Andy Weir - Artemida

151 – Odbija da odgovara na pitanja. Nije hteo da kaže ni kako se zove, ali, prema zvrčku, ime mu je Marselo Alvares i radi honorarno kao knjigovodstveni savetnik. – Znači tako. Jesi li siguran da je on čovek kojeg tražimo? Rudi je okrenuo ekran kompjutera prema Ngugijevoj. Ekran je prikazivao rezultate medicinske laboratorije. – Doktorka Rusel je svratila malo ranije i uzela mu uzorak krvi. Kaže da se podudara sa krvlju nađenom na mestu zločina. Takođe, rana koju ima na ruci odgovara nožu koji je Irina Vetrova imala u ruci. – DNK iz krvi se poklapa? – pitala je Ngugijeva. – Ruselova nema forenzičku laboratoriju. Uporedila je krvnu grupu i koncentracije enzima – poklapaju se. Ako želimo rezultate DNK, moramo da pošaljemo uzorke na Zemlju. Čekademo ih najmanje dve nedelje. – Nema potrebe – rekla je Ngugijeva. – Treba nam samo dovoljno dokaza da ga izvedemo pred sud, ne i da ga osudimo. – Hej! – umešao se Džin Ču. – Izvinite! Zahtevam da me pustite! Rudi ga je poprskao iz boce. – Ko je ovaj čovek? – pitala je Ngugijeva. – Džin Ču iz Hong Konga – odvratio je Rudi. – Nisam uspeo da nađem nikakve podatke o tome gde radi, a on odbija da kaže. Postavio je klopku kako bi Alvares mogao da ubije Bašaru, ali tvrdi da je bio primoran. Alvares bi ga ubio da nije to uradio. – Teško možemo da ga krivimo zbog toga – rekla je. – Konačno! Neko s malo zdravog razuma – rekao je Džin. – Deportuj ga u Kinu – rekla je Fidelis Ngugi. – Čekajte, šta? – negodovao je Džin. – Ne možete to da uradite! – Naravno da mogu – rekla je. – Vi ste saučesnik u pokušaju ubistva. Bez obzira na to da li ste bili primorani ili niste, ovde niste dobrodošli. Hteo je da se pobuni, ali je Rudi uperio bocu s prskalicom u njega. Odustao je. Ngugijeva je uzdahnula i zavrtela glavom. – Ovo je zabrinjavajude. Vrlo zabrinjavajude. Ti i ja… mi nismo prijatelji. Ali nijedno od nas ne želi ubicu u našem gradu. – Bar se u tome slažemo. – A to je nešto novo. – Stavila je ruke iza leđa. – I ranije je bilo ubistava, ali to su uglavnom bili ljubomorni ljubavnici, besni bračni partneri ili pijanci koji su se potukli. Ovo je profesionalno ubistvo. To mi se ne dopada.

152 – Da li je vaša popustljivost prema sitnom kriminalu bila vredna toga? – pitao je Rudi. – To nije pošteno! – Odmahnula je glavom kao da pokušava da otera turobne misli. – Moramo da rešavamo jedno po jedno. Danas je lansiranje broda s mesom za Gordonov cirkular. Neka gospodin Džin bude na brodu. Deportacija u Hong Kong bez prava na žalbu. Gospodina Alvaresa zadrži, zasad. Moramo da sakupimo dokaze za suđenje u… gde de se održati? – Landvik je bio Norvežanin, a Vetrova Ruskinja. – Shvatam – rekla je Ngugijeva. Ako počiniš težak zločin, Artemida te deportuje u državu iz koje potiče žrtva. Neka ti njen narod presudi. To je jedino pravedno. Ali Levoruki – valjda bi sad trebalo da ga zovem Alvares – on je ubio dvoje ljudi iz dve različite države. Šta sad? – Voleo bih da u ovom slučaju meni prepustiš izbor – rekao je Rudi. – Zašto? Rudi je pogledao ka deliji. – Ako bude sarađivao posladu ga u Norvešku. Ako ne bude, ide u Rusiju. Gde bi ti više volela da ti sude za ubistvo? – Odlična strategija. Vidim da si i ti sklon makijavelizmu. – To nije… – započeo je Rudi. – Ali, Džasmin bi trebalo da oslobodiš, zar ne? – rekla je. Rudi se prenerazio. – Naravno da ne. Ona je krijumčar i saboter. – Navodno – ubacila sam. – Zašto ti je toliko stalo do Džas? – pitao je. – Sančez aluminijum je brazilska kompanija. Da nedeš da je deportuješ u Brazil? Imala bi srede ako bi preživela jedan dan pre nego što joj O Palasio dođe glave. Zar treba da umre? – Naravno da ne treba – složio se Rudi. – Predlažem da je deportujemo u Saudijsku Arabiju bez prava na žalbu. – Predlog se odbija – rekla je Ngugijeva. – Ovo je sumanuto! – rekao je. – Nema sumnje da je kriva. Odakle tolika opsednutost ovom devojkom? – Devojkom? – oglasila sam se. – Ja imam dvadeset šest godina! – Ona je jedna od nas – primetila je Fidelis Ngugi. – Odrasla je ovde. To znači da može malo da joj se progleda kroz prste. – Koje proseravanje…. – odbrusio je Rudi. Nikad ga nisam čula da psuje. – Nešto mi predutkuješ. U čemu je stvar?

153 Ngugijeva se osmehnula. – Nedu je deportovati, pozorniče. Koliko dugo nameravaš da je držiš ovde u lisicama? Rudi se zamislio, pa izvadio ključ iz džepa i otključao mi lisice. Protrljala sam zglobove. – Hvala, upraviteljko. – Čuvaj se, dušo. – Izašla je iz kancelarije. Rudi je besno gledao za njom dok je odlazila, pa mene prostrelio pogledom. – Ne možeš se sačuvati. Bolje bi ti bilo da priznaš svoj deo krivice i prihvatiš da te deportujem u Saudijsku Arabiju. Lakše bi se sakrila tamo nego ovde. – A tebi bi bilo bolje da jedeš govna – rekla sam. – O Palasio nede odustati samo zato što sam uhvatio njihovog operativca. Možeš se kladiti da de poslati drugog na slededem brodu s mesom. – Pod jedan: dobro jutro, Kolumbo – rekla sam. – Pod dva: ja sam ga uhvatila, a ne ti. I pod tri… kako je pronašao moj zvrčak? Rudi se namrštio. – To i mene kopka. – Ja du sad da krenem. Ako ti nešto treba, znaš čiji identitet koristim. – Oduzeo mi je Harpritin zvrčak kad me je uhapsio. Sad sam ga uzela s njegovog stola. – Imao si dovoljno prilika da me ubiješ i nijednu nisi iskoristio. – Hvala na ukazanom poverenju. Trebalo bi da se držiš mene da bi i dalje bila bezbedna. To je bila primamljiva ponuda. Ali nisam mogla da je prihvatim. Nisam još smislila svoj slededi potez, ali to sigurno nede biti nešto što mogu da radim pred Rudijem. – Bolje mi je ovako, hvala. – Okrenula sam se ka Džinu Čuu. – Šta je OVNS? – Duvaj ga! – Napolje – rekao je mi je Rudi. – Vrati se ako ti bude trebala zaštita. – Dobro, dobro – odgovorila sam. * U Hartnelu je visila uobičajena klijentela dutljivih alkoholičara amatera. Znala sam svakog od njih iz viđenja, ali nisam znala kako se zovu. Tog dana nije bilo nikog nepoznatog, a redovni gosti se nisu ni osvrnuli kad sam ušla. Sve je bilo po starom u mom omiljenom pabu. Bili mi je natočio kriglu mog uobičajenog pida. – Zar ti nisi u bekstvu? – Onako.

154 Da li je Alvares bio jedini ubica kojeg O Palasio imao u gradu? Možda. Možda nije. Mislim, koliko biste ljudi vi angažovali za operaciju pranja novca na Mesecu? Ipak, jedno je bilo sigurno: još ne mogu da pošalju nekog novog. Još ne. Treba mu nekoliko nedelja da stigne ovamo sa Zemlje. – Jel' onda pametno da dolaziš u svoj omiljeni pab? – Jok. To je jedna od najglupljih stvari koje sam ikad uradila. A konkurencija je jaka. Prebacio je krpu preko ramena. – Zašto si onda došla? Popila sam malo piva. – Zato što imam dogovor. Bili je pogledao preko mog ramena ka ulazu i očigledno prepoznao nekoga. – Opa! Koga to moje oči vide! Dejl je prišao svom starom mestu pa seo pored mene. Osmehnuo se od uva do uva. – Kriglu tvog najgoreg pida, Bili. – Za tebe je na račun kude! – rekao je Bili. Natočio je kriglu Dejlu. – Kako je moj omiljeni kradljivac guza? – Ne mogu da se požalim. Ali stalno to radim. – Ha-ha! – Gurnuo je kriglu ka Dejlu. – Ostavidu vas dvoje zavađenih golupčida nasamo. Dejl je popio gutljaj piva pa mi se cinično osmehnuo. – Nisam bio siguran da deš dodi. – Dogovor je dogovor – rekla sam. – Ali, ako se pojavi neko ko hode da me ubije, možda du morati da odem ranije. – Da, kad smo kod toga, šta se dešava? Priča se da si umešana u ubistva? – Priče su tačne. – Ispraznila sam kriglu pa kucnula njome dva puta o šank. Bili mi je gurnuo drugu kriglu, koju je ved bio natočio. – Ja sam im bila slededa žrtva. – Rudi je uhvatio ubicu, a? Na vestima piše da je u pitanju neki Portugalac? – Brazilac – ispravila sam ga. – Nebitno. Ionako de poslati nekog drugog. U najboljem slučaju mogu nakratko da predahnem. – Kakvo sranje, Džas. Jel' mogu nekako da ti pomognem? Pogledala sam ga u oči. – Ti i ja nismo prijatelji, Dejle. Ne brini za mene. Uzdahnuo je. – Mogli bismo da budemo. Možda s vremenom? – Teško. – Imam jedno veče nedeljno da te ubedim da se predomisliš. – Osmehnuo mi se. Kakav uobraženi gmaz. – I? Zašto si uništila harvestere? – Trond je trebalo da mi da velike pare za to.

155 – Da, ali… – Zamislio se. – Mislim, to ne liči na tebe. Bilo je veoma rizično, a ti si vrlo pametna. Nemaš običaj da rizikuješ ako ne moraš. Nisi u stisci sa parama, koliko ja znam. Dobro, siromašna si. Ali sastavljaš kraj s krajem. Da ne duguješ zelenašima? – Ne. – Imaš kockarske dugove? – Ne. Prestani. – Ma daj, Džas – pritiskao me je. – U čemu je fora? Ovo nema nikakvog smisla. – Ne mora ni da ima. – Pogledala sam koliko je sati. – Usput, ostalo je još tri sata i pedeset dva minuta do ponodi. Onda više nede biti „veče“. – Onda du u slededa tri sata i pedeset dva minuta da ti postavljam isto pitanje. Kako je naporan… Uzdahnula sam. – Treba mi 416.922 mapaga. – To je… vrlo precizna suma. Zašto ti treba toliko? – Zato što nosi se, zato. – Džas… – Ne! – brecnula sam se. – To je sve što deš saznati. Zavladala je neprijatna tišina. – Kako je Tajler? – pitala sam. – Jel'… šta ja znam? Je li sredan? – Da, sredan je – rekao je Dejl. – Imamo uspone i padove kao svaki par, ali radimo na tome. U poslednje vreme se nervira zbog Udruženja električara. Nasmešila sam se. – Oduvek je mrzeo te kretene. On se još nije učlanio? – Ma kakvi. Nikad se nede učlaniti. On je vrlo dobar električar. Zašto bi se više cimao za manje para? – Pritiskaju ga, a? – pitala sam. Jedna od loših strana nepostojanja skoro nikakvih zakona: monopol i taktika prinude. – Onako. Šire lažne glasine i namerno obaraju cene. Ali, ništa sa čime Tajler ne može da izađe na kraj. – Ako odu predaleko, javi mi – rekla sam. – Šta bi uradila? – Ne znam. Ali ne želim da ga iko maltretira. Dejl je podigao čašu. – Onda žalim budalu koja se usudi njega da maltretira. Kucnuli smo se pa otpili gutljaj. – Nadam se da je sredan s tobom – rekla sam. – Trudim se.

156 Oglasio se Harpritin zvrčak. Izvadila sam ga da vidim šta je posredi. Bila je to poruka od Svobode: „Ova OVNS stvar je neviđena. Dođi kod mene u laboratoriju.“ – Samo trenutak – rekla sam Dejlu, pa otkucala odgovor. „Šta si otkrio?“ „Previše da bih mogao sve da otkucam. Osim toga, hoću da ti pokažem šta može da radi.“ – Hm – rekla sam. – Neki problem? – upitao je Dejl. – Jedan prijatelj želi da se nađemo. Ali poslednji put kad sam otišla da se nađem s nekim, upala sam u zasedu. – Jel' ti treba pojačanje? Odmahnula sam glavom i otkucala poruku na zvrčku. „Ljubavi, znam šta hoćeš, ali večeras sam previše umorna za seks.“ „O čemu ti to?“, odgovorio je Svoboda. „Ah, kapiram. Ponašaš se čudno da bi proverila da li mi neko drži pištolj na čelu. Ne, Džas, ne pokušavam da te namamim u klopku.“ „Malo opreza nije na odmet. Trenutno sam zauzeta. Možemo li da se nađemo u laboratoriji sutra ujutru?“ „Može. I ako se nekad dogodi da razmenjujem poruke ili razgovaram s tobom pod prisilom, ubaciću u razgovor reč delfin. Važi?“ „Važi“, odgovorila sam i vratila zvrčak u džep. Dejl je stisnuo usne. – Džas… jel' mnogo opasno to u šta si se uvalila? – Pa, neki ljudi hode da me ubiju, tako da… opasnije ne može biti. – Ko su ti ljudi? Zašto žele da te ubiju? Obrisala sam oznojenu kriglu. – Brazilski mafijaški klan O Palasio. Oni su vlasnici Sančez aluminijuma i znaju da sam ja sabotirala njihove harvestere. – Jebote! – rekao je Dejl. – Jel' treba negde da se sakriješ? – Snašla sam se – rekla sam. A nekoliko sekundi kasnije dodala: – Ali, ako mi zatreba pomod, setidu se tvoje ponude. Osmehnuo se. – I to je nešto, za početak. – Umukni i pij to pivo. – Iskapila sam kriglu. – Kasniš dve krigle za mnom. – Znači tako – pozvao je Bilija: – Krčmaru! Jedna devojčica misli da može da popije više od mene. Treba nam šest krigli – tri za geja i tri za devojčicu. *

157 Probudila sam se u svojoj rupi, ukočena, grogi i mamurna. Verovatno mi nije bilo pametno to što sam se olešila od alkohola usred svega što se dešava, ali kako smo ved ustanovili, ja generalno donosim loše životne odluke. Nekoliko minuta sam molila boga da me uzme, a onda samo popila onoliko vode koliko je moj želudac mogao da primi, pa izbauljala napolje iz svoje kudice kao puž. Pojela sam malo suve bljuze za doručak (suva ima slabiji ukus) pa se odvukla do javnog kupatila u Binu Nadzemlje 16. Ostatak jutra sam provela u kadi. Kasnije sam se zaputila u prodavnice odede za srednju klasu u Binu Nadzemlje 18. Tri cela dana sam provela u kombinezonu. Tako se ukrutio da je maltene mogao sam da stoji. Konačno sam se ponovo osedala kao čovek. Hodala sam uzanim hodnicima Armstronga dok nisam došla do glavnog ulaza ESA laboratorije. Mimoišla sam se s nekoliko naučnika koji su se vukli na posao. Svoboda je otvorio vrata pre nego što sam stigla da pokucam. – Džas! Da vidiš samo – iju!, šta ti se desilo? Izgledaš grozno. – Hvala. Našao je kutijicu mentol bombona, pa mi istresao nekoliko na dlan. – Nemam vremena da te zajebavam zbog pijanstva. Moram da ti pokažem ovo OVNS čudo. Dođi! Uveo me je u laboratoriju. Prostor je izgledao potpuno drugačije. Glavni sto je odvojio za analizu OVNS-a, a sve ostalo je odgurao do zida kako bi napravio mesta. Na stolu se nalazila svakojaka oprema (meni uglavnom nepoznata). Prebacivao se s noge na nogu. – Ovo je neverovatno! – Dobro, dobro – rekla sam. – Šta si se pomamio? Seo je na stolicu puckajudi zglobovima prstiju. – Prvo sam obavio vizuelni pregled. Pogledao si ga – rekla sam. – Možeš jednostavno da kažeš „pogledao sam ga“. – Po svemu sudedi reč je o običnom jednorežimskom optičkom kablu. Omotač, zaštita i stakleno jezgro su standardni. Prečnik jezgra iznosi osam mikrona – sasvim uobičajeno. Ali predosetio sam da jezgro nede biti uobičajeno, pa sam isekao nekoliko uzoraka i… – Isekao si kabl? – pitala sam. – Nisam rekla da smeš to da radiš! – Da, boli me uvo. – Kucnuo je jedan od uređaja na laboratorijskom stolu. – Ovog mališu sam upotrebio da proverim indeks prelamanja jezgra. To je vrlo važan podatak za optička vlakna.

158 Podigla sam sa stola pet centimetara dug komad OVNS-a. – I otkrio si nešto neobično? – Jok – rekao je. – Indeks je 1,458. Malo više nego što je uobičajeno za optička vlakna, ali razlika je zanemarljiva. Uzdahnula sam. – Svoboda, jel’ bi mogao da preskočiš sve ono što je normalno i kažeš mi šta si otkrio? – Dobro, dobro. – Podigao je jedan prenosivi uređaj. – Rešio sam misteriju pomodu ovog mališe. – Znam da želiš da te pitam šta je to, ali stvarno ne… – Ovo je uređaj za testiranje optičkog slabljenja! Skradeno: UTOS. Meri koeficijent slabljenja signala u optičkom kablu. Slabljenje je količina svetla koja se izgubi preko toplote u prenosu informacija. – Znam šta je slabljenje – rekla sam. Ali kao da nisam ništa rekla. Kad Svoboda krene ovako, nemogude ga je zaustaviti. Nikad nisam upoznala nekoga ko toliko voli svoj posao. Vratio je UTOS na sto. – Dakle, standardno slabljenje kod najsavremenijih kablova iznosi oko 0,4 decibela po kilometru. Pogodi koliko slabljenje ima OVNS. – Nedu. – Hajde, pogađaj. – Reci ved jednom! – Nula. Nula, jebote! – Spojio je palac i kažiprst u krug. – Nuuulaaaa! Sela sam na stolicu pored njega. – Znači… nema slabljenja svetla tokom prenosa? Nimalo? – Tako je! Mislim, bar koliko sam ja mogao da izmerim. Preciznost mog UTOS-a je 0,001 decibela po kilometru. Pogledala sam u komadid OVNS-a u mojoj ruci. – Ali, mora da ima bar neko malo slabljenje, zar ne? Mislim, nemogude da je baš nula. Slegnuo je ramenima. – Superprovodnici imaju nula električnog otpora. Zašto ne bi mogao da postoji materijal koji ima nula otpora na svetlo? – OVNS… – razmišljala sam o toj skradenici. – Optičko vlakno nultog slabljenja? – Hej! – Pljesnuo se po čelu. – Pa naravno! – Od čega je? Okrenuo se ka mašini montiranoj na zidu. – To sam odredio pomodu mog spektrometra! – Nežno je pomazio mašinu. – Zovem ga Nora. – A šta je Nora imala da kaže?

159 – Jezgro je uglavnom od stakla. Što ne iznenađuje, vedina optičkih vlakana ima stakleno jezgro. Ali takođe sadrži tantal, litijum i germanijum u tragovima. – Čemu oni služe? – Nemam pojma. Protrljala sam oči. – Dobro, a zašto je to toliko uzbudljivo? Zato što se troši manje energije na prenos podataka? – O, daleko više od toga – rekao je. – Obični optički kablovi mogu da budu dugački najviše petnaest kilometara. Posle toga signal je previše slab za dalji prenos. Zato ti trebaju repetitori. Oni čitaju signal i ponovo ga šalju. Ali repetitori su skupi i moraju da imaju sopstveno napajanje i… komplikovani su. Ah da, i usporavaju prenos. – Znači, sa OVNS-om ti ne trebaju repetitori. – Tako je! – rekao je. – Na Zemlji imaju kablove za prenos podataka hiljade kilometara dugačke. Protežu se preko čitavih kontinenata, po dnu okeana, po čitavoj zemaljskoj kugli. Zamisli koliko bi bilo jednostavnije bez svih tih silnih repetitora koji komplikuju stvar. I da! Bilo bi vrlo malo grešaka pri prenosu. To znači širi propusni opseg. Ovo je jedna fantastična stvar! – Super. Ali vredi li ubiti zbog nje? – Pa… – rekao je. – Kapiram da bi svaka telekomunikaciona kompanija htela da pređe na novu verziju. Šta misliš, koliko vredi cela komunikaciona mreža na Zemlji? Jer toliko de otprilike OVNS da zaradi novca svojim vlasnicima. Da. To su verovatno sume zbog kojih bi ljudi bili spremni da ubiju. Protrljala sam bradu. Što sam više o tome razmišljala, manje mi se dopadalo. Onda su mi se složile kockice. – Oh! Jebote! – Hej! – trgao se Svoboda. – Šta ti bi odjednom? – Ovde se uopšte ne radi o aluminijumu! – Ustala sam sa stolice. – Hvala, Svobo. Dođem ti za ovo. – Molim? – pitao je. – Kako to misliš ne radi se o aluminijumu? Nego o čemu? Ja sam ved krenula ka vratima. – Ostani čudan, Svobo. Javidu ti se. Upraviteljkina kancelarija, je nekad bila u Armstrongovom balonu zato što je to bio jedini balon. Ali kad je Armstrong postao previše bučan i pun silne mašinerije, preselila se. Danas radi u maloj, jednosobnoj kancelariji u Konradu Nadzemlje 19. Da, dobro ste me čuli. Upraviteljka Artemide – najvažnija i najmodnija osoba na Mesecu, koja je mogla da bira bukvalno bilo koju lokaciju i to besplatno – izabrala je da radi u kraju sa čisto radničkom populacijom. Da sam ja Fidelis Ngugi, imala bih ogromnu kancelariju s pogledom na Oldrinovu Arkadu. A unutra bih

160 ugradila mali šank, ubacila kožne fotelje i druge zanimljive stvari rezervisane za bogataše. I ličnog asistenta. Mišidavog ali nežnog tipa koji bi mi se obradao sa „šefe“. Ah da. Ngugijeva nije imala ništa od toga. Čak nije imala ni sekretaricu. Samo pločicu na vratima na kojoj je pisalo UPRAVITELJKA FIDELIS NGUGI. Dobro, Ngugijeva nije baš predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Ona je, u suštini, gradonačelnik jednog malog grada. Pritisnula sam taster i čula jednostavan zvuk zvonca s druge strane. – Napred – začuo se glas Ngugijeve. Otvorila sam vrata. Kancelarija joj je bila još skromnija nego što sam očekivala. Moglo bi se redi spartanski skromna. Na zidovima od sirovog aluminijuma bilo je nekoliko polica sa porodičnim fotografijama. Njen sto od lima izgledao je kao da je iz pedesetih godina dvadesetog veka. Bar je imala pravu kancelarijsku stolicu – njen jedini ustupak sopstvenoj udobnosti. Kad budem imala sedamdeset godina verovatno du i ja želeti udobnu stolicu. Kuckala je nešto na laptopu. Stariji ljudi i dalje radije koriste laptop nego zvrčak ili uređaj sa glasovnim interfejsom. Odisala je gracioznošdu i samopouzdanjem čak i dok je sedela povijena nad stolom. Nosila je ležernu odedu i, kao uvek, tradicionalnu maramu za glavu, duku. Otkucala je rečenicu do kraja pa mi se osmehnula. – Džasmin! Baš mi je drago što te vidim, dušo. Sedi, molim te. – Da, hvala, da. Ja… sešdu. – Zauzela sam jednu od dve stolice naspram nje. Sklopila je ruke i nagnula se. – Veoma sam zabrinuta zbog tebe, dušo. Mogu li nekako da ti pomognem? – Imam jedno pitanje iz ekonomije. Pogledala me je upitno. – Ekonomije? Pa, recimo da znam nešto o tome. Najblaže rečeno! Ta žena je od Kenije napravila centar svetske svemirske industrije. Zaslužila je Nobelovu nagradu. U stvari dve Nobelove nagrade. Jednu za ekonomiju i drugu za mir. – Šta znate o zemaljskoj telekomunikacionoj industriji? – pitala sam. – To je široka tema, dušo. Možeš li da budeš malo određenija? – Koliko vredi, šta mislite? Hodu da kažem, koliki profit se tu obrde? Nasmejala se. – Mogu samo da nagađam. Ali čitava svetska industrija? Negde između pet i šest triliona dolara. – Bog te mazo! Ovaj… izvinjavam se, gospođo. – Ne mari, Džasmin. Uvek si bila živopisna.

161 – Odakle toliki novac? – Imaju ogromnu bazu korisnika. Svaka telefonska linija, svaka veza s internetom, svaka pretplata na kablovsku televiziju… sve su to izvori prihoda za tu industriju – direktno od korisnika ili indirektno, od reklama. Oborila sam pogled. Morala sam malo da razmislim. – Džasmin? – Izvinite. Malo sam umorna… Dobro, da budem iskrena, mamurna sam. Osmehnula se. – Mlada si. Sigurna sam da deš se brzo oporaviti. – Recimo da je neko izmislio nešto mnogo bolje od postojedeg rešenja – rekla sam. – Mnogo napredniji optički kabl. Neki koji smanjuje troškove, povedava propusni opseg i poboljšava pouzdanost. Zavalila se u stolici. – To bi bilo sjajno ako bi po ceni mogao da se nadmede s postojedim kablovima. A proizvođač takvog kabla bi zgrnuo ogromno bogatstvo, naravno. – Da – rekla sam. – A recimo da je prototip tog novog optičkog vlakna napravljen na specijalno konstruisanom satelitu u niskoj Zemljinoj orbiti. Na satelitu sa centrifugom. Šta bi vam to govorilo? Izgledala je zbunjeno. – Ovo je vrlo čudan razgovor, Džasmin. O čemu se radi? Lupkala sam prstima po nozi. – Vidite, meni to govori da ga je nemogude napraviti na Zemljinoj gravitaciji. To je jedini razlog da neko konstruiše satelit samo u tu svrhu. Klimnula je glavom. – Zvuči logično. Pretpostavljam da govoriš o nečemu što se stvarno dešava? Nastavila sam. – Satelit ima centrifugu. Znači da im ipak treba neka gravitacija. Samo što je Zemljina gravitacija prevelika. Ali šta ako je Mesečeva gravitacija optimalna za proces koji primenjuju? – To je vrlo specifično pitanje za hipotetičke okolnosti, dušo. – Molim vas. Protrljala je bradu. – Onda bi očigledno mogli da ga proizvode ovde. – Po vašem stručnom mišljenju, gde je bolje proizvoditi taj imaginarni optički kabl: niska Zemljina orbita ili Artemida? – Artemida – rekla je. – Bez ikakve sumnje. Imamo kvalifikovane radnike, industrijsku bazu, saobradajnu infrastrukturu, i prevoz do Zemlje i od Zemlje. – Da – klimnula sam glavom. – Tako sam i mislila.

162 – To zvuči kao sjajna prilika, Džasmin. Jel' ti neko ponudio mogudnost da investiraš? Jesi li zato došla? Ako taj izum postoji, nema sumnje da vredi uložiti u njega. Obrisala sam znoj sa čela. U Konradu Nadzemlje 19 uvek je bilo prijatna 22 stepena Celzijusa, ali ja sam se ipak preznojavala. Pogledala sam je u oči. – Znate šta je čudno? Niste pomenuli ni radio ni satelite. Nakrivila je glavu. – Izvini, dušo. Na šta misliš? – Kad ste pričali o telekomunikacionoj industriji. Pomenuli ste internet, telefon i televiziju. Izostavili ste radio i satelite. – Naravno, i oni su deo toga. – Da – odvratila sam. – Ali niste ih pomenuli. Štaviše, pričali ste samo o onim granama industrije koje se oslanjaju na optička vlakna. Slegla je ramenima. – Pa, pričali smo o optičkim vlaknima, zar ne? – Samo što ja tada još nisam bila pomenula optička vlakna. – Mora da jesi. Odmahnula sam glavom. – Imam vrlo dobro pamdenje. Pogledala me je iskosa. Izvadila sam nož iz futrole u čizmi držedi ga na gotovs. – Kako je O Palasio pronašao moj zvrčak? Ona je izvadila pištolj iz stola. – Tako što sam im ja rekla gde je.

163 11. – Pištolj?! – rekla sam. – Kako ste uneli pištolj u grad?! Ja nikad ne krijumčarim oružje! – Na tome sam ti uvek bila zahvalna – rekla je. – Ne moraš da digneš ruke uvis, ali moradeš da baciš taj nož. Uradila sam kako mi je naredila. Nož je polako skliznuo na pod. Uperila je pištolj u mene. – Mogu li da te pitam kako si posumnjala? – Zahvaljujudi sistemu eliminacije – rekla sam. – Rudi je dokazao da me nije on izdao. Samo ste vi osim njega imali pristup informacijama o lokaciji mog zvrčka. – Jasno – rekla je. – Ali nisam toliki zlikovac kao što ti misliš. – Aha. – Pogledala sam je ispod oka. – Ali znate sve o OVNS-u, zar ne? – Da. – I planirate da zgrnete bogatstvo na njemu? Namrštila se. – Zaista imaš tako loše mišljenje o meni? Nedu zaraditi nijedan mapag. – Ali… zašto… onda…? Ponovo se zavalila u stolici popustivši malo stisak oko drške pištolja. – Bila si u pravu u vezi s gravitacijom. OVNS ima kristalnu strukturu nalik kvarcu, koja se obrazuje samo na gravitaciji od 0,216 g. Nemogude je napraviti ga na Zemlji, ali može da se pravi ovde pomodu centrifuge. Ti si tako bistra devojka, Džasmin. Kad bi se samo usredsredila na nešto korisno. – Ako se ovo pretvara u onu lekciju „toliko toga bi mogla da postigneš“, bolje je da me odmah ustrelite. Osmehnula se. Iako je držala pištolj u ruci, na trenutak je izgledala srdačno kao prava baka. Mogla sam da zamislim kako mi daje karamelu, a onda i metak u čelo. – Znaš li kako Artemida zarađuje? – Od turizma. – Ne. Žmirnula sam iznenađeno. – Molim? – Ne možemo da zaradimo dovoljno samo od turizma. To jeste veliki izvor naših prihoda, no ne i dovoljan. – Ali utiče na celokupnu našu ekonomiju – rekla sam. – Turisti kupuju proizvode od lokalnih proizvođača, lokalni proizvođači daju plate svojim

164 zaposlenima, zaposleni kupuju hranu, pladaju kiriju i tako dalje. A još smo tu, što znači da je to dobar sistem, zar ne? Ili mi je nešto promaklo? – Imigranti – rekla je. – Kad se ljudi dosele u Artemidu, ponesu sa sobom svoju životnu ušteđevinu. I ovde je potroše. Sve dok je naša populacija rasla, bilo je dobro, ali sad populacija stagnira. Okrenula je pištolj od mene. I dalje ga je čvrsto držala, ali sad me bar nede nehotice ubiti ako kine. – Čitav sistem se spontano preobrazio u sistem piramidalne prevare. Sad smo na vrhu piramide. U tom trenutku sam zaboravila na pištolj. – Da li… hodemo li mi to… hode li grad bankrotirati? – Da, ako nešto ne preduzmemo – odgovorila je. – Ali OVNS je naš spas. Telekomunikaciona industrija de svakako odlučiti da koristi napredniju opremu, a OVNS može jeftino da se proizvodi samo ovde. To de dovesti do ogromnog privrednog rasta. Otvarače se fabrike, ljudi de se doseljavati zbog posla i svi de napredovati. – Čežnjivo se zagledala nekud u daljinu. – Naša privreda napokon de se zasnivati na izvozu. – Staklo – rekla sam. – Ovde se od početka radi o staklu, zar ne? – Da, dušo – rekla je Ngugijeva. – OVNS je fantastičan proizvod, ali kao sva optička vlakna, uglavnom se pravi od stakla. Staklo je samo jedinjenje silicijuma i kiseonika, a i jedno i drugo se dobija topljenjem aluminijuma. Prešla je rukom preko stola od lima. – Zakoni ekonomije veoma su zanimljivi, zar ne? U roku od godinu dana, aluminijum de biti sporedan proizvod silicijumske industrije. Mada de nam i taj aluminijum dobro dodi. Morademo mnogo da gradimo kako bismo pratili ubrzan rast. – Čoveče – rekla sam. – Vi stvarno imate ekonomiju u malom prstu. – To mi je posao, dušo. U krajnjoj liniji, sve se vrti oko toga. Zadovoljstvo ljudi, njihovo zdravlje, bezbednost i egzistencijalna sigurnost, sve to zavisi od ekonomije. – Vi ste maher za to. Izgradili ste ekonomiju Kenije i sada isto to radite ovde. Vi ste istinski heroj. Trebalo bi da vam budem zahvalna – a ne, čekaj malo, pa vi ste mene izdali! – Daj, molim te. Znala sam da nisi toliko glupa da uključiš zvrčak bez ikakvih mera predostrožnosti. – Ali jeste otkrili O Palasiju lokaciju mog zvrčka? – Na posredan način. – Spustila je pištolj na sto. Predaleko da bih mogla da skočim i ugrabim ga. Odrasla je u ratnoj zoni – nisam želela da proveravam koliko su joj dobri refleksi. – Pre nekoliko dana, IT odeljenje je prijavilo hakerski napad

165 na našu mobilnu mrežu. Neko na Zemlji je pokušavao da dođe do podataka o tvojoj lokaciji. Naložila sam IT odeljenju da namerno spuste zaštitu i omogude hakeru upad. Zapravo, nije bilo tako jednostavno – zamenili su jedan od mrežnih upravljačkih programa za stariju verziju, za koju su znali da ima rupu u zaštiti da bi haker morao malo da se pomuči. Ne znam detalje – nisam toliko tehnički potkovana. U svakom slučaju, haker je instalirao program koji de mu dojaviti tvoju lokaciju ako uključiš zvrčak. – Zašto ste, zaboga, to uradili?! – Da namamim ubicu na čistinu. – Uperila je prst u mene. – Čim si uključila zvrčak, javila sam Rudiju da si se pojavila. Pretpostavila sam da de i O Palasio obavestiti o tome svog čoveka, Alvaresa. Nadala sam se da de ga Rudi uhvatiti. Pogledala sam je namrgođeno. – Ja sam stekla utisak da Rudi uopšte nije bio upuden u to. Uzdahnula je. – Rudi i ja imamo… zamršen odnos. On bi da se bori protiv organizovanog kriminala i ne odobrava indirektne mere koje ja preduzimam. Rado bi me se otarasio i, da budem iskrena, ta želja je obostrana. Da sam ga upozorila na ubicu, pitao bi me otkud znam za njega. Onda bi počeo da istražuje kako je ta informacija isplivala, što bi mene dovelo u nezgodan položaj. – Poslali ste Rudija na ubicu, a niste ga upozorili?! Nakrivila je glavu. – Nemoj tako da me gledaš. Rastužuješ me. Rudi je izuzetno sposoban policajac koji je znao da se upušta u potencijalno opasnu situaciju. I zamalo ga je uhvatio. Meni je savest čista. Opet bih uradila isto da moram. Posmatraj širu sliku, Džasmin. Prekrstila sam ruke. – Pre neko veče ste bili kod Tronda. Jeste li umešani u ovo od samog početka? – Nisam ja ni u šta „umešana“ – rekla je. – Trond mi je ispričao za OVNS i otkrio mi svoje planove da uđe u industriju silicijuma. Zeleo je da razgovara o Sančezovom ugovoru o snabdevanju kiseonikom. Verovao je da de oni uskoro prekršiti ugovor i želeo je da me obavesti da on ima zalihe kiseonika u slučaju da nam zatreba. – To vam nije delovalo sumnjivo? – Naravno da jeste. Ali u pitanju je bududnost ovog grada. Mafljaški klan je bio na korak da preuzme kontrolu nad najvrednijim resursom na Mesecu. Trond mi je ponudio rešenje: on de preuzeti ugovor, ali demo ga obnavljati svakih šest meseci. Ako bi veštački napumpao cene ili pokušao da prigrabi previše kontrole nad OVNS industrijom, izgubio bi ugovor. On bi se oslanjao na mene u obnavljanju

166 ugovora, a ja bih se oslanjala na njega u obezbeđivanju silicijuma za proizvodnju OVNS-a. Postojala bi ravnoteža. – Pa šta je krenulo naopako? Stisla je usne. – Džin Ču. Došao je u grad s planom da što više zaradi, a bide da je u tome i uspeo. Rekao je Trondu za OVNS nekoliko meseci ranije, ali je Trond tražio uzorak kako bi ga njegovi ljudi testirali – tražio je dokaz da OVNS zaista postoji i da nije samo neka bajka. – Pa mu je Džin Ču pokazao OVNS a Trond mu je platio – rekla sam. – A onda je Džin Ču njemu iza leđa otišao pravo O Palasiju i prodao im informaciju. – To je caka sa tajnama. Možeš da ih prodaš više puta. – Kakav ljigavac. Uzdahnula je. – Zamisli samo kakvo je to otkride bilo za O Palasio. Odjednom je njihova beznačajna firma za pranje novca bila u poziciji da preuzme monopol nad industrijom u povoju, vrednom milijarde dolara. Od tog trenutka bili su spremni na sve. Ali Artemida je veoma daleko od Brazila, a na licu mesta su imali samo jednog operativca, hvala bogu. – Šta de sad biti? – Sigurna sam da O Palasio upravo kupuje sve karte za Mesec koje može da nađe. U roku od mesec dana, Artemida de vrveti od njihovih ljudi. Proizvodnja silicijuma de biti u njihovim rukama a onaj prokleti ugovor o razmeni kiseonika za struju onemogudide bilo kakvu konkurenciju. Ved su započeli slededu fazu: preuzimanje industrije stakla. – Znalački me je pogledala. – O ne – rekla sam. – Požar u Fabrici stakla Kvinslend. Ngugijeva je klimnula glavom. – Taj požar je gotovo sigurno podmetnuo Alvares. Baš je bio vredan, a? Kad O Palasio otvori svoju fabriku stakla, kontrolisade i proizvodnju i snabdevanje. I naravno, svako ko pokuša da im stane na put platide glavom. To je vrsta „kapitalizma“ koju možemo da očekujemo odsad pa nadalje. – Vi ste upraviteljka. Preduzmite nešto! Pogledala je u tavanicu. – S njihovom finansijskom bazom i operativcima na terenu, zagospodaride čitavim gradom. Bide kao u Čikagu dvadesetih godina dvadesetog veka, samo sto puta gore. A ja du biti nemodna. – Bilo bi lepo od vas kad biste nekako pomogli. – Pomažem sve vreme – rekla je. – Rudi je odmah znao da si ti saboter. Pokazao mi je video-snimak one tvoje smešne kamuflaže u centru za posetioce. Postiđeno sam pognula glavu.

167 – Hteo je još tad da te uhapsi. Rekla sam mu da me nije uverio i da mi treba još dokaza. Ostavila sam ti vremena da se snađeš. – A zašto ste rešili da se ponašate kao moj anđeo čuvar? – Zato što si ti kao gromobran, privlačiš nevolju. Znala sam da O Palasio ima bar jednog izvršioca u gradu. Ti si ga izvukla na svetlo dana. Sad je gotov. Hvala ti. – Bila sam mamac? – Naravno. I još uvek si. Zato sam se juče umešala i naterala Rudija da te oslobodi. Ne znam šta O Palasio dalje planira, ali šta god da reše, ti deš im biti meta. – Vi… – rekla sam. – Vi ste prava kučka, znate li to? Klimnula je glavom. – Samo kad moram. Stvaranje civilizacije gadan je posao, Džasmin. Ali alternativa je potpuno odsustvo civilizacije. Prostrelila sam je prezrivim pogledom. Ostala je ravnodušna. – Pa šta sad ja treba da radim? – Nemam pojma. – Pokazala je ka vratima. – Ali bilo bi ti bolje da počneš što pre. * Uvukla sam se u svoje skrovište i zatvorila vrata za sobom. Sklupčala sam se u mraku. Bila sam toliko iscrpljena da je trebalo istog časa da zaspim, samo da sam mogla. Sve me sustigle Stalna opasnost, siromaštvo, bes, i najgore od svega, potpuna iznurenost. Više nisam mogla ni da spavam i prešla sam u stanje koje je moj otac zvao premor. Obično je koristio taj izraz kad bi pokušao da natera osmogodišnju razdražljivu Džasmin da spava. Prevrtala sam se koliko je to bilo izvodljivo u skučenom prostoru. Bilo mi je neudobno kako god da se namestim. U isto vreme sam želela da se onesvestim i da udarim nekoga. Nisu mi bile sve ovce na broju. Morala sam da izađem odatle. Šutnula sam vrata. Koga boli dupe da li de me neko videti? Mene. – Kuda sad? – promrmljala sam sebi u bradu. Osetila sam da mi je nešto kapnulo na ruku. Pogledala sam u tavanicu. Hladan vazduh u Binu Nadzemlje 27 često se kondenzovao. Zbog površinskog napona vode u sprezi sa Mesečevom gravitacijom dolazilo je do kondenzacije i kapanja vode. Ali nisam videla nikakvu kondenzaciju iznad sebe. Onda sam dodirnula lice. O, dođavola… Izvor vode sam bila ja. Plakala sam.

168 Trebalo mi je neko mesto gde mogu da spavam kao čovek. Da sam bila bistre glave otišla bih u hotel. Ngugijeva ne bi ponovo pomogla O Palasiju da me nađu. U tom trenutku nisam imala poverenja ni u kakvu elektroniku. Pomislila sam da odem u imamovu kudu, jer je i moj tata tamo. Imam bi me primio, a nagonski sam osedala potrebu da otrčim ocu. Zavrtela sam glavom opominjudi sebe. Ni za živu glavu ne smem tatu da umešam u ovo sranje. Petnaest minuta kasnije, vukla sam se hodnikom ka odredištu. Pozvonila sam na vrata. Bilo je tri ujutro, ali nisam imala snage za pristojnost. Minut kasnije Svoboda je otvorio vrata. Nosio je pidžamu s dugim rukavima i dugim nogavicama, jer je, očigledno, upravo došao na Mesec iz 1954. Kao da nije mogao da izoštri pogled na mene. – Džas? – Treba mi… – Grlo mi se steglo. Malo je falilo da briznem u plač kao dete. Saberi se! – Potreban mi je san. Svoboda, nemaš pojma koliko mi je potreban san. Otvorio je širom vrata. – Uđi, uđi. Prošla sam pored njega jedva se držedi na nogama. – Ja sam… Moram da… Tako sam umorna, Svoboda. Tako sam umorna. – Dobro, dobro, sve je u redu. – Protrljao je oči. – Idi ti na krevet. Ja du naslagati debad na pod. – Ne, ne. – Oči su mi se sklapale. – Ja du na pod. Kolena su mi klecnula i počela sam da padam. Mesec je dobro mesto za padanje u nesvest. Padate polako i vrlo nežno udarate o tlo. Osetila sam da me Svoboda diže. Onda sam osetila krevet, još topao od njegovog tela. Pokrio me je, ušuškavši me u bezbednu čauru. Istog trena sam zaspala. * Probudila sam u onoj prijatnoj jutarnjoj amneziji koja ne traje duže od nekoliko sekundi. Da, nažalost, ne traje dugo. Setila sam se dogodovština od prethodne večeri i uzdrhtala. Bože. Jedno je biti padenik i slabid kad si sam sa sobom, a sasvim drugo biti padenik i slabid pred nekim drugim. Protegla sam se u Svobodinom krevetu i zevnula. Nije mi bio prvi put da se budim u stanu nekog tipa, umorna, obuzeta kajanjem. Ali, znate šta – ne pamtim kad sam poslednji put tako lepo spavala.

169 Od Svobode nije bilo ni traga ni glasa. Jastuk i debe na podu potvrdili su da se poneo kao pravi džentlmen. Ovo je njegov krevet – trebalo je ja da spavam na podu. Ili smo mogli da delimo krevet. Moje čizme su stajale jedna do druge pored nodnog stočida. Očigledno mi ih je izuo dok sam spavala. Bila sam potpuno obučena. Što nije baš najudobnije za spavanje, ali bolje I i to nego da me neko skida usred nodi onesvešdenu. Izvadila sam zvrčak iz džepa da pogledam koliko je sati. – Jebote! – Bilo je kasno popodne. Spavala sam četrnaest sati. Na nodnom stočidu stajale su tri štanglice bljuze složene jedna na drugu, s porukom na vrhu: Džas, doručak za tebe. U frižideru ima soka. Svoboda. Grickajudi štangle otvorila sam mini-frižider. Nisam imala pojma kakav mu je to sok, ali me to nije sprečilo da ga popijem. Ispostavilo se da je u pitanju homogenizovan sok od šargarepe i jabuke. Bio je grozan. Kome može da padne na pamet da pomeša jabuku i šargarepu? Očigledno Česima. Razmišljala sam kako bih mogla da mu se odužim. Da mu spremim neku dobru klopu? Nabavim mu neki deo opreme koji odavno želi? Da se kresnem s njim? Samo sam se šalila za ovo poslednje, naravno. Zakikotala sam se na tu pomisao. Onda sam prestala da se kikodem, ozbiljno se zamislivši nad tim. Iju! Moram pod hitno da se razbudim. Uživala sam tuširajudi se natenane i podsetila sebe na svoj cilj: sopstveni tuš. Kako je divno kad ne moram da hodam više od tri metra do tuša koji samo ja mogu da koristim. Predivno. Nisam želela da obučem prljavu odedu u kojoj sam spavala pa sam upala u Svobodin ormar. Našla sam majicu s kratkim rukavima koja mi je odgovarala i navukla je preko donjeg rublja (nažalost, Svoboda nije imao ništa od ženskog donjeg rublja u ormaru. Da je imao, morao bi štošta da mi objasni). Majica mi je bila dugačka, kao kratka haljina – Svoboda je dosta viši od mene. Dobro, sad sam bila odmorna, čista i bistra. Vreme je da sednem i bacim se na razmišljanje. Kako da se izvučem iz ovoga? Sela sam za sto i uključila zvrčak u struju. Monitor ugrađen u sto podigao se i prikazao ikonice s mog zvrčka. Istegla sam isprepletene prste pa izvukla postolje sa tastaturom. Slededih nekoliko sati pijuckala sam sok od šargarepe i jabuke (posle nekog vremena naviknete se na ukus) i istraživala Sančez aluminijum. Podatke o njihovom poslovanju, rukovodstvu, procene prihoda, sve što mi je palo na pamet. Pošto je to privatna kompanija (u vlasništvu Santjago holdings Ink., što je, valjda, pun naziv O Palasija), nije bilo mnogo javno dostupnih informacija.

170 Potražila sam Loretu Sančez i pronašla rad koji je napisala na temu unapređenja postupka topljenja na visokim temperaturama. Morala sam da prekinem kako bih naučila neke osnovne stvari iz hemije, ali sam ih lako našla na internetu. Kad sam razumela o čemu je pisala, morala sam da priznam: ta žena je stvarno genije. Unela je revolucionarne novine u čitav sistem i prilagodila ga primeni na Mesecu. Da me ne shvatite pogrešno… Ipak bih je prebila da je sretnem. Mora da sam satima istraživala jer se u međuvremenu Svoboda vratio s posla. – Ej, zdravo – rekao je. – Kako se osedaš… ovaj… uh… Odlepila sam pogled s monitora da bih videla šta ga je toliko zbunilo. Samo je zurio u mene. Spustila sam pogled. Još sam bila samo u majici koju sam mu uzela iz ormara. Mora se priznati da sam izgledala izuzetno privlačno. – Nadam se da ti ne smeta. – Pokazala sam na majicu. – N-ne – promucao je. – Nimalo. Dobro ti stoji. Mislim, dobro ti visi. Mislim, kako ti pada preko grudi, ovaj… Gledala sam ga kako se muči. – Kad se sve ovo završi, ako preživim, održadu ti kurs o ponašanju prema ženama. – Mo-molim? – Mislim… stvarno treba da naučiš nešto o ženama i kako da razgovaraš s njima, znaš? – Ah – uzdahnuo je. – Da, bi stvarno moglo da mi koristi. Skinuo je laboratorijski mantil i okačio ga na zid. Zašto je izašao u mantilu, umesto da ga ostavi u laboratoriji? Zato što i muškarci vole modne detalje. Samo nede to da priznaju. – Izgleda da si se naspavala – rekao je. – Šta radiš? – Istražujem Sančez aluminijum – rekla sam. – Moram da smislim kako da ih ugasim. To mi je trenutno jedina šansa da preživim. Seo je na krevet iza mene. – Jesi li sigurna da treba da se petljaš s njima? – Šta mogu da mi urade? Još strašnije da me ubiju? Ionako su mi za petama. Pogledao je u ekran. – O, jel' to njihov postupak topljenja? – Aha. Zove se FFC kembrički postupak. Zainteresovao se. – Zvuči sjajno! Naravno. Svoboda vam je taj tip ljudi. Nagnuo se da bolje vidi ekran s hemijskim procesima u svim fazama topljenja. – Čuo sam za taj postupak ali nisam znao kako se tačno izvodi.

171 – Poslednji harvester čuvaju kao oči u glavi – rekla sam. – Zato moram da napadnem samu topionicu. – Imaš li plan? – pitao je. – Aha. Začetak plana – rekla sam. – Ali u to je uključeno nešto što mrzim. – Šta to? – Da tražim pomod. Raširio je ruke. – Pa, imaš mene. Traži slobodno šta god ti treba. – Hvala, druže, iskoristidu tvoju ponudu. – Ne zovi me druže – progunđao je. Zastala sam. – Dobro… nedu te zvati druže. A što? – Kurs o muškarcima – rekao je. – Jednog dana du ti održati kratak kurs o muškarcima. * Četvrti put sam pozvonila na vrata. Bila je unutra, samo nije htela da otvori. Na ulazu u Landvikov posed stajala je gomila cveda od ljudi koji su slali lepe želje i izjavljivali saučešde. Cvede je uglavnom bilo veštačko, ali nekoliko buketa uvelog prirodnog cveda otkrivalo je koliko su imudni neki od Trondovih prijatelja. Nikad nisam ni pomislila da de mi nedostajati Irinino namrgođeno lice, ali kad sam shvatila da nje više nema da mi otvori, obuzela me je tuga. Doduše, možda mi niko nede otvoriti. Pokucala sam. – Lene! Džas je! Znam da nije najbolji trenutak, ali moramo da razgovaramo. Sačekala sam još malo. Taman sam htela da odustanem kad je brava škljocnula. To mi je bio poziv da uđem. Preskočila sam bukete ožalošdenih i ušla. Nekada osvetljeno predsoblje sad je bilo u mraku. Samo je iz dnevne sobe dopiralo slabo svetlo. Neko je nacrtao desetak ili više krugova na zidu – na mestima gde je bio isprskan krvlju. Krvi više nije bilo, verovatno su je očistili radnici nekog servisa, pošto su Rudi i doktorka Rusel završili s analizom mesta zločina. Pratila sam svetlo do dnevne sobe. I tu je bilo promena nagore. Sav nameštaj je bio gurnut uza zidove. Veliki persijski tepih koji je nekad krasio pod nestao je. Neke stvari se ne mogu oprati. Lene je sedela na kauču u uglu, skoro u mraku. Kao bogata tinejdžerka obično je posvedivala mnogo vremena svom izgledu. Danas je nosila trenerku i

172 majicu. Nije bila našminkana, a lice joj je bilo izbrazdano osušenim suzama. Kosa joj je bila vezana u labav rep, univerzalni znak da ti više nije ni do čega. Štake su joj ležale ukoso na podu. Držala je ručni sat u rukama i bezizrazno zurila u njega. – Hej… – obratila sam joj se onim glupim tonom koji ljudi koriste kad razgovaraju s nekim ko je u žalosti. – Kako se držiš? – Ovo je Patek Filip – rekla je tiho. – Najbolji proizvođač satova na Zemlji. Sam se navija, ima hronograf, vremenske zone, sve što poželiš. Tata je imao samo najbolje. Sela sam na kauč pored nje. – Dao je da mu ga prerade najbolji časovničari u Ženevi – nastavila je. – Morali su da naprave nov teg za automatsko navijanje od volframa kako bi imao dovoljno snage da radi na mesečevoj gravitaciji. Nagnula se ka meni i pokazala mi brojčanik sata. – I tražio je da promene indikator mesečevih faza u indikator Zemljinih faza. Što je bilo komplikovano jer Zemljine faze idu obrnutim redosledom. Čak su promenili birač vremenske zone da na njemu piše Artemida umesto Najrobi. Zakopčala je kaiš oko svog tankog zgloba. – Meni je prevelik. Nikad nedu modi da ga nosim. Okrenula je šaku prstima nadole. Sat je skliznuo i spao joj s ruke na kauč. Zajecala je. Uzela sam sat. Nisam znala ništa o satovima, ali ovaj je bio izuzetno lep. Umesto brojki, imao je dijamante, za svaki sat osim dvanaestog, koji je bio obeležen smaragdom. – Rudi je uhvatio počinioca – rekla sam. – Čula sam. – Trunude u norveškom zatvoru do kraja života. Ili de biti pogubljen u Rusiji. – To nede vratiti ni tatu ni Irinu – rekla je. Stavila sam joj ruku na rame. – Mnogo mi je žao. Klimnula je glavom. Uzdahnula sam, čisto da prekinem neprijatnu tišinu. – Čuj, Lene, ne znam koliko ti je Trond pričao o svojim poslovima… – Bio je nepošten – rekla je. – Znam. Ne zanima me. Bio je moj otac. – Ljudi koji su ga ubili vlasnici su Sančez aluminijuma. – O Palasio – uzvratila je. – Rudi mi je rekao. Do juče nisam ni čula za njih. Pokrila je lice rukama. Očekivala sam da zaplače – imala je razloga. Ali nije. Umesto toga, okrenula se ka meni i obrisala suze. – Jesi li ti uništila Sančezove harvestere? Jel' te tata za to unajmio? – Da.

173 – Zašto? – pitala je. – Hteo je da preuzme aluminijumsku industriju, to jest industriju silicijuma. Prekid proizvodnje u Sančezu omogudio bi mu da preuzme ugovor sa gradom. Lene je tupo zurila ispred sebe, pa polako klimnula glavom. – Da, to liči na njega. Stalno je smišljao neke šeme. – Slušaj, imam jednu ideju – rekla sam. – Ali treba mi tvoja pomod. – Treba ti pomod od invalida i siročeta? – Od invalida i siročeta koje je milijarder, da. – Podigla sam noge na kauč i sela tako da budem licem okrenuta ka njoj. – Hodu da isteram Trondov plan do kraja. Zaustavidu proizvodnju kiseonika u Sančezu. Ti treba da budeš spremna da preuzmeš ugovor. Kad to uradiš, O Palasio de pristati da ti proda Sančez aluminijum. – Zašto bi mi ga prodali? – Ako to ne urade, ti deš izgraditi svoju fabriku, ponuditi mnogo bolju cenu jer besplatno dobijaš struju od grada i nateradeš ih da bankrotiraju. Jeste da su mafijaši, ali su i poslovni ljudi. Ponudideš im izdašnu isplatu da se povuku, dok de im alternativa biti da gledaju kako im kompanija propada. Prihvatide ponudu. Ti si nasledila svu Trondovu imovinu, zar ne? – Nisam još – rekla je. – U pitanju su milijarde evra, dolara, jena i svih ostalih valuta. Zatim kompanije, deonice… bogzna šta sve. Ja koristim starateljski fond dok ne napunim osamnaest. Potvrđivanje testamenta trajade mesecima, možda godinama. – To ne važi za artemiđanske mapage – rekla sam. – Naš manjak propisa ti ide naruku. Njegovi računi su postali tvoji onog trenutka kad ga je doktorka Rusel proglasila mrtvim. A čula sam da je konvertovao ogromne sume u mapage pripremajudi se za kupovinu Sančeza. Imaš na raspolaganju dovoljno novca za ovo. Zagledala se nekud u daljinu. – Lene? – Ne radi se o novcu – rekla je – nego o meni. Nisam u stanju to da uradim. Nisam sposobna kao moj tata. On je bio maher za te stvari. Ja nemam pojma šta radim. Obrnula sam sat koji sam držala u ruci. Na poleđini od platine bio je ugraviran tekst na norveškom. Pokazala sam joj ga. – Hej… šta piše ovde? Pogledala je. – Himmelen er ikke grensen. Što znači „nebo nije granica“. – Bio je samouveren čovek – rekla sam. – To ga je koštalo života.

174 Zavukla sam ruku u džep pa izvadila švajcarski nožid. Pomodu pincete sam izvadila šrafčide sa metalne narukvice sata. Skinula sam tri karike pa vratila ekserčide na mesto. Uhvatila sam Lene za ruku i stavila joj sat na zglob. Zbunjeno me je pogledala, ali se nije bunila. Zatvorila sam kopču. – Eto. Sad ti je taman. Protresla je ruku ali je sat ostao na mestu. – Težak je. – Navidi deš se. Dugo je gledala u brojčanik sata. Obrisala je trunku prašine sa stakla. – Pa, izgleda da du morati. – Znači…? – podstakla sam je. – Dobro, računaj na mene. – Pogledala je pravo ispred sebe. – Sredi taj ološ. Nisam to ranije primetila, ali imala je oči na oca.

175 Dragi Kelvine, Hvala što si mi pomogao. Bila sam do guše u govnima. Sad isplivavam na površinu. Ukratko, ušla sam u rat sa kompanijom koja se zove Sančez aluminijum. Kasnije ću ti sve ispričati. Sad mi treba još jedna usluga. Sančez aluminijum je topionica u mini-balonu blizu reaktora. Kompleks reaktora i topionice udaljen je kilometar od grada. Malo sam istraživala i pronašla članak od pre dvadeset godina o „pregovorima“ između Sančeza i KSK-a. KSK je aktivno učestvovao u projektovanju topionice, što se nije dopadalo Sančezu. Zamalo da završe na kenijskom sudu. Sančezov argument je bio: „To je naša topionica. Ne treba nam ničije odobrenje. Odjebite“. Protivargument KSK-a je bio: „Topionica je na dvesta metara od naših reaktora. Moramo da budemo sigurni da neće eksplodirati. Dajte nam pravo na odobrenje inače vam nećemo iznajmiti prostor, kreteni“. Na kraju je KSK pobedio jer su oni vlasnici mini-balona. Nikad ne prodaju imovinu – uvek je samo iznajmljuju. Uglavnom, KSK sigurno ima negde detaljne nacrte Sančezove topionice. Mislim… baš detaljne, u kojima je analiziran svaki mogući kvar. Ti treba da mi nabaviš te nacrte. Znam da radiš u sasvim drugom odeijenju KSK-a, ali ipak imaš pristup koji malo njih ima. Slobodno podmaži stvar ako moraš. Nadoknadiću ti sve troškove. Draga Džas, Šaljem nacrte u prilogu. Bilo je iznenađujuće lako nabaviti ih. Podaci koje sadrže ne spadaju u poslovne tajne niti u zaštićen industrijski postupak. Sančez je zadržao za sebe podatke o hemijskim procesima u topionici, ali sve ostalo može da se nađe u građevinskim projektima.

176 Drugs kojim često sednem na piće radi u metalurškoj laboratoriji u zgradi 27. S njima su se savetovali u vezi s bezbednosnom analizom. Došao je do nacrta u kompjuteru svoga šefa (koji nije bio zaštićen lozinkom). Bilo je dovoljno da ga častim pivom. Troškovi: dva piva (morao sam i sebi da kupim jedno, naravno). Neka bude pedeset mapaga. Dragi Kelvine, Hvala, druže. Neka bude sedamdeset pet mapaga i popij još jedno na moj račun.

177 12. ZATVORENO ZBOG PRIVATNE ZABAVE, pisalo je na vratima. – Nisi morao to da radiš, Bili – rekla sam. – Svašta – odvratio je. – Rekla si da ti treba prostor za sastanak, i evo ga. Zatvorila sam vrata Hartnela za sobom i sela na uobičajeno mesto. – Ali gubiš zaradu. Nasmejao se. – Veruj mi, dušo, zaradio sam daleko više na tebi nego što du izgubiti jer sam zatvorio pab na sat vremena i to ujutru. – Pa, hvala. – Kucnula sam po šanku. – Kad sam ved ovde… Natočio mi je kriglu i stavio je ispred mene. – 'De ste, društvo – oglasio se Deji s vrata. – Tražila si me? – Da – rekla sam i otpila malo piva. – Ali ne bih da ponavljam istu priču dva puta, zato sedi i sačekaj da ostali dođu. – Zezaš me? – progunđao je. – Imam pametnija posla nego… – Pivo je na moj račun. – Dadeš mi kriglu svog najboljeg piva, Bili! – Skočio je na barsku stolicu. – Homogenizovano đubre stiže – rekao je Bili. Lene Landvik je ušla na štakama. Da, imala je šesnaest godina, a Hartnel je pab, ali u Artemidi ne postoji zakonski propis kad je reč o donjoj starosnoj granici konzumiranja alkohola. To je još jedno od onih nejasnih pravila koja se sprovode batinama. Ako Bili s vremena na vreme proda pivo nekom tinejdžeru to nije neki ozbiljan prekršaj. Ali, kad bi točio alkohol onima iz previše mlade starosne grupe, posetili bi ga besni roditelji. Sela je za obližnji sto i naslonila štake na stolicu. – Kako se držiš, mala? – pitala sam. – Bolje – rekla je. – Nije da skačem od srede. Ali bolje sam. – Malo-pomalo. – Podigla sam čašu i nazdravila joj. – Samo nastavi tako. – Hvala – rekla je. – Ne znam kako da pokrenem tu temu ali… jel' ti tata platio? Ili… nije stigao? Nemoj to da mi radiš. Planirala sam da pričam s Lene na tu temu kasnije, ali ne dok je u žalosti. – Ovaj… ne. Nije. Ali ne brini ti zbog toga. – Koliko ti je ostao dužan? – Lene, pričademo kasnije o tome…

178 – Koliko? E, jebi ga. Izgleda da demo ipak sad da pričamo. – Milion mapaga. – Ne seri! – umešao se Dejl. – Milion mapaga?! Nisam se obazirala na njega. – Ali nemam načina da to dokažem, a ti nemaš razloga da mi veruješ na reč. – Tvoja reč je dovoljna – rekla je. – Tata je uvek govorio da si ti najpošteniji partner s kojim je ikad radio. Prebacidu ti novac danas. – Ne – rekla sam. – Nisam obavila posao. Dogovor je bio da zaustavim Sančezovu proizvodnju kiseonika. Ako želiš, možeš da mi platiš kad obavim posao. Ali znaš da više ne radim to zbog novca, zar ne? – Znam. Ali dogovor je dogovor. – Bili! – pozvao je Dejl. – Odsad pa nadalje sva moja pida idu na Džasin račun! Ona je milionerka! – Trenutno sam u najboljem slučaju hiljadarka – rekla sam. – Pladaj sam sebi pide. Dejl i ja smo naručili još po jedno pivo dok se Lene zabavljala na zvrčku. Prodi de mnogo vremena dok joj se život ne normalizuje, ali je bar trenutno kao svaka druga tinejdžerka, prikovana za svoj telefon. Bob Luis se pojavio tačno u deset. – Bobe – pozdravila sam ga. – Džas – uzvratio je. – Pivo? – Ne. Seo je za Lenin sto naspram nje i ništa više nije rekao. Marinci umeju da čekaju. Zatim je stigao Svoboda nosedi kutiju s elektronikom. Mahnuo mi je i počeo odmah da je postavlja. Blesan je doneo čak i digitalni projektor i platno. Povezao ga je na zvrčak i, kao što to obično biva sa tehnikom, nije radilo. Nimalo obeshrabren, počeo je da čačka podešavanja mrtav sredan. Još neko je trebalo da dođe. Piljila sam u vrata sve nervoznija kako je vreme odmicalo. – Koliko je sati? – pitala sam, nikoga posebno. Lene je pogledala na sat. – Deset i trinaest… usput, na nebu je trenutno poluzemlja. Uskoro de biti puna Zemlja. – To je dobro znati – rekla sam. Konačno, vrata su se otvorila i u pab je ušao i poslednji pozvani. Prešao je pogledom preko prisutnih, a onda me je spazio. Gurnula sam kriglu piva dalje od sebe. Nikad nisam pila pred njim.

179 – Dobar dan, gospodine Bašara – pozdravila ga je Lene. Tata joj je prišao i uhvatio je za ruku. – Gospođice Landvik. Veoma mi je žao zbog vašeg oca. Zaplakao sam kad sam čuo. – Hvala – rekla je. – Teško je, ali ved mi je malo bolje. Bob je ustao. – Amare, drago mi je što te vidim. – Takođe. Kako se drži onaj poklopac na roveru? – Savršeno. Ne propušta. – Drago mi je. Bili je prebacio krpu preko ramena. – Dobro jutro, Amare. Jeste li za neki sok? Imam nekoliko ukusa u prahu. Grožđe je najtraženije. – Imate li brusnicu? – pitao je tata. – Nego šta! – Bili je izvadio kriglu i homogenizovao sok od brusnice. Dejl je podigao čašu. – Gospodine Bašara. Tata mu je uputio leden pogled. – Dejle. – Stalno zaboravljam – rekao je Dejl – mrzite me zato što sam gej ili zato što sam Jevrejin? – Mrzim te zato što si mojoj derki slomio srce. – To sam i zaslužio. – Dejl je iskapio čašu. Tata je seo pored mene. – Uđe musliman u bar… – zaustila sam da ispričam vic. Nije se nasmejao. – Došao sam zato što si rekla da sam ti potreban. Ako je ovo samo neka pijanka radije bih se vratio kod imama. – Nije… – Gospodine Bašara? – Svobodina glava se pomolila između nas dvoje. – Dobar dan, mi se nismo upoznali. Ja sam Martin Svoboda, Džasin prijatelj. Tata se rukovao s njim. – Jedan od onih prijatelja s povlasticama? – Uh – zakolutala sam očima. – Ja to ne radim, tata. Ovo de te možda šokirati, ali nisam spavala ni sa kim od prisutnih. – Ovde baš i nema mnogo ljudi. – Kakva ispala! – rekao je Svoboda. – Samo sam hteo da vam čestitam na tome kako ste vaspitali Džas. – Misliš da je lepo vaspitana? – pitao je tata. – Dobro, dosta – prekinula sam ih. – Hajde da počnemo. Prišla sam belom projekcionom platnu. Svoboda se u međuvremenu pobrinuo da sve radi, naravno. Nema toga što on ne može da popravi. Udahnula sam. – Desilo se mnogo toga i sigurna sam da neki među vama imaju mnogo pitanja. Na primer Bob, koga zanima ko je izašao u nedozvoljenu

180 EVA i izazvao eksplozije. Ili tata, koga zanima zašto sam ga naterala da se krije u imamovoj kudi poslednjih nedelju dana. Smestite se udobno, ispričadu vam sve što znam… Tada sam im ispričala sve prljave detalje. Kako je došlo do požara u Fabrici stakla Kvinslend, kako me je Trond unajmio, kako nisam uspela da obavim posao i kako je sve to povezano s ubistvima. Na to se nadovezala priča o Levorukom, O Palasiju, i Džinu Čuu. Ispričala sam im za Sančezov ugovor o snabdevanju kiseonikom i Trondovom planu da ih preuzme. Onda sam prepustila pozornicu Svobodi koji je objasnio šta je OVNS i kako radi. Ja sam potom okončala izlaganje obavestivši svoje zabezeknute slušaoce da su desetine mafijaša upravo na putu za Artemidu. Kad sam završila, u pabu je zavladao muk. Dejl se prvi pribrao. – Mislim da svi možemo da se složimo da su to izuzetno loše vesti. Ali nekoliko desetina mafijaša ne mogu tek tako da preuzmu Artemidu. Mislim, imali smo kafanske tuče s više ljudi od toga. – Ovo nije gangsterski film – rekla sam. – Nede oni ušetati u grad i početi da razbijaju glave. Cilj im je da sačuvaju Sančez aluminijum kako bi zadržali ugovor o razmeni struje za kiseonik. Imamo vrlo malo vremena da nešto preduzmemo pre nego što dođu. – Pretpostavljam da je to što planiraš da preduzmeš nešto nezakonito – rekao je tata. – I te kako. Ustao je. – Onda ne računaj na mene. – Tata, ovo mi je jedina šansa da spasem živu glavu. – Gluposti. Možemo da se vratimo na Zemlju. Moj brat u Tabuku bi nas primio… – Ne, tata – odmahnula sam glavom. – Nedu da bežim. Saudijska Arabija je tvoj rodni kraj, ne moj. Za mene tamo nema ničega sem gravitacijske bolesti. Artemida je moj dom. Ne idem nikud odavde i ne pada mi na pamet da dopustim da mafijaši preuzmu grad. Ponovo je seo. Pogledao me je popreko ali je ostao. I to je nešto. – Ispričaj im svoj plan! – umešao se Svoboda. – Slajdovi su spremni! – Dobro, dobro. Pokaži nam nacrte. Kucnuo je po zvrčku nekoliko puta i na projekcionom platnu su se pojavili građevinski projekti. Iznad projekata je pisalo: BALON TOPIONICE SANČEZ ALUMINIJUM – METALURŠKA ANALIZA.

181 Pokazala sam na sliku. – Balon topionice je mnogo manji od gradskog balona. Ima samo trideset metara u prečniku. Ali ima istu konstrukciju sa duplim trupom kao svaki drugi balon. Gde god borave ljudi, KSK zahteva dupli trup. Stajala sam ispred platna pokazujudi ono o čemu govorim. – Ovde je kontrolna soba. Ima veliki prozor koji gleda na topioničku halu, što znači da moram da smislim kako da se tamo ušunjam. – Kontrolna soba se nalazi u zasebnoj vazdušnoj komori? – pitao je tata. – Ne, deli vazduh s ostatkom postrojenja. Svaki čas moraju da ulaze u glavnu halu, tako da bi im hermetička vrata smetala – to je bar moja pretpostavka. Imaju vazdušno sklonište u kontrolnoj sobi za slučaj opasnosti. A ako je voz u stanici mogu i tu da se sklone. – Dobro – rekao je tata. Nastavila sam. – Drobilice su sa spoljašnje strane, a šljunak ulazi kroz ovu vazdušnu komoru s komprimovanim vazduhom. Odatle se spušta na niži nivo. Centrifugalni separator razdvaja anortit od drugih minerala. Onda se anortit sinteruje u anode. Odatle se vrada gore u topionicu. Pokazala sam na veliki pravougaonik na sredini plana. – Ovde se odvija ono najvažnije. Topionica razdvaja anortit na sastavne elemente uz ogromnu potrošnju energije. – FFC kembrički postupak – rekao je Svoboda. – To je neviđena stvar! Anoda se potapa u slanu kupku kalcijum-hlorida, zatim elektroliza bukvalno čupa atome napolje! A ugljene katode brzo erodiraju pa moraju stalno iznova da ih sinteruju od ugljenika dobijenog iz ugljen-dioksida koji je nusproizvod. Nešto od aluminijuma u prahu koji dobijaju u tom procesu koriste za proizvodnju raketnog goriva, ali ostatak… – Dobro – prekinula sam ga. – Dakle, moj plan je da provalim unutra i izazovem topljenje topionice. – Topionice služe za topljenje! – dodao je Svoboda. – Kako deš to da uradiš? – pitao je Dejl. – Pojačadu snagu grejača kupke – rekla sam. – Temperatura kupke inače iznosi devetsto stepeni Celzijusa, ali ako je podignem na hiljadu četiristo stepeni, zaštitni čelični sud sa kupkom de se istopiti. Tada de se pregrejana slana kupka izliti u balon i uništiti sve unaokolo. Tata se namrštio. – Šta deš tačno postidi tim sitnim vandalizmom? – Pod jedan, tata, to nije sitan ved krupan vandalizam. Pod dva, kad topionica bude uništena, Sančez više nede modi da proizvodi kiseonik, pa de i drugi igrači modi da se nadmedu za ugovor sa gradom. A tu Lene stupa na scenu.

182 Lene se promeškoljila na stolici kad su svi pogledali u nju. – Ovaj, da. Tata je imao… ovaj… ja imam dovoljno kiseonika za snabdevanje Artemide godinu dana. Čim Sančez prekrši ugovor, ponudidu gradu da ga preuzmem. – A Ngugijeva de odmah prihvatiti ponudu – rekla sam. – Ona želi da istera O Palasio iz Artemide isto koliko i mi. Bob je frknuo. – Zašto bih se ja mešao u to? – Dođavola, Bobe – rekla sam. – Stvarno ne bih da tradim vreme ubeđujudi nekoga da mi pomogne. Ako ne razumeš zašto ovo moramo ovo da uradimo, idi u došak dok ti ne sine. – Baš si smrad – rekao je Bob. – Hej! – Tata je prostrelio Boba pogledom koji je naterao kršnog marinca da ustukne. – U pravu je, tata, jesam smrad. Ali Artemidi je trenutno potreban upravo smrad, te je ta uloga pripala meni. Stala sam nasred paba. – Ovog trenutka, upravo ovog trenutka, odlučujemo kakav grad de Artemida biti. Hodemo li nešto preduzeti ili demo dopustiti da našim domom ubudude upravlja mafija. To nije samo teoretski scenario. Ved su spalili jednu fabriku. Ubili su dvoje ljudi. U igri je ogromna suma novca – oni se nede zaustaviti. To nije ništa novo. Njujork, Čikago, Tokio, Moskva, Rim, Meksiko Siti – svi su prošli kroz pakao dok nisu obuzdali organizovani kriminal. A to su samo gradovi koji su uspeli u tome. Veliki delovi Južne Amerike još uvek su pod vlašdu kartela. Hajde da mi to izbegnemo. Hajde da uklonimo rak pre nego što se proširi. Pogledala sam svakog ponaosob u oči. – Ne tražim da ovo uradite zbog mene, ved zbog Artemide. Ne možemo dopustiti O Palasiju da zagospodari gradom. Ovo nam je jedina prilika. Trenutno šalju čitavu armiju u grad. Kad ti operativci budu stigli ovamo, nede nam se pružiti prilika da prekinemo proizvodnju kiseonika u Sančezu. Bide bolje čuvan od Fort Noksa. Zastala sam nakratko za slučaj da neko ima nešto da kaže. Svi su dutali. – Slušajte, treba mnogo toga da isplaniramo, pa dajte da ne trošimo vreme na gluposti. Bobe, ti si marinac, polovinu života si proveo štitedi Sjedinjene Države. Sada je Artemida tvoj dom i preti joj opasnost. Hodeš li je zaštititi? Tu sam ga pogodila u žicu. Videla sam mu na licu. Prišla sam ocu. – Tata, uradi to zato što je to jedini način da spaseš život svoje derke. Stisnuo je usne. – Podmukla taktika, Džasmin.

183 Okrenula sam se ka Dejlu. – Da li moram uopšte da objašnjavam zašto ti treba ovo da uradiš? Dejl je izbegao odgovor pokazavši Biliju da mu natoči još jedno pivo. – Nisi baš totalni smrad, Džas. Pretpostavljam da imaš plan kako da sprečiš da neko od radnika bude povređen? Bob je podigao ruku. – I kako deš udi u balon? Čak i bez tih poručenih gorila, Sančez ima vrlo dobro obezbeđenje. – I šta deš sa sistemima zaštite? – pitao je Svoboda. – Pregledao sam nacrte koje je tvoj drug sa Zemlje poslao. Topionica ima tri zasebna sistema za kontrolu temperature i osigurač u vidu bakarnog topljivog čepa. – I šta du ti ja uopšte? – pitao je tata. – Dobro, dobro – podigla sam ruke. – Mogu da odgovorim na sva pitanja, ali prvo hodu da se uverim da ne moram više nikoga da ubeđujem? Jel' svi učestvujemo? U pabu je vladala tišina. Čak je i Bili zastao sa jutarnjim pripremama čekajudi da vidi odgovor. – Nisam ubeđen da si u pravu – rekao je Bob. – Ali ne mogu da rizikujem da Artemida doživi bududnost kakvu si opisala. Osim toga, ubili su dvoje naših ljudi. Računaj na mene. Tata je klimnuo glavom. – Takođe. – Znaš da sam ja za – rekao je Svoboda. – Volim dobru podvalu! – I ja – dobacila je Lene. – Mislim… i ja sam za. Ne znam za podvale. – Ako ovo uradim, ti i ja smo kvit – rekao je Dejl. – Nema više nabijanja krivice zbog Tajlera. Gotovo je s tim sranjem. Namrštila sam se. – Ne mogu tek tako da prestanem da se ljutim. – Ne, ali možeš prestati da praviš dramu oko toga. I možeš da razgovaraš sa mnom kao čovek. – Potegao je pivo gledajudi me u oči. – To je moja cena. – U redu – rekla sam. Nisam bila sigurna kako to da izvedeni, ali zbog grada sam morala da progutam ponos. * Bob se, onako krupan i visok, vojničkog držanja, lako probijao kroz gužvu u pristaništu. Tata i ja samo ga pratili gurajudi kolica puna opreme za zavarivanje. Primetila sam Okidač na svom parking mestu. U poslednje vreme nisam bila u prilici da ga vozim. U haosu u koji se moj život pretvorio, nisam imala vremena

184 za isporuke. Nedostajao mi je mališa. Kad sve ovo prođe, možda du se malo provozati njime čisto radi zabave. Bob nas je doveo do jednog doška ogromne komore, koji je ogradio montažnim zidovima. Prošli smo oko njih i ušli u improvizovanu radionicu. – Nadam se da de vam ovo odgovarati – rekao je Bob. Pokazao je na odvojeno vazdušno sklonište na sredini radionice. – Ovo je najvede koje sam uspeo da nađem. Cilindrična odaja pod pritiskom imala je jedan ručni otvor i četiri rezervoara za vazduh. Na poleđini se nalazio baterijski sistem za napajanje unutrašnjih ventilatora i hemijski sistem za apsorpciju ugljen-dioksida. Na glavnom poklopcu je stajao znak s natpisom MAKSIMALNI KAPACITET: 4 OSOBE. MAKSIMALNO TRAJANJE: 72 SATA. – Gde si ga nabavio? – pitao je tata zabrinuto. – Doneo sam ga od kude. To je moje lično porodično sklonište za slučaj opasnosti. – Jebote – rekla sam. – Nisi morao to da radiš, Bobe. – Znao sam da Amar ne bi želeo da kradem. Uostalom, kupideš mi novo. – Ako ti tako kažeš. – Prokletstvo. To de mi isterati nekoliko hiljada mapaga iz džepa. Tata je iskusnim okom prekontrolisao sklonište. Napravio je krug oko njega zagledajudi svaki detalj. – Ovo de poslužiti. – U redu, ostavljam vas da radite – rekao je Bob. – Javite mi ako vam nešto bude trebalo. Bob je zašao iza montažnog zida i izašao iz radionice. Tata i ja smo ostali sami zuredi jedno u drugo. Uzela sam zavarivačku masku iz kolica. – Kao u dobra stara vremena, a? Nismo odavno radili zajedno na nekom projektu. – Devet godina. – Dobacio mi je kombinezon. – Stavi zaštitnu opremu. Kompletnu. – Ma daj. U ovom odelu je prevrude i… Ošinuo me je pogledom. Kao da sam ponovo imala šesnaest godina. Preko volje sam navukla odelo i odmah počela da se znojim. Uf. – Kako demo ovo da uradimo? – pitala sam. Zavukao je ruku u kolica i izvukao hrpu aluminijumskih limova. – Isedi demo rupu na poleđini. Morademo da pomerimo rezervoare i baterije ali to nede biti problem.

185 Stavila sam varilačku masku na lice. – I šta onda? Kako demo da napravimo spojno mesto? Naslonio je limove na sklonište. – Opšivanjem nove ruke pomodu zavarenih limova. Podigla sam jedan lim i primetila na došku logo proizvođača. – Šta ti je ironija. Proizveo Sančez aluminijum. – Prave kvalitetan materijal – rekao je tata. – I Landvik aluminijum de praviti kvalitetan materijal. – Spustila sam panel. – Hode li ugaoni var izdržati u vakuumu? Izvadio je marker i skinuo mu poklopac. – Nedemo imati ugao. Smekšademo panele neusmerenim plamenom pa demo ih saviti preko obline pritisnog suda. Spojidemo ih u cilindar. – Podigao je pogled ka meni. – Koliko panela de nam biti potrebno za to? Uvek ta prokleta test-pitanja. – Pa – počela sam – lim od pet milimetara debljine ne sme previše da se savija i isteže… hm… rekla bih da nam treba šest panela da napravimo pun luk. – Šest bi bilo dovoljno – rekao je. – Ali demo upotrebiti osam za svaki slučaj. Dodaj mi metar. Dodala sam mu ga. Pažljivo je izmerio i obeležio tačke na skloništu. – Kad krede pridika? – pitala sam. – Ti si odrasla osoba. Ne priliči da ti pridikujem o bilo čemu. – Ali deš nastaviti s tim pasivno-agresivnim primedbama, zar ne? Ne bih to da propustim. Ustao je. – Nikad se nisam pretvarao da odobravam tvoje životne izbore, Džasmin. I nisam obavezan da ih odobravam. Ali ne pokušavam ni da te kontrolišem. Bar otkako si se odselila. To je tvoj život. – Blago meni – rekla sam. – U ozbiljnoj si neprilici – rekao je. – Pomažem ti zato što je to manje od dva zla. Nikad ranije nisam prekršio zakon. Zacrnila sam se i oborila pogled. – Iskreno mi je žao što sam te uvukla u ovo. – Šta je tu je, nema nazad – rekao je. – Sad stavi masku i dodaj mi reznu glavu. Stavila sam masku i dodala mu iz kolica alatku koju je tražio. Namestio je glavu i dva puta je proverio. Onda je detaljno prekontrolisao ventile za regulaciju mešavine goriva. Pa je još jednom proverio reznu glavu. – Šta je bilo, tata? Danas si spor kao puž. – Samo sam oprezan.

186 – Šališ se? Gledala sam te kako pališ plamenik jednom rukom dok drugom u isto vreme podešavaš mešavinu. Zašto si tako… Aha. Udutala sam. Ovo nije bio običan posao. Sutra de život njegove derke zavisiti od kvaliteta ovih varova. Shvatila sam da je ovo za njega najvažniji posao koji je ikada radio. Odradide ga najbolje što ume. Ako to znači da mu treba ceo dan da ga završi, tako de i biti. Odstupila sam i pustila ga da radi. Posle još malo rigoroznih provera i kontrola, počeo je da vari. Ja sam mu pomagala i radila ono što mi kaže. Možda se nas dvoje ne slažemo najbolje, ali kad se radi o varenju on je majstor, ja sam šegrt. Malo je onih kojima se pruži prilika da izmere koliko ih tačno otac voli. Ali meni se pružila. Na poslu koji je mogao da se završi za četrdeset pet minuta, tata je proveo tri i po sata. Moj otac me voli trista šezdeset šest procenata više od bilo koga drugog. Lepo je znati to. * Sedela sam na ivici Svobodinog kreveta posmatrajudi ga kako ređa opremu. Stvarno se potrudio. Pored monitora na stolu, okačio je još četiri monitora na zid. Poput mađioničