel - Davno nestao

1

Dejvid Morel
DAVNO NESTAO

Džefriju Vineru, velemajstoru bilansa.
Pre mnogo vremena dao si obećanje i ispunio si ga.

Hvala što si držao ometanja dalje od mojih vrata
i time mi pružao više vremena za pisanje.
"Legiji izgubljenih, i kohorti obeleženih."
Rajdard Kipling

2

PRVI DEO

Glava 1.

Kada sam bio dečak, moj mlađi brat je nestao. Ispario je sa lica
zemlje. Zvao se Piti i vraćao se biciklom kući sa bejzbol utakmice
posle škole. On nije igrao. Utakmica je bila za starije dečake kao što
sam ja, a to znači da sam ja imao trinaest godina, a Piti samo devet.

Bio sam mu ceo svet; uvek je hteo da se prilepi za moje društvo.
Ali ostali dečaci su gunđali da se stalno sapliću o njega, tako da sam
rekao Pitu: "Odlepi se od mene, idi kući". Još uvek se sećam
njegovog povređenog izraza lica pre nego što se popeo na bicikl i
počeo da okreće pedale, malog, mršavog dečaka sa kratkom,
nakostrešenom kosom, naočarima, protezom na zubima, i pegama.
Skupa sa izvučenom majicom, vrećastim farmerkama i patikama tako
je izgledao kada sam ga poslednji put video. To je bilo pre četvrt
veka. Na jučerašnji dan.

Kad je večera bila pripremljena, a Piti se nije pojavio, moja
majka je pozvala telefonom njegove prijatelje iz komšiluka, ali ga
oni nisu videli. Dvadeset minuta kasnije, moj otac je pozvao policiju.
Njegov najveći strah (barem do tog trenutka) bio je da su Pita udarila
kola, ali dispečer u policiji je rekao da nije bilo nijednog udesa u
kome je učestvovao dečkić na biciklu. Dispečer nam je obećao da će
javiti, ako čuje nešto, kao i da će ga u međuvremenu potražiti
patrolna kola.

Moj otac nije mogao da podnese čekanje. Naterao me je da mu
pokažem najverovatniji pravac kojim je Piti vozio od igrališta do
kuće. Vozio je kolima svuda naokolo. U to vreme je već pao sumrak,
i skoro da bismo prošli pored bicikla, ne primetivši ga, da nisam
zapazio odblesak poslednjih sunčevih zraka na jednom od crvenih
svetala bicikla. Ispod bicikla pronašli smo Pitovu bejzbol rukavicu.

3

Dugo smo tragali za njim. Dozivali smo ga. Pitali smo skitnice
da li su videli dečaka koji bi odgovarao Pitijevom opisu. Nismo ništa
saznali. Tata je stalno ponavljao sebi u bradu: "Oh, Isuse".

Jedino čemu sam se nadao je da se Piti negde zadržao zato što je
bio ljut na mene jer sam ga poslao kući sa bejzbol utakmice.
Zamišljao sam kako se pojavljuje pre odlaska na spavanje i govori:
"Je l' ti sada žao? Možda ti, u stvari, želiš da budem u tvojoj okolini
više nego što pretpostavljaš."

Istina je, da mi i jeste bilo žao, zato što nisam uspevao sebe da
ubedim da bi Piti gurnuo svoj bicikl u ono grmlje - pa on je voleo taj
bicikl. Kako je ispustio bejzbol rukavicu? Nešto loše mu se dogodilo,
a to se nikada ne bi dogodilo da mu nisam rekao da ispari.

Moja mama je postala histerična. Tata je ponovo pozvao
policiju. Detektiv je uskoro stigao, a sledećeg dana bila je
organizovana potraga. Ispunili su stupce novina (ovo se dogodilo u
gradu Vudfordu, blizu Kolambasa, u Ohaju) tom pričom. Moji
roditelji su gostovali na televiziji i radiju, preklinjući onog ko je
kidnapovao Pita da ga vrati.

Ništa od toga nije pomoglo.
Nemam reči da opišem kako boli propadanje, koje je Pitov
nestanak izazvao. Moja majka je uspevala da smiri nerve samo
pomoću pilula. Često sam tokom noći mogao čuti njene jecaje.
Nisam mogao prestati da osećam krivicu zato što sam naterao Pita da
napusti bejzbol utakmicu. Svaki put kada bih čuo zvuk otvaranja
ulaznih vrata, pomolio bih se da je to on i da najzad dolazi kući.
Moj otac je počeo da pije i zbog toga je izgubio posao. On i
mama su se stalno raspravljali. Mesec dana nakon što se odselio iz
naše kuće, poginuo je prilikom udesa. Njegov auto je skrenuo sa
autoputa, prevrnuo se nekoliko puta i slupao sletevši na krov. Nije
ostavio nikakvo životno osiguranje. Moja mama je morala da proda
kuću.
Prvo smo se preselili u mali stan, a onda smo otišli da živimo sa
maminim roditeljima u Kolambasu. Mnogo vremena sam utrošio
brinući se kako će nas Piti pronaći ako se ikada vrati kući.

4

Misao o njemu me je proganjala. Odrastao sam, uspeo da
završim koledž, oženio se, dobio sina, i uživao u uspešnoj karijeri.
Ali u mojoj svesti Piti nikada nije odrastao. On je i dalje bio onaj
mršavi devetogodišnjak koji me je pogledao tako povređeno, a onda
se odvezao biciklom. Nikada nije prestao da mi nedostaje. Da je neki
farmer prilikom oranja pronašao kostur malog dečaka, i da su nekako
uspeli da te ostatke identifikuju kao Pitove, ja bih gorko žalio za
svojim mlađim bratom, ali bismo barem imali neki završetak.
Očajnički mi je bilo potrebno da znam šta mu se dogodilo.

Po profesiji sam arhitekta. Neko kraće vreme sarađivao sam sa
velikom firmom u Filadelfiji, ali moji najbolji projekti bili su suviše
neobični za njih, tako da sam na kraju oformio sopstvenu kompaniju.
Isto tako, odlučio sam da bi bilo uzbudljivo promeniti lokaciju - ne
da se jednostavno preselim u drugi grad na Istočnoj obali, već da
potpuno odem sa Istočne obale.

Supruga me je iznenadila jer joj se ta ideja svidela, čak i više
nego meni. Ne moram da ulazim u sve razloge zbog kojih smo
odabrali Denver - draž planina, mit o Zapadu... Ono što je važno je
činjenica da smo se tamo nastanili i da su, skoro od samog početka,
moji projekti bili traženi.

Dve od službenih zgrada koje sam projektovao nalaze se odmah
pored gradskih parkova. Te zgrade ne samo da se uklapaju u svoje
okruženje, nego se ono reflektuje o njih; naime, njihovi stakleni
zidovi i crep su poput velikih ogledala koja apsorbuju odraze
jezeraca, drveća i travnjaka u njihovoj okolini, tako da zgrade sa
prirodom predstavljaju jedinstvo.

Čini mi se, međutim, da su kuće, koje sam projektovao, nešto na
šta sam posebno ponosan. Mnogi od mojih klijenata žive blizu
odmarališta koja vrede milione dolara, kao što su Aspen i Vejl, ali i
oni su imali poštovanja prema planinama i nisu hteli da izgledom
kuća odudaraju od svog okruženja. Više im se dopadao izgled koji bi
činio jedinstvo sa prirodom, umesto da je remeti. Prihvatio sam tu
koncepciju. Kuće koje sam ja projektovao tako su se uklapale u svoje

5

okruženje, tako da ih praktično ne biste primetili, dok ne biste stigli
ispred samog ulaza. Sakrivala su ih stabla i staze.

Ispred njh su tekli potočići. Platforme su bile formirane od
ravnih delova stena. Stepenice su bile napravljene od kvarcnog
belutka. A zidovi su bili od stena.

Ironija u svemu tome je da su građevine koje su dizajnirane tako
da deluju nenametljivo, privukle tako puno pažnje. Naime, moji
klijenti, uprkos svojim tvrdnjama da žele da im domovi budu
neupadljivi, nisu mogli da odole iskušenju da se svojim novim
domovima i ne hvale. Časopisi Lepe kuće i Arhitektonski zbornik
objavili su članke o njima iako su fotografije eksterijera izgledale pre
kao snimci prirode, nego kao slike kuća.

Lokalna CBS-ova TV- stanica napravila je dvominutnu reportažu
za vesti u deset časova. Novinarka, obučena kao izletnik, izazvala je
gledaoce pitanjem "Možete li između ovih staza i drveća primetiti
kuću?" Ona se nalazila na deset stopa od zida, ali tek kada je
pokazala na kuću, gledalac ju je mogao primetiti; tako vešto je ona
bila kamuflirana. Tu reportažu je zapazila CBS-ova direkcija u Nju
Jorku i nekoliko nedelja kasnije dao sam desetominutni intervju za
CBS-ov Nedeljni jutarnji program.

I danas se pitam zašto sam pristao na to. Sam Bog zna da mi nije
bilo potrebno više publiciteta od onog koji sam već imao, da bih
dobijao poslove. Znači, nije bilo iz ekonomskih razloga, mora da je
bilo iz sujete. Možda sam hteo da me moj sin vidi na televiziji. U
stvari, čak smo se moja supruga i ja mogli za trenutak videti u
prilogu, dok prolazimo pored jedne od mojih, kako ih je novinarka
nazvala, "kameleonskih" kuća. Voleo bih da smo i mi bili nevidljivi
poput kameleona!

6

Glava 2.

Muškarac je uzviknuo moje ime. "Bred!"
To je bilo tri dana nakon CBS-ovog Nedeljnog jutarnjeg
programa. Sreda. Početak juna. Vedar, predivan dan.
Celo jutro proveo sam na sastancima i tek me je zavijanje u
stomaku podsetilo da sam propustio ručak. Mogao sam da pošaljem
sekretaricu po sendvič, ali ona mi je obavljala mnogo važnije poslove
da bih je zamarao time da naručuje hranu za mene.
Centar Denvera predstavlja model urbanog planiranja - prostran
je i prijatan, sa zgradama dovoljno niskim da prime svetlo. Zaputio
sam se u kafe, sa druge strane ulice, "Bigls end Mur", i jedindo o
čemu sam razmišljao bio je sendvič sa kukuruzom šećercem i
govedinom, kada sam čuo da neko dovikuje moje ime.
"Bred!"
Prvo što sam pomislio bilo je da to neko iz kancelarije pokušava
da privuče moju pažnju jer sam nešto zaboravio. Ali kada sam se
okrenuo, video sam nepoznatog muškarca koji je žurio ka meni. Bio
je to čovek srednjih tridesetih godina, grubog izgleda, oprljenog tena
i zamršene duge kose. Za trenutak sam pomislio da se radi o
građevinskom radniku, koga sam upoznao na jednom od mojih
projekata. Njegova odeća se sigurno u to uklapala: otrcane radne
čizme, prašnjavi džins i izgužvana teksas košulja sa podvrnutim
rukavima. Ali pošto ja dobro pamtim lica, bio sam siguran da bih
zapamtio ožiljak od dva inča na njegovoj bradi.
"Bred! Moj Bože, ne mogu da verujem!" Muškarac je bacio
iznošeni ranac na pločnik. "Posle svih ovih godina! Hriste
Svemogući!"
Mora da sam izgledao zbunjeno. Volim da mislim da drugi
uživaju u mom društvu, ali samo je nekolicina osoba umela da bude
tako oduševljena kada me vidi. Očigledno smo se nekada poznavali,
iako nisam imao pojma ko bi mogao da bude taj čovek.
Njegov široki osmeh je otkrio polomljeni prednji zub.

7

"Ne prepoznaješ me? Hajde, pa ja bih tebe prepoznao bilo gde!
Prepoznao sam te i na televiziji! To sam ja!"

Moj mozak je radio polako pokušavajući da pretraži moja
sećanja.

"Bojim se da ne mogu..."
"Ja sam Piter! Tvoj brat!"
Sada je sve postalo vrlo jasno. Moj mozak je radio vrlo brzo.
Čovek je pružao svoje ruke ka meni. "Tako je dobro što te
vidim!"
"Ruke k sebi, ti kučkin sine!"
"Molim?" Čovek je izgledao šokiran.
"Priđi samo korak bliže i pozvaću policiju. Ako misliš da ćeš
dobiti novac od..."
"Bred, o čemu to govoriš?"
"Gledao si CBS-ov Nedeljni jutarnjl program, zar ne?"
"Da, ali..."
"Pogrešio si, kopile. To ti neće uspeti."
Novinar na TV-u je pomenuo Pitov nestanak. Sledećeg dana,
šest muškaraca je telefoniralo u moju kancelariju, tvrdeći da su oni
Pit. "Tvoj davno izgubljeni brat" svaki ponaosob veselo je govorio.
Zbog prvog poziva sam bio uzbuđen, ali posle nekoliko minuta
razgovora shvatio sam da čovek nije imao pojma o tome kako je Piti
nestao ili gde se to dogodilo ili kako je izgledao naš porodični život.
Sledeća dvojica koja su telefonirala bili su još veći lažovi. Svi su
hteli novac. Rekao sam sekretarici da više ne prebacuje u kancelariju
nijedan poziv od nekog ko bi tvrdio da je moj brat. Sledeća trojica
varalica su uspela da je slažu, pretvarajući se da zaista imaju poslove,
kako bi je prevarili da prebaci poziv. Ali, istog trenutka kada bi
počeli sa svojom pričom, zalupio bih slušalicu. Narednog dana moja
sekretarica je na takav način prekinula još osam poziva od pojedinaca
koji su tvrdili da su Pit.
Sada su se ti pozivi dobili fizički oblik.

8

"Dalje od mene." Osećajući se previše nervozno da bih nastavio
ulicom do semafora, naglo sam zaokrenuo, sačekao trenutak kad nije
bilo automobila i zaputio se pravo preko ulice.

"Bred! Za ime božije, slušaj!" - vikao je čovek. "Ali to sam
stvarno ja!"

Leđa su mi se ukočila od besa dok sam nastavljao da hodam.
"Šta treba da uradim da mi poveruješ?" - povikao je čovek.
Stigao sam do linije koja vodi sredinom ulice, nestrpljivo
čekajući sledeću pauzu između automobila koji su prolazili.
"Kada su me zgrabili, vraćao sam se kući na biciklu!" - povikao
je čovek.
Gnevan, pljunuo sam. "Reporter je to pomenuo na televiziji!
Sklanjaj se od mene da te ne bih izmlatio!"
"Bred, veća si svađalica, nego kada smo bili klinci. Bicikl je bio
plav."
Poslednju izjavu skoro da nisam ni registrovao, toliko sam bio
ljutit. A onda me je pogodila slika Pitovog plavog bicikla.
"To nije bilo pomenuto na televiziji", rekao je čovek.
"To je bilo u novinama u svoje vreme. Mogao si samo da
pozoveš Vudford biblioteku i pitaš odsek za obaveštenja da proveri
sadržaje lokalnih novina za određeni mesec i godinu. Ne bi bilo teško
pronaći detalje o Pitovom nestanku."
"Mom nestanku", rekao je čovek.
Na obe strane puta automobili su trubili upozoravajuće dok su
prolazili.
"Delili smo istu sobu", rekao je čovek. "Da li je to ikad bilo
štampano?"
Namrštio sam se osećajući se zbunjeno.
"Spavali smo u uzanim krevetima", rekao je muškarac podižući
svoj glas. "Ja sam ležao na gornjem ležaju. Imao sam model
helikoptera koji je visio sa konopca zakačenog za tavanicu tačno
iznad mene. Voleo sam da ga držim u rukama i okrećem mu
propelere."
Moja namrštenost se produbila.

9

"Tata je imao patrljak umesto malog prsta leve ruke jer mu je taj
prst bio odsečen prilikom nezgode u fabrici nameštaja. Voleo je da
peca. Poslednjeg leta pre mog nestanka, poveo je tebe i mene na
kampovanje ovde negde u Kolorado. Mama nije išla. Ona se bojala
da bude na otvorenom zbog alergije na pčele. Dovoljno je bilo da
vidi pčelu pa da se uspaniči."

Uspomene su tekle kroz mene. Nema šanse da je ovaj stranac
mogao da sazna bilo koji od tih detalja samo proveravajući stare
novine. Nijedna od tih informacija nikada nije bila objavljena.

"Imali smo zlatnu ribicu u našoj sobi. Ali nijedan od nas nije
voleo da čisti akvarijum. Jednog dana došli smo kući iz škole, a cela
soba je zaudarala. Ribica je uginula. Stavili smo zlatnu ribicu u kutiju
šibica i organizovali smo sahranu pozadi u dvorištu. Kada smo se
kasnije vratili do mesta gde smo je sahranili, pronašli smo rupu koju
je napravila komšijska mačka iskopavajući ribicu."

"Piti." Dok sam išao ka njemu, skoro me je udario auto. "Isuse.
To jesi ti."

"Jednom smo slomili prozor dobacujući se loptom u kući. Tata
nas je kaznio tako što nam nije dozvolio da izlazimo iz kuće nedelju
dana."

Ovog puta sam ja pružao ruke ka njemu. Nikada nisam nikoga
čvršće zagrlio. Mirisao je na mentol bombone i dim cigareta. Ruke su
mu bile neverovatno snažne. "Piti..." Jedva sam mogao da izustim
reči. "Šta ti se, zaboga, dogodilo?"

10

Glava 3.

Vozio je bicikl kući. Ljutit. Osećao se povređenim. Kola su mu
se približavala, krećući se polako, održavajući međuprostor. Žena na
prednjem sedištu pored vozača spustila je prozor, pitajući ga kako da
stigne do Međudržavnog puta. On joj je odgovorio. Međutim,
izgledalo je kao da ga ne sluša. I činilo se da čovek grubog izgleda
koji je upravljao volanom, takođe, ne obraća pažnju na njegov
odgovor. Žena je upitala: "Da li veruješ u Boga?" Kakvo pitanje?
Pitala je: "Da li veruješ u kraj sveta?" Kola su se zaustavila ispred
njega. Uplašio se. Skočio je biciklom na pločnik. Žena je iskočila iz
kola, jureći za njim. Patika mu je skliznula sa pedale. Video je
grmlje. Žena ga je zgrabila. Muškarac je otključao prtljažnik i ubacio
ga unutra. Poklopac prtljažnika se zalupio uz tresak. Bila je tama.
Vrištao je. Udarao. Nije bilo dovoljno vazduha. Onesvestio se.

Piti mi je to opisivao dok smo stajali jedan naspram drugog na
izolovanom prostoru blizu mesta kuda sam se zaputio na ručak.

"Nije uopšte trebalo da me teraš da odem sa bejzbol utakmice",
rekao je.

"Znam to." Moj glas se slomio. "Bože, kako ja to dobro znam..."
"Ta žena je bila starija od mame. Imala je podočnjake oko očiju.
Sede vlasi u kosi. Tanke usne. Bila je strašno mršava... Pogrbljenih
ramena... Opuštenih ruku. Ličila mi je na pticu, ali je sigurno da je
bila jaka. Muškarac je imao prljavu, dugu kosu i nije se brijao. Nosio
je tregere i zaudarao je na duvan za žvakanje."
"Šta su oni hteli s tobom? Da li si bio..." Nisam mogao sebe da
nateram sebe da kažem reč "zlostavljan".
Piti je pogledao u stranu. "Dovezli su me na farmu u Zapadnoj
Virdžiniji."
"Odmah tu preko granice? Bio si tako blizu?"

11

"Blizu grada Ridempšn1. Kakva šala, zar ne? Stvarno, tako se
grad zvao iako mu neko vreme nisam znao ime. Držali su me kao
zatvorenika dok nisam pobegao. Tada sam imao šesnaest godina."

"Šesnaest? Ali, svo ovo vreme? Zašto nisi došao kod nas?"
"Razmišljao sam o tome." Pitu je bilo neugodno. "Ali nisam
mogao sebe da nateram." Izvadio je paklo cigareta iz džepa na
košulji.
Ali, kako je zapalio šibicu, kelnerica se zaustavila kod našeg
stola. "Žao mi je, gospodine. Pušenje ovde nije dozvoljeno."
Pitove grube crte su se zategle, "U redu."
"Mogu li da uzmem vaše narudžbine?"
"Umete dobro da ih izdajete."
"Molim?"
"Teletina sa kukuruzom šećercem." Rekao sam konobarici,
prekidajući tenziju.
Pit je nestrpljivo ugurao cigarete nazad u džep. "Dva piva."
Kad je otišla, bacio sam pogled okolo, proveravajući da li su
ostali gosti dovoljno udaljeni da ne mogu da čuju šta govorimo.
"Šta misliš s tim da nisi mogao da nateraš sebe da dođeš kod
nas?"
"Čovek mi je stalno ponavljao da me mama i tata nikada ne bi
primili nazad."
"Šta?"
"Ne nakon što me je on... Rekao je da bi me se mama i tata
gadili, da bi..."
"Da bi te se odrekli? Ali, ne bi." Osetio sam se kao vezan tugom.
"Ja to sad razumem. Ali kada sam pobegao... Recimo samo da to
nisam bio ja. Držali su me kao zatvorenika u jednoj sobi pod
zemljom."
"Isuse."
"Nisam video svetlost dana sedam godina." Mišići na njegovom
licu su se stegli. "Ali ja tada nisam ni znao koliko je vremena prošlo.

1 Ridempšn (eng.) - otkupljenje (pnm. prev.)

12

Kada sam izašao, trebalo mi je prilično vremena da shvatim šta je
šta."

