Dejvid Morel - Davno nestao

Zurio sam ka ivici, ali i dalje nisam video Pita i Džejsona. Daj
im vremena, mislio sam. Problem je bio u tome da ću se, ako uskoro
ne izađem iz ove zaravni, naći u goroj nevolji.

Ja nisam bio neko ko je stvoren za život u prirodi - i to sam
sigurno dokazao. Ali nije bilo moguće živeti u planinskoj državi, kao
što je Kolorado, a da u novinama ne pročitaš ili na televizijskim
vestima ne čuješ priče o opasnosti od smrzavanja. Izletnici su umeli
da se zapute u planine samo u šortsevima i majicama. Zadesila bi ih
iznenadna oluja. Ako bi temperatura pala, i ako bi izletnici bili više
od tri sata bez tople odeće i napitaka, koji bi podigli njihovu telesnu
temperaturu koja bi rapidno padala, umirali su od hladnoće.

Ležeći na vlažnoj, prohladnoj zaravni, drhtao sam. Ruke i
stopala su mi utrnuli. Ako ne izađem uskoro iz ove zaravni, mislio
sam, neće biti važno što sam zaustavio krvarenje. Pad temperature će
me ubiti.

Pokušavao sam da smislim kako da se uspnem oštrom strminom
do sledeće zaravni, a onda kosinom od labavog kamenja do ivice
litice. Znao sam da se neću moći oslanjati na povređenu ruku. Jedini
drugi način da izađem iz ove zaravni bio je...

Gledao sam dole pokušavajući da shvatim, na koji to način stena
vodi do izvora. Video sam strmu kosinu izbočina, tako da je zaravan
ispod mene bila udaljena pet stopa, a sledeća duplo više. Nisam hteo
ni da razmišljam o daljim preprekama.

Ali sunce je već prešlo preko ivice stene. Dno provalije bilo je u
senci. Iako je bilo tek kasno popodne, veče će se, ipak, brzo spustiti.
A okolne planine će sakriti sunčevu svetlost ranije nego što sam ja
navikao. A kad padne veče, ne mogu se nadati da me mogu spasiti
pre nego što svane.

Do tada ću već biti mrtav.
Bol od pokreta se pojačavao dok sam prebacivao ranac na leđa,
spustio se na stomak, i izvijao preko ivice. Zanjihao sam se koliko
god je to moja zdrava ruka dozvoljavala, a onda pustio.
Šok od pada me je pogodio do kostiju. Skoro sam se onesvestio.
Puzeći preko ivice sledeće izbočine, iscepao sam košulju i izranjavio

51

grudni koš. Moje izgrebano koleno se, takođe, moglo videti kroz
pocepani džins. Naprežući se da kontrolišem svoje emocije, uporno
sam nastavio da se spuštam. Nekoliko tačaka koje su odozgo
izgledale neosvojivo, zapravo nisu bile takve, već su to bile
krečnjačke stene koje su delovale poput stepenica. A druge tačke
koje su mi delovale jednostavno, bile su zastrašujući teške.

Kad sam stigao do kraja, sunčeva svetlost je izbledela. Pošto se
zvuk potoka činio bližim, spuštao sam se sa većom predostrožnošću.
Dok sam proveravao tlo pod nogama, skoro sam pao kada se
krečnjačka stena pomerila pod mojom težinom i skotrljala se na dno
provalije. Kako se suton spuštao, tako je i izmaglica od potoka
postajala gušća, prskajući moje lice, natapajući mi odeću, i čineći da
drhtim još više. Setio sam se da sam čitao da žrtve hipotermije,
počnu da, kad su blizu kraja, bulazne, nesvesne onog što je oko njih.
Borio sam se da mislim jasno.

Pa ipak, stigao sam do dna provalije pre nego što sam to shvatio,
skoro stajući u ustalasali tok potoka, toliko zaglušen njegovom
bukom, da nisam bio ni svestan koliko sam mu blizu. Teturajući se
unazad, skoro sam iščašio članak. Nervozan zbog jasnog kontrasta
između plavog neba koje se videlo iznad provalije i tame koja se
zgušnjavala u njoj samoj, pomerao sam se u pravcu zvuka penušave
vode vrlo pažljivo. Kvasili su me mlazovi vode.

Dok se provalija ispod mene spuštala ka svom tamnom dnu,
brinuo sam se da li sam slomio nogu tokom ovog svog bekstva.

Našao sam put preko glatkih stena, grabeći krečnjačke stene, dok
su mi um i telo bili tako utrnuli da mi je bio potreban minut da
osetim da je ono na šta sam se naslonio bilo drvo jasike, a ne
krečnjačka stena. Kao i činjenica da sam, dok je sunčeva svetlost
počela je da dopire do mene, odbijajući se o stene, upravo napustio
provaliju i spoticao se kroz šumu.

Skoro je gotovo, rekao sam sebi. Sve što treba sada da radim je
da pratim potok između stabala do jezera. Dok su se moji koraci
ubrzavali, zamišljao sam kako otvaram auto. Unapred sam
proživljavao osećanje olakšanja koje ću imati kad uđem u auto i

52

uključim motor i grejanje i osetim kako me preliva topao vazduh,
dok se presvlačim u toplu odeću iz svog kofera.

"Džjesone! Piti!"
Teturao sam između jasika ka ivici jezera i trepćući gledao kroz
polumrak koji se spuštao ka drugoj strani jezera.
Kao da mi je utroba potonula, kada sam video da auto nije tamo.
I to se može jednostavno objasniti. Piti i Džejson su otišli po
pomoć, mislio sam. Vratiće se uskoro. Sve što treba da uradim je da;
dopuzim do šatora i pokušam da se ugrejem.
Ali i šator je, takođe, nestao.
"Ne!" Vene u mom vratu su mogle pući od naprezanja, ali nisam
mogao da prestanem da vičem.

53

Glava 16.

Ljutnja je veoma jaka emocija. Tokom pada, dolazile su mi
sumnje, ali sam uspevao da ih potisnem, suviše okupiran time da
preživim. I tada sam pokušavao da kažem sebi da nisam u pravu. Na
kraju krajeva, mogućnost da me moj brat gurne sa stene bila je
nezamisliva, posebno s obzirom na breme krivice koje sam nosio sa
sobom.

Moj Bože, šta je Piti uradio sa Džejsonom?
Besan, drhteći toliko da su mi zubi cvokotali, strgnuo sam sa
sebe vlažnu košulju, izvukao svoju teksas jaknu iz ranca, i brzo je
obukao preko golog tela. Jakna, je bila vlažna zato što se nalazila
blizu potoka, ali sam se u njoj, ipak, osećao mnogo bolje u poređenju
sa onim što sam ranije imao na sebi.
Ali to nije bilo dovoljno. Mislio sam kako moram da naložim
vatru i osušim svoje farmerke, čarape i cipele. Nakon što sam otvorio
džep na rancu i utvrdio da je metalna kutija šibica stvarno bila
vodoootporna kao što je službenik za kampersku opremu i tvrdio,
otišao sam do jasikove šume po drva za potpalu.
Povetarac je činio da moje vlažne farmerke budu hladne, a
prolazio je i kroz moju jaknu. Obgrlio sam se, pokušavajući da
akumuliram malo toplote, ali sam drhtao više nego ikada. Ne znajući
šta da radim, pokušao sam da napravim mesto za logorsku vatru
poput onog na drugoj strani jezera, i raščišćavajući prostor, ređao
sam stene ukrug. Stavio sam prutiće i suvo lišće u sredinu, zatim
neke polomljene grane preko njih, i kresnuo šibicu, ali se moja ruka
toliko tresla, da se, dok sam pokušavao da ga približim lišću, plamen
i ugasio. Pokušao sam ponovo, očajnički se trudeći da mi ruka bude
mirna, skoncentrisan na to da držim pod kontrolom mišiće ruke, i
ovog puta je plamen uspeo da dotakne lišće, dim se podigao i vatra je
zapucketala.
Bio sam strašno žedan, ali kada sam potražio čuturicu koja mi je
bila prikačena za pojas, nje nije bila tamo. Uplašio sam se ne samo

54

zato što sam je izgubio, već i zbog toga što sam to tek sad primetio.
Jezik mi je bio tako suv da se prilepio za nepca. Potok koji je hučao u
blizini me je mamio da odem do njega, i rukom zagrabim vodu, ali
nisam znao ima li u njemu nekih bakterija. Nisam se usudio da
rizikujem da se razbolim. Od povraćanja ili dijareje bih dehidrirao
još više.

Sunčeva svetlost se polako gasila. Morao sam da sakupim sve
grane koje sam mogao. I dok su poslednji zraci sunca zalazili za
Planine, radio sam brzo, vukući polomljene velike grane. Veče se
spustilo prerano.

Ali ono nije bilo toliko tamno koliko su bile tamne moje misli.
Džejson. Da li ga je Piti povredio? Molim Te Bože, zaštiti mog sina.
Molim Te.

Ponavljao sam tu reč poput mantre dok me je večernja svežina
terala da se primaknem bliže vatri. Borio sam se sa potrebom da se
ugrejem i strahom da ne potrošim sve rezerve za ogrev pre nego što
padne noć.

Podigao sam svoju košulju koju sam skinuo. Dok sam je držao
iznad vatre i okretao je, bojao sam se da je mogu pre zapaliti, nego
osuštiti. Iako su delovi košulje bili u ritama, opet bi i takva košulja
značila jedan sloj odeće više. Mrzeći što moram da izložim grudni
koš i leđa hladnoći, brzo sam skinuo jaknu i obukao košulju, a onda
ponovo jaknu preko. Izvukao sam kišnu kabanicu, i nju obukao,
takođe, stavljajući kapuljaču preko glave, da bih bio što zaštićeniji.
Ruke su mi se ledile od hladnoće. Trljajući ih iznad vatre, prebacivao
sam sebi što nisam bio dovoljno pametan, da ponesem i rukavice.

Do đavola, da sam bio dovoljno pametan, nikada ne bih pozvao
Pita u svoj dom. Ali, koliko god da sam se trudio da u prethodnih
nekoliko dana otkrijem neke znake upozorenja, nisam se mogao setiti
nijednog.

Ti kopile! Vikao sam u sebi, a onda se pokajao i zbog te reči, i
mrzeo samog sebe što vređam svoje roditelje. Svaka psovka koje sam
se mogao setiti je nekako uključivala i njih, ali ono što se dogodilo
nije bila njihova krivica. To je bila moja krivica.

55

Metereolog je predvideo pad na 40 stepeni po Farenhajtu. Ako
bih zaspao, a plamen se ugasio, moja telesna temperatura bi se mogla
tako spustiti da se nikad i ne probudim. Mislio sam na tople vreće za
spavanje koje su se nalazile u kolima. Zamišljao sam kako
otkopčavam rajsferšlus na jednoj od njih i....

Budeći se u cik zore, video sam da ležim na hladnoj travi pored
jedva svetlucavog žara. Uplašeno sam pokušavao da uposlim svoju
desnu ruku, skupio sam šaku grančica, štapom ih gurnuo među
ugljevlje koje je tinjalo pokriveno pepelom, i posmatrao kako
grančice zahvata plamen. Nespretno, dodao sam veće komade, dok je
moja utrnulost polako prolazila, ali ne i strah od smrti zbog
izloženosti hladnoći. Suvih usta, pokušao sam da pojedem nešto
kikirikija i suvog grožda. Molitva za Džejsona mi je pomogla da
pokrenem svoje misli. Pazeći na vatru, brundao sarn protiv Pita.

Mrzeo sam ga.
I ostao budan.

56

Glava 17.

