Andy Weir - Artemida

ENDI VIR ARTEMIDA S engleskog prevela Jana Tufegdžić Naslov originala Andz Weir Artemis Beograd, septembar 2017. Prvo izdanje

Majklu Kolinsu, Diku Gordonu, Džeku Svajgertu, Stuu Ruzi, Alu Vordenu, Kenu Matingliju i Ronu Evansu. Zato što tim momcima ni izbliza nije odato priznanje kakvo zaslužuju.

6 1. Skakutala sam po sivom, prašnjavom tlu ka ogromnoj kupoli Konradovog balona. Vazdušna komora na ulazu u balon obeležena crvenim svetlima još uvek je bila zabrinjavajude daleko. Teško je trčati sa sto kilograma teškom opremom – čak i na Mesečevoj gravitaciji. Ali iznenadili biste se koliko brzo čovek može da trči kad mu je život u pitanju. Bob je trčao pored mene. Obratio mi se preko radija. – Daj da ti priključim odelo na moje rezerve kiseonika! – Tako deš samo i ti stradati. – Imaš ogromnu rupu – rekao je zadihano. – Golim okom se vidi kako ti kiseonik izlazi iz boce. – Hvala na ohrabrenju. – Ja sam ovde EVA instruktor – odvratio je Bob. – Odmah stani da mogu da te priključim! – Ne. – Nastavila sam da trčim. – Nešto je puklo pre nego što se upalio alarm za curenje kiseonika. Zamor metala. Mora da je popustila konstrukcija ventila. Ako priključiš moje odelo probideš i svoje crevo oštrom ivicom. – Spreman sam da rizikujem! – Ja nisam spremna da ti dopustim – rekla sam. – Veruj mi kad ti kažem, Bobe. Razumern se u metal. Počela sam da pravim duge ujednačene skokove. Imala sam osedaj da se kredem kao na usporenom filmu, ali to je najbolji način kretanja pod ovolikim teretom. Indikator na staklu kacige mi je govorio da je vazdušna komora udaljena pedeset dva metra. Pogledala sam očitavanja na ručnom displeju. Rezerve kiseonika ubrzano su padale. Zato sam prestala da gledam. To što sam pustila korak urodilo je plodom. Sad sam baš petama prašila zadnjicu. Čak sam pretekla Boba, koji je najbolji EVA instruktor na Mesecu. U tome je trik: ubrzavati pri svakom dodiru tla. Ali to takođe znači da je svaki skok rizičan. Ako uprskaš, padaš licem na tlo i otklizaš se stružudi po površini. EVA odela jesu otporna ali je bolje ne guliti ih o regolit. – Ideš prebrzo! Ako se sapleteš razbideš ekran kacige!

7 – Bolje i to nego da udišem vakuum – odgovorila sam. – Ostalo mi je možda deset sekundi. – Mnogo si mi odmakla – rekao je zadihano. – Nemoj da me čekaš. Shvatila sam koliko brzo se kredem tek kad su mi Konradovi trouglasti paneli odjednom ispunili vidno polje. Brzo su se uvedavali. – Jebote! – Nemam vremena da usporim. Poslednji skok sam završila kolutom napred. Dobro sam proračunala taj manevar – više iz srede nego veštine – i udarila nogama u zid. Priznajem, Bob je bio u pravu. Išla sam prebrzo. Pala sam na tlo, pa se brzo pridigla i zgrabila ručku na vratima. Uši su mi se zapušile. Unutar kacige su mi odzvanjali alarmi. Rezervoar je bio skoro prazan – nije više mogao da nadoknadi curenje kiseonika. Odgurnula sam vrata i stropoštala se unutra. Nisam mogla da dođem do daha, zamutilo mi se pred očima. Sutnula sam vrata zatvorivši ih, dohvatila rezervoar kiseonika za hitne slučajeve pa izvukla osigurač ventila. Poklopac je odleteo sa rezervoara a komora se ispunila vazduhom toliko brzo da se polovina kondenzovala u čestice magle, rashlađene usled brzog širenja gasa. Pala sam na pod obnevidela. Dahtala sam u skafanderu suzbijajudi nagon za povradanjem. Ovo je bilo previše naporno za moje telo. Osetila sam glavobolju od nedostatka kiseonika. Držade me najmanje nekoliko sati. Uspela sam da dobijem visinsku bolest na Mesecu. Suštanje vazduha se stišalo, pa sasvim utihnulo. Bob je konačno stigao do otvora. Videla sam ga kako viri kroz mali okrugli prozor. – Stanje? – čula sam ga preko radija. – Pri svesti – rekla sam teško dišudi. – Možeš li da ustaneš? Ili da zovem pomod? Bob nije mogao da uđe u kabinu a da me ne ubije – ležala sam u vazdušnoj komori u neispravnom skafanderu. Ali bilo ko od dve hiljade ljudi, koliko ih je živelo u gradu, mogao je da otvori komoru s druge strane i unese me unutra. – Nema potrebe. – Podigla sam se prvo na sve četiri, pa na noge. Pridržavajudi se za komandnu tablu aktivirala sam postupak čišdenja. Mlazevi vazduha pod pritiskom produvali su me sa svih strana. Siva Mesečeva prašina uskovitlala se u komori odakle ju je isisavala odvodna ventilacija s filterima u zidu. Posle čišdenja, unutrašnja vrata su se automatski otvorila. Ušla sam u pretkomoru, zatvorila je i sručila se na klupu.

8 Bob je prošao kroz vazdušnu komoru na uobičajen način – bez dramatične upotrebe rezervoara za hitne slučajeve (koji je, usput, sad trebalo zameniti), oslanjajudi se na uobičajen rad pumpi i ventila. Posle ciklusa čišdenja, pridružio mi se u pretkomori. Dutke sam mu pomogla da skine kacigu i rukavice. Nikad ne puštajte ljude da se sami vade iz skafandera. Jeste izvodljivo, ali je teška gnjavaža. Kad je o tome reč, mora da se zna red. I on je meni pomogao. – Ovo je baš bilo gadno – rekla sam kad mi je skinuo kacigu. – Umalo da stradaš. – Iskoračio je iz svog skafandera. – Trebalo je da me poslušaš. I ja sam se izmigoljila iz odela i pogledala zadnji deo. Pokazala sam na iskrivljen komad metala koji je nekad bio ventil. – Ošteden ventil. Šta sam ti rekla. Zamor metala. Pogledao je u ventil i klimnuo glavom. – Dobro, bila si u pravu što si odbila da te priključim na moj kiseonik. Svaka čast. Ali to u svakom slučaju nije smelo da se desi. Gde si uopšte iskopala to odelo? – Kupila sam polovno. – Otkud ti ideja da kupiš polovan skafander? – Nisam imala za nov. Jedva sam skrpila dovoljno da kupim i ovo, a vi seronje mi ne date da uđem u udruženje ako nemam odelo. – Trebalo je da uštediš za novo. – Bob Luis je bio bivši američki marinac koga niko nije mogao da farba. Što je još važnije, bio je glavni instruktor EVA udruženja. Odgovarao je predsedniku udruženja, ali upravo je Bob i niko osim njega odlučivao da li ste podobni za članstvo ili niste. Ako niste član, nije vam dozvoljeno da sami izvodite EVA sami niti da vodite turiste u obilazak po Mesečevoj površini. Tako ta udruženja funkcionišu. Seronje. – I? Kako sam prošla? Frknuo je. – Šališ se? Pala si, Džas. Pala kao sveda. – Zašto?! – pitala sam. – Odradila sam sve obavezne manevre, obavila sve zadatke, i savladala poligon s preprekama za manje od sedam minuta. A kada je iskrsao skoro koban problem, nisam ugrozila partnera i bezbedno sam se vratila u grad. Otvorio je ormarid i stavio rukavice i kacigu unutra. – Tvoje odelo je tvoja odgovornost. Odelo se oštetilo. Odelo je palo na testu, što znači da si i ti pala na testu. – Kako možeš mene da kriviš za curenje!? Sve je bilo u redu kad smo izašli!

9 – Ovo je posao u kojem se gledaju isključivo rezultati. Mesec je podmukao stari lisac. Briga njega zašto se tvoje odelo pokvarilo. Samo ima da te udesi ako se to dogodi. Trebalo je bolje da prekontrolišeš opremu. – Okačio je ostatak odela na odgovarajudi čiviluk u ormaridu. – Ma daj, Bobe! – Džas, zamalo da stradaš napolju. Kako misliš da te pustim? – Zatvorio je ormarid i krenuo ka vratima. – Možeš ponovo da polažeš za šest meseci. – Preprečila sam mu put. – To je van pameti! Zar treba ceo život da mi stane zbog nekog proizvoljnog esnafskog pravila? – Posveti više pažnje kontroli opreme. – Zaobišao me je i izašao iz pretkomore. – I nemoj da škrtariš kad odneseš taj ventil na popravku. Gledala sam za njim dok je odlazio, a onda se opet sručila na klupu. – U tri lepe. * Vukla sam se teška koraka kroz lavirint aluminijumskih hodnika do kude. Bar nisam imala dugo da pešačim. Čitav grad se prostirao na svega pola kilometra u prečniku. Živim u Artemidi, prvom (i zasad jedinom) gradu na Mesecu. Grad se sastoji od pet ogromnih lopti koje zovu „baloni“. Baloni su dopola ukopani su u tlo, pa Artemida izgleda baš onako kako su se u starim romanima naučne fantastike opisivali gradovi na Mesecu: kao skupina kupola. Samo što se ne vidi polulopta ukopana u tlo. Balon Armstrong se nalazi u sredini, a oko njega su Oldrin, Konrad, Bin i Šepard. Baloni su međusobno povezani tunelima. Sedam se kad sam u osnovnoj školi pravila model Artemide za domadi. Bilo je vrlo jednostavno: povezati nekoliko lopti i štapova. Trebalo mi je deset minuta. Put dovde je papreno skup, a život još skuplji. Ali grad ne može da opstane samo sa bogatim turistima i ekscentričnim milijarderima. Gradu je potrebna i radnička klasa. Ne očekujete valjda da de neki Baja Patak Tredi sam da riba svoje kupatilo? Ja sam jedan od tih malih ljudi. Živim u Konrad Podzemlju 15, oronulom kraju koji se prostire na petnaest spratova ispod tla u Konradovom balonu. Da je moj kraj vino, vinski znalci bi ga opisali kao „odvratno, s primesama promašaja i pogrešnih životnih odluka“.

10 Prolazila sam pored niza četvrtastih gusto zbijenih vrata, dok nisam došla do svojih. Moja su bar bila na „nižem“ nivou. Kroz njih se lakše ulazi i izlazi. Mahnula sam svojim zvrčkom ispred brave i vrata su se otvorila. Ušla sam i zatvorila vrata za sobom. Legla sam na krevet i zagledala se u tavanicu – na manje od metra od mog lica. Tehnički gledano, to su „stanovi-kapsule“, ali svi ih zovu kovčezima: kutija s ležajem i vratima koja se zaključavaju. Kovčeg može da se koristi samo zajedno: za spavanje. Dobro, ima još jednu primenu (takođe samo u horizontali), ali jasno vam je na šta mislim. Imam krevet i policu. To je sve. Dole niz hodnik nalazi se zajedničko kupatilo, a nekoliko blokova dalje imamo javne tuševe. Moj kovčeg nede skoro osvanuti u časopisu „Lepi domovi i Mesečevi krajolici“, ali to je sve što mogu sebi da priuštim. Proverila sam na zvrčku koliko je sati. – Sranjeeee! Nema vremena za izležavanje. Teretni brod iz Svemirskog centra Kenedi slede popodne i ja moram na posao. Da ne bude zabune: kod nas vremenska odrednica „po podne“ nije povezana s položajem Sunca. Ovde je „podne“ svakih dvadeset osam zemaljskih dana, a čak ni tad ne vidimo Sunce. Svaki balon se sastoji od dva, šest centimetara debela trupa sa metar debelim slojem šljunka između. Mogao bi haubicom da ga gađaš i da grad ne pretrpi nikakvu štetu, tako da Sunce nema nikakve šanse da se probije. Kako, onda, određujemo vreme? Prema kenijskoj vremenskoj zoni. U Najrobiju je popodne – to znači da je i u Artemidi popodne. Bila sam znojava i smrdljiva od svoje zamalo kobne EVA-e. Nisam imala vremena za tuširanje ali sam bar mogla da se presvučem. Ne ustajudi s kreveta skinula sam EVA odelo za hlađenje i navukla plavi kombinezon. Zakopčala sam kaiš, podigla se u turski sed i pokupila kosu u rep. Uzela sam zvrčka i izašla. U Artemidi nemamo ulice. Imamo hodnike. Izgradnja nekretnina na Mesecu izuzetno je skupa, te im ne pada na pamet da trače novac i na puteve. Ako baš hodete, možete da nabavite električna kolica ili skuter, ali hodnici su pravljeni za pešake. Mesec ima samo šestinu Zemljine gravitacije, tako da hodanje ne zahteva mnogo energije. Sto je kraj lošiji, to su hodnici uži. Hodnici u Konrad Podzemlju izrazito su klaustrofobični. Široki su taman toliko da se dvoje prolaznika mimoiđe, ali postrance.

11 Vijugala sam kroz hodnike prema centru Podzemlja 15. Kako u tom delu nije bilo liftova, krenula sam peške uz stepenice, preskačudi po tri praga. Stepenice u jezgru balona iste su kao one na Zemlji – s niskim pragovima visine dvadeset jedan centimetar. Takve su zbog turista, da bi im bilo prijatnije. U delovima grada gde nema turista, svaki stepenik je visok pola metra. Tako vam je to na mesečevoj gravitaciji. I tako sam se pela skakududi uz turističke stepenice dok nisam stigla do prizemlja. Peške savladati petnaest spratova verovatno zvuči kao nodna mora, ali to ovde nije ništa. Nisam se čak ni zadihala. U nivou prizemlja nalaze se tuneli koji povezuju balone. Naravno, sve radnje, butici i druge turističke mamipare smeštene su na tom nivou kako bi se iskoristio veliki protok ljudi. U Konradu su to uglavnom restorani gde se, za turiste koji ne mogu da priušte pravu hranu, služi bljuza. Grupica ljudi slivala se u tunel za Oldrin. To je jedini put od Konrada do Oldrina (ako izuzmemo onaj zaobilazni preko Armstronga), tako da je jedna od glavnih saobradajnih arterija grada. Na ulazu u tunel prošla sam pored ogromnih obrtnih sigurnosnih vrata koja funkcionišu kao čep. Ako bi kojim slučajem tunel bio probijen, usled potiska vazduha koji bi nahrupio iz Konrada vrata bi se zatvorila. Svi u Konradu bi bili bezbedni. Ako biste se pak u tom trenutku našli u tunelu… pa, ne bih vam bila u koži. – Koga to moje oči vide? Džas Bašara! – uzviknu neko pored mene. Ponašao se kao da smo drugari. A nismo bili drugari. – Dejle – otpozdravila sam ne zastavši. Požurio je da me stigne. – Mora da dolazi teretnjak. To je jedini razlog da lenština kao što si ti obuče uniformu. – Hej, sedaš se onda kad me je bolelo dupe za tvoje mišljenje? A ne, čekaj, zbunila sam. Nikad me nije bolelo dupe. – Čujem da si pala EVA ispit. – Coknuo je glumedi razočarenje. – Nisi imala srede. Ja sam položio iz prve, ali ne možemo svi biti kao ja, zar ne? – Odjebi. – Da, mogu ti redi da turisti pladaju dobre pare da izađu napolje. Evo, upravo idem u Centar za posetioce da odradim nekoliko tura. Bide love. – Vidi da se strmekneš na neku oštru stenu dok budeš napolju. – Nema šanse – rekao je. – Ljudi koji su položili ispit ne prave takve greške. – Ionako sam probala samo iz zezanja – rekla sam nehajno. – EVA i nije pravi posao. – Aha, kako da ne. Nadam se da du jednog dana modi da budem potrčko kao ti.

12 – Porter – promrmljala sam. – Kaže se porter. Tako se nacerio da me je prosto mamio da ga zveknem. Na svu sredu, stigli smo do Oldrinovog balona. Progurala sam se ramenom pored njega i izašla iz tunela. Sigurnosna čep vrata Oldrina budno su čuvala stražu, baš kao i vrata Konrada. Požurila sam i skrenula oštro udesno da bih nestala Dejlu iz vidokruga. Oldrin je sušta suprotnost Konradu. Konrad je pun automatskih perionica, duvača stakla, metalskih radnika, zavarivačkih radionica, servisa… spisak je poduži. Ali Oldrin je pravo odmaralište. Ima hotele, kazina, kupleraje, pozorišta pa čak i pravi-pravcati park s pravom travom. Imudni turisti iz svih krajeva Zemlje dolaze ovamo na dvonedeljni odmor. Prošla sam kroz Arkadu. To nije bio najbrži put do mog odredišta, ali mi se sviđao pogled koji pruža. Njujork ima Petu aveniju, London Bond strit, a Artemida ima Arkadu. U ovdašnjim buticima čak i ne stavljaju cene. Ako morate da pitate za cenu, to znači da nemate dovoljno para. Hotel Rk-Karlton Artemida zauzima čitav blok, ima pet spratova ispod tla i pet iznad. Nodenje tamo košta dvanaest hiljada mapaga – više nego što zaradim za mesec dana kao porter (mada imam i druge izvore prihoda). Iako je odmor na Mesecu papreno skup, potražnja redovno nadmašuje ponudu. Zemljani srednje klase mogu to da priušte sebi jednom u životu, što se vidi i po njihovim izborima. Odsedaju u lošijim hotelima u lošijim balonima kao što je Konrad. Ali imudni ljudi dolaze jednom godišnje i odsedaju u lepim hotelima. A koliko tek para daju na šoping! Oldrin je mesto gde se sliva novac u Artemidu, više nego bilo gde drugde. U šoping-zoni nije bilo jedne jedine stvari koju sam mogla da priuštim. Ali jednog dana du imati dovoljno novca da se tamo osedam kao kod kude. To je bar plan. Još jednom sam čežnjivo pogledala oko sebe, pa se okrenula i zaputila ka pristaništu. Balon Oldrin najbliži je zoni sletanja. Ne želimo da se bogataši isprljaju prolazedi kroz sirotinjske krajeve, zar ne? Želimo odmah da ih uvedemo u onaj lepši deo. Prošla sam kroz veliki zasvođen ulaz u pristanište. Ogroman vazdušni kompleks bio je druga po veličini vazdušna komora u gradu (samo je park Oldrin bio vedi). Unutra je vrilo kao u košnici. Provlačila sam se između radnika koji su vesto jezdili tamo-amo. U gradu morate da hodate polako da ne biste oborili nekog turistu. Ali u pristanište je pristup dozvoljen samo zaposlenima. Svi znamo artemidski dvokorak i umemo da uhvatimo dobar zalet.

13 U severnom delu pristaništa nekoliko radnika koji su krenuli na posao čekalo je ispred železničke vazdušne komore. Vedina je krenula ka gradskim reaktorima i topionici Sančez aluminijum, kilometar južno od grada. Topionica troši ogromne količine energije ali i izuzetno opasne hemikalije, pa se svi slažu da bi trebalo da bude što dalje od grada. A što se reaktora tiče… pa… to su nuklearni reaktori. I za njih volimo da su daleko. Dejlje dogmizao do perona. Sigurno je krenuo u Centar za posetioce Apolo 11. Turisti ga obožavaju. Polučasovna vožnja vozom pruža fantastičan pogled na površinu Meseca, a osim toga, Centar za posetioce omogudava im da razgledaju sletnu stazu a da pritom ne moraju da napuste atmosferizovan prostor. Za one koji žele da izađu da bolje pogledaju, Dejl i drugi EVA instruktori organizuju obilaske. Tik ispred železničke vazdušne komore nalazila se ogromna kenijska zastava. Ispod zastave je pisalo: „Ukrcavate se na Kenijsku ofšor platformu Artemida. Ova platforma je vlasništvo Kenijske svemirske korporacije. Na platformi važi međunarodno pomorsko pravo.“ Prostrelila sam pogledom Dejla. Nije primetio. Super, uzalud potroših sjajan zloban pogled. Proverila sam na mom zvrčku satnicu sletanja. Danas nema brodova s mesom (tako zovemo putničke brodove). Dolaze samo jednom nedeljno. Slededi dolazi tek za tri dana. Hvala bogu! Nema ničeg napornijeg od maminih i tatinih sinova punih ko brod koji su se iskrcali u potrazi za „picom meseca“. Zaputila sam se ka južnoj strani, gde je teretna vazdušna komora ved bila spremna. Mogla je da propusti deset hiljada kubnih metara tovara odjednom, ali unos tovara u komoru odvijao se sporo. Kontejner je stigao nekoliko sati ranije. EVA instruktori su ga uneli u vazdušnu komoru i propustili ga kroz proces čišdenja vazdušnim mlazevima. Trudimo se na sve načine da sprečimo mesečevu prašinu da prodre u grad. Evo, ja nisam preskočila čišdenje čak ni danas, posle one drame s pokvarenim ventilom. Zašto se toliko mučimo oko toga? Zato što je mesečeva prašina izuzetno štetna ako se udahne. Sačinjena je od sidušnih kamenčida koje usled ovdašnjih klimatskih uslova nema šta da uglača i zaobli. Svaka čestica prašine zapravo je šiljato nazubljeno čudovište koja samo čeka da vam razdere pluda. Bolje biste prošli da popušite paklu azbestnih cigareta nego da udišete to sranje. Dok sam stigla do teretne vazdušne komore, ogromna unutrašnja vrata ved su bila otvorena a kontejner istovaren. Provukla sam se do Nakošija, šefa lučkih radnika. Sedeo je za svojim stolom za pregled robe i kontrolisao sadržinu jedne

14 transportne kutije. Kad se uverio da u njoj nema ničeg nedozvoljenog, zatvorio ju je i udario pečat sa grbom Artemide – veliko A sa stilizovanim desnim krakom koji liči na luk i strelu. – Dobro jutro, gospodine Nakoši – rekla sam veselo. On i moj tata družili su se otkad znam za sebe. Bio mi je kao rod rođeni, kao omiljeni stric. – Stani u red s ostalim porterima, govno jedno malo. Dobro, možda više kao neki dalji rođak. – Nemojte tako, gospodine N – umiljavala sam mu se. – Nedeljama čekam ovu pošiljku. Dogovorili smo se. – Jesi li mi prebacila novac? – Jeste li mi pečatirali paket? Ne skredudi pogled posegnuo je ispod stola. Izvadio je neotvorenu kutiju i gurnuo je ka meni. – Ne vidim pečat – rekla sam. – Zar svaki put moramo da se natežemo? Nekad smo bili tako bliski. Šta se desilo u međuvremenu? – Odrasla si, postala namazana i dosadna kao zubna bolest. – Spustio je svoj zvrčak na kutiju. – A mnogo si obedavala. Sav dar si proderdala. Tri hiljade mapaga. – Mislite dve i po hiljade, kao što smo se dogovorili? Odmahnuo je glavom. – Tri hiljade. Rudi je ved počeo da njuška. Vedi rizik zahteva vedu naknadu. – Rekla bih da je to vaš problem, a ne moj – odvratila sam. – Dogovor je dve i po hiljade. – Hm… – odgovorio je. – Možda bi onda trebalo detaljnije da prekontrolišem paket. Da vidim da unutra nema nečeg čega ne bi trebalo da bude… Stisla sam usne. Nije trenutak da isterujem svoje. Pokrenula sam bankarski softver na zvrčku i započela transfer. Zvrčak je obavio svoju magiju pomodu koje kompjuteri prepoznaju jedan drugog i verifikuju se. Nakoši je podigao svoj zvrčak, proverio da li mu je stigla potvrda o uplati pa klimnuo glavom. Udario je pečat na kutiju. – Šta imaš unutra? – Pornografiju, uglavnom. Vaša mama je u glavnoj ulozi. Frknuo je i nastavio da proverava pakete. I eto kako se nedozvoljena roba krijumčari u Artemidu. Nije nimalo komplikovano. Treba vam samo jedan korumpirani službenik kojeg poznajete od svoje šeste godine. Prenos robe do Artemide… e, to je ved druga priča. Više o tome kasnije.

15 Mogla sam da preuzmem još gomilu paketa da ih isporučim unaokolo, ali ovaj paket je bio poseban. Otišla sam do svojih električnih kolica i sela za upravljač. Ne mogu da kažem da su mi kolica bila neophodna – Artemida nije pravljena za kretanje vozila – ali tako sam bila brža i mogla sam da izvršim više isporuka. Bududi da me pladaju po isporuci, ta investicija se isplatila. Moja kolica su teška za upravljanje ali su dobra za prenošenje teških paketa. Zato sam zaključila da su muškog pola. Nazvala sam ih Okidač. Pladam mesečnu nadoknadu za držanje Okidača u pristaništu. Gde bih inače mogla da ga držim? Zatvorenici na Zemlji imaju više životnog prostora nego ja. Uključila sam Okidač – ne treba mi ključ, samo pritisnem dugme. Zašto bi neko ukrao kolica? Šta bi radili s njima? Prodali ih? To ne bi moglo da prođe neopaženo. Artemida je mali grad. Ovde se ne krade. Dobro, priznajem, ima tu i tamo krađa po radnjama. Ali niko ne krade kolica. Napustila sam pristanište motorizovana. * Vozila sam Okidač velelepnim hodnicima Šepardovog balona. Nije mogao da se poredi sa mojim bednim krajem. Hodnici u Šepardu obloženi su drvenim panelima i pokriveni tepih-stazama za apsorpciju zvuka. Na svakih dvadeset metara okačeni su lusteri da bi hodnici bili što bolje osvetljeni. Bar oni nisu basnoslovno skupi. Na Mesecu imamo silicijuma u izobilju, tako da ovde pravimo staklo. Ipak, ovo je čisto razmetanje. Ako mislite da je odmor na Mesecu skup, bolje da ne znate koliko košta život u Šepardovom balonu. Oldrin je pun precenjenih rizorta i hotela za turiste, ali u Šepardu žive bogati Artemiđani. Krenula sam ka posedu jednog od najimudnijih ljudi u gradu, Tronda Landvika. Bogatstvo je stekao u norveškoj telekomunikacionoj industriji. Njegova rezidencija zauzima dobar deo prizemlja u Šepardu – sumanuto je velika s obzirom na to da u njoj žive samo on, njegova derka i kudna pomodnica. Ali dobro, ima čovek pravo da troši svoje pare kako hode. Ako želi da ima veliku kudu na Mesecu, ko sam ja da ga osuđujem zbog toga? Ja mu samo isporučujem ilegalne stvari po porudžbini. Parkirala sam Okidač ispred ulaza u posed (to jest, ispred jednog od ulaza) i pozvonila. Vrata su skliznula u stranu i preda mnom se pojavila krupna Ruskinja. Irina odvajkada radi kod Landvikovih. Dutke je zurila u mene. Zurila sam i ja u nju.

16 – Dostava – rekla sam na kraju. Irina i ja smo se videle zilion puta, ali kad god im dođem na vrata, ona me tera da kažem zašto sam došla. Frknula je, okrenula se i ušla u kudu. To mi je bio poziv da uđem. Podrugljivo sam se bekeljila njoj iza leđa dok me je vodila kroz predvorje vile. Pokazala mi je niz hodnik pa otišla na suprotnu stranu ne rekavši ni reč. – Baš mi je drago što sam te videla, Irina! – doviknula sam za njom. Na kraju zasvođenog hodnika zatekla sam Tronda zavaljenog na kauču, u donjem delu trenerke i bademantilu. Razgovarao je s nekim Azijcem kojeg sam tad prvi put videla. – U svakom slučaju, ima prostora za zaradu… – Ugledao me je i široko se osmehnuo. – Džas! Baš mi je drago što te vidim! Trondov gost je držao otvorenu kutiju pored sebe. Uljudno se osmehnuo i brzo je zatvorio. Naravno, to mi je samo probudilo radoznalost, a inače bi me bolelo dupe. – I meni je drago što te vidim – uzvratila sam. Spustila sam prokrijumčareni paket na kauč. Trond je pokazao na svog gosta. – Ovo je Džin Ču iz Hongkonga. Džin, ovo je Džas Bašara. Ona je meštanka, odrasla je ovde na Mesecu. Džin je nakrivio glavu u stranu, pa mi se obratio s američkim izgovorom. – Drago mi je, Džas. – To me je iznenadilo što, pretpostavljam, nije prošlo neprimedeno. Trond se nasmejao. – Da, naš Džin je produkt vrhunskih američkih privatnih škola. Tako ti je to u Hongkongu. Čaroban grad. – Ali ne tako čaroban kao Artemida! – osmehnuo se Džin. – Ovo mi je prva poseta Mesecu. Osedam se kao dete u prodavnici slatkiša! Oduvek sam voleo naučnu fantastiku. Odrastao sam gledajudi Zvezdane staze. Sada mogu da ih iskusim iz prve ruke! – Zvezdane staze? – prokomentarisao je Trond. – Nije valjda? To je bilo pre sto godina. – Kad je nešto dobro onda je dobro – rekao je Džin. – Nije važno koliko je staro. Ljubiteljima Sekspira niko ne zamera. – U pravu si. Ali ovde nema zgodnih vanzemaljki koje bi mogao da zavedeš. Tako da ne možeš u potpunosti da se ostvariš kao kapetan Kirk. – U stvari – Džin Ču je podigao prst – Kirk je spavao samo s tri vanzemaljke tokom čitave serije. U taj broj je uključena i pretpostavka da je spavao sa Elaan sa Trojusa, jer je bilo nagoveštaja, ali nikad jasno potvrđeno. Tako da su možda bile samo dve.