"Ali šta si radio?"
Piti je izgledao izmučeno. "Lutao sam okolo. Radio poslove na
građevini. Vozio kamione. Radio pomalo od svega. Upravo posle
svog dvadeset prvog rođendana, desilo se da sam vozio do
Kolambasa. Skupio sam hrabrost da se odvezem do Vudforda i
pogledam našu kuću."
"Ali kuća je tada već bila prodata."
"To sam i saznao."
"I tata je umro."
"I to sam, takođe, saznao. Niko se nije sećao gde su se gospođa
Dening i njen sin Bred odselili."
"Bili smo u Kolambasu sa maminim roditeljima."
"Tako blizu." Pit je zatresao glavom u očaju. "Nisam znao
mamino devojačko prezime, tako da je ne bih mogao pronaći preko
njenih roditelja."
"Ali policija bi ti pomogla da nas nađeš."
"Da, ali bi mi postavili i mnoga pitanja na koja nisam hteo da
odgovaram."
"Ali uhapsili bi muškarca i ženu koji su te kidnapovali."
"Kakvog bi dobra to meni donelo? Došlo bi do suđenja. Morao
bih da svedočim. Priča bi bila u svim novinama." Napravio je
bespomoćan gest. "Osećao sam se tako..."
"Sada je sve to završeno. Pokušaj da sve to ostaviš iza sebe.
Ništa od svega toga nije bilo tvoja krivica."
"Još uvek se osećam..." Pit se borio sa sledećom rečju, a onda se
zaustavio, kada je kelnerica donela naša piva. Ispio je veliki gutljaj iz
svoje boce i promenio temu. "Šta je sa mamom?"
Iznenadilo me je pitanje. "Sa mamom?"
"Da, kako je ona?"
Bio mi je potreban trenutak pre nego što sam sebe mogao da
nateram da odgovorim. "Umrla je prošle godine."
"...Oh." Pitov glas se spustio.

13

"Rak."
"Uh." To je bio duboki uzdah. U isto vreme, izgledao je kao da
ga je neko udario. Ukočeno je gledao u bocu piva, ali je, u stvari,
njegov bolan pogled bio negde daleko.

14

Glava 4.

Kada sam zakoračio u kuhinju Kejtine uobičajeno privlačne crte
lica izgledale su napeto. Dok je razgovarala telefonom hodala je,
provlačeći zabrinutim potezima ruku kroz svoju dugu plavu kosu.
Onda me je primetila i ramena su joj se opustila sa olakšanjem.
"Upravo je ušao. Pozvaću vas kasnije."

Nasmešio sam se dok je spuštala slušalicu.
"Gde si bio? Svi su se zabrinuli", rekla je Kejt.
"Zabrinuli?"
"Imao si nekoliko važnih sastanaka ovog popodneva, ali se nisi
ni pojavio. Tvoje osoblje se uplašilo da ti se nije dogodio neki udes
ili..."
"Sve je super. Samo sam izgubio pojam o vremenu."
"...su te opljačkali ili..."
"Bolje od toga."
"...imao si srčani udar ili..."
"Imam divne vesti."
"...ili bogzna šta. Ti si uvek onaj na kog se može računati. Sada
je skoro šest, a ti me nisi ni pozvao da mi kažeš da je sve u redu i....
Da li ja to osećam alkohol u tvom dahu? Jesi li pio?"
"Možeš se kladiti u to." Još šire sam se osmehnuo.
"Tokom dana? Ignorišući sastanke sa klijentima? Šta te je
spopalo?"
"Rekao sam ti da imam divne vesti."
"Kakve vesti?"
"Piti se pojavio."
Kejtine plave oči su izgledale zbunjeno, kao da govorim
besmislice.
"Ko je...?" Odjednom je shvatila. "Dobri Bože, ne misliš valjda...
tvoj brat?"
"Upravo tako."
"Ali... Ali ti si mi rekao da pretpostavljaš da je mrtav."

15

"Nisam bio u pravu."
"Siguran si da je to on?"
"Možeš se kladiti u to. Rekao mi je stvari koje je samo Piti
mogao da zna. To mora da je on."
"I on je stvarno ovde? U Denveru?"
"Još bliže. Nalazi se na tremu ispred kuće."
"Šta? Ostavio si ga ispred!"
"Nisam hteo da ga samo dovedem pred tebe. Hteo sam da te
pripremim." Objasnio sam joj šta se dogodilo.
"Ispričaću ti još neke detalje kad bude bilo vremena za to.
Najvažnije što treba da znaš je da je prošao kroz toliko puno groznih
stvari."
"Onda ne treba da stoji na tremu. Zaboga, uvedi ga."
Upravo tada je Džejson ušao u kuću pravo iz dvorišta. On je
imao jedanaest godina, ali je bio nizak za svoj uzrast tako da je
prilično ličio na Pita u doba kada je nestao. Proteze, pegice, naočare
na nosu, mršav.
"Čemu takva buka? Vi se to raspravljate?"
"Upravo suprotno", rekla je Kejt.
"Šta se događa?"
Gledajući Džejsonove naočare, setio sam se da su i Pitu bile
potrebne. Ali čovek, koji je stajao napolju, nije nosio nikakve
naočare. Iznenada sam se osetio kao da imam igle u stomaku. Da li
sam bio prevaren?
Kejt je stala ispred Džejsona. "Da li se sećaš kad smo ti kazali da
je tvoj otac imao brata ?"
"Naravno. Tata je govorio o njemu i u onoj TV emisiji."
"On je nestao kada je bio dečak", rekla je Kejt.
Džejson je nespokojno klimnuo glavom. "Imao sam noćnu moru
u vezi sa tim."
"Pa, više ne moraš da imaš noćne more u vezi sa tim", rekla je
Kejt. "Pogodi šta se desilo? Danas se vratio. Upoznaćeš ga."
"Stvarno?" Džejson se razvedrio. "Kad?"
"Čim otvorimo ulazna vrata."

16

Pokušao sam da kažem nešto Kejt, da objasnim moje trenutne
bojazni, ali ona je već žurila hodnikom ka ulaznim vratima. Zatim ih
je otvorila i ne znam šta je očekivala, ali sumnjam da se čovek
grubog izgleda kog je ugledala, poklapao sa njenom idealizovanom
slikom davno izgubljenog brata. Okrenuo se na mestu gde je stajao i
držeći cigaretu, divio se stablima ispred kuće. Njegov ranac je stajao
pored njega.

"Ti si Piti?", upitala je Kejt.
Prebacio je težinu tela sa jedne na drugu radnu čizmu,
pokušavajući da se opusti. "Ovih dana mi se čini da bi Piter zvučalo
malo odraslije."
"Molim te, uđi."
"Hvala." Pogledao je cigaretu koja je gorela, bacio brz pogled na
unutrašnjost kuće, otkinuo zapaljeni deo cigarete, a ostatak stavio u
džep svoje košulje.
"Nadam se da možeš ostati na večeri", rekla je Kejt.
"Ne želim da vas uznemiravam."
"Gluposti. Voleli bismo da ostaneš."
"Iskreno rečeno, cenio bih to. Ne sećam se kada sam poslednji
put jeo domaći obrok."
"Ovo je Džejson.", Kejt je napravila ponosan gest pokazujući na
našeg sina.
"Zdravo, Džejs." Čovek se rukovao sa njim. "Da li voliš da igraš
bejzbol?"
"Daa", rekao je Džejson, "ali nisam baš dobar u tome."
"To me podseća na mene u tvojim godinama. Znaš šta? Posle
večere ćemo vežbati hvatanje lopte. Kako ti to zvuči?"
"Super."
"Pa, hajde da se ne zadržavamo na tremu. Uđi", rekla je Kejt.
"Doneću ti nešto da popiješ."
"Može pivo ako ga imate." Muškarac koji se predstavio kao Piti
pošao je u kuću, prateći Kejt.
Ali, morao sam da znam, pře nego što prede prag. "Da li nosiš
kontaktna sočiva?"

17

"Ne." Čovek se zbunjeno namrštio. "Zašto pitaš?".
"Kada si bio dečak, bile su ti potrebne naočare."
"I dalje su mi potrebne." Posegnuo je u ranac, izvadio malu
futrolu, otvorio je, pokazavši par naočara, na kojima je jedno staklo
bilo slomljeno. "Ovo se dogodilo juče ujutru. Ali, mogu se snaći i
bez njih. Kao što znaš, bile su mi potrebne naočare za daljinu. Da li
je to bio mali test ili...?"
Emocije su mi stegle grlo. "Piti... Dobrodošao kući."

18

Glava 5.

"Ovo je najbolje pečenje koje sam ikada probao, gđo Dening."
"Molim te, ti si deo porodice. Zovi me Kejt."
"A ovaj krompirpire je nebeskog ukusa."
"Bojim se da sam malo varala i upotrebila puter. Sada će nam
nivo holesterola skočiti do neba."
"Ja nikada ne obraćam pažnju na takve stvari. Ako je nešto
hrana, dobrodošla je." Kad bi se Piti nasmešio, video se njegov
polomljeni prednji zub.
Džejson nije mogao a da ne gleda u njega.
"Hteo bi da znaš kako se ovo dogodilo?" Piti je pokazao na zub.
"Džejsone, nepristojan si", rekla je Kejt.
"Ma, ne uopšte." Nasmejao se Piti. "On je samo radoznao, kao
što sam i ja bio radoznao kada sam bio dečak. Džejs, prošlog leta
sam radio na postavljanju krova u Kolorado Springsu. Pao sam sa
merdevina. Tako sam zaradio, takođe, i ovaj ožiljak na bradi. Pao
sam. Mogao sam da slomim vrat."
"Znači, sada tamo živiš? U Kolorado Springsu?"
"Bože sačuvaj. Ne živim nigde određeno."
Prestao sam da žvaćem.
"Ali, svako živi negde", rekla je Kejt.
"Ne i ja."
Džejson je izgledao zbunjeno. "Ali, gde spavaš?"
"Gde god da se nađem, može se pronaći i neko mesto da se
napravi krevet."
"To deluje..." Kejt je zatresla glavom.
"Kako?"
"Strašno usamljeno. Bez prijatelja. Ničeg što bi mogao da
nazoveš svojim."
"Pretpostavljam da to zavisi od toga na šta si navikao. Ljudi
imaju običaj da me iznevere." Piti nije gledao u mene, ali nisam
mogao da njegov komentar ne shvatim lično. "A što se tiče

19

posedovanja stvari, pa, sve što mi nešto znači nalazi se u mom rancu.
Ako je to nešto što ne mogu da nosim, smatram da me to zadržava."