Prvo je osećaj bio tako mek da mi se činilo da ja to zamišljam,
neko nevidljivo hladno perje koje je golicalo moje lice u tami. A
onda sam čuo prigušeno šištanje koje je dopiralo od ugrejanih stena
oko vatre. U mojoj zbunjenosti, to me je podsetilo na šištanje koje je
pravio naš aparat za kafu ako bi neke kapi pale sa poklopca na grejač.
Odjednom su naleti snega postali jači, a vetar koji ih je donosio
postao je hladniji.

Dolazio sam sebi od ošamućenosti u kojoj sam se nalazio, dok je
uskovitlanost snega oko mene pružala utisak lažnog sivila svanulog
jutra. Moj prvi instinkt bio je da nagomilam više drva na vatru, ali
sneg se topio i gasio je, kako su pahuljice padale na toplo kamenje
oko vatre, i dok je sunce tek pokušavalo da izađe boreći se sa
vrhovitna planina na istoku, imao sam dovoljno svetla da vidim da se
trava oko mene zabelela. Tamni oblaci su bili tako nisko. I uprkos
dodatnim drvima koja sam bacio na vatru, plamen se smanjivao.
Podigao se dim.

U panici, prebacio sam ranac preko ramena. Kao što je Piti rekao
Džejsonu, kada smo sišli sa autoputa, početkom juna, ipak, nije bilo
prekasno za sneg u planinama: Na TV-u su meteorolozi ponekad
upozoravali ljude, da se na visokoj nadmorskoj visini, vreme može
pogoršati bez ikakvog prethodnog upozorenja. Pošto nisu najavili
pogoršanje vremena, ja sam mislio da sa kolima i šatorom, nemamo
nikakvih razloga za brigu. Sada sam psovao sebe sto nisam napravio
bolje planove.

Do autoputa se kolima moglo stići za pola sata. Mršteći se na
oblake koji su se preteće zgušnjavali, pokušao sam da izračunam
koliko bi mi vremena trebalo pešice. Put koji je vodio u planine bio
je tako loš, teren tako težak, da većinu vremena nisam mogao da
vozim više od dvadeset milja na sat. To bi značilo da je autoput bio
udaljen deset milja. Ali, s obzirom na to da me je boleo članak na
nozi, da pređem tih deset milja možda bi mi bilo potrebno pet ili šest

57

sati pešačenja. U odeći suviše tananoj za hladnoću. Osim toga kako
se susnežica pojačavala, sprečavajući da vidim jezero, shvatio sam da
verovatno ne bih bio u stanju da pronađem put koji je vodio do
autoputa, i da rizikujem da se vrtim u krug, dok ne padnem.

Naravno, da sam znao kako da koristim kompas, koji mi je
prodao prodavac kamperske opreme, možda bi moje šanse bile
drugačije. Ali žaljenje nije bila emocija koja bi doprinela snazi
potrebnoj za preživljavanje. Strah za Džejsona jeste. Gnev na Pita.
takođe.

Misleći o Džejsonu, iznenada sam se setio poslednjeg puta kad
sam ga video. Kad je stajao na steni. "Gde je pećina koju si
pomenuo?", pitao je.

Pećina.
Kad bih mogao da je pronađem pre nego što se oluja pogorša...
Boreći se da sakupim snagu, teturajući, zašao sam među drveće.
Osetio sam olakšanje spazivši potok i počeo da se saplićem nazad ka
njemu, ne da bih pio iz njega, nego da bi mi bio linija vodilja. Beli
veo me je obavijao dok sam pratio ustalasalu vodu kroz drveće.
Pahuljice su postale gušće. Sneg sa zemlje je pokrio moje patike za
tenis.
Moje patike za tenis.
Kupio sam kompas koji nisam znao da koristim, a onda, ipak,
nisam poslušao savet prodavca kamperske opreme da kupim i jake
izletničke čizme. One mi neće biti potrebne, rekao sam mu. Ne
planiramo neke teže aktivnosti.
Počeo sam da gubim osećaj u stopalima. Hramajući, hodao sam
kosinom, brinući se da se ne okliznem na stene ispod snega i
padnem.
Mogu li se osloniti na svoje sećanje, u vezi sa tim gde se nalazi
pećina? Sve što sam znao je da se nalazi na drugoj strani potoka, i da
je to bio jedva primetan otvor u steni, za koji sam, kao
trinaestogodišnji dečak, mislio da je velik.
Kosina se sužavala u strmi greben, koji je skretao nalevo. Dok
sam teško koračao duž njega, jasike su se pretvorile u borovo drveće.

58

Grane su me udarale po rukama i grebale mi lice. I dok je sneg padao
u još gušćim naletima, uplašio sam se da spotičući se ne prođem
pored pećine, a da je i ne vidim. Da je leto, izletnici bi mogli da nađu
moje telo, ili ono što bi ostalo od njega nakon što bi se šumski
lešinari pogostili.

Ja sam arhitekta, a ne stručnjak za preživljavanje, mislio sam.
Jedva sam osećao prste na rukama. Zašto, zaboga, nisam stavio
rukavice u svoj ranac? Bio sam tako glup, da zaslužujem da umrem.
Pokušavajući da izbegnem granu bora, izgubio sam tlo pod
nogama, pao, i skoro tresnuo glavom o stenu sa desne strane. Baš
sam glup. Zaslužujem da...

59

Glava 18.

Arhitekta.
Neodređena misao lutala je mojim zamagljenim mislima.
Znam kako da....
Pod pritiskom misli, okrenuo sam se ka steni, o koju sam skoro
udario glavom,
Ja gradim stvari.
Kada sam, boreći se, uspeo da ustanem, video sam da je
krečnjak dopirao do visine mog grudnog koša. Drugi krečnjak, pet
koraka ulevo, bio je samo malo niži. Krečnjaci su se jednom stranom
naslanjali na stenu i time formirali pozadinski zid.
Ja gradim stvari, ponovio sam.
Zateturao sam se ka borovoj grani koju sam pokušao da
izbegnem, skupio svu svoju snagu, i osetio talas nade, kada je zvuk
krc prekinuo glatku tišinu. Trudeći se koliko sam god mogao, vukao
sam grane kroz sneg do krečnjačkih stena i podigao je na vrh,
međusobno ih povezujući. Posrćući, ponovio sam taj proces nekoliko
Puta, preklapajući iglice grana, i pokušavajući da formiram krov.
Hladnoća je činila da su me ruke toliko bolele, da su mi tekle
suze iz očiju, zamrzavajući se na mojim obrazima, ali nisam imao
vremena da gurnem ruke, tako povredene i krvave, pod svoju kišnu
kabanicu, kako bih pokušao da ih ugrejem na grudima.
Imao sam previše toga da uradim. Kamenje, veličine fudbalskih
lopti, koristio sam da njima pritisnem krajeve grana. U delirijumu,
šutirao sam sneg sa tla između krečnjačkih stena, gomilajući ga u
nanose van utočišta. Uglavio sam dve grane tih borovih grančica na
ulazu u utočište, formirajući još jednu odbranu od vetra. Bez obzira
na to koliko su me ruke bolele, nisam mogao da se zaustavim. Morao
sam da nađem suvo pruće, lišće, i grane i da ih nagomilam iza u
zaklonu.

60

Ostavio sam mali otvor pozadi, na mestu gde je krečnjak doticao
stene, nadajući se da će dim tuda izlaziti. Tako zaštićen od vetra i
snega koji je padao, osećao sam se manje uplašeno od hladnoće.

Činilo mi se da su mi ruke bile poput šapa, dok sam nespretno
gomilao manju hrpu lišća i pruća, a zatim u tami pokušavao da
otvorim kutiju šibica i izmamim varnicu iz njih. Jedva sam izvukao
jednu šibicu. Prsti kao da više nisu pripadali meni. Nikako nisam
uspevao da je upalim. A pošto se plamen skoro ugasio, na kraju sam
morao da upotrebim sledeću šibicu, i ona je, hvala Bogu, blesnula
plamičkom, kada sam pokušao da je upalim. Ispala mi je iz ruku u
hrpu lišća i pruća, nastavljajući da gori, i formirajući mali palamen.
Dim se podigao. Zadržavao sam dah kako ne bih kašljao. Pod
pritiskom toplote, dim je vijugao prema otvoru koji se nalazio
pozadi.

Grlo mi je bilo tako suvo da je delovalo kao naduveno,
onemogućavajući ulaženje vazduha u moja pluća. Očajnički želeći da
nešto popijem, ispružio sam desnu ruku, koju nisam osećao, napolje,
i u mraku, natrpao sneg u usta. Istog trenutka sam zažalio. Sneg koji
se topio učinio je moje usne i jezik još više utrnulim. Drhteći, osetio
sam da mi je još hladnije. Kao u izmaglici, setio sam se reportaža na
TV-u koje su upozoravale izletnike uhvaćene u vejavici da ne jedu
sneg kako bi ovlažili usta. Tada bi koristili mnogo više telesne
temperature za topljenje snega u svojim ustima i time bi rizik da
umru od hipotermije bio veći.

Mala količina vode, dobijena od istopljenog snega, nije mi ništa
pomogla. Skoro odmah, usta su mi ponovo postala suva. Jezik
naduven od žedi kao da mi je ispunjavao celu usnu duplju. To koliko
sam dugo, kao u izmaglici, gledao metalnu kutiju šibica pre nego što
su se moje zbrkane misli dovoljno raščistile da bih shvatio šta treba
da radim, pokazivalo je koliko sam bio ošamućen. Drhteći, stavio
sam šibice u plastičnu kutiju prve pomoći. Onda sam podigao
metalnu kutiju, ispružio ruku na vetar, sačekao da se taj mali
kontejner napuni snegom, a zatim ga stavio blizu vatre.

61

Polako, snežni kristali su se otopili. Brinući se da ne izgorim
ruku, navukao sam rukav košulje preko prstiju pre nego što sam
uhvatio vruću metalnu kutiju i povukao je od vatre. Metal je bio širok
samo pola inča, a kutija oblika kocke, dva inča sa dva, ali meni se
činilo kao da je to bila čaša od šesnaest unci, toliko neodoljivom se
činila mala količina vode u njoj. Naterao sam sebe da sačekam da se
voda ohladi.

Konačno, više nisam mogao da budem strpljiv. Rukavom
košulje sam podigao metalnu kutiju. Približio sam je blizu usana,
duvao da je ohladim, a onda ispio malo tople, gorke vode. Moja
sasušena usta su upila svu vodu pre nego što je stigla do mog grla.
Pohlepno sam ispružio ruku napolje i napunio kutiju sa još snega.
Toplota koja se zadržala u metalu pretvorila je sneg u vodu, te nije
bilo ni potrebno da približim metalnu kutiju vatri. Ponovo sam sve
žedno ispio. I opet, voda nije ni stigla do mog grla. Opet sam
napunio kontejner, stavio ga blizu vatre i dodao još nekoliko grana
na plamen.

To je postalo poput šablona. Kada su mi usta i grlo bili dovoljno
vlažni, izvadio sam plastičnu kesicu kikirikija i suvog grožda iz ranca
i žvakao ih polako kako bi duže trajali. Brinući se za Džejsona i
mrzeći Pita, piljio sam u vatru.

62

Glava 19.

Nejasno se sećam da sam izašao da raščistim zbrku oko otvora
kroz koji je izlazio dim i da pronađem više ogreva. Svega ostalog se
sećam kao u magli. Nekoliko puta, kad bih se probudio, bio je ugašen
plamen. U tim okolnostima, sve što me je sačuvalo da se ne smrznem
na smrt je bila toplota koju su krečnjačke stene zadržale u sebi.