17 Trond se naklonio izvinjavajudi se. – Više nikad nedu dovesti u pitanje tvoje tvrdnje o Zvezdanim stazama. Hodeš li da posetiš mesto sletanja Apola 11 dok si ovde? – Nego šta – rekao je Džin. – Čujem da imaju EVA ture. Šta misliš, da krenem u obilazak? Ja sam se umešala. – Ma jok. Oko čitavog mesta je uspostavljena zabranjena zona. Osmatračka sala u Centru za posetioce pruža sasvim dobar pogled. – Aha, pa pretpostavljam da onda nema svrhe. Duvaj ga, Dejle. – Jel' neko za čaj ili kafu? – ponudio je Trond. Uvalila sam se u obližnju fotelju. – Crni čaj za mene. Trond je preskočio kauč (što nije toliko uzbudljivo koliko zvuči – ne zaboravite ovdašnju gravitaciju), prišao bifeu i podigao pletenu korpu. – Upravo sam dobio malo turske kafe vrhunskog kvaliteta. Dopašde ti se. – Nakrivio je glavu ka meni. – Džas, možda bi se i tebi svidela – Kafa je samo lošija verzija čaja – rekla sam. – Crni čaj je jedini topli napitak koji vredi piti. – Vi Saudijci baš volite crni čaj – rekao je Trond. – Da, tehnički gledano ja sam državljanka Saudijske Arabije. Ali nisam bila tamo od svoje šeste godine. Jesam usvojila neke stavove i shvatanja od tate, ali sada se ne bih uklopila nigde na Zemlji. Ja sam Artemiđanka. Trond je spremao napitke. – Pričajte vas dvoje, eto mene za minut. – Zašto Irina ne skuva čaj i kafu? Ne znam. Iskreno, ne znam čemu mu ona uopšte služi. Džin se nalaktio na misterioznu kutiju. – Čujem da je Artemida popularno romantično odredište za parove. Ima li mnogo mladenaca ovde? – Ne baš – odgovorila sam. – Ne mogu da priušte ovakvo putovanje. Ali dolaze stariji parovi koji hode da začine stvari u spavadoj sobi. Izgledao je zbunjeno. – Gravitacija – rekla sam. – Seks je skroz drugačiji na šestini gravitacije. Super je za parove koji su dugo u braku. To im je prilika da ponovo otkrivaju čari seksa – kao da im je prvi put. – Nikad mi to nije palo na pamet – rekao je Džin. – Ima mnogo prostitutki u Oldrinu ako želite da saznate nešto više. – Oh! A, ne. Nisam ja u tom fazonu. – Nije očekivao da mu ženska osoba preporučuje prostitutke. Zemljani su često malo stegnuti u vezi s tim, mada mi nije jasno zašto. Obična usluga koja se pruža za nadoknadu. Čemu tolika frka? Slegnula sam ramenima. – Ako se predomislite, treba da znate da je uobičajena tarifa oko dve hiljade mapaga.

18 – Nedu se predomisliti – nasmejao se nervozno i promenio temu. – A… zašto se novac na Artemidi zove „mapag“? Podigla sam noge na stočid. – To je skradeno od meko prizemljen gram. M-PG. Mapag. Jedan mapag vredi kao gram tereta prevezen od Zemlje do Artemide, posredstvom KSK-a, Kenijske svemirske korporacije. – Tehnički gledano, to nije valuta – rekao je Trond stojedi pored bifea. – Mi nismo država, tako da ne možemo da imamo valutu. Mapag je kredit koji nam na osnovu usluga daje KSK. Pladaš u dolarima, evrima, jenima ili čemu god a zauzvrat ti se odobrava transport tovara određene težine do Artemide. Ne moraš da iskoristiš sve odjednom, oni prate stanje na tvom računu. Spustio je poslužavnik na stočid. – Na kraju se ispostavilo da je to zgodna novčana jedinica za trgovinu. Zapravo, KSK funkcioniše kao banka. Tako nešto na Zemlji ne bi moglo da prođe, ali ovo nije Zemlja. Džin se nagnuo da uzme kafu, a ja sam to iskoristila da bacim pogled na onu kutiju. Bila je bela sa upadljivim crnim natpisom: UZORAK OVNS-a-UPOTREBA SAMO UZ OVLAŠĆENJE. – Dakle, ovaj kauč na kojem sedim je uvezen sa Zemlje? – pitao je Džin. – Koliko je koštalo da se preveze dovde? – Taj kauč teži četrdeset tri kilograma – odgovorio je Trond – što znači da je transport koštao četrdeset tri hiljade mapaga. – A kolika je ovde prosečna plata? – nastavio je Džin. – Ako smem da pitam. Uzela sam čaj i grejala ruke na šolji. – Ja zarađujem dvanaest hiljada mesečno kao porter. To je slabo pladen posao. Džin je popio malo kafe pa iskrivio lice. Nije prvi koji se tako bekelji. Zemljanima je naša kafa grozna. Zakoni fizike kažu da mora da bude grozna. Vazduh na Zemlji sadrži dvadeset odsto kiseonika. Ostatak su elementi nepotrebni ljudskom organizmu kao što su azot i argon. Vazduh u Artemidi je čist kiseonik, a pritisak iznosi 20% vrednosti vazdušnog pritiska na Zemlji. Tako dobijamo odgovarajudu količinu kiseonika i ujedno smanjujemo vazdušni pritisak na zidove balona. To nije nov koncept – potiče još od vremena misija Apolo. Štos je u tome što nizak pritisak snižava tačku ključanja vode. Ovde voda ključa na šezdeset jedan stepen Celzijusa, i toliko čaj i kafa mogu budu topli. Kažu da je bljutavo mlako za one koji nisu navikli. Džin je diskretno spustio svoju šolju na sto. Nede je više dotadi. – Šta vas dovodi u Artemidu? – pitala sam.

19 Kucnuo je prstima po kutiji sa natpisom OVNS. – Ved mesecima pregovaramo o jednom poslu. Konačno smo postigli dogovor, pa sam želeo lično da upoznam gospodina Landvika. Trond je seo na kauč i uzeo prokrijumčarenu kutiju. – Rekao sam ti ved, zovi me Trond. – U redu, Tronde – odvratio je Džin. Trond je pocepao papir u koji je bila upakovana kutija, pa izvadio tamnu drvenu kutiju. Podigao ju je ka svetlu i pogledao iz više uglova. Nisam neki esteta, ali čak sam i ja mogla redi da je bila izuzetno lepo izrađena. Čitava površina je bila prekrivena bogatim reljefom i finim natpisom na španskom. – A šta je to? – pitao je Džin. Trond mu je uzvratio samozadovoljnim osmehom i otvorio kutiju. Unutra su bile naslagane dvadeset četiri cigare, svaka u svom papirnom omotu. – Dominikanske cigare. Ljudi misle da su kubanske najbolje, ali greše. Dominikanskim nema premca. Svakog meseca sam krijumčarila po jednu kutiju takvih. Obožavam redovne mušterije. Pokazao je prema vratima. – Džas, možeš li, molim te, da zatvoriš? Pošla sam ka vratima. Iza precizno montiranih zidnih panela bila su sakrivena veoma funkcionalna hermetička vrata. Izvukla sam ih do kraja i okrenula ručku. Hermetička vrata su prilično uobičajena u bogatijim kudama. Ako balon izgubi pritisak, možete hermetički da zatvorite kudu i izbegnete sigurnu smrt. Neki ljudi su dovoljno paranoični da nodu hermetički zatvaraju spavade sobe za svaki slučaj. To je bacanje para ako mene pitate. Otkad je izgrađena, Artemida nikad nije doživela gubitak pritiska. – Ovde imam poseban sistem prečišdavanja vazduha – rekao je Trond. – Dim nikad ne izlazi iz ove prostorije. Odmotao je cigaru, odgrizao kraj i ispljunuo ga u pepeljaru. Onda je stavio cigaru u usta i zapalio je zlatnim upaljačem. Povukao je dim nekoliko puta i uzdahnuo. – Dobra je… dobra! Ponudio je i Džina, koji je ljubazno odmahnuo rukom. Onda je i meni ponudio da se poslužim. – Što da ne – uzela sam jednu i gurnula je u džep na grudima. – Zapalidu je posle ručka. To je bila laž. Ali zašto da odbijem tako nešto? Mogla bih da dobijem oko sto mapaga za nju. Džin se namrštio. – Izvinjavam se, ali… cigare su zabranjene?

20 – Budalaština, znam – rekao je Trond. – Imam hermetički zatvorenu prostoriju! Moj dim ne smeta nikome! To je čista nepravda, ja da ti kažem! – Kako sereš. – Okrenula sam se ka Džinu. – To je zbog požara. Požar u Artemidi značio bi smak sveta. Nemamo kud da pobegnemo. Zato su zapaljivi materijali zabranjeni, osim ako ne postoji izuzetno dobar razlog za njihovo korišdenje. Poslednje što nam treba jesu slaboumnici koji se šetaju naokolo s upaljačima. – Pa… pretpostavljam da i to igra ulogu – Trond se igrao svojim upaljačem. Ja sam mu ga prokrijumčarila pre nekoliko godina. Svakih nekoliko meseci mora da dopuni butan. Više para za mene. Otpila sam veliki gutljaj toplog čaja i izvadila svoj zvrčak. – Tronde? – Ah da, naravno. – Izvadio je svoj zvrčak i prineo ga mom. – I dalje je četiri hiljade mapaga? – Aha. Ali moram na vreme da te upozorim: slededi put du morati da podignem na četiri i po hiljade. Nedavno su mi skočili troškovi. – Nikakav problem – rekao je pa nastavio da kucka, a trenutak kasnije na mom ekranu se pojavio upit o transferu. Prihvatila sam ga i transfer je obavljen. – Sve u redu – rekla sam. Okrenula sam se prema Džinu. – Drago mi je što smo se upoznali, gospodine Džin. Želim vam prijatan boravak u Artemidi. – Hvala! – Prijatan dan, Džas – osmehnuo se Trond. Ostavila sam dvojicu muškaraca da završe svoja posla. Nisam znala šta je posredi, ali sigurna sam da je neka mutljavina. Trond se bavio raznoraznim sumnjivim poslovima – zato mi se i dopao. Ako je dovukao čoveka čak do Meseca, tu sigurno ima nečeg daleko zanimljivijeg od pukog „ugovaranja posla“. Skrenula sam za ugao pa izašla u hol. Irina me mrko pogledala dok sam izlazila. Uzvratila sam joj naboravši nos. Zatvorila je vrata za mnom bez pozdrava. Taman sam htela da sednem na Okidač kad mi je zvrčak zapištao. Stigla mi je ponuda za porterski poslid. Imala sam prednost po dužini staža i blizini, pa je sistem prvo meni ponudio posao. LOKACIJA PREUZIMANJA: AG-5250. MASA: ~ 100 Kg. LOKACIJA DOSTAVE: NENAZNAČENA. NAKNADA: 452 Ǧ. Uh, čitavih četiristo pedeset dva mapaga. Otprilike desetina onoga što sam upravo dobila za kutiju cigara. Prihvatila sam. Od nečeg mora da se živi.

21 Dragi Kelvine Otjeno, Zdravo. Moje ime je Džasmin Bašara. Svi me zovu Džas. Imam devet godina. Živim u Artemidi. Gospođa Teler je moja učiteljica. Dobra je iako mi je oduzela zvrčak jer sam se igrala njime na času. Zadala nam je za domaći da pošaljemo imejl deci u kompleksu KSK-a u Keniji. Meni je dala tvoju adresu. Jel' govoriš engleski? Ja mogu da pričam i na arapskom. Na kom jeziku govorite u Keniji? Volim američke serije a omiljena hrana mi je sladoled od đumbira. Ali obično jedem bljuzu. Želim da imam psa ali ne možemo da ga uzmemo. Čujem da na Zemlji čak i siromašni ljudi mogu da imaju psa. Je li to istina? Imaš li ti psa? Ako imaš, molim te da mi pišeš o njemu. Jel' Kenija ima kralja? Moj tata je varilac. Čime se tvoj tata bavi? Draga Džas Bašara, Zdravo. Ja sam Kelvin i takođe imam devet godina. Živim sa mamom i tatom. Imam tri sestre. Nesnosne su, a dve starije me čak i tuku. Ali kad porastem, vratiću im. Šalim se, dečaci ne smeju da udaraju devojčice. Kenijci govore engleski i svahili. Nemamo kralja. Imamo predsednika, narodnu skupštinu i senat. Odrasli glasaju za njih i oni donose zakone. Moja porodica nema psa ali imamo dve mačke. Jedna dolazi samo da jede, ali druga je mnogo dobra i stalno spava na kauču. Moj tata je pripadnik obezbeđenja KSK-a. Radi na ulazu 14 i pazi da u centar ulaze samo ovlašćena lica. Živimo u stanu koji nam je dodelila tatina firma, u kompleksu KSK-a, gde se nalazi i moja škola. Deca svih zaposlenih u KSK-u imaju pravo na besplatno školovanje. KSKje vrlo velikodušan i svi smo im zahvalni.