"Kralj puteva", rekao sam.
"Tačno. Vidiš... " Piti se nagnuo prema Džejsonu, naslanjajući
svoje laktove na sto, "...dosta se krećem, zavisno od toga gde se radi i
kakvo je vreme. Svaki dan je nova avantura. Nikada ne znam šta da
očekujem. Kao, na primer, prošle nedelje, kad sam se nalazio u Butu,
u Montani, doručkovao sam na mestu koje je imalo i TV. Obično ne
gledam televiziju i uopšte me ne interesuju ti kontakt programi
nedeljom pre podne, ali mi je ta emisija privukla pažnju. U stvari,
nešto u glasu čoveka koji je bio intervjuisan. Podigao sam pogled sa
jaja i kobasica i, gospode, čovek na TV ekranu me je sa sigurnošću
podsetio na nekog - ali ne na nekog koga sam skoro video. Podsetio
me je na nekog koga sam davno video. Čekao sam da spiker kaže ko
je taj čovek. A onda, nije ni bilo potrebno da to uradi - zato što je
spiker pomenuo da je mlađi brat gosta nestao vozeći bicikl, vraćajući
se sa bejzbol utakmice, kada su bili dečaci. Naravno, čovek na
televiziji bio je tvoj otac."
Piti se okrenuo ka meni. "Kako sam odrastao, sve više i više sam
razmišljao o tome da te potražim, Bred, ali nisam imao ideju gde bi
mogao biti. Kada je spiker rekao da živiš u Denveru, spustio sam nož
i viljušku i odmah se zaputio ovamo. Bio mi je potreban ceo nedeljni
dan kao i ponedeljak i utorak. Kad si me već podsetio... Pokušao sam
da ti telefoniram tokom puta, ali tvoj kućni broj nije u imeniku. A što
se tiče tvog broja na poslu, pa, tvoja sekretarica nije htela da prebaci
vezu."
"Zbog svih onih čudnih poziva koje sam ti pomenuo na putu
ovamo." Osetio sam se krivim, kao da sam ga svesno odbacio.
"Tri dana si vozio od Montane? Mora da si imao problema sa
kolima", rekla je Kejt.
Piti je odmahnuo glavom. "Kola su još nešto što ne bih hteo da
me poseduje. Stopirao sam."
"Stopirao?" Pitala je Kejt iznenađenim tonom. "Zašto nisi došao
autobusom?"

20

"Pa, postoje dva dobra razloga. Prvi je da, po mom iskustvu,
vozači autobusa, pričaju iste dosadne priče, ali svaki vozač dovoljno
hrabar da pokupi stopera, definitivno je neko s kim vredi
razgovarati."

Nasmejali smo se zbog načina na koji je to rekao.
"Ako se ispostavi da nisu interesantni, uvek mogu da kažem,
"Izaći ću u sledećem gradu." A onda okušam sreću stopirajući
sledeće vozilo. Svaka vožnja je mala avantura." Pitove oči su zasjale
uzbuđeno.
"A koji je drugi razlog zbog koga se nisi vozio autobusom?"
pitao sam.
Njegovo osećanje da se zabavlja je isparilo. "Bilo je malo posla
u skorije vreme. Nisam imao novac za kartu."
"To će se promeniti", rekao sam. "Znam gde ima mnogo posla
na građevinskim projektima - ako hoćeš posao."
"Sigurno da hoću."
"Mogu ti dati neki džeparac u međuvremenu."
"Hej, nisam došao da prosim", rekao je Piti.
"Znam to. Ali kako ćeš do tada pribaviti neku gotovinu?"
Piti nije imao odgovor.
"Hajde", rekao sam, "primi poklon."
"Pretpostavljam da bi mi trebalo nešto gotovine kako bih
iznajmio sobu u motelu."
"Nema šanse", rekla je Kejt. "Nećeš iznajmljivati nikavu sobu u
motelu."
"Provešćeš noć kod nas."

21

Glava 6.

Piti je bacio beizbol loptu ka Džejsonu, koji je obično bio
nespretan, ali ovog puta uhvatio je loptu savršeno i nasmejao se.

"Pogledaj tata! Pogledaj šta me je čika Piter naučio!"
"Odlično ti ide. Možda bi tvoj stric trebalo da razmišlja o tome
da postane trener."
Piti je slegnuo ramenima. "To su samo neki trikovi koje sam
pokupio usput, kada bih petak veče proveo na bejzbol terenima u
različitim gradovima. Sve što treba da zapamtiš, Džejs, je da držiš oči
na lopti umesto na svojoj rukavici. I da budeš siguran da tvoja
rukavica može primiti brzi udarac."
Kejt se pojavila na stražnjim vratima, a njena plava kosa bila je
obasjana kuhinjskim svetlom. "Vreme je za krevet, mali takmičaru."
"Oooo, moram li mama?"
"Već sam ti dozvolila da budeš budan pola sata duže nego
obično. Sutra ideš u školu."
Razočaran, Džejson se okrenuo svom stricu.
"Ne gledaj u mene tražeći pomoć", rekao je Piti. "Tvoja mama je
u pravu."
"Hvala za lekciju, čika Piter. Možda će mi sada druga deca
dozvoliti da igram u timu."
"Pa, ako ti ne budu dozvolili, reci mi, pa ću ja otići do terena da
malo porazgovaram sa njima." Piter je razbarušio Džejsonovu
prašnjavu kosu i pokazao mu ka kući. "Nemoj da te mama dugo
čeka."
"Vidimo se ujutru."
"Možeš se kladiti u to."
"Drago mi je da si nas pronašao, čika Piter."
"Meni, takođe." Pitov glas je podrhtavao. "Meni, takođe."
Džejson je ušao u kuću, a moj brat se okrenuo ka meni. "Dobar
dečak."
"Da, ponosni smo na njega."

22

Sunce koje je zalazilo rasprostrlo je grimiznu senku preko
drveća u dvorištu.

"A Kejt je..."
"Divna", rekao sam. "Bio je to moj srećan dan kada sam je sreo."
"Sasvim si u pravu. Sjajno si se snašao. Pogledaj samo ovu
kuću."
Bilo mi je neprijatno što posedujem tako puno. "Moje osoblje
me zadirkuje zbog kuće. Kao što si video u onoj TV emisiji, moja
specijalnost je projektovanje zgrada koje su skoro nevidljive u svom
okruženju. Ali, kada smo tek stigli u grad, činilo mi se kao da je ova
stara viktorijanska zgrada imala naše ime na sebi. Naravno, stabla
ispred i iza kuće, prilično je dobro sakrivaju."
"Deluje solidno." Piti je bacio pogled ka svojim ogrubelim
rukama. "Neobično je to kako su stvari ispale na kraju. Pa..."
zaustavio se i zakašljao. "Treniranje je posao koji te učini žednim.
Prijalo bi mi još jedno pivo."
"Odmah se vraćam."
Kada sam se vratio sa pivom (dok me je u kući Kejt pogledala
podigavši obrvu jer nije navikla da me vidi da toliko pijem), nosio
sam još nešto u torbi za kupovinu.
"Šta je to?", zanimalo je Pita.
"Nešto što sam čuvao za tebe."
"Ne mogu da se setim šta bi..."
"Bojim se da je previše mala da bi je mogao koristiti ako budeš
voljan da nekad ponovo vežbaš hvatanje lopte sa Džejsonom", rekao
sam.
Piti je zbunjeno zatresao glavom.
"Prepoznaješ li ovo?", posegnuo sam rukom u torbu i izvukao
izlupanu bejzbol rukavicu koju sam tako davno pronašao ispod
Pitovog bicikla.
"Moj Bože!"
"Čuvao sam je tokom svih ovih godina. Uvek je bila u mojoj
sobi. Umeo sam da je držim pored sebe kada bih išao na spavanje, i

23

pokušavao sam da zamislim gde si i šta radiš i..." Morao sam da
nateram sebe da to kažem. "...da li si još uvek živ."

"Mnogo puta sam poželeo da nisam živ."
"Nemoj da razmišljaš o tome. Prošlost sada nije bitna. Ponovo
smo zajedno, Piti. To je ono što je važno. Bože, koliko si mi
nedostajao." Dodao sam mu rukavicu iako ga nisam mogao jasno
videti - oči su mi bile zamagljene.

24

Glava 7.

"I, šta misliš o njemu?" pitao sam Kejt tiho dok sam gasio svetlo
i zavlačio se pod pokrivač. Pitova soba bila je na drugom kraju
hodnika. Nikako ne bi mogao da nas čuje. A, ipak, osećao sam grižu
savesti što pričam o njemu.

Ležeći pored mene u tami, Kejt nije odmah odgovorila. "Imao je
težak život,"

"To je sigurno. A, ipak, izgleda i da je uživao u njemu."
"Vrlina nužnosti."
"Pretpostavljam. Pa ipak,..."
"O čemu razmišljaš?", pitala je Kejt.
"Pa, da mu se takav način života nije sviđao, u bilo kom trenutku
mogao je da odabere da živi na drugačiji način."
"Kako?"
"Pretpostavljam da je mogao da ide u školu i izuči neki zanat."
"Možda je mogao da postane arhitekta, kao ti?"
Slegnuo sam ramenima. "Možda. Ni to ne bi bilo nemoguće.
Video sam nekoliko priča na vestima o blizancima razdvojenim
prilikom rođenja koji su se ponovo našli kao odrasli ljudi. Otkrili su
da imaju isti posao, iste hobije, supruge koje izgledaju isto i imaju
iste ličnosti."
"Nisam sigurna da mi se sviđa da me stavljaju u isti koš sa
nečijim hobijem. Osim toga, ti i tvoj brat niste blizanci."
"Sigurno da nismo. Ali, ipak, ti znaš na šta mislim. Piti je mogao
da uspe kao ja, ali je odabrao drugačiji put."
"Stvarno misliš da ljudi imaju toliko izbora u svom životu?
Rekao si mi da ti nikada ne bi postao arhitekta da nije bilo nastavnika
geometrije u srednjoj školi koji te je stvarno impresionirao."
Zamišljen, posmatrao sam mesečevo svetlo koje je teklo kroz
prozor naše spavaće sobe. "Da, stvarno sam bio čudan - jedino dete u
srednjoj školi koje je volelo geometriju. Po meni, taj nastavnik je
učinio predmet fascinantnim. Rekao mi je čime bi trebalo da se

25

bavim, na koji koledž da idem i sve što je potrebno, ako stvarno hoću
da postanem arhitekta."

"Pa, ja iskreno sumnjam da je tvoj brat imao nastavnika
geometrije."

"Da li je uopšte išao u srednju školu?", pitala je Kejt.
"Neko mora da ga je nešto učio. Izuzetno je elokventan. Nisam
čuo nijednu nepristojnu reč od njega."
Kejt se okrenula da bi me gledala u lice, naslonivši se na lakat.
"Vidi, ja sam voljna da uradim sve što mogu da pomognem. Ako
hoće da ostane ovde neko vreme, dok ne odluči šta da sledeće radi,
meni ne smeta."
"Nadao sam se da ćeš tako osećati." Nagnuo sam se i poljubio je.
"Hvala."
"Da li je to najbolji način kog se možeš setiti kako bi mi
zahvalio?"
Poljubio sam je ponovo, ovog puta duboko.
"To je već mnogo iskrenije." Povukla je ruku preko moje butine.
"Mmm." Jedno vreme to je bio jedini zvuk. Prisustvo stranca u
kući učinilo je da budemo svesniji toga da nas neko može čuti. Kada
smo završili, naš poljubac je bio tako dubok da smo "progutali"
uzdahe jedno drugog.
Ležali smo tiho, dolazeći sebi.
"Ako bismo bili strastveniji od ovoga, bilo bi potrebno da me
neko oživljava," promrmljao sam.
"Misliš disanjem usta na usta?"
"To me uvek vraća u život." Ustajući da odem do kupatila,
pogledao sam kroz prozor. Dok sam gledao ka dvorištu, video sam u
tami nešto što nisam očekivao.
"Šta gledaš?", pitala je Kejt.
"Pita."
"Šta?"
"Mogu da ga vidim na mesečini. Sedi dole u stolici za ljuljanje."
"I spava?", pitala je Kejt.
"Ne, drži cigaretu i posmatra zvezde."

26

"S obzirom na sve što se izdogađalo, verovatno ne može da
zaspi."

"Znam kako se oseća."
"Reći ću ti nešto", rekla je Kejt. "Svako ko je dovoljno ljubazan
da ne puši u kući, dobrodošao je."

27

Glava 8.

Iako je Piti rekao da je uživao u svom životu u pokretu, bio sam
siguran da bi on u njemu mogao uživati još više time što bi obratio
pažnju na nekoliko osnovnih stvari: svoju pojavu, na primer.
Polomljeni prednji zub je, na primer, predstavljao grozan prvi utisak.
Sumnjao sam u to da je Piti gubio poslove zato što je preduzimačima
kojima je prilazio kako bi ga zaposlili izgledao kao neko ko pravi
probleme. Tako sam sledećeg jutra telefonirao našem porodičnom
zubaru, objasnio mu situaciju i naveo ga (naravno, za duplo od
njegove uobičajene cene) da se složi s tim da bi mogao da žrtvuje
svoju pauzu za ručak.

"Zubar?" rekao mi je Piti. "Zaboga ne. Neću da idem ni kod
kakvog zubara."

"Ali samo da izglanca taj tvoj polomljeni zub. Neće te boleti."
"Nema šanse. Nisam bio kod zubara od kada su mi vadili jedan
od zadnjih zuba pre šest godina."
"Pre šest godina? Dobri Bože! Razlog više da odeš na pregled
zuba." Nisam mu rekao da je asistentkinja, takođe, pristala da se
odrekne svoje pauze za ručak.
Pre toga sam zvao nekoliko frizerskih radnji za muškarce, sve
dok nisam pronašao jednu koja nije bila prebukirana. Duga kosa - jer
je i moja bila srednje dužine - ne mora da izgleda zamršeno čupavo.
Posle odlaska u berbernicu, kupili smo nešto odeće. Nisam se
opterećivao razmišljanjem da bi Piti mogao da nosi nonšalantne
pantalone i sportski sako, ali novi džins i majica koja lepo izgleda, ne
bi naškodili. Nakon toga na redu je bila prodavnica obuće, gde smo
za njega kupili nove radne čizme i patike.
"Ne mogu da prihvatim sve ovo", rekao je Piti.
"Ali meni je drago da to učinim za tebe. Ako hoćeš, možemo to
zvati i pozajmicom. Jednom kada budeš imao viška novca, možeš mi
vratiti."

28

A onda je došlo vreme za odlazak zubaru. Nakon te posete Pitov
zub je izgledao sjajno iako je trebalo izvršiti još nekoliko popravki,
rekao nam je zubar. Kao i da će se pobrinuti za njih kada se Piti bude
vratio za nekoliko nedelja.

Nakon toga, otišli smo do mesta gde su Pitovu kosu stilski
isfenirali. Skoro sam bio u iskušenju da pitam plastičnog hirurga da li
se nešto može uraditi u vezi sa ožiljkom na Pitovoj bradi. Ali, ipak,
sve u svemu, malo sređivanja je puno doprinelo. Izgledao je kao
neko ko se tek presvukao nakon partije tenisa.

"Jesi li gladan?"
"Uvek", rekao je Piti.
"Da, stekao sam utisak da si u skorije vreme preskočio neke
obroke. Ne bi ti škodilo da nabaciš još jedno deset funti2. Da li voliš
italijansku kuhinju?"
"Misliš špagete sa ćuftama?"
"Nešto tako. Ali tamo gde ćemo sada ići, špagete zovu pasta, a
jela imaju imena kao što su 'piletina marsala'."
"Stani na trenutak."
"Posle ručaka ću te odvesti do jednog čoveka zbog razgovora u
vezi sa poslom."
"Bred... Stani... Sačekaj trenutak."
"Zašto? Šta nije u redu?"
"Zar ti nemaš nekih obaveza?", pitao je Piti. "Juče si uzeo
slobodno popodne. Jutros, takođe, nisi otišao na posao. Kejt je rekla
da imaš dogovore, sastanke."
"Ništa od toga nije tako važno kao ti."
"Ali ne možeš da vodiš posao na taj način i da pri tom još trošiš
novac na mene na način na koji to činiš. Mi treba mnogo toga da
nadoknadimo, ali ne moramo sve odjednom."
Počeo sam da se smejem zbog Pitovog zabrinutog izraza lica.
"Misliš da sam se malo zaneo ?"
"Pa, malo."
"I, šta onda predlažeš?"

2 Funta - mera za težinu (prim. prev.)

29

"Idi na posao. Na drugoj strani ulice nalazi se park, hteo bih da
se tamo malo prošetam. Da razbistrim misli. Sve ove promene...
Vidimo se kod kuće za večerom."

"Stvarno to hoćeš?", pitao sam.
"Dovoljno si učinio za mene."
"Ali kako ćeš stići kući?"
"Stopiraću", rekao je Piti.
"Ali šta ako niko ne bude hteo da te poveze ?"
"Ne brini. Vešt sam u tome." Pitov zub je izgledao sjajno kada se
iskezio.
"Imam bolju ideju", rekao sam. "Uzmi moj auto. Možeš da me
pokupiš na kraju radnog vremena."
"Ne mogu. Nemam vozačku dozvolu."
"To je još nešto za šta ćemo se pobrinuti."
"Sutra", rekao je Piti.
"Takođe, pobrinućemo se da ti popravimo naočare."
"U redu", rekao je Piti. "Sutra."

30

Glava 9.

Piti i Džejson kosili su travnjak kada sam stigao kući. Kosilica je
za Džejsona bila malo čudna sprava tako da je Piti hodao pored
njega, pomažući mu da napravi zaokrete.

"Hej, tata, pogledaj me!", dovikivao je Džejson kako bih ga čuo
kroz buku motora.

Podigao sam palac u entuzijazmu.
Zaustavili su se pored mene.
"Možeš li da je kontrolišeš, Džejs?", pitao je Piti.
"Čini mi se da mogu."
"Onda nastavi sam. Ja ću biti ovde i razgovaraću sa tvojim
tatom."
Džejson je klimnuo glavom, skoncentrisan na to da drži kosilicu
u pravoj liniji. Buka motora bila je manja dok se kretao između
drveća niže u dvorištu.
Piti mi je pokazao ka stepenicama na balkonu, gde je podigao
bocu piva. "Možda sam stvorio čudovište. Ako postane još bolji u
tome, moraćeš mu povećati džeparac. "
"Prvi put je pokazao interesovanje za tako nešto. Možda si ti
dotakao pravu tačku", rekao sam. "Obično to obavlja servis za
travnjake, ali dobro je za njega da malo pomogne kao i da se nauči
nekim odgovornostima."
"Niko nije previše mlad da se uči odgovornosti." Piti je ispio
gutljaj piva.
"Slušaj, cenim tvoj trud, ali nisi morao da kosiš travu", rekao
sam.
"Nije to ništa posebno. Trava je delovala malo viša nego što bi
trebalo. Hoću da obavim svoj deo posla."
"Ali, iskreno, stvarno nije potrebno. Meni je jednostavno drago
da si ovde. Takođe, pošto ćeš raditi sledeće nedelje..."
Piti se počešao po glavi. "Radiću sledeće nedelje?"
"Da, okrenuo sam neke brojeve telefona. Našao sam ti posao."

31

"Stvarno? Sjajno!"
"To je posao na izgradnji zgrade koju sam ja projektovao."
"Ne može biti bolje."
"Čika Piter!", povikao je Džejson panično. Došavši do kraja
reda, dečak se borio da okrene kosilicu. Kosilica se spuštala ka
žbunu.
"Drži se!" Piti je potrčao da mu pomogne.

32

Glava 10.

"Ne morate da mi pomažete oko posuđa", rekla je Kejt.
"To je najmanje što mogu da uradim." Piti je obrisao još jednu
posudu. "Ne sećam se kada sam jeo ukusniji teleći gulaš."
"Mi obično ne jedemo toliko crvenog mesa", rekla je. "Ali
pokušavam da te ugojim."
"Pita od limuna je bila spektakularna."
Džejson je već uzimao drugo parče. "Da, retko imamo deserte
sredinom nedelje."
"Pa, naporno si radio sa kosilicom", rekla je Kejt. "Zaslužio si da
te počastimo."
Sedeći na drugom kraju stola, nisam mogao a da se ne smešim.
Realnost slike da se Piti stvarno nalazio tamo, za sudoperom,
posežući za sledećom posudom, i dalje me je preplavljivala
osećanjima.
"Pa ipak", rekao je, vraćajući se na prethodnu temu, "ne
iznenađuje me da ste se preselili baš ovde u Denver."
"O...?"
"Ono kampovanje na koje smo otišli ti i ja i tata. Sećaš li ga se?",
pitao je Piti.
"Naravno da se sećam."
"Došli smo ovde u Kolorado. Poslužilo nas je lepo vreme.
Naravno, duga vožnja iz Ohaja bila je naporna. Da nije bilo stripova
koje nam je tata kupovao duž autoputa... Ali na kraju, kada smo stigli
u Kolorado, napor se stvarno isplatio. Kampovanje, vožnja bicikom,
pentranje po stenama i pecanje. Tata nas je učio kako da to radimo."
"Sećam se prve ribe koju si ikada upecao i da si bio tako
uzbuđen zbog toga što se ona koprca, da je nisi dobro prikačio,"
rekao sam. "Uskočila je nazad u jezero."
"Stvarno se sećaš svega toga?"
"Mnogo sam razmišljao o tom putovanju i to godinama. Mesec
dana nakon što smo se vratili, škola je počela i..." Nisam mogao sebe

33

da nateram da pomenem Pitov nestanak. "Godinama je to bilo
poslednje dobro leto u mom životu."

"I u mom, takođe." Piti je pogledao u pod. Tek nekoliko
trenutaka kasnije, progutao je svoje žaljenje i podigao poslednji sud.
"U svakom slučaju, ono što hoću da kažem je da si se možda naselio
ovde, zato što si negde u podsvesti želeo da se vratiš u to leto."

"Kampovanje?", prekinuo je Džejson setno raspoloženje.
Pogledali smo ga. Bio je tih neko vreme, dok je jeo svoje drugo
parče pite.
"Tata je obećao da će me voditi na kampovanje, ali nismo nikada
otišli", rekao je Džejson.
Bilo mi je neprijatno. "Išli smo na mnoge izlete."
"Ali nismo nikada koristili šatore."
"Hoćeš da mi kažeš da nikada stvarno niste otišli na
kampovanje?", pitao je Piti.
Džejson je klimnuo glavom, a onda se ispravio. "Izuzev što sam
jednom spavao u šatoru u dvorištu Toma Burbika."
"To se ne računa", rekao je Piti. "Trebalo bi da budeš tamo gde
se mogu čuti lavovi, tigrovi i medvedi."
"Lavovi i tigrovi?" Džejson se namrštio, gledajući uplašeno iza
svojih naočara.
"To je šala", Kejt je dovela u red njegovu kosu.
Na kosi mu je ostavila nešto sapunice. On je to primetio.
"Mama!", rekao je prekorno.
"Ali to možda nije loša ideja." Pogledala je Pita i mene. "Da
odete na kampovanje. Vas dvojica možete da nastavite tamo gde ste
stali. Preskočite godine između. Piter, znam da ti je bilo teško, ali sad
ponovo počinju dobra vremena."
"Mislim da si u pravu, Kejt", rekao je Piti. "Mogu da ih osetim."
"A šta je sa mnom?", pitao je Džejson. "Zar ne mogu i ja da
pođem?"
"Svi ćemo ići", Piti je rekao.
"Žao mi je. Ali ne i ja, gospodo." Kejt je podigla ruke.
"Subotom, shodno rasporedu, držim seminar." Kejt je bila savetnik

34

za probleme stresa; ali njena specijanost bila su savetovanja za
korporacije u kojima se personal osećao ugroženim zbog smanjivanja
broja zaposlenih. "Osim toga, spavanje u šumi se baš i ne nalazi na
vrhu moje liste omiljenih stvari."

"Isto kao i mami." Piti se okrenuo ka meni. "Sećaš se?"
"Da, isto kao i mami."
"S tom razlikom što se vaša mama bojala pčela, dok se kod mene
jednostavno radi o prirodnoj nepodobnosti."
"Prirodnoj nepodobnosti?" pitao sam zbunjeno.
"Vi, momci, mnogo ste bolje opremljeni za to da možete ispuzati
noću iz šatora i mokriti u šumi."

35

Glava 11.

"Hteo sam da te pitam nešto."
Piti je prestao da proučava mapu i pogledao me. "U vezi sa
čim?"
Bilo je skoro 11 sati; blistavo subotnje jutro. Moj "ford
ekspedišn" bio je natovaren različitim vrstama kamperske opreme.
Vozili smo se Međudržavnim putem broj 70 koji je vodio iz Denvera
i već smo prilično zašli u planine, mada Džejson nije delovao baš
oduševljen snegom na vrhovima planina. Vrpoljio se u vreći za
spavanje na zadnjem sedištu.
"Nakon što si...", bilo mi je teško da nastavim. "Iznenada mi
pada na pamet da ti možda ne želiš da govoriš o tome. "
"To možeš da proveriš samo na jedan način."
"Nakon što si otišao od..."
"Reci to. Bolesnih kopiladi koji su me kidnapovali. To je
činjenica. Ne moraš da zaobilaziš tu temu."
"Imao si šesnaest godina kada si pobegao. Govorio si o lutanju
naokolo, radu na građevini ili drugim mestima. Ali nikada nisi
pomenuo ništa u vezi sa školom. Kada si nestao, išao si u četvrti
razredu, ali očigledno je da si mnogo obrazovaniji. Ko te je
podučavao?"
"O, bio sam dosta podučavan ljubaznosti", gorko je rekao Piti.
"Muškarac i žena koji su me držali u toj podrumskoj sobi su
insistirali da se često govori 'Da, gospodine', 'Da, gospođo, 'molim
Vas' i 'hvala'. Ako bih to nekad zaboravio, tresnuli bi me preko lica
kako bi me podsetili." Žile na njegovom vratu su se zategle.
"Žao mi je. Voleo bih da nisam pokrenuo tu temu", rekao sam.
"U redu je. Nema svrhe kriti se od prošlosti. Ona se onda samo
može pojaviti u drugim oblicima."
Pitov pogled je otvrdnuo. Duboko je uzdahnuo, obuzdavajući
svoje emocije. "U svakom slučaju, kada se govori o obrazovanju,
moje uspomene su bolje. Dok sam lutao od grada do grada, naučio

36

sam da je jednostavan način da dobiješ besplatan obrok da se pojaviš
na crkvenim okupljanjima posle službi nedeljom ujutro. Naravno,
morao sam da sedim na službi kako bih dobio besplatan obrok. Ali,
najčešće, mi to nije smetalo jer su službe bile umirujuće. Posle
mnogo godina nečitanja, ja sam na neki način zaboravio da čitam.
Kada bi članovi ove ili one zajednice shvatili da ne znam da čitam
Bibliju, preuzeli bi korake da mi pomognu da savladam abecedu, i
što je još važnije, da čitam Sveto pismo. U zajednicama je uvek bilo
učitelja. Ponekad su mi tokom sedmice, uveče, nakon posla, držali
privatne časove u crkvi, u kom god gradu bih se zatekao. Ima u tim
zajednicama dosta pristojnog sveta."

"Drago mi je da to čujem."
"Da čuješ šta, tata?", pitao je Džejson pospano sa zadnjeg
sedišta, budeći se.
"Samo to da ima pristojnih ljudi na svetu."
"Zar ti to nisi znao ?"
"Povremeno sam se pitao. Ti i tvoj stric se sada bolje
koncentrišite na mapu. Mesto gde treba da okrenemo auto se ne
nalazi predaleko."

37

Glava 12.

Tražili smo mesto koje se zvalo Brejkhors Ridž. Neobično je
kako se neka imena zadržavaju u našim mislima. Tamo je, pre
dvadeset pet godina, tata odveo Pita i mene, na naše kampersko
putovanje. Neko iz fabrike nameštaja, gde je tata ranije radio kao
poslovođa, živeo je u Koloradu i on je opisao tati lepotu te Brejkhors
Ridž3 oblasti. I tako se tata, koji je već obećao da će nas voditi na
kampovanje u Kolorado, odlučio da to bude naša odrednica.

Ali u to doba, tokom svog dugog putovanja, stalno mi je na umu
bila zastrašujuća slika osobe koja lomi konje na pola. Ne znajući
ništa o tome kako su kauboji "lomili" divlje konje kako bi ih ukrotili,
pribojavao sam se onog što ćemo videti. Tata je konačno uspeo da
me ubedi da mu kažem šta me to muči. I nakon njegovog objašnjenja
kako se zapravo krote konji, moj strah se pretvorio u radoznalost. Ali
kada smo napokon stigli, tamo nije bilo ni konja ni kauboja, samo
nekoliko starih drvenih korala, i utabani put koji je vodio do jezera
kao i gusta šuma i planine iznad njih.

Nikada nisam zaboravio ime tog mesta. Ali u vreme kad smo Pit,
Džejson i ja pravili planove, nisam mogao da pronađem to mesto na
mapi. Na kraju sam morao da telefoniram sedištu park službi u
Koloradu. Rendžer4 mi je poslao faksom mnogo detaljniju mapu od
one koju sam ja koristio, a koja je pokazivala pravac ka Brejkhors
Ridžu. Raširio sam svoju opštu mapu na stolu u trpezariji, stavio faks
preko oblasti koja nas je zanimala i pokazivao Pitu i Džejsonu kuda
idemo.

Sada smo skoro stigli do našeg odredišta, skrećući nadesno na
Autoput 9, i zaputivši se ka severu u nacionalni park Arapaho.

"Odavde je malo komplikovanije, momci. Nastavite da
upoređujete mapu sa okolinom", rekao sam.

3 Brejkhors (eng.) - doslovno: lomiti konja (prim. prev.)
4 Rendžer (eng.) - šumar (prim. prev.)

38

Džejson se uspentrao na prednje sedište, a Pit je prikopčao svoj
sigurnosni pojas preko obojice.

"Šta tražimo?", pitao je Džejson.
"Ovu vijugavu liniju." Piti mu je pokazao faks. "Mislim da je to
ovaj uzani prašnjavi put sa desne strane. Zbog svih ovih borovih
stabala, moraćemo da pažljivo posmatramo. Biće ga teško primetiti."
Ušao sam u krivinu. Drveće je postalo gušće. Pa ipak, učinilo mi
se da sam sa desne strane, zapazio prostor između njih. Ali nisam
ništa rekao, želeći da ga Džejson sam otkrije. Mora da je Piti pročitao
moje misli. Video sam kada je podigao pogled sa mape i suzio oči
kada je primetio rastojanje između stabala, ali ni on nije ništa rekao.
Približavali smo se tom mestu.
Dotično rastojanje između stabala je postalo jasnije.
"Tamo!", pokazao je Džejson.
"Vidim ga!"
"Dobro obavljen posao", rekao je Piti.
"Sasvim sigurno", dodao sam. "Skoro sam prošao pored njega."
Skrenuo sam udesno i počeo da vozim džombastom prašnjavom
stazom. Oštra trava izrasla je između starih tragova guma. Grmlje je
sa obe strane sužavalo stazu. Grane borova formirale su baldahin.
"Bože, šta misliš hoćemo li se zaglaviti na putu?" Džejson se
zabrinuto nagnuo.
"Ne sa ovakvim vozilom", rekao je Piti.
"Bio bi potreban mnogo gori teren od ovoga da bismo imali
problema. Čak i kada bi padao sneg, ne bi bilo razloga za brigu."
"Sneg?", namrštio se Džejson. "U junu?"
"Sigurno", Piti je rekao. "U ovo doba godine još uvek može doći
i do oluje u planinama."
Drveće je postalo gušće.
"Vidiš one vrhove planina pravo napred i koliko puno snega još
uvek ima na njima. Tamo gore, sunčeva toplota još uvek ne dopire
dovoljno snažno da taj sneg i otopi."
Staza je vijugala naviše uspinjući se izlomljenom cik-cak
linijom. Sužavala se ispred nas i postajala je vrtoglavo strma.

39

Kamenje na putu bilo je tako oštro, da su samo kauboji koji su ovuda
jahali godinama i poznavali teren, mogli uživati prolazeći ovuda.

"Šta misliš ko je napravio ovaj put?", pitao je Džejson. "Deluje
strašno staro."

"Možda šumari", rekao sam. "Ili možda drvoseče ili rančeri pre
nego što je i ova oblast postala deo nacionalnog parka. Sećam se da
nam je tata govorio da su u starim danima stočari ovde držali manja
stada kako bi hranili kopače zlata u rudarskim gradovima."

