Dejvid Morel - Davno nestao

"Jeste li sigurni u to? To je Lester Dant?"
"Tada je bio mlađi. I nije imao taj ožiljak na bradi. Ali nema
nikakve sumnje da je to Lester."
Pozlilo mi je. Teorija u koju sam se toliko trudio da verujem se
srušila. Lester Dant, a ne moj brat, odveo je Kejt i Džejsona. A on
nije imao razloga da ih drži u životu.
"Zašto se raspitujete o njemu?"
"Više nije bitno, prečasni", uspeo sam da kažem. Izgubljen,
okrenuo sam se da podem.
"Agent FBI-a mi je rekao 'Radi se o rutinskoj istrazi'."
Okrenuo sam se i pogledao ga. "Teško da je to rutina."
"Šta nije u redu, gospodine Dening? Delujete strašno potreseni."
Nisam nameravao da objašnjavam, ali nešto u njemu me je
pozivalo da to učinim. U očaju, počeo sam da pričam. Pokušavao
sam da govorim staloženo, ali što sam više govorio, bio sam sve
potreseriiji.
Prečasni me je gledao. Povremeno se činilo da se nada da sam
završio, ali bih mu ja onda ispričao još nešto - i još nešto - i njegov
šokirani izraz lica se promenio u sažaljenje prema nekom ko je zbog
dečačke greške, bio osuđen na paklena mučenja.
"Lester je uradio sve to?"
"Ili moj brat koji se pretvarao da je on. To je upravo ono što sam
hteo da saznam."
"Neka mu je Bog na pomoći. Neka je Bog vama na pomoći."
"Kad bi mi Bog samo pomogao."
"Na sve molitve najzad stigne odgovor."
"Ali to nije dovoljno brzo, prečasni."
Kao da se nalazio na ivici da mi kaže da imam vere. Umesto
toga je pogledao ka klupi i pokrenuo me gestom ka njoj.
"Postoji nekoliko stvari koje treba da razumeš o njemu."
"'Da razumem?' Nadam se da to ne znači da pronađem neke
izgovore ili saosećam sa njim, zato što je ono što bih stvarno hteo da
uradim, prečasni, u stvari, da ga kaznim. I molim Vas, nemojte mi

151

reći da okrenem drugi obraz ili dozvolim da se Bog pobrine za
osvetu."

"Upravo ste mi uzeli reč iz usta."
Proučavali smo jedno drugo.
"Sigurni ste da je čovek na ovoj fotografiji Lester Dant?"
"Da."
Još više mi je pozlilo. Pa ipak, morao sam da znam istinu. "U
redu onda, prečasni." Utučen, seo sam na klupu. "Pomozite mi da ga
'razumem'."

152

Glava 5.

"A i njegove roditelje," rekao je prečasni. "Takođe, morate da
razumete njegove roditelje."

Razmislio je za trenutak.
"Porodica Dant." Njegov krhki glas postao je snažniji. "U
početku je bilo šest porodica sa tim prezimenom. Oni su živeli u tom
kraju duže od bilo kog drugog. To je ono što mi je rekao moj
prethodnik, u jednom trenutku, kada sam ja ovde bio postavljen. Ali
nisu stvarno bili i deo zajednice. Jedva ste mogli i kazati da su bili
deo Sjedinjenih Država."
"Ne razumem vas, prečasni."
"Oni su bili odvojeni. Poput plemena. Usamljenici. Negde u
njihovoj istoriji - moj prethodnik je imao neku teoriju koja je vodila
još do doba građanskog rata - nešto strašno im se dogodilo. Došli su
iz nekog mesta koje su očajnički želeli da zaborave i nastanili su se u
ovom kraju, odlučni da se ne mešaju sa drugima."
Pčela je zazujala idući ka mom licu. Oterao sam je rukom,
usmeravajući svu svoju pažnju na prečasnog.
"Naravno, da bi njihove porodice opstajale, ipak nisu mogli biti
u potpunosti izolovani. Morali su da imaju kontakte sa zajednicama u
okolini, da bi tražili mlade osobe sa kojima bi mogli sklopiti brak.
Spolja gledano, dosta toga ih je moglo preporučiti. Poznavali su
Bibliju. Posedovali su zemlju. Nisu pili, pušili, kockali se ili psovali.
Neko vreme, dobijali su nove članove, najčešće iz porodica tako
siromašnih da je za njih brak sa nekim iz porodica Dant predstavljao
korak naviše. Ali pročulo se da su surovi, i Dantovi su morali da
traže dalje, uglavnom među članovima drugih sekti, pokušavajući da
ugovore brakove. Mogućnosti su im postale ograničene. I do
vremena kada je stigao moj prethodnik, broj njihovih porodica se
sveo na tri."
Odmahnuo sam glavom, zbunjen.

153

"Ako su bili odlučni da se drže odvojeno, kako je došlo do toga
da je neko ko se prezivao Dant posedovao radnju metalne opreme?"

"Radi se o samom opstanku. Bez pbzira na to koliko su se
trudili, ipak nisu mogli biti dovoljni sami sebi. Čak i tokom rodnih
godina, sa obiljem letine, bilo je potrepština koje oni nisu mogli sami
proizvesti. Za njih je Brokton bio poput strane zemlje. A radnja
metalne opreme bila je njihova ambasada. Kroz nju su oni izvozili
višak svojih proizvoda i "uvozili" rezanu građu, alate, odeću..."

"Lekove."
"Ne", rekao je prečasni Benedikt. "Dantovi su išli u religiozne
krajnosti, kao što su bili ekstremni i u političkom smislu. Za njih je
bolest bio znak božije nenaklonosti. Oni su mislili da je greh da se
koriste sredstva koja su ljudi proizveli, i da bi time omeli božije
namere!"
"Zbog ljudske grešnosti?"
"Zbog koje su Dantovi verovali da nas Bog kažnjava", rekao je
prečasni.
"Sa takvim samodestruktivnim stavom, čudo je da su te porodice
preživele."
"To i jeste suština - do danas su sve te porodice izumrle."
Prečasni Benedikt je svoj izborani prst upro prema fotografiji. "Osim
Lestera."
"Kada ste ga upoznali?"
"Posle požara."
"Požara?"
"Stići ću i do toga. Prvo, morate da shvatite da, zato što su
Dantovi izbegavali lekare, grad nije imao nikakvu predstavu o stopi
nataliteta i smrtnosti među njima. S vremena na vreme, njihovi
izaslanici došli bi do grada i nabavili zalihe. Uglavnom muškarci, ali
ponekad i žene sa decom. Ja mislim da je njihov motiv bio da se
svima u porodici pokaže u kojoj meri je spoljni svet bio iskvaren.
Moguće je da smo i mi njima izgledali podjednako čudno, kao što su
i oni nama."
"Čudni?"

154

"Efekti takvog urođeničkog načina života počeli su da se
pokazuju."

"I zakon im je dozvolio da se s tim 'provlače'?"
"S vremena na vreme, državni šerif bi otišao tamo da proveri
stanje stvari, ali čime je mogao da ih optuži, osim što su oni hteli da
budu odvojeni?"
"Na primer, ugrožavanjern dece."
"To je bilo teško dokazati pošto su deca bila dobro uhranjena i
mogla su da citiraju svoju Bibliju."
"Ali, zar ne postoji zakon po kome deca moraju da pohađaju
školu?"
"Dantovi su unajmili advokata koji je tvrdio da deca dobijaju
adekvatno obrazovanje i u svojoj kući. Stiglo se i do rasprava o
verskim slobodama. U današnje vreme, pretpostavljam da bismo ih
nazivali borcima za opstanak. Ali oni nisu gomilali oružje i nisu
kovali zavere za zbacivanje vlade, tako da su vlasti odlučile da bi
povlačenje Dantovih po sudovima, predstavljalo veći problem od
toga da ih ostave na miru. Živi i pusti drugog da živi, postalo je
geslo. I tako je bilo sve do vikenda kada je Lesterova majka bila
jedan od izaslanika koji su došli u grad."
Slušao sam još pažljivije.
"Ona se zvala Junis. Videlo se da je trudna, ali očigledno je njen
suprug mislio da nije bila u previše poodmaklom stadijumu trudnoće
da ne bi mogla da putuje. Izašla je iz radnje metalne opreme. Sledeće
što smo videli je da se onesvestila, pala je na pločnik, i uvijala se od
bolova. Njen suprug, Orval, pokušao je da joj pomogne, pokušao je
da je podigne i stavi u auto. Ali kada je video krv na njenoj haljini i
lokvu krvi oko nje, stajao je kao zaleđen od zbunjenosti, dovoljno
dugo da su lekar i policajac - bilo je nekoliko lekara i policajaca u to
doba - mogli primetiti šta se događa i u žurbi je odvesti na kliniku
koja je nama služila kao bolnica. Orval je pokušao da ih zaustavi, ali
iznenada je bilo očigledno da Junis nije imala pobačaj. Ona je bila na
putu da rodi bebu pre termina."
"Taj gmizavac je bio spreman da njen život izloži riziku?"

155

"Nije ta situaicja bila jednostavna za njega. Orval je rekao
doktoru i policajcu da njemu beba znači više od bilo čega drugog na
svetu; da su on i Junis već izgubili troje dece zbog prevremenih
porođaja; da su uporno pokušavali da dobiju novu bebu i da ih je
konačno Bog blagoslovio tom trudnoćom. Ali oslanjati se na lekare
bilo je isto kao reći Bogu da nemaju vere, rekao je Orval. Ako se oni
budu mešali u božiji plan, beba će biti prokleta. Orval je tako snažno
verovao u to da je, u stvari, pokušao i da podigne Junis i da je iznese
sa klinike. Ali lekar ga je upozorio da će mu supruga i beba umreti
ako ne ostanu i ne prime lekarsku pomoć. Policajac je bio mnogo
jednostavniji. Zapretio je da će uhapsiti Orvala za pokušaj ubistva
ako bude probao da odatle odvede svoju suprugu. Do tada je već i
beba bila na putu, tako da je čak i Orval shvatio da će morati da
dozvoli lekarsku pomoć, bilo da ju je želeo ili ne. Junis je skoro
umrla od gubitka krvi. A beba je skoro umrla zato što je bila tako
mala."

"Ta beba je bio Lester ?"
"Da. Orval i Junis nisu verovali da deci treba davati imena koja
imaju religioznu konotaciju. Oni su to poredili sa idolopoklonstvom.
Imena Matej, Marko, Luka ili Jovan za njih nisu postojala. A kad
jednom ostavite po strani Bibliju kao izvor imena, nema puno izbora.
Ime Lester je bilo neutralno, odabrano zbog pomanjkanja imena."
"I šta se onda dalje događalo?"
"Moj prethodnik se penzionisao. Došao sam da zauzmem
njegovo mesto. Pre nego što je otišao, objasnio mi je situaciju u
zajednici i rekao mi ovo što sam ja upravo rekao vama. Rekao je, da
je uprkos lekarevim očekivanjima, beba prežvela. U stvari, nedelju
dana pre nego što sam stigao, Orval je doveo dete u grad, da bi
pokazao kako je to zdravi dečak, i da bi dokazao lekarima da je božja
volja jedino što je bitno."
"Ali..." Bio sam još zbunjeniji. "Kakve to veze ima sa... Rekli ste
da ste upoznali Lestera posle požara."
"Godinama kasnije."
Nagnuo sam se napred.

156

"Dim je probudio skoro sve u gradu. Sećam se da je to bio
vikend za praznik rada. Talas vrućina je upravo prestao, tako da je
većina stanovnika isključila klima uređaje u kućama i pootvarala
prozore, uživajući u povetarcu. Moja supruga i ja smo izašli napolje,
kašljući i pitajući se čija to kuća gori. A onda sam shvatio da mesto
požara nije bilo u Broktonu. Čak i kroz sav dim na ulicama, mogao
sam videti odsjaj na horizontu, ka jugu, u pravcu gde su Orval i Junis
imali svoju farmu. Znao sam da se ne radi o imanju neke druge
porodice Dant, zato što su do tog vremena, Orval, Junis i Lester, bili
jedini Dantovi koji su ostali."

"Neko je povukao alarm u vatrogasnoj stanici, i to signal za
dobrovoljce. Ali dok sam ja stigao tamo, ljudi su shvatili, da mesto
požara nije bilo u gradu. Bilo je puno konfuzije u pogledu toga treba
li da idemo da im pomognemo ili treba da pustimo da Orval i Junis
plate zbog njihovog insistiranja da im nismo potrebni. Na kraju te
rasprave, bio sam ponosan odlukom grada. Vatrogasna brigada
posedovala je cisternu napunjenu vodom. Odvezli su je tamo, dok ih
je dosta osoba pratilo kolima. Ali čak i pre nego što smo se približili,
zbog jačine bleska na horizontu bilo je očigledno da čak ni dvanaest
cisterni napunjenih vodom ne bi ništa promenilo."