Kada sam primetio da je zavoj koji je pritiskao ranu na mojoj j
podlaktici postao potpuno ružičast od krvarenja ispod njega,
užasnuto reagovao - moja ruka kao da je pripadala nekom drugom.

Čak i kada sam nazreo sunčevu svetlost iza grana i osetio vetar
na ulazu u svoj zaklon, činio sam se neobično odvojenim od svega
toga. Najzad sam otkrio da je prošao jedan ceo dan, ali dok sam bio
kao zarobljen u tom zaklonu, delovalo je da se vreme jedva pomera.

Verovatno bih ošamućeno ležao sve dok me ne bi izdala sva
snaga, da nije bilo vode koja je kapala kroz krov. Ledene kapi su
padale na moje očne kapke, donoseći otrežnjenje. Sunčeva svetlost je
bila bolno blistava. Pomerio sam glavu. Kapi su upale u moja usta,
noseći nejasan ukus terpentina od smole na borovim granama.
Zakašljao sam se i ispljunuo vodu, pokušavajući da pronađem suvo
mesto.

Sve više kapi padalo je oko mene, podižući dim sa skoro ugasle
vatre. Kašljući, zgrabio sam ranac i, spotičući se, na kolenima,
izašao, pomerajući grane na ulazu. Toplota sunca je delovala
raskošno. Sneg je padao sa drveća. Potočići su počeli da se formiraju.
Stojeći u snegu koji se topio, moja stopala i potkolenice su ponovo
bili mokri, ali sam tu vlagu drugačije osećao, jer me je sunce grejalo,
tako da nisam drhtao.

Po položaju sunca na istoku, procenio sam da je negde sredina
jutra. Koliko god da se moje telo opiralo kretanju, znao sam da ako
ne iskoristim prednost poboljšanih vremenskih prilika, možda nikada
neću imati drugu šansu.

63

Pogledao sam nazad na zaklon i to je bio dug pogled. Delovao je
labavo i slabo, kao da ga je dete sastavilo, ali, ipak, nikada nisam
osetio veći ponos, na nešto što sam ja napravio.

Počeo sam da silazim. Svetlo koje se odbijalo od snega
zaslepljivalo mi je oči. Do doba dana, kad se sunce nalazilo tačno
iznad moje glave, većina snega se istopila, a tlo je već bilo blatnjavo,
kad sam prelazio preko prve livade. Pa ipak, put je i dalje bio
delimično sakriven i pošto skoro nije bilo ničega što me je moglo
uputiti, sve što sam mogao uraditi je da nastavim da silazim, sa
ciljem da stignem do razmaka među stablima jer sam se nadao da se
između njih, verovatno, nalazi put.

Ne sećam se da sam stigao do Autoputa broj 9, ni da sam se
tamo onesvestio, ni da me je pronašao motociklista koji je prolazio.
Očigledno, to je bilo negde predveče. Probudio sam se na maloj
klinici u gradu po imenu Frisko.

Do tada su već alarmirali i državnog šerifa. On se naginjao preko
mog kreveta i hteo je da zna šta mi se dogodilo. Kasnije sam saznao
da mu je trebalo dvadeset minuta da od mene čuje povezanu sliku
događaja. Stalno sam dovikivao Džejsonu da se nalazi nadohvat
mojih ruku i da mu mogu pomoći.

Lekar je zakrpio moju levu podlakticu. Dezinfikovao je i
zavojem obavio moje šake, za koje se bojao da možda imaju
promrzline.

Državni šerif se vratio posle obavljenog telefonskog razgovora.
"Gospodine Dening, policija iz Denvera je poslala patrolna kola
do vaše kuće. Sva su svetla bila ugašena. Niko nije otvorio na zvuk
zvona na vratima. Kada su usmerili baterijsku lampu kroz prozor
vaše garaže, videli su vaš 'ford ekspedišn'."
"U garaži? To nema nikakvog smisla. Zašto bi se Pit vraćao do
kuće?"
Pogodila me je grozna implikacija. "Isuse."
Pokušao sam da se nekako izvučem iz kreveta. Lekar i državni
šerif su jedva uspeli zajedno da me zaustave.

64

"Policajci su razbili prozor i ušli u vašu kuću. Pretražili su celu
kuću. Napuštena je. Gospodine Dening, da li imate jos neko vozilo?"

"Kakve veze ima..." Pognuo sam glavu. "Moja supruga ima :
Volvo'."

"On nije u garaži."
Ni to nije imalo smisla; "To kopile mora da ga je uzelo. Zašto? I
gde su mi žena i sin?" Izraz zabrinutosti koji se pojačavao na licu
šerifa je govorio da mi nije sve rekao.
"Glavna spavaća soba i soba vašeg sina su ispreturane", rekao je
šerif.
"Šta?"
"Fioke su povađene, odeća razbacana. Policajcima u Denveru je
izgledalo kao da je neko rasturio te spavaće sobe u strašnoj žurbi."
Vrištao sam.

65

DRUGI DEO

Glava 1.

Bez obzira na to koliko sam očajnicki želeo da idem kući,
doktori su odbijali da me otpuste do sledećeg jutra. Državni šerif me
je odvezao nazad u Denver. Desni zglob me je boleo od antibiotika
kojimi je doktor dao. Nakon dva dana bez hrane, trebalo je da se
osećam izgladnelo, ali je emotivni šok koji sam doživeo, ubio apetit.
Morao sam sebe da nateram da polako jedem bananu i ispijam male
gutljaje soka od narandže.

Kad smo ušli u moju ulicu, video sam javorovo drveće ispred
naše viktorijanske kuće, kombi i prikolicu na putu ka garaži, kao i
kola denverske policije na ivici trotoara. Nešto dalje nalazili su se
ostali automobili i dva kamiona lokalne TV stanice.

Dok sam izlazio iz džipa, prepoznao sam novinarku koja je išla
ka meni, naoružana mikrofonom, a kamerman je išao iza nje.
Novinar, po istom zadatku, sa supraničke TV stanice nije bio daleko
iza nje. I iz ostalih kola su izlazili reporteri.

"Kako su, zaboga, saznali?", pitao sam.
"Udite u kuću."
Raširivši ruke, državni šerif je formirao barijeru, dok sam ja
hrarnao preko travnjaka. Pantalone i košulja koje mi je doktor
pozajmio (zato što su moje stvari bile u ritama) visile su sa mene,
povećavajući moj osećaj slabosti.
Uspeo sam da uđem u kuću i zatvorim vrata, blokirajući time
buku koju su podizali reporteri pozivajući me. Ali zamenili su ih
drugi glasovi. Policijski službenik, nekoliko muškaraca u sportskim
sakoima i drugi, držeći laboratorijsku opremu, stajali su u dnevnoj
sobi, razgovarajući.

66

Jedan od muškaraca, sa brkovima, krupne građe, primetio me je
u foajeu i prišao mi je. "Vi ste gospodin Dening?"

Od samog klimanja glavom, zavrtelo mi se u glavi.
"Ja sam poručnik Veber. Ovo je potporučnik Pendlton."
Predstavio je mlađeg, vitkijeg čoveka, glatko obrijanog.
"Proverili smo prizemlje, podrum i prostor oko drveća u
zadnjem dvorištu. Nema nikakvog traga od vaše supruge i sina."
Za trenutak, nisam shvatio o čemu je detektiv govorio. Policajci
koji su prethodne noći provalili u kuću, rekli su da Kejt i Džejson
nisu u njoj. Ako ih je Pit negde odveo Kejtinim "volvom", zašto onda
policija sada proverava prizemlje i....
Pozlilo mi je kada sam shvatio da su tragali za dobro sakrivenim
leševima.
"Ne izgledate dobro, gospodine Dening. Bolje sedite." Veber me
je uveo u dnevnu sobu, a ostali muškarci su se pomerili u stranu.
"Doneću vam malo vode. "
Uprkos tečnosti koju mi je lekar davao i dalje sam se osećao
dehidriranim. Kada se detektiv vratio sa punom čašom vode, za
trenutak sam bio dezorijentisan, i imao sam utisak kao da se nalazim
u njegovoj kući, a ja sam mu gost. Svojim, zavojem uvijenim
rukama, uhvatio sam nezgodno čašu i ispio gutljaj. Ali, stomak mi se
bunio. Uspeo sam da pitam: "Imate li ideju gde bi mogli da budu
moja supruga i sin?"
"Još uvek ne", rekao je Veber. "Državna policija se oslonila na
ono što ste im vi rekli, ali moramo da vam postavimo neka pitanja."
Pogledao je ogrebotine na mom licu. "Da li se osećate dovoljno
jakim da možete da na njih odgovorite?"
"Što pre odgovorim na ta pitanja, pre ću dobiti svoju porodicu
nazad."
Izmenjali su poglede, a ja sam tek kasnije razumeo - da oni nisu
bili tako ubeđeni kao ja, da ću dobiti svoju porodicu nazad.
"Pomoglo bi ako..." Pendelton je bacio pogled na mesto gde su
vrhovi mojih prstiju provirivali ispod zavoja na mojim rukama.
"Treba da uzmemo vaše otiske prstiju."

67

"Da uzmete moje... Ali zašto biste..."
"Da bismo mogli da razlikujemo vaše otiske prstiju od otisaka
prstiju čoveka koji je kidnapovao vašu porodicu. Koja je bila njegova
spavaća soba?"
"Idite na levu stranu od vrha stepenica." Osetio sam da mi
ponestaje daha. "Soba na kraju hodnika. Desno."
"To je soba sa bejzbol rukavicom na krevetu", Veber je rekao
tehničaru.
"Bejzbol rukavicom?" Napeto sam rekao. "Na njegovom
krevetu?"
Pendelton se namrštio. "Da. Da li je to nešto važno?"
"Rukavica je nekad davno pripadala Pitu."
"Ne razumem."
"Time što ju je ostavio on je rekao da ne želi ništa prokleto. Zato
što je dobio nešto bolje."
"Usporite malo, gospodine Dening. Ne možemo da vas
pratimo.".
Dok je tehničar pritiskao vrhove mojih prstiju na mastilom
natopljeni jastučić, a zatim na list papira koji je imao označeni
prostor za svaki prst, objašnjavao sam im, trudeći se koliko sam god
mogao da bi me razumeli.

68

Glava 2.

"Davno izgubljeni brat?"
"Neka mi je Bog u pomoći, ali da."
"Ali kako ste znali da je to stvarno vaš brat?"
"Rekao mi je stvari koje je samo moj brat mogao znati."
Detektivi su ponovo razmenili isti pogled.
"Šta nije u redu?"
"To je samo ideja", rekao je Veber. "Ali možda ste čuli ono što
ste hteli da čujete. Neki prevaranti su vrlo vešti u tome da njihove
uopštene izjave zvuče specifično. A pri tom osobe koje oni
pokušavaju da prevare same popunjavaju praznine."
"Ne. Testirao sam ga. Svaki detalj koji je rekao je bio tačan."
"Oni mogu da budu vrlo pametni."
"Ali to nema smisla. Motiv prevaranta bio bi pljačka. Sve što
onda bilo potrebno da uradi je da sačeka dok Kejt i ja ne odemo na
posao jer je Džejson tad već u školi. Mogao je da ima ceo dan na
raspolaganju da isprazni kuću. Nije bilo potrebno da pokuša da me
ubije. To je bilo lično. To je Piti ravnao račune."
Pendelton je napravio gest smirujući me. "Mi samo pokušavamo
da steknemo sliku čoveka koga tražimo."
"Zaboga, prevarant ne bi bio toliko glup da optužbi za pljačku
doda ubistvo i kidnapovanje."
"Osim ako ne uživa u nasilju."
Zbog načina na koji me je Veber direktno pogledao zavrtelo mi
se u glavi. Tokom celog puta, trudio sam se da sebe ubedim da su
Džejson i Kejt živi. Sada sam, prvi put, priznao sebi da je Džejson
možda mrtav negde u planinama, a da telo Kejt možda leži u nekom
jarku.
Skoro sam povratio.
Izgledalo je kao da je Pendelton osetio moje uspaničene misli.
Njegov ton je pokazivao da pokušava da preusmeri moju pažnju. "Vi
nemate njegovu fotografiju, zar ne?"

