Dejvid Morel - Davno nestao

Sunce se podiglo još više, dok njegov odsjaj više nije bio na
prozorima. Iza njih nisam mogao primetiti nikakvo kretanje.
Prethodne večeri, nisam primetio nijednu drugu siluetu sem Pitove.
Da li je bilo bezbedno pretpostaviti da je on sam ? Policija ne bi
mogla da dođe do kuće na vreme, tj. pre nego što se on vrati. Zaboga,
ovo može biti moja jedina šansa... Puzio sam kroz rastinje ka
zadnjem delu kuće. I da je Piti osmatrao između stabala ispred kuće,
ne bi mogao da primeti moje približavanje od pozadi.

Puzeći kroz nisko granje došao sam do ivice čistine. Ponovo sam
proverio mogu li da primetim ikakvo kretanje iza čipkanih zavesa. A
onda sam izvukao svoj pištolj i požurio preko otvorenog prostora.
Vetar mi je duvao u lice. Stigao sam do grma jorgovana, upotrebio
ga kao zaklon, a onda se prebacio brzo ka zasadima vinove loze, koju
sam primetio kad sam poslednji put proučavao kuću. Jurnuo sam ka
zadnjem zidu i prilepio se uz njegove suncem ugrejane cigle.

Stepenice su vodile ka zadnjm vratima. Na vrhu stepenica
zabrinuto sam podigao glavu, kako bih provirio kroz prozor. Iza
zastora koji su delovali prijatno, mogao sam nejasno videti kuhinju,
sudove, lavabo, i šporet sa desne strane, a prolaz u obliku luka i
frižider sa leve. U sredini se nalazio mali sto. A samo jedna stolica je
nagoveštavala da Piti živi sam.

Odjednom sam počeo da se brinem da li Piti možda ima psa, pit
bula na primer, istreniranog da se ne pokazuje dok uljez ne uđe u
kuću, a da ga zatim rastrgne na komade. Imalo bi smisla da Piti
poseduje takvog psa, ali što sam više razmišljao o tome, više sam
sumnjao u to. Kuću sam osmatrao već više od dvanaest sati, a za to
vreme Piti nije nikakvog psa pustio da izađe iz kuće, kako bi se
olakšao. Istina, Piti je to mogao da uradi dok sam ja spavao. Ali zar
pas, ne bi osetio moj miris i napao me? I jedino ako je Piti bio super
pedantan u tome da čisti za svojim psom, zar ne bih morao da
primetim izmet kučeta na travnjaku? Osim toga pas koji bi se nalazio
zaključan u kući ograničavao bi Pitovu mogućnost da određeno
vreme bude odsutan. Hranu za Kejt i Džejsona mogao je da ostavi u
njihovom zatvoru. Ali bilo bi malo teže ostaviti dovoljno hrane za

251

velikog psa kako bi preživeo, za neki duži vremenski period, da i ne
govorim o haosu koji bi pas napravio u kući.

Ne, moja uverenost da Piti nije imao psa je rasla. Ali za slučaj da
ga ima, pripremio sam se da pucam u njega.

Proverio sam zadnja vrata. Naravno, bila su zaključana. Moraću
da slomim prozor, provučem ruku i otvorim bravu sa druge strane.
Pomerio sam se tako da mogu da gledam kroz prozor i vidim prostor
iznad brave. Mogao sam videti kvaku brave. A nakon što slomim
prozor, sve što treba da uradim je da provučem ruku, okrenem ključ
u bravi, i...

Možda bi se takvim mislima bavio samo arhitekta ili neko iz
sveta građenvinarstva. To je bila brava sa mrtvim čvorom, vrsta
brave kakvu ja preporučujem. Sa spoljne strane, jedini način da se
uđe bio je da se upotrebi ključ. Ali s unutrašnje strane su postojala
dva načina na koja se brava mogla otvoriti, zavisno od toga kako je
bila postavljena. Ako ne bi bilo porozora kroz koji bi uljež mogao
ući, kvaka na bravi bila je zgodna i sugurna. Ali ako postoji i prozor,
sigurniji način da se postavi brava bio bi ako bi se postavila brava
koja se zaključava u odnosu na bravu sa ručicom. U tom slučaju, čak
i ako bi uljez slomio prozor i krenuo kroz njega, ne bi mogao da
otključa bravu osim ako ne bi imao ključ.

Prema tome, da li bi imalo smisla da Piti ima jaču bravu, a
slabije instalacije? Sigurno je gospođa Voren bila ta koja je postavila
brave. Ali, da li bi Piti, koji je imao svaki razlog da bude oprezan,
ignorisao bilo kakve mere opreznosti? Sumnjao sam.

I dok sam gunđao u vezi sa tim problemom, još nešto me je
zabrinjavalo. Vrata su bila tako postavljena da se otvaraju ka
sudovima sa desne strane umesto ka otvorenom prostoru sa leve
strane, što je za mene bio neodgovarajući izbor jer je sprečavao da se
vrata potpuno otvore, rizikujući da se sudovi polome ako bi se za
otvaranje vrata upotrebila sila.

Nervozan, drškom pištolja sam slomio prozor. Pištoljem sam
pažljivo povukao zavese ka sebi. A kad su već nalazile sa druge
strane prozora, trgnuo sam ih i skinuo dobijajući time čisti pregled

252

kuhinje, ili barem delova koje sam mogao videti. Vratio sam se i
sišao stepenicama. Stojeći na vetru, pronašao sam suvu granu žbuna,
odlomio je i uklonio grančice. Tražio sam suvu granu, a ne sirovu
zato što mi je bilo potrebno da grana bude kruta. Ponovo sam se
popeo stepenicama i provirio kroz rupu u prozoru. Pazeći da ne
izložim svoju glavu ili ruke, gurnuo sam granu kroz polomljeni
prozor, i njom pritisnuo ručku brave, koja je više bila horizontalna
nego okrugla i zato sam mogao da je pomerim granom.

Otvarajući se, brava je zaškripala. S pištoljem u pripravnosti,
okrenuo sam kvaku na vratima, stao na trenutak, a zatim ih gurnuo
ka unutra.

Šokantan prasak učinio je da ustuknem kad se zupčasta rupa od
deset inča pojavila u otvorenim vratima. Uši su me bolele, kao da me
je neko tresnuo po njima. A nozdrve su mi se raširile od mirisa
baruta.

Duboko udišući vazduh kako bih se smirio, gurnuo sam glavu i
malo sam provirio kroz vrata. Sa leve strane sam video ostavu, gde
su šarke na dovratku ukazivale da su vrata bila skinuta. A u ostavi je
puška bila postavljena na radni sto. Jak čvor je bio privezan za oroz
puške. Čvor je išao oko kotura iza puške, a zatim do sledećeg kotura,
pa onda konačno iznad visine glave do metlane kukice na vrhu vrata
s unutrašnje strane. Čvrstina čvora je bila tako prilagođena da puška
opali samo ako bi se vrata otvorila u određenoj meri, omogućavajući
da uljez izađe na otvoreno pre nego što puška opali.

Masivna rupa u vratima naterala me je da se zapitam šta bi taj
prasak učinio mojoj utrobi. Iako mi je bila muka, upozorio sam sebe
da ne dozvolim da mi to odvuče pažnju. Još uvek nisam mogao da
budem siguran da Piti nema i psa.

Osećajući nespokojstvo, zaputio sam se ka jedinom ulazu u
kuhinju: luku sa leve strane. Zvonjava u ušima me je sprečavala da
išta drugo čujem. Nisam video nikakvo kretanje.

I tako sam zakoračio u kuću.

253

Glava 15.

Vetar je postajao jači. Kad sam zatvorio vrata, naleti vetra su
ušli kroz polomljeni prozor i otvor ispod njih. Bez obzira na to što
sam osećao hladnoću, kretao sam se polako. I kada sam prošao pored
stola u kuhinji, zbog svog arhitektonskog obrazovanja, ponovo sam
nešto primetio. Naime, prolaz u obliku luka sa leve strane
predstavljao je jedini ulaz u kuhinju. A to nije imalo smisla. Trebalo
je, takođe, da u pravoj liniji postoje i vrata, koja bi omogućila
jednostavan pristup ka stepenicama koje su vodile do drugog sprata.
Po tome kako su prostorije u prizemlju bile postavljene, onaj ko bi
silazio sa drugog sprata morao je da ide zaobilaznim putem iz
glavnog predvorja kroz prostorije na suprotnom kraju kuće, i da tek
onda napokon uđe u kuhinju. Gospođa Voren, sigurno ne bi tolerisala
nešto tako nepraktično. Zid koji se nalazio ispred, nije ničemu služio.
- Bilo bi jednostavno i logično napraviti vrata na tom mestu. Zašto
tako nije bilo učinjeno?

A možda su se u tom zidu nekada nalazila vrata, pomislio sam.
Napravio sam korak napred, i primetio neznatnu razliku između
poslednjeg sloja na tom zidu u poređenju sa slojem na zidu s moje
leve strane. Bela farba na zidu ispred mene bila je nešto svetlija od
bele boje s moje leve strane. A nanos je bio glatkiji. Neko je zatvorio
ta vrata, sprečavajući time pristup predvorju.

Da li je to Piti uradio? I zašto? Čak i za mladog čoveka,
zaobilazno ulaženje u kuhinju bi predstavljalo glupost. Zašto je on
hteo da to tako izgleda?

Jedini odgovor koji mi se nametao bio je da je Piti zazidao ta
vrata zato što je time hteo da natera neželjenog posetioca da ide kroz
kuću dužim putem. Sigurno je postavio i druge zamke.

Naravno. Kuhinja nije imala vrata koja bi vodila ka podrumu.
Ulaz u podrum se sigurno nalazi u prednjem holu. Ali da bi stigao do
njega, neželjeni posetilac bi morao da prođe kroz dosta drugih
prostorija.

254

Dok je vetar urlao, gledao sam kroz luk ka sobi sa svoje leve
strane. Primetio sam metlu pored frižidera i njome zamahnuo u
prostoru ispod luka, pomerajući je goredole i s jedne na drugu stranu,
proveravajući da li su možda tu slučajno postavljeni neki uredaji koji
reaguju na pokret (elektronski zraci, na primer), a koji bi bili
povezani sa oružjem.

Ništa se nije dogodilo.
Pritisnuo sam drškom metle tepih koji je vodio do lučnog hola.
Pod je bio čvrst. Ušao sam u trpezariju, osmotrio dugačak sto,
stolice, i ormarić za posuđe, a pošto nisam primetio nikakvu vldljivu
klopku, krenuo sam ka lučnotn holu. Tamo sam mogao videti
starinske tapacirane stolice i sofu u prostoriji koju je gospođa Voren
verovatno nazivala gostinskom sobom.
Proverio sam drugi kraj tepiha i zakoračio napred ka sobi.
Krak! začuo se zvuk, i pod se otvorio ispod mene. Stomak kao
da mi je jurnuo ka srcu. Padajući, poleteo sam napred, i tresnuo
grudima o ivicu tih vrata koja su predstavljala klopku. I dok su pištolj
i metla leteli iz mojih ruku, uhvatio sam se za drveni pod.
Ali ruke su mi se klizale. Uhvatio sam se prstima za ivicu i
ljuljao se. Sav izbezumljen, gledao sam ka delu podruma koji je bio
zatvoren. Kroz platformu od drveta koja se nalazila ispod mene,
virile su oštrice noževa, u svim pravcima, postavljene na razdaljini
od četiri inča, tako da ne bi bilo moguće pasti među njih a ne
povrediti se. Jedan deo tepiha se zakačio za pod, i zato sam ostao da
visim, umesto da sam pao na njih i bio izboden. A u slučaju da nisam
odmah poginuo, iskrvario bih na smrt.
Ruke su me bolele dok sam se naprezao da se podignem. Ali,
proverio sam pod, mislio sam. Kako sam zaboga bio prevaren?
Vrata-klopka mora da su bila tako podešena da se otvore samo
ako bi bila pritisnuta određenom težinom. Piti mora da ih je
preskakao kada bi prolazio kroz lučni prolaz. Još jače sam se trudio
da se podignem, i uspeo da oslonim laktove na ivicu tih vrata koja su
predstavljala zamku. I onda sam polako ispuzao na pod gostinske

255

sobe. Duboko sam disao, ležeći na leđima na podu. Pokušavajući da
se smirim, osluškivao sam vetar.

Piti se može vratiti svakog trenutka, pomislio sam. Posegnuo
sam za pištoljem i metlom, koji su mi ispali iz ruku kad sam pao. Ali
istog trenutka, postao sam oprezan. Pokušavajući da smirim svoje
prebrzo disanje, osmotrio sam stari nameštaj, tavanicu i ćoškove.

Izgledalo je da niotkuda ne preti opasnost. Kroz prednje prozore,
proučavao sam stazu koja je vodila u proređenu šumu. Pitov kamion
se još uvek nije nazirao. Nastavi da se krećeš! rekao sam sebi. Držeći
se uglova sobe, gurnuo sam stolicu ispred sebe, bojeći se još nekih
zamki.

Desno od prednjih prozora, lučni hodnik je vodio do hola.
Stepenice su išle naviše. A na postolju iza prednjih vrata, bila je
postavljena još jedna dvocevka. Kao i ranije, konop je bio privezan
za oroz. A onda je vodio nazad, obmotan kroz dva kotura i bio je
povezan sa kukicom na vrhu vrata. Kad bi vrata bila otvorena, a neko
zakoračio kroz njih, dvocevka bi presekla neželjenog posetioca na
pola. Pitu ne bi bilo teško da poveže konop sa kukicom kad bi
zatvorio vrata za sobom ili da ga otkači kada se vrati i otvori vrata
dovoljno da provuče ruku. Međutim, za svakog drugog ko bi ušao ne
sumnjajući, smrt bi bila trenutna.

Da li sam otkrio sve klopke? Naprežući oči, proučavao sam
hodnik. Fiksirao sam svoj pogled na vrata ispod stepenica. Bio sam
siguran da bi me to vodilo dole ka podrumu. Kejt i Džejson su bili
samo nekoliko stotina stopa dalje.

Na podu nije bilo tepiha. Pod je izgledao postojano. Pa ipak,
ostao sam na ivici hodnika, i pomerao se pedalj po pedalj. Kada sam
stigao do vrata ispod stepenica, proverio sam prekidač. Okretao se
slobodno u mojoj ruci. Ali ipak, iza nje se mogla nalaziti druga
zamka. Tako da sam izvukao baterijsku lampu iz svog pojasa, polako
otvorio vrata za jedan inč, i proverio svetlom baterijske lampe
goredole, tražeći konop.

Prostor iza nje bio je potpuno taman. Polako otvarajući vrata još
nekoliko inča više, namirisao sam nešto gorko, poput kamfora.

256

Loptice protiv moljaca.
Otvorio sam vrata još više, usmerio baterijsku lampu, i video
okačene kapute i haljine. To je bio ormar. Ne! Gnevan, upotrebio
sam drugi kraj metle kako bih njime proverio između odeće. Lupkao
sam drškom metle po podu. Po zidovima. Niotkuda nije dopirao
šuplji zvuk. Gde je, zaboga, bio ulaz u podrum?
Požuri! Mislio sam. Setio sam se prethodne noći kada sam
posmatrao Pitovu siluetu kroz prozor. Kuvao je. A onda je njegova
silueta nestala. Pretpostavio sam da je jeo u delu kuhinje koji nisam
mogao videti sa mesta gde sam bio.
Ali šta ako je odneo hranu Kejt i Džejsonu?
U kuhinji? Kako? Tamo nije bilo vrata koja bi vodila u podrum.
Pogodila me je šokantna spoznaja. Pokušavajući da ne dopustim
svojoj užurbanosti da me učini nepažljivim, vratio sam se putem
kojim sam došao. Zaustavio sam se samo jednom: da pogledam kroz
prednje prozore i žbunje na koje se sa prozora slivala voda, kako bih
proverio da li se Pitov kamion vraća. A onda sam prekoračio
otvorenu zamku između gostinske sobe i sobe za ručavanje, žureći u
kuhinju.
Špajz. Kuckao sam po zidovima iza konzervi na policama.
Zvučali su čvrsto. Pogledao sam dole ka podu, i shvativši kako je Piti
čitavu stvar osmislio, sklonio sam radnu površinu za koju je puška
bila pričvršćena. Skidajući konop, otkrio sam trag koji je vodio do
drugih vrata-zamki. Ona su imala zvono. Podigao sam ih i gledao
nadole ka drvenim stepenicama koje su vodile u tamu.

257

Glava 16.

"Kejt! Džejsone!"
Eho njihovih imena se vratio do mene.
Niko mi nije odgovorio.
Prikačio sam tu zamku u obliku vrata tako da se naslanjala na
police iza nje. Radnu površinu sam tako namestio da ako bi vrata
koja su bila postavljena kao zamka slučajno pala, morala bi se
zaustaviti pre nego što bi tresnula sasvim i verovatno se zaključala.A
onda sam usmerivši baterijsku lampu ka tami, video prekidač na
stubu oko pet koraka niže, i proveravajući, pažljivo se spuštao kako
bih upalio svetla u podrumu.
Ne, upozorio sam sebe. Piti nije osoba koja bi postavila zamku
na podu u prizemlju, a da, takođe, nešto ne napravi i u podrumu.
Stigao sam ovako daleko zato što sam sebe stavio na njegovo mesto.
Mislio sam poput njega. Šta bi Piti uradio da zaštiti podrum?
Drška metle je i dalje bila u mojoj ruci. Udario sam njom o pod,
pritisnuo prekidač...
I zateturao se unazad od električnog mlaza koji je iskočio iz
prekidača, učinivši da štap pocrni. Blesak je bio zaslepljujući, a sila
tako jaka da je izbila štap iz moje ruke. Osetio sam bockanje u dlanu
od dodira struje.
Dim se podizao iz lažnog prekidača. Osećajući miris izgorelih
žica, ponovo sam uperio baterijsku lampu i polako se spustio još
nekoliko koraka. Proveravao sam mogu li svojom težinom da stanem
na svaki pojedini stepenik, održavajući sve vreme jednu nogu na
prethodnoj stepenici za slučaj da se onaj na koji stajem odlomi. Što
sam niže silazio, manje se čuo vetar. Baterijskom lampom sam
osvetljavao podrum, i video radni sto, alate na zidu iznad njega,
police sa zalihama, mašinu za pranje veša, mašinu za sušenje veša,
uljanu lampu, lavabo vešernice i bojler. Prozor iznad lavaboa u
vešernici bio je širom otvoren. A zidovi i pod su bili od starog

258

betona. Sa tavanice su se mogle videti, izložene pogledu cevi, žice, i
grede. Sve je mirisalo na vlagu.