"Kiša nije padala mesecima. Vetar je postajao jači. Sa leve
strane su plamenovi gmizali preko pašnjaka. Delovi šume su bili u
plamenu. Iz daljine se moglo videti da su kuća i staja bili u plamenu.
Uradili smo šta smo mogli kako bismo sprečili da se plamenovi vatre
rašire i sa druge strane puta. Ali osim toga, bili smo bespomoćni. Do
tad je već svanulo i neko je povikao pokazujući ka polju koje je
gorelo. Pogledao sam u tom pravcu i video mladića kako se tetura
dok su plamenovi bili iza njega. Udarao je po svojoj odeći koja se
dimila, stigao je do ograde, i prevrnuo se preko nje. Ja sam prvi
stigao do njega. Jecao je. Nikada nisam video oči toliko razrogačene
od straha, ali bilo je očigledno da one nisu ništa registrovale. Bio je
slep od histerije. Pokušao sam da ga zaustavim, ali je on, teturajući
se, ustao i posrćući produžio putem. Tek smo nas trojica zajedno,

157

uspeli da ga bacimo na zemlju, i ugasimo dim koji se podizao sa
njega."

"To je bio Lester?"
Prečasni je klimnuo glavom. "Bio je u stanju da nam kaže šta se
dogodilo tek tri dana kasnije. Nakon što smo ga uspeli savladati i
srušiti na zemlju, izgledalo je kao da se nešto zatvorilo u njemu.
Postao je katatoničan. Odveli smo ga na kliniku. Nije imao nikakvih
ozbiljnijih opekotina ili neke druge očigledne povrede, tako da su ga
lekari lečili od šoka. Kada mu se stanje dovoljno popravilo, moja
supruga i ja doveli smo ga ovde." Prečasni Benedinkt je pokazao na
kućicu iza crkve.
Oči su mu se rastužile. "Kada je Lester bio dovoljno svestan,
ispričao nam je o požaru, i o tome kako su ga probudili dim i psi koji
su lajali. Viknuo je kako bi upozorio svoje roditelje. Pokušao je da
hodnikom stigne do njihove sobe, ali su ispred njegovih vrata bili
plamenovi, tako da je morao da izađe kroz prozor u svojoj sobi. U
dvorištu je nastavio da viče, kako bi upozorio svoje roditelje. Pošto
su plamenovi zahvatili njihovu spavaću sobu, mogao ih je čuti kako
vrište, ali kada je pokušao da uđe kroz prozor i izvuče ih napolje,
vrelina je bila poput zida koji mu nije dozvoljavao da uđe. Letnji
vetar je proširio vatru i na prostor iza kuće. Staja i prateće zgrade,
polja i stabla - sve je bilo u vatri. Jedini razlog što je on uspeo da
pobegne bio je taj što se bacio u stočno pojilo, natopio svoju odeću
vodom i trčao preko pašnjaka dok je vatra jurila za njim. Tokom te
nedelje dok je bio kod nas, ponekad se budio vrišteći zbog noćnih
mora koje je imao zbog toga što je čuo vrištanje svojih roditelja."
Zamišljajući njihovu agoniju, odmahnuo sam glavom. "Da li je
ikada iko otkrio šta je bio uzrok vatre?"
"Lester je rekao da je prekidač za svetlo prestao da radi u
kuhinji. Njegov otac je planirao da ga namesti sledećeg dana."
"Razumem se u građevine. To zvuči poput električnog spoja.
Vatra se može proširiti kroz neispravne žice i akumulirati iza zidova.
I kad se probije, plamenovi su svuda odjednom."
"Po Lesterovim rečima, to je bilo zastrašujuće brzo."

158

"I šta se onda dogodilo? Rekli ste da je ostao sa vama nedelju
dana."

"Mi smo hteli da on ostane duže, ali jednog jutra, moja supruga
je pogledala u njegovu sobu, i videla da je on nestao."

"Nestao?"
"Kupili smo mu nešto odeće. Ona je nedostajala. Jastučnica,
takođe. Mora da ju je upotrebio kao vreću. Hleb, kolači i nešto
hladnih predjela nestali su iz kuhinje. "
"Otišao je usred noći? Zašto?"
"Ja sam mislio da to ima neke veze s tim što sam sveštenik i što
se naša kućica nalazila pored crkve."
"Ne razumem. Lester je odrastao u religioznoj porodici. Crkva
ne bi trebalo da mu smeta."
"Njihova verovanja su bila drastično, drastično drugačija od
mojih."
"Još uvek ne..."
"Dantovi su verovali da je Bog ljudima okrenuo leđa zbog naše
grešne prirode. Ono što ja propovedam je da nas Bog voli i želi da
budemo Njegova deca. Uvek sam sumnjao da je, noć pre nego što je
pobegao, Lester čuo kako 'uvežbavam' propoved za nedelju pre
podne. A on je verovatno mislio da su to reči đavola."
"I nikad ga više niste ponovo videli?"
"Ne, do prošle godine, dok mi agent FBI-a nije pokazao tu
fotografiju."
U očaju, gledao sam u fotografiju - u Lestera Danta, a ne u svog
brata. Nada na kojoj sam zasnovao svoju potragu više nije mogla da
me pokreće.
Prečasni Benedikt je delovao još tužnije.
"Moja supruga i ja smo hteli da imamo decu, ali nismo mogli da
ih imamo. Dok se Lester oporavljao, mi smo razgovarali o tome da
postanerno njegovi staratelji. Kada je pobegao, osećali smo se kao da
smo izgublili svoje dete." Pogledao je ka groblju koje se nalazilo iza
ružičnjaka. "Ona je umrla prošlog leta."
"Žao mi je."

159

"Gospode, koliko mi nedostaje." Spustio je pogled ka svojim
naboranim rukama. "Poslednje što sam čuo o Lesteru..." Napravio je
pauzu zbog navale emocija. "Mesec dana nakon što je pobegao, bio
je u Loganvilu. To je grad koji se nalazi otprilike sto milja istočno
odavde. Desilo se da je sveštenik, poput mene, pomenuo
bespomoćnog mladića koji se jednog dana pojavio i o kome su
članovi zajednice vodili računa. Otišao sam tamo da saznam da li je
to bio Lester i da pokušam da ga ubedim da se vrati kući, ali, dok
sam ja tamo stigao, on je nestao. Da sam ga našao i nekako uspeo
ubediti da ostane sa nama" - prečasni je uzdahnuo "možda se nijedna
od tragedija koje je on izazvao, ne bi dogodila."

"Vi ste uradili sve što je bilo moguće. Lester je onaj koga treba
kriviti." .

"Samo Bog može o tome odlučivati."
Bilo je očigledno da ga je napor objašnjavanja, zamorio. Ustao
sam sa klupe i rukovao se sa njim. "Hvala vam, prečasni. Ovo je bilo
bolno za vas. Cenim vaš trud."
"Pratiće vas moje molitve."
"Potrebne su mi."
"Rekli ste da su Orval i Junis živeli južno od grada?"
"Otprilike osam milja južno od grada."
"Pretpostavljam da sada sve izgleda drugačije."
"Biznis koji je zahvatio i poljoprivredu, naškodio je obradi
zemlje. Ali mnogo toga se nije promenilo. Ako krenete u tom pravcu,
moći ćete da razaznate izgorelu farmerovu kuću do puta."

160

Glava 6.

Ne sećam se svoje vožnje u pravcu južno od grada. Bio sam tako
ošamućen svim onim što sam čuo da je čudo da nisam skrenuo sa tog
uzanog puta i udario u nešto. Stvarno nisam znao zašto idem ka
mestu gde se dogodio požar. Ali alternativa je bila da se vratim u
Denver, kao da je sve bez smisla i ja sam odbijao da to uradim.

Pejnove reči su mi se stalno vraćale u um: "Ništa se ne može
uporediti sa odlaskom na rnesta i do osoba koje hoćeš da upoznaš."
Uništena farma porodice Dant postala je jedno od tih mesta.

Na znaku pored puta mogli su se videti znaci vremena;
delimično je bio obrastao šibljem. Ali taj znak je pokrenuo nešto u
mojoj podsvesti, i privukao moju pažnju. To je bilo veliko parče
iverice. Na njemu su se mogla videti slova za koja sam pretpostavljao
da su nekada bila crne boje, ali su izbledela i poprimila sivu boju.

"POKAJ SE".
To je bilo sve, ali dovoljno da shvatim da sam stupio na zemlju
Dantovih. Sa desne strane, iza pašnjaka, video sam farmerovu kuću.
Nalazila se u daljini, ali čak i sa puta, mogao sam videti da je u
delovima, i samo što se ne sruši, kao i da su prozori na njoj
polomljeni. Krov na ambaru pored nje je već ulegao. Ali prečasni je
rekao da se imanje Orvala Danta nalazilo sa leve strane, tako da sam
svoju pažnju usmerio u tom pravcu i uskoro primetio oprljene klade
koje su ranije činile ograde među poljima visokih useva. Stigao sam
do šumarka, gde sam mogao primetiti izgorelo stablo, koje je štrčalo
u odnosu na nova, bujna stabla. A onda je ponovo sledilo zemljište sa
brazdama pokrivenim korovom koje je išlo od prašnjavog puta ka
daljini, od otprilike četvrt milje, sve do humke obrasle šipragom
blizu sledećeg šumarka novih stabala.
Metalna kapija mi se isprečila na putu. Na kraju lanca mogao se
videti katanac. Izašao sam i proverio ga, i video da je siguran.
Povetarac koji je postajao jači, nosio je u sebi i malo vlage. Ranije je
nebo bilo metalno plave boje, a sada je delovalo maglovito, i

161

smrkavalo se na horizontu. Sigurno neće biti kiše, bar ne još nekoliko
sati. Pa ipak, iz auta sam uzeo svoj ranac, u kome se među ostalim
stvarima nalazila i hrana za putovanje, voda, i kišna kabanica.
Najbitnije mi je bilo da uzmem kabanicu jer sam naučio jednu istinu
i to na teži način, da i ono što izgleda samo kao bezopasna šetnja po
šumi, može i da ne ispadne onako kako je planirano. Takođe, naučio
sam lekciju iz onog što se dogodilo na odmorištu četiri noći ranije.
Moj pištolj se nalazio u rancu.

Osećao sam težinu ranca na leđima, i to me ja ispunjavalo
zadovoljstvom, dok sam se penjao na ogradu. Oko mojih patika
podigla se prašina kad sam se spustio na zemlju sa druge strane
ograde. Krenuo sam od ograde, ali dok sam posmatrao grmlje oko
sebe, setio sam se nečeg što smo Kejt, Džejson i ja radili poslednjeg
leta pre nego što su bili kidnapovani.

Moj prijatelj arhitekta je kupio staru brvnaru visoko u
planinama. Stabla i biljke koje su ispod nje rasle, su skoro obuzela
debla brvnare, tako da je on jedne nedelje pozvao svoje prijatelje da
mu pomognu da raščisti to mesto u zamenu za bifteke spremljene na
roštilju i svo pivo koje bismo mogli popiti. Takođe, bile su
dobrodošle i naše porodice. Džejson je mislio da će biti zabavno
raditi pored mene i pomagao mi je tako što je odnosio isečeno
grmlje, a ja sam osećao kako mi se grudi pune ponosom zato što se
taj momčić stvarno trudio. Nasmejao je Kejt svojom primedbom da
ona čini da deluje poput nekog slabića jer mu briše prljavštinu i znoj
sa lica.

A sad, isfrustriran time što nisam bio ništa bliže tome da ih
pronađem, požurio sam tom stazom, dok me je ljutnja terala napred.
Pružao sam korake i išao brzo koliko god sam mogao, osećajući
toplinu sunca na svom licu, znoj na svojoj koži i kako mi se farmerke
i košulja lepe za telo.

Četvrt milje je bilo suviše kratko rastojanje. Osetio sam se toliko
besnim da sam mogao miljama trčati, kao što sam činio pre nego što
sam napustio Denver. Ali tamo, u Denveru, bar sam se nadao, dok je

162

u ovom trenutku moj divljački brzi hod tom stazom bio mera toga
koliko sam jako osećao da sam poražen.

Stigao sam blizu kraja staze i usporio. Brežuljak obrastao
šipragom koji sam mogao videti sa puta je, u stvari, predstavljao
potamnele zidove srušene drvene građevine. Ivice građevine bile su
pretvorene u delove od ćumura koji su se prevrnuli formirajući
neurednu gomilu. Između pukotina bilo je zabodeno suvo lišće.
Trnoviti žbunovi i loza čije su trolisnate grančice upozoravale da se
radi o otrovnom bršljanu klijale su između ruševina. A iza nje se
nalazila veća građevina (pretpostavljao sam da je to ambar) koja je
izgorela i bila urušena na sličan način.