69

"Ne."
"I niste napravili nijednu fotografiju iako ste bili uzbuđeni zbog
njegovog povratka kući?"
"Ne." Hteo sam da vrištim. Da samo nisam pustio tog stranca u
svoju kuću...
Ali on nije bio stranac, pokušao sam da kažem sebi.
Šta je zaboga sa tobom? mislio sam. Posle dvadeset pet godina,
Pit jeste bio stranac!
"Gospodine Dening?"
Pogledao sam ka Pendeltonu, shvativši da je on nekoliko puta
izgovorio moje ime, pokušavajući da privuče moju pažnju.
"Ako ste u stanju, voleli bismo da prođete kroz kuću i kažete
nam da li nešto nedostaje.
"Uradiću sve što treba da uradim."
Dodali su mi rukavice od lateksa i stavili svoje. Nespokojno,
počeo sam da pregledam sobe u prizemlju, i odmah zapazio da se
srebrno posude koje je Kejt nasledila od svoje bake, više ne nalazi na
kredencu u dnevnoj sobi. Srebrni komplet za čaj je, takođe,
nedostajao. U sobi sa TV-om, video i DVD su nestali, a isto tako i
skupoceni audio-vizuelni telefonski prijemnik.
"Verovatno bi, takođe, uzeo i TV", gorko sam rekao "da ekran
nema četrdeset šest inča pa ne bi stao u Volvo'. Ne razumem zašto
nije zadržao 'ekspedišn'. U njemu ima više prostora. Mogao je da
ukrade više stvari."
Delovalo je da je Veberu neugodno. "Razgovaraćemo o tome
kasnije. Završite sa proverom stanja u kući."
Mikrotalasna pećnica i procesor za kuhinjsku umetnost nisu bili
u kuhinji. Mnogobrojni složeni električni alati nestali su iz garaže.
Moj laptop kompjuter se nije nalazio u mojoj kancelariji.
"Šta je sa oružjem?", pitao je Pendelton. "Da li ste imali išta od
toga u kući? Da li ih je uzeo?"
"Nismo držali oružje."
"Čak ni lovačku dvocevku?"
"Ne. Ja nisam lovac."

70

Popeo sam se uz stepenice i zaledio se na ulazu u Džejsonovu
sobu, videvši da su sve fioke izvučene i da je njegova odeća
razbacana po podu. Bila mi je potrebna sva snaga volje da zakoračim
u sobu i pogledam okolo.

"Moj sin čuva sitniš koji mu preostane u kasici na stolu", rekao
sam.

Ona nije bila tamo.
Bilo mi je još teže da zakoračim u zbrku u glavnoj spavaćoj sobi.
Preskačući neke Kejtine haljine na podu, pogledao sam iza velikih
plakara u koje se moglo ući. "Nedostaju četiri kofera."
Kada me je, kao rezultat toga što sam rekao, pogodila misao,
osetio sam takvu slabost u kolenimna da sam morao da se naslonim
na dovratak.
Pretpostavio sam da je Pit ispreturao radni sto i ormare zato što
je u žurbi tražio šta da ukrade. Sada, usuđujući se da se nadam,
Pogledao sam pažljivije i shvatio da odeća Kejti i Džejsona nije bila
samo razbacana - već je nešto od nje i nedostajalo.
"Da su mrtvi. on ne bi spakovao odeću za njih", rekao sam
detektivima. "Oni su živi. Mora da su živi."
Sav ošamućen, sledio sam Veberova uputstva i nastavljao da
pregledam. Nešto moje odeće je, takođe, nestalo. Moja ušteđevina za
hitne slučajeve od petsto dolara se više nije nalazila u zadnjem delu
fioke sa mojim donjim vešom. Nedostajala je Kejtina kutija za nakit,
kao i zlatni "roleks" koji sam nosio u posebnim prilikama. Ali ništa
od toga meni nije bilo važno; samo su mi Kejt i Džejson bili važni.
Tokom svog vremena, tehničari su nastavljali da fotografišu
zbrku u spavaćim sobama i da uzimaju otiske prstiju. Kako im ne bi
bili na putu, detektivi su me odveli u prizemlje. Ponovo sam imao taj
osećaj kao da mi kuća više ne pripada.
"Ali zašto 'volvo'?", uspeo sam da pitam. Činilo mi se da moj
sopstveni glas dopire odnekud iz daleka. "Rekli ste da ćemo
razgovarati o tome zašto ga je uzeo. Sa 'ekspedišnom' bi mogao da
ukrade više stvari."

71

"Da", odgovorio je Pendelton preko volje. "Ali 'volvo' ima nešto
što 'ekspenišn' nema."

"Ne znam na šta mislite."
"Gepek."
Misao koja mi je proletela kroz glavu, naterala me je da sednem.
"Možda nije dobra ideja da idem u detalje."
"Recite mi." Ruke u zavojima bolele su me od snažnog stiska
kojim sam se držao za kožnu fotelju. "Moram da znam."
Veber je pogledao u stranu, kao da mu je bilo nepodnošljivo da
me gleda u oči.
"Sve ukazuje na to da se vratio ovamo sa vašim sinom, a zatim
je savladao i vašu suprugii. Možemo da pretpostavimo da ih je čvrsto
vezao."
Činilo mi se kao da osećam kako se konopac steže oko mojih
zglobova.
"Nije mogao da rizikuje da vozi dok su oni sklupčani iza, na
zadnjem sedištu. Pre ili kasnije, neko bi primetio", rekao je
Pendelton.
"Tako da ih je onda stavio u..."
"I niko, iza zatvorenih vrata garaže, nije mogao da vidi dok je on
to sprorodio." .
"Isuse." Zamišljajući smrad bezina i izduvnih gasova
automobila, pozlilo mi je. "Kako su mogli da dišu?" Iznenada sam se
setio Pitovog izraza lica koji je podsećao na uhvaćenu životinju, kada
je opisivao kako su muškarac i žena njega naterali da uđe u gepek.
Činilo mi se kao da vrištim u sebi. Veber je posegao ispod
sportske jakne i otkačio mobilni telefon koji mu se nalazio na pojasu.
Kada se okrenuo i polako otišao do klavira na kome je Kejt uživala
da svira, jedva sam mogao čuti njegov prigušeni glas. Ostavio je
telefon na stranu.
"Jesu li otkrili nešto?" Ispravio sam se, nervozan, sa nadom.
"Pronašli su 'volvo'. Na odmorištu na Međudržavnom putu 25."
"A Kejt i Džejson? Da li su oni..."

72

"Nisu ih našli zajedno sa kolima. Znači da je on napustio državu.
Šerif u Vajomingu je pronašao 'volvo' severno od Kaspera."

"U Vajomingu?"
"Verovatno je mislio, prema svemu što je on mogao da zaključi,
da ima dosta vremena i da 'volvo' niko ne bi tražio nekoliko dana",
rekao je Veber. "Ali, kad bismo pretpostavili da su vašu suprugu
očekivali negde u subotu uveče, ili kad bismo pretpostavili da je
trebalo da vam dođu neki prijatelji, ona mu, na koji god način da je
pokušao da je ubedi, ipak ne bi rekla ništa o tome, zar ne?" Od misli
o bolu koji je Kejt pretpela prošla me je jeza. "Najbolji izbor koji je
on mogao napraviti, bio je da odvede vašu suprugu i sina pre no što
iko posumnja da nešto nije u redu", rekao je Veber. "Najbliži
bankomat vaše banke ima zabeleženo da je u 18:21 časova podignuto
petsto dolara, znači najveći iznos koji se preko bankomata može
podići sa bilo čijeg računa, u jednom danu. Video-traka je snimila
muškarca koji je podigao novac, ali je pognuo glavu, tako da mu je
lice sakriveno."
Oblio me je hladan znoj kada sam shvatio da je Pit naterao Kejt
da mu kaže broj našeg bankomat računa.
"Izgleda da je vozio dok nije palo veče, a onda je upotrebio
pokrivač tame da ukrade drugo vozilo, na odmorištu na putu, van
Kaspera. Najprikladnija meta bio bi neko ko je putovao sam, ali
pošto telo vozača nismo našli u okolini tog odmorišta na putu,
pretpostavljamo da je on, ili ona, u kolima sa vašom suprugom i
sinom. A dok vozač ne prijavi krađu automobila, nećemo znati za
kakvim vozilom da tragamo."
"Tri osobe koje pokušavaju da dišu u gepeku? Isuse."
Nešto u pogledu detektiva učinilo je da pogodim o čemu su
razmišljali. Zato što je kidnaper opasan kao što je pokazao, možda su
samo dve osobe pokušavale da dišu u gepeku. Možda nije dozvolio
da vozač ostane u životu.
"Vajoming? Ali zašto bi, zaboga, otišao u Vajoming?"
Odjednom sam se setio nečega što je Pit rekao. "Montana."

73

"Zvučite kao da vam to nešto znači", rekao je Pendelton. "Na šta
ciljate?"

"Montana je severno od Vajominga."
Gledali su me kao da nešto lupetam.
"Ne, saslušajte me. Brat mi je rekao da je, kada me je video na
CBS-ovom Nedeljnom jutarnjem programu, doručkovao u Montani.
U restoranu u Butu. Možda se zato zaputio ka severu. Možda ga
nešto u Montani vuče nazad."
Veber je bio živnuo prvi put. "Dobro." Brzo je izvukao svoj
telefon. "Poslaću opis tog čoveka, vaše supruge i sina, državnoj
policiji Montane."
"Kontaktiraćemo sa odsekom policije u Butu", Pendelton je brzo
dodao. "Možda oni znaju nešto o njemu. U slučaju da je bio ranije
hapšen, oni će imati njegovu fotografiju, koju ćemo moći razdeliti."
"Pod pretpostavkom da se tamo predstavio kao Piter Dening."
Turobno sam gledao u pod.
"Ima i drugih načina da sprovedemo istragu. Kidnapovanje
udruženo sa bekstvom u drugu državu, znači da će se uključiti i FBI.
Federalci će učiniti sve što mogu da uporede otiske prstiju koje smo
mi pronašli sa onima koje oni imaju u arhivi. Ako je taj momak ikada
koristio neko lažno ime, dobre su šanse da otkrijemo koje je to ime. "
Bilo mi je teško da verujem u to što su govorili.
"Da li imate skoriju fotografiju svoje supruge i sina?"
"Na kaminu je." Pogledao sam u tom pravcu. Pogled na blistava
lica Kejt i Džejsona doneo mi je takav bol u srcu. Ja sam napravio
fotografiju. Obično nisam bio upućen ni u to koje dugme treba
pritisnuti na fotoaparatu, ali toga dana sam imao sreće. Išli smo da se
skijamo na planinu Koper, iako smo Kejt i ja, u stvari, više padali
nego što smo se skijali. Medutim, Džejsona se instinktivno dobro
snalazio. Celog dana se smejao. I Kejt i ja smo se smejali, bez obzira
na naše modrice. Kejt je na fotografiji imala crvenu skijašku jaknu,
Džejson zelenu i oboje su držali svoje pletene skijaške kape. Kejtina
plava kosa i Džejsonova bledoplava presijavale su se na suncu dok su
im lica blistala.

