Dejvid Morel - Davno nestao

Glava 14.

"Kako osoba stvara lažni identitet?"
Pejn je razmišljao o mom pitanju dok je polako sipao hranu za
ribe u akvarijum. Stolica je naprsla kada se smestio svom svojom
težinom u nju. "Po načinu na koji se to obično činilo, prvo odabereš
grad u kome nikada nisi živeo."
"Zašto ?"
"Da bi sprečio da tvoj pravi identitet i onaj kojim hoćeš da se
predstaviš dođu u sukob jedan sa drugim. Ako si, na primer, odrastao
u Klivlendu, nećeš se predstavljati kao da si odande došao. U
suprotnom, ako bi neko proveravao tvoj novi identitet, mogao bi da
ode tamo, pokaže tvoju fotografiju i pronađe nekog ko te se seća pod
tvojim pravim imenom." Klimnuo sam glavom.
"Znači, ideš u drugi kraj zemlje. Ali izbegavaš gradiće gde se svi
znaju i odmah bi mogli reći detektivu da li je neko ko liči na tebe
ikada dolazio u taj grad. Odabereš veći grad; tamo ima manje
kontinuiteta; a uspomene kraće traju. Uzmimo, kao primer, da
odabereš Los Andeles ili Sijetl. Odeš u javnu biblioteku u tom gradu
i iščitavaš novine koje su izlazile nekoliko godina nakon tvog
rođenja. Tražiš nesreće - požare, automobilske nesreće, takve stvari -
u kojima su kompletne porodice bile ubijene. Takvi detalji su važni
zato što sigurno ne bi hteo da neko od preživelih ospori tvoju priču.
Tragaš za etnički odgovarajućim dečakom, koji bi, da je poživeo, bio
istih godina kao ti sad."
"A onda?"
"Hajde da uzmemo da se žrtva, koju si odabrao da predstavljaš,
zove Robert Kigen. Njegov nekrolog će ti, verovatno, reći gde se
rodio. Zatražiš da ti pošalju kopiju njegovog izvoda iz matične knjige
rođenih. To nije nešto krupno. Ljudi stalno gube kopije svojih izvoda
iz matične knjige rođenih. Kancelarije sa matičnim knjigama su
navikle na takve vrste zahteva."

101

"Ali..." Namrštio sam se. "Ako je Robert Kigen umro, zar ne bi
postojala beleška o tome na njegovom izvodu iz matične knjige
rođenih, neka vrsta precrtanog obaveštenja?"

"Ne i u danima pre nego što su kompjuteri postali suštinski deo
našeg društva", rekao je Pejn. "U vreme kada si se ti rodio,
informacije nisu tako efikasno kružile. Vlasti bi ti poslale kopiju
izvoda iz matične knjige rođenih Roberta Kigena, bez
predomišljanja. Sačekaš da prođe neko vreme tako da tvoje dalje
istraživanje o Robertu Kigenu ne privuče pažnju. Onda kontaktiraš sa
nadležnima kako bi dobio kopiju umrlice Roberta Kigena. Razlog
zbog koga ti ranije nisam pomenuo Los Anđeles ili Sijetl je taj što
države Kalifornija i Vašington stavljaju broj socijalnog osiguranja na
umrlice koje izdaju. Mnogi roditelji traže za svoju decu broj
socijalnog osiguranja, čim popunjavaju podatke u zahtevu za
izdavanje izvoda iz matične knjige rođenih, tako da postoji velika
mogućnost da i Kigen već ima broj socijalnog osiguranja, iako je
umro mlad. Sa njegovim izvodom iz matične knjige rođenih i brojem
socijalnog osiguranja, možeš dobiti vozačku dozvolu, pasoš i svaki
drugi važniji dokument koji bi ti bio potreban. Možeš da dobiješ
posao, plaćeš poreze i da otvoriš račun u banci. Ukratko, možeš da
prisvojiš njegov identitet." Pejn me je dugo posmatrao. "Ali ne
govorimo o tebi."

"Ne, mi govorimo o mom bratu. Da je Lester Dant bio mrtav, da
li je Piti mogao da prisvoji njegov identitet, na način koji si ti upravo
izložio?"

Pejn je nastavio da me proučava. "Pre nego što je tvoj brat prvi
put bio uhapšen, fotografisan, pre nego što su mu uzeti otisci prstiju.
Pre nego što su ga zatvorili kao Lestera Danta? Teroretski, da."

"Onda ja nisam poludeo." Uzdahnuo sam sa olakšanjem. "Piti i
Dant bi mogli da budu ista osoba. Dant bi moglo da bude Pitovo
lažno ime."

"Ali, nije bilo tako", rekao je Pejn.
"Molim ?"
"Tvoj brat nije preuzeo indentitet Lestera Danta."

102

"Kako možeš biti toliko siguran?"
"Mogu, zato što sam jutros rano posetio Gejdera. Upoznali smo
se dok sam radio u Birou. Zarad starih vremena, zamolio sam da mi
dozvoli da pregledam Dantov dosije."
Osetio sam se nespokojnim zbog pravca u kome je razgovor
išao.
"Dosije je bio vrlo jasan", rekao je Pejn. "Ti si tako uporno
insistirao na tome da su tvoj brat i Dant ista osoba, da je Gejder
ponovo proverio Dantovu životnu priču. Nisu nigde pronašli njegovu
umrlicu. Štaviše, Dant nije tražio ni broj socijalnog osiguranja dok
nije postao tinejdžer. A potpis na prijavi je u skladu sa potpisima
koje je Dant davao u raznim vremenima kada je bio hapšen. Dant i
tvoj brat su dve različite osobe. "
"Ne."
"To je istina", rekao je Pejn.
"To onda znači da su moja supruga i sin mrtvi!"
"Ne mora da znači. Dok je dokaza koji govore suprotno, uvek
ima razloga za nadu."
"Bez njihovih tela, mislite."
Pejn nije odgovorio za trenutak. "Žao mi je, gospodine Dening."
Ukočeno sam gledao ka akvarijumu sa ribicama. "Niste videli
izraz u Pitovim očima kada mi je govorio o zlatnoj ribici koju smo on
i ja zakopali pozadi u našem dvorištu i o tome kako ju je izvadila
mačka iz komšiluka. Nije on to rekao kao da se seća nečeg što je čuo.
Njegove oči su imale jasnoću izraza osobe koja je bila tamo. To je
Piti sa mnom razgovarao."
"Možda. Ali nemam ni najmanju ideju kako bismo to mogli
dokazati."
"Dokazaću." Ustao sam. "Verujte mi, nekako ću dokazati."
"Pre nego što krenete, hteo sam da vas nešto pitam."
Zaustavio sam se na vratima i pogledao ka njemu.
"Zbog godina provedenih u Birou, moj nos je osetljiv na miris
baruta. Taj miris osećam na svojoj desnoj ruci od trenutka kad smo

103

se rukovali po vašem ulasku u kancelariju. Da li ste koristili vatreno
oružje, gospodine Dening?"

104

Glava 15.

"Spremni, na liniji za gađanje!", dreknula je instruktorka.
Ispravili smo se.
"Proveri desnu stranu!"
Proverili smo stanje u tom pravcu.
"Proveri levu stranu!"
Kroz sigurnosne naočare proverili smo i u tom pravcu,
obezbeđujući se da niko ne radi nešto nepažljivo.
"Jedan..." povikala je instruktruktorka, "držite čvrsto svoje
pištolje! Dva, povucite i naciljajte iz pojasa! Tri, podignite svoje
oružje do visine očiju! Četiri, povucite oroz!"
Osam skoro simultanih hitaca ispunilo je dugi, uzani, zatvoreni
poligon za gađanje. Hici su odjekivali među betonskim zidovima, ali
su moje zaštitne naušnice odjeke hitaca činile neobično dalekim.
Iako se instruktorka nalazila baš iza mene, i njen glas je delovao
prigušeno.
"Ciljaj desno od mete! Ciljaj levo!"
Poslušali smo, nismo pucali, nego samo proveravali ostale mete,
za koje nas je upozorila da mogu iskočiti svakog trenutka.
"Spustite oružje do pojasa! Otkočite ga!"
Poput jednog, nas osmorica smo kompletirali postupak i odložili
svoje vatreno oružje.
Na poligonu za gađanje postalo je tiho.
"Nije loše", rekla je. "Hajde da vidimo da li je iko išta pogodio."
Svako od nas je stajao u iseku, sa prostorom ispred sebe na kome
se nalazila municija i rezervni šaržeri. Dugme na levoj strani je
pokretao motorizovani kotur koji je približavao mete nama.
Instruktorka je proučavala rezultate. "O.K. Niko nije pogodio u
centar6, ali ja od vas to u ovoj fazi i ne očekujem. Barem niko od vas
nije kompletno promašio metu. Dening, vaš je hitac bio najbliži, ali

6 centar mete - izraz u žargonu: bivolje oko (prim. prev.)

105

još uvek ide malo visoko i ulevo. Vežbajte još kod kuće naciljavanje,
bez metaka i prestanite da iskrećete zglob kada povlačite oroz."

Zatim je nastavila da koriguje ostale učenike. Stavili smo
lepljivu maskirajuću traku preko rupa na našim metama, pritisli
dugmad za vraćanje meta do kraja "galerije" i ispravili se na njen
povik, "Spremni, na liniji za gađanje!".

106

Glava 16.

Svakoga dana išao sam u fitnes centar. Nikada nisam bio u nekoj
vrhunskoj fizičkoj formi, ali otkad je Piti oteo Kejt i Džejsona,
raspao sam se. Ishrana koja se sastojala od brze hrane, u kombinaciji
sa previše alkohola i bez kretanja, učinila je da se ugojim dvadeset
funti. I onda sam rekao: "Ne više".

Unajmio sam trenera. Iako sam znao da moram da počnem
polako, ipak sam bio nestrpljiv da u tome napredujem. A napredovao
sam tako što sam počevši od trideset stigao do šezdeset minuta
dnevnog vežbanja na spravama. Počeo sam i da džogiram, prvo na
zatvorenoj stazi u sportskom centru, a onda napolju na hladnoći.
Jedna milja. Dve. Pet. Izgubio sam kilograme koje sam nabacio. A
debljina se pretvorila u mišiće.

Počeo sam da idem na časove samoodbrane. Ugao. Snaga. Masa.
Rečnik arhitekata. Nisam se više pretvarao da pokušavam da radim.
Što se mene tiče, preda mnom je bio samo jedan posao, tako da sam
zatvorio svoju kompaniju, dajući svojim zaposlenima velikodušnu
svotu zbog prekidanja radnog odnosa. Kad ne bih bio na pripremama
i kad ne bih odlazio na obuke gađanja i fizičke treninge, svoje vreme
sam trošio na pretraživanje po Internetu, koristeći ostale Veb adrese
koje mi je Pejn dao.

U prethodnom periodu mog života, uvek sam imao previše
obaveza da bih tragao po Internetu. Sada sam bio začuđen time
koliko sam puno informacija mogao pribaviti, zato što sam,
zahvaljujući Pejnu, znao gde treba da tražim.

Pronašao sam informaciju o rođenju Lestera Danta, koja je
izgledala upravo onako kako mi je FBI i ukazao: on se defmitivno
rodio u Broktonu u Indijani, dvadeset četvrtog aprila, godinu dana
pre Pitovog rođenja. Pregledao sam baze podataka svake pojedine
države u uniji, ali nisam mogao da pronađem i podudarne
informacije o smrti Lestera Danta. Pošto nisam imao dokaza da je
Piti Dreuzeo Dantov identitet, gunđajući proverio sam teoriju FBI-a

107

da je Dant preuzeo Pitov identitet, ali bez obzira na to koliko sam
širio svoju potragu, nisam mogao pronaći nijedan dokaz da je Piti
umro, a ako jeste, da li je bio ubijen.

Praznik zahvalnosti (ime praznika je učinilo da osetim gorčinu)
je prošao. Kejtini roditelji pozvali su me da praznik provedem sa
njima. Prvo sam odbio jer teško da sam bio raspoložen za bilo kakvo
druženje. Ali onda sam pomislio da se i oni osećaju podjednako
usamljenima kao i ja i da možemo barem pokušati da utešimo jedni
druge. Nas troje smo popili nešto vina i gledali ragbi u kihinji dok
smo pripremali večeru, ali uopšte nisam uspeo da osetim praznično
raspoloženje, stalno brinući o tome da li su denverska policija ili
Gejder ili Pejn možda zaturili telefonski broj koji sam im dao u
slučaju da Kejt i Džejson budu pronađeni za vreme mog odsustva.

Za Božić su Kejtini roditelji došli meni u posetu. Ali čim sam
video Kejtinog oca, zažalio sam što ih nisam poštedeo truda i otišao
do njih. Jedva sam mogao da sakrijem svoju zaprepašćenost videvši
kako se taj, nekada visok, robustan čovek pogrbio zbog stanja svog
srca, koje se pogoršalo usled briga. Koliko god da smo pokušavali da
budemo raspoloženi, stalno smo se sećali prethodnih, boljih Božića,
kao onog iz doba kad sam se zabavljao sa Kejt na koledžu, i kada
sam shvatio da napredujem, time što me je ona pozvala da sa njom i
njenim roditeljima provedemo Božić.

Od svih teških trenutaka za vreme praznika, za mene je posebno
teško bilo biranje jelke. U tome su mi se Kejt i Džejson uvek
pridruživali - to je uvek bio veliki porodični događaj. Čim bismo
stigli kući sa odabranim stablom, odmah bismo počeli da stavljamo
ukrase, i često bismo sa tim završili tek kasno uveče. Ove godine,
moj osećaj gubitka se pojačavao nakon svakog ukrasa koji bih stavio
na stablo. Ispod drveta bi se obično nalazilo puno poklona, ali ove
godine smo se Kejtini roditelji i ja složili da ne razmenjujemo
poklone. Na kraju krajeva, mi smo želeli samo jedno, a to nismo
mogli da stavimo ispod božićnog stabla.

Kao i obično, Kejtina majka napravila je punč od jaja. Bio je
sigurno podjednako ukusan kao i svake prethodne godine, ali sam

108

jedva uspeo da ga progutam. Nekoliko dana kasnije, otišli su u
Durango. Kejtin otac se toliko loše osećao da je njena majka morala
da vozi.

Fil Berou, komšija iz kuće pored nas, pozvao me je na
novogodišnju proslavu. Svom snagom sam pokušao da budem
društven, ali sam tokom čitavog praznika bio odsutan u mislima.
Otišao sam kući sat vremena pre ponoćnog odbrojavanja. I koliko
god sam se trudio, nisam se mogao setiti glasova Kejt i Džejsona.

Proleće je stiglo.
Maj.
Jun.
Nije ih bilo već godinu dana.

109

Glava 17.

"Odlazim iz grada", rekao sam Pejnu.
"Da, ponekad je dobra ideja da se pobegne od loših uspomena",
rekao je.
"Nadao sam se da vam neće smetati da moje mejl poruke
proslede vama."
"Naravno da ne", rekao je Pejn. "Nema problema."
"Takođe, zamolio sam policiju i FBI da vas obaveste u slučaju
da saznaju nešto novo."
Pejn je klimnuo glavom. "Telefoniraću vam istog trenutka kad
nešto čujem. Samo mi dajte broj na kome ću vas moći pronaći i..."
"U ovom trenutku to je malo neizvesno. Moraću ja da
telefoniram vama."
"Ne znate kuda idete?"
"Ne baš tačno."
"Ali niste mogli da jednostavno kupite avionsku kartu bez
rezervacije za određeno mesto."
"Ne putujem avionom. Pomislio sam da jednostavno sednem u
svoj auto i vozim. Da vidim zemlju. Da idem kuda god me put vodi."
Pejn me je namršteno pogledao. "Koga vi to zavaravate?"
"Ne razumem vas."
"Da idete kuda god vas put vodi? Nemojte me lagati. Nešto ste
naumili. Šta to?"
"Rekao sam vam. Samo mi je potrebno da odem daleko."
"Vi me zabrinjavate."
Da bih izbegao njegov uporan pogled posmatrao sam akvarijum
sa ribicama.
"Ne morate mi ni kazati - idete kako biste pokušali da ga
pronađete", rekao je Pejn.
Nastavio sam da gledam u akvarijum sa ribicama.
"Kako ste, zaboga, zamislili da to izvedete?" Pejn je hteo da zna.
"To je nemoguće. Nemate nikakve šanse."

110

Najzad sam ga pogledao. "Uradio sam sve čega sam se mogao
setiti."

"Ali bez ikakvih tragova? Sasvim je sigurno da ćete ići kuda vas
put bude vodio. Samo ćete lutati."

"Ali ja imam tragove", insistirao sam.
Pejn je nagnuo svoje krupno telo ka meni. "Recite mi."
"To je teško objasniti."
"Pokušajte."
"Piti je hteo da zauzme moje mesto."
"I, šta s tim?" Pejn je izgledao zbunjeno.
"Sad ću ja to učiniti, u suprotnom smeru. Ja ću zauzeti Pitovo
mesto."
"Šta?"
"Pokušaću da sebe stavim u njegov um. Razmišljaću poput
njega. Ja ću postati on."
"Isuse", prošaputao je Pejn.
"Na kraju krajeva, mi smo braća."
"Gospodine Dening... Koliko mi vas je žao, ne možete ni da
zamislite. Neka vam je Bog u pomoći."

111

TREĆI DEO

Glava 1.

Staviti sebe u Pitov um? Misliti poput njega? To je bio način
razmišljanja očajnika, sigurno, ali šta je bila alternativa? To će barem
zahtevati od mene i određeno kretanje. To će sačuvati moj zdrav
razum.

Otišao sam do ulice gde mi je Piti prvi put prišao, ispred moje
kancelarije - tj. onog što je nekad bila moja kancelarija. Bilo je nešto
pre četrnaest časova, tačno kao godinu dana ranije. Piti me je pozvao
po imenu stojeći iza mojih leđa, što je značilo da je čekao levo od
ulaznih, kružnih vrata zgrade. Odšetao sam do velike cvetne oaze u
betonskom okruženju, gde sam pretpostavio da se on odmarao.
Proučavao sam ulazna vrata, pokušavajući da sebe stavim na njegovo
mesto. Zašto nije došao u moju kancelariju?

Kad sam se naslonio leđima na cvetnu žardinjeru, osećajući se
nevidljivim za masu koja je prolazila, razumeo sam zašto mi je
pristupio upravo na taj način. U mojoj kancelariji on bi se nalazio
pod mojom kontrolom, dok je ovde, budući da je stajao na pločniku i
uzviknuo moje ime stojeći mi iza leđa, on vladao situacijom.

Ponovo sam se setio našeg prvog razgovora, ali ovog puta iz
njegove perspektive, kako mi govori stvari koje je samo moj brat
mogao da zna, gledajući moje čuđenje, pridobijajući me. Otišao sam
u restoran sa delikatesima sa druge strane ulice, gde se naš razgovor
nastavio. Seo sam tamo gde je on sedeo. Zamislio sam sebe iz
njegove perspektive, za vreme dok je on nastavljao da me ubeđuje da
se moj davno nestali brat konačno vratio.

Otišao sam kući i pretvarao se da sam on, i zamišljao kako ulazi
u kuću, posmatra okolo, vidi sve što posedujem, stvari koje on
nikada nije mogao da ima. Da li je njegov plan bio formiran u tom

112

trenutku? Ja ovo zaslužujem, a ne ti, mora da je razmišljao.
Razgledajući ovaj i onaj predmet, mora da je sa naporom prikrivao
svoju ljutnju. Uništio si mi život, a ipak si dobio sve ovo, ti kopile.

Bilo je jednostavno posmatrati Kejt: njene duge noge, njen
izazovni struk. Ali šta je sa Džejsonom? Šta je Piti stvarno mislio u
vezi sa njim? Kakva glupost. Pitova životna priča nije ostavila
prostora za roditeljski instinkt. Ali Džejson je bio deo onoga što bi
Piti imao da ja nisam uništio njegov život poslavši ga kući sa bejzboj
utakmice. Džejson je išao u paketu sa atraktivnom suprugom i
velikom kućom, tako da je Piti hteo da poseduje i njega. Piti je hteo
sve što sam ja imao.

Setio sam se večere na kojoj je Piti bio sa nama, i kako je bio
ljubazan, dok je pomagao oko sređivanja suđa. Nakon toga je
uvežbavao Džejsona kako da uhvati bejzbol loptu. Mora da je mrzeo
svaki pojedini trenutak, kao što je mrzeo pretvaranje da uživa u
obnavljanju sećanja na naše detinjstvo pre nego što sam ja uništio
njegov život. Ali najgori trenutak od svih, i to onaj kad je osetio
najviše mržnje, mora da je bio trenutak kada sam mu doneo bejzbol
rukavicu koju je on ispustio u trenutku kad su ga muškarac i žena
zgrabili. Mora da je hteo da mi gurne tu rukavicu u grlo.

Otišao sam u Pitovu sobu. Legao sam na njegov krevet. Gledao
sam u tavanicu i zatekao sebe kako sam podigao bejzbol rukavicu i
udarao u nju pesnicom iznova i iznova. Mora da je želeo da povuče
dim, ali nije hteo da pokvari svoj plan time što bi zapalio cigaretu u
kući i ozlovoljio Kejt. Tako da se iskrao niz stepenice, i kroz
francuska vrata na kuhinji, izašao u dvorište iza kuće obasjano
mesečinom gde je ljutito seo na baštensku sofu i zapalio cigaretu.
Sećao sam se kako sam pogledao kroz prozor naše spavaće sobe i
spazio ga u bašti. Zamišljao sam kako se pretvarao da nije primetio
kada se moje lice pojavilo na prozoru. Stavio sam sebe u njegove
misli. Šta radiš tamo gore? mora da je mislio. Spavaš sa svojom
ženom, zar ne, braco? Uživaj u tome dok možeš. Uskoro će doći na
mene red.

113

Glava 2.

Sledećeg dana otišao sam do berbernice u koju sam ga odveo.
Seo sam na stolicu osećajući makaze kako idu preko moje glave i
razmišljajući o tome da mora da je taložio u sebi gnev zbog te uvrede
što sam ja mislio da on grozno izgleda i da ću ga ja upristojiti. Onda
sam otišao do "Banana republike" gde sam mu kupio novu odeću.
Zatim u prodavnicu obuće. A onda kod zubara gde sam učinio da
bude svestan svog polomljenog zuba i ponovo pojačao njegov osećaj
da ja mislim da on grozno izgleda.

Kada sam ušetao u oridinaciju zubara, recepcionerka me je
iznenadeno pogledala. "Nismo vas danas očekivali, gospodine
Dening. Upravo završavamo sa ručkom. Da li se radi o nečem
hitnom?"

"Ne." Zbunjen, shvatio sam da sam skoro uspeo da sebe zavaram
ubedenjem da stvarno mogu da ponovim redosled dogadaja od pre
godinu dana. "Mora da sam pobrkao dane. Žao mi je što sam vas
uznemirio."

Dok sam u nespokojstvu pružao ruku ka vratima, setio sam se da
sam čekao na recepciji dok je Piti bio unutra kako bi mu očistili zub i
obradili ga tako da ne bude polomljen. Pokušao sam da sebe stavim
na Pitijevo mesto i da zamislim kako je ljutit sedeo u zubarskoj
stolici. S obzirom na to da nije bio kod zubara godinama, mora da je
bio nervozan i pomalo napet dok mu je zubar prilazio sa...

"U stvari, možda postoji način da mi pomognete." Rukom koja
je drhtala, olabavio sam čvrst stisak kojim sam držao dovratak vrata i
otišao sam do blagajne koja je odvajala recepcionerku od čekaonice.

Pogledala me je sa iščekivanjem.
"Pre godinu dana bio sam ovde sa svojim bratom." Srce mi je
lupalo zbog šoka od ideje koju sam upravo dobio.
"Da, sećam se. Strašno mi je žao zbog svega što se dogodilo sa
vašom suprugom i sinom."

114

"Da, imao sam groznu godinu:" Borio sam se da održim svoj
glas stabilnim, da kontrolišem svoje emocije. "Naime, pitao sam
se..." Zadržao sam dah. "Znate li da li je izvršeno ikakvo snimanje
zuba moga brata?"

115

Glava 3.

"Evo!", rekao sam Gejderu. "Ovo je dokaz!"
Smireni čovek se namrštio na ono što sam spustio na njegov sto.
"Dokaz za šta?"
"Da su moj brat i Lester Dant isti čovek!"
"Da li još uvek pokušavate da..."
"Moj brat je snimao zube rendgenom nekoliko dana pre nego što
je kidnapovao moju suprugu i sina. Kada smo bili deca, moji roditelji
su obavezno vodili Pita i mene na redovne provere. Pokažite ovaj
rendgenski snimak našem porodičnom zubaru, tamo u Ohaju. On ih
može uporediti sa snimkom iz svoje arhive. On će dokazati da taj zub
pripada istoj osobi."
"Ali zubi devetogodišnjaka nisu isti kao zubi čoveka tridesetih
godina", prigovorio je Gejder.
"Mislite zato što nije zadržao sve svoje stalne zube do vremena
nestanka? Ne. Naš zubar je rekao da će moj brat uvek imati nekoliko
stalnih zuba, i da čak i kada bi se promenili tokom godina zbog rada
na njima, koreni zuba će ipak zadržati istu strukturu. Šta bi smetalo
da to proverite?"
Gejder je odložio na stranu zbijeni dosije koji je čitao. "U redu",
rekao je nestrpljivo. "Hajde da završimo i sa tim. Kako se zvao vaš
porodični zubar iz Ohaja?"
"Ja... Ne sećam se."
Delovaoje još nestrpljivije.
"Ali Vudford nije bio veliki grad", rekao sam. "I tamo nije bilo
mnogo zubara. Ne bi trebalo da bude teško pronaći zubara kod kog
smo mi išli."
"Pod pretpostavkom da njegova ordinacija i dalje postoji. Pod
pretpostavkom da je čuvao dosijee sve ovo vreme." Gejderov telefon
je zazvonio. Dok je posezao za telefonom, rekao mi je: "Javiću vam
se."
"Kada?"

116

"Sledeće nedelje."
"Ali to nije dovoljno brzo."
Nije me ni čuo. Već je pričao telefonom.

117

Glava 4.

U nedelju ujutru, ustao sam iz Pitovog kreveta, stavio kampersku
opremu u "ekspedišn", i spakovao sendviče u mali frižider. Koliko je
god to bilo moguće učinio sam sve isto kao pre godinu dana, i u
devet, tačno u vreme kad smo izašli zajedno poslednji put, krenuo
sam Međudržavnim putem 70 ka planinama. Vrhovi su i dalje imali
snežne kape, i izgledali su isto kao i prethodnog juna.

Ignorišući njihovu lepotu kao što bi to Piti činio, pokušavao sam
da se setim našeg razgovora. Zgrčio sam se kada sam naslutio jedan
kliše: skoro svaki put kada bi Džejson rekao "Tata" i nešto me pitao,
Piti bi prvi odgovorio. On je vežbao kako da zauzme moje mesto,
navikavajući se da ga zovu "Tata".

Kada sam krenuo pravcem ka severu u nacionalni park Arapaho,
zamišljao sam kako je on prikrivao svoja očekivanja. Stigao sam do
jezera i zaustavio se tamo gde smo se nas trojica zaustavili prethodne
godine. Pogledao sam mesto gde smo Piti, Džejson i ja postavili naš
šator. Šetao sam obilazeći oko jezera da bih došao do izvora koji ga
je napajao, i penjao se preko kosine od drveta do klanca odakle je
dopirala grmljavina potoka. Sve vreme, zamišljao sam kako on gleda
okolo tražeći odgovarajuće mesto odakle bi mogao da me se reši, a
da to učini tako da to izgleda kao nesrećan slučaj.

Uspentrao sam se preko labavo utvrđenih stena do zaravni iznad
klanca. Osetio sam Pitovo uzbuđenje kada je Džejson nestao iza
krečnjačke stene da bi mokrio. Sad je trenutak! Pri tom, Bredova leđa
su bila izložena.

"Tata!"
Ne! Mali se prebrzo vratio.
U nemogućnosti da zaustavi sled događaja, gurnuo je tog svog
prokletog brata u klanac, a onda jurnuo ka malom, čije je lice bilo
zaleđeno od užasa.

118

Moja mentalna slika Džejsonovog straha me je šokirajući
prebacila u sadašnje vreme. Iskačući iz Pitovog sklopa mišljenja
zgadilo mi se od te tame koju sam osetio pretvarajući se da sam on.

I uprkos hladnom povetarcu, oblio me je znoj. Bacajući
neutvrđeno kamenje na stazu na dnu klanca, nisam mogao da se ne
zapitam kako se Piti spustio dole, a da nije pao, s obzirom na to da je
imao sa sobom uplašenog dečaka koji se koprcao i borio. Onda sam
shvatio da mora da je postojao samo jedan način na koji je on to
mogao da uradi. Pozlilo mi je kad sam zamislio kako li je to moralo
izgledati nositi onesvešćenog dečaka između drveća i zatim nazad do
"ekspedišna".

Pošto vozilo nije imalo gepek, Piti je sigurno morao da veže
Džejsona i stavi mu traku preko usta, a zatim ga stavi na pod kod
zadnjeg sedišta i pokrije šatorom. Poput Pita, vozio sam pažljivo kući
idući kroz prolaze između planina, ne prekoračujući dozvoljenu
brzinu vožnje, kako me ne bi zaustavili državni šerifi, i zapitali se
kakvi su to prigušeni zvuci koji dopiru ispod šatora pozadi.

Stigavši kući, uvezao sam auto u garažu, i pritisnuo daljinski
upravljač. Vrata garaže su se spustila sa bukom. Kako sam izašao iz
auta, zamislio sam Kejt kako dolazi u garažu iz kuhinje. Ona se
upravo vratila sa celodnevnog seminara koji je držala. Elegantan sivi
kostim koji je imala na sebi tog jutra kad smo krenuli njenu dugu
plavu kosu činio je još svetlijom.

"Kako to da ste se tako brzo vratili?" Ona se namrštila."Gde su
Bred i Džejson?"

"Imali smo nesrećan slučaj."
"Nesrećan slučaj?"
Onda ju je on savladao, vezao, stavio traku preko usta, a zatim
ušao u kuću, pronašao ključeve od njenih kola, i onda stavio nju i
Džejsona u gepek "volva". Ta kola su imala zadnje sedište koje je
moglo i da se spusti tako da je gepek mogao da drži dugačke
predmete, kao što su skije. Verovatno je delom spustio sedišta kako
bi omogućio cirkulaciju vazduha u gepek, koristeći mnogobrojne
predmete opljačkane iz kuće, kako bi sprečio da se sedište kompletno

119

otvori i omogući put za bekstvo Kejt i Džejsonu. U žurbi je spakovao
nekoliko kofera, pobrinuvši se da uzme i nešto moje odeće. Na kraju
krajeva, kad me već zamenjuje, mogao bi i da izgleda kao ja.

Oko osamnaest časova, baš kao što je i Piti uradio, ušao sam u
"volvo", koji mi je policija vratila, i odvezao se od kuće. U 18.21,
upravo u vreme kada je to Piti uradio, spustivši glavu pred kamerom,
baš kao što je to Piti uradio, podigap sam novac sa istog bankomata
koji je on upotrebio.

Ali dok sam išao severno ka izlasku iz Denvera, vozivši
Međudržavnim putem 25, shvatio sam da sa svim predmetima koje je
Piti od mene ukrao, "volvo" mora da je izgledao kao pokretna
prodavnica alata. Brinući se da bi neki policajac mogao postati
sumnjičav, Piti sigumo nikad ne bi napustio Denver sa svim tim
stvarima. Morao je da proda te stvari što je pre bilo moguće. Ali on
je bio nov u gradu. Kada je mogao da ima vremena da pronađe
kupca?

Ponovo analizirajući prethodne dane, iznenada sam se setio da je
posle zubara, Piti hteo da provede neko vreme sam u parku "da
razbistri misli". To čudovište je iskoristilo to popodne da dogovori
prodaju svari koje je planirao da ukrade od mene.

Odvezao sam se do dela grada koji je delovao grublje i imitirao
transakciju "trošeći" onih nekoliko minuta koliko je to moglo da
traje. Zatim sam se vratio na međudržavni put, i ovog puta sam se
osetio nevidljivim, u jednom od bezbrojnih vozila na putu, bez ičeg
što bi me učinilo sumnjivim.

120

Glava 5.

Znak na putu me je obavestio da se grad Kasper u Vajomingu
nalazi 250 milja ispred mene. Uključio sam "volvov" kontrolor
brzine kako bih ostao u okvirima dozvoljene brzine vožnje. Kako se
približavao zalazak sunca i uključio sam prednja svetla, i osetio sam
se još manje upadljivim, trepćući farovima sa hiljadama drugih
farova.

Prošao sam Čejen u Vajomingu, a od tog mesta sam mogao malo
da razaznam, osim da su zgrade u njemu delovale niske i kao da se
protežu. A onda, četiri sata nakon što sam napustio Denver
približavao sam se sjaju grada Kaspera. Tokom najvećeg dela vožnje,
mogao sam da, u nenastanjenoj tami oko sebe, osetim samo ravno
tlo. Međutim, sada se senka planina uzdizala sa moje leve strane,
zaklanjajući zvezde.

Nekoliko milja severno od grada, video sam znak koji je
ukazivao na odmorište. Saobraćaj nije bio gust jer je većina vozila
išla u grad Kasper. Video sam strelicu koja je bila usmerena ka jedva
vidljivoj izlaznoj rampi. Sledeći je i silazeći sa Međudržavnog puta,
prilazio sam dvema zdepastim zgradama od cigli iz kojih su se
prelivala svetla ocrtavajući siluete tri pikap kamiona i kombija.

Ali Pitu je sigurno bilo potrebno više izolovanosti, tako da sam
odabrao šljunkoviti put koji je vijugao nadesno od platforme ka
odmorištu. Mlazovi svetla iz zgrada su se protezali dovoljno daleko
da su se mogli videti izletnički stolovi i zgusnuto drveće pozadi.

Zadovoljan time što niko nije izašao iz toaleta i video moje
možda neobično ponašanje, smanjio sam prednja svetla na parking
farove, i dobio upravo dovoljno svetla da mogu videti liniju ograde
od crvenog drveta, iza koje se zapažao vrh "dampstera".

Parkirao sam iza "dampstera", ugasio parking svetla na svom
autu, i stao ispred ograde, proveravajući da neko, državni šerif, na
primer, nije video šta sam uradio, a zatim sam krenuo da izvidim
situaciju. Ubeđen da sam sakriven, otvorio sam gepek.

121

Ono što sam zamislio gurnulo me je unazad. Zamislio sam Kejt i
Džejsona kako leže postrance. Izvijajući se. Prepadnuti. Sa lepljivom
trakom čvrsto zalepljenom preko usta. Ruke su im vezane na leđima.
Članci na nogama vezani. A oči od straha tako širom otvorene da su
im se beonjače činile velikim. Zvuci ječanja, koji su pola bili stahovi,
a pola molbe. Smrad telesnih izlučevina, ugljendioksida, znoja i
straha.

Piti im je sigurno skinuo te poveze i dozvolio im da dođu do
daha, a u isto vreme ih upozorio da ne vrište. Sigurno su se osećali
suviše slabim od straha i ošamućenim od prljavog vazduha u gepeku
da bi mogli da urade bilo šta drugo osim da plaču u šoku. Morao je
da ih jedno po jedno, podigne iz gepeka, i otkopča im odeću kako bi
se mogli olakšati. Ta neprijatna intimizacija predstavljala je proveru
njegovog obavezivanja svojoj novoj porodici.

Ali, njegove obaveze su tek počinjale. Na primer, sigurno su bili
strašno žedni. Da li je to možda unapred isplanirao i zaustavio se kod
mesta za prodaju brze hrane u Kasperu kako bi kupio sokove, a
verovatno i pomfrit i hamburgere A kada ih je ponovo vezivao i
stavljao natrag u prtljažnik, da li je rekao bilo kakve reči utehe?

"Volim vas."
Sa treskom sam zalupio prtljažnik. Iz tame, iza "dampstera",
gledao sam ka vozilima ispred toaleta. Hodao sam u tom pravcu, dok
su moji koraci odjekivali po kamenčićima. Snopovi svetla sa dveju
zgrada, činila su da se osećam nagim, što sam bliže prilazio.
Tada je većina vozila već otišla, a ostao je samo sedan srednje
veličine. Otišao sam u muški toalet i video da je prazan. Izašao sam.
Na svetlu, iznad moje glave su se mogla primetiti jata insekata kako
lete.
Žena je izašla iz druge zgrade, izvukla ključeve iz svoje tašne, i
prišla sedanu. Nije gledala u mom pravcu. Zamišljao sam kako Piti
počinje da trči za njom, zatim staje zbog svetla prednjih farova
automobila koji su prolazili Međudržavnim putem, ne previše
učestalo, ali dovoljno da nije bilo razmaka između njih. Ni trenutka,

122

a da neki vozač ne bi mogao da ne primeti mušarca dok napada
žensku osobu.

I tako je Piti sačekao drugu mogućnost, ušao u ženski toalet i
tamo savladao svoju žrtvu. Osmatrao je Međudržavni put dok nije
uočio dovoljno razmaka između automobilskih farova tako da ga
niko nije primetio, za tih nekoliko sekundi koliko mu je bilo
potrebno da onesvešćenu ženu iznese u tamu. Iza "dampstera", vezao
ju je i stavio joj samolepljivu traku preko usta. Onda se vratio na
odmorište na putu, i upotrebio ženine ključeve kako bi pokrenuo njen
auto ("kapric", kako mi je policija rekla).

Sa laganim farovima odvezao se ponovo u tamu iza ograde, gde
je morao da nožem napravi ventilacione rupe u zadnjem sedištu kako
bi vazduh ulazio u gepek "kaprica", pre nego što je u njega premestio
Kejt i Džejsona.

Ali kada je stavio vozača automobila u gepek sa njima, zar ga
nije brinulo to da tamo možda nema dovoljno vazduha za tri osobe?
Zašto je rizikovao da se Kejt i Džejson uguše time što je stavio i tu
ženu sa njima? To se i dogodilo, žena je umrla. Zašto je nije ubio i
sakrio njeno telo u "damsteru"? Niko je ne bi pronašao bar neko
vreme, ili nikad.

Ponovo sam osetio užas Kejt i Džejsona dok se ta žena, bolesna
od astme, borila za dah zbog samolepljive trake pritisnute preko usta,
zbog njenih pomahnitalih pokreta, zvukova gušenja, njenog
postepenog smirivanja, bešike koju nije mogla kontrolisati,
neprijatnih mirisa.

Dok je "kapric" žurio međudržavnim putem Kejt i Džejson mora
da su bili oduzeti od straha koji nisu mogli kontrolisati, da ako se toj
ženi to dogodilo, da se moglo dogoditi i njima.

Jedno me je pitanje stalno mučilo: Zašto je Piti nije jednostavno
ubio i sakrio njeno telo u "'damsteru"? Jedini odgovor koji je za mene
imao smisla bio je taj, da bez obzira na to koliko je Piti bio
ravnodušan prema toj ženi, nije hteo da ona umre. Da ubije mene to
je bilo jedno. Barem što se Pita ticalo, ja sam zasluživao da umrem
zato što sam mu uništio život. Ali što se te žene tiče, jednostavno,

123

desilo se da je bila na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. To je bio
prvi trag humanosti koji sam otkrio u njemu. I to mi je pružilo nadu u
vezi sa Kejt i Džejsonom.

Mogao je da ostavi "volvo" iza "dampstera", gde ga možda
danima ne bi otkrili. Umesto toga potrudio se da "volvo" pomeri
ispred toaleta, gde se nalazio na otvorenom vidiku. Zato što je on i
hteo da "volvo" brzo bude pronađen. Hteo je da auto bude usmeren
ka putu ka severu, baš kao što je ostavljanje "kaprica" izvan Bilingsa
u Montani učinilo da izgleda kao da se zaputio ka Butu. On je
razmišljao sa zastrašujućom kontrolom.

124

Glava 6.

Vratio sam se na Međudržavni put. Znak na putu pokazivao je
da je Bilings u Montani bio udaljen 250 milja. Osećao sam da su mi
kapci otežali. Ali morao sam da nastavim da se krećem. Morao sam
da kompletiram Pitovo bekstvo.

Da li je spavao duž puta? Sigurno je da sam ja bio u iskušenju da
to uradim. Ali sam se bojao da ako bih sišao sa međudržavnog puta i
pronašao neko osamljeno mesto - kampersku oblast, na primer, gde
bih mogao sebi priuštiti nekoliko sati sna, da se ne bih probudio do
jutarnjeg svetla. U Pitovom slučaju, nestanak "kaprica" je do tada već
mogao biti prijavljen. On je morao da stigne do Bilingsa. Imitirajući
ga, nastavio sam da vozim.

Glasno sam pustio radio. Ali je usred noći bilo teško pronaći
stanicu. Radio stanice koje sam pronašao su uglavnom emitovale
evanđeliste koji su pričali o misteriji večnog živoga. Venac planina
se protezao sa moje leve strane od severa ka jugu. Mesečina se
odbijala od snežnih vrhova. Kapci su mi se spustili. Ugrizao sam se
za usnu kako bih ostao budan. Zarivao sam nokte u dlanove.

Međudržavni put 25 je postao 90. Prošao sam Šeridan u
Vajomingu i ušao u Montanu. Znakovi na putu bili su drugačijeg
karaktera: Lodž Gras, Nacionalni spomenik Bojnog polja u Kasteru,
Krau Ejdžensi... U mestu Hardin, Međudržavni put je skretao
zapadno.

U međuvremenu, kako su se milje umnožavale, zamišljao sam
da je Piti sigurno brinuo da li njegovi zarobljenici dobijaju dovoljno
vazduha. Povremeno je zastajao na napuštenim putevima, da bi
proverio kako su. Osećao sam bol zamišljajući uplašene oči Kejt i
Džejsona dok očajnički gledaju odozdo ka njemu. I kako su se
izmakli kad je pružio ruku da dodirne njihove bokove i umiri ih. A
što se tiče vlasnice "kaprica", mora da je jedva gledao u nju.

Kada sam konačno video znak za grad Bilings, brinuo sam se da
mi je za udaljenost između Kaspera i Bilingsa, u stvari potrebno

125

samo nekoliko sati, ali zbog mojih čestih zaustavljanja, kad sam se
pretvarao da proveravam stanje svojih zarobljenika, potrošio sam
devedeset minuta više nego što mi je trebalo.