Uprkos tome što sam se i te kako potrudio da se preznojim,
osetio sam da mi je hladno. Rekao sam sebi da ja sebi namećem
raspoloženje time što nadograđujem ono što vidim. Ali ipak, nisam
mogao da budem ravnodušan prema onom što se tamo dogodilo.
Roditelji Lestera Danta su izgoreli u požaru trideset stopa od mesta
gde sam ja stajao. Preplavio me je mrak tog mesta.

Šta ja to radim, zaboga? mislio sam. Upravo sam se spremao da
se vratim do auta, kada je nešto iza srušene kuće privuklo moju
pažnju: oblast od trideset stopa sa trideset, ograđena niskim zidom od
kamenja. Kamenje je bilo potamnelo od vatre. A neki od kamenova
su ispali iz zida. Prošao sam pored ruševina, pokušavajući da
izbegnem otrovni bršljan, dok sam se približavao da vidim šta se
nalazilo iza zida.

Na zidu se mogao videti prazan prostor na mestu gde se nekada
nalazila kapija, a kad sam prišao bliže video sam da je to ograđeno
zemljište, takođe, bilo ispunjeno otrovnim bršljanom, suvim lišćem i
trnovitim žbunovima. Ali, usred te zbrke, mogao sam da primetim
uredno grupisane gomilice sa pravilnim međurazmakom. Napravivši
korak bliže, video sam da su to bile manje gomile kamenja poređane
u redove. Obrazac, previše poznat, a da ne bi bio prepoznat kao
groblje. Samo što su se umesto humki, videla udubljenja, i zemlja na
trulećim drvenim mrtvačkim kovčezima i telima ukalupljenim u
njima. Za većinu starih grobalja su ulegnuća bila uobičajena. Jedini

163

razlog zašto se ona ne pojavljuju na modernim grobljima je taj što se
mrtvački sanduci sada prave od metala, a grobovi danas imaju
izbetonirane zidove preko kojih se stavlja betonski poklopac nakon
što se mrtvački kovčeg spusti i kad odu oni koji tuguju za
preminulim.

Unutar te turobne ograde bile su sahranjene generacije porodice
Dant. Zamišljao sam bol i usamljenost sa kojom su ih njihovi mili i
dragi spuštali na večni počinak. Ono što me je najviše pogodilo je
bilo to što sam video puno malih grobova, koji su ukazivali na smrt
dece.

Ne znam koliko dugo sam gledao u te grobove razmišljajući o
nezavisnoj zajednici za koju se Dant nadao da će uspostaviti, i o
tome kako su surovo bili rušeni njihovi sni. Najzad sam krenuo dalje,
da bih video šta se nalazi iza ruševina.

Mala životinja je proskakutala između stabala iza mene.
Veverica, možda. Ali pošto nisam mogao da zapazim na tom mestu
nikakve znakove života, zvuk me je prenuo. Nije bilo čak ni ptica.

Preznojavajući se od sunčeve toplote, primetio sam da su olujni
oblaci bili bliži. Trudeći se da izbegnem potencijalni otrovni bršljan,
nastavio sam da zaobilazim zadnji deo izgorele kuće.

Iznenada, osetio sam da mi se noge nalaze na nečem
nestabilnom. Za trenutak, uplašio sam se da mi nešto sa glavom nije
u redu, da možda imam moždani udar i da sam izgubio osećaj za
ravnotežu. Ali tlo ispod mojih nogu postalo je još nestabilnije. Pluća
su se borila da uhvate vazduh, kada sam uspaničen shvatio da se ne
radi o mom mozgu niti nogama. Tlo ispod mene se razdvojilo. Padao
sam.

Zaustavio sam se u poniranju, u visini kukova, zadihan. Noge su
mi visile u nekom nevidljivom otvorenom prostoru. Dok mi je srce
ubrzano udaralo, oslonio sam se rukama o tlo i naprezao da se
podignem i izađem iz te rupe u koju sam upao.

Ali istog trenutka, osetio sam istu nestabilnost pod svojim
rukama, kao ranije ispod svojih nogu. I što sam više pokušavao da se
njima oslonim o zemlju, one su više tonule u nju. Ponovo sam pao,

164

ali sam uspeo da raširim ruke i blokiram pad, samo trenutak pre nego
što me je rupa koja se širila mogla povući sve do dna.

Noge su mi bepsomoćno visile, a telo se ljuljalo nad praznim
prostorom ispod mene. Samo su moja glava i ramena bili iznad nivoa
tla dok sam težinu svog tela održavao raširenim rukama. Čuvši
prigušeno čegrtanje zvečarki ispod sebe, pluća mi nisu mogla raditi
dovoljno brzo da u sebe prime sav vazduh koji mi je bio potreban.
Tlo se opet uleglo. I dok je čegrtanje postajalo jače, vikao sam dok
sam padao na dno rupe.

165

Glava 7.

U šoku, osetio sam kako su mi stopala udarila o dno. Od jačine
udarca savio sam se u kolenima, i pao na leđa, tresnuvši o nešto.
Ranac koji mi se nalazio na leđima se sav zgužvao, a baterijska
lampa, flaša sa vodom i pištolj koji su se u njemu nalazili nažuljali su
mi ramena. Tresnuo sam glavom i skoro se onesvestio. Miris trule
zemlje mi je ispunio nozdrve. Besno čegrtanje zvečarki učinilo je da
se još jače oslonim o to u šta sam udario.

Činilo mi se da je to zid. Bio je napravljen od drveta koje je
postalo sunđerasto. U istom trenutku, shvatio sam da sam pao na
trule ostatke drvenog poda. Kroz taj pod se mogao videti beton. On
je bio pokriven vodom koja mi je natopila pantalone. Ali ništa od
toga nije bilo važno. Brinuo sam se jedino zbog zvečarki koje sam
mogao nazreti preko puta sebe u tami i talasanje sunčevih zraka koji
su dopirali do mene kroz tu rupu u zemlji.

Zmije. Nekako sam uspeo da stanem na noge, povlačeći se u
ugao. "Baterijska lampa, izvuci baterijsku lampu!" mislio sam.
Mahnito sam svukao ranac sa leđa, povukao rajsfešrlus na njemu i
gurnuo ruku, preturajući u tom mraku po rancu tražeći baterijsku
lampu. U žurbi sam je uključio i usmerio njen snažni snop svetla u
tamu preko puta mene.

Pod na drugoj strani činio se živim od mnoštva uvijenih zmija i
njihovog besnog čegrtanja koje je odjekivalo. Ječanje se zaledilo u
mom grlu. Usmerio sam svetlo baterijske lampe ka vodi koja je
zaudarala pored mojih stopala, bojeći se da ću i tu videti sklupčane
zmije. Ali, srećom, nije ih bilo u toj vodi zalene boje. Ona je bila
duboka otprilike dva inča i molio sam se da je nešto u toj vodi za njih
bilo štetno. Pod je imao nagib ka uglu gde sam se ja nalazio, što je
objašnjavalo zašto se sva voda tu skupila, ali sa moje leve i desne
strane kao i u uglu preko puta mene, uzdignutiji delovi poda bili su
suvi, zbog čega su se zmije i skupile na toj strani.

166

Koliko daleko može zvečarka da odskoči, razmišljao sam. Duplo
od svoje dužine? Troduplo? Ako je tako, onda bi zmije mogle da
skoče ka meni. Ali moj pad ih je zapanjio, tako da su se bacile
unazad, a onda uvile. Naslagana gomila zmija nalazila se na drugoj
strani tog zatvorenog prostora, na dovoljnoj distanci da budem
bezbedan barem neko vreme.

Zatvoreni prostor. U šta sam to zaboga upao? To mesto je
otprilike bilo veličine garaže u koju mogu stati dva automobila. Levo
od ugla na suprotnoj strani, deo zida je bio srušen. Ispod drvenog
eksterijera se nalazila izolacija i beton koji su se urušili ka
unutrašnjosti komore, tako da se videla tamna zemlja. Kanal na tlu je
ukazivao na to da je onaj ko je sipao beton za ovu komoru, propustio
da stavi i adekvatnu kanalizaciju iza njega. Kiša se slivala s druge
strane betona, akumulirajući se iza njega, sve dok voda nije nadjačala
čvrstinu tog dela zida.

Otvor je objašnjavao kako je voda dospela u komoru. A, takođe,
i krov - koji nije bio napravljen od betona, već od drvenih greda sa
pločama od iverice na vrhu (rupa u krovu je otkrivala slojeve) i
vodootpornih plastičnih zastirača preko njih, i šest inča zemlje preko
svega toga. Nije bilo ničeg što bi moglo da spreči miševe i druge
sitne životinje da riju jame kroz zemlju, dođu i do plastičnih zastirča
i izgrizu prolaz kroz njih. I čim je prvi put kiša natopila stubove
podupirače, počeo je proces truljenja, koji je na kraju učinio da krov
ne može da nosi datu težinu.

Ali komora je očigledno bila građena godinama ranije. Tokom
svih tih godina, tamo gde sam ja stajao trebalo je da se akumulira
više od samo nekoliko inča vode. Mora da je postojala neka pukotina
u podu kroz koju se voda odlivala. To bi izazvalo dalju eroziju tla, i
objasnilo zašto je pod bio nagnut ka uglu u kome sam ja stajao.

Gledao sam u srušeni deo zida. U otkrivenoj zemlji se mogao
primetiti kanal koji je ugaono skretao ka površini - a zmije su ga
koristile da dolaze i odlaze. U očaju sam se pitao da li bih mogao da
sebi prokopam prolaz kroz taj kanal, nagomilavajući zemlju u
komoru iza sebe, dok to budem činio.

167

Ali kako da prođem pored zmija? Pošto je čegrtanje zvečarki
postajalo intenzivnije, gurnuo sam baterijsku lampu pod desnu ruku i
počeo da kopam po svom rancu, sve dok nisam zgrabio pištolj.
Međutim, odmah sam shvatio da postoji nedostatak u onome što sam
nameravao.

Čak i sa petnaest metaka u šaržeru i jednim u cevi, da i ne
pominjem drugi šaržer od petanest hitaca koji se nalazio u rancu,
nisam se mogao nadati da ću ubiti sve zmije. Mogao sam da ubijem
većinu njih. Bilo ih je tako puno da bi bilo teško promašiti. Ali sve
njih? I uz to da ih ubijem, a ne samo ranim? Nema šanse. Osim toga,
morao sam da razmotrim efekat hitaca. Revolverski hici bi te
relativno mirne zmije, pretvorile u pomahnitale, čineći da ludački
napadaju sve što se kreće, čak i ako bi to značilo da se bacaju preko
vode kako bi stigle do mene. A šta da radim sa čaurarha metaka, koje
bi se odbijale i vraćale ka meni?

Još više sam se povukao u ugao. Ostani miran, upozoravao sam
sebe, pokušavajući da kontrolišem svoje promuklo disanje. Jednom
kada zmije shvate da im ne predstavljaš nikakvu pretnju, smiriće se.

Tome sam se nadao. Ali nisam poneo rezervne baterije za
baterijsku lampu. Za nekoliko sati, baterijska lampa će prestati da
radi. Nekoliko sati nakon toga zaći će sunce. I svetlost koja dolazi
kroz rupu na krovu će nestati. Biću u zamci te tame, ne znajući hoće
li zmije zanemariti vodu (koja verovatno uopšte nije bila škodljiva za
njih) i skliznuti bliže ka meni, privučene telesnom toplotom.

Trebalo bi da mi bude dovoljno to oskudno osvetljenje koje je
dopiralo kroz rupu u krovu. Nadajući se da će se moje oči prilagoditi
senkama, ugasio sam baterijsku lampu, štedeći baterije.

Uprkos tome što sam stajao u hladnoj vodi, znoj mi je curio niz
lice. Drhtao sam od straha. Nemoj se pomerati! upozorio sam sebe.
Ne privlači pažnju! Stezao sam mišiće, naprežući se da kontrolišem
njihovo refleksno drhtanje.

Prvo sam se zapitao da li je to moja mašta. Naime, nekoliko
trenutaka nakon što sam ugasio baterijsku lampu i naterao sebe da se
ne pomeram, buka čegrtanja se smanjila. A zatim je polako, jarost

168

zmija opala. I onda sam, polako se privikavši na polumrak, mogao
videti kako su zmije najzad počele da se odvijaju i da njihov ukočeni
pogled napokon više nije bio fiksiran na mene. Njihove kretnje su
postale manje preteće. A nekoliko zmija je odgmizalo kanalom ka
površini.

Ali zmije više vole toplotu. Zašto su se one skupile u hladnoj
komori radije nego da ostanu napolju i uživaju na suncu? Šta je njih
privuklo ovde dole? Od tog pitanja sam se sav naježio, posebno kada
se nekoliko zmija koje su se uspele gore, vratilo. Moj Bože, pomozi
mi, pa šta im se nije sviđalo tamo?