Spustio sam se niže i primetio prekidač na drugom stubu, ovog
puta na dnu stuba. Kako bih ga proverio, podigao sam dršku metle sa
mesta gde je pala. Još jednom sam pritisnuo prekidač drškom, a ovog
puta prekidač je bio pravi. Svetlo je zasjalo sa tavanice podruma:
zamagljena svetla - od sijalica od šezdeset vati - ali sam ipak treptao
od njih.

"Kejt! Džejsone!"
Ponovo se čuo eho mojih povika.
I ponovo mi nikakvi prigušeni glasovi nisu odgovorili.
Orijentisao sam se. Zid koji je gledao u prostor iza kuće bio je sa
moje leve strane. Tamo se nisu nalazila vrata, već samo nešto poput
visoke police na kojoj su se nalazile tegle zaliha breskvi i krušaka.
Proučavao sam je iz različitih uglova, gledajući da li postoji još neka
zamka. Kako bih sebe zaštitio napravio sam korak ulevo i proveravao
drškom metle.
Police su se pomerile u stranu.
Provirio sam iza njih, gledajući u prostor koji se otvorio. Tunel
je bio oko petnaest stopa dug. Beton u njemu bio je gladak i izgledao
je novo. Piti je imitirao sklop elemenata koji je Orval Dant koristio, s
tom razlikom što je umesto drvene tavanice Piti odabrao beton.
Na kraju tunela nalazila su se metalna vrata. Imala su katanac,
ali ne i prekidač koji je trebalo okrenuti. Umesto toga, imala su
prorez za ključ, i uopšte nisam sumnjao da su vrata bila zaključana.
Hteo sam da jurnem do njih. ali sam oklevao. Zašto je Piti učinio
taj dodatni napor da napravi tunel umesto da stavi ćeliju direktno
pored kuće? Ova druga konstrukcija bila bi brža i jednostavnija. Da li
je Piti jednostavno imitirao sklop elemenata koji je Orval koristio? Ili
je tunel imao neku dodatnu zamku?
Proučavao sam goli pod, zidove i tavanicu i niotkuda nisam
video neku pretnju. I taman sam se spremao da ponovo pozovem
Kejt i Džejsona, kad sam iznenada razumeo svrhu tunela. Ako bi se

259

stranac spustio do podruma, Kejt i Džejson bi i dalje bili previše
daleko da ga čuju ili da njih neko čuje.

Ali kako da otvorim ta vrata? Primetivši da su se šarke vrata
nalazile okrenute ka tunelu, okrenuo sam se nadesno ka klupi za rad.
Zgrabio sam čekić i dleto...

I zaustavio se, jer me je jedan zvuk paralisao.
Nešto je kapalo. U tišini podruma, i najmanja buka je izgledala
uveličano. Koncentrisao sam se na kadu za veš, ali su slavine iznad
nje bile čvrsto zatvorene. Iz njih nije curila ni kap vode.
Kap. Okrenuo sam se, pokušavajući da odredim odakle je zvuk
dopirao. Kap. Kap. Postojano. Uporno.
Moja pažnja se usmerila na prostor ispod stepenica. I na slavinu
koja je izlazila iz zida. Kap. Kap. A onda sam osetio miris. Kap.
Benzin. Kapao je. Benzin je izlazio iz slavine, šireći se preko
betonskog poda. Taj tok mora da se aktivirao kad sam pritisnuo lažni
prekidač na stepenicama. Pitova poslednja klopka. I kad bi sve ostale
klopke zakazale, u trenutku kad bi se izlilo na pod, detonator bi ga
zapalio. Kuća i neželjeni posetilac, dokazi protiv Pita to bi sve bilo
zbrisano.
Zgrabivši čekić i dleto, pojurio sam u tunel. Moji pomahnitali
pokreti su pravili eho dok sam isprobavao bravu i potvrdio svoju
pretpostavku da je morala biti zaključana. Držao sam dleto ispod
glave eksera u šarci vrata i udarao čekićem, izbijajući ga. Ekser je
zakloparao na podu. Uradio sam isto sa dva preostala eksera i gurao
svom snagom šarke, naprežući se da oslobodim vrata.
"Kejt, ovde sam!" lupao sam po vratima. "Džejsone, tata je
ovde! Izvući ću vas!"
Ali oni nisu lupali sa druge strane vrata. I nisam kao odgovor
čuo nikakve prigušene povike.
Vrata se nisu pomerala. Gledao sam u mehanizam brave,
ponadavši se da mogu da odvrnem ploču i rastavim bravu, ali Piti je
zavario glave zavrtnja.
Upotrebio sam dleto i čekić da bih njime udarao po betonu pored
brave. Opiljci su leteli. Ruke su me bolele dok sam udarao još jače.

260

Otpadali su veći delovi. Brinuo sam se da ne napravim varnicu koja
bi mogla da izazove plamen, ali nisam imao izbora.

Morao sam da uradim nešto, bilo šta, pre nego što kuća
eksplodira. Nadao sam se da ću uspeti da razvalim katanac, ali
umesto toga stigao sam do debelog metalnog prstena za koji je bio
prikačen klin. Koliko sam mogao da procenim, metalni prsten je
vodio nekoliko stopa u dubinu zida. Trebao bi mi ceo dan da uspem
da izbijem tako puno betona.

Otrčao sam nazad do radnog stola i osmotrio alate iznad njega,
tražeći neku šipku. Nisam je našao. Dok sam tražio sekiru kojom bih
mogao da pokušam da se probijem kroz vrata pokrivena metalom,
video sam samo lopatu i motiku. Sekire nije bilo.

Miris benzina se pojačao. Primetio sam parče cevi na podu, tri
stope dugu, koja je verovatno preostala nakon pravljenja klopke.
Ignorisao sam je, ponovo sam pogledao ka alatima iznad radnog
stola, zatim ponovo ka cevi, i zgrabio je. Gušeći se od isparenja,
potrčao sam duž tunela. Dletom i čekićem sam udarao po betonu
pored srednje šarke. Opiljci su ponovo poleteli. Mišići su mi se
zatezali. Ignorišući bol, udarao sam čekićem još žešće po dletu.
Promašio sam metu i tresnuo svoju pesnicu, zajaukao sam, potom
sam ignorisao krv koja je curila iz zgloba moje šake, i još jače udarao
dletom. I kad sam napravio rupu, ispustio sam čekić i dleto, gurnuo
cev i njom udarao, svom svojom težinom. Preznojavajući se,
nastavio sam da neumorno udaram tom cevi. Iznenada su se vrata
pomerila. Učinio sam još veći napor. Prolaz se proširio. Sapleo sam
se, i skoro pao dok su se vrata sa treskom otvarala, ostavljajući mi
dovoljno prostora da se kroz njega provučem.

261

Glava 17.

Molim te, Bože, daj da budu živi, molio sam se.
Teturajući se upao sam u sobu veličine garaže. Žena i dečak su
čučali, trudeći se da se udalje od mene. Svako od njih je imao pet
stopa dugačak lanac koji je vodio od okova na zglobovima ruke do
metalnog prstena prikačenog za zid.
"Kejt! Džejsone!"
Izgledali su ošamućeno. Zenice su im bile neprirodno velike,
tako da je njihova zatamnjenost potisnula beli krug oko zenica.
Mogao sam da se setim samo jedne stvari koja je mogla da učini tako
nešto. Gejder mi je rekao da je jedan od bezbrojnih zločina Lestera
Danta bilo i trgovanje narkoticima. Pogledao sam nadole da bih
video u šta sam udario kada sam provalio u prostoriju. Prazna
konzerva. Prazne tube i upotrebljeni špriceve su se otkotrljali iz nje.
Ti kučkin sine, drogirao si ih! vrištao sam u sebi.
Kejt i Džejson su nastavili da čuče. Nosili su vrstu odeće koja
me je podsećala na odlaske u crkvu. Kejt je imala tamne cipele,
skromnu plavu haljinu dugu do kolena, i odgovarajuću traku u kosi.
Džejson je nosio crne cipele "oksford", crne farmerke, i belu košulju
prikopčanu leptir mašnom. Kosa im je bila previše pedantno
očešljana, delujući pomalo neprirodno, kao kada to uradi neko drugi.
Lica su im bila bleda, sa kolutovima ispod očiju. Kejt je imala ruž na
usnama, koji se razmazao.
Jedini nameštaj u prostoriji bio je krevet na kome su ležali dok
ih buka koju sam ja napravio, provaljujući u sobu, nije užasnula.
"Kejt, to sam ja! Bred!"
Oni su se zgrčili, očajnički želeći da se udalje od mene.
"Džejsone, to sam ja, tvoj tata!"
Ječeći, dečak se povukao unazad koliko god mu je to lanac
dozvoljavao.

262

Nikada me nisu videli sa bradom. A narkotici su tako zamaglili
njihove umove, da me nisu prepoznavali. Oni su samo osećali da me
je moje nasilno ulaženje učinilo pretnjom za njih.

"Slušajte me! Bezbedni ste!"
Vratio sam se do tunela po čekić i dleto. Kada sam pojurio ka
Kejt i Džejsonu, oni su pritisli ruke preko svojih glava, kako bi se
zaštitili.
"Ne morate se više bojati!"
Zvuk njihovih jecaja je bio prekidan udaracima čekića po dletu
dok sam mahnito udarao pored jednog od metalnih prstenova
ukopanih u zid, onaj za koji je bio vezan Džejson. Beton je leteo.
Benzinska isparenja još uvek nisu dospela do komore. U tom
trenutku, nisam se brinuo zbog opasnosti od varnica dok sam udarao
jače prsten i beton oko njega. Više nisu cvileli, već su i Kejt i
Džejson od užasa zanemeli. Iznenada je prsten kojim je Džejson bio
prikačen tupo lupio po madracu.
Upravio sam dleto u pravcu okova koji je držao Kejt. Kad sam
udario beton iznad njene glave, drhtala je. Podsetila me je na kuče
koje je tako često bilo zastrašivano, da bi se skupilo i na najmanji
znak pojavljivanja svog vlasnika.
Moj Bože, to je ono što ona misli, shvatio sam. Zamislio sam
izmaglicu od narkotika kroz koju me ona i Džejson sigurno vide. Na
mojoj pojavi je brada bila najizrazitija. A Pitova brada predstavljala
je karakteristiku koju su oni najviše zapažali u kovitlacu njihove
polusvesnosti. Dragi Isuse, oni su mislili da sam ja Piti.
Gnevan, shvatio sam šta se desilo. Piti je pokušao da ih
prilagodi, da učini da ga Kejt zove Bred, a Džejson tata - i što je još
važnije, da učini da oni u to i veruju. Drogirao ih je, dok oni više nisu
znali ko su. Dan za danom, nastavljao je sa istom rutinom, odlučan u
tome da slomi njihovu volju i otpor, i da ih oblikuje u poslušnu
suprugu i sina koji će ga obožavati, baš kao u njegovim fantazijama.
Njemu su bile potrebne lutke koje će se ponašati u skladu sa
njegovim obmanama.
"To sam ja! To sam stvarno ja!" Udario sam dletom po zidu.

263

"Ja sam Bred!"
Oči su im se raširile u još većem užasu.
"Džejsone, ja nisam on! Ja sam stvarno tvoj otac!"
Nisam imao vremena da im objašnjavam. Morao sam da ih
izvučem pre nego što bi se gorivo raširilo i kuća eksplodirala.
Poslednjim pomahnitalim udarcem, izbio sam prsten koji je Kejt
držao prikačenom za zid.
Ona i Džejson su bili previše uplašeni da bi se pomerili.
Zgrabio sam njihove lance i vukao ih ka prolazu u vratima.
Gurnuo sam ih u tunel i upotrebio njihove lance da ih, jedno po jedno
poguram kroz taj procep. Istog trenutka, osetio sam blagu
vrtoglavicu, i shvatio da su isparenja počela da me guše. Dok sam
vukao Kejt i Džejsona duž tunela, ponovo su me podsetili na kučiće
koji odbijaju da idu sa svojim gospodarem. Stigao sam do podruma, i
video talas dima kako izlazi iz lažnog prekidača za svetlo od kog sam
skoro dobio električni udar. Detonator. Kad njega bude obuzeo
plamen, kuća će eksplodirati.
Dnevno svetlo je ulazilo kroz otvorena vrata zamke.
"Skoro ste slobodni, Kejt! Džejsone, uskoro ćete biti daleko
odavde!"
Ali, kad smo počeli da se penjemo stepenicama, Džejson se
uplašio i trgnuo unazad. Zavrištao je. Iznad nas, videli smo senku
koja nam je ušla u vidokrug, blokirajući deo svetla. A onda ga
zaklonila u potpunosti, kada je Piti sa treskom zatvorio vrata zamke.

264

Glava 18.

Dim se još gušće izvijao iz lažnog prekidača za svetlo. Kašljao
sam, ali nisam uspevao da pročistim pluća. Tutnjava iznad vrata koja
su zatvarala klopku me je upozoravala da je Piti preko njih navukao
tešku klupu. Izvukao sam pištolj i pucao u pravcu buke.I tek kad su
se četiri rupe od hitaca pojavile na vratima koja su činila klopku,
zaprepašćeno sam shvatio da bi vatreni hici iz mog pištolja mogli
izazvati eksploziju isparenja.

Uši su mi zvonile od hitaca. Benzin je sada već pokrivao veći
deo poda. Mahnito sam gledao okolo tražeći način da izađemo
odatle. Iznad lavaboa vešernice, prozor zatvoren daskama privukao je
moju pažnju. Otrčao sam nazad po čekić, zatim pojurio napred ka
lavabou i počeo da izbijam daske sa prozora.

To je bila vrsta prozora koja je morala da se gurne naviše,
postavi ugaono i drži u mestu samo ako se prikači za tavanicu. Kad
sam ga otvorio, čuo sam vetar koji je, od mog ulaska u kuću postao
još jači. Osećajući jake nalete vetra kako me udaraju po licu, podigao
sam Džejsona. Borio se dok sam ga gurao kroz btvor. Podigao sam
Kejt, šokiran time koliko je bila laka. Pogled na spoljni svet, na
slobodu, uneo je u nju malo života. S još većom energijom, uspuzala
se kroz otvoreni prozor, očajnički želeći da pobegne od mene.

Bojao sam se da bi svakog trenutka, eksplozija mogla da me
raznese u delove. Popeo sam se na lavabo, i baš kad sam uspeo da se
grudnim košem pfovučem kroz otvor, lavabo se odlomio od zida,
slomivši se od moje težine. Uspeo sam da zgrabim granu žbuna i
zaljuljao sam se. Ali, grana se savila i počeo sam da klizim unazad.

Nastavio bih da se klizam ka podrumu, da se nisam podupro
laktovima o obe strane prozora, i zaustavio se. Betonski zid ispod
mene iscepao mi je farmerke, kad sam se kolenom odgurnuo od
njega, boreći se da se izvijem naviše. I pored vetra koji mi je duvao u
lice i dima koji je izlazio kroz prozor, pored mene, mogao sam osetiti
miris benzina.

265

Zgrabio sam drugu granu i hvatajući se za nju rukama, uspeo da
se izvučem kroz otvor. Ali kopča na mom pojasu s pištoljem se
zakačila za prozorski sims. Pokušao sam da podignem svoje bokove,
kako bih izvukao kopču preko prozorskog simsa. Mogao sam da
čujem kako struže po betonu. Uvukao sam stomak, podigao svoje
bokove koliko god sam više mogao, i osetio kad je kopča kliznula
oslobađajući se, a onda sam se povukao još jače napred, izvlačeći se
kroz otvor, inč po inč. Prvo su moji bokovi prošli kroz taj otvor, a
zatim i butine. Čim sam mogao da se oslonim na svoje ruke i kolena,
podigao sam se.

Adrenalin mi je goreo u mišićima dok sam se udaljavao od
grmlja, bočno od kuće. Video sam Pitov kamion, koji, zbog daski
postavljenih preko prozora nisam čuo kad se vratio do kuće. Nisam
video Kejt i Džejsona, ali sam bio siguran da su, čak i ošamućeni,
shvatali da bi trebalo da beže u suprotnom pravcu od kamiona.
Zanosio sam se, planirajući da krenem za njima ka zadnjem delu
kuće, kako ćemo preći preko čistine i stići do šume koja je
predstavljala zaklon...

I našao sam se na deset stopa od Pita, koji je uperio pušku u moj
grudni koš.

Tresao sam se od gneva.
Nisam mogao da izvučem svoj pištolj i da pucam pre nego što
on povuče obarač. Čak i ako bih ga pogodio, moj devetomilimetarski
hitac ga možda ne bi usmrtio, dok je on, sa puškom na deset stopa od
mene, sigurno mogao da raznese moj grudni koš.
"Stani, Piti!" Pošto sam nosio bradu, nisam bio siguran da me je
prepoznao. "To sam ja! Bred!"
Čak i pre ńego što sam povikao, skupio je oči. Bio je zapanjen.
Naprežući se da vidi lice iza moje brade, shvatio je ko sam. Vetar je
duvao tako jako da sam jedva mogao da ga čujem kako mrmlja,
"Bred."
"Slušaj me! Da li su ti rekli ko je bio Lester?" Povikao sam,
čineći jedinu stvar koje sam se mogao setiti kako bih odvratio

266

njegovu pažnju, kako ne bi pucao. "Da li znaš zašto su te
kidnapovali?"

"Lester", promrmljao je.
"Da li su ti rekli da je Lester bio jedino dete Orvala i Junis?"
Dim je kuljao kroz podrumski prozor.
Pomerajući se dalje od dima, morao sam da nastavim da
odvraćam njegovu pažnju. "Da li su ti rekli da je on umro i da su oni
poludeli od tuge?"
Kuća će uskoro eksplodirati.
"Oni su već izgubili troje dece jer su bili rođeni mrtvi!" Govorio
sam povišenlm tonom, povlačeći se ka stablima. "Ostali Dantovi su
već bili mrtvi! Junis više nije mogla da zatrudni. Lester je bio njihova
jedina šansa za produženje porodičnog stabla."
Piti je gledao kroz nišan puške. "Lester."
Dok se dim podizao, pomerio sam se bliže drveću. "Očajnički su
želeli da ga zamene. Ali to nisu mogli da urade u Broktonu. On je bio
preblizu njihove kuće. Neko ih je mogao prepoznati."
Piti je išao u korak sa mnom, s puškom uperenom u moj grudni
koš.
"I tako su izašli na Međudržavni put, vozeći se od jednog grada
do drugog. Čekali su da ih Bog uputi, da stavi dečaka istih godina
pred njih. Pokušavali su od grada do grada. Prešli su iz Indijane u
Ohajo. Prošli su Kolambas. Došli su do Vudforda." Govorio sam
brže, intenzivnije. "Nikada nećemo saznati zbog čega su sišli sa
Međudržavnog puta i odabrali naš grad. Nešto mora da im se učinilo
kao znak od Boga. I dok su se vozili u ovom i u onom pravcu,
skrenuli su za ugao, i videli tebe, samog samcijatog, kako voziš
bicikl duž ulice koja je bila pusta."
"Možeš li nam reći kako da stignemo do međudržavnog puta?"
Piti je to izgovorio sa takvom gorčinom. "Da li veruješ u Boga?
Da li veruješ u kraj sveta?"
Dim se pojačavao. Skoro sam mogao da ga okusim dok sam se
približavao drveću.

267

On se pomerao zajedno sa mnom dok mu je prst na obaraču
delovao još zategnutije.

"Zgrabili su te, stavili u tu podzemnu sobu, rekli ti da se zoveš
Lester, i kažnjavali te ako se nisi ponašao kao njihov sin."

"Lester."
Učinilo mi se da sam video plamenove ispod dima na prozoru
podruma.
"'Jer je ovaj moj sin bio mrtav i oživeo je, bio je izgubljen, ali je
nađen.' Jevanđelje po Luki 15, 24", rekao je Piti.
"Kada si mi rekao da su te zlostavljali, ja sam mislio da ti
govoriš u seksualnom smislu."
Napravio sam još jedan korak.
A i Piti, takođe.
Vetar je jače duvao.
"Ali ti nisi mislio seksualno. Mislio si da su te zlostavljali tvoj
um. Tvoju dušu. Oni su toliko želeli da ti budeš Lester da su te tukli i
izgladnjivali; ponašali su se prema tebi kao prema životinji dok nisi
više znao ko si. I sve to je bilo toliko strašno da si na kraju bio
spreman da budeš ko god da su oni želeli da budeš, samo da te ne bi
povređivali, samo da bi odnosili tvoje telesne izlučevine i dali ti da
nešto pojedeš."
"Podučavali su me iz Svetog pisma", rekao je Piti. "'I istina će
vas osloboditi.' Jevanđelje po Jovanu, 8, 32."
"Istina je da ti možeš biti slobodan. Pomoći ću ti, Piti! Nije
prekasno! Jednom kad policija shvati zašto si uradio to što si uradio, i
oni će, takođe, želeti da ti se pruži pomoć. Obećavam ti, život može
biti bolji. Nemoj da dozvoliš da te Orval i Junis ponovo unište.
Prestani da budeš ono šta su oni od tebe napravili, Piti."
"Nemoj me zvati Piti!"
Glas mi se prelomio. "Ne mogu ti reći koliko mi je žao. Znam da
se tvoj život promenio zbog mene i da bi sve bilo drugačije da te
nisam poslao kući sa bejzbol utakmice! Ali, zaboga, bili smo samo
deca. Kako sam ja mogao znati da će te Dantovi zgrabiti? Niko nije
mogao to da zna. Ti si bio samo moj mali brat koji se lepio uz mene.

268

Nisam hteo da se sve to dogodi, Piti." Suze su mi tekle niz lice. "Nije
bilo noći, otkad si nestao, a da nisam preklinjao Boga da te vrati
čitavog, i da nisam molio za drugu šansu... Dozvoli mi da ti sve
nadoknadim, Piti. Molim te, dozvoli mi da pokušam da ti pružim
život koji su Orval i Junis od tebe oteli."

"Prestani da me zoveš Piti!"
"U pravu si. Kada si došao u moju kuću, rekao si mi da te zovem
Piter, ali ja nisam. A nismo više deca. Ti si Piter."
"Ne! Ne zovi me ni tako!"
Gledajući u obarač na pušci, napravio sam pomirljiv gest. "U
redu. Kako god ti hoćeš, Lester."
"Ja nisam Lester."
"Onda ne razumem. Ko si onda?"
"Bred."
Snaga tame koja je izbijala iz njegovih očiju je jasno govorila u
kojoj meri je on to ozbiljno mislio. Ja sam uništio njegov život. Sada
je on ukrao moj. Otimajući moju suprugu i sina, on je ubedio samog
sebe da je time prisvojio i moj identitet. U njegovoj svesti, on jeste
bio Bred. I kada sam u potpunosti shvatio dubine njegovog ludila,
osetio sam slabost u nogama. "Toliko mi je žao. Neka ti je Bog na
pomoći", promrmljao sam.
"Ne." Negov ton nije ostavljao nikakvu sumnju da se spremao
da povuče oroz. "Neka je Bog tebi na pomoći."

269

Glava 19.

Prasak me je bacio u žbunje. Ali to nije bio prasak iz puške, već
eksplozija koja je dopirala iz kuće. I kad je zgrada eksplodirala, udar
me je oborio s nogu i gurnuo u rastinje. Delovi kuće su leteli, lomeći
grane drveća, rasturajući lišće.

Kao kroz maglu, pribrao sam se dovoljno da osetim miris dima i
čujem pucketanje plamenova. U bolu, polako sam seo. Vrtelo mi se u
glavi, a osećao sam i mučninu u stomaku. Zvonjava u ušima bila je
nepodnošljiva.

Snaga eksplozije bacila me je u jamu. I to je bio jedini razlog što
sam izbegao šrapnele od eksplozije. Grudve koje su se dimile, kao i
delovi građevine koji su još uvek goreli, ležali su oko mene. Grmlje
je gorelo. A vetar je širio plamenove od stabla do stabla.

Kašljući od dima, teturajući se, ustao sam. Gledao sam okolo,
tražeći Pita. Na mestu gde je bila kuća video se krater koji je goreo.
On se više nije nalazio na mestu gde je stajao do pre nekoliko
trenutaka. Mora da je i on, snagom eksplozije, bio odbačen u rastinje,
baš kao i ja.

Plamenovi su se širili. Kejt i Džejson. Moram da ih nađem. Dok
sam spotičući se ulazio dublje u šumu, molio sam se da su oni
nastavili da trče, i da su bili dovoljno daleko da ih vatra ne može
dosegnuti.

I da ih Piti ne bi stigao. Jer on bi uradio sve što je u njegovoj
moći da ih vrati.

Osim ako nije bio mrtav. Osim ako ga ekspolozija nije ubila.
A gde je onda njegovo telo? Nakon eksplozije sve je bilo
izloženo pogledu, što je značilo da bi onda trebalo da mogu da vidim
njegovo telo. Gde je on?
Vetar je ka meni nosio oblake dima, čineći da jače kašljem dok
sam se teturao između drveća. Dok sam bio u nesvesti, vatra se
rapidno širila, skačući s jednog na drugo stablo. Grmovi su buktali u
plamenu. Išao sam krivudavom linijom, pokušavajući da izbegnem

270

plamenove sa svoje desne strane, samo da bih otkrio da je drugi deo
šume iznenada goreo sa moje leve strane.

Hteo sam da povičem, "Kejt! Džjesone!" Ali u kući oni su me se
toliko uplašili, da sam sumnjao da bi mi odgovorili. Postigao bih
samo da se još više uspaniče. A i kad bi se desilo, što je bilo malo
verovatno, da odgovore na moje povike, Piti bi ih čuo i krenuo ka
njima.

Uz to, ako bih ja viknuo imena Kejt i Džejsona, Piti bi me čuo, i
znao bi gde sam.

Vatra je hučala svuda oko mene. Dim je obrazovao kovitlace,
nošen vetrom. Boreći se za dah, isteturao sam na čistinu. Ali vatra je
opet zahvatala stabla ispred mene.

Koliko daleko su Kejt i Džejson uspeli da odu? Setio sam se
potoka koji sam pratio ulazeći u šumu, Ako bih mogao da stignem do
njega, i ako bi Kejt i Džejson uspeli da stignu do njega, imali bismo
neke šanse.

Ali, stići do njega? Kako? Bio sam toliko ometen tom potrebom
da izbegnem vatru, da sam izgubio pravac. Isto je moglo da se
dogodi Kejt i Džejsonu. Možda i oni beže vrteći se u krug.

Tražio sam kompas u džepu svoje košulje. Trepćući od dima,
tražio sam severozpadni pravac, suprotno od jugoistočnog pravca
koji sam koristio da priđem kući. Vratio sam kompas nazad u svoju
košulju, izbegavši granu koja je gorela dok je padala ka meni, a onda
potrčao ka netaknutim stablima u pravcu severozapada.

Buka vatre bila je ispunjena jačim i slabijim pucketanjima
zavisno od toga kakve bi grane bile zahvaćene. Suve grane
eksplodirale su od toplote. Velik deo kore i drveta je odleteo sa stabla
sa moje desne strane, te sam se bacio na tlo, shvatajući da je ta
eksplozija dolazila iz Pitove puške.

Izvukao sam svoj pištolj, zaprepašćen time koliko mi se tresla
ruka. U Denveru me je instruktor upozorio da bez obzira na to koliko
da je neko dobar u vežbanju gađanja u metu, pojedinca ništa ne može
da pripremi dovoljno da kontroliše pištolj u situaciji ubij ili budi
ubijen. Kada čoveka obuzme strah, veštine nestaju.

271

Vatra se približavala. Nisam mogao da ostanem tu gde sam se
nalazio. Ali, ako se samo pomerim, Piti će ponovo pucati. Mislio sam
o svemu što su Kejt i Džejson propatili, i o svemu kroz šta sam ja
prošao da bih ih pronašao. Mislio sam o tome kako me je Piti ostavio
da umrem u planinama. Gnev je stezao moje mišiće. A ruka je
prestala da mi se trese.

Potrčao sam ka drugom stablu. Prasak iz puške je otcepio deo sa
njega. Istog trenutka učinio sam ono što je Piti najmanje očekivao,
povlačio sam se ka plamenovima, ka drvetu iza koga sam se krio.
Otprilike sam osećao odakle je mogao da puca, i to iz žbunja u koje
sam ispalio tri hica. Dim je bio svuda oko mene. Zadržao sam dah i
iskoristio dim kao zastor, trčeći ka tom žbunju i ljutito sasuvši u
njega još tri hica. Ali kada sam se probio kroz grmlje, nisam
pronašao telo, nego samo praznu puščanu čauru.

Sagnuo sam se ka tlu, promuklo dišući, i osmatrao rastinje ne
bih li primetio neko kretanje. Ali sve je bilo u pokretu pošto je
toplota plamenova pojačala snagu vetra. Prazna puščana čaura.
Koliko je puta Piti pucao na mene? Opazio sam dva pucnja. Koliko
hitaca je puška mogla da ima? U prodavnici oružja gde sam uzimao
časove, sećam se da sam čuo da većina pušaka ima četiri hica u
šaržeru, a jedan u cevi. Džep Pitove košulje nije bio ispupčen od
rezervnih puščanih metaka. I koliko sam ja znao, preostla su mu
samo još tri hica.

Leđa su me tako pekla, da sam morao da pojurim ka daljem
zaklonu. Držeći se uz zemlju, dosegao sam novo grmlje, iskoristio
prednost dima oko sebe, i potrčao ka sledećoj kladi drveta.

Blem! Vrh klade je odleteo u paramparčad. Parališući bol u
svom levom ramenu sam osetio kao ubode stršljena koji bi leteli
neverovatnom brzinom. Zateturao sam se unazad, pucajući dok sam
padao. Udario sam o tlo, nadajući se da su me pogodili delovi drvene
klade. Ali krv na mom ramenu me je upozorila da sam bio pogođen
metkom. A jedini razlog zbog kog mi nije potpuno razneo ruku bio je
u tome što je Piti pucao sa veće udaljenosti. Zbog zbrke od dima i
plamenova, promašio je cilj i samo me je okrznuo.

272

Rana je puslirala. Bilo mi je teško da pomerim tu ruku. Ali ne i
ostali deo tela. Toliko sam bio ispunjen strahom i adrenalinom, da
sam se otkotrljao ka palom drvetu, svestan da se nisam usudio da
ostanem tamo gde sam pao. Ponovo sam osetio vrelinu vatre iza
svojih leđa. Okružio me je dim nošen vetrom. Ali on sigurno isto
tako okružuje i Pita, pa on neće moći da me vidi.

Izvukao sam kompas iz svoje košulje i ponovo proverio. Trudeći
se da ne kašljem, kako Piti ne bi otkrio gde sam, kompasom sam
odredio severozapadni pravac, i krenuo sam napred kroz treperavu
sumaglicu koja se brzo kretala. Nisam mogao da vidim više od pet
stopa ispred sebe. Spreman da pucam istog trenutka kad primetim
preteću senku, probijao sam se dalje kroz šumu, često proveravajući
kompas.

Krv je kapala iz mog levog ramena. Osetio sam vrthoglavicu.
Vatra samo što me nije prestigla. A toplota me je gurala,
podstičući me da se krećem brže.
Tako sam bio obuzet osmatranjem dima koji je vetar pomerao,
ne bih li primetio Pita, da nisam obratio pažnju na tlo. Kosina ka
potoku je otprilike bila šest stopa duboka. Pao bih, da nije u tom času
izjurio jelen iz plamenova sa moje desne strane. Iznenadio sam se,
kada je on projurio pored mene lomeći grane, zatim pljuskajući kroz
vodu, skočio na suprotnu stranu.
Dopuzao sam do vode, osećajući hladan vazduh. Potok je bio
plitak. Prešao sam preko njega, nesvestan toga da su mi se čizme i
čarape natopile, i koncentrišući se na to gde bi Piti mogao da bude. S
moje desne strane, dalje niz potok, pomerala se senka usred dima.
Počeo sam da pucam, a onda zauzdao taj impuls, shvatajući da ta
senka može podjednako da pripada Kejt, kao i Pitu.
Nastavio sam da ciljam. Oči su mi suzile od dima, dok sam se
naprezao da vidim kroz nišan. Gledao sam u dim, čekajući da senka
postane prepoznatljivija.
Ali, senka je nestala. Ko god da je to bio, popeo se iz potoka, i
nastavio kroz šumu. Prateći je, s naporom sam se popeo uz potok, i

273

prošao kroz rastinje koje se dimilo, gledajući hoću li ponovo
primetiti senku.

Nastavio sam da razmišljam, Ako je to bila Kejt, zar ne bih
video i manju senku sa njom: Džejsona? Ne, ako je on s njene druge
strane.

Morao sam da budem siguran pre nego što povučem obarač.
Provlačeći se dalje kroz drveće, treptao sam zbog suza u očima
iritiranih dimom, i gledao sam ka šumi koja se nejasno videla sa
moje desne strane. Nešto se pomerilo. Za trenutak, mogao sam da
primetim Pitovu bradu. On je podigao svoju pušku. A ja sam
povukao oroz.

Iznenada sam bio skoro zaslepljen dok su jaki naleti vetra bacali
plamenove preko moje glave. Stabla i grmlje buknuli su u plamenu
ispred mene. Osećajući kako je eksplozija toplote oprljila moju kosu,
spoticao sam se unazad i ovog puta izgubio ravnotežu. I kad sam pao
na obalu potoka, sleteo sam pravo na svoje povređeno rame.
Naprezao sam se da ne jauknem, kotrljajući se niz kosinu ka vodi, a
onda se najzad bolno zaustavio.

Bila mi je potrebna sva snaga da ustanem. Ali, negde mi je ispao
kompas. I nisam mogao da ga pronađem. Ali, i ovako sada ne bih
imao neku korist od njega. S vatrom ispred i iza mene, i Pitom koji
se verovatno nalazio s moje desne strane, jedini siguran pravac je
išao nalevo, duž potoka. Nisam uopšte znao da li sam ga pogodio.
Ali, i ako nisam, i njemu je bilo potrebno da nađe zaklon u potoku, a
to bi značilo da se i on prikrada idući ka meni. Sve što je trebalo da
uradim je da nađem krivinu u potoku, sakrijem se, i napadnem ga iz
zasede.

Nisam mogao da se setim koliko puta sam pucao iz pištolja.
Pištolj je mogao da mi bude i skoro prazan. Pokušavajući da mi ruke
budu smirene, pritisnuo sam dugme sa strane pištolja, izvukao šaržer,
zgrabio rezervni od petnaest hitaca iz fišeklije na mom pojasu, i sa
treskom ga gurnuo u predviđeni prostor, spreman da ponovo pucam.

Sve mi je bilo sivo ispred očiju. Dok se dim zgušnjavao, borio
sam se za vazduh, shvatajući da je vatra usisala sav kiseonik.

274

Plamenovi vatre su se približavali. Bojeći se da se ne onesvestim,
išao sam duž potoka, pokušavajući da ostanem na obali, kako bih
izbegao da pravim buku u vodi. Ali i gubitak krvi je još doprineo
mojoj vrtoglavici. Nisam mogao potpuno da kontrolišem gde gazim
čizmama, jer bih njima ponekad pljusnuo po vodi, a ponekad se
okliznuo po blatu.

Vruć vazduh me je pekao u nozdrvama. Zašao sam za krivinu
potoka, dok me je njegov pad, s desna, štitio od plamena. Zašao sam
za sledeću krivdnu, a hladan vazduh me je pogodio u lice. Stigao sam
do dela potoka koji još uvek nije bio okružen vatrom. I prijatna
hladnoća mi se činila kao nešto najluksuznije što sam ikada osetio.
Upijao sam svež vazduh u svoja pluća, nadajući se da ću time
raščistiti svoje misli, i otarasiti se tačkica koje su mi svetlucale ispred
očiju.

I dok je svež vazduh uklanjao sivilo koje se nalazilo ispred
mojih očiju, zaprepašćeno sam zastao kada sam primetio trag stopala
u mulju. Dva para koraka. Odrasle osobe. I deteta. Pratili su potok,
kao što sam i ja.

Kejt. Džejson.
Brzo sam se okrenuo čuvši hitre korake kako pljuskaju kroz
potok iza mene. Ali, dok sam ciljao video sam da to nije bio Piti,
nego uspaničeni pas koji se niotkuda pojavio. Projurio je duž potoka
i ubrzo mi nesto iz vidokruga. Vazduh je ponovo postao topao. A
plamenovi vatre su se približavali.
Potrčao sam u pravcu otisaka stopala. Drvo je palo preko potoka.
Sagnuo sam se ispod njega, ispravio se na drugoj strani potoka, i
zaječao kad me je nešto teško tresnulo preko čela. Udarac me je
bacio nazad preko drveta. Ošamućen, utonuo sam u vodu do kolena.
Krv mi je tekla niz lice. Pokušavao sam da razbistrim svoj zamućeni
vid.
Očima pomahnitalim od narkotika, Kejt je stajala iznad mene,
držeći granu, podignutu i spremnu da me ponovo udari. Džejson se
krio iza nje.

275

"Ne, Kejt." Bio sam zaprepašćen koliko udaljenim se činio moj
oslabljeni glas. "Nemoj. To sam ja."

"Ti kopile!"
Uspeo sam da podignem svoju desnu ruku pre nego što me je
ponovo udarila. Skrenuo sam udarac, tako da me je granom udarila
ispod lakta, ali zbog bola koji je jurnuo kroz moju ruku uplašio sam
se da ju je slomila.
Moj pištolj je tupo odjeknuo pavši na obalu.
"Isuse, Kejt, to sam stvarno ja! Bred!"
"Bred!" Kejt je vrisnula i ponovo udarila motkom.
Pao sam nadesno, jedva izbegavši udarac koji se sručio u potok.
Ponovo je zamahnula, a ja sam se kotrljao jer je i dalje nastavila da
zamahuje motkom.
Ali se onda zagledala se u nešto iza mene.
Pratio sam njen pogled.
Pitovo lice se pojavilo iznad drveta koje je preprečilo potok.
Čelo mu je bilo pokriveno čađu. Kosa i brada su mu bile oprljene.
Košulja potamnela od dima. Krv mu je tekla iz levog ramena, gde
sam ga očigledno pogodio kad sam poslednji put povukao obarač.
Pušku je postavio na horizontalno drvo sa nišanom okrenutim ka
nama.
Džejson se povukao unazad.
"Ako znaš šta je dobro za tebe, sinko, nemoj da napraviš još
jedan korak", rekao je Piti Džejsonu.
Ja sam ležao u potoku na leđima. Desna ruka mi je bila
neupotrebljiva, verovatno slomljena od kad je Kejt tresnula po njoj.
A moja sačmom pogođena leva ruka se nalazila u sličnoj agoniji, ali
je barem bila pokretna. Preznojavajući se od napora, posegao sam za
nožem na svom pojasu.
Džejson je nastavio da se povlači unazad.
"Poslušaj svog oca", rekao je Piti. "Budi miran."
Džejson je otvorio usta u tihom vapaju.
A onda je Piti zaječao kad sam se ja zakotrljao ispod drveta i
zario lovački nož u njegovu butinu. Oštrica noža je zagrebala kost.

276

Kada je pao unazad, njegova puška je opalila. Hici su mi
prozujali pored glave. Ne! Uspaničen, da je hitac pogodio Kejt ili
Džejsona, ponovo sam zario nož u Pitovu butinu. I dok mu je krv
prskala po meni, planirao sam da ga udarim u bok.

Ali, tresnuo me je kundakom svoje puške, pravo u moje
povređeno rame. Skoro sam se onesvestio, i bio u stanju da uradim
samo jedno, da se bacim svom težinom na njegove noge, i oborim ga
skupa sa sobom u potok. Popeo sam se na njega, želeći da ga udarim
u lice, ali me je on odgurnuo na stranu, daveći me tako čvrsto da sam
se uplašio da će mi slomiti grkljan.

Dim je stigao i do nas. A vatra je bliže pucketala. Zario sam nož
u njegovo povređeno rame. U agoniji, pao je unazad, na mesto gde je
ispustio svoju pušku. Zgrabio ju je, izbacio praznu čauru i povukao
obarač.

Bacio sam se unazad od eksplozije koja bi mi raznela grudni
koš, ali je puška samo škljocnula. Bila je prazna. Ječeći, Piti je njom
zamahnuo kao motkom, ali je bio slab od gubitka krvi. Udarac me je
samo dotakao po nozi. Leva ruka mi je bila u još jačoj agoniji,
mnogo manje pokretna, kad sam zamahnuo da ga udarim nožem i
promašio.

Pucanj je podigao prašinu.
Okrenuli smo se da vidimo odakle je dolazio.
Kejt je dopuzala i nalazila se ispod drveta. Nesigurno se
podižući, držala je pištolj koji sam ja ispustio. Trudeći se svom
svojom snagom da ga drži mirno, izgledala je kao da joj je, tokom
svog njenog mučenja, mali deo uma ostao dovoljno bistar da mašta o
izravnanju računa. Naravno, na maloj udaljenosti, nije bilo potrebno
znati nikakav trik da bi se upotrebio pištolj. I iako ona nije znala
ništa o pištoljima, sve što je trebalo da uradi je da nacilja kroz nišan i
povuče oroz.
Ali, omamljena narkoticima, ona je već jednom promašila, tako
da se sad koncentrisala, dok su joj oči izgledale tamnije iznad upalih
obraza. Vizija blizanaca kao iz njenih noćnih mora - dva Pita, dva

277

Breda, mora da je predstavljala pretnju za ono malo zdravog razuma
što joj je preostlao.

"Pomozi mi", rekao je Piti. "Došao sam da te spasim. Pucaj u
njega."

Oklevala je, a onda okrenula' pištolj ka meni.
"Molim te, Kejt, nemoj", rekao sam.
Mogao sam videti kako joj se prst zateže na orozu.
"Pucaj u njega", rekao je Piti.
"Volim te, Kejt."
"Ja sam tvoj suprug. Uradi ono što ti kažem", rekao je Piti.
Ona se okrenula ka Pitu i pucala mu u lice.
Napravila je korak bliže, povukla oroz, i ovog puta promašila. A
onda je spotičući se, prišla još bliže, dok nije stajala iznad njega. Sa
vrlo male udaljenosti, pucala mu je u grudni koš. Sledeći metak mu
je razneo grlo. Nije ona ciljala u te delove njegovog tela. Jednostavno
se desilo da su oni bili ispod nišana pištolja. Pucala je i nastavila da
puca, stojeći previše blizu, da ga ne bi negde pogodila, u rame,
koleno, njegove slabine, raznoseći mu telo, sve dok nije potrošila
svih petnaest hitaca u šaržeru i dok klizište na vrhu njenog pištolja
nije ostalo pozadi.
Suze su joj se kotrljale niz lice.
Uspeo sam da ustanem.
Ali kad sam joj prišao, želeći da je zagrlim, ona se nesigurno
povukla nazad. I opet je podigla pištolj i iznova i iznova povlačila
oroz. Ništa se nije dogodilo. Pištolj je bio prazan. Ali da je u pištolju
ostao još neki metak, ubila bi me.
Pokušao sam da napravim umirujući gest. "Sve je u redu. Sada si
bezbedna. Ja te neću povrediti."
Ali bes u njenim očima mi je govorio da mi nije verovala.
"Neću te dodirnuti", rekao sam. "Ali, molim te, dozvoli mi da ti
pomognem. Molim te." Osetio sam vrelinu iza svojih leđa. Čuo sam
praštavu tutnjavu i pogledao preko svog ramena ka vatri. "Moramo
da odemo odavde."

278

Napravio sam još jedan korak napred. A kao odgovor, ona se
povukla nazad ka drvetu koje je ležalo horizontalno preko potoka.

"Džjesone?", pitao sam. "Gde je Džejson? Moj Bože, nije valjda
pogođen?"

I dok sam izbezumljeno gledao ispod drveta, gde sam poslednji
put video Džejsona, Kejt se provukla ispod njega, pokušavajući da
pobegne od mene. Zateturao sam se za njom podižući se sa druge
strane drveta. Strepeći da ću videti Džejsonovo telo pogođeno
zadnjim hicem Pitove puške, odahnuo sam sa olakšanjem, kad sam
ga ugledao kako stoji pored potoka.

Bacio je kamen.
Pogodio me je u grudni koš, ali uopšte nisam osetio bol. Sve što
sam hteo je da ga izvučem odatle.
"Sve je u redu, Džejsone. Sada više nemaš čega da se bojiš."
Napravio sam korak ka njemu. Pokriven krvlju, oprljen vatrom,
mora da sam izgledao slično Pitu.
On se hitro popeo uz obalu i jurnuo u šumu.
Nestabilan, zbog povreda, s naporom sam trčao za njim. Toplota
i dim su skoro uspeli da me odgurnu nazad dok sam se saplitao kroz
rastinje.
Video sam treperavi plamen okružen dimom. Toplota je bila još
intenzivnija. Drvo je buknulo zahvaćeno plamenom. Vatreni zid se
dizao iz grmlja.
"Džejsone!" Dim me je gušio u grlu. Posrnuo sam, kašljući, a
onda naterao sebe da se ispravim i prođem pored još stabala.
Vetar je u trenutku raščistio dim. Ispred sebe sam mogao videti
Džejsona blokiranog vatrom koja se približavala. Okrenuo se, očajno
želeći da pobegne od nje, a onda se zaustavio kada me je video. Mora
da sam mu delovao kao veća pretnja od vatrenog zida. Izbegao me je
potrčavši levo od mene, i jurnuo ka prolazu među plamenovima.
Bacio sam se ka njemu, dok je vetar nanosio plamen. Oborio
sam ga na tlo, samo trenutak pre nego što je zastrašujući nalet
plamenova projurio iznad naših ispruženih pokvašenih tela. Sa ono

279

malo preostale snage u svojoj povređenoj ruci, izvukao sam ga ispod
vatre. Otimao se i udarao me.

A onda me je Kejt udarila. "Pusti ga!", vrištala je.
Svo troje smo se skotrljali niz kosinu potoka i sleteli u vodu. Oni
su nastavili da me udaraju i šutiraju, ali nisam se opirao. Njihovi
udarci su slabili. Konačno su malaksali, gledajući u mene, dok su se
njihove mršave grudi podizale i spuštale.
"Volim vas", rekao sam.
Gledali su me nemo.
Nešto se polako promenilo u izrazu njihovih očiju, kao da su se
kroz maglu prisećali vremena kada su im te reči bile poznate.
"Ostanite ovde. Moram nešto da uradim", uspeo sam da kažem.
Pošto se vatra približavala vrhu nasipa, pokvasio sam se vodom.
A onda sam se provukao ispod drveta koji je preprečio potok. Došao
sam do mesta gde je Piti ležao. Njegovo telo je bilo skoro potpuno
pokriveno krvlju od toga koliko je puta bio pogođen.
Ali, to mi nije bilo dovoljno. On se jednom vratio. Bilo mi je
potrebno da budem apsolutno siguran da je on mrtav, i da se nikada
neće moći ponovo vratiti, čak ni u mojim noćnim morama.
Zgrabio sam ga za stopala, ruka me je previše bolela, osećao
sam da je bol bio prejak da bih uspeo da izvučem telo uz kosinu
potoka na obalu. Naprezao sam se koliko sam god mogao, i taman
kada sam hteo da odustanem, odjednom video Kejtine ruke.
Pogledao sam u nju, zaprepašćen, ali ona nije rekla ni reči, već mi je
samo pomogla da izvučemo Pita uz kosinu.
Bacili smo ga ka vatri. Telo mu je buknulo u plamenu. I tek
onda smo se saplićući spustili nazad do potoka.
Na dnu nasipa kod potoka, Kejt je pala, ali mi nije dozvolila da
je dotaknem i pomognem joj da ustane. Držeći obazrivu distancu od
mene, ona i Džejson su su potrčali.

280

EPILOG

Nas troje smo u bolnici proveli prilično vremena. Policija i
okružni javni tužilac su me ispitivali, zahtevajući da saznaju zašto
nisam dozvolio da vlasti uhvate Pita. Pokušao sam da im objasnim
najbolje što sam mogao, da su događaji preuzeli kontrolu. Kako sam
mogao da im objasnim svoj strah da bi policija pre doprinela tome da
Kejt i Džejson poginu, umesto da ih spasi? Uprkos mom
neprestanom poricanju, insistirali su na tome da je moj motiv bio
osveta, da sam ja, u stvari, imao nameru da izravnam račune sa
Pitom.

I zato sam morao da se pojavim pred velikom porotom, a po
onom što mi je advokat objasnio, mogli su da me optuže po više
tačaka koje bi sve skupa bile obuhvaćene optužnicom da sam
preuzeo zakon u svoje ruke. Sumnjao sam da postoji ijedna osoba u
poroti koja ne bi smatrala da sam već dovoljno propatio, naročito
kada bi videli moje polomljene ruke u gipsu, i opekotine na licu.
Sigurno je i da su Kejt i Džejson prošli kroz dosta toga. Oči su im
poprimile izraz ratnih izbeglica.

Bilo je potrebno da prođu tri nedelje pre nego što su nam
dozvolili da odemo. Platio sam čoveku da "volvo" vrati u Denver,
dok smo se Kejt, Džejson i ja vratili kući iz Kolambasa avionom.
Prijatelji su nas dočekali sa dobrodošlicom. Telefonirali su.
Posećivali su nas. Organizovali su proslavu za nas. Zahvalili smo im.

Ali istina je, u stvari, bila da smo se osećali suviše napaćeno da
bi bili druželjubivi. Bilo je teško smeškati se i ćaskati, a kad se radilo
o važnim stvarima, kada su nas ispitivali o detaljima onoga što se
dogodilo, još uvek se nismo osećali spremnim da o tome govorimo.

Nakon nekog vremena, prošla je i ta novina našeg povratka.
Proredili su se telefonski pozivi, posete i pozivi na druženja. I
konačno smo bili prepušteni sebi.

Džejson je i dalje bio tako tih da se roditelji njegovih prijatelja
nisu osećali prijatno kad bi se on nalazio u društvu njihove dece. A

281

Kejt je osećala nervozu, kad god je morala da izade iz kuće. Jedina
dobra stvar bila je ta, što, čim sam obrijao bradu, kad je prestalo
delovanje narkotika, i čim su Kejt i Džejson mogli da me razlikuju
od Pita, nisu me više smatrali za pretnju, iako i dalje vodim računa da
oni vide kad hoću da ih dotaknem.

Pokušao sam da budem iskren sa samim sobom. Dao sam
najbolje od sebe da bih razumeo šta se dogodilo, nadajući se da ću to
nekako prihvatiti. Ali ponekad se pitam da li je moguće prihvatiti
ono što je Piti... Lester... nama učinio. Čudno je to sa kolikim
naporom sam poricao da je Piti bio Lester, a sad sam slwatio da su
oni bili jedno. Moj brat je umro pre mnogo vremena. Zbog mene.

Ponekad kad Kejt i Džejson nisu toga svesni, ja ih proučavam,
pokušavajući da procenim da li im je bolje. Pokušavam to da vidim
iz njihovih očiju, a da to ne bude očigledno. Posmatram se u ogledalu
i pokušavam da vidim isto to u svojim očima.

Da li nosimo tamu u nama?
Pejn je svratio pre neki dan, dobrodošli posetilac.
Pitao sam ga za njegovu suprugu. "Da li je ona dobro? Kakvi su
bili rezultati biopsije?"
"Ispostavilo se da je izraslina na njenim grudima bila cista, hvala
Bogu."
Tek kad je to rekao, shvatio sam da sam zadržavao dah.
"Drago mi je da čujem da se dobre stvari mogu događati", rekao
sam.
U dvorištu iza kuće, Pejn je oprezno spustio svoju težinu na
divan s nožicama gde je pre godinu dana sedeo Piti, zureći ka
prozoru naše spavaće sobe.
Kejt nam je donela dve čaše hladnog čaja.
Pretvarali smo se da ne primećujemo da joj se ruke tresu led
zvecka u čašama.
"Hvala", rekao sam.
Kad sam joj dotakao rame, ona se i nasmešila.
Pejn je posmatrao dok se vraćala u kuću. "Da li je išla kod
nekoga..."

282

"Misliš kod psihijatra? Da", rekao sam. "Svo troje smo išli kod
psihijatra."

"Da li je to išta pomoglo?"
"Moj psihijatar mi je rekao da napišem dnevnik i opišem šta se
dogodilo i kako se ja osećam u vezi sa tim. Razgovaram sa njim o
tome jednom nedeljno. Da li je to išta pomoglo?" Slegnuo sam
ramenima. "On tvrdi da jeste, ali kaže da ja još uvek nemam
potrebnu objektivnost da to procenim. Takođe kaže da, pošto je
trauma kroz koju smo prošli, trajala dosta vremena, nije razumno
očekivati da brzo izađemo iz nje."
"Ima smisla."
"Kejt je išla do supermarketa danas sasvim sama."
Pejn je izgledao zbunjeno,
"To je veliki korak", objasnio sam. "Teško joj je da bude blizu
mnoštva nepoznatih ljudi."
"A šta je sa tobom? Da li planiraš da se vratiš na posao?"
"Moraću da se vratim i to brzo", odgovorio sam. "Naše
osiguranje ne pokriva sve lekarske troškove. A sigurno ne ni sudske
troškove."
"Ali kako se ti osećaš? Da li si spreman da se vratiš na posao?"
Otpio sam malo ledenog čaja i nisam odgovorio. "Kada sam
radio u Birou, morao sam da pucam u nekog", rekao je Pejn.
"I ubio si ga?"
On se koncentrisao na svoju čašu. "Pogodili su me tokom akcije.
Tri meseca sam bio na bolovanju. Bio sam na mnogim
savetovanjima. Mislim da sam ti rekao da sam tada nabacio sve ove
kilograme i napustio Biro. Bilo mi je potrebno mnogo vremena da se
ponovo osetim normalnim."
"Biti normalan je komplikovana reč. Pitam se da li se ja mogu
ponovo osetiti normalnim. Pre nego što se ovo desilo pravio sam
grešku krećući se bezbrižno svetom koji u sebi sadrži toliko bola,
previše glup da bih to shvatio."
"A sada?"

283

"Mislim da je Kejt u pravu što pazi šta se događa oko nje. Sve je
moguće. Jednog trenutka sam stajao na litici, diveći se vidiku.
Sledećeg trenutka, moj brat me je gurnuo u klanac."

"Vrlina predostrožnosti."
"Znači, naučio sam lekciju. Pitao si me da li planiram da se
vratim na posao. Ja jesam na poslu."
"Oh?" Pejn me je proučavao.
"Brinem o svojoj porodici. Posao mi je da volim Kejt i Džejsona
najsnažnije što mogu, i zato hvala Bogu za svaki trenutak koji delim
sa njima, i za to što mogu da ih čuvm i negujem i dam najbolje od
sebe da budu na sigurnom."
Pejn je delovao maksimalno usresređen.
"Znate šta, gospodine Dening?"
"Molim te, zovi me Bred."
"Što te više poznajem, sve više mi se dopada tvoja ličnost."

284