"Kopače? Koji su tražili zlato?", pitao je Džejson.
"I srebro. Nekad davno. Većina tih gradova je sada napuštena."
"Sablasni gradovi", rekao je Piti.
"Bože..." rekao je Džejson.
"Ili su gradovi pretvoreni u skijaške centre", rekao sam nadajući
se da ću uspeti da smirim Džejsonovu maštu da ne bi Pita i mene
budio svojim noćnim morama o duhovima.
Put se uspinjao i doveo nas do blistave livade gde se mlada trava
talasala na svežem povetarcu.
"Izgleda isto kao što je izgledalo kad smo stigli ovde sa tatom",
rekao sam Pitu.
"Posle svih ovih godina", rekao je Piti zadivljeno.
"Jesmo li stigli?", pitao je Džejson.
Večito dečije pitanje. Pretpostavljao sam da smo Piti ili ja
postavili našem tati isto pitanje. Pogledali smo jedan drugog i nismo
mogli da se ne nasmejemo.
"Šta je tako smešno?"
"Ništa", rekao je Piti.
"Ne, nismo još uvek stigli."

40

Glava 13.

Bilo nam je potrebno još pola sata da stignemo do našeg
odredišta. Livada nas je dovela do još većeg borovog šumarka i još
strmije staze od ove prethodne, čiji su se uglovi oštro lomili. Počeli
smo da se penjemo dok su kola odskakala po kamenju, a onda sam se
iznenada zaustavio gledajući prdivna mestu gde se put, koji se već
jedva mogao zapaziti, spuštao u uvalu ispunjenu nežnom travom.
Sunčevo svetlo treperilo je preko, kao naslikanog, jezera jasika iza
njega, borovih stabala i planina koje su se uzdizale iznad njih.

Stali smo pedeset stopa5 od jezera, na mestu gde sam se sećao da
se i tata zaustavio. Kad smo izašli iz auta, udisao sam svež, prijatno
hladan vazduh.

"Da", rekao sam, ispravivši se. "Baš kako sam i zapamtio."
"Ništa se nije promenilo", rekao je Piti.
Stari obori na desnoj strani bili su jedino što se razaznavalo na
livadi. Obori za stada, stari i od vremena posiveli, kao i ograde davno
su se pretvorili u panjeve koje je puštalo korenje. Prošli smo pored
njih, dok smo se približavali jezeru. Tamo nismo videli nijedan drugi
auto. U stvari, nisam mogao primetiti da je iko tamo boravio, dugo
vremena.
"Pogledaj ovaj stari prostor za kampersku vatru, tata!"
Piti i ja smo se nalazili na desnoj strani kola. Pogledao sam
prema oblikovanom krugu stena koje su u sredini imale ugljenisane
komade drveta.
"I ono što je staro valja", rekao je Piti. "Kladim se da ga niko
nije koristio godinama." Pogledao me je. "Pitam se da li je ovo isto
mesto gde smo ti, ja i tata zapalili našu logorsku vatru?"
"Lepo je tako misliti."
Džejson je sijao pun energije. "Gde ćemo staviti šator?"

5 stopa - mera za dužinu (prim. prev.)

41

"Kako ti izgleda ono mesto tamo?" Pokazao sam nadesno od
starog mesta za logorovanje. "Mislim da je to mesto gde smo Piti i ja
pomogli tati da postavi naš šator."

"Mogu li i ja da pomognem tata?"
"Naravno", rekao je Piti.
Postojao je jedan trenutak, nakon što sam otvorio gepek i nakon
što smo izvadili našu opremu, kad me je osećaj već doživljenog koji
me je svo vreme pratio, u potpunosti preplavio. Pogledao sam
Džejsona i Pita dok su iz najlonske vreće izvlačili delove za šator i
pokušavali da shvate kako sve to treba sastaviti. Džejsonove naočare
i pegice, prašnjava kosa koja mu je provirivala ispod bejzbol kape,
njegove vrećaste farmerke i nemarno izvučena majica, činili su da je
toliko podsećao na Pita iz njegovih mladih dana, da sam zadrhtao.
Džejson je to primetio. "Šta je bilo tata?"
"Ništa. Ovaj povetarac je malo hladniji. Obući ću svoju
vindjaknu. Da li ti hoćeš svoju?"
"Ne, meni je fino."
"Veliki brate!", pozvao me je Piti. "Ti si ekspert za građenje
zgrada. Možeš li nam pokazati kako da sastavimo ovaj komplikovani
šator?"
Nama trojici bilo je potrebno sat vremena da završimo posao.

42

Glava 14.

Tad je već bilo 13.30 časova. Kejt nam je u ručni frižider
spakovala ručak: piletinu, teletinu, kao i sendviče sa kikiriki
puterom, zajedno sa sokovima, jabukama i malim pakovanjima čipsa.
Džejson nije ni dotakao jabuke. Sve ostalo je, međutim, smazao, baš
kao Piti i ja. Videli smo kako ribe pljuskaju po površini jezera, ali
smo odlučili da naše štapove za pecanje izvučemo kasnije. Sada je
bilo toliko toga da se uradi i istraži. Stavili smo ostatke ručka u torbu,
zaključali je u auto, i kreńuli, istražujući okolinu jezera sa leve
strane.

"Sećam se da se tamo nalazila pećina." Pokazao sam preko
jasika. "I dosta mesta za pentranje."

Piti je doviknuo Džejsonu koji je trčao ispred nas: "Da li hoćeš
da se penješ?"

"Ne znam!" Džejson se okrenuo da nas pogleda, nastavljajući da
trči. "Nikada to nisam radio!"

"Svideće ti se!"
Jezero je imalo oko stotinu jardi u prečniku. Stigli smo na drugu
stranu i pronašli izvor koji se ulivao u jezero. Voda u potoku je brzo
vrludala ispod otopljenog prolećnog snega, tekući previše divlje da
bismo ga prešli, tako da smo pratili njegove kaskade kroz jasike, dok
je buka vode bila tako glasna da povremeno nismo mogli čuti jednan
drugog.
Iako smo se nalazili na nadmorskoj visini višoj za 3000 od 5000
stopa nadmorske visine na koju smo navikli u Denveru; gusti
planinski vazduh nas, ipak, nije usporavao. Ako je ikako uticao,
krepio nas je. Bilo je to kao da udišeš vitamine. Protežući noge kako
bih prešao preko palih stabla ili kako bih se popeo na odronjene stene
ili sišao sa njih, osećao sam da taj napor mom telu tako prija da sam
kritikovao sebe što nisam uzeo odmor na poslu i došao ranije.
Sa druge strane potoka, iznad nas, primetili smo jelena, njegovu
braon siluetu koja se ukočila primetivši nas kako prilazimo, a onda

43

graciozno odskakutala među bela stabla jasike. Od buke potoka, nije
nas mogao čuti kako dolazimo, mislio sam. Mora da nas je
namirisao. Onda smo primetili drugu siluetu koja se ukočila, a zatim
odskakutala dalje. I treću. I pored buke koja je dopirala od potoka,
mogao sam čuti zaglušujuće zvuke koje su pravili.

Uskoro smo stigli do mesta gde se potok kaskadno spuštao sa
visine, do strmog uzanog otvora koji je izgledao previše opasno da se
u njega uđe. Skrenuli smo nalevo, sledeći strmu stazu koja se
uspinjala i na kojoj su se mogli primetiti tragovi kopita. Staza je,
zatim, zaokretala više ulevo, prateći kosinu drveća na tako zanimljiv
način da smo, kad je pod blještavilom sunca privukla našu pažnju,
odlučili da je malo istražujemo.

Ali, popeti se do tamo bilo je mnogo teže nego što je izgledalo.
Jedan za drugim, Piti i ja smo se okliznuli, stupivši na nestabile
stene. A onda smo se otkotrljali do dna, izgrebavši i ruke i noge, i
možda smo mogli čak i da nešto slomimo da se nismo uhvatili za
korenje drveća koje je virilo iznad površine zemlje. Za razliku od
nas, Džejson se uspentrao poput planinske koze.

Teško dišući, Piti i ja smo se uspuzali preko ivice i našli
Džejsona kako nas čeka sedeći na širokoj pločastoj steni sa koje se
pružao pogled na potok ispod nas i ponor iz kog je on izvirao.
Nalazeći se dve stotine stopa od potoka, bili smo dovoljno udaljeni
od njegove buke da nije bilo potrebno da vičem kada sam upozorio
Džejsona: "Ne prilazi ivici."

"Neću", obećao je. "Ali Bože moj, ovo je stvarno otmen vidik,
tata."

"Bolje od gledanja televizije, zar ne?", rekao je Piti.
Džejson je razmišljao o tome. Njegovo lice je imalo izraz tipa
"Ne bih išao baš tako daleko."
Piti se nasmejao.
"Gde je ta pećina koju si pomenuo?" pitao je Džejson.
"Teško je setiti se", rekao sam. "Jedino sigurno znam da je negde
sa ove strane potoka."
"Možemo li da je potražimo?"

44

"Sigurno. Nakon pauze."
Seo sam na izbočinu stene, izvadio čuturicu zakačenu za pojas i
ispio dug gutljaj mlake, sa blagim ukusom metala, ali, neverovatno
ukusne vode. Rendžer parka sa kojim sam razgovarao telefonom
naglasio je da moramo da ponesemo sa sobom čuturice sa vodom i
rančeve sa hranom za putovanje, kompas i topografsku mapu (mada
nisam umeo da koristim nijednu od te dve stvari), opremu za prvu
pomoć i kabanicu za slučaj da se vreme pogorša.
"Odeću lepo složi", savetovala me je Kejt. "Suvu jaknu drži u
rancu." Svoju teksas vindjaknu obukao sam još kad smo izašli iz
auta. A sada me je ovo pešačenje toliko ugrejalo, da sam skinuo
jaknu i gurnuo je u ranac.
"Da li neko hoće kikiriki i suvo grožde?", pitao sam.
"Ja sam još uvek sit od ručka", Piti je rekao.
Džejson se vrpoljio.
"Šta je bilo?", pitao sam.
"Treba da..."
Bio mi je potreban trenutak da shvatim. "Mokriš?"
Džejson je plašljivo klimnuo glavom.
"Idi iza one stene tamo", rekao sam mu.
Iako je malo oklevao, ipak je otišao.
Pošto sam ispunio svoje trenutne roditeljske dužnosti, napravio
sam korak napred kako bih se divio provaliji. Potok se spuštao
naniže serijom niskih vodopada. Pena je lebdela iznad njih. Kako je
ono Džejson opisao pogled? "Otmeno?" Bio je u pravu. Ovo i jeste
bilo stvarno otmeno.
Iza mene, iznenada, on je povikao: "Tata!"
Nešto me je tresnulo po leđima takvom snagom da mi je oduzelo
dah. Poleteo sam u prazan prostor.

45

Glava 15.

Mlaz vode koji je padao na mene, ostavio me je skoro bez daha.
Ono malo što nisam progutao, isteklo je iz mojih usta, kada sam
sletevši udario u neutvrđeno kamenje. Padajući i kotrljajući se
postrance, zajedno sa kamenjem, poput lavine, ječao sam. Iznenada,
opet sam se našao u vazduhu sa osećajem kako mi se utroba podiže
do grla. Zaječao sam, kada sam se najzad u agoniji zaustavio, dok mi
je leva ruka bila ispružena kao da će se otkačiti od ramena. Ruka mi
je visila nekako beživotno. I onda sam ponovo pao i tresnuo o nešto
tvrdo. Progutla me je neka hladna izmaglica. Tama je bila poput
kovitlaca.

Kada su se moji kapci najzad polako otvorili, tama se pretvorila
u sivilo, ali se vrtoglavica nastavila. Kao da se bol probudio u mom
celom telu. U delirijumu, trebalo mi je dosta vremena dok sam
shvatio, da je taj sivi vrtlog oko mene bila pena koja se uzdizala od
potoka koji je tekao u kaskadama. Buka potoka pogoršavala je moju
vrtoglavicu.

Osećao sam se kao da dišem kroz hladan, vlažan peškir.
Postepeno sam shvatio da se to moja ruka nalazila preko mog nosa i
usta. Rukav košulje je bio natopljen parom koju je grmeći potok
stvarao u vazduhu. A onda sam zadrhtao kada sam video da je rukav
bio vlažan još od nečega, osim pene.

Krv. Na mojoj ruci se nalazila duboka rana.
Kao da je alarm prošao kroz mene. Borio sam se da podignem
glavu i otkrio da ležim na leđima na zaravni. Ispod mene se nalazio
vodopad od, kako sam procenio, nekih 150 stopa. Serija izbočina
spuštala se strmo do potoka koji je hučao.
Isuse, šta se dogodilo?
Zagledao sam se. Vodena izmaglica otežavala mi je da vidim vrh
litice. Pa ipak, kroz paru sam mogao da razaznam dugu kosinu
labavo utvrđenih stena koje su vodile od vrha. Ta kosina mi je spasila
život, da sam pao direktno tu gde sada ležim, moje povrede bile bi

46

katastrofalne. Umesto toga, kortljao sam se preko kosine, na bolan
način, ali smanjujući visinu pada. Ispod kosine labavo utvrđenih
stena, nalazila se ona zaravan preko koje sam se skotrljao ovde gde
sam sada ležao, a udaljenost između njih je bila oko 20 stopa. To je,
sve zajedno, bio potencijalni smrtonosni pad. Kako to da nisam
mrtav?

Moj ranac se ljuljao iznad mene. Zakačio se za oštru granu
zaklonjenog borovog drveta koje je uspelo da izraste iz bočne stene.
Sećam se da sam gurao svoju vindjaknu u ranac i da sam ga
prebacivao preko levog ramena pre nego što sam se nagnuo da
posmatram provaliju. Grana je zadržala ranac. Oštar bol u mom
levom ramenu mi je pokazivao snagu kojom sam udario u tlo koje
me je zaustavilo. Rame mi je bilo iščašeno. Celom dužinom tela pao
sam na ovu zaravan. Samo me je sreća spasila.

Mada se činilo da se bol pojačava svakog trenutka, seo sam sa
naporom. Vrtelo mi se u glavi i kao da su se neke kugle kortljale u
mojoj glavi napred-nazad. Za trenutak, uplašio sam se da ću
povratiti.

"Džejsone!", pokušao sam da vičem. "Piti!"
Ali reči su bile poput kamenja u mom grlu.
"Džejsonel", pokušao sam snažnije. "Piti!"
Buka potoka nadjačavala je moj glas.
Nemoj da paničiš, pokušavao sam da ubedim sebe. Nema veze
ako ne mogu da me čuju. Znaju gde sam. Pomoći će mi.
Moj Bože, nadam se da neće pokušati da siđu ovde, pomislio
sam iznenada.
"Džejsone! Piti! Ostanite gde ste! Možete pasti i poginuti!"
Ali glas mi je pukao, pretvarajući moje reči u promukli šapat.
Trudeći se da vidim kroz paru, nadao sam se da ću bar nazreti
Džejsona i Pita kako gledaju preko ivice pokušavajući da me
pronađu. Ali ni traga od njih. Možda pokušavaju da nađu neku bolju
tačku sa koje bi me mogli videti, mislio sam. Ili možda žure nazad do
ulaza u provaliju, nadajući se da će me izviići sa druge strane.

47

Molio sam se da budu pažljivi, da Džejson ne pokuša nešto
glupo i da se Pit pobrine da on to ne pokuša. Tresući se, otcepio sam
ivicu svog rukava. Dok sam brisao krv, video sam posekotinu pet
inča dugu, između mog lakta i zgloba. Krv je stalno izvirala,
pokrivajući ranu. Kapala je sa moje ruke, stvarajući baricu na
zaravni.

Osetio sam gorčinu u ustima.
Uradi nešto, mislio sam. Ne mogu samo da sedim ovde i
dozvolim sebi da iskrvarim na smrt.
Moj ranac se ljuljao negde iznad mene. Ispružio sam zdravu
ruku, ali nisam mogao da ga dohvatim. Skupio sam svu snagu da
pokušam da ustanem osećajući još veći bol.
Kutija sa prvom pomoći nalazi se u rancu, mislio sam.
Noge su mi otkazale. Uhvatio sam se za udubljenje u zidu i
jedva sam izbegao da se ne strovalim u provaliju. Uprkos svežini
koja je dopirala od potoka, preznojavao sam se. Dok sam pokušavao
da se popnem do višeg udubljenja, od doživljenog šoka sam osećao
slabost u nogama, te sam tresnuo. Za trenutak mi je sve bilo mutno
pred očima. Onda mi se pogled razbistrio i počeo sam da pogledom
tražim ranac. Bio sam očajan, jer mi se činio udaljenijim nego ikad
ranije. Povređena leva ruka mi je visila uz telo. Pružio sam desnu
ruku naviše. Još samo šest inča. Sve što mi treba je samo šest inča
više, mislio sam.
Naslonivši se grudnim košem na stenu, stajao sam na vrhovima
prstiju, i drhteći od pulsirajućegi bola koji sam osećao u kukovima,
bokovima i rebrima, istegao sam se koliko sam god mogao, a onda
trijumfalno izdahnuo kada sam dotakao kaiš ranca.
Isparavanja od potoka učinila su da najlon kaiša bude klizav.
Kaiš mi je iskliznuo, ali sam odmah zgrabio naramenicu, držeći ivice
vrhovima prstiju i to ovog puta držeći ih svom snagom. Vukao sam
ranac ka ivici, prema provaliji, pokušavajući da ga oslobodim grane
za koju se zakačio. Povukao sam jedanput, dvaput i iznenada sam
osetio kao da nema težine, kada se ranac oslobodio.

48

Padajući, spustio sam se na zaravan. Vrisnuo sam kad sam
povređenom rukom udario o tlo, ali nisam sebi smeo dozvoliti da
mislim o tome. Morao sam da se koncentrišem samo na svoju zdravu
ruku koja je visila preko ivice, dok se ranac ljuljao na vrhovima
mojih prstiju.

Pažljivo, skotrljao sam se na leđa i spustio ranac na grudi. Zbog
povećanog izlivanja krvi iz ruke, morao sam da odolim iskušenju da
se odmorim. Osećajući mučninu, otvorio sam ranac, napipao rukom
vindjaknu i kišni mantil, gurnuo Ziplok torbice sa hranom za
putovanje u stranu i pronašao plastičnu kutiju sa opremom za prvu
pomoć.

Nespretno sam otvorio kutiju uplašen time što sam pronašao
samo zavoje od gaze i meke tufere od dva inča, makazice,
antiseptičku četkicu, antibiotik krem i plastičnu flašicu Tilenola.
Ništa od toga ne može da zaustavi krvarenje.

Utega, mislio sam. Upotrebiću svoj kaiš. Vezaću ga oko ruke i...
Ali kad sam otkopčao kaiš, setio sam se da sam negde pročitao
da su utege opasne, i o rizicima od zagrušenja krvi i gangrene, ako ne
bi došlo do skidanja utege u pravo vreme.
U čemu je razlika? pomislio sam. Mogu da iskrvarim na smrt pre
nego što bih uspeo da umrem od gangrene. Utega koja pritiska ranu.
Sve što sam čitao o krvarenjima naglašavalo je da je zavoj koji
pritiska ranu bezbedan način da se zaustavi krvarenje, nešto što
napravi pritisak na ranu, a da se ne prekida tok krvi. Ali gde da
pronađem tako nešto?
Krvarenje se pogoršalo.
Možda zato što sam pretrpeo i slabiji udarac u glavu, trebalo mi
je više vremena nego obično da se setim još nečeg što se možda
nalazilo u rancu. Jednom kada je Kejt putovala u Pariz preko
koledža, istegla je članak i bolno je hramala od apoteke do apoteke,
pokušavajući da pronađe Ejs-zavoj, široki, dugačak, elastičan
materijal koji se može obmotati oko istegnuća, kako bi povređena
oblast bila na neki način ojačana. Od tada, uvek kad je putovala,

49

postarala bi se da u svom prtljagu ima takav zavoj i uvek je vodila
računa o tome da i meni upakuje jedan.

Osećajući još veću vrtoglavicu, upotrebio sam svoju desnu ruku
da pretražim ranac. Gde je? mislio sam. Ne bi ličilo na Kejt da ga ne
spakuje.

Ali, zaboga, izgleda da ovog puta nije.
Očajan, taman sam pomislio da sve istresem, kada sam primetio
ispupčenje na jednoj strani ranca.
Boreći se da razbistrim svoj um, otkopčao sam rajsferšlus na
džepu ranca i skoro sam zaplakao kad sam pronašao savijen elastični
zavoj.
Nespretno pokušavajući jednom rukom i koristeći povremeno
svoje zube kako bih otvorio paketić, očistio sam ugruške krvi
antiseptičkom četkicom, namazao preko antibiotičku mast za rane, i
pritisnuo sam nekoliko mekih tufera preko toga. Krv ih je natopila.
Žureći, uvio sam eleastični zavoj oko svoje leve mišice.
Umotavajući zavoj oko ruke, sloj preko sloja, mogao sam videti
kako krv natapa svaki od njih.
Brzo sam uvio više slojeva, jače ih stežući i brinući se što je tako
malo zavoja ostalo. Molio sam se da krv ne natopi sav. Još dva sloja.
Jedan. Prikopčao sam krajeve sa dve zihernadle koje su se nalazile
skupa sa zavojem. A onda sam gledao u ruku, drhteći, skoncentrisan
na to da vidim hoće li krv probiti zavoj.
Za trenutak sam se uplašio da će se bež boja zavoja pretvoriti u
roza, a zatim u crvenu boju. Zadržao sam dah i opustio sam se tek
kada sam video da se mala oblast ružičaste boje nije širila.
Kristal u mom satu se razbio, a skazaljke su se zaustavile na dva
i deset. Nisam imao predstavu koliko dugo sam se nalazio na toj
zaravni, ali kada sam se zagledao kroz izmaglicu iznad potoka,
izgledalo je da se sunce više približilo zapadu nego što sam očekivao
s obzirom na malo vremena koje je prošlo od trenutka mog pada.
Očigledno da sam bio u nesvesti duže nego što se to meni činilo.

50