Čegrtanje se skoro potpuno zaustavilo, samo je nekoliko zmija
nastavilo da se uvija. A zatim, izuzevši snažno udaranje mog srca,
komora je postala tiha. Iznad mene, mogao sam čuti zvuke koji su se
pronosili preko te rupe u koju sam upao. Povetarac se pretvorio u
vetar, koji je zviždao kroz grmlje.

Čuo sam tutnjavu i ponadao se da je to buka nekog automobila
koji se približava, ali sam onda iznenada shvatio da je to bila
grmljavina. Svetlost koja je dolazila kroz rupu je postala slabija.

Videlo se sevanje munja. Vetar je źviždao jače. Ali ništa od toga
nije bio razlog što je strah jače stezao moje grudi. Ne, ono što me je
užasavalo bio je kap, kap, kap zvuk koji je dopirao sa poda, zvuk kiše
koja je padala kroz rupu.

169

Glava 8.

Kiša se brzo spustila. Zmije koje su se nalazile ispod rupe su se
trzale kada bi ih pogodile kapi kiše. Neke su skliznule ka svojim
kompanjonima na daljoj strani zatvorenog prostora. Sakupile su se na
nekom predmetu, malo višem od nivoa poda, na dugom, ravnom
predmetu kog zbog senki nisam mogao da prepoznam, jer su se
njegove meke konture rastopile usled dugogodišnjih povremenih
poplava. Ali ostale zmije su vijugale u mom pravcu i činilo se kao da
se pod talasa dok su se približavale odurnoj vodi.

Neke su skliznule preko nje. Pramenovi pare koji su se podizali
sa vode su iritirali moje nozdrve. Naciljao sam pištoljem, drhteći,
zaustavljajući se da ne pucam kad sam primetio da su zmije koje su
se nalazile na vodi promenile pravac i krenule nazad ka suvom podu.
A druge su za trenutak zastale na vodi, a onda napravile oštar zaokret
i otišle. Bio sam u pravu. Nešto u vodi ih je odbijalo.

Ali kiša je brzo padala kroz rupu, kvaseći pod, šireći krug vlage.
Napravila se mala bara, koja je tekla ka mom uglu. Uskoro će cela
oblast biti pokrivena vodom. A kada ne bude bilo suvog prostora,
zrnije neće imati razloga da izbegavaju ugao u kome sam se nalazio.

Osećajući kako se gušim, uključio sam baterijsku lampu i tragao
za nečim što bih mogao da upotrebim da udarim zmije, ako bi
krenule ka meni. Parčad drveta i betona koji su se odvalili od
suprotnog zida, nalazili su se predaleko da bih ih mogao dohvatiti, a
da se ne približim zmijama jer bi me mogle napasti. Dok se voda
širila preko poda, zmije su se sabile u toj užoj oblasti preko puta
mene. Neće dugo potrajati pre nego što se razmile u svim pravcima,
tražeći neko suvo mesto. Razmišljao sam da pokušam da izvučem
dasku iz zida. Mogao bih je upotrebiti kao palicu. Morao sam to da
pokušam.

Video se odblesak munja iznad rupe na krovu. Voda je tekla
bliže zmijama suprotno od mene, terajući ih da se gomilaju jedna na
drugu. Neke su se razišle. Uskoro će ih biti svuda.

170

Gurnuo sam pištolj za pojas i uperio baterijsku lampu desno od
sebe, tražeći dovoljno veliku pukotinu u zidu iz koje ću moći da
istrgnem dasku.

Ono što su za moj ograničeni vidik bile senke, bile su, u stvari,
grede podupirači koje su ispale iz krovne konstrukcije, i nalazile se
naslonjene na zid. Možda bih pomoću tih greda mogao da napravim
rampu. A možda bih mogao da se popnem, izvučem i spustim druge
grede, razgrnem zemlju i dospem na površinu. Nisam sebi
dozvoljavao da još brinem i o tome da bi ceo krov mogao srušiti i
zgnječiti me. Bez obzira na koji način, ali morao sam da se udaljim
od zmija.

Kroz rupu u krovu napadalo je toliko kiše da je pod sada već bio
potpuno mokar. Suprotno od mene, još zmija se razišlo, praveći
talase preko vode. Pomerio sam se udesno i pritisnuo nogom jednu
od greda naslonjenih na zid, kako bih proverio njegovu čvrstinu.
Zaprepašćeno sam otkrio da je drvo bilo toliko istrulilo da se raspalo
pod mojom težinom. Iznenaden, izgubio sam ravnotežu. Boreći se da
ne padnem u vodu, zateturao sam se unapred i tresnuo o zid iza
greda.

Osetio sam trzaj u ramenu od tog sudara. Skoro sam ispustio.
baterijsku lampu. Što je bilo još gore, buka je uznemirila zmije, zbog
čega je njih nekoliko ponovo počelo da pomahnitalo zveči. Bio sam
siguran da mogu da otkačim, počnem da pucam i onda budem ubijen
od nekoliko ujeda. Bio sam toliko užasnut, da nisam odmah
registrovao da je zid o koji sam tresnuo šuplje odzvanjao.

Još neke zmije su krenule preko vode ka meni. Usmerio sam
drugi mlaz svetla u stranu i otkrio da tu postoje vrata. Najbliža zmija
je bila udaljena tri stope kada sam zgrabio trulu kvaku. Pritisnuo sam
kvaku, ali, rđa je ukočila mehanizam. Još jače sam je pritisnuo,
osetio da se kreće, i naslonio se na vrata svom svojom snagom.

Vrata su zaškripala. Bio je potreban još jedan očajnički pokušaj,
da bi se vrata iznenada sa bukom otvorila ka unutra, povlačeći me sa
sobom. Prućio sam se po vlažnom betonu, udarivši bradom, ali
ignorišući bol, koncentrisan na to da zaštitim baterijsku lampu.

171

Ošamućen, jurnuo sam ka vratima. Zmija se sklupčala,
pripremajući se da napadne. Nogom sam šutnuo vrata, ali njihove
stare šarke nisu reagovale dovoljno brzo. Zmija je odskočila.
Međutim, vrata su se sa treskom zatvorila, zgnječivši je, tako da se
prednji deo zmije izvijao u ovom i onom pravcu. Tu nije dopirala
svetlost kroz rupu na krovu. Svetlo moje baterijske lampe, koja se
tresla u mojoj ruci, mi je pokazivalo da je zmija bila uhvaćena. Njeni
pokreti u agoniji su je otcepili od vrata. A iz tih zupčastih ostataka
liptala je krv kad je telo zmije palo u vodu i počelo da mlatara ka
meni.

Zateturao sam se unazad. Udario sam glavom o nešto, a kad se
zmija zakucala blizu mojih patika, pomahnitalo sam zastao,
prignječivši drugom nogom glavu zmije, i osećajući kako kosti u njoj
pucketaju ispod mojih stopala.

Otcepljeno telo zmije se izvrtalo ispod moje obuće, dok su se
njeni povremeni pokreti usporavali i postajali manje divlji. A kada je
telo zmije konačno bilo mirno, sklonio sam nogu i usmerio baterijsku
lampu ka njenoj spljoštenoj, krvavoj glavi. Podsećajući sebe da ubod
zmijskog očnjaka može biti otrovan, čak i nakon što zmija ugine,
šutnuo sam torzo zmije ka vratima.

I kada je ono pljusnulo o pod, podigao sam svetlo, kako bih
proverio i bio siguran da su vrata zatvorena i da kroz njih ne može
proći nijedna druga zmija. Osvrnuo sam se kako bih otkrio gde sam, i
da li je i ovo mesto takođe, bilo nastanjeno zmijama. Ništa nije
gmizalo. Nije se čulo nikakvo čegrtanje koje bi me unervozilo. Ali,
iako sam uspeo da pobegnem iz tog prvog zatvorenog prostora, i
dalje sam bio u zamci.

Nalazio sam se u tunelu koji je bio otprilike pet stopa širok i
dvadeset stopa dug, sa tavanicom koju sam mogao dotaknuti ako bih
podigao ruku. Prostor suprotno od vrata bio je natrpan predmetima o
koje sam tresnuo: potamnela debla i drugi ostaci od vatre. Ali za
razliku od prve komore, betonski zidovi i pod nisu bili obloženi
drvetom. Tavanica je, međutim, imala istu siromašnu konstrukciju od
drvenih greda koje su, kako sam pretpostavljao bile natkrivene

172

pločama od iverice, plastičnim zastiračima, i zemljom preko svega
toga. Drvene grede još uvek nisu pale, ali je voda tekla između njih,
tako da je bilo sigurno da će grede na kraju toliko istruliti da će se
sruštiti.

Kada sam primetio dva zarđala metalna kanala koja su vodila
duž tavanice u komoru, kiša je već tekla sa tavanice u većoj količini.
Potočići su tekli kroz olupine koje su se nalazile na kraju tunela.
Nivo vode na podu je porastao do mojih članaka. A naprslina na dnu
vrata je bila suviše uzana da bi vodi omogućila oticanje. Nalazio sam
se u zamci u nečemu što je bilo veličine cisterne.

Koliko kiše može da izlije snažna junska oluja? Jedan inč? Dva?
To nije delovalo kao pretnja, osim ako bi se uzela u obzir širina
zemlje iznad tunela i broj kvadratnih stopa izgorele kuće, gde se
skupljala voda i kanalisala u taj prostor od pet puta osam puta
dvadeset stopa, u kome sam se ja nalazio. Nivo vode verovatno neće
porasti sasvim do tavanice, ali je vrlo verovatno da će nivo vode
porasti dovoljno visoko da ću morati da plivam nogama kako bih
državao glavu iznad površine vode. Ali koliko dugo ću to moći da
radim, pre nego što se smrznem od hladnoće vode i pre nego što
dođe do hipotermije? Kad jednom počnem da se tresem, biću mrtav u
roku od tri sata.

U stvari, ja sam već počeo da se tresem. Baterijska lampa je
osvetljavala pramenove mog daha dok sam pljuskao kroz vodu idući
ka ruševinama koje su blokirale tunel. Gurnuo sam baterijsku lampu
među izgorele drvene grede, ali nisam imao dobar pregled zbog
njenog iskošenog bleska, dok sam grabio izgorela debla i naprezao se
da ih trzajima oslobodim. Od napora sam ubrzano disao. Duboko
udišući, zakašljao sam se od mirisa dima koji se podizao sa vlažnih
greda.

Gurnuo sam jače i oslobodio deblo. Sa malim osećajem trijumfa,
taman sam se spremao da ga bacim iza sebe, kad su se ruševine
pomerile zbog čega se baterijska lampa prevrnula. Hteo sam da je
uhvatim, ali su je moji prsti samo dotakli. Kao da je odskočila od
mog dodira, i onda sam jurnuo, namestivši ruke tako da je mogu

173

zgrabiti, i uspeo sam da je uhvatim sekund pre nego što bi upala u
vodu. Gurnuo sam baterijsku lampu u košulju, čuvajući je poput
blaga. Skoro je sigurno da bi prestala da radi da se natopila vodom. A
od panike, što sam skoro mogao da izgubim baterijsku lampu, drhtao
sam još jače.

Nivo hladne vode je rastao, dopirući do mojih golenica, Pokušao
sam da držim baterijsku lampu jednom rukom, a da drugu upotrebim
da izvučem grede koje su mi blokirale put, ali ih nisam mogao
povući dovoljno snažno. I protiv svoje volje, ponovo sam pokušao,
gurnuvši baterijsku lampu među ruševine, ali u trenutku kad sam
izvukao sledeću gredu, lampa je skoro pala.

Pištolj mi se zarivao u kožu ispod pojasa. Dobio sam ideju da
gurnem baterjsku lapmu sa druge strane pojasa, ali nije bilo dovoljno
prostora. "Misli!" rekao sam sebi. Mora da postoji način! Skinuo sam
svoj ranac, otvorio džep koji se nalazio sa strane, i gurnuo u njega
baterijsku lampu. Kada sam učvrstio ranac na leđima, svetlo je
blesnulo ka tavanici, ali kada sam se nagnuo napred da zgrabim
ruševine, svetlo je radilo upravo ono što sam hteo, iskosivši se u tom
pravcu.

Moji pomahnitali pokreti su odjekivali tako glasno, da mi je
bubnjalo u ušima. Teško dišući, izvukao sam više greda, bacajući ih
iza sebe. Voda je tekla kroz razvaline i porasla je do nivoa mojih
kolena. I bez obzira na to koliko da mi je bilo toplo od naprezanja
nisam mogao da prestanem da drhtim. Oslobodio sam još jednu
dasku i piljio u garom isprljani stepenik, koji je vodio naviše.