74

"Vratićemo fotografiju čim napravimo kopije", rekao je
Pendelton.

"Zadržite je koliko god je to neophodno." Međutim, zapravo mi
je bilo teško da se razdvojim od nje. Prazno mesto na kaminu
pojačavalo je osećaj praznine u meni.

"Ako vam je potrebno još nešto - šta god - samo recite."
Ono što je bilo potrebno i njima, više od svega, mislim da je bilo
da Bog odgovori na moje molitve.

75

Glava 3.

Tokom svog tog vremena telefon je neprestano zvonio. Jedva da
sam bio svestan toga da je policajac odgovarao na telefonske pozive.
A onda mi je dodao listu osoba koje su telefonirale, uglavnom
sačinjenu od reportera koji su tražili intervjue - sa TV-a, radija. Do
večeri u celoj državi će se čuti šta se dogodilo.

"Isuse, Kejtini roditelji."
"Rej...", jedva sam govorio. "Molim te, sedi. Bojim se da imam
loše vesti. "
Osećao sam se kao bolestan od onog što imam da im saopštim i
time promenim i njihove živote u jednoj minuti. Nijedno od njih nije
bilo dobrog zdravlja. Pa ipak, odmah su hteli da dođu u Denver,
vozeći trista milja od Duranga kroz planine. Teško sam ih ubedio da
ostanu kod kuće. Na kraju krajeva, šta bi se postiglo njihovim
dolaskom u Denver. Kejtin otac je tako ubrzano disao da sam mislio
da će dobiti srčani udar.
"Ostanite mirni", rekao sam. "Sve što sada možemo da uradimo
je da čekamo." Proganjala me je grozna misao kako Kejtin otac žuri
da dođe u Denver, i gubi kontrolu nad autom.
"Na isti način možete vesti sačekati i kod kuće. Javiću vam čim
nešto čujem:"
Dok sam spuštao telefonsku slušalicu duboko sam uzdahnuo, a
onda sam primetioVebera i Pendeltona kako stoje na ulazu u kuhinju.
"Šta se dogodilo?"
"Upravo smo primili poziv od državne policije Vajominga",
rekao je Veber.
"Prijavljen je nestanak jedne žene u Kasperu. U subotu uveče se
nalazila na putu, vraćala se iz posete sestri u Šeridanu, gradu koji se
nalazi otprilike sto pedeset milja severno od mesta gde ona živi."
"Mislite da ju je moj brat oteo zajedno sa kolima?"

76

"Vreme se poklapa. Upravo kada je palo veče, ona je trebalo da
stigne do odmorišta na putu gde je državna policija Vajominga našla
'volvo' vaše supruge. Ako joj je bilo potrebno da ode do toaleta..."

U sebi sam ustuknuo zamislivši kako Piter prilazi toj ženi i
koliko prestravljena mora da je ona bila.

"Vozila je 'ševi kapric' iz 1994.", rekao je Pendelton. "Osim
činjenice da se vozila sama, kidnaper ju je, verovatno, odabrao zato
što taj tip automobila poseduje prostrani gepek. Nastavio je da ide ka
severu. Policija u Vajpmingu je dala broj tablica policiji u Montani,
koja je pronašla 'kapric' na odmorištu Međudržavnog puta broj 90
blizu Bilingsa."

"Da li su moja supruga i sin..."
"Bili u kolima? Ne."
Nešto u Pendeltonovom tonu me je podstaklo na sumnju.
"Šta se dogodilo sa vlasnicom automobila?" Nije mi odgovorio.
"Recite mi."
Pendelton je bacio pogled ka Veberu, koji je klimnuo glavom
kao da daje odobrenje.
"Pronašli smo njeno telo u prtljažniku kola."
"Gospode Bože!" Nisam želeo da znam istinu, a ipak, nisam
mogao da prestanem da postavljam pitanja. "Šta joj je Piti uradio?"
"Vezao joj je ruke i zatvorio usta samolepljivom trakom. Ona
je...", Pendelton je spustio glas, "patila od astme. Ugušila se."
Zamišljajući očajničku borbu te žene dok je pokušavala da diše,
jedva sam mogao da se koncentrišem na Veberova objašnjenja da je
Piti mogao da se odveze te iste noći "kapricom" iz Kaspera u
Vajomingu, do Bilingsa u Montani.
"Pretpostavljamo da je ukrao drugo vozilo na odmorištu puta ka
Bilingsu." Kad je vozač izašao iz automobila kako bi otišao do
toaleta, Piti je jurnuo iz senke.
Zamišljao sam kako strašno mora da je bilo Kejti i Džejsonu
zgužvanima pored žene koja je umirala u tami, u zagušljivom
vazduhu, smradu, kako mora da je bilo strašno slušati prigušene

77

zvuke njenog gušenja, otežano disanje i zadihanost koja se
usporavala, slabila i na kraju zaustavila.

"Ta noćna mora nikad neće prestati", uspeo sam da kažem.
"Ne, možda smo blizu tome da ga uhvatimo", rekao je
Pendelton. "Dobro ste pretpostavili. Zaputio se u Montanu.
Verovatno nazad u But. Bilings se nalazi na međudržavnom putu koji
vodi u taj grad. Lokalna policija nema nikakav kriminalni dosije
psobe pod imenom Piter Deninga. Ali oni tragaju za krimmalcem čiji
se opis poklapa s opisom tog momka, posebno sa ožiljkom na
njegovoj bradi. A neko će uskoro prijaviti i nestanak žene ili
muškarca, vozača poslednjeg ukradenog vozila. I čim policija u Butu
dobije marku i broj tablica vozila, moći će da nastavi sa svojom
potragom. U međuvremenu, oni proveravaju motele i svako drugo
mesto kog se mogu setiti kao pogodnog mesta gde bi tvoj brat mogao
da sakrije tvoju suprugu i sina. But nije veliki grad. Veruj mi da će
ga primetiti ako se pojavi."
"Ali šta ako Pit oseti opasnost i ode?"
"Mislili smo i na to. Policija Montane je postavila neobeležene
automobile duž međudržavnog puta i obraća pažnju na svakog
usamljenog vozača, muškarca tridesetih godina. Čim FBI završi sa
procesom identifikacije pronađenih otisaka prstiju, znaćemo više o
tome s kim imamo posla. On verovatno poseduje kriminalni dosije, a
u tom slučaju će federalci imati i sliku napravljenu u policiji koju
ćemo moći da razdelimo."

78

Glava 4.

Jedna od osoba koje su mi telefonirale, kako sam mogao da
primetim na listi koju mi je policajac dodao, bio je kolega sa posla
tako da sam morao da mu telefoniram i ponovo objašnjavam šta se
dogodilo. Ali, razgovor o tome, samo je pojačavao noćnu moru.
Nekoliko puta sam čuo zvuk drugog poziva na liniji i kako još neko
čeka da se javim.

Dvaput sam prebacio vezu na taj drugi poziv, za slučaj da neko
hoće da me obavesti o Kejt i Džejsonu, ali oba puta se radilo o
novinarima, tako da nakon toga, više nisam obraćao pažnju na znak
"poziv na liniji".

Istog trenutka kada sam spustio slušalicu, telefon je ponovo
zazvonio. Imali smo mehanizam za identifikaciju onih koji zovu, ali
sam otkrio da uglavnom nije bio efikasan. Posebno u pogledu
mnogobrojnih poziva koji bi bili identifikovani kao "nepoznata
osoba" ili, kao u ovom slučaju, "zaštićeni broj". Ali ipak sam se
javio, i opet je to bio još jedan novinar. Nakon toga sam prepustio
policajacu da odgovara na telefonske pozive.

A kada je laboratorijska ekipa konačno otišla, kao i Veber,
Pendelton i svi ostali sa njima, kuća nikada nije delovala tako prazno.
Dok sam se penjao drvenim stepenicama, moji sopstveni koraci su
odzvanjali. Seo sam na Džejsonov krevet, udišući miris dečačke
sobe. Otišao sam do glavnog kupatila, podigao jednu od Kejtinih
bluza, i pritisnuo je na svoje lice.

Uopšte ne znam koliko dugo sam se tamo zadržao. Telefon je
ponovo zazvonio. Ignorisao sam ga, otišao sam u kupatilo, skinuo
odeću koju sam pozajmio, i pokušao da se okupam, a da pri tom ne
pokvasim ruke u zavojima kao ni levu nadlakticu sa šavovima.
Prljavština i isušena krv su se spirali sa mene. Bio sam sav zajapuren
od pare, ali umesto da osećam toplotu vode na svojoj koži, osećao
sam bol koji se širio zato što je efekat pilula koje mi je doktor dao,
počeo da slabi. Imao sam neverovatan broj modrica. Pokušao sam da

79

se obrijem najbolje što sam mogao, obukao sam čistu odeću, ali sam
odbijao da osećam njihovu udobnost, govoreći sebi da je ne
zaslužujem s obzirom na užas kroz koji su Kejt i Džejson prolazili.

Začulo se zvono na vratima. Zbog toga što sam hramao bilo mi
je potrebno dodatno vreme da siđem niz stepenice. U međuvremenu,
zvono na vratima odjekivalo je iznova i iznova. Ako je ovo neki
novinar..., pomislio sam.

Kada sam otvorio vrata, video sam čoveka krutog držanja u
tamnom odelu, sa izglancanim cipelama i kratko podšišanom,
otmenom, blago prosedom kosom. Njegovo suvo lice delovalo je
tako poslovno.

"Gospodin Dening?"
Iza njega, dole niz ulicu, ekipa sa kamerama počela je da se
približava.
"Ne dajem intervjue." Napravio sam korak unazad u nameri da
zatvorim vrata.
"Ne, ne razumete. Ja sam specijalni agent FBI-a, Džon Gejder,"
Pokazao je svoju legitimaciju. "Uporno sam telefonirao, ali niko nije
odgovarao, tako da sam rizikovao i dovezao se."
"Ja sam mislio... Nisam mislio da... Molim vas, uđite." Pošto su
se reporteri približavali kući, zatvorio sam vrata i zaključao ih.
Gejder je otvorio svoju aktentašnu i izvadio nekoliko malih
elektronskih naprava. "Ovo su aparati koje se aktiviraju na glas i
registrovaće vaše telefonske pozive." Jedan je prikačio na telefon u
dnevnoj sobi. "Da li postoji telefon i u kuhinji?" I tamo je instalirao
jedan od tih uređaja. "Kasnije ću se pobrinuti za ostali deo kuće. Već
sam pribavio sudsku dozvolu da snimamo sve vaše telefonske pozive
kao i da možemo da pratimo i lociramo svaki telefonski poziv, ali ne
smeta ako imamo i rezervni sistem podrške. Ako čovek koji je oteo
vašu suprugu i sina telefonira zahtevajući otkupninu, ovi uređaji će to
zabeležiti, kao i naš 'hvatač' postavljen u telefonskoj kompaniji."
"Neće biti zahteva za otkupninu."
"Nikad ne znate."

80

"Ne, ja to znam. Ono što moj brat hoće nije novac. On hoće
moju suprugu i mog sina."

"Vaš brat?" Gejder je zvučao kao da je on upućen samo u neke
opšte stavke slučaja.

I tako sam ponovo morao da objašnjavam šta se dogodilo.
Gejder je izvukao mali džepni kasetofon, a, takođe, hvatao je i
beleške. Uveravao me je u to da će Biro posvetiti mom slučaju punu
pažnju.

Kada je otišao, imao sam osećaj kao da me nije ni posetio.
Ponovo me je obuzeo osećaj praznine. Nije moguće da se sve ovo
događa, mislio sam, boreći se da samog sebe uverim. Ovo je samo
noćna mora. Uskoro ću se probuditi. Kejt i Džejson će se vratiti. I
sve će biti savršeno, onako kako je bilo.

Ali kada sam se u toku noći probudio, osećajući bol koji mi je
prolazio telom, ispružio sam ruku preko kreveta i ponovo se suočio
sa time da je strana kreveta koja je pripadala Kejt, bila prazna.

Ništa se nije promenilo.
Dani su se razvlačili, a policija u Butu nije uspela da uhvati Pita,
ili pronađe bilo kakav trag Kejti i Džejsonu. I tako su odredi državne
policije Montane na kraju prestali da osmatraju put koji je razdvajao
dve države.

81

Glava 5.

"On nije vaš brat."
"Čovek koji je oteo vašu suprugu i sina nije Piter Dening", rekao
je Gejder još dok je stajao na ulaznim vratima. "On se zove Lester
Dant."
Osetio sam se kao da me je neko gurnuo. "Mislite da Piti koristi
ime Lester Dant kao lažno ime?"
"Ne. Obrnuto."
"Zaboga, o čemu to govorite?"
"Otisci koje je ekipa za istraživanje mesta zločina pronašla u
vašoj kući pripadaju čoveku koji se zove Lester Dant." Gejder je
zakoračio u kuću. "Evo svega što imamo o njemu. Njegova životna
priča. Broj socijalnog osiguranja. Kriminalni dosije."
Sav zbunjen, sedeo sam u svojoj dnevnoj sobi i piljio u
fotografiju koja se nalazila među dokumentima. Pitovo lice, zajedno
sa polomljenim zubom i ožiljkom na bradi, me je posmatralo sa
policijske fotografije koja je bila napravljena u Butu.
Ali dosije je tog čoveka identifikovao kao Lestera Danta. On se
rodio u Broktonu u Indijani, godinu dana pre nego što se Piti rodio.
Godinama je bio hapšen, ali nikada nije bio osuđen za krađu
automobila, oružanu pljačku i ubistvo.
"Dant je odležao zatvorsku kaznu za iznuđivanje, dilovanje
droge i silovanje", rekao je Gejder. "Čudo je da vas nije sve pobio na
spavanju. Vidite li otkud policija u Butu poseduje dosije o njemu?
Lester Dant je upao u tuču u baru, a čovek sa kojim se potukao je
završio na intenzivnoj nezi. Bio je pušten iz zatvora nedelju dana pre
emisije CBS-ovog Nedeljnog jutarnjeg progama u kojoj ste vi
gostovali."
"Ali..." Osećanje da sve to nije stvarno postalo je toliko
intenzivno da mi se činilo kao da se kompletna dnevna soba iskrivila.
"Kako je mogao da zna toliko o Pitu?"

82

"Mora da su im se putevi ukrstili", rekao je Gejder. "Možda je
vaš brat gledao CBS-ovu emisiju Nedeljni jutarnji program i pričao o
tome sa nekim osobama koje je poznavao, među njima i sa Dantom.
Kasnije, nasamo, Dant je izvukao više detalja od njega i odlučio da
vas poseti."

Podigao sam glas užasnut. "Moj brat se družio sa osobama kao
što je Dant!"

"Možda je vaš brat imao težak život kao što je Dant i tvrdio."
"Ali zašto, zaboga, nije sam Pit došao da me vidi?"
Gejder je gledao u mene, a ja sam postao sav napet kada sam
shvatio da je Dant možda ubio Pita kako bi ga sprečio da se umeša.
"To nema smisla", rekao sam Gejderu. "Ako je Dant tako
pokvaren, zašto je spakovao odeću za mog sina? Zašto bi vodio
Džejsona sa sobom umesto da...?" Reči su mi stale u grlu.
"Umesto da ga je ubio?" Gejder je delovao kao da mu je
neudobno. "Nisam baš siguran da je to tema u koju želite da ulazite"
"Dozvolite mi da ja o tome odlučim. Odgovorite mi."
Gejder je polako obrazlagao. "Moguće je da je Dant poveo vašeg
sina kako bi time vršio pritisak na vašu suprugu. Pretnjom da će
povrediti Džejsona, mogao je naterati vašu suprugu da mu se
potčini."
Osećao sam se kao da me je neko udario u lice. "Ne."
"Žao mi je, gospodine Dening. Tražili ste da budem otvoren."
"Piti... Lester Dant..."
"Otisci prstiju ne mogu da lažu."
"To mora da je neka greška. Ono što mi je Piti ispričao o našem
detinjstvu i kako je bio kidnapovan..."
"Ono što vam je Dant rekao. Verovatno je nastavljao da plaća
pića vašem bratu kako bi ga naveo da govori i tako pribavio detalje."
"Ali to je sve zvučalo tako stvarno. Ja sam siguran da je govorio
istinu."
"Slušajte, neki od tih prevaranata su tako dobri glumci da bi
mogli da osvoje nagradu Američke filmske akademije da su krenuli
pravim putem."

83

"Ali sve to..."
"Sve je bila laž. Ime grada u Zapadnoj Virdžiniji gde vam je
rekao da su ga držali zatvorenog."
"Ridempšn."
"Nema grada sa takvim imenom." Ostali delovi njegove priče,
takođe, ne stoje. Rekao vam je da je dobio ožiljak na bradi prošlog
leta kada je pao sa merdevina na nekim krovnim radovima u
Kolorado Sprigsu."
"Upravo tako."
"Pa, naši agenti su pokazali Dantovu fotografiju pokazali svim
preduzimačima za izvođenje krovnih radova u toj oblasti. Niko ga
nije prepoznao. Isto je bilo i sa građevinskim preduzimačima. Ako bi
neko zaradio ožiljak od dva inča na licu, zapamtili bi to, rekli su.
Takva povreda bi zahtevala šavove, ali bolnice u toj oblasti nemaju
nikakvu zabelešku o tome da je prošlog leta neki građevinski radnik
dolazio sa takvom povredom. Međutim, policija u Kolorado Springsu
poseduje traku sa sigurnosne kamere na kojoj se može videti
muškarac, koji izgleda poput Danta, dok tuče prodavca prilikom
pljačke prodavnice pića. Policija je jurila za njegovim automobilom
dok ga je pratila u planine. Možda je tu zadobio povredu na licu kada
se njegov auto okliznuo u krivini i prevrnuo u klanac. Kada su
policajci uspeli da se spuste do njih, kako bi ispitali olupinu auta,
pronašli su krv u kolima, ali ne i vozača."
Mogla se osetiti gorčina u mom glasu. "Da, Piti je imao običaj da
nestaje."
"Mislite Dant."
"Da, naravno... Dant."
"Uhvatićemo ga", rekao je Gejder. Novac koji je uzeo od vas
neće dugo trajati. Na kraju će morati ponovo da krade. Jedna greška.
To je sve što treba da napravi, i mi ćemo ga uhvatiti."
"Na kraju." Reč koju je Gejder upotrebio kao da se zaglavila u
mom grlu. Pokušavao sam da ne razmišljam o tome šta se događa sa
Kejt i Džejsonom.

84

Glava 6.

Znači čovek koji je bio moj brat ili nije bio moj brat, ali se
pretvarao da je on, kidnapovao je moju porodicu i razorio moj svet u
paramparčad. Pokrio je svoj trag time što je naveo i mene i policiju
da mislimo da ide u grad But u Montani. A onda je nestao sa lica
zemlje. Nije bio prijavljen nestanak nijednog drugog vozača u tom
vremenskom periodu, što znači da policija nije imala broj tablica i
opis ukradenog vozila na koje bi mogla da fokusira svoju istragu.

Bilo je bezbroj izveštaja o ukradenim kolima. Stotine
automobila bile su ukradene u Montani, Vajomingu i Koloradu.
Hiljade širom cele zemlje. Ali, kada bi pronašli bilo koji od tih
automobila, Piti (još uvek nisam sebe mogao da nateram da ga
zovem Dant) nije nikada bio povezan sa njim. Možda je na svoje
vozilo stavio tablice nekog drugog vozila. Ili je Piti možda novac
koji je dobio za stvari ukredene iz moje kuće upotrebio da bi kupio
neki stari auto. A onda se sa lažnom ličnom kartom registrovao auto
pod nekim pseudonimom koji policija nije znala. Možda. Mogao je
to da uradi. Bio je u stanju da to uradi,

Lokalne TV stanice su ponovile priču. Međudržavne TV stanice
su zgrabile priču, a posebno CBS, uključivši izvode iz Nedeljnog
jutarnjeg programa i segmente u kojima smo se videli Kejt, Džejson i
ja. Uporno su naglašavali tu bolesnu uvrnutost priče da je čovek koji
je tvrdio da je moj davno izgubljeni brat ponovo nestao, ali ovog puta
sa mojom porodicom. Nekoliko puta mi je telefonirao čovek koji je
tvrdio da je kidnapovao Kejt i Džejsona. Na televiziji su grafičkim
detaljima objašnjavali mučenje kome su bili izloženi. Policija je
pratila tragove, ali nije ništa otkrila, osim da neke osobe vole da
drugima umnožavaju patnje. Nekolicina onih koji su telefonirali, bili
su optuženi za ometanje istrage, ali niko od njih nije bio i zatroren.

Imao sam glavobolje od očaja i nespavanja. Trudio sam se da se
krećem kao da radim, ali moje je osoblje vodilo posao. Većinu
vremena sam bio kao u transu. Kako istraga nije napredovala, postalo

85

je očigledno da osim ako Piti - pokušavao sam da to ime zamenim
Dantovim, ali nisam mogao - ne naleti na policajca, nikada neće ni
biti pronađen. A posebno, ako je pustio bradu da bi pokrio ožiljak na
svojoj bradi, i postigao da snimak napravljen u policiji, više ne
nalikuje na njega.

Mutne fotografije Kejt i Džejsona su se pojavile na kutijama od
mleka i u poštanskim sandučićima. Da li ste videli ovu ženu i ovog
dečaka? glasio je natpis. Ali, ako ja nisam mogao da prepoznam ta
nejasna lica, nisam mogao da zamislim da bi neko drugi to bio u
stanju. Nikada nisam obraćao pažnju na lica sa tih ambalaža za
mleko i papira u poštanskim sandučićima, kad se radilo o nestanku
supruge i sina nekog drugog. Kako sam se mogao nadati da će iko
obratiti pažnju kada se radilo o nestanku moje supruge i mog sina?

Prijatelji su me u početku podržavali: ohrabrujući telefonski
pozivi, pozivi na večere. Ali posle nekog vremena, mnogima je bio
težak moj očaj. Pošto nisu bili u stanju da dođu sa svežim izrazima
saosećanja, držali su se na distanci.

Nekolicina je, ipak, ostala odana, a od svog prvog komšije, Fila
Beroa, naučio sam lekciju o tome kako stvari mogu postati gore.
Ravnodušno sam grabuljao suvo lišće u svom dvorištu ispred kuće,
nejasno se sećajući da je jesen nekada bilo moje omiljeno doba
godine, osećajući mraz u vazduhu, miris dima, slušajući šuškanje
uvelog lišća, a sada mi to ništa nije značilo, kad sam podigao pogled
i video kako Fil čvršće pribija džemper uz sebe, a zatim silazi sa
pločnika i prilazi mi.

"Kako si Bred?"
Kejt mi je jednom rekla da bez obzira na to kako se grozno bilo
ko od nas oseća, uvek treba da odgovaramo "Nikad bolje."
Fil je slegnuo ramenima, kao od gorkog smeha. "Da, mogu to da
vidim. Slažeš istu gomilu lišća otprilike sat vremena."
"I stil se računa."
Fil je pogledao u svoje ruke. "Ne znam treba li ovo da ti kažem."
"O?" Osetio sam hladan povetarac.

86

"Mardž kaže da ne bi trebalo da te uznemiravam, ali sam
pomislio da već imaš dovoljno problema tako da ti nije potrebno da ti
dodatne probleme prave oni koji bi trebalo da ti pomažu."

Povetarac je postao još hladniji. "O čemu govoriš?"
"Jedan agent FBIa me je posetio juče na poslu."
"Džon Gejder?"
"Da, tako je rekao da se zove. Pitao me je da li ste se ti i Kejt
slagali. Da li je bilo puno porodičnih svađa. Da li si ikada udario
svog sina..."
"Šta?"
"Hteo je da zna da li si umeo da pobesniš kada se napiješ. Da li
si imao ljubavnicu."
"FBI sumnja na mene?"

87

Glava 7.

"Ti kučkin sine."
Gejder se spotakao kada sam stupio ispred njegovih kola na
Parkingu garaže zgrade Federalne policije u Denveru. "Smiri se."
"Ti misliš da sam ja ubio svoju suprugu i sina!"
"Izgleda da su ti neki prijatelji rekli da sam im postavljao pitanja
o tebi."
"To se pre može nazvati uništavanjem reputacije!" Skupljenih
pesnica, zakoračio sam prema njemu.
"Smiri se", rekao je Gejder.
Odjekivala je buka motora, a kola su prošla pored nas idući ka
garaži, dok se vozač mrštio na nas.
"Ova oblast ima sigurnosne kamere. I patrole koje je obilaze",
rekao je Gejder. "Veruj mi da ne želiš ni da razmišljaš o posledicama
toga da uvrediš federalnog agenta, na federalnom zemljištu."
"Koje god da su posledice, vredeće!"
Gejder je podigao ruke predajući se. "Ja neću da se bijem sa
tobom. Ako se smiriš i saslušaš me..."
Iza njega su se vrata sa treskom otvorila. Čuvar je zakoračio,
obasjan grubim svetlom iz garaže. Ruka mu se nalazila na pištolju za
pojasom.
"Da li je sve u redu, gospodine Gejder?"
"Nisam siguran." Gejderevo suvo lice je delovalo strogo. "Da li
je sve u redu, gospodine Dening?"
Toliko sam jako stegao pesnice, da su me zglobovi boleli.
"Ako odete u zatvor, kako će to pomoći vašoj supruzi i sinu?",
pitao je Gejder.
Drhtao sam, osećajući kako mi lice gori od ljutine.
"Mislite o potrebama vaše porodice", rekao je Gejder.
Opustio sam pesnice.
"Biće sve u redu, Džo", rekao je Gejder čuvaru. "Možeš ići
sada."

88

"Posmatraću vas preko monitora", rekao je čuvar.
"Dobra ideja." Gejder je sačekao dok se vrata nisu sa bukom
zatvorila.
"Kako ste uopšte mogli da pomislite da sam ja ubio svoju
suprugu i sina?"
"To je standardni deo istrage. Često se događa da kada član
porodice nestane ili bude ubijen, da je u stvari za to odgovoran drugi
član porodice."
"Isuse, kako sam ja mogao da odvezem 'volvo' u Vajoming, da
onda ukradem auto i ostavim ga u Montani, i nekako se vratim nazad
da bih sebe udesio u planinama?"
"Mogli ste ako je taj tip Dant radio za vas."
Dubina Gejderove sumnje me je šokirala.
"Zašto bih ja pitao Pita da to uradi?"
"Danta. Ako ste imali novčane porbleme i ako vam je bila
potrebna isplata premije životnog osiguranja, ili ako ste imali
ljubavnicu koja bi učinila da vaša supruga bude samo smetnja."
Ponovo sam skupio pesnice.
"Ali nije bilo nikakvih neobičnih podizanja suma novca sa vašeg
bankovnog računa ili portfolia vaših obveznica, i nije bilo ni
nagoveštaja nekom skandalu u pogledu vašeg slaganja sa svojom
porodicom. Osim toga, nisam mogao da shvatim kako ste mogli da
ukrstite put sa Dantom nakon što je on izašao iz zatvora u Butu i...
Prestanite da tako piljite u mene. Istraga se nije pomerala sa mrtve
tačke. Morao sam da pronađem drugačiji pristup."
"Ti kučkin sine, učinio si da moji prijatelji misle da sam ja
odgovoran za nestanak svoje porodice."
"To nije bilo ništa lično. Rekao sam vam da sam samo sledio
standardnu proceduru. Suština je da ste vi prošli tu istragu savršeno.
Vi ste čisti."
"Hvala. Baš vam hvala."

89

Glava 8.

"Izgleda da ste odlučili da izbegavate da ga zovete imenom
Lester Dant", rekao je psihijatar.

Nisam odgovorio.
"FBI je uradio kompletnu proveru njegove životne priče",
nastavio je. "Dokazali su da on nije vaš brat."
Bilo mi je tako teško u grudima, tako da sam jedva cedio reči.
"Oni misle da se Dantov put negde ukrstio sa putem mog brata i
da je on na taj način čuo šta se njemu, kao detetu, dogodilo. Odlučio
je da zauzme Pitovo mesto i moguće je da ga je i ubio."
Gledao sam kroz prozor u pravcu borovog stabla.
"Ali vi u to ne verujete", rekao je psihijatar.
"Ne mogu da u to verujem."
"Ne možete?" Psihijatar je odmeravao reč. Osećanje teskobe se
proširilo i na moje grlo.
"Ako bih prihvatio da je Dant kindapovao moju suprugu i sina,
onda bih morao da sebi priznam da je, s obzirom na njegov karakter,
učinio sa njima šta god je hteo, i..." Nisam sebe mogao da nateram da
kažem "ubio ih". Nastavio sam da piljim kroz prozor ka borovom
drvetu. "Ali ako je Piti koristio ime Dant kao lažno ime..." Glas mi se
slomio. "Ako ih je Piti oteo, postoji velika šansa da su još uvek živi."
Psihijatar je sedeo nasuprot meni. "Zašto tako mislite?"
"Pokušao sam da sebe stavim na njegovo mesto." Drvo je sada
delovalo poput mrlje. "Trudio sam se svim silama da zamislim šta
Piti mora da oseća kad je došao u moju kuću. Moja divna porodica,
moje udobno okruženje. Piti sigurno nije želeo da me jednostavno
ubije zato što sam mu ja uništio život. On mora da je želeo moj život,
onaj koji sam ja izgradio za sebe."
Naterao sam sebe da nastavim. "Analizirao sam trenutak kada
me je Pit gurnuo u klanac. Proživljavam taj trenutak iznova i iznova.
Mislim da je Pitov plan bio da sačeka dok Džejson ne bude u blizini i
da me onda ubije, učinivši da to izgleda kao nesrećan slučaj. Onda je

90

nameravao da saoseća sa Kejt i Džejsonom, da sebe učini
neophodnim, i da najzad zauzme moje mesto. Jedini problem bio je
taj što ga je Džejson video, kad me je gurnuo." Duboko sam
uzdahnuo. "I tako je taj plan propao. Šta da Piti onda uradi? Da ubije
Džejsona? Da učini da i ta smrt deluje kao nesrećan slučaj? Da
pokuša da zauzme moje mesto pored Kejt? Ne. Džejson je bio
suštinski deo onog što je Piti želeo. On nije hteo samo moju suprugu,
već moju porodicu. Očigledno je da onda ne bi mogao da živi u
mojoj kući, a da Džejson ne kaže policiji šta je video. Ali Pit je
mogao da ukrade moju porodicu. Mogao je da ih sakrije na nekom
mestu i da spava sa mojom suprugom kad god poželi. Mogao je da
natera mog sina da se ponaša prema njemu kao prema ocu."

Cedio sam reči. "Barem bi bili živi. Ako su Piti i Dant ista
osoba. Ako ih je Piti oteo. Ali ako se radi o Dantu, kao što to FBI
tvrdi, ako to nije Piti, on je verovatno odmah ubio Džejsona i sakrio
njegovo telo u planini. A onda je iskoristio svoj podli plan najbolje
što je mogao opljačkavši kuću i nateravši Kejt da ode negde sa njim,
verovatno u planine Montane, gde je mogao da je siluje koliko god je
puta hteo pre nego što mu je dosadila i..." Zaustavio sam se, nemoćan
da priznam da bi Kejt mogla da bude mrtva.

Psihijatar je suzio oči kao da sam mu upravo opisao pakao., Ali,
da li je on smatrao da Kejt i Džejson tako pate kao da prolaze kroz
pakao ili je mislila da je pakao u mom obmanjenom umu, nisam
mogao da procenim.

91

Glava 9.

Dok sam gutao drugu pilulu protiv depresije, čuo sam zvono na
vratima. FBI sa vestima, ponadao sam se.

Ali kad sam otvorio vrata, namrštio sam se videvši decu u
kostimima na mom tremu. Očekivali su slatkiše. Bila je Noć veštica,
ali ja toga nisam ni bio svestan. Nisam imao slatkiše. Ali oni kao da i
nisu marili za to. Ustuknuli su nazad kao da sam ja imao na sebi neki
strašan kostim. Kad sam pokušao da im objasnim, pobegli su sa
trema.

Zatvorio sam vrata i pogasio svetla. Gledajući kroz prozor, iz
tame, video sam drugu decu u kostimima, i kao što sam se i nadao,
prošli su pored kuće. Nisam mogao da se ne setim da je Noć veštica
bio jedan od Džejsonovih omiljenih praznika. I koliko je on voleo da
se kostimira u svemirsko čudovište ili ludog naučnika. I koliko sam
ja voleo da izlazim sa njim. Ali tako neće biti i ove večeri. Bio sam
ljut što sam uplašio decu. Da li je moje lice bilo tako izobličeno
gubitkom? Ili su mi oči bile zamračene ludilom?

Folija u kojoj se nalazila pilula, još uvek je bila u mojoj ruci.
Psujući, bacio sam je preko dnevne sobe. Depresija se pretvorila u
jarost. Šta je ono Piti rekao kada mi je prvi put pristupio, a ja sam
mislio da je on prevarant, kad sam mu rekao da se gubi pre nego što
ga isprebijam? "Bred, sada ti je teže da se sa mnom boriš, nego kad
smo bili klinci." Videćemo, mislio sam. U tom trenutku, upravo kad
sam čuo da neko na ulici viče upozoravajući decu da ne prilaze mom
tremu, zavetovao sam se da ću prestati da čekam da policija i FBI
nešto urade. Morao sam da prestanem da se nadam da će se nešto
dogoditi.

Morao sam da učinim da se nešto događa.

92

Glava 10.

"Teorija zamene?" pitao je Gejder.
"Da." Bio sam tako izbezumljen da sam stajao ispred njegovog
stola, umesto da sednem. "Znamo da je Piti lagao."
"Dant."
"Ali šta ako je on bio tako ubedljiv zato što je bazirao svoje laži
na istini? Ipak, zar nije istina da je bio i u Butu i u Kolorado Springsu
u vreme kad je rekao? Samo, nije radio tamo ono što je tvrdio."
"Kakve to veze ima sa ovom teorijom..."
"Rekli ste mi da u Zapadnoj Virdžiniji ne postoji grad koji se
zove Ridempšn."
"Tačno."
"Ali šta je sa drugim delovima zemlje? Da li negde postoji grad
koji se zove Ridempšn? Ili šta je sa gradovima u Zapadnoj Virdžiniji
čija imena imaju versku konotaciju sličnu Ridempšnu?"
Gejder je razmišljao o tome. "Moguće je. To bi Dantu pomoglo
da njegove priče, ipak, deluju verodostojno."
"Možete li da proverite?"
Gejder se naslonio u svojoj stolici. Lice mu je delovalo još
suvlje usled zabrinutosti. "Pokušaću. Biro hoće da radim duplo na..."
Pokazao je ka povelikoj gomili dokumenata na svom stolu. "Kakvu
bi to promenu donelo? Sve to što je Dant rekao o svojoj prošlosti bila
je laž kako biste saosećali sa njim."
"Ali šta ako je to samo delom bila laž?"
"I dalje nam to neće pomoći da pronademo vašu suprugu i sina.
Sledili smo svaki trag. Raspustili smo ekipu koja je radila na tom
zadatku. Sve što možemo da uradimo je da čekamo da Dant negde
ispliva na površinu."
"Piti." Borio sam se da zaržim samokontrolu. "Zaboga, da vas
išta od svega što ste saznali o njemu dovodi barem korak bliže
otkrivanju nekih klišea u njegovom ponašanju i tome kuda je mogao
da ode?"

93

"Sigurno", rekao je Gejder. "Naravno." Ustao je i ispratio me do
kancelarijskih vrata od zamagljenog stakla. "Teorija zamene.", rekao
je neubedljivim glasom. "Sigurno. Definitivno ću uraditi neke
provere. I zaista, ako se setite još nečeg, samo mi javite."

94

Glava 11.

"Gospodin Pejn će vas sada primiti", rekao je recepcioner.
Odložio sam na stranu Njuzvik star tri meseca, ali koji je isto
tako mogao da bude i današnji, s obzirom na to koliko sam malo
obraćao pažnju na ono što se događalo u svetu. Prelazeći preko male
čekaonice, ušao sam u kancelariju koja je, u poređenju s čekaonicom
bila prostrana, iako bi je u mojoj kompaniji smatrali majušnom.
Delovala je jednostavno: drvena stolica, sto, kompjuter, druga
stolica. I akvarijum sa ribama u koji je, punačak, naočit čovek lagano
sipao zrnca hrane. Bela kosa mu je bila u kontrastu sa zdravim
rumenilom na obrazima. Njegov sportski sako bio je odložn na
stranu. Nosio je žute tregere preko plave košulje.
"Kako se osećate ovog popodneva, gospodine Dening?"
"Ne previše dobro, bojim se. U suprotnom, ne bih se nalazio
ovde."
Pejn je klimnuo glavom dok se njegova paperjasta brada blago
njihala. "Sigurno je da kod mene niko ne dolazi sa veselin vestima.
Umeo sam da sve to primam k srcu. Na kraju dana bih se osećao
poput olupine. Ali onda sam se setio akvarijuma sa ribicama u
čekaonici kod mog zubara, i kako me je pogled na njega umirivao
pre nego što bih ušao da mi popravljaju zub. Ovo je samo
akvarijumska bašta za zlatne ribice. Ne znam da li pomažu mojim
klijentima, ali za mene čine čuda. Verujete li da sam ja predstavljao
jedno klupko briga od sto i četrdeset funti? Ali otkad sam nabavio
ove ribice" - pokazao je rukama ka svom pojasu - "procvetao sam."
Morao sam se malo nasmejati.
"To je pravi duh, gospodine Dening." Pejn je odložio na stranu
kutiju sa hranom za ribe i spustio se u stolicu koja se nalazila za
njegovim radnim stolom. "Da li biste hteli kafu? Neki sok?"
Odmahnuo sam odrečno glavom.

95

Prešao je prstom preko svog istaknutog stomaka i pogledao me
najsaosećanijim pogledom koji sam ikad video. "Onda mi recite kako
vam mogu pomoći."

Oklevajući, objasnio sam mu situaciju u vezi sa Kejt i
Džejsonom. Pejn je klimnuo glavom. "Čitao sam o tome u novinama
i video reportaže na televiziji. Strašna stvar."

"Moj advokat kaže da ste vi najbolji privatni detektiv u
Denveru."

"Možda on ne zna puno privatnih detektiva."
"Rekao je da ste radili za FBI. Da ste uhvatili serijskog ubicu."
"To je tačno."
"Rekao je da ste predvideli gde će grupa pljačkaša banaka koji
su "operisali" u više država izvesti sledeću akciju."
"Tačno."
"Kao i kada će to da urade. Takođe, rekao je da ste sprečili
pokušaj domaćih atentatora da..."
"Ali to je bilo samo od rada preko vikenda." Ta šala me je
zatekla nespremnog.
"Molim vas. Od svog tog laskanja mi se obrazi samo još više
zarumene", rekao je Pejn. "Ja sam bio deo tima. U tome smo svi
imali svoj udeo."
"Moj advokat kaže da ste vi uradili mnogo više od vašeg dela."
"Da li vam je, takođe, rekao da me je to koštalo mog prvog
braka, da i ne pominjem metak u svom kolenu, zbog kog sam
napustio Biro? Na kraju sam naučio da ne očekujem od sebe previše.
Vi isto tako ne bi trebalo da previše očekujete od sebe, gospodine
Dening. Jesam dobar, ali samo zato što sam mnogo puta zapazio
obrasce koje drugi nisu videli. Za situaciju poput ove, za vaše
emocionalno zdravlje je važno da ne računate na nemoguće."
Pošto nisam imao gde da se okrenem, jednostavno sam
"progutao" svoju razočaranost. "To je u redu."
"Zato mi dozvolite da vas ponovo pitam: Kako mislite da vam ja
mogu pomoći?"

96

"FBI i policija su odustali." Trudio sam se da mi glas deluje
izbalansirano. "Prošlo je šest meseci. Negde sam čuo da u
slučajevima nestanka osoba, što se više odugovlači, manje su šanse
da se pronađu pojedinci koji su nestali." Jedva sam uspeo da dodam,
"Ili barem da se pronađu živi."

"Zavisi. Svaki slučaj je drugačiji. Statistike predstavljaju beleške
o prošlosti, ne predviđanje budućnosti."

"Drugim rečima, vaš um je otvoren. Vi ste upravo osoba kakvu
ja tražim. Recite mi koliki je vaš honorar. Novac uopšte nije bitan."

"Ni meni, takođe, novac nije bitan. Moj honorar je isti za
svakog", rekao je Pejn. "Ali bitno je šta vi mislite da bih ja mogao da
uradim, a što policija i FBI nisu mogli?"

"U ovom trenutku, oni ne rade ništa."
"Verovatno zato što ne mogu ništa da otkriju."
"Odbijam da u to verujem."
"Razumljivo." Pejn je raširio svoje ruke. "Ali morate da shvatite
da ja ne mogu da kopiram mogućnosti koje su dostupne FBI-u."
"Naravno. Ali vi možete da dobijete nove ideje. Vi možete...
Mislim da nisam bio dovoljno jasan. Ja ne želim samo da vas
unajmim da nastavite istragu."
Pejn je izgledao zbunjen. "Šta onda vi želite?"
"Želim da me obučite tako da bih ja mogao da nastavim istragu."

97

Glava 12.

"Potreban mi je pištolj", rekao sam.
"Koja vrsta pištolja vam je potrebna?" Prodavac je nosio bradu i
repić.
"Onaj koji je najjači i ispaljuje najviše metaka."
"To je šaržerni pištolj", rekao je prodavac.
"Izvinite?"
"Oni se ne zovu meci nego hici. Metak je deo koji izleće iz cevi i
pogađa metu."
"U redu. Treba mi pištolj koji ispaljuje najviše hitaca."
"Da li je to za gađanje u metu ili za kućnu zaštitu? Pitam zato što
neki ljudi veruju da je pištolj najbolji način za obračun sa
provalnikom."
"Šta mislite o jednom od onih pištolja?"
"Mislite na revolver? On ispaljuje samo šest hitaca. Ovi
poluautomatski pištolji ispaljuju više. Ali morate da odlučite koji
biste kalibar hteli: devetomilimetarski ili onaj od četrdesetpet
milimetara."
"Koji je najveći?"
"Kalibar četrdesetpet."
"Uzeću ga."
"Tek da vas obavestim o mogućnostima, najveći ne znači uvek i
najbolji pištolj. Kalibar četrdesetpet ima sedam hitaca u šaržeru i
jedan u cevi koji je spreman da opali. Ali ovaj ovde,
devetomilimetarski ima deset hitaca u ležištu i jedan u cevi. Znači,
imate jedan snažan pištolj sa osam hitaca nasuprot pištolju manje
snage, ali sa jedanaest hitac."
"Koliko je taj drugi pištolj slabiji?"
"Ovaj devetomilimetarski? Recimo to na sledeći način, može da
obavi posao. U stvari, jedini razlog zbog kog ležište ovog
devetomilimetarskog sadrži samo deset hitaca je taj što je sredinom
devedesetih godina, Kongres prihvatio Zakon o vatrenom oružju koji

98

ograničava kapacitet šaržera ručnih pištolja. Ali pre tog zakona... U
subotu će se u gradu održati izložba pištolja. Upoznaću vas sa
prijateljem koji je voljan da proda devetomilimetarsku 'beretu'
napravljenu pre stupanja na snagu tog zakona, a koja ima petnaest
hitaca u šaržeru i jedan u cevi."

"To je puno."
"Možete se kladiti u to. Nemojte me pogrešno razumeti. Nema
ničeg ilegalnog u tome što on prodaje to oružje. Zakon je jedino
zabranio proizvodnju ili uvoz šaržera za pištolje sa više od deset
hitaca. Ali pošto je moj prijatelj kupio svoj pištolj pre nego što je taj
zakon usvojen, sve je legalno. Međutim, takav model se više ne
pojavljuje često na tržištu tako da pretpostavljam da ćete morati da
platite više."
"Naravno."
"Ali nakon toga..." Delovalo je da je prodavcu neprijatno.
"Nakon toga?"
"Nemojte se uvrediti. Ali očigledno je da je za vas sve ovo novo.
Da ne biste sebi pucali u stopalo, možda bi bilo dobro da uzmete
neke časove gađanja."

99

Glava 13.

U tami, iza mojih prozora, mogli su se videti kovitlaci prve
snežne oluje u sezoni, ali ja sam jedva obraćao pažnju na njih,
previše zauzet korišćenjem Internet adresa koje mi je Pejn dao:
adresa terena za koje je rekao da ih je FBI odabrao kao oblasti
istraživanja. Pored mog novog laptop kompjutera stavio sam rečnike
i enciklopedije koji bi mi pomogli da pronađem reči povezane sa
rečju otkupljenje. Većina tih reči, međutim, nije previše obećavala.

Nikako nisam mogao da zamislim da bi neko nazvao grad
Iskupljenje, Umilostivljenje, Posredovanje, Zastupništvo, ili Sud, na
primer. Međutim, ispostavilo se da se jedno selo u državi Juta zove
Sud.

Preko zida sa svoje desne strane, stavio sam veliku mapu
Sjedinjenih Država. S vremena na vreme ustao bih i stavljao bih
rajsnedle, obležavajući mesta čija su imena imala religijsku
konotaciju. Posle nekoliko sati, bilo je mogućih tragova u celoj
zemlji, ali ne i šablona u Montani. Počeo sam da shvatam zašto
Gejder nije hteo da istražuje moju teoriju.

Moja obeshrabrenost se uvećala kada sam iznenada shvatio
koliko mnogo gradova je nazvano po svecima. Još više rajsnedli je
dodato na mapu. I uskoro, nisam imao više nijednu.

100