22 Moja mama ne radi. Ona se brine o deci. Dobra je mama. Moja omiljena hrana je hot-dog. Šta je bljuza? Nikad nisam čuo za to. I ja volim američke serije. Pogotovo sapunice. Baš su uzbudljive, iako moja mama ne želi da ih gledam. Ali imamo dobar internet tako da mogu krišom da gledam. Molim te, nemoj da joj kažeš. Ha-ha. Čime se tvoja mama bavi? Šta želiš da budeš kad porasteš? Ja želim da pravim rakete. Sada pravim modele raketa. Upravo sam završio model KSK 209-B. Izgleda baš lepo u mojoj sobi. Hoću jednog dana da pravim prave rakete. Druga deca žele da budu piloti raketa ali ja to ne želim. Jesi li ti belkinja? Čujem da su svi u Artemidi belci. Ovde u kompleksu ima mnogo belih ljudi. Dolaze iz svih krajeva sveta da rade. Dragi Kelvine, Šteta što nemaš psa. Nadam se da ćeš jednog dana praviti rakete. One prave, ne modele. Bljuza je hrana za siromašne ljude. To su osušene alge i dodaci za ukus. Uzgajaju ih ovde u Artemidi u rezervoarima, zato što je hrana sa Zemlje skupa. Bljuza je odvratna. Dodaci bi trebalo da poboljšaju ukus ali ni oni nisu ništa bolji, samo su grozni na drugačiji način. Moram da je jedem svaki dan. Užas. Nisam belkinja. Ja sam Arapkinja. Imam maslinastu kožu. Samo je polovina ljudi u Artemidi bela. Moja mama živi negde na Zemlji. Otišla je kad sam bila beba. Ne sećam je se. Sapunice su bez veze. Ali nema veze što voliš bezvezne stvari. I dalje možemo da se družimo. Jel' tvoja kuća ima dvorište? Jel' možeš da izađeš napolje kad god hoćeš? Ja ne mogu da idem napolje dok ne napunim šesnaest godina, takva su pravila za EVA. Jednog dana ću i ja dobiti dozvolu za EVA i izlaziću napolje kad god hoću, niko neće moći da mi zabrani. Reklo bi se da je pravljenje raketa zanimljiv posao. Nadam se da ćeš upravo to raditi. Ja ne bih da radim. Kad odrastem želim da budem bogata.

23 2. Armstrong je totalno bez veze. Baš šteta što su tako grozan kraj grada nazvali po tako sjajnom čoveku. Zidovi su vibrirali od jednoličnog brujanja industrijske mašinerije dok sam oronulim hodnicima zujala na Okidaču. Iako su teška fabrička postrojenja bila petnaest spratova niže, zvuk se prenosio čak dovde. Zaustavila sam se ispred Centra za održavanje životnih uslova i parkirala tik ispred teških vrata. Centar je jedno od retkih mesta u gradu koje ima prave bezbednosne protokole. Ne bi bilo dobro da svako može tek tako da uđe unutra. Na vratima je bio instaliran panel preko kojeg treba mahnuti zvrčkom, ali, naravno ja nisam na spisku onih koji imaju odobren ulaz. Morala sam da sačekam. U zahtevu za preuzimanje paketa pisalo je da teži otprilike sto kilograma. Što za mene nije ništa. Mogu bez problema da podignem dvostruku težinu. Nema mnogo devojaka na Zemlji koje bi mogle time da se pohvale! Naravno, tamo je gravitacija šest puta veda, ali to je njihov problem. U zahtevu je bila naznačena težina, ali sve ostalo je bilo prilično nejasno. Nije bilo podataka o sadržaju niti o odredištu. To du morati da saznam od klijenta. Artemidin sistem za održavanje životnih uslova jedinstven je u istoriji svemirskih putovanja. Ovde ne prave kiseonik tako što prerađuju ugljen-dioksid. Ako zatreba – i za to postoje oprema i baterije dovoljni za nekoliko meseci. Ali kiseonik se dobija mnogo jeftinije i bezmalo u neograničenim količinama iz drugog izvora: iz industrije aluminijuma. Topionica Sančez aluminijum, smeštena van grada, proizvodi kiseonik u procesu obrade rude. To se inače radi u topionicama, izdvaja se kiseonik kako bi se dobio čist metal, vedina ne zna da na Mesecu postoje ogromne zalihe kiseonika. Samo vam treba mnogo energije da dođete do njega. Sančez proizvodi kiseonik kao nusprodukt; zapravo, proizvodi toliko kiseonika da im to omogudava ne samo da proizvode raketno gorivo ved i da snabdevaju grad potrebnim zalihama vazduha, i da im još ostane. Što znači da imamo toliko kiseonika da ne znamo šta demo s njim. Centar za održavanje životnih uslova reguliše protok vazduha, vodi računa da napajanje vazduhom iz Sančezovog cevovoda teče bezbedno, i izdvaja ugljen-dioksid iz iskorišdenog vazduha. Takođe podešavaju temperaturu, pritisak i rade slične

24 zabavne stvari. Ugljen-dioksid prodaju farmama bljuze, koje ga koriste za uzgoj algi za ishranu siromašnih. Sve se uvek svodi na ekonomiju, zar ne? – Zdravo, Bašara – začuo se poznat glas iza mene. Sranje. Nabacila sam najneiskreniji osmeh koji sam mogla da izvučem i okrenula se. – Rudi! Nisu mi rekli da si ti poslao zahtev za preuzimanje paketa. Da sam znala, ne bih došla! Dobro, da se ne lažemo, Rudi Diboa je bio izuzetno zgodan. Visok dva metra i plavokos – Hitlerov san snova. Pre deset godina je napustio Kanadsku kraljevsku konjičku policiju da bi postao šef obezbeđenja u Artemidi, ali je i dalje redovno nosio staru uniformu. I dobro mu je stajala. Baš dobro. Nije da mi se momak dopada, ali… znate… ako bih to mogla da uradim bez posledica… Rudi važi za predstavnika zakona u gradu. Dobro, nijedno društvo ne može bez zakona i onih koji ga sprovode. Ali Rudi ima naviku da radi više od onoga što se od njega očekuje. – Ne brini – rekao je vadedi zvrčak. – Nemam dovoljno materijala da dokažem da se baviš krijumčarenjem. Zasad. – Krijumčarenjem? Ja? Daleko bilo, gospodine Red i Zakon, vama stvarno svašta pada na pamet. Kakav davež. Uzeo me je na zub još od onog incidenta kad sam imala sedamnaest godina. Sredom, ne može tek tako da deportuje ljude. Samo upraviteljka Artemide ima to ovlašdenje. A ona ga nede iskoristiti dok Rudi ne pokaže dovoljno ubedljive dokaze. Tako da ovde na Mesecu ipak postoji izvesna podela vlasti i ravnoteža modi. Zanemarljiva. Pogledala sam unaokolo. – Gde je paket? Mahnuo je zvrčkom iznad čitača i protivpožarna vrata su se otvorila. Rudijev zvrčak je bio kao čarobni štapid. Mogao je da otvori bilo koja vrata u Artemidi. – Za mnom. Rudi i ja smo ušli u industrijsko postrojenje. Tehničko osoblje je upravljalo opremom dok su inženjeri pratili stanje na ogromnom ekranu s informacijama koji je pokrivao čitav jedan zid. Tu su, izuzev mene i Rudija, svi bili Vijetnamci. Tako to ide u Artemidi. Nekoliko poznanika zajedno emigrira, počne da obavlja neki posao, a onda krenu da zapošljavaju prijatelje. Naravno da de zapošljavati one koje poznaju. Ista priča otkako je sveta i veka.

25 Radnici nisu obradali pažnju na nas dok smo se provlačili između mašina i lavirinta cevi pod pritiskom. Gospodin Doan je sedeo na stolici naspram zida s informativnom tablom. Uhvatio je Rudijev pogled i polako klimnuo glavom. Rudi je stao tik iza muškarca koji je čistio rezervoar za vazduh, pa ga potapšao po ramenu. – Fa Bin? Bin se okrenuo i progunđao. Njegovo izborano lice bilo je fabrički namršteno. – Gospodine Bin. Vaša žena Tam jutros je bila kod doktorke Rusel. – Da – rekao je. – Trapava je. Rudi je okrenuo svog zvrčka ka njemu. Na ekranu se videlo lice s modricama. – Po doktorkinim rečima, ima masnicu ispod oka, dva nagnječena rebra i potres mozga. – Trapava je. Rudi mi je tutnuo svog zvrčka u ruku i udario Bina posred lica. U svojoj delinkventskoj mladosti nekoliko puta sam se sukobila s Rudijem i mogu vam redi da je jak kao bik. Nikad me nije udario ili tako nešto. Ali jednom prilikom me je obuzdavao jednom rukom dok je drugom kucao na zvrčku. Ja sam svim silama pokušavala da mu se otmem. Njegov stisak je bio poput gvozdenih stega. I dan-danas ponekad mislim na to u kasnim nodnim satima. Bin se srušio na pod. Pokušao je da se pridigne na sve četiri ali nije mogao. Kad ne možeš da se digneš s tla na mesečevoj gravitaciji, to znači da ti stvarno nije dobro. Rudi je kleknuo i podigao mu glavu povukavši ga za kosu. – Da vidimo… da, taj obraz lepo otiče. A sad masnica na oku… – Zadao je poluonesvešdenom čoveku brz udarac u oko, pa pustio da mu glava padne na tlo. Bin je stenjao, sklupčan u fetusnom položaju – Prestanite… Rudi je ustao i uzeo svoj zvrčak od mene. Držao ga je tako da oboje vidimo ekran. – Dva nagnječena rebra, tako beše? Četvrto i peto s leve strane? – Reklo bi se da je tako – potvrdila sam. Šutnuo je sklupčanog čoveka u bok. Bin je zinuo da jaukne ali je ostao bez vazduha. – Pretpostavimo da je od jednog udarca u glavu dobio potres mozga – rekao je Rudi. – Ne bih da preteram. Ostali tehničari su zastali da osmotre. Nekoliko njih se osmehivalo. Đoanu, koji je i dalje sedeo na onoj stolici, naziralo se odobravanje na licu. – Evo kako odsad stoje stvari, Bine – rekao je Rudi. – Odsad pa nadalje, šta god se njoj desi deside se i tebi. Jesi čuo? Bin je brektao na podu.

26 – Jesi čuo!? – glasnije je ponovio Rudi. Bin je poslušno klimnuo glavom. – Odlično. – osmehnuo se Rudi, pa se okrenuo ka meni. – Evo tvog paketa, Džas. Stotinak kilograma koje treba dostaviti doktorki Rusel. Naplati s računa Službe obezbeđenja. – Važi – odgovorila sam. Tako se ovde sprovodi pravda. Nemamo zatvore niti novčane kazne. Ako počiniš ozbiljan zločin proteramo te na Zemlju. Za sve ostalo, tu je Rudi. * Posle te „specijalne isporuke“ obavila sam još nekoliko uobičajenih preuzimanja i dostava. Paketi su uglavnom išli od pristaništa do kudne adrese. Ali ugrabila sam i ponudu da preselim gomilu kutija od kude do pristaništa. Rado pomažem ljudima koji se sele. Obično daju dobre napojnice. Tog dana selidba je bila prilično skromna – mlad par se vrada na Zemlju. Žena je bila trudna, a na Mesečevoj gravitaciji trudnoda se ne može izneti bez oštedenja ploda. Uostalom, ovde ionako ne možete da odgajate bebu. Nije dobro za razvoj kostiju i mišida. Ja sam imala šest godina kad smo se doselili – to je tada bila donja starosna granica za dozvolu boravka. S obzirom na to da su granicu podigli na dvanaest godina, ne znam da li treba da se zabrinem. Taman sam krenula na slededu lokaciju, kad mi je zvrčak prodorno zapištao. To nije bio signal za poziv ili pristiglu poruku, ved alarm. Brzo sam ga izvadila iz džepa. POŽAR: KN12-3270 – LOKACIJA JE IZOLOVANA. SVI DOBROVOLJCI U BLIZINI NEKA SE JAVE. – Sranje – rekla sam. Ubacila sam Okidač u rikverc i vozila unazad dok nisam stigla do proširenja u hodniku, gde sam mogla da se okrenem. Onda sam požurila prema rampama. – Džas Bašara javlja se po pozivu – rekla sam u zvrčak. – Trenutna lokacija: Konrad Nadzemlje Četiri. Centralni bezbednosni kompjuter registrovao je moje javljanje i poslao mi mapu Konrada. Bila sam jedna od mnogih tačaka na mapi koje su se kretale ka KN12-3270. Artemida nema vatrogasnu službu. Imamo dobrovoljce. Ali dim i vatra ovde su toliko opasni da dobrovoljci moraju naučiti da koriste boce s kiseonikom. Zato

27 svi EVA instruktori i učenici na obuci automatski postaju dobrovoljci. Da, ima u tome malo ironije. Požar je izbio u Konradu Nadzemlje Dvanaest – osam spratova iznad mene. Jurila sam rampama sve dok se nisam popela na KN12, pa sam proletela hodnicima do tredeg prstena. Odatle sam morala da nađem lokaciju koja se nalazi otprilike dvesta sedamdeset stepeni od geografskog severa. Nije mi dugo trebalo, ali tamo se ved okupila gomila EVA instruktora. Iznad debelih vrata treperilo je crveno svetlo. Na tabli iznad svetla pisalo je Fabrika stakla Kvinslend. Bob je ved bio tu. Kao najviše rangirani član udruženja na mestu nesrede, bio je odgovoran za gašenje požara. Klimnuo mi je glavom potvrdivši da me je primetio. – Dobro, sad me svi slušajte! – rekao je. – Vatra se ved razbuktala i sagorela sav kiseonik u hali. Unutra se nalazi četrnaestoro ljudi – svi su se na vreme povukli u vazdušno sklonište. Nema povređenih, i sklonište radi kako treba. Stajao je ispred vrata. – Ne možemo čekati da se hala ohladi kao što inače radimo. Ova fabrika proizvodi staklo pomodu hemijske reakcije između silicijuma i kiseonika, tako da imaju velike rezervoare komprimovanog kiseonika. Ako ti rezervoari eksplodiraju, požar se nede proširiti, ali ti ljudi unutra nede preživeti. Ako pak unutra upumpamo svež kiseonik, izazvademo eksploziju. Poterao nas je dalje od vrata kako bi napravio brisan prostor. – Treba nam šator tačno ovde, hermetički spojen sa vratima, to jest sa zidom oko vrata. Treba nam harmonika-tunel na naduvavanje unutar šatora. I četiri spasioca. Dobro uvežbana vatrogasna brigada odmah se bacila na posao. Od šupljih cevi napravili su skelet u obliku kocke. Potom su zalepili ciradu uza zid oko protivpožarnih vrata, i njome ogrnuli skelet, pa zalepili sve njene ivice sem sa zadnje strane gde su ostavili otvoren preklop. Podigli su harmonika-tunel i uneli ga u šator. To nije bilo lako izvesti – za razliku od improvizovanog šatora, tuneli na naduvavanje pravljeni su da podnesu pritisak. Debeli su i teški, namenjeni spašavanju ljudi iz vazdušnih skloništa u potpunom vakuumu. U ovim uslovima to je bilo malo preterano, ali takvu smo opremu imali. Šator nije bio mnogo velik, tunel je zauzimao vedinu prostora u njemu. Zato je Bob pokazao na četiri najsitnija spasioca. – Sara, Džas, Arun i Marsi. Upadajte. Nas četvoro smo istupili napred. Ostali su nam stavili boce sa vazduhom na leđa, maske za disanje na lice i zaštitne naočare na oči. Jedan po jedan, testirali smo opremu, pa signalizirali da je sve u redu.