Još odlučnije, vukao sam dok nisam oslobodio još dve grede,
pronašao sledeći stepenik i osetio rastući talas nade. Kad bih mogao
da razgrnem dovoljno stepenika da se uspnem iznad nivoa vode.
opasnost od hipotermije bi se smanjila. Imao sam hranu u rancu.
Moći ću da jedem i da se odmorim, štedeći baterije u baterijskoj
lampi, i koristeći je samo onda kad raščišćavam stepenište.

Očajnički, zgrabio sam drvenu gredu i vukao da je oslobodim,
taman se spremajući da je gurnem iza sebe, kad sam čuo prasak i
video da sam oslobodio veliki prazan prostor između ruševina koje

174

su oštro praskale obrušavajući se. Pokušao sam da se povučem
unazad, ali se masa izmešanih izgorelih drvenih greda i dasaka,
sručila na mene. Silina tog udarca mi je oduzela dah, bacivši me ka
vodi. Nisam smeo da dozvolim da se baterijska lampa natopi.

Zagluhnut tutnjavom, borio sam se da ustanem, da mi se ranac
ne bi napunio vodom. Gurao sam drvene grede koje su pale preko
mene. Bacao sam daske na stranu. Zgrabio sam nešto i osetio da se
ne radi o drvetu. To je bilo nešto okruglo i meko.

Vrisnuo sam kad sam shvatio da držim zmiju, njeno presečeno
telo je visilo u mojoj ruci, dok se otrovni zub u njenoj zgnječenoj
glavi nalazio blizu moje ruke. Kad sam je daleko bacio, tresnulo me
je deblo koje se klatilo. Pao sam. Upao sam u tu prljavu vodu. Ona je
jurnula u moje uši, prepunila mi nozdrve i napunila usta. Zadihano,
poput strele sam izronio na površinu, kašljući, pijući vodu sa ukusom
čadi, boreći se za dah. Obrisao sam oči shvativši besno da to što ništa
ne vidim, nema nikave veze sa vodom u njima.

Baterijska lampa se potrošila.

175

Glava 9.

U toj apsolutnoj tami, moja druga čula su se naprezala da ispune
prazninu: eho talasa koji su pljuskali i debala koja su tupo udarala o
zidove; osećaj vlažne odeće koja se prilepila za mene; ukus čađi i
prljavštine; smrad vode od kog mi je bilo muka. Pa ipak, moj krajnji
osećaj bio je užas. Bojeći se da se pokrenem kako ne bih slučajno
dotakao ostatke glave mrtve zmije koji su plutali oko mene, ukočeno
sam stajao, pokušavajući da u tami održim ravnotežu, dok sam
osluškivao kako se pljuskanje talasa polako smirivalo. Ubrzo, mogao
sam jedino čuti kako voda teče sa krova i kroz ruševine na stepenište.

Mokri ranac mi je otežao na leđima. Slep, skinuo sam ga,
prikačio njegove krajeve preko ramena i pažljivo izvadio baterijsku
lampu. Protresao sam je. Pritisnuo sam dugme za uključivanje i
isključivanje lampe. Ništa se nije događalo. Odšrafio sam naglavak
lampe, sklonio baterije, istresao vodu iz cilindra i duvao u polove
baterije pokušavajući da ih osušim. Nakon što sam ponovo ubacio
baterije na njihovo mesto, pritisnuo sam dugme.

I dalje sam bio u potpunoj tami. Ne, nisam bio u pravu. Moje
oči, naprežući se da se priviknu na tamu, postale su dovoljno
osetljive da primete i najmanji odsjaj sa mog levog zgloba - svetlosni
premaz koji je na mom ručnom satu, označavao sate. Krug isprskan
mrljama vode je delovao kao da pluta u tami, nezavisno od mog tela.

Prosuo sam vodu koja se nakupila u rancu, stavio u njega
baterijsku lampu (i svoj pištolj koji se ulegao dublje u kožu ispod
mog pojasa). A onda sam ponovo proverio da li su rajsferšlusi na
rancu bili zakopčani do kraja i vratio ranac na leđa. U međuvremenu,
hladna voda je porasla do nivoa iznad mojih kolena.

Pokreni se! Odlepivši se od tog mesta, kroz mrak sam išao
napred. Udaljio sam se od hladne, blatnjave, ulegle površine, mutno
prepoznajući da je to betonski zid. Kad sam izgubio ravnotežu i pao
mora da sam napravio zaokret. I tako sam sada morao da izaberem:

176

da li da idem desno ili levo. Jedan pravac je vodio ka vratima, a drugi
ka zatrpanom stepeništu.

Krenuo sam ka levoj strani, udarajući rukama kroz tamu. Nešto
me je ubolo u ruku. O, Isuse, dotakao sam očnjak zmije. Povlačeći
ruku nazad, opipavajući mesto uboda, osetio sam da mi je neki
predmet bio zariven u dlan. Ne. Cepčica. To je samo iver. Ogrebao
sam se o neku dasku.

Pronašao sam stepenište. Dok se, u tami, svetlosni brojčanik
avetinjski pomerao, vukao sam daske. Trzao sam drvene grede.
Izvlačio sam ih i pomerao, bacajući delove ruševine iza sebe. Ruke
su me bolele, isečene i izubijane, ali nisam mario. Morao sam da
raskrčim više prostora pre nego što se nivo vode drastično podigne.
Osećao sam bol u ramenima i sevanje u leđima. Usta su mi postala
suva. Bilo mi je teško da duboko udahnem, tako da sam konačno
morao da napravim pauzu i uzmem čuturicu iz ranca i popijem malo
vode, učinivši da mi usta i grlo budu manje naduveni, i u stanju da
prime više vazduha.

Ali taj kraći odmor mi nije dodao i energije. Osetio sam
vrtoglavicu i shvatio da se ugljendioksid akumulirao u tunelu,
postajući zgusnutiji kako se nivo vode podizao. Nije bilo potrebe da
se brinem zbog hipotermije. Mogu umreti i od gušenja.

Sa još većom pomahnitalošću, naslepo sam grabio delove
ruševina i bacao ih iza sebe. Oslobadao sam jedan stepenik za
drugim, uspinjući se, ali se i nivo vode podizao, dopirući mi do
bokova. Osetio sam se nestabilno. Vrtelo mi se u glavi. Iako nisam
mogao da vidim u tami, tačkice su mi talasale ispred očiju.

Vazduh se zgušnjavao. A moji pokreti su se usporavali. Delovi
ruševina su plutali nasuprot meni. Kada je deblo puklo u mojim
rukama, trgnuo sam se unazad i skoro pao u vodu. A onda sam počeo
da guram jedan deo naslaga, oslobađajući ne samo njega, već i jezero
koje se skupilo u ruševinama iznad mene. Snagom slomljene ustave,
voda se sjurila na mene, i to tako jako da me je zbrisala sa stepenica,
te sam tresnuo u debla koja su plutala. Bio sam ošamućen i jedva u
stanju da držim glavu iznad površine. Lupio sam po vodi jednom

177

rukom, a zatim i drugom, pokušavajući da plivam, ali sam i dalje
ostao na istom mestu.

Osećao sam se toliko slabim, dok sam se borio da ne potonem,
da nisam odmah primetio da je vazduh imao trun slatkoće u sebi.
Piljio sam u stepenište, bojeći se da me moj um možda ne zavarava,
jer se tama pretvorila u polumrak. Mogao sam videti nejasne konture
olupina. Sivilo se spuštalo. Ohrabren time što je ulazilo malo svežeg
vazduha, smogao sam snage da otplivam do stepeništa. Nesigurno
sam se uspeo stepenicama i gurao debla, ali to sivilo kao da me je
zvalo, podstičući me da idem naviše.

Kada sam se konačno izvukao kroz blato od čađi, i prošao pored
bezobličnog kostura srušene kuće, nebo je već bilo pokriveno gustim
oblacima. Vazduh je postao još sivlji, čineći da mislim da je sunce
koje su skrivali oblaci, zalazilo, i da mi je, u delirijumu, bio potreban
ceo dan da se iskopam iz tog stepeništa.

Hladna kiša je uporno padala. Kapala je i po meni, ali čađ, koja
me je pokrivala bila je poput maziva i nije se dala sprati kišom.
Probijao sam se kroz olupine. Naprezao sam se i vukao sebe naviše.
Nekoliko puta su daske pukle u mojim rukama, preteći da me bace
nazad u jamu. Moji krvlju umazani prsti uhvatili su se za vrh zida
temelja. Izvukao sam se preko njega, lupivši o kašasto tlo. Bilo je
potrebno da prođe nekoliko minuta pre nego što sam mogao da
stanem na noge. Dok sam s naporom koračao kroz blato, pitao sam
se imam li dovoljno snage da stignem do svojih kola.

178

Glava 10.

Para se podizala oko mene, ali i dalje mi se činilo da voda za
kupanje nije dovoljno vrela. Osećao sam da mi je hladnoća prodrla u
kosti. U dušu.

Čemu je služila ta komora? stalno sam sebi ponavljao to pitanje.
Zašto Orval, koji je imao graditeljske veštine, nije napravio krov od
betona? Čemu su služile dve cevi kanala koje su vodile duž krova
tunela u komoru? Da je komora predstavljala magacinski prostor,
onda ne bi bilo potrebno da se oblažu zidovi, pokriva pod ili stavlja
izolacija. Nisam mogao da pronađem smisao u tome. Osim ako...

"Držali su me kao zarobljenika u podzemnoj prostoriji", rekao je
čovek koji je tvrdio da je moj brat. Ne Piti, neka mi je Bog na
pomoći, nego Lester Dant. Zašto bi Orval i Junis Dant držali svoje
jedino dete u podzemnoj prostoriji?

Od te užasne misli osetio sam kovitlac u svom umu.
Zagonetka slabe krovne konstrukcije je sada bila razjašnjena.
Radeći nakon što bi palo veče, i koristeći samo svetla koja su
dopirala iz kuće, Orval je mogao da iskopa prostor za tunel i
podzemnu komoru, a da ne bude primećen i da ne izazove
radoznalost kod nekog ko bi prolazio putem. Radeći noću, mogao je
da napravi manje mase betona i da ih kolicima transportuje kao
materijal za pod i zidove tunela i komore.
Ali tavanica je predstavljala problem. Da bi je pravilno izgradio,
bilo bi potrebno da napravi betonske ploče. A onda, jednom, kada bi
betonske ploče bile gotove opet bi mu bio potreban mali kran da bi ih
podigao i stavio na pravo mesto: to je precizan rad koji bi zahtevao
više od standardnog osvetljenja iz kuće. Stranci su mogli da zapaze i
zainteresuju se za razloge za tako jako osvetljenje iza njegove kuće
nakon što je palo veče. Bolje je biti oprezan i upotrebiti drvene grede
za krov, koje su mogle da budu jednostavno i brzo postavljene. Ili se
možda radilo o nekom krajnjem roku. Možda je Orval bio prinuđen

179

da napravi kompromis u pogledu krovne konstrukcije zato što ga je
vremenski raspored požurivao.

Pošto mi je bilo muka od tih misli, dodao sam još tople vode u
kadu, ali i dalje nisam mogao da oteram osećaj hladnoće iz svoje
duše. Ono što je činilo da mi bude još hladnije bilo je moje
nespokojno ubeđenje da u vezi sa tim mestom nisam saznao sve što
sam mogao. Bio sam siguran da je tamo bilo nešto još mračnije.
Bože, pomozi mi, jer, iako to nisam želeo, znao sam da moram da se
tamo vratim.

180

Glava 11.

Hodao sam stazom ka ruševini. Bilo je nešto posle deset sati,
sledećeg dana. Imao sam napornu noć i zaspao sam tek pred zoru.
Kako sam se približavao, moja nervoza je rasla. Izvadio sam pištolj
iz neobičnog pakovanja u koje sam ga stavio. To što sam čvrsto
držao oružje pomoglo mi je da se moje izgrebane ruke ne tresu. Od
same pomisli na zmije osetio sam gorčinu u ustima.

Zastao sam na istom mestu gde i prethodnog dana. Sa staze,
nisam mogao da zapazim mesto gde sam upao u komoru. Izgledalo je
kao da se zemlja sama zatvorila. Ali naslućivao sam odprilike gde su
se tunel i komora nalazili tako da sam odabrao sam pravac kako bi ih
izbegao.

Neko vreme sam proučavao visoku travu, motreći hoću li
primetiti i najmanje pomeranje. Konačno sam, držeći pištolj u
pripravnosti, činio jednan oprezan korak za drugim. Korov me je
grebao po pantalonama. Činilo se da je sada teže izbeći otrovne
bršljane.

Napravio sam široki luk zaobišavši zadnji deo kuće i prilazeći
grupi stabala iza nje.

Prethodne noći sam razmišljao o projektanskim problemima
koje je Orval morao da reši. Morao je da izvrši izolaziju te zatvorene
komore. Da napravi kanale za grejanje koji će ići do nje. Ali šta je sa
ventilacijom? Jednim od kanala mora da je dolazio topao vazduh iz
peći u kući. A drugi kanal, mora da je vraćao vazduh u njega. To je
bio zatvoreni sistem.