Pa ipak, još uvek je bio mrak kada sam stigao do odmorišta na
drugoj strani Bilingsa. Oznaka je govorila da se to mesto zove Senik
Vista, ali sa oblacima navučenim preko meseca, samo sam nejasno
mogao videti planine koje su se protezale ka severu i ka jugu. Dva
vozila bila su parkirana ispred toaleta: pikap kamion i auto "sedan".

I ovde je, takođe, put za službena vozila vodio iza zgrada.
Parkirao sam u tami. Dok sam izlazio iz auta, adrenalin je nadvladao
moju iscrpljenost. Vazduh je bio iznenađujuće hladan. Dva muškarca
sa kaubojskim šeširima izašla su iz jedne zgrade napravljene od
betonskih blokova. Sačekao sam dok nisu ušli u pikap kamion i
odvezli se.

U ovo doba pred zoru, skoro da nije bilo saobraćaja na
međudržavnom putu. Brzo sam požurio ka toaletima i osluškivao
kako bih čuo da li iz nekog od toaleta dopire neki zvuk. Ako budem
čuo više glaseova, ako bi se tamo nalazilo više od jedne osobe, onda
ću sačekati neku bolju priliku. Ali, ako budem video samo jedan par
stopala...

U to doba noći, samo bi se poneka žena osećala sigurnom da
sama vozi. Pretpostavio sam da je žrtva bio muškarac. Upotrebio je
lemilicu za gume kako bi ga onesvestio u muškom toaletu. Odvukao
ga je u tamu. Odvezao je njegov auto pozadi. I stavio je Kejt,
Džejsona i vozača u gepek auta.

Da li je u tom trenutku Piti otkrio da se vlasnica "kaprica"
ugušila na smrt zbog lepljive trake stavljene preko njenih usta?
Sigurno nije bio preplavljen žaljenjem. Pružio joj je šansu. Barem što
se njega tiče, nije to bila njegova krivica. Kazna za kidnapovanje je
ista kao i za ubistvo, tako da, pošto i ovako nije imao šta da izgubi,
umesto da pokuša da sakrije njeno telo, on ga je ostavio u "kapricu".

A onda je ušao u vozilo koje je bilo zamena za "kapric" i
odvezao se na Međudržavni put. Ali, umesto da nastavi da ide ka
gradu Butu, jer je hteo da policija misli da se on tamo uputio, sačkao

126

je sledeću izlaznu rampu, prešao nadvožnjak i vratio se na
Međudržavni put, idući nazad ka Bilingsu.

Nastavljao sam da ga pratim.Video sam planine, rančeve i naftne
rafinerije. Nakon što sam prešao reku Jelouston, više nisam imao
policijski izveštaj koji bi me mogao dalje voditi. Piti mora da je bio
umoran kao što sam i ja bio. Kuda je mogao ići dalje?

127

Glava 7.

Međudržavni put se račvao. Morao sam da odaberem - da li da
krenem putem 94 ka severoistoku kroz Montanu, putem koji je vodio
u Severnu Dakotu, ili obrnuto, da krenem putem 90 ka Vajomingu.
Odabrao sam ovo drugo.

Nisam sebe zavaravao da radim intuitivno ono što je Piti činio.
Moja odluka je bila potpuno slobodna.

Ali osećao sam se tako umornim, da sam znao da, ako ne budem
uskoro pronašao mesto da se odmorim, mogu napraviti udes. Mora
da se i Piti isto tako osećao. Čak i prepun adrenalina, nije mogao da
izdrži još mnogo. Sasvim je sigurno da se on ne bi usudio da rizikuje
da izazove udes. On nije imao ni vozačku dozvolu, a auto nije bio
registrovan na njegovo ime. Državni šerif koji bi ga ispitivao sigurno
bi postao dovoljno sumnjičav, te bi proverio i prtljažnik.

U međuvremenu, pošto je dan odmicao, zagrevajući unutrašnjost
automobila, zamišljao sam koliko li je bilo toplo u prtljažniku. I bez
obzira na to koliko je ventilacionih rupa Piti napravio, Kejt, Džejson
i vlasnik automobila mora da su se kuvali u tom zatvorenom
prostoru, dok je sunčeva toplota pretvarala prtljažnik u pećnicu, a
vazduh postajao sve zgusnutiji i zagušljiviji. Ako je Piti želeo da oni
prežive u tom prtljažniku, morao je da se odmara danju, a vozi noću.

Pošto su denverski detektivi rekli da se preko usta preminule
žene nalazila lepljiva traka, pretpostavio sam da je Piti istu takvu
traku stavio i preko usta Kejt, Džejsona i vlasnika ukradenog vozila.
Podigao sam desnu ruku sa volana automobila i pritisnuo je preko
usta, terajući sebe da dišem samo kroz nos.

Od prolećenih alergija kanali u mojim nozdrvama delimično su
bili blokirani. Osećao sam težinu u grudima. Činilo mi se da nemam
dovoljno vazduha. Naime, morao sam da se koncentrišem na to da
kotrolišem rad srca, da polako udišem i izdišem. Nisam mogao da
podnesem misao o tome da moram da razmišljam o tome kako

128

dišem, o tome što se činilo da je čitava večnost bila potrebna za
udisanje minimuma vazduha u tom vrelom, zatvorenom prostoru.

Definitivno, niko u prtljažniku nije imao šanse da preživi, osim
ako Piti nije vozio samo kad je bilo hladnije - noću. Ali gde se
mogao zaustviti?

Motel bi predstavljao skoro javno, opasno mesto. Šta je sa
oblastima za kampovanje? Turistička sezona je tek Počela. Piti je
možda uspeo da pronađe neku oblast za kampovanje u šumi, gde nije
bilo posetilaca. I osluškujući da li se približava neko vozilo, mogao
je da rizikuje da svoje zarobljenike pusti iz prtljažnika. Ako se tamo
nalazio potok gde su se mogli oprati, to je bilo još bolje.

Sigurno je bilo potrebno i da ponovo nabavi hranu. Na sledećem
izlazištu sa puta, video sam MekDonalds, spustio se na stazu
predviđenu za kupovinu hrane iz automobila i naručio Eg MekMafin,
kafu i sok od pomorandže.

Dok sam čekao u redu iza ostalih automobila, namrštio sam se
na sopstveni lik obrastao bradom koji sam mogao videti u
retrovizoru. Ali strnjika brade nije bila ono što me je zabrinjavalo.
Pokušavao sam da oponašam Pitove misli, ali sam zaboravio jednu
od najvažnijih stvari o njemu: ožiljak na njegovoj bradi. On bi
privlačio pažnju. Izvukao sam olovku iz džepa na svojoj košulji i
nacrtao liniju na mestu gde se na Pitovom licu nalazio ožiljak. Hteo
sam da vidim kako to izgleda kada ljudi pilje u moju bradu.

Kada sam plaćao svoju narudžbinu, žena na blagajni je pokazala
ka liniji od mastila. "Gospodine, imate..."

"Da, znam", rekao sam. "Kao da ne mogu to da skinem sa lica."
Nameravao sam da je pitam gde se nalazi najbliža oblast za
kampovanje, ali pošto sam se osećao upadljivim, platio sam svoju
narudžbinu i odvezao se. Trepćući od bleska jutarnjeg sunca, odlučio
sam da pustim da mi brada poraste i pokrije trag na mojoj bradi.
Verovatno se mesto za kampovanje nalazilo duž reke, tako da
kad sam prošao ukrštanje kod Bighorna, pri sledećem skretanju sišao
sam sa puta. Tamo sam razmatrao da li treba da sledim reku ka
severu ili ka jugu. Znak je ukazivao da bi me put odveo do Krau,

129

indijanskog rezervata, ako bih išao ka jugu. A to nije zvučalo poput
mesta gde bih mogao da budem neprimećen, tako da sam produžio ka
severu.

Saobraćaj nije bio gust. Zemlja je bila ispresecana ogradama.
Nakon nekog vremena, stigao sam do prašnjavog puta koji je vodio
nalevo, ka reci. Uskoro je put zaokrenuo nadesno i išao je paralelno
sa rekom, iako su žbunovi i stabla duž obale skrivali reku. Staza, sva
zarasla u korov, zašla je za stabla. Vozio sam tom stazom, parkirao
između stabala, odšetao do puta i bio zadovoljan time što je auto bio
sakriven. Nisam se zanosio iluzijama da je to bilo mesto gde se Piti
zaustavio, ali je logika sugerisala da se radilo o sličnom mestu. Piti
mora da je ignorisao vlasnika automobila, dok je Kejt i Džejsona
pokušavao da umiri, rečima da ih neće povrediti, osim ako ga ne
nateraju na to, i da neće biti problema, ako budu radili ono što im se
kaže. I mora da je jednog od njih držao u prtljažniku, dok je drugom
dozvolio da se okupa, pobrinuvši se da konop kojim je jedan od njih
bio vezan bude pričvršćen oko struka drugog, kako bi ih sprečio da
pobegnu. Sigurno im je dozvolio da se presvuku. I mora da ih je
proučavao dok su jeli svoj doručak brze hrane.

"Ja ću se brinuti za vas."
Sigurno nisu znali kako to da shvate.
Kejt je sigurno bila uplašena i celu noć je analizirala opasnost u
kojoj su se nalazili. Ona je sigurno već odlučila da je njihova jedina
šansa u tome da pokuša da ono što zna o savladavanju stresa iskoristi
i pokuša da ga održi mirnim.
"Hvala na hrani."
"Sviđa ti se?"
Uprkos svom strahu, Kejt i Džejson mora da su bili tako gladni
da su progutali svoje hamburgere.
"Pitam, sviđa li ti se?"
"Da", mora da je Kejt brzo odgovorila.
"Nije puno, ali je bolje nego ništa."
Da li je bilo pretnje u načinu na koji je to rekao, da ako mu budu
pravili probleme, može se pobrinuti da dobiju upravo to: ništa? Kejt

130

mora da je ispila još jedan dobar gutljaj svog soka, znajući da ta
količina nije dovoljna da nadoknadi izgubljenu tečnost. Sigurno je
začešljala svoju zamršenu kosu sa lica, svesna da mora da pokuša da
izgleda što je moguće pristojnije.

"Učini da Piti misli o tebi kao o ljudskom biću, ne kao o objektu.
Zahvali mu na ljubaznosti koju je pokazao. Ponašaj se kao da je
situacija normalna. Učini da poželi da učini i neke napore za tebe
kako bi primio poštovanje kao nagradu."

Ali šta je sa Džejsonom? S obzirom na njegovu mladost, i to da
nije prošao kroz školovanje koje je Kejt imala, on mora da je bio
skoro izbezumljen od užasa. Sa flasterom preko usta, Kejt nije bila u
mogućnosti da razgovara sa njim u gepeku. Nije mogla da ga poduči.
Morala je da se oslanja na to da ga značajno pogleda s vremena na
vreme, i da se nada da će on razumeti njene motive, kako bi mogao
da imitira njeno ponašanje.

"Šta ćeš učiniti sa nama ?" sigurno je pitala kad joj se učinilo da
je pravi trenutak.

"Rekao sam vam da ću se brinuti o vama."
"Ali zašto..."
"Mi smo porodica."
"Porodica?" Ne reaguj. Učini da čak i ono što je neverovatno
izgleda normalno.
"Bred je imao nezgodu."
"Šta?"
"Pao je sa stene. Ja ću zauzeti njegovo mesto."
Kejtin stomak mora da se prevrnuo kao da je ona pala sa stene.
"Ja sam tvoj suprug. Džejsone, ti si moj sin."
Boreći se da zaustavi suze koje su joj navirale u oči, Kejt je
sigurno poput eha ponovila Pitove prethodne reči, pojačavajući
njihov značaj, "Vodi računa o nama."
Piti verovatno nije čuo za termin "Stokholmski princip", ali bi ga
sigurno razumeo s obzirom na to da je bio dovoljno vešt manipulator.
Naime, nakon nekog vremena, talasi osećanja straha, tuge i brige koji
se ponavljaju, postaju preteški zarobljenicima. Postajući zahvalni i za

131

najmanju ljubaznost, oni idu ka tome da prihvate svoju situaciju i
sklope nekakav savez sa kidnaperima.

Piti se tome sigurno nadao. Ali naravno da on nije bio naviknut
da nabavlja sve što je potrebno za suprugu i sina. Doručak je brzo
nestao, a onda se pojavio problem šta činiti u vezi sa ručkom i
večerom. Piti sigurno nije planirao tako mnogo unapred, a čak i da
jeste, kako bi sprečio da se hamburgeri i pomfrit ne kvare, ill kako bi
ih podgrejao? Činilo se potrebnim da kupi frižider, kamperski šporet,
sudove i pribor za jelo...

Tako da ono što je počelo zbog njegovog poriva da zauzme moje
mesto, kao da u sebi nije sadržalo i obećanu nagradu. Sve je postajalo
previše komlikovano. Zašto ne prizna sebi da je napravio grešku i
jednostavno ne batali sve to? Zašto ne bi učinio sa Kejt i Džejsonom
ono što je želeo, a zatim ubio i njih i vozača koji se nalazio u
prtljažniku. sakrio njihova tela, odvezao se do najbližeg velikog
grada, ostavio auto, kupio autobusku kartu i ispario?

Zadrhtao sam od te pomisli. Ne, tako bi postupio Lester Dant,
pokušavao sam sebe da ubedim. Lester Dant bi odmah ubio
Džejsona, a onda odvezao Kejt do nekog tajnog mesta kako bi se
mogao otarasiti njenog tela, i gurnuti je u neki duboki klanac, kada bi
mu dosadilo da je zloupotrebljava. Sigurno ne bi rizikovao i žrtvovao
vreme samo da bi ostavio lažan trag sve do Montane. To bi imalo
smisla jedino ako ih je Piti kidnapovao, ako je on imao čvrstu odluku
da preuzme moj život i od Kejt i Džejsona sebi stvori porodicu.

Ali njegovo strpljenje je sigurno bilo snažno iskušavano. Jedini
način da se oseti dovoljno sigurnim da bi mogao da odspava, bio je
kada bi Kejt i Džejsona smestio nazad u prtljažnik kako ne bi
pokušali da pobegnu dok on drema. Senke stabala su sprečavale da
prtljažnik bude ubitačno vruć. Ali svakako, Piti nije mogao da zna
koliko dugo bi mogao da spava. On bi najviše voleo da odspava
osam sati. Čak i sa bezbrojnim rupama za ventilaciju Kejt, Džejson i
vlasnik ukradenog automobila, ne bi mogli da prežive ako bi toliko
vremena bili zatvoreni u prtljažniku, osim ako bi se prtljažnik
povremeno otvarao kako bi izašao ugljendioksid. Ipak, dvoje u

132

prtljažniku, bi imali neku šansu. Ali, oni bi imali jednu trećinu
vazduha manje na raspolaganju, ako... U tom trenutku sam shvatio da
je Piti namerno ubio drugog vozača, dok je prvo ubistvo bilo rezultat
nesrećnog slučaja.

Potreban mi je san. Jedva sam uspevao da oči držim otvorene.
Ali kad sam otvorio zadnja vrata, i pogledao u svoj kofer, ranac,
laptop kompjuter i štampač, shvatio sam da sve to moram da
preselim na prednje sedište kako bih se mogao ispružiti pozadi. Pita
je sigurno nerviralo da premešta svoja četiri kofera. Još jedna
komplikacija. Još jedna neprijatnost.

I još sam, dodatno, morao da onesposobim unutrašnje sveto u
kolima, kako bih mogao da zadnja vrata ostavim otvorena i ispružim
noge dok spavam - i time sprečim prestanak rada akumulatora u
kolima. Još jedna dosadna stvar koju je trebalo uraditi. Ne, mora da
sve to uopšte nije bilo u skladu sa onim što je Piti želeo.

133

Glava 8.

Probudio me je zvuk vozila koje je prolazilo. I pre nego što sam
pogledao na svoj sat, po uglu sunčevog svetla mogao sam procentiti
da je bilo kasno popodne. Mogao sam čuti zvuk vozila dok udaraju o
izbočine na prljavom putu, iako se od drveća nisu videli. Dok sam
izlazio sa zadnjeg sedišta i gledao kroz drveće, primećujući da me je
probudila buka manjeg kamiona, sa vozačem rančerom kome se
nekuda žurilo, mogao sam da osetim kako su mi usta suva. A leđa su
mi bila ukočena.

Pitov nervozni raspored mora da se nastavljao: proveriti stanje
zarobljenika, izneti ih iz prtljažnika i osloboditi ih tako da mogu da
se olakšaju, i operu lice u reci. U nekom trenutku, sigurno je morao
da se malo pobrine i za sebe. Odeća mu je sigurno bila prljava. Mora
da se presvukao u nešto od garderobe koju je ukrao od mene. Možda
se i razbesneo, kada ga je zavijanje u stomaku podsetilo da mora da
počene da razmišlja o tome da nabavi više hrane za svakog od njih.
Nije mogao da nastavi na taj način. Ili će morati da pronađe mesto
gde će se moći nastaniti, ili će morati da ubije Kejt i Džejsona zato
što ima probleme zbog njih.

Ne! Jedini način na koji sam mogao da oteram tu zastrašujuću
misao bio je da zamišljam kako su Kejt i Džejson mogli da reaguju
na Pitovu rastuću nestrljivost. Obuka koju je Kejt prošla učila ju je da
ona mora da učini da Pitu bude što udobnije, da učini da stvari za
njega budu manje komplikovane, kako bi se umanjio napor koji je
osećao.

"Mogu pokušati da operem ovu prljavu odeću u reci. Možeš me
vezati za drvo i posmatrati sa obale. Tako ćeš biti siguran da ne mogu
da pobegnem. A šta je sa ovim koferima koje si premestio na prednje
sedište? Što ih ja ne bih vratila tamo gde su bili? Ima tako mnogo
praktičnih stvari za koje se mogu pobrinuti."

Možda je Džejson do tad uspeo da shvati. Možda je razumeo šta
to Kejt čini i svim snagama je pokušao da se ponaša kao poslušni sin.

134

Pojačati Pitove fantazije. Učiniti da on poveruje da su se njegov rizik
i trud isplatili. To je bio jedini način na koji bi oni mogli ostati živi.
U nekoj varijanti, to je bio pokušaj zarobljenika da učine da kidnaper
upadne u "Stokholmski sindrom".

Piti je sigurno još uvek bio previše blizu mesta gde je ostavio
auto "kapric". A novi auto koji je vozio mogu uskoro prijaviti da je
nestao. Možda su vozačke tablice poticale iz neke udaljene države,
tablice koje su sugerisale da će vozač morati da pređe priličnu
razdaljinu pre nego što stigne kući, tako da nestanak vozila neće biti
prijavljen bar do kraja dana. Ali s druge strane, Piti nije mogao da se
oslanja na to. Morao je da krene. Ali i dalje se nije usuđivao da
rizikuje da auto bude primećen po dnevnom svetlu, dok ga je tama
činila neupadljivim. To je značilo da mora da čeka s pribavljanjem
hrane za Kejt i Džejsona. Ali to je isto tako znacilo i da su Kejt i
Džejson imali više vremena da razgovaraju sa njim, mogućnost da
pokušaju da ostvare neku povezanost sa njim, da mu se približe kao
ličnosti, jer mu onda neće biti tako lako da ih ubije.

Piti je izneo konopac za vezivanje i lepljivu traku.
"Moram te zamoliti da nešto uradiš", rekla je Kejt.
Piti joj je vezao ruke na leđima.
"Molim te, saslušaj me!", rekla je Kejt. "Razumem zašto misliš
da moraš da staviš lepljivu traku preko naših usta. Bojiš se da ćemo
vikati i da će zbog toga neko pozvati policiju."
Piti je vezao njena stopala.
"Molim te", rekla je Kejt. "Kada se prtljažnik ugreje, skoro je
nemoguće disati. Kada pritisneš tu lepljivu traku preko naših usta, ja
te molim da..."
Piti je otcepio deo trake.
"Molim te. Nećeš biti ugrožen ako napraviš mali otvor blizu
naših usana. I dalje nećemo moći da vičemo. Ali moći ćemo bolje da
dišemo."
Piti je gledao u nju.
"Obećao si da ćeš se brinuti o nama", rekla je Kejt. "Od kakve
smo ti koristi ako smo mrtvi?"

135

Pitov grubi pogled bio je ispunjen sumnjom. Pritisnuo je traku
preko njenih usta i smestio je u prtljažnik. Isto je uradio i sa
Džejsonom. Kejt je pogledala molećivo ka Pitu, koji je krenuo da
zatvara prtljažnik, a onda se zaustavio, izvadio nož i napravio mali
razrez blizu njihovih usta.

Nadao sam se da je bilo tako. Ali kada se najzad spustilo veče, i
kada sam se vratio na međudržavni put, nisam mogao da potisnem
svoj osećaj nelagodnosti da sam potpuno pogrešio u pogledu
rekonstrukcije dešavanja događaja.

U Vajomingu sam stigao do sledećeg račvanja na
Međudržavnom putu. Dlanovi su mi se preznojavali dok sam
pokušavao da odlučim šta sledeće da učinim. Mogao sam da pođem
natrag putem 25, i tako se najzad vratim u Denver, ili da okrenem
kola istočno ka nastavku puta 90, i tako se zaputim u Tamna brda
Južne Dakote. Nisam mogao da zamislim da bi se Piti vratio u
Denver. Ali ta Tamna brda mora da su ga privlačila. Zato što je tamo
bilo puno mesta u kojima se mogao sakriti.

136

Glava 9.

Ispred ulaza u muški toalet čuo se zvuk zaustavljanja koraka.
Nalazio sam se na odmorištu autoputa u Južnoj Dakoti, nešto posle
tri sata ujutru. Uz gruba svetla iznad glave, stao sam kako bih
mokrio. U to tiho doba noći, svi zvuci su se činili preuveličanim. I to
je verovatno bio jedini razlog zašto sam zapazio zvuk koraka koji su
se približavali. Čekujući da vidim "izgled" tih koraka, pogledao sam
preko ramena, pored kabina u toaletu, ka vratima sa moje desne
strane. Mesto je u sebi imalo hladnoću betona, nakon što se izgubila
dnevna toplota.

Čekao sam da čujem zvuk vrata koja se otvaraju. Ali tišina iza
njih se povećavala. I dalje gledajući preko ramena, otkopčao sam
pantalone. Otišao sam do lavaboa i oprao ruke, fokusirajući svoj
pogled na ogledalo ispred sebe, koje je pružalo direktan pogled na
vrata.

Nije bilo papirnih ubrusa, već samo jedna od onih mašina za
sušenje ruku koje preko vlažnih ruku duvaju topao vazduh. Te
mašine bruje poput avionskih motora. Ali, pošto sam hteo da mogu
da čujem svaki zvuk, nisam pritisnuo dugme na njemu.

Osećajući hladnoću na rukama zato što su bile vlažne, gledao
sam ka vratima. Iza njih je dopirala uporna tišina. To je samo neki
umorni vozač koji je sa auto-puta izašao na odmorište, mislio sam.
Nije mu bilo potrebno da se olakša, samo da protegne noge. On stoji
iza tih vrata, uživajući u pogledu na zvezdano nebo.

A šta ako grešim?
Rekao sam sebi da preterujem. Na kraju krajeva, nisam imao
nijedan čvrst razlog da verujem da neko čeka da me iznenadi, kad
otvorim vrata. Ali već toliko vremena sam se trudio da što bolje
razumem Pitove misli, imitirajući njegove pokrete, razmatrajući
njegovu logiku, penjući se na mesta za odmor, da nisam mogao da
obuzdam sumnju. Moja mašta je bila tako nadražena da sam mogao

137

da osetim opasnost kako vreba tamo spolja, kao da sam video kroz
zidove.

Kada sam parkirao svoje vozilo ispred, bilo je jedino tamo i bilo
je atrakcija za pljačkaša. On je sigurno osluškivao glasove,
proveravajući da li se iz toaleta čuje više od jednog para koraka,
želeći da bude siguran da sam tu samo ja. I s obzirom na to da je čuo
samo mene, uskoro je gurnuo i otvorio vrata. Razmišljao sam o
pištolju u koferu u svojim kolima i psovao samog sebe što se
ponašam kao budala. Kakva je bila korist od toga što sam bio
obučavan kako da ga upotrebim, kad sam ga ostavio na mestu odakle
ga nisam mogao uzeti, u trenutku kada mi je bila potrebna ta prokleta
stvar?

Noge su mi se tresle. Drhtao sam. Ne! pomislio sam. Šta ako
sam pratio Pita? Šta ako se on nalazio iza tih vrata?

Pritisnuo sam dugme na mašini za sušenje ruku. Njena jaka buka
pokrivala je zvuk mojih koraka dok sam se povlačio kako bih se
sakrio iza vrata. Prilepljen uza zid, osetio sam provalu straha u
stomaku, kad se čuo zvuk otvaranja vrata.

Mladić srednjih dvadesetih godina, u kaubojskim čizmama,
farmerkama i sa kaubojskim šeširom, brzo je ušao, držeći čeličnu
lemilicu za gume. Čuo se zvuk zatvaranja vrata iza njega, dok se on
zaustavio pred prizorom praznog toaleta. Zbunjen, gledao je u
mašinu za sušenje ruku koja je bučala. Bacio je pogled ka kabini
toaleta.

Iznenada je video moj odraz u ogledalu iznad lavaboa. Pokušao
je da se okrene. Ali ja sam bio brži, udario sam ga po leđima takvom
snagom da se zateturao napred, dok je njegovo lice sa brkovima
tresnulo po ogledalu, lomeći ga u komade. Preko ogledala je tekao
trag krvi, dok sam ga ja grabio otpozadi za okovratnik i kaiš na
pantalonama, gurajući ga ka mašini za sušenje ruku, i udarajući
njegovom glavom tu mašinu takvom snagom da se štitnik vazduha na
njoj polomio. Mašina za sušenje ruku nastavila je da buči, dok sam
ga ja povlačio nazad kako bih još jače udario njegovom glavom o
mašinu za sušenje. Od snage nazaštićenog fena krv je prskala poput

138

spreja. Čelična lemilica za gume ispala je iz njegove ruke,
odzvanjajući po betonskom podu. Još jednom sam tresnuo njegovom
glavom o zid, a zatim sam ga ispustio. Ležao je poput gomile stare
odeće. Ječao je zatvorenih očiju. Jedva da se pomerao, osim
njegovog grudnog koša koji se podizao i spuštao.

Osećao sam vrelinu u stomaku. Gnev koji me je doveo do toga
da sam ga skoro ubio, uplašio me je. Ali osećanje koje me je najpre
obuzelo, čineći da sam hteo da povičem, bilo je osećanje pobede.

139

Glava 10.

"Federalni istražni biro", rekla je telefonistkinja.
"Molim vas, hteo bih da razgovaram sa specijanim agentom
Gejderom." Držao sam svoj mobilni telefon tako čvrsto da su me
prsti boleli.
Bilo je devet sati ujutru. Sunčeva svetlost je odbleskivala od
usamljenog jezera okruženog grumenjem vrletnih stena između kojih
su se kao zabodena nalazila borova stabla. Ivice su bile od tamno
sivog kamenja, razjašnjavajući kako su Tamna brda dobila svoje ime.
Stigao sam do ove oblasti pre zore, ali kada sam shvatio da je mapa
ukazivala samo na prazan otvoreni prostor iza nje, odlučio sam da
Piti mora da se zaustavio dan ranije nego što je planirao, s namerom
da na tom mestu provede jedan dan.
Lepota jezera mi je delovala čudno. Nakon onog što se dogodilo
na odmorištu, osećao sam se kao da sam zakoračio u neku zamenjenu
realnost.
"Agent Gejder je van grada na zadatku."
Podigao sam kamen. Isfrustriran, bacio sam ga u jezero.
"Smem li da pitam ko ga traži ?"
"Bred Dening. Ja..."
"Agent Gejder je pomenuo da ćete ga vi tražiti. Rekao je da je
razgovarao sa gospodinom Pejnom u pogledu predmeta koji vas je
zanimao, i ako budete razgovarali sa..."
Prekinuo sam vezu.

140

Glava 11.

"Pretpostavljam da dugo nisi bio u Vudfordu", rekao je Pejn.
Prislanjajući mobilni telefon na svoje uvo, hodao sam blizu
jezera. Hladan povetarac sa jezera pirkao je iznad mene. Moja
sopstvena brada poput strnjike grebala me je po ruci. Trudio sam se
da se smirim.
"Ne otkad smo se majka i ja odselili, u doba kad sam bio dečak."
"Koliki je grad bio tada?"
"Ne previše velik. Imao je oko deset hiljada stanovnika."
"Grad sa jednom fabrikom", rekao je Pejn.
"Upravo tako. Moj tata je bio poslovođa." Odjednom mi je tako
nedostajao. "Kako si to znao?"
"Znam zato što je Gejder rekao da je fabrika bila zatvorena i da
su postrojenja bila premeštena u Meksiko pre deset godina. Sada je
Vudford centralna zajednica grada Kolambasa, a broj stanovnika se
udvostručio i iznosi dvadeset hiljada. Ima nekoliko zubara tamo, ali
nijedan od njih nije nikada čuo za porodicu Dening.
Vazduh sa jezera je postao hladniji. "Ali sigurno poznaju zubare
koji su radili u tom gradu pre njih."
"Ne, uopšte. Gejder kaže da se ti ne sećaš imena zubara kod kog
ste išli ili njegove adrese."
Spustio sam glavu. "To je bilo tako davno."
"Onda je to ćorsokak. Gejder kaže da mu je žao."
"Da, mogu se kladiti da mu je žao."
"Rekao je da ako se ti oslanjaš na izveštaj zubara kako bi
dokazao da je Lester Dant, u stvari, tvoj brat koji upotrebljava lažno
ime, da ti u stvari, samom sebi spremaš veliko razočaranje. U
svakom slučaju, kako bi ti to pomoglo da pronađeš svoju porodicu?"
"Ne znam, ali mi padaju na um reči koje su mnogo jače od reči
razočaranje."
Čuo se isprekidani zvuk u telefonu.
"Odakle zoveš?", pitao je Pejn.

141

"Iz Južne Dakote."
"Iz nekog lepog pejzaža?"
"Nisam ovde došao zbog pejzaža", rekao sam.
"Pa, kad si već odlučio da istražuješ u pokretu, mogu li ti dati
jedan savet?"
"Da, osim ako to nije: "Opusti se i odmori se."
"Ne, nešto drugo. Možda će te to i iznenaditi", rekao je Pejn.
"Zvučaće kao ohrabrenje."
"Onda samo napred i iznenadi me."
"Dok nisam nabacio sve ove kilograme i počeo da se oslanjam
na Internet", rekao je Pejn, "bio sam tip detektiva koji ide na lice
mesta. Zato sam i primećivao stvari koje drugi nisu. Kada ima
vremena za to, ništa se ne može uporediti sa odlaskom na mesta, i do
osoba o kojima hoćeš da nešto saznaš."
"Kada ima vremena."
"Meni se čini da ti imaš puno slobodnog vremena."
"Je l' mi ti to predlažeš da ako sam odlučio da pronađem tog
zubara, da treba to sam da uradim?"
"Manje - više."
"U pravu si. To stvarno zvuči poput ohrabrenja. Otkud ta
promena?"
"Otud što sam zabrinut za tebe."
Zvuk je ponovo postajao isprekidan. Bilo mi je teško da ga
čujem. "Bojim se, da ako ne zadovoljiš tu svoju potrebu, da si učinio
sve što si mogao, i to stoprocentno, ako izgubiš nadu..."
Borio sam se da ga čujem, ali je linija postala još isprekidanija.
"... da ćeš uništiti sebe."
"Javiću ti se ponovo u toku nedelje", rekao sam.
"Šta si rekao? Ne mogu da te čujem."
Prekinuo sam vezu.

142

Glava 12.

Razmišljao sam: provoditi dane u zatvorenom prostoru i spavati
pozadi u kolima, a noći koristiti za to da vozi koliko god je mogao,
Piti ne bi mogao da izdrži takvu rutinu još dugo.

Nešto što ga je moglo držati motivisanim bilo je njegovo otkriće
- a koje je dobio iz novinskih izveštaja koji su se svuda mogli čuti
(medijima se stvarno svidela ta priča) - da ja nisam umro u
planinama.

Sigurno nije rekao Kejt i Džejsonu da sam ja živ. Ali njegova
tajna mora da mu je pružala odlučnost - dok je zamišljao koliko su
mi patnje donosili moji strahovi i čežnja za mojom porodicom. Bez
tajnih telefonskih poziva koje bi mi uputio, bez neobičnih
razglednica, ičeg što bi ikakvim nagoveštajem, moglo policiju
dovesti do njega. Samo podsmešljiva, nema tišina.

Ali, zaboga, kuda ih je on mogao odvesti? Razmišljao sam o
lošem terenu Južne Dakote koji se nalazio ispred mene. U stare dane,
konjokradice su umele da se kriju u lavirintima kanjona suvih i
pustih n'a suncu, u okruženju koje je delovalo tako pakleno da
vlasnici konja nisu tamo ulazili za njima.

To bi bio previše očajnički izbor, čak i za Pita. Nakon takve
sasušene zemlje, sledile su stotine milja ravnih travnatih površina,
gde skoro da nije bilo stabala, gde bi bio sasvim izložen. Piti ne bi
smeo da bude na otvorenona. Kriti se u ravnici? Nisam verovao da bi
se na to odlučio. Radije bi se povukao u zaklon brda i šuma.

Prema tome, da li je možda pronašao mesto u Tamnim brdima?
Napuštenu brvnaru možda ili...

Otišao sam toliko daleko koliko me je intuicija mogla dovesti, i
stigao do ćorsokaka, upravo kao što je Gejder rekao da je ideja o
zubaru predstavljala ćorsokak.

Zubar...
"Ništa se ne može uporediti sa odlaženjem na mesta i do osoba o
kojima hoćeš nešto da saznaš", rekao je Pejn.

143

Da.
Nakon što sam odspavao na zadnjem sedištu auta do večeri,
krenuo sam ka mestu gde sam shvatio da me je odabrani pravac puta
već vodio, ka mestu gde je sve i počelo, tako davno.
Ka mestu Pitove izgubljene mladosti.

144

ČETVRTI DEO

Glava 1.

IZLAZNI PUT ZA BROKTON
Iznenadio sam se kada sam primetio taj saobraćajni znak. Bilo je
to dve večeri kasnije. Prošao sam kroz Ajovu i Ilinois, i sad sam se
nalazio na Međudržavnom putu 70, opušteno vozeći ka istoku kroz
Indijanu. Moje odredište bilo je Ohajo. Mesto upravo iza Kolambasa.
Vudford. Moj rodni grad.
Ali kad sam video znak za Brokton, mesto rođenja Lestera
Danta, namrštio sam se. Iako sam davno pronašao gde se Brokton
nalazi na mapi, sad sam prvi put shvatio da se i taj grad, poput
Vudforda, nalazi dovoljno blizu Međudržavnog puta 70, da zaslužuje
i oznaku za izlaženje sa tog puta.
Sav koncentrisan na zubare za koje sam se nadao da ću pronaći u
Vudfordu, uopšte se nisam setio Broktona. Ali, u tom trenutku moja
pažnja se brzo preusmerila. Okrenuo sam auto.
Uzani put lenjo je vodio kroz senovitu farmersku zemlju. Nakon
dvadeset milja, ulična svetla su osvetljavala niske kuće, koje su se
nizale jedna na drugu, i turobnu glavnu ulicu. Niz kuća je povremeno
bio prekidan dvospratnim zgradama, od kojih su neke na prozorima
imale oznaku NA PRODAJU, dok je neupadljivo neonsko
osvetljenje objavljivalo "BROKTON MOTEL, ima slobodnih
mesta". I on je izgledao kao da će se raspasti, ali pošto nisam imao
drugog izbora, zaustavio sam auto.
Kad sam otvorio vrata kancelarije, čulo se zvono. Oštra svetla
iznad moje glave su zatreperila. Gospođa natečenih očiju u kućnom
ogrtaču je, vukući noge, došla iz sobe iza kancelarije.
"Koliko noćenja?"

145

Rekao sam "Dva", odlučivši da se malo promuvam okolo i
saznam sve što mogu. Starija gospođa je delovala zbunjeno pred
činjenicom da bi neko imao razloga da se zadrži u Broktonu više od
jedne noći.

"Primamo samo keš."
Rekla je i iznos dok je njen namršteni pbgled govorio da ona
misli da taj iznos predstavlja čitavo bogatstvo, iako nije bilo tako.
Kad sam joj pružio novac, izgledala je kao da joj je laknulo, dodala
mi je ključ, zevnula i otišla nazad u svoju sobu. "Mašina sa sokovima
nalazi se napolju, pored mašine sa slatkišima", promrmljala je preko
ramena.
"Žao mi je što sam vas probudio."
"Biće puno vremena za spavanje kada umrem."
A napolju, u vlažnoj noći samo je jedna sijalica osvetljavala
oblast za parkiranje. Nije bilo nijednog vozila ispred bilo koje od
deset odvojenih motelskih jedinica.
Ključ koji mi je dala nosio je oznaku broja jedan. Zamišljajući
da sam ja Piti, primetio sam da su se sve motelske odvojene zgrade
nalazile iza sobe upravnika.
Ako bih se krio među senkama, niko me ne bi video, kad bih
zakoračio i izvukao ženu i dete iz gepeka auta.
Soba je bila mala, pokrivači tanki, ogledalo prašnjavo. Gledao
sam u svoju sve gušću bradu koja je izgledala poput strnjike. Pogled
mi je delovao isprazno. Samom sebi sam bio stranac.

146

Glava 2.

"Poznajete li ovog čoveka?"
Upravnica je delovala podjednako umorno kao kad sam je
probudio prethodne noći. Izborane usne ostavile su trag karmina na
njenoj šolji za kafu. Sedeći iza blagajne, zagledala je na različite
načine fotografiju napravljenu u policiji.
"Ne izgleda baš kao da bi mu se moglo laskati. Kako je zaradio
taj ožiljak na bradi?
"U automobilskoj nezgodi."
"Ne mogu reći da ga prepoznajem. Vi ste još jedan FBI agent?"
"Još jedan?"
"Prošle godine mi je neko iz FBI-a postavio pitanja u vezi sa
ovim momkom."
Moj optimizam je nestao. Ako je Gejder organizovao da se
Dantova životna priča iznova proveri, onda sam ja traćio svoje
vreme.
"Mora da je on uradio nešto zaista loše, kada nastavljate da
potragu za njim", rekla je.
"Da. Uradio je nešto zaista loše. Da li vam ime Piter Dening
zvuči poznato?"
"Ne, nimalo."
"A ime Lester Dant?"
"Dant." Žena je razmišljala za trenutak. "U vezi sa tim
prezimenom postavljao je pitanja i onaj drugi agent FBI-a. Nekada je
ovde u okolini bilo nekoliko porodica sa prezimenom Dant."
Još više sam se obeshrabrio.
"Po jednoj od tih porodica bila je nazvana i prodavnica metalne
opreme", kazala je, "ali čovek koji sada poseduje tu radnju zove se
Ben Porter."
Samo traćim svoje vreme, ponovio sam sebi. Iako sam bio u
iskušenju da produžim da vozim za Vudford, odlučio sam da ništa ne
uzimam zdravo za gotovo.

147

"Gde se nalazi ta prodavnica metalne opreme?"
148

Glava 3.

"Ne poznajem ga."
Ben Porter bio je čovek pedesetih godina, kao otprilike i svi
pored kojih sam prošao u ovom retko naseljenom gradu. Obloge na
podovima bile su isflekane opiljcima ploča koje je sekao. "Ali to i ne
znači mnogo."
"A zašto ne?"
"Nikada nisam upoznao prvog vlasnika radnje. Zadržao sam ime
Dant na zgradi kako bih održao tradiciju."
U gradu koji je umirao reč tradicija zvučala je hrabro.
"Ne poznajete nikog ko se preziva Dant?"
"Kao što sam rekao i prethodnom FBI agentu, oni su bili ovde
pre nego što sam ja došao. Naime, ja sam se ovde doselio tek pre
deset godina." Izgledalo je da izraz na njegovom licu govori da bi
voleo da se nije preselio.
"Možete li se setiti nekoga ko bi nešto o njima znao?"
"Naravno. Prečasni."
"Ko?"
"Prečasni Benedikt. Po onom što sam ja čuo, on kao da je
oduvek bio u Broktonu."

149

Glava 4.

Bela crkva sa zvonikom i koliba iza nje bile su jedine dve zgrade
u gradu za koje se nije činilo da im je potrebna popravka. Sa desne
strane, između crkve i groblja nalazio se put koji je vodio kroz baštu
sa ružama. Ispred, meni okrenut leđima, nalazio se stariji čvek u
plavoj majici sa kratkim rukavima i svešteničkim okovratnikom.

Bio je na kolenima, a glava mu je bila savijena kao na molitvi.
Ali kada je pomerio ruke, i mahnuo glavom shvatio sam da je on, u
stvari, obrezivao ruže.

Nosio je slušni aparat prikačen iza desnog uha. Mora da je to bio
neki odličan model, zato što me je čuo dok sam gazio preko trave i
okrenuo se da vidi ko ide.

"Prečasni Benedikt?"
Njegovo izborano čelo se još više naboralo dok je uz škripu
ustajao. Stare pantalone su mu na kolenima bile obojene od trave.
"Zovem se Bred Dening. Ben Porter iz prodavnice metalne
opreme..."
"Dobar čovek."
"...je sugerisao da sa vama mogu da razgovaram o nekim
porodicama koje su nekada živele ovde u okolini."
"O nekim porodicama?"
"Radi se o porodicama Dant."
Oči prečasnog su zasjale kao da ga je obradovala mogućnost da
proveri svoju memoriju. Ali su onda postale ispitivačke.
"Da li se sećate porodica sa prezimenom Dant?", pitao sam.
"Vi dolazite iz FBI-a?"
"Ne."
"Neko iz FBI-a se prošle godine raspitivao o porodicama Dant",
rekao je prečasni.
"Čuo sam za to. Ali ja nisam iz Biroa. Da li vam je taj agent
pokazao ovu fotografiju?"
"Da. To je Lester. Isto sam rekao i agentu."

150