28 Uvukli smo se u skučen šator. Bob je postavio uspravno metalni cilindar u ono malo slobodnog prostora. – Vazdušno sklonište je na zapadnom zidu. Unutra je ukupno četrnaestoro ljudi. – Razumem. Četrnaest – uzvratila je Sara. Kao najiskusniji ovlašden EVA instruktor među njima troma, ona je preuzela ulogu vođe tima za postavljanje tunela. Ostali dobrovoljci vatrogasne čete zalepili su ivice zadnjeg preklopa, ostavivši jedan ugao delimično otvoren. Sara je otvorila ventil na cilindru koji je ispunio šator maglom ugljen-dioksida. To je aljkav proces istiskivanja kiseonika, ali nismo morali da izbacimo svaki atom. Trebalo nam je samo da što više smanjimo koncentraciju. Posle šezdeset sekundi, Sara je zatvorila ventil a oni spolja obavili su zaptivanje poslednjeg otvora na šatoru. Sara je dodirnula vrata. – Vrela su – rekla je. Spremali smo se da otvorimo vrata komore koja je svakog trena mogla da eksplodira. Sprečili smo prodiranje kiseonika, ali je i dalje bilo opasno. Na panelu na vratima ukucala je šifru za otključavanje protivpožarne blokade. Da, šifru. Čim se u nekoj protivpožarnoj prostoriji aktivira alarm, vrata i otvori za ventilaciju se odmah hermetički zatvore. Oni koji se zateknu unutra ne mogu da izađu – mogu da odu u vazdušno sklonište ili da poginu. Zvuči okrutno? E pa nije. Sirenje požara kroz grad bilo bi mnogo gore od toga da nekolicina ljudi umre u izolovanoj prostoriji. U Artemidi je zaštita od požara smrtno ozbiljna stvar. Na Sarinu komandu, vrata su škljocnula otvorivši se i vrelina je ispunila šator. Istog trenutka me je oblio znoj. – Gospode – rekao je Arun. Fabrika je bila puna gustog dima. U nekim doškovima sijao je crveni žar. Da se negde u hali zadržalo još malo kiseonika, sigurno bi bio u plamenu. Na zidu u dnu nazirali su se obrisi industrijskog vazdušnog skloništa. Sara nije gubila vreme. – Džas, ti ideš sa mnom. Arune i Marsi, ostanite ovde i držite zadnji kraj tunela. Krenula sam za Sarom. Uhvatila je jednu stranu prednjeg otvora tunela, a ja sam uhvatila drugu. Arun i Marsi su uradili isto to na zadnjem kraju tunela. Sara je krenula, ja sam je pratila ukorak. Tunel se kao harmonika razvlačio iza nas dok su Arun i Marsi držali zadnji kraj u mestu. Nisam stručnjak za pravljenje stakla, ali znam da se prilikom hemijske reakcije između silicijuma i kiseonika oslobađa velika količina toplote. Zato hala i jeste obezbeđena od požara. Što ne bismo jednostavno topili pesak kao što se to radi na Zemlji? Zato što na Mesecu nemamo pesak. Bar ne dovoljno da bismo

29 imali koristi od njega. S druge strane, imamo obilje silicijuma i kiseonika koji nastaju kao nusprodukt u proizvodnji aluminijuma. Zato možemo da pravimo stakla koliko nam duša ište. Samo moramo da ga pravimo na teži način. Glavna reakciona komora nalazila se tačno ispred nas. Da bismo došli do zarobljenih radnika, morali smo da je zaobiđemo razvlačedi pritom tunel. – To je verovatno žarište – rekla sam. Sara je klimnula glavom i zaobišla komoru u širokom luku, da nam od vreline ne bi progoreo tunel za spašavanje. Stigle smo do ulaza u sklonište pa pokucale na mali okrugli prozor na vratima. S druge strane se ukazalo nečije lice – muškarac suznih očiju, prekriven pepelom. Verovatno poslovođa jer on poslednji ulazi u sklonište. Podigao je palac, a ja sam uzvratila na isti način. Sara i ja smo ušle u tunel, pa pričvrstile njegov okvir oko vrata skloništa. To je bar bilo lako. Tunel je za to i pravljen. Arun i Marsi, i dalje u šatoru, pričvrstili su za ciradu okvir tunela sa svoje strane. Napravile smo izlaz za radnike, ali na nevolju, bio je ispunjen vazduhom iz hale u kojoj nije bilo kiseonika. – Spremne za naduvavanje? – uzviknula je Sara. – Tunel pričvršden i spreman! – uzvratio je Arun. Oni napolju su isekli mali prorez na ciradi. Dim iz tunela je počeo da ističe u hodnik, ali vatrogasna brigada ved je čekala sa ventilatorima i filterima kako bi suzbila širenje dima. – Šator je otvoren! Naduvajte tunel! Sara i ja smo se pogledale potvrđujudi jedna drugoj da smo spremne. Istovremeno smo udahnule duboko i otvorile ispušne ventile na našim bocama s kiseonikom. Gas koji je isticao potiskivao je dim ispred sebe niz tunel i napolje u hodnike. Ubrzo je tunel bio ispunjen vazduhom koji je mogao da se udiše. Konrad Nadzemlje 12 nekoliko dana de mirisati na čađ. Obe smo se zakašljale kad smo udahnule vazduh u tunelu, mada nije bio toliko loš. Nije bilo važno da bude prijatan, važno je bilo da nije toksičan. Pošto smo se uverile da taj vazduh nede ugroziti život radnicima, Sara je okrenula ručku na vratima vazdušnog skloništa. Moram odati priznanje radnicima, koji su izašli u koloni jedan po jedan, smireno i vrlo brzo. Fabrika stakla Kvinslend popela se u mojim očima. Dobro su obučili svoje radnike za vanredne situacije. – Jedan! Dva! Tri!… – Sara je brojala radnike dok su prolazili. I ja sam brojala kako nam neko ne bi promakao. Kad je izbrojala četrnaest, uzviknula sam: – Četrnaest! Potvrđeno!

30 Zavirila je u sklonište. – Sklonište prazno! Onda sam i ja zavirila. – Sklonište prazno! Potvrđeno! Koračale smo bezbednim tunelom, pratedi radnike, koji su kašljali i gušili se. – Svaka čast – rekao je Bob. Ostali dobrovoljci ved su stavljali maske s kiseonikom radnicima koji su zadobili opekotine. – Džas, imamo trojicu lakše povređenih, opekotine drugog stepena. Odvezi ih do doktorke Rusel. Ostali, ugurajte šator i tunel u halu pa zatvorite hermetička vrata. Drugi put tog dana, Okidač i ja smo poslužili kao hitna pomod. Rezervoari sa kiseonikom na kraju nisu eksplodirali. Ipak, Fabrika stakla Kvinslend je bila uništena. Šteta – uvek su ozbiljno pristupali zaštiti od požara. Nikad nisu napravili ni najmanji propust. Izgleda da ovoga puta nisu imali srede. Sad de morati ponovo da grade fabriku. Ipak, njihovo dobro održavano vazdušno sklonište i redovne vežbe za slučaj požara spasle su mnogo života. Fabrike mogu ponovo da se izgrade, ali gubitak ljudskih života ne može da se nadoknadi. Zato je ovo bio najbolji mogudi ishod. * Te večeri sam otišla u svoj omiljeni bar: Hartnelov pab. Sela sam na uobičajeno mesto – druga stolica s kraja šanka. Na prvoj je nekad sedeo Dejl, ali ti dani su prošli. Hartnel je rupa. Nema muzike, niti mesta za ples. Samo šank i nekoliko rasparenih stolova. Jedini ustupak ambijentu je pena za zvučnu izolaciju na zidovima. Bili zna šta njegove mušterije cene: alkohol i tišinu. Atmosfera je potpuno aseksualna. U Hartnelu nema nabacivanja. Ako vam je cilj da omastite brk, onda treba da odete u neki nodni klub u Oldrinu. Hartnel je za druženje sa čašicom. I tu možete da dobijete koje god pide želite, pod uslovom da je pivo. Obožavala sam to mesto. Delom zato što je Bili prijatan barmen, ali pre svega zato što je to najbliži bar mom kovčegu. – Dobro veče, dušo – rekao je Bili. – Čuo sam da je danas izbio požar. I da si ti ulazila unutra. – Kvinslend – rekla sam. – Ja sam niska pa sam izabrana za dobrovoljca. Fabrika je potpuno uništena ali svi su bezbedno izašli. – E pa onda prvo pide ide na moj račun. – Sipao mi je čašu mog omiljenog homogenizovanog nemačkog piva. Turisti kažu da je grozno, ali to je jedino pivo koje sam ikad okusila i meni se sviđa. Jednog dana du kupiti pravo nemačko pivo da vidim šta propuštam. Spustio je čašu ispred mene. – Hvala na službi, dušo.

31 – Pide ne odbijam. – Uzela sam besplatno pivo i otpila gutljaj. Lepo i hladno. – Hvala! Bili je klimnuo glavom i otišao na drugi kraj šanka da usluzi drugu mušteriju. Ja sam se preko svog zvrčka nakačila na internet i potražila pojam „OVNS“ 1 . To je glagolski oblik španske reči „zafar“, što znači „odvezati“. Nekako podozrevam da je gospodin Džin iz Hong Konga doneo nešto sa španskim imenom. „OVNS“ je bilo ispisano velikim slovima. Verovatno je u pitanju skradenica. Ali od čega? O čemu god da je reč, na internetu nije bilo ni pomena o tome. Bide da je nešto tajno. Moja radoznalost je planula. Izgleda da volim da zabadam nos u tuđe stvari. Ali pošto u tom trenutku nisam imala načina da saznam još nešto, rekla sam sebi da du to obaviti kasnije. Imala sam lošu naviku da svakodnevno proveravam stanje na računu, kao da de od kompulsivnog gledanja pare da narastu. Ali bankarski softver nije mario za moje snove. Dao mi je sumoran izveštaj: STANJE NA RAČUNU: 11.916 Ǧ Moje imovinsko stanje iznosilo je 2,5% zacrtanog cilja: 416,922 mapaga. Toliko sam naumila da sakupim. Toliko mi je trebalo. Ništa mi nije bilo važnije od toga. Kad bih samo uspela da uđem u prokleto EVA udruženje, počela bih da zarađujem ozbiljnu kintu. Na turama može mnogo da se zaradi. Osam klijenata po turi, 1.500 mapaga po osobi. To je 12.000 G po turi. Dobro, 10.800 G pošto isplatim udruženju njihovih 10%. Možeš da vodiš samo dve ture nedeljno – ograničenje koje je nametnulo udruženje. Mera opreza zbog preteranog izlaganja radijaciji. Zarađivala bih preko 85.000 mapaga mesečno. I to samo od tura. Pored toga bih pokušala da dobijem posao kao hvatač sondi. To su EVA instruktori koji dopremaju sonde do teretne vazdušne komore i istovaruju ih. Tako bih imala pristup tovaru pre Nakošijeve kontrole. Mogla bih da prošvercujem robu odmah ili da je ostavim negde sa strane, a onda se vratim po nju u tajnoj ponodnoj EVA-i. Kako god bude najpogodnije. Stvar je u tome da bih mogla potpuno da izbacim Nakošija iz računice. 1 Na engleskom akronim glasi „ZAFO“. (Prim. prev.)

32 I dalje bih živela sirotinjski, dok ne bih uštedela onoliko koliko mi treba. Kad uračunam troškove života, mogla bih da uštedim verovatno za šest meseci. Možda za pet. Ovako kako sad stoje stvari, s mojom porterskom platom i dodatnom zaradom od švercovanja, trebalo bi mi otprilike zauvek. Zašto nisam položila onaj prokleti test? Kad bih sakupila onih 416.922 G, i dalje bih zarađivala gomilu para. Mogla bih da priuštim pristojan stan. Onaj moj usrani kovčeg košta samo osam hiljada mesečno, ali u njemu ne mogu ni da se uspravim. I želela sam sopstveno kupatilo. Možda izgleda kako to nije bogzna kako važno, ali jeste. Shvatila sam to kad sam otprilike stoti put morala da prođem hodnikom u spavačici jer mi se usred nodi pripiškilo. Za pedeset hiljada mesečno – što bih mogla komotno da odvojim od plate – mogla bih da uzmem stan u Binovom balonu. Neki lep stan sa dnevnom i spavadom sobom, toaletom i sopstvenim tušem. Da više ništa ni sa kim ne delim. Mogla bih čak da nađem neki sa čajnom kuhinjom. Ne s pravom kuhinjom – to bi bilo papreno. Kuhinje moraju da budu u zasebnom izolovanom prostoru. Ali dozvoljeno je ugrejati ringlu u čajnoj kuhinji do osamdeset stepeni Celzijusa i koristiti mikrotalasnu od petsto vati. Odmahnula sam glavom. Možda jednog dana. Pretpostavljam da je moja patnja bila vidljiva čak s drugog kraja šanka jer mi je Bili prišao. – Hej, Džas. Što si tako neraspoložena? – Novac – rekla sam. – Stalno sam u besparici. – Znam kako ti je – Nagnuo se. – Jel' se sedaš kad sam naručio da mi doturiš malo čistog etanola? – Naravno – rekla sam. Udovoljavajudi najnižim ljudskim nagonima, Artemida je dozvoljavala upotrebu alkohola iako je zapaljiv. Ali nije dozvoljavala korišdenje čistog etanola, koji je izuzetno zapaljiv. Ja sam ga prošvercovala uobičajenim kanalima i Biliju naplatila samo 20% provizije. To je moja tarifa za prijatelje i porodicu. Osvrnuo se levo pa desno. U pabu je bilo samo nekoliko stalnih gostiju koji su gledali svoja posla. – Hodu da ti pokažem nešto… Posegnuo je ispod šanka i izvadio bocu s nekom smeđom tečnošdu. Sipao je malo u čašicu. – Izvoli. Probaj. Miris alkohola osetio se na metar. – Šta je to? – Boumor škotski viski, singl malt. Petnaest godina star. Probaj, kuda časti. Kao neko ko nikad ne odbija besplatno pide popila sam gutljaj.

33 Ispljunula sam ga, zgađena. Nikad ništa odvratnije nisam okusila! – A? – pitao je. – Ne valja? Nakašljala sam se i obrisala usta. – To nije viski. Pogledao je namršteno u bocu. – Hm. Tražio sam od jednog lika na Zemlji da ga zagreje kako bi tečnost isparila, a ostao samo ekstrakt. Homogenizovao sam ga s vodom i etanolom. Trebalo bi da je potpuno isto. – E pa nije – rekla sam promuklo. – Treba se navidi na ukus viskija. – Bili, gutala sam izvesne telesne sokove koji su bili boljeg ukusa. – Jebiga. – Sklonio je bocu. – Nastavidu da radim na njemu. Popila sam veliki gutljaj piva da sperem ukus. Uto mi je zapištao zvrčak. Poruka od Tronda. „Jesi li slobodna večeras? Možeš li da svratiš do mene?“ Teško. Ved sam načela svoje večernje pivo. „Kasno je. Može li da sačeka?“ „Bilo bi bolje večeras.“ „Upravo sam sela da večeram…“ „Možeš tu večeru da popiješ i kasnije. Nećeš se pokajati, obećavam.“ Pametnjakovid. – Izgleda da moram da platim ceh za večeras – rekla sam Biliju. – Zezaš me! – rekao je. – Popila si samo jednu kriglu! – Dužnost zove. – Dala sam mu zvrčak, a on ga je odneo do kase. – Jedna krigla. Najmanji ceh koji sam ti ikad naplatio. – Nede se ponoviti. Mahnuo je mojim zvrčkom iznad kase i vratio mi ga. Transakcija je obavljena (davno sam podesila svoj račun da ispladuje račune u Hartnelovompabu bez verifikacije). Ubacila sam zvrčak u džep i krenula ka vratima. Ostali gosti nit su me pozdravili nit su me primetili. Obožavam Hartnel. * Irina je otvorila vrata i pogledala me popreko kao da sam joj se upravo popiškila u boršč. Kao i obično, nije htela da me propusti dok ne kažem zašto sam došla. – Zdravo, ja sam Džas Bašara – rekla sam. – Upoznale smo se jedno sto puta. Došla sam da vidim Tronda na njegov poziv.

34 Uvela me je u trpezariju. Unutra se širio miris ukusne hrane. Neko meso, pomislila sam. Pečena govedina? Retka poslastica kad se uzme u obzir da je najbliža krava na četiristo hiljada kilometara odavde. Virnula sam unutra i videla Tronda kako pijucka nešto iz velike čaše. Kao i obično, nosio je bademantil i daskao s nekim prekoputa stola. Nisam mogla da vidim ko je to. Njegova derka, Lene, sedela je pored njega. Kao opčinjena je gledala u oca dok je pričao. Vedina šesnaestogodišnjaka mrzi svoje roditelje. Ja sam u tim godinama tati stalno zadavala glavobolje (u poslednje vreme ga uglavnom razočaravam). Ali Lene je gledala u Tronda kao u boga, kao da je on lično stavio Zemlju na nebo. Primetila me je i uzbuđeno mahnula. – Džas! Dao! Trond mi je pokazao da uđem. – Džas! Uđi, uđi. Jesi li upoznala upraviteljku? Ušla sam u trpezariju i – nisam mogla da verujem svojim očima! To je bila upraviteljka Ngugi. Bila je… tu! Opušteno sedela za stolom i daskala. Fidelis Ngugi je, jednostavno rečeno, zaslužna za postojanje Artemide. Dok je bila ministar finansija Kenije, ni iz čega je izgradila svemirsku industriju svoje zemlje. Kenija je imala jedan – samo jedan – prirodni resurs da ponudi svemirskim kompanijama: ekvator. Svemirske letelice lansirane sa ekvatora mogle su u potpunosti da iskoriste rotaciju Zemlje kako bi uštedele gorivo. Ali Ngugijeva je shvatila da bi mogli da im ponude još nešto: drugačiju politiku poslovanja. Zapadne zemlje su gušile komercijalne svemirske kompanije birokratijom. Ngugijeva je rekla: „Dođavola s tim. Mi nedemo tako“. Parafraziram, naravno. Sam bog zna kako je ubedila pedeset korporacija iz trideset četiri države da ulože milijarde dolara u osnivanje KSK-a, ali uspela je. I postarala se da Kenija usvoji posebne poreske olakšice i zakone koji de važiti samo za novu megakorporaciju. Šta kažete? Nije pravedno favorizovati jednu kompaniju donošenjem posebnih zakona? Recite to Istočnoindijskoj kompaniji čaja. Ovo je globalna ekonomija, a ne obdanište. I, ko bi rekao – kad je KSK trebalo da izabere nekoga da upravlja Artemidom, izabrali su… Fidelis Ngugi! Tako je to kad je neko sposoban. Stvorila je novac ni iz čega, izgradila ogromnu industriju u svojoj zemlji, koja zahvaljujudi njoj više nije zemlja tredeg sveta, i dobila posao vladara Meseca. Upravlja Artemidom ved više od dvadeset godina. – A? – rekla sam elokventno. – Sra… – Zar ne?! – odvratila je Lene.

35 Fidelisina tradicionalna marama za glavu, duku, bila je u suprotnosti s njenom savremenom zapadnjačkom odedom. Ustala je učtivo, prišla mi i rekla: – Zdravo, dušo. – Njen engleski sa svahili izgovorom toliko je prijao mojim ušima da sam poželela da je na licu mesta usvojim kao baku. – Dž-Džasmin – promucala sam. – Ja sam Džasmin Bašara. – Znam – rekla je. Molim? Osmehnula se. – Ved smo se upoznale. Svojevremeno sam angažovala tvog oca da instalira vazdušno sklonište u mojoj kudi. Tada te je poveo sa sobom. To je bilo još onda kad se rezidencija upravitelja nalazila u Armstrongovom balonu. – Stvarno…? Uopšte se ne sedam toga. – Bila si mala, ljupka devojčica, koja je u svog oca gledala kao u boga. Kako je Amar? Žmirnula sam. – Ah… Dobro je. Hvala. Ne viđam ga često. Tata ima svoju radnju a ja svoj posao. – On je dobar čovek, tvoj otac – rekla je. – Vredan radnik koji pošteno posluje. I jedan od najboljih varilaca u gradu. Šteta što ste se udaljili. – Čekajte, otkud vi znate da smo se… – Lene, drago mi je što sam te videla. Tako si porasla! – Hvala, upraviteljko! – rekla je Lene ozareno. – I, Tronde, hvala ti na divnoj večeri – dodala je. – Uvek ste dobrodošli, upraviteljko – Trond je ustao. Nisam mogla da verujem da je u bademantilu! Večerao je sa najznačajnijom osobom na Mesecu i obukao je bademantil! Onda se rukovao s Ngugijevom maltene kao da su istog ranga. – Hvala vam na poseti! Ušla je Irina i povela Ngugijevu ka izlazu. Da li sam to primetila izvesno divljenje na licu mrzovoljne Ruskinje? Pretpostavljam da čak i Irina ima granice. Ne možete mrzeti baš svakoga. – Neverovatno, čoveče! – rekla sam Trondu. – A, šta kažeš? – Trond se okrenuo ka svojoj derki. – U redu, bundevice, vreme je da se čistiš. Džas i ja moramo da razgovaramo o poslu. Zakukala je kako to samo tinejdžerke umeju. – Uvek me teraš da idem kad je najzanimljivije. – Nemoj toliko da žuriš. I sama deš uskoro biti nemilosrdni biznismen. – Kao moj tata – osmehnula se. Sagnula se do poda pa podigla svoje štake. To su bile one koje idu pod mišice. Začas je namestila obe i podigla se. Noge su joj

36 slobodno visile. Sagla se da poljubi Tronda u obraz, pa izašla na štakama ne dodirujudi stopalima tlo. U saobradajnoj nesredi, u kojoj je poginula njena majka, Lene je ostala nepokretna. Trond je imao para ko pleve, ali ničim nije mogao da plati zdravlje svoje derke. Ili je mogao? Na Zemlji, Lene je bila vezana za kolica, ali na Mesecu je mogla lako da se krede na štakama. Zato je Trond postavio potpredsednike da upravljaju njegovim kompanijama i preselio se u Artemidu. I tako je Lene Landvik preko nodi ponovo mogla da hoda. – Dao, Džas! – pozdravila se dok je odlazila. – Dao, mala. Trond je vrteo čašu s pidem. – Sedi. Trpezarijski sto je bio ogroman, pa sam izabrala stolicu nekoliko mesta od Tronda. – Šta ti je to? – Viski. Hodeš? – Možda samo da probam – rekla sam. Spustio je čašu na sto i gurnuo je ka meni. Malo sam liznula. – Ooo daaa… – uzdahnula sam. – Ovo je ved bolje. – Nisam znao da voliš viski – rekao je. – Obično ne volim. Ali maločas sam probala odvratan pokušaj viskija, tako da sad prija da se podsetim ukusa pravog. – Ponudila sam da mu vratim čašu. – Zadrži je. – Otišao je do bifea i nasuo sebi viski, pa se vratio na mesto. – A što je upraviteljka bila ovde? – pitala sam. Digao je noge na sto i zavalio se u stolici. – Hodu da kupim Sančez aluminijum pa mi je trebao njen blagoslov. Nema ništa protiv. – Zašto bi kupio fabriku aluminijuma? – Zato što volim da gradim firme. – Teatralno se nakočoperio. – To mi je strast. – Ipak, aluminijum? Mislim… zar to nije malo prevaziđeno? Stekla sam utisak da je ta industrija u opadanju. – Jeste – rekao je Trond. – Nije kao nekad, kad je aluminijum bio hit – za izgradnju svakog balona bilo je potrebno četrdeset hiljada tona aluminijuma. Ali otad se rast stanovništva zaustavio te više ne pravimo nove balone. Iskreno, davno bi propali da nemaju proizvodnju raketnog goriva na bazi aluminijuma. A i sa tim jedva izvlače profit. – Bide da ti je prošao voz. Zašto bi ih sad kupio? – Mislim da mogu ponovo da postanu izuzetno profitabilni. – Kako?

37 – Ne tiče te se. Podigla sam ruke. – De, de. Al' smo osetljivi! Znači, hodeš da praviš aluminijum. Zašto ne napraviš svoju kompaniju? Frknuo je. – Eh, kad bi to bilo tako lako. Nemogude je takmičiti se sa Sančezom. Bukvalno nemogude. Šta znaš o proizvodnji aluminijuma? – Skoro ništa – rekla sam. Zavalila sam se u stolicu. Trond je te večeri baš bio pričljiv. Najbolje de biti da ga pustim da kaže šta ima. Osim toga, dok on priča, ja pijem skupo pide. – Prvo sakupljaju rudu anortit. To je lako. Treba samo da pokupe odgovarajude kamenje. Imaju automatizovane harvestere koji rade danonodno. Onda tope rudu kroz hemijski proces i elektrolizu koja troši ogromne količine struje. Mislim, baš ogromne. Sančez aluminijum koristi osamdeset odsto kapaciteta gradskih reaktora. – Osamdeset odsto? – Nikad nisam o tome razmišljala, ali sad mi je jasno da su nuklearni reaktori od dvadeset sedam megavata malo previše za grad od dve hiljade ljudi. – Da, ali zanimljivo je kako pladaju za tu struju. Izvadio je kamenčid iz džepa. Na prvi pogled nije izgledao nimalo posebno – samo sivi grumen kao svaki mesečev kamen koji sam dotad videla. Dobacio mi ga je. – Evo. Uzmi malo anortita. – Ura, kamen – uhvatila sam ga u letu. – Hvala. – Sačinjen je od aluminijuma, kiseonika, silicijuma i kalcijuma. Topljenjem se razlaže na sastavne elemente. Aluminijum zatim prodaju – u tome je poenta. Silicijum prodaju proizvođačima stakla, a kalcijum električarima za sidu – pre svega da bi ga se otarasili. Ali tu postoji jedan nusprodukt koji je neverovatno koristan: kiseonik. – Da, koristan za disanje. Znam. – Da, ali jesi li znala da Sančez dobija struju besplatno u zamenu za taj kiseonik? To ved nisam znala. – Stvarno? – Aha. To je dogovor koji seže do prvih dana Artemide. Sančez nam pravi vazduh, pa Artemida daje Sančezu svu potrebnu energiju – potpuno besplatno. – Ne moraju da pladaju račun za struju? Nikada? – Ne, dokle god prave kiseonik za grad. A struja je najskuplja stavka u procesu topljenja. Tako da nema načina da se takmičim s njima. Ne bismo imali iste uslove.

38 – Oh, siroti mali milijarder – rekla sam. – Možda treba da instaliraš neko vresište da imaš gde da oplakuješ svoju zlu sredu. – Da, da, bogataši su zli, bla-bla-bla. Ispraznila sam svoju čašu. – Hvala na viskiju. Nego, što si me zvao? Nakrivio je glavu i pogledao me. Pažljivo je birao reči. Trond to nikad ne radi. – Čuo sam da si pala EVA ispit. – Zar ceo grad zna za to? – zavapila sam. – Sastajete se meni iza leđa i ogovarate me ili šta? – Ovo je mali grad, Džas. A ja volim da osluškujem šta se dešava. Gurnula sam čašu prema njemu. – Ako demo da razgovaramo o mojim neuspesima, hodu još jedan viski. Prosledio mi je svoju punu čašu. – Želim da te unajmim. I mnogo da ti platim. Ispravila sam se na stolici. – To je ved druga priča. Što nisi počeo odatle? Sta. treba da ti prokrijumčarim? Nešto veliko? Nagnuo se. – Nije krijumčarenje. Potpuno drugačija vrsta posla. Ne znam ni da li si spremna da pristaneš na tako nešto. Uvek si bila iskrena – bar prema meni. Imam li tvoju reč da de ovo ostati između nas? I ako odbiješ posao? – Naravno. – Od tate sam naučila nešto veoma važno: uvek ispuni svoj deo dogovora. On posluje u okvirima zakona, ja ne, ali princip je isti. Ljudi de pre verovati pouzdanom kriminalcu nego sumnjivom biznismenu. – Taj dogovor o razmeni struje za kiseonik jedino je što stoji između mene i aluminijumske industrije Ako Sanćez prestane da isporučuje kiseonik, prekršide ugovor. Tada du se ja umešati i ponuditi da preuzmem. Isti dogovor: besplatan kiseonik za besplatnu struju. – Odakle ti kiseonik? – pitala sam. – Nemaš topionicu. Niko ne kaže da mora da bude iz topionice. Grad ne zanima odakle dolazi kiseonik, samo da dolazi. – Spojio je vrhove prstiju. – Poslednja četiri meseca sam gomilao kiseonik i skladištio ga. Imam dovoljno zaliha da podmirim potrebe čitavog grada na godinu dana. Upitno sam podigla obrvu. – Ne možeš tek tako da uzimaš gradski vazduh i čuvaš ga za sebe. To je monumentalno nezakonito. Odmahnuo je rukom odbacivši moje optužbe. – Molim te. Nisam glup. Kupio sam kiseonik pošteno, po zakonu. Imam trajne ugovore sa Sančezom za redovnu isporuku. – Kupuješ kiseonik od Sančeza kako bi preuzeo ugovor za isporuku kiseonika od Sančeza?

39 Zlurado se osmehnuo. – Proizvode toliko kiseonika da čitav grad ne stiže da ga potroši. Prodaju ga jeftino bilo kome ko je spreman da ga kupi. Ja sam kupovao malo-pomalo, duže vreme, preko različitih fiktivnih firmi, kako ne bi shvatili da pravim zalihe. Uštinula sam se za bradu. – Kiseonik je maltene sinonim za zapaljivost. Kako si dobio dozvolu od grada da skladištiš tolike količine kiseonika? – Nisam. Sagradio sam ogromne rezervoare van Armstrongovog balona. Nalaze se unutar trougla koji čine tuneli između Armstronga, Bina i Šeparda. Potpuno bezbedni od blentavih turista, pa ako se nešto i desi kiseonik de jednostavno iscureti u vakuum. Povezani su na sisteme za održavanje života, ali su odvojeni spoljnim ventilom. Grad nije ugrožen ni na koji način. – Aha. – Vrtela sam čašu na stolu. – Hodeš da zaustavim proizvodnju kiseonika u Sančezu. – Da, to hodu. – Ustao je i prišao bifeu. Ovog puta je uzeo bocu ruma. – Gradu de najvažnije biti da se stvar što pre reši, tako da du dobiti ugovor. Kad dođe do toga, nedu čak morati ni da gradim topionicu. Sanc'ez de uvideti koliko je uzaludno proizvoditi aluminijum bez besplatne struje pa de pristati da mi je proda. Sipao je sebi pide i vratio se za sto. Zatim je otvorio poklopac u stolu otkrivši gomilu komandi. Prostorija se zamračila i na suprotnom zidu se pojavio veliki ekran. – Jesi ti neki filmski zlikovac? – pokazala sam ka ekranu. – Mislim, stvarno. – Sviđa ti se? Baš sam ga nedavno instalirao. Na ekranu je bio satelitski snimak naše lokacije u Moru tišine. Artemida je bila mala mrlja sastavljena od krugova, koja se presijavala na suncu. – Mi se nalazimo u depresiji – rekao je Trond. – Tu ima mnogo olivina i ilmenita. Ti elementi su odlični za pravljenje gvožđa, ali ako hodeš aluminijum, treba ti anortit. On je ovde redak, ali u brdovitim predelima ga ima koliko hodeš. Zato Sančezovi harvesteri rade u podnožju Moltke tri kilometra južno odavde. Upalio je laserski pokazivač na svom zvrčku i pokazao na oblast južno od grada. – Harvesteri su gotovo potpuno autonomni. Zovu bazu samo da traže instrukcije ako se zaglave ili ne znaju šta treba sledede da rade. Oni su vitalni deo kompanije, svi su na istoj lokaciji i potpuno nezaštideni. – Dobro – rekla sam. – Jasno mi je na šta ciljaš… – Da – rekao je. – Želim da sabotiraš te harvestere. Da ih onesposobiš sve u isto vreme. I da se postaraš da se ne mogu popraviti. Sančezu treba bar mesec dana da transportuje rezervne delove sa Zemlje. Za tih mesec dana nestade im

40 anortita. Bez anortita nede modi da proizvode kiseonik. Ako ne proizvode kiseonik ja pobeđujem. Prekrstila sam ruke. – Ne znam da li mogu da pristanem na to, Tronde. Sanćez ima oko stotinu zaposlenih, zar ne? Ne želim da ostavim ljude bez posla. – Ne brini – rekao je Trond. – Hodu da kupim kompaniju, ne da je uništim. Svi de zadržati posao. – U redu, ali ja ne znam ništa o harvesterima. Preleteo je prstima preko komandi i na ekranu se pojavila slika harvestera. Izgledala je kao da je preuzeta iz nekog kataloga. – Harvesteri su marke tojota cukurumas. Imam četiri takva u skladištu, spremna za upotrebu. Uh. Dobro. Toliko su veliki, ogromni, da su sigurno transportovani u delovima i ovde sklopljeni. Pritom bi to moralo biti urađeno u tajnosti kako niko ne bi postavio pitanje tipa: „Nego, Tronde, zašto tvoja kompanija sklapa harvestere?“ Mora da ima ljude koji ved dugo rade na ovome. Kao da je primetio da sklapam kockice. – Da. Ved neko vreme radim na ovome. U svakom slučaju, možeš slobodno da proučavaš moje harvestere koliko god hodeš. Naravno, u tajnosti. Ustala sam i prišla ekranu. Harvester je ogromno čudovište. – Znači, sama moram da nađem slabu tačku u ovim mastodontima? Ja nisam inženjer. – To su automatizovana vozila bez ikakvih bezbednosnih funkcija. Pametna si, siguran sam da deš nešto smisliti. – U redu, ali šta šta ako me uhvate? – Ne poznajem nikoga po imenu Džas – rekao je glumedi. – Jel' to ona devojka što radi kao raznosač? Znam je samo iz viđenja. Zašto bi ona uradila tako nešto? Stvarno ne razumem. – Znači, tako stoje stvari. – Samo sam iskren. Deo dogovora je da mi daš reč da me nedeš otkriti ako te uhvate. – Zašto ja? Otkud ti ideja da ja mogu to da izvedem? – Džas, ja sam biznismen – rekao je. – Moj posao se svodi na eksploatisanje nedovoljno iskorišdenih resursa. A ti si jedan veoma neiskorišden resurs. Ustao je i prišao bifeu pa ponovo sipao pide. – Mogla si daleko da doguraš. Nisi želela da budeš varilac? Nema problema. Mogla si da budeš naučnik. Inženjer. Političar. Poslovni lider. Bilo šta. Ali ti si porter. Mrko sam ga pogledala.

41 – Ne osuđujem te – rekao je. – Samo analiziram. Ti si izuzetno pametna i želiš da dođeš do novca. Ja imam novac i treba mi neko izuzetno pametan. Zainteresovana? – Hm… – Zamislila sam se. Da li je to uopšte izvodljivo? Morala bih da imam pristup vazdušnoj komori. U čitavom gradu postoje samo četiri vazdušne komore i morate biti ovlašden član EVA udruženja da biste mogli da ih koristite – njihovi kontrolni paneli vam proveravaju zvrčak. Tu je onda i put dug tri kilometra do podnožja Moltke. Kako da stignem tamo? Peške? A kad stignem, šta da radim? Harvesteri imaju kamere i snimaju okolinu u krugu od 360 stepeni zbog navigacije. Kako da ih sabotiram a da me ne primete? Pored toga, nešto mi ovde ne štima. Trond izvrdava da pojasni zašto ga zanima aluminijum. Ali, ako nešto krene naopako, moje dupe je u procepu, a ne njegovo. Ako me uhvate, proterade me na Zemlju. Na Zemlji verovatno ne bih mogla ni da ustanem, a kamoli da živim. Od šeste godine živim na Mesečevoj gravitaciji. – Ne. Ja sam krijumčar, ne saboter. I nešto mi smrdi u celoj ovoj priči. – Žao mi je, ali ovo nije za mene – rekla sam. – Moradeš da nađeš nekog drugog. – Dadu ti milion mapaga. – Dogovorili smo se.

42 'De si, Kelvine, Šta ima? Ne javljaš se već nekoliko dana. Jesu li te primili u šahovski klub? Kakva je uopšte to srednja škola koja postavlja uslove za ulazak u šahovski klub? Zar je takva navala kandidata da neke moraju da odbiju? Šta, kao nemaju dovoljno šahovskih tabli? Stolova? Ograničen broj držača za olovke? Moja škola pokušava da me prebaci u odeljenje za nadarenu decu. Opet. Tata baš želi da se prebacim, ali zašto bih? Ionako ću verovatno biti samo varilac. Ne treba mi diferencijalni račun da bih spojila dva komada metala. Smor… Hej, a šta bi sa Šaris? Jesi li je pozvao da izađete? Ili pričao sa njom? Ili joj skrenuo pažnju na sebe na bilo koji način? Ili se držiš svog brilijantnog plana da je izbegavaš po svaku cenu? Džas, Izvini, u poslednje vreme sam zauzetvanškolskim aktivnostima. Da, primili su me u šahovski klub. Odigrao sam nekoliko partija da ustanove moj nivo znanja i ocenili su me sa 1124. To nije baš sjajno, ali učim i vežbam da bih bio bolji. Igram protiv svog kompjutera svaki dan a sad ću moći da igram i protiv ljudi. Zašto ne pređeš u odeljenje za nadarene? Uspeh u školi je odličan način da pokažeš roditeljima da ih poštuješ. Trebalo bi da razmisliš o tome. Siguran sam da bi tvoj otac bio ponosan na tebe. Moji roditelji bi bili presrećni kad bih mogao da pređem u naprednije odeIjenje. Ipak, matematika je teška. Imam dobre ocene, ali teško je. Uprkos tome, i dalje nameravam da jednog dana pravim rakete, a za to mi treba matematika. Ne, nisam pričao sa Šaris. Siguran sam da nije zainteresovana za dečaka kao što sam ja. Devojčice vole krupne i snažne, one koji tuku druge dečake. Ja sam daleko od toga. Ako bih razgovarao s njom, samo bih se izblamirao.

43 Kelvine. Brate. Ne znam odakle se informišeš o devojčicama, ali grešiš. Devojčice vole fine i duhovite dečake. Ne sviđaju im se siledžije kratke pameti koji vole da se tuku. Znam šta ti pričam. Ja sam devojčica. Tata je počeo da me vodi u radionicu da mu pomažem. Mogu sama da uradim jednostavnije poslove. Plaća mi, što je lepo. Ali sad kad primam platu, više mi ne daje džeparac. Tako da radim za malo više para nego što sam dobijala bez rada. Nisam sigurna da mi se to dopada, ali šta je tu je. Tata ima problema s Udruženjem varilaca. Ovde možeš da radiš za svoj groš ili u okviru Udruženja. A Udruženje ne voli slobodnjake. Tata u principu nema problem s Udruženjem, ali kaže da je Udruženje varilaca postalo kao mafija. Sada ih valjda preuzeo saudijski orga nizova ni kriminal. Zašto saudijski? Ne znam. Skoro svi varioci ovde su Saudijci. Mi smo samo ljudi koji su s vremenom preuzeli varilačku industriju. U svakom slučaju, Udruženje se služi pokvarenom taktikom da natera ljude da se učlane. Ne kao u filmovima gde ti prete ili tako nešto. Samo spletkare šireći glasine. Prodaju priče da si nepošten i da loše radiš. Takve stvari. Ali tata je celog života gradio ugled u tom poslu. Lažne glasine ne pale. Niko od mušterija ne veruje u njih. Bravo, tata! Džas, Žao mi je što se Udruženje varilaca tako ponaša. U KSK-u nema sindikata niti udruženja. Oni su posebna administrativna zona i uobičajeni zakoni koji pomažu sindikatima ovde ne važe. KSK ima jak uticaj na vladu Kenije. Ima mnogo posebnih zakona donetih samo zbog njih. Ali KSK čini mnogo toga dobrog za sve nas i zaslužuje poseban tretman. Bez njih bismo bili siromašni kao druge afričke zemlje. Jesi li ikad razmišljala o tome da se preseliš na Zemlju? Siguran sam da bi mogla da postaneš naučnik ili inženjer i da dobro zarađuješ. Ti si državljanin Saudijske Arabije, zar ne? Tamo ima mnogo velikih korporacija. Mnogo poslova za pametne ljude.

44 Kelvine, Nisam razmišljala o tome. Ne želim da živim na Zemlji. Ja sam Mesečarka. Uostalom, to bi bilo mučenje s medicinske strane. Provela sam ovde više od pola života i moje telo je naviknuto na šestinu vaše gravitacije. Pre nego što bih otišla na Zemlju, morala bih mnogo da vežbam i pijem posebne pilule koje stimulišu razvoj mišića i kostiju. Onda bih svakog dana morala da provodim sate u centrifugi… smor. Neka, hvala. Razgovaraj sa Šaris, kukavice jedna.

45 3. Šunjala sam se ogromnim hodnikom u Oldrinu Podzemlje 7. Realno, nije bilo potrebe da se šunjam – u ovo doba nema žive duše. Pet ujutru je čisto teoretski pojam za mene. Znala sam da postoji, ali retko mi se pružala prilika da se u to i uverim. A nisam ni želela da se uveravam. Međutim, tog jutra bilo je drugačije. Trond je insistirao na tajnosti, pa smo morali da se sastanemo pre početka radnog vremena. Ogromna klizna vrata bila su postavljena na svakih dvadeset metara. Ovde nema mnogo stanova, ali su zato veliki, jer treba da pokažu koliko su „teški“ poslovni ljudi na Mesecu. Radionica Trondove kompanije bila je obeležena samo oznakom „OP7-4030 – Industrija Landvik“. Pokucala sam na vrata. Sekund kasnije, vrata su malo skliznula u stranu. Trond je proturio glavu napolje i pogledao niz hodnik na jednu pa na drugu stranu. – Jel' te neko pratio? – Naravno – rekla sam. – I dovela sam ih pravo do tebe. Izgleda da ipak nisam tako bistra. – Pametnjakovidka. – Glupsone. – Uđi – pokazao mi je da prođem pored njega. Kako sam ušla, odmah je zatvorio vrata za mnom. Ne znam da li je umislio da je neki tajni agent ili šta. Ali dobro, čovek de da mi plati milion mapaga. Možemo da se igramo agenta 007 koliko god hode. Radionica je zapravo bila garaža. Ogromna garaža. Ozbiljno, ubila bih za toliko prostora. Napravila bih malu kudu u jednom došku a onda bih, staja znam, svuda unaokolo postavila veštačku travu? Prostor su zauzimala četiri identična harvestera, svaki u zasebnom odeljku. Prišla sam najbližem harvesteru i pogledala uvis. – Čoveče! – Aha – rekao je Trond. – Ne možeš da zamisliš koliki su dok im se ne približiš. – Kako si ih uneo u grad a da niko ne primeti? – Nije bilo lako – odgovorio je Trond. – Transportovao sam ih u delovima. Samo nekoliko mojih najpoverljivijih ljudi zna za to. Sastavio sam tim od sedam mehaničara koji umeju da drže jezik za zubima. Razgledala sam ogromnu halu. – Ima li još nekog ovde?

46 – Naravno da nema. Ne želim da iko zna da sam te unajmio. – Povređena sam. Harvester je bio visok četiri metra, širok pet metara a dugačak deset. Trup mu je bio presvučen reflektujudim materijalom kako bi se smanjilo zagrevanje od sunca. Svaki od šest točkova te čudovišne mašine imao je metar i po u prečniku. Veliki deo vozila činilo je ogromno prazno korito. Mehanizam za istresanje korita sastojao se od modne hidraulike na prednjem delu i zglobne veze na zadnjem. Na prednjem delu harvestera nalazila se kašika s pratedim zglobnim dodacima. Naravno, nije bilo vozačke kabine. Harvesteri su automatizovani – mada se njima može upravljati daljinski ako zatreba. Hermetički zatvoren metalni kontejner zauzimao je mesto na kojem biste očekivali upravljačku kabinu. Na njemu se isticao tojotin logo uz ime modela cukuruma ispisan stilizovanim fontom. Harvester je bio okružen ormaridima s alatom na točkice i opremom za održavanje, onako kako su ih ostavili radnici na kraju smene. – Dobro – rekla sam. – Ovo nede biti tako lako. – U čemu je problem? – Trond je prišao točku i naslonio se na njega. – Ovo je samo robot, nema nikakvu zaštitu. Jedina veštačka inteligencija kojom raspolaže jeste ona koja mu pomaže da određuje putanje. Siguran sam da ti ijedna velika boca acetilena možete da ga sredite. – Ovo je tenk, Tronde. Nede biti lako onesposobiti ga. – Obišla sam deo harvestera i pažljivije pogledala šasiju. – A ima i kamere na sve strane. – Naravno – rekao je Trond. – Trebaju mu za navigaciju. – Harvester šalje video-snimak kontrolorima – rekla sam. – Kad se isključi, kontrolori de premotati snimak da vide šta se desilo. I videde mene. – Samo pokrij sve identifikacione oznake na svom EVA odelu – rekao je Trond. – I nema frke. – Bogami, ima frke. Pozvade EVA instruktore da ih pitaju šta se kog vraga dešava, a oni de onda izadi da me hvataju. Nede znati ko sam, ali mogu da me odvuku nazad u grad i otkriju kad mi skinu kacigu. Zaobišao je harvester i prišao mi. – Kapiram. Prošla sam rukom kroz kosu. Nisam se istuširala tog jutra. Osedala sam se kao komad masti umočen u bure još prljavije masti. – Moram da smislim nešto što de imati odloženo dejstvo. Nešto što de se desiti tek pošto se ja vratim u grad. – Ne zaboravi da moraš potpuno da ih onesposobiš. Ako ostane nešto što može da se popravi, Sančezovo odeljenje za tehničko održavanje de ih osposobiti za rad u roku od nekoliko dana.

47 – Da, znam. – Protrljala sam bradu. – Gde je baterija? U prednjem odeljku. Kutija sa tojotinim logom. Našla sam kutiju blizu prednjeg odeljka. Unutra su bili glavni osigurači koji štite elektroniku od naponskih udara i kratkih spojeva. Vredi zapamtiti. Naslonila sam se na ormarid sa alatom. – Kad se napune, nose tovar u topionicu? – Da. – Podigao je odvijač i bacio ga uvis. Leteo je u visokom luku skoro do tavanice. – I šta onda? Istresu tovar i vrate se u Moltke? – Pošto napune baterije. Prešla sam rukom preko glatkog, reflektujudeg metala karoserije. – Kolika je baterija? – Dva zapeta četiri megavatsata. – Čoveče! – Okrenula sam se ka njemu. – Mogla bih da radim elektrolučno zavarivanje s toliko energije. Slegnuo je ramenima. – Tegljenje stotina tona kamenja mnogo troši. Zavukla sam se ispod harvestera. – Kako rešava problem odbacivanja toplote? Upotrebom voska kao materijala koji menja agregatno stanje? – Nemam pojma. U vakuumu je problem oslobađanje toplote. Nema vazduha da je preuzme. A kad imate struju, svaki džul energije na kraju postaje toplota. Može da potiče od električnog otpora, trenja u pokretnim delovima, ili hemijske reakcije u bateriji koja oslobađa energiju. Ali to sve na kraju završi kao toplota. Artemida ima složen sistem hlađenja koji sprovodi toplotu do termalnih ploča blizu kompleksa reaktora. Postavljene su u senci i polako otpuštaju energiju kao infracrveno svetlo. Ali harvesteri moraju da budu autonomni. Posle kratke pretrage, našla sam ga – glavni ventil za otpuštanje toplote. Odmah sam prepoznala tip ventila – tata i ja smo svojevremeno montirali mnogo takvih dok smo popravljali rovere. – Jeste vosak – rekla sam. Videla sam Trendova stopala kako se približavaju. – Šta to znači? – pitao je. – Baterija i kudište motora smešteni su u rezervoar čvrstog voska. Topljenje voska zahteva mnogo energije, tako da se na to troši toplota. Redovi voska okruženi su rashladnim cevima. Kad se harvester vrati da napuni bateriju, hladna voda se pumpa u te cevi kako bi se vosak ponovo ohladio, a voda koja se tu ugrejala izvlači se napolje. Zatim se lagano rashlađuje i harvesteri se vradaju na posao.

48 – Znači, možeš naterati harvestere da se pregreju? – pitao je. – Jel' ti to plan? – Nije tako jednostavno. Postoje zaštitne mere za sprečavanje pregrevanja. Harvesteri se jednostavno isključe dok se ne ohlade. Sančezovi inženjeri bi odmah popravili problem. Ja imam drugačiju zamisao. Izvukla sam se ispod harvestera, ustala i istegla leđa. Onda sam se popela uz ivicu i uskočila u korito. Glas mi je odzvanjao. – Može li neka od kamera da vidi unutra? – Zašto? – pitao je. – Aha! Prevešdeš se u harvesteru do podnožja Moltke! – Tronde, mogu li kamere da vide unutra? – Ne. Njihova svrha je navigacija. Uperene su ka spolja. Hej, a kako deš izadi iz grada? Nemaš ovlašdenje za korišdenje vazdušnih komora. – Ne brini ti za to. – Popela sam se na vrh harvestera i skočila s visine od četiri metra na tlo. Privukla sam stolicu, okrenula je i sela opkoračivši je. Naslonila sam bradu na ruku i zamislila se. Trond je stao pored mene. – I? – Razmišljam – rekla sam. – Jel' žene znaju koliko seksi izgledaju kad tako sede? – Naravno. – Znao sam! – Pokušavam da se usredsredim. – Izvini. Nekoliko minuta sam zurila u harvester. Trond se besciljno šetkao okolo i igrao alatom. Bio je preduzetnički genije, ali je imao strpljenje desetogodišnjaka. – U redu – rekla sam na kraju. – Imam plan. – Imaš? – Trond je bacio odvijač i brzo mi prišao. – Slušam. Odmahnula sam glavom. – Ne brini za detalje. – Ja volim detalje. – Dama mora da ima svoje tajne. – Ustala sam. – Ali harvesteri de biti potpuno onesposobljeni. – Sjajno! – Onda dobro – rekla sam. – Idem kudi. Moram da se istuširam. – Aha – rekao je Trond. – Moraš. *

49 Pošto sam se vratila u svoj kovčeg, skinula sam se brže nego pijani maturant kojem se posredilo. Obukla sam bademantil i uputila se ka tuševima. Čak sam platila dvesta mapaga više za kupanje u kadi. Prijalo mi je. Dan sam provela raznosedi pakete, kao i obično. Nisam želela da neki ljubopitljivi krelac primeti promenu u mojoj rutini pre nego što bude počinjeno ozbiljno krivično delo. To je bio samo još jedan, sasvim običan dan. Što bi iko obradao pažnju na mene kad samo radim svoj posao? Radila sam otprilike do četiri po podne. Otišla sam kudi, legla (nije da sam mogla da ustanem) i malo istraživala. Zemljanima zavidim na jednom – imaju mnogo brži internet. Mi imamo lokalnu mrežu u Artemidi, koja je zgodna za transakcije mapaga i slanje mejlova, ali kad se radi o pretraživanju interneta, svi ti serveri su na Zemlji. Što znači čekanje od najmanje četiri sekunde za obradu svakog zahteva. Brzina svetlosti jednostavno nije onoliko brza koliko bih ja volela. Popila sam toliko čaja da sam morala da trčkaram do zajedničkog kupatila svakih dvadeset minuta. Posle nekoliko sati rada, došla sam do jednog zaključka: stvarno želim da imam svoje kupatilo. Do kraja dana sam imala skovan plan. Kao svi dobri planovi, i ovaj je uključivao ludog Čeha. * Dovezla sam se Okidačem do Istraživačkog centra ESA i parkirala ga u uzanom hodniku. Svemirske agencije iz čitavog sveta među prvima su unajmile prostor u Artemidi. Nekada je Armstrong Prizemlje bilo najbolja lokacija u gradu. Od tada je izniklo još pet balona, a svemirske agencije su ostale. Njihov tada savremeni dizajn sada je bio dve decenije star. Skočila sam s Okidača i ušla u laboratorije. Prva odaja, mala prijemnica, podsedala je na dane kad je prostor bio vrlo ograničen. Iz nje su vodila četiri hodnika pod neobičnim uglom. Neka vrata nisu mogla da se otvore ako druga vrata nisu otvorena. Bio je to rezultat sedamnaest vlada koje su projektovale laboratoriju svaka po svom nahođenju. Prošla sam kroz srednja vrata, spustila se hodnikom skoro do kraja i ušla u laboratoriju za mikroelektroniku. Martin Svoboda je sedeo nagnut nad mikroskopom, pa odsutno posegnuo za šoljom kafe. Ruka mu je promašila tri menzure sa smrtonosnom kiselinom pre

50 nego što je uhvatio šolju i otpio gutljaj. Taj idiot de se ubiti jednog dana, kunem se. Pre četiri godine ESA mu je dodelila zadatak u Artemidi da proučava proizvodne metode mikroelektronike. Navodno, Mesec pruža neke jedinstvene pogodnosti u toj oblasti. Posao u laboratoriji ESA veoma je na ceni, što začelo znači da je Martin dobar u onome što radi. – Svoboda – rekla sam. Ništa. Niti je primetio da sam došla, niti me je čuo. Takav je on. Cušnula sam ga po potiljku, pa se trgao, odvojivši se od mikroskopa. Osmehnuo se kao dete kad ugleda omiljenu tetku. – O! dao, Džas! Šta ima? Sela sam na laboratorijsku stolicu naspram njega. – Hodeš li da budeš moj lični ludi naučnik? – Super! – Okrenuo se na stolici prema meni. – Šta treba da uradim? – Treba mi elektronika. – Izvadila sam šematske prikaze iz džepa i dala mu ih. – Ovo. Ili nešto slično. – Papir? – Odmakao je šeme od sebe kao da su uzorci urina. – Nacrtala si ih na papiru? – Ne znam da koristim aplikacije za crtanje – rekla sam. – Samo mi kaži šta misliš. Raširio je papir i namrštio se videvši moje žvrljotine. Svoboda je bio najbolji elektroinženjer u gradu. Ovako nešto bi trebalo da je prosto ko pasulj za njega. Okrenuo je crtež. – Jesi li ovo crtala levom rukom ili šta? – Pa ja nisam umetnik, znaš. Protrljao je bradu. – Umetnički utisak na stranu, sam dizajn je veoma prefinjen. Jesi li ovo iskopirala odnekud? – Nisam. Što? Jel' nešto ne valja? Upitno je podigao obrvu. – Ne, nego… baš je dobro urađeno. – Hvala. – Nisam znao da si tako talentovana. Slegnula sam ramenima. – Našla sam neke tutorijale na temu elektronike na netu i počela odatle. – Sama si ovo naučila? – Pogledao je opet u nacrt. – Koliko ti je vremena trebalo? – Skoro celo popodne. – Naučila si sve ovo danas?! Bila bi sjajan naučnik… – Stani! – Podigla sam ruku. – Ne želim to da slušam. Možeš li to da mi napraviš ili ne možeš?