I to bi bilo odgovarajuće rešenje ako bi komora predstavljala
samo magacinski prostor. Ali ako sam bio u pravu, i ako je komora,
u stvari, predstavljala ćeliju, sistem je morao da se modifikuje tako
da se ugljendioksid i ostali otrovni gasovi ne bi akumulirali u njoj i
ubili zatvorenika. Da bi se sprečilo da se tako nešto dogodi, bilo je
potrebno da postoji još jedan kanal koji bi vodio do komore, i to
osnažen nekom vrstom fena koji bi u nju unosio svež vazduh. Bilo bi

181

logično da se takav kanal nalazio upravo iza tavanice, ali, ako se i
nalazio tamo, zbog zmija ga nisam ni primetio.

Izlazni otvor kanala mogao je da se završava iznad nivoa zemlje.
U suprotnom, bio bi zatrpan prljavštinom. Ali kako ga je Orval
kamuflirao? Oblast iza kuće je bila ravna. Posle požara, ljudi iz grada
su se sigurno razmileli oko zgarišta, tražeći preživele. Niko od njih se
nije sapleo o neki otvor. Jer da jesu, interesovalo bi ih koja je bila
svrha tog otvora, a onda bi na kraju otkrili podzemnu komoru. Gde
je, zaboga, mogao Orval da sakrije ulazni otvor, i to na takav način
da ga tada niko nije otkrio?

Drveće mi se činilo kao neki očigledan odgovor. Mora da se
nazio između palih debala ili unutar klada. Sa otkočenim pištoljem u
ruci, nastavio sam da hodam kroz korov i visoku travu. Osećao sam
toplinu sunca na glavi, ali to nije bio razlog što sam se preznojavao.
Svaki put kada bi povetarac pomerio vlati trave, stegao bih prst na
obaraču.

Stigao sam do stabala, oko kojih je trava bila niža, kao da mi je
ukazivala dobrodošlicu, dok sam prelazio taj predeo. Svaki put kad
bih nogom odgurnuo neko deblo, osetio bih kako su mi se mišići
stegli zbog očekivanja da ću pronaći neku sklupčanu zmiju. Podigao
sam motku (prvo proverivši da li je stvarno bila drvena motka!), a
onda njome probadao lišće, koje se nataložilo u šupljinama debala.
Medutim, nisam otkrio ništa neobično.

Ali izlazni otvor se sigurno nalazio u toj oblasti. Okrenuo sam
se, polako zatvorivši krug, premeravajući drveće. Zaboga, gde je
Orval mogao sakriti taj izlazni otvor? Ventilacioni kanali postaju sve
neefikasniji, što više vreme prolazi. Izlazni otvor se sigurno nalazio
negde među ugljenisanim deblima i kladama. Jer je, sem njih, sve
ostalo bilo ravno.

Ali ne, shvatio sam dok me je prolazila jeza. Ne sve, Groblje. Sa
moje leve strane, nalazeći se otprilike pedeset stopa od komore, to
mesto je delovalo tako tamno da mi se uopšte tamo nije prilazilo. To
je bilo savršeno mesto da...

182

Udaljio sam se korak od drveća, ušao u visoku travu, i od prve
zvečarke mi je zastao dah. Zateturao sam se unazad, ugledao zmiju
ispod grma i pucao joj u glavu. Refleks i preciznost sa kojom sam
pucao me je iznenadila. Ali sati i sati vežbanja su bez ikakve sumnje,
objašnjavali moju rekaciju. Tokom više od godine dana, mržnja i
ljutnja su se nagomilavale u meni. I više od svega hteo sam da u
nešto pucam.

Ubrzo nakon što sam ubio prvu zmiju, čulo se čegrtanje druge
zmije. I nju sam pogodio u glavu. Treća se umotavala u kotur.
Četvrta. Peta. Pogodio sam svaku pojedinu od njih, gnevan jer je
izgledalo kao da zmije pokušavaju da me zaustave. Zvuci hitaca su
mi odzvanjali u ušima. Oko mene je lebdeo oštar smrad baruta.
Neumorno, išao sam kroz travu. Šesta zmija je izgmizala. Sedma.
Osma. Delovi pogođenih zmija su leteli kroz vazduh. Krv je,
prskajući, padala po travi. A ipak, bilo je još zmija koje su čegrtale, i
činilo se da ih nije ubijao moj pištolj, nego moje razjarene misli, jer
skoro istog trenutka kada bih fiksirao pogled na neku od njih, glave
bi im, tako direktno i skoro istog trenutka eksplodirale.

I poslednja prazna čaura je odskočila na zemlju. Klizište pištolja
ostalo je pozadi. Kao što sam to učinio na obuci stotinu puta,
pritisnuo sam dugme koje je izbacilo prazan šaržer. Izvukao sam
puni šaržer iz njegovog neobičnog pakovanja, sa treskom ga gurnuo
u pištolj, pritisnuo ručicu koja je oslobađala klizište pištolja, i ciljao u
ovom ili onom pravcu, želeći da primetim nove mete.

Ali, više nijedna nije ispuzala. Ili sam uplašio ostale zmije pa su
otpuzale, ili su se krile, čekajući. Neka samo pokušaju, mislio sam
dok sam podizao prazan šaržer i nastavio da gazim kroz travu, još
upornije. Stigavši do niskog kamenog zida oko groblja, uzverao sam
se preko njega. S druge strane su se nalazile kupine i otrovni bršljani.
Mesto je bilo suviše odvratno čak i za zmije.

Gomila kamenja ispred svakog groba činila je da mi se nervi
zategnu, dok sam pravio korak napred. Bacajući pogled iza sebe,
učinilo mi se da sam primetio malu brazdu u zemlji, gde je izgledalo
kao da se zemlja nataložila. Ta brazda bila je tako mala, da je nikada

183

ne bih ni primetio, da nisam tragao za njom. Kao ošamućen premetio
sam da ta brazda ide do mesta gde sam upao u komoru. I da vodi
ispod zida groblja. Još je teže bilo primetiti da je vodila do groba koji
je bio najbliži podzemnoj komori.

Taj grob nije bio dugačak. Grob deteta. Besan, kleknuo sam.
Odgurnuo sam gomilu kamenja koja se nalazila na vrhu groba. Za
trenutak se nisam mogao pomeriti. Kamenje je pokrivalo vertikalni
kanal širok osam inča. On je imao žljeb kroz koji je kiša mogla da
ističe i da ne ulazi u ventilacioni sistem.

Bio sam u pravu: ta komora jeste bila ćelija. Setio sam se dugog,
ravnog predmeta na kome su se zmije nagomilale kako bi izbegle
vodu koja se uzdizala. Tokom godina, taj predmet je tako propadao
da, u toj polutami, nisam mogao da ga prepoznam. Ali sada sam
shvatio šta je to bilo. Ostaci madraca. To je bio jedini predmet u sobi.
Tamo nije bilo čak ni toaleta.

Da li je Lester bio prinuđen da se olakšava u neki sud, udišući taj
smrad dok njegovi tamničari to ne bi odneli? I oni su se tako ponašali
prema sopstvenom sinu! Užas se povećao od te pomisli dok sam
gledao u dečiji grob koji su oni oskrnavili kako bi mogli da kriju
svog sina.

184

Glava 12.

Prečasni Benedikt je bio na istom mestu gde sam ga, prethodnog
dana upoznao, klečeći, doterujući ruže u crkvenoj bašti. Njegova bela
kosa blistala je na suncu.

"Gospodine Dening", ustao je sa naporom, protresao mi ruku, i
namrštio se zapazivši na njoj ogrebotine. "Povredili ste se."

"Pao sam."
Pokazao je ka mojoj vilici jer ni strnjika moje brade nije mogla
da sakrije modricu.
"Očigledno je to bio težak pad."
"Moglo je biti mnogo gore."
"Na imanju Dantovih?"
Klimnuo sam glavom.
"Da li ste otkrili išta što vam može pomoći da pronađete svoju
porodicu?"
"Još uvek pokušavam da otkrijem neki smisao u svemu tome."
Rekao sam mu šta sam otkrio.
Namrštenost na njegovom čelu se produbila. "Orval i Junis su
svog sina jedinca držali kao zarobljenika? Zašto?"
"Možda su mislili da je u njemu bio đavo. Imam osećaj da se
tamo događalo mnogo toga što mi nikada nećemo razumeti,
prečasni." Spustio sam glavu.
"Kako je Lester pobegao iz te podzemne sobe? Kada je počela
vatra da li su Orval i Junis rizikovali svoje živote i spustili se do te
sobe kako bi ga oslobodili? Da li su njegovi roditelji nekako upali u
zamku? Bez obzira na to kako su se oni ponašali prema njemu, da li
je Lester stvarno pokušao, ali nije uspeo da ih spase, kao što je i
tvrdio?"
"To se uklapa u ono što znamo."
"Ali to ne objašnjava zašto nije svima rekao šta je pretrpeo.
Kada nam se dogodi nešto neverovatno, zar ne želimo da to
ispričamo drugima? Zar ne tražimo saosećanje?"

185

"Osim ako je uspomena toliko tamna da ne možemo da je
podnesemo."

Prečasni Benedikt je nastavio da se mršti. "Na šta ciljate?"
"Pretpostavimo da je Lester svojevoljno nekako izašao iz te
sobe. Ili pretpostavimo da su ga roditelji oslobadali odatle, s vremena
na vreme, kao nagradu za dobro ponašanje. Šta ako je Lester
podmetnuo vatru?"
"Podmetnuo... Gospode, imaj milosti."
"Na jedan ili drugi način, bilo da su oni pokušali da ga spasu ili
da je svojevoljno izašao, da li je on postavio zamku svojim
roditeljima? Da li je on stajao van kuće koja je gorela i sa
zadovoljstvom slušao njihovo vrištanje? Da li je to nešto što bi on
hteo da bilo kome opiše? Ali to nije sve što me uznemirava."
"Dobri Bože, nije valjda da ima još nešto."
"Ja sam iz Kolorada", rekao sam.
Zbog te neobično ubačene rečenice prečasni Benedikt je
zbunjeno zatresao svojom naboranom glavom.
"S vremena na vreme tamo se može čuti priča o nekome ko je
otišao u planine i naišao na zvečarku", rekao sam. "Ali, ne često.
Možda zato što zmije imaju dosta mesta u planinama u kojima se
mogu sakriti, a one po prirodi i nisu agresivne - više im se sviđa da
se drže daleko od ljudi. Ali Indijana je nešto drugo. Tamo ima
mnogo stanovništva. Obradivo zemljište se smanjuje. Da li ste ikada
videli zvečarku negde u okolini?"
"Ne."
"Da li ste ikada čuli daje neko naleteo na zvečarku?" pitao sam.
"Ne, koliko se ja mogu setiti", rekao je prečasni. "Možda poneki
farmer. Izuzetno retko."
"Zato što ih je oterala ljudska populacija koja se umnožavala."
"Verovatno."
"Otkud onda desetine i desetine zmija na imanju Dantovih? U
južnim državama u Misisipiju ili Luizijani, na primer, tako puno
zmija na jednom mestu možda ne bi delovalo neobično, ali ne i ovde.
Otkud one na Orvalovoj farmi? Kako su dospele tamo?"

186

"Ne mogu da se setim nekog razloga."
"E, vidite, ja mogu. Mislite li da su Dantovi možda tamo
praktikovali rukovanje zmijama?"
Prečasni je prebledeo. "Kao neke religiozne obrede? Držeći po
jednu u svakoj ruci? Dozvoljavajući da im se one obavijaju oko vrata
kako bi dokazali svoju veru u Boga?"
"Upravo tako. Ako ih zmije ne bi ujele, to bi značilo da je Bog
intervenisao. To bi značilo da Bog ima više naklonosti prema njima,
nego prema ljudima iz grada. Ako imate "bunker" mentalitet, ako
imate očajnički stav "mi protiv njih" možda biste želeli da imate
neporeciv dokaz da ste u pravu."
"To su najcrnje moguće pretpostavke."
"Ja pretpostavljam da ih je to i uništilo."
"Ne razumem."
"Rekli ste da su postojale tri porodice Dantovih u vreme kada se
Lester rodio. A u vreme kada je došlo do požara, samo jedna prodica
- Orval, Junis i Lester - je preostala. Vi ste se pitali da li su se ostale
porodice možda odselile ili su se smrtno razbolele. Ali, ja se pitam,
da li su možda zmije poslale Dantovima drugačiju poruku od one
koju su očekivali."
"Mislite da su ih zmije poubijale?", promrmljao je prečasni.
"Dantovi nikada nisu tražili lekarsku pomoć."
"Dragi Isuse."
"Manipulisanje zmijama bi objasnilo otkud toliko njih na tom
mestu. Dantovi su ih doneli", rekao sam. "Ono za šta nemam
objašnjenje je zašto su zmije ostale. Zašto se nisu razišle?"
"Možda su ostale tamo gde pripadaju."
Nisamo odmah razumeo. A onda sam klimnuo glavom. "Možda.
To mesto je odvratno i pokvareno, prečasni. Mislim da ste u pravu.
Da sam ja vaše profesije, rekao bih da su zmije ostale upravo tamo
gde se osećaju kao kod kuće."
Nekoliko pčela zazujalo je oko mog lica. Oterao sam ih rukom.
"Samo još jedno pitanje, a onda ću vas ostaviti na miru", rekao
sam.

187

"Pomoći ću vam koliko god mogu."
"Pomenuli ste da se Lester, nakon što je pobegao iz vašeg doma,
pojavio u gradu stotinu milja istočno odavde, preko granice, u
Ohaju."
"Tačno."
"Kako ste ono rekli da se grad zove?"

188

PETI DEO

Glava 1.

Loganvil je izgledao bolje nego što sam očekivao: grad kao sa
poštanskih razglednica sa savremenom glavnom ulicom i parkom,
ispred zgrade suda, koji kao da je pozdravljao posetioce. Pitao sam
kako mogu stići do Crkve Jedinstva, čijem sam svešteniku
telefonirao kako bih dogovorio sastanak. Niži, sedokosi čovek je u
pevnici pevao himne.

"Prečasni Henli?" U telefonskom razgovoru objasnio sam zašto
moram da razgovaram sa njim. Pokazao sam mu fotografiju Lestera
Danta i raspitivao se o dolasku jednog tinejdžera u tu crkvu,
devetnaest godina ranije. "Razumem da je to bilo pre mnogo
vremena, ali prečasni Benedikt je mislio da ćete se vi setiti šta se tada
događalo."

"Sigurno da se sećam. Teško je zaboraviti šta se dogodilo tog
leta. Taj dečak je puno značio Haroldu i Gledis. Toliko su želeli da
postanu njegovi staratelji."

"Haroldu?"
"Prečasni Benendikt. Najviše su žalili što nemaju dece. Molim
vas, recite mi kako je Harold? Nisam ga video barem godinu dana." .
"Dovoljno dobro da može da kleči na kolenima i da potkresuje
ruže."
Prečasni Henli se nasmejao. "I bez sumnje moleći se za nekoliko
osoba dok to radi." A onda je počeo da proučava fotografiju Lestera
Danta i uozbiljio se. "Teško je... Ali ako bi se dodalo vreme i ožiljak
- moguće je da je to on. Intenzitet očiju mu je sigurno isti. On bi
mogao pomoći da pronađete svoju suprugu i sina, tako ste rekli?"
"On je osoba koja ih je kidnapovala."

189

Svešteniku je bilo potrebno nekoliko trenutaka da se oporavi od
onoga što sam mu rekao. "Voleo bih da mogu da vam pomognem.
Aii, ja ga nisam dobro upoznao. Osoba sa kojom treba da razgovarate
je Agnes Garner. Ona je član zajednice koja mu je posvetila najviše
pažnje. I, u isto vreme, osoba koju je on najviše izdao."

190

Glava 2.

Na datoj adresi, kad sam se popeo stepenicama na trem,
pronašao sam ženu u invalidskim kolicima. Po bolno zategnutim
crtama njenog lica, pomislio bih da ima blizu sedamdeset godina, da
mi prečasni Henli nije rekao da je ona imala trideset osam godina
kada je Lester Dant ušao u njen život devetnaest godina ranije.

"Gospodica Garner?"
"Gospođa."
"Izvinite. Prečasni Henli mi nije rekao da ste bili udati."
"Sada sam udovica. "
"Ni to mi nije rekao. "
"Nije bilo razloga zbog koga bi trebalo da vam kaže."
Bilo mi je pomalo neprijatno zbog njenog odsečnog ponašanja.
"Hvala što ste pristali da se vidite sa mnom."
Kosa joj je bila seda. Materijal njene haljine je imao šaru od
plavih cvetova koja se ponavljala. U svom krilu držala je bežični
telefon. "Vi skupljate informacije o Lesteru Dantu?"
"Bio bih vam zahvalan na svakoj informaciji koju mi možete
kazati."
"Prečasni Henli mi je telefonirao i objasnio šta se dogodilo sa
vašom suprugom i sinom. Da li imate kod sebe neku njihovu
fotografiju?"
"Uvek." Osećajući koliko mi nedostaju, izvukao sam novčanik.
Posmatrala je fotografiju. Njen otac je napravio tu fotografiju
kada samo posetili Kejtine roditelje u Durangu.
Nedaleko odatle nalaze se veličanstvene razvaline stena Mesa
Verde. Organizovali smo jednodnevni izlet do tog mesta. Fotografija
je pokazivala Kejt, Džejsona i mene dok smo stajali ispred jedne od
napola obrušenih stena. Imali smo na sebi farmerke, majice i smešili
smo se kameri. U pozadini fotografije, pored starog kamenog zida,
mogla se videti senka koja je izgledala poput ljudskog lika, iako
tamo nije bilo ničeg što je moglo da napravi takvu senku. Džejson je

191

uporno tvrdio da je to bio duh američkih domorodaca koji su na tom
mestu živeli stotinama godina ranije. Duhovi. Nisam hteo da sada
razmišljam da sam možda na toj fotografiju, gledao u duhove.

"Divna porodica."
"Hvala Vam." To je bilo sve što sam mogao reći.
"Ima toliko tuge na svetu."
"Da." Osećao sam kako mi emocije stežu grlo. "Gospođo
Garner, da li prepoznajete ovog čoveka?"
Bilo joj je bolno da gleda tu fotografiju. Klimnula je glavom i
odgurnula je. "To je Lester. Nisam razmišljala o njemu godinama.
Svim silama sam se trudila da ne razmišljam o njemu."
Reći će mi da idem, pomislio sam.
"Da li stvarno verujete da vam može pomoći, ono što ću vam
reći?", pitala je.
"Ne mogu se setiti nekog drugog načina."
"Povredite ga. Trebalo bi da praštamo onima koji zgreše prema
nama, ali ja bih htela da ga vi povredite."
"Ako mi se bude ukazala prilika, gospođo Garner, verujte mi da
ću ga povrediti."
Zgrabila je stranice svojih invalidskih kolica. "Nekada sam
mogla da hodam. Uvek bih prva dolazila na službe nedeljom ujutru."
Promena teme razgovora me je zbunila.
"Za mene je to, što sam dolazila u crkvu pre svih ostalih, nešto
pokazivalo. Sad se pitam jesam li bila previše ponosna i nije li me
zato Bog kaznio."
"Šta god da se dogodilo, gospođo Garner, to nije bila božija
krivica. Već krivica Lestera Danta."

192

Glava 3.

Seo sam na vrh crkvenih stepenica naslonivši se leđima na vrata.
"Tinejdžer", rekla je gospođa Garner.
"Sedeo je spuštene glave, ali iako mu nisam videla lice, znala
sam da ga ne poznajem. Odeća mu je bila iscepana, tako da je moja
prava misao bila da je doživeo neku nesreću. Sledeće što sam
pomislila, zbog načina na koji mu je glava bila spuštena, je da je
možda bio na drogama. Ali pre no što sam uspela da odlučim treba li
da požurim da mu pomognem ili da pobegnem, on je podigao glavu i
pogledao me. Pogled mu je bio tako direktan, da nije bilo šanse da je
bio na drogama. Ali oči su mu bile ispunjenim bolom. Pitala sam ga
da li je povređen. 'Ne, gospođo,' rekao je 'ali strašno sam umoran i
gladan.'"
"Do tad su već stigli i ostali članovi zajednice. Prečasni je,
takode, stigao. Ali ni on, kao ni drugi, nije prepoznao dečaka. Pitali
smo ga kako se zove, ali je rekao da ne može da se seti. Pitali smo ga
odakle je došao, ali kazao je da se ni toga ne može setiti. Zbog toga
što mu je odeća bila u ritama, i po sveže zaraslim opekotinama na
njegovim rukama, zaključili smo da mora da mu se desilo nešto
strašno, i da je bio u šoku."
"Prečasni mu je ponudio da ga odvede kući da bi mu dao da
nešto pojede, ali dečak je rekao: 'Ovi ljudi čekaju da služba počne.'
To je zvučalo previše pažljivo da bi bilo iskreno, sada to shvatam...
Ali vi tada niste bili tamo. Svi mi koji smo došli u crkvu tog jutra
osetili smo se toliko zainteresovanim za sudbinu dečaka i tako dirnuti
njegovim nesebičnim stavom, da smo imali osećaj da je božija ruka
među nama. Uveli smo ga unutra. Sela sam pored njega i dodala mu
Bibliju, ali je on nije otvorio. Pitala sam se da li je bio toliko
ošamućen da nije bio u stanju da čita. Zamislite moje iznenađenje
kada je Zajednica naglas čitala Sveto pismo, a dečak zajedno sa nama
po sećanju recitovao svaki odlomak. Sećam se da je prečasni u svojoj
propovedi rekao nešto o gajenju saosećanja u našim srcima i o

193

pomaganju unesrećenima. Zastao je za trenutak da bi pogledao
direktno u dečaka. Posle službe svi su rekli da je to bila jedna od
najdirljivijih propovedi koje smo čuli. Prečasni je dečaka odveo kući.
Zamolio je mene i još neke članove crkve da pomognemo. Napravili
smo veliki ručak. Doneli smo dečaku čistu odeću. Sve smo to čihili
polako, kao ošamućeni."

"Koje on? pitali smo se. Šta mu se dogodilo? Odakle je došao?
Doktor ga je pregledao, ali nije mogao da mu pomogne da se ičeg
seti. Isto je bilo i sa šefom policije koji se raspitao kod državne
policije da li su oni čuli da je bio prijavljen nestanak nekog dečaka
koji bi se poklapao sa njegovim opisom. Državna policija, takođe,
nije ništa saznala."

To je imalo smisla, mislio sam. Logarwil se nalazio u Ohaju, ali
se požar dogodio u Indijani. Policija Ohaja je verovatno smatrala da
dolazak dečaka u Loganvil nije predstavljalo nešto dovoljno važno za
istraživanje i van granica Ohaja. A čak i da su istraživali izvan Ohaja,
pitanja koja su mogli postaviti državnoj policiji Indijane bila bi
besmislena jer je požar u osnovi predstavljao lokalni događaj koji
državna policija ne bi ni registrovala.

"Više članova zajednice je ponudilo da prime dečaka", rekla je
gospođa Garner. "Ali prečasni je odlučio da s obzirom na to da sam
ga ja pronašla, da imam pravo i da se brinem za njega, ako to želim.
Moj suprug je bio najvelikodušnija osoba koju možete zamisliti. Pet
godina pre toga naš sin je urnro od raka." Zaustavila se, ophrvana
sećanjima. "Naše jedino dete. Da je poživeo, bio bi istih godina kao
tinejdžer kog sam pronašla na ckrvenim stepenicama. Nisam mogla
da ne pomislim da ga je Bog poslao u naše živote sa razlogom.
Kao..."

Gospođi Garner je bilo teško da kaže sledeću reč.
"Zamenu?"
Klimnula je glavom, a crte bola na njenom licu su se produbile.
"To je drugi razlog zbog kog verujem da sam bila kažnjena.
Zbog takvih taštih misli. Zbog pretpostavke da bi me Bog izdvojio,
dao mi neki poseban tretman miljenika. Ali u to vreme, nisam mogla

194

da se oduprem ideji da se dogadalo nešto čudesno, da mi je dat drugi
sin. Rekla sam svom suprugu čemu se nadam i on se odmah složio.
Ako sam ja htela da dečak živi sa nama, dok ne sredi svoje probleme,
njemu to nije smetalo. Moj suprug me je tako puno voleo i..."

Glas joj se spustio. Malo je pomerila svoja invalidska kolica
tako da je gledala u mene još direktnije.

"Dečak je došao da živi sa nama dok su vlasti pokušavale da
otkriju ko je on. Bio je strašno mršav. Bili su potrebni dani
spremanja solidne domaće hrane, pečenih pilića i pita od jabuka, da
bi nabacio koji kilogram. Opekotine su mu zarasle, ali ogrebotine na
njegovim rukama i nogama, gde mu je odeća bila iscepana, inficirale
su se, tako da je bilo potrebno često ih čistiti i pokrivati zavojima.
Nije mi to smetalo. To me je podsećalo na to kako sam vodila računa
o sinu kog smo izgubili. Bilo mi je drago da mu mogu pomoći. Ali
nisam mogla a da ne razmišljam o tome šta se to, zaboga, njemu
desilo?"

"Ostavila sam knjige i časopise na noćnom stočiću pored
njegovog kreveta kako bi se imao čime zabaviti, dok se odmarao.
Nakon nekog vremena, shvatila sam da ih on nije ni otvorio. Kada
sam ga zapitala da li mu možda te knjige i časopisi ne odgovaraju,
izbegao je da odgovori na moje pitanje, i tad mi je odjednom sinulo
da dečak ne zna da čita."

Sedeo sam na stolici za ljuljanje na balkonu. Kad je to rekla,
namrštio sam se.

"Ali rekli ste da je on umeo da recituje odlomke iz Biblije."
"Svaki odeljak za koji sam ga pitala."
"Onda ne razumem."
"Zamolila sam ga da pročita šta piše na pozadini kutije sa
žitaricama. Zamolila sam ga da pročita novinski naslov. On nije
mogao to da uradi. Stavila sam papir i olovku ispred njega. Nije
umeo da napiše ni najjednostavnije reči. Bio je nepismen. A što se
tiče odlomaka iz Biblije, postojalo je samo jedno objašnjenje za to.
Neko ga je učio usmeno Bibliju, učio ga je da memoriše odlomke

195

koji su mu bili čitani. Prošla me je jeza kada sam to shvatila. Šta se,
zaboga, dogadalo sa njim?"

"To je jedno od nekoliko pitanja na koje imam odgovor."
Njen pogled je bio napet. "Vi to znate?"
Žaleći što sam je prekinuo, klimnuo sam glavom. "Njegovi
roditelji su ga držali kao zarobljenika u sobi ispod površine zemlje."
"Šta?"
"Koliko sam uspeo da shvatim, oni su verovali da je u njemu bio
đavo, i da je jedini način da izbace đavola bio taj da njegovu glavu
ispune Biblijom."
Gospođa Garner je delovala zgroženo. "Ali zašto nisu dozvolili
da nauči da čita i piše?"
"Još uvek pokušavam da povežem stvari. Možda su oni mislili
da su čitanje i pisanje đavolja oruđa. Pogrešne knjige bi ga odvele do
pogrešnih ideja, i ono što bi se zatim dogodilo je da ga gresi potpuno
okupiraju. Biblija je bila jedina sigurna knjiga, a najsigurniji način
koji bi garantovao da Biblija bude i jedina knjiga za koju bi Lester
znao, bio je da ga iz nje poučavaju usmeno."
Oči gospođe Garner su zaigrale, kao da joj se zavrtelo u glavi.
Spustila je glavu i masirala zglobove na rukama.
"Da li vam je dobro?", pitao sam.
"Kakve stvari ljudi mogu da učine jedni drugima."
"Ja sam vama rekao šta je Lester uradio mojoj porodici. A šta je
on uradio vama?"
Sekunde su prolazile. Polako je podigla svoj pogled ka meni, a
izraz bola u njenim očima bio je još jači.
"On je bio najljubazniji dečak koga sam ikad upoznala. Uvek je
pitao može li da pomogne u kući. U isto vreme, nikada nisam
upoznala nekog tako komplikovanog. Bilo je poslepodneva kada je
umeo da satima leži u krevetu, gledajući u tavanicu, i razmišljajući
bogzna o čemu. Uveče, nije mogao da zaspi, ako ne bi bila uključena
lampa na noćnom stočiću. Često se budio vrišteći zbog noćnih mora.
Činilo se da one imaju neke veze sa požarom u kome su mu izgorele
ruke. Tada sam umela da odem u njegovu sobu i pokušavam da ga

196

umirim. Sedela bih zagrlivši ga, gladeći mu kosu, tiho mu govoreći
da je na sigurnom, da ga niko ne može povrediti, tu gde se nalazio,
da ne mora više da se brine."

Zastala je, ponovo trljajući svoje zglobove.
"Sigurni ste da možete da pričate o tome?", pitao sam.
"To je bilo tako davno. Zašto ta uspomena još uvek toliko boli?"
"Nisam želeo da vas uznemirim. Ako vam je potrebno da se
malo odmorite, ja se mogu vratiti kad..."
"Nikada nisam nekome pričala o ovome. Nikada. A možda je
trebalo. Možda to ne bi nastavilo da me muči, da sam to nekome i
ispričala, da sam pokušala da objasnim."
"Da li hoćete da to meni objasnite?"
Pogledala me je zbunjeno i dugo posmatrala, ispitujući moj
pogled. "Ispričati strancu. Da. Nekome sa čijim sudom se nikada
neću morati ponovo suočiti."
"Ja ne sudim, gospođo Garner. Ja samo hoću da pronađem svoju
suprugu i sina. Da li znate išta što bi mi moglo pomoći u tome?"
Borila se sa svojim mislima.
"Jedne noći me je poljubio u obraz. Sledeće noći, posle jedne od
njegovih noćnih mora, a nakon što sam ga držala i umirivala, ponovo
me je poljubio u obraz. Ili pokušao da me poljubi. Dotakao mi je
usne, kao da je ciljao moj obraz i promašio. To je bio čudan trenutak.
Ustala sam čim sam ga smestila u krevet. Osetila sam se neprijatno,
ali sam nastavila sebi da govorim da umišljam stvari i da to, u stvari,
nije ništa značilo."
"Gospođo Garner, ne morate..."
"Moram. Nekako to moram da izbacim iz sebe. Toliko sam
želela da se brinem o tom dečaku, da sam poricala stvari. Svaka
intimnost je delovala nevino. Kao kad sam pokušala da ga naučim da
čita i piše. To je bila moja profesija, ja sam bila nastavnik u srednjoj
školi. Ovo što ću vam ispričati dogodilo se krajem leta. Škola još
uvek nije počela. Imala sam vremena da pokušam da ga naučim da
čita i piše. Koristila sam Bibliju, pošto su mu tekstovi u njoj bili
poznati. Sedeli smo zajedno za kuhinjskim stolom. Stolice su nam

197

bile blizu jedna drugoj. Ništa u tome nije bilo pogrešno. Predstavljali
smo samo nastavnika i đaka koji sede za stolom rešavajući neki
školski zadatak, a opet, gledajući unazad, sada shvatam da je sedeo
bliže nego što je bilo potrebno. Kada mi je pomagao da spremim
večeru, ruke bi nam se za trenutak dotakle. Ja uopšte o tome nisam
razmišljala. Jedan od razloga zašto nikome nisam ništa ispričala o
tome bio je što sam se bojala da ne izgleda kao da sam u svemu tome
na neki način" - bilo joj je teško da izgovori sledeću reč - "uživala...
A to je nešto što je daleko od istine. Znam da ima puno uvrnutih ljudi
u ovome svetu, gospodine Dening. Ali ja sam žena koja ide u crkvu i
koja se boji Boga, i uveravam vas da nisam mogla da uživam u
dodiru tinejdžera koga sam skoro smatrala sinom."

Zavladala je neprijatna tišina. Naterao sam sebe da klimnem
glavom, ohrabrujući je da nastavi.

"Ali upravo zbog toga što sam tako očajnički želela da se brinem
za njega sve to se i dogodilo. Jedne noći, posle još jedne od njegovih
noćnih mora, dok sam ga držala, on me je slučajno dotakao..."

Sećajući se, pogledala je dole, ka svojoj haljini. "Delovalo je
slučajno, ali sam konačno priznala sebi da se dogodilo previše
'slučajnih' gestova poput tog, i tada sam mu rekla da se određene
vrste dodirivanja ne smatraju prikladnim. Rekla sam mu da želim da
nas dvoje budemo bliski, ali da postoje različite vrste bliskosti.
Odgovorio je da ne razume o čemu govorim, ali da će se držati na
distanci, ako ja tako hoću."

"Sledeće noći..." Nije mogla da nastavi rečenicu. Oči su joj
zasuzile i skoro je zaplakala. "Mogu li ponovo videti fotografiju vaše
suruge i sina, molim vas?"

Zbunjen, izvadio sam svoj novčanik.
Proučavala je fotografiju duže nego prethodni put. "Vi ste zaista
tako divna porodica. Kako se oni zovu?"
"Kejt i Džejson."
"Da li ste srećni u braku?"
"Vrlo." Sad je meni bilo teško da govorim.
"Vaš sin je dobar dečak?"

198

"Najbolji." Glas mi je promukao.
"Kako će vam ovo što vam pričam pomoći da ih nađete?" Oči su
joj ponovo bile pune suza.
Ako su Kejt i Džejsonjoš uvek živi, mislio sam. Ono što sam čuo
od prečasnog Benedikata ispunilo me je očajem.
"Kladim se da ima neke navike." Borio sam se da sakrijem svoju
obeshrabrenost. "Ako bih uspeo da ga razumem, mogao bih da mu
uđem u trag."
"Trag od pre devetnaest godina?"
"Ne znam u kom drugom pravcu bih krenuo."
"Silovao me je."
Na tremu je zavladala mrtvačka tišina, jedino su se čuli njeni
jecaji, dok su joj suze tekle niz obraze.
Osećao sam se paralisanim, pokušavajući da se povratim od
šoka. "Žao mi je. Nije trebalo da vas teram da pričate o tome."
"Da ne govorim o tome?" Suze su joj ostavljale tragove na
obrazima. "Neka mi Bog pomogne, ali ja sam to držala u sebi sve ove
godine. To je zaista mučenje. Moj suprug je bio direktor škole u
kojoj sam podučavala. Negde predveče, nastojnik ga je pozvao zbog
vodovodne cevi koja je eksplodirala. Moj suprug je požurio do škole
da bi video kolika je šteta načinjena. Spremila sam se za odlazak na
spavanje. Dečak... To pokvareno kopile i čudoviše..."
Bujica reči, koje su sigurno za gospođu Garner bile
najnepristojnije, me je šokirala.
"Ušao je u moju spavaću sobu dok sam skidala odeću, bacio me
na pod, i... Nisam mogla da verujem da je tako snažan. Delovao je
tako krhko, a opet me je nadvladao kao da je imao silu đavola. Stalno
me je zvao Junis, iako je vrlo dobro znao da se ja zovem Agnes.
Pokušala sam da se borim sa njim. Grebala sam ga. Šutirala. A onda
sam videla kako njegova pesnica ide ka meni. Dvaput. Triput. Skoro
sam se ugušila od krvi, ležeći tamo poluonesvešćena dok je on..."
Glas joj se prekidao. Izvadila je maramicu iz svoje haljine i
prinela je obrazima.

199

"Docnije..." Nekoliko suza joj je kapnulo sa brade. "Nakon što
sam se ispovraćala... I nakon što sam smogla snage da ustanem,
videla sam da su ormani bili otvoreni i shvatila da je on ukrao sve što
je imalo neke vrednosti, a što je mogao da strpa u džepove. Međutim,
to je poslednje o čemu sam razmišljala. Nekako sam se odvukla do
telefona kako bih pozvala policiju i hitnu pomoć, a onda sam
odjednom shvatila da to ne mogu da uradim. Razmišljala sam o
crkvenoj zajednici, i o gradu, i o srednjoj školi gde smo moj suprug i
ja radili, i zamislila sam kako svi pilje u mene. O da, sigurno, bi oni
saosećali sa mnom. Ali ih to ne bi sprečilo da kažu svima koje
poznaju šta se dogodilo Agnes Garner. To što bi saosećali, ne bi ih
zaustavilo da pilje u mene i ne bi ih sprečilo da ta reč stigne i do
učenika, koji bi piljili čak i više od svojih roditelja. Silovanje.
Silovanje."

"Stojeći pred telefonom, zavrtelo mi se u glavi. Sećam se da sam
govorila sebi da moram da pozovem pomoć jer sam svakog trenutka
mogla da padnem u nesvest. Ali, umesto toga, naterala sebe da odem
u kupatilo. Bila mi je potrebna sva snaga da uđem u kadu i operem se
od..." Još suza je poteklo niz njeno lice. "Onda sam se obukla. I tek
onda sam pozvala policiju. Nijedan lekar nije dobio priliku da me
pregleda, osim nagnječene usne i obraza pokrivenih modricama.
Svima sam rekla da sam ušla u spavaću sobu i pronašla ga dok je
krao novac i nakit. Nisam ja imala nešto puno nakita. Ja nisam takva
vrsta žene. Sve u svemu, uzeo je oko tri stotine dolara koji su se
mogli nadomestiti, ali jednostavna ogrlica koju mi je dala moja baka
ne može nikada biti zamenjena.

"Moj suprug je stigao kući odmah nakon policijskih kola.
Policija je tragala za dečakom, ali ga nikada nije našla. Možda je
spavao u šumi. Možda je stopirao i udaljio se od ove oblasti.
Sledećeg dana, prečasni Benedikt je stigao iz Broktona. Tada sam
čula da se dečak zove Lester Dant. Čula sam za požar u kome su
stradali njegovi roditelji. Ali nikada nisam rekla prečasnom
Benediktu ili prečasnom Henliju o tome šta se dogodilo u mojoj
spavaćoj sobi. Nikada nisam rekla svom suprugu. Nikada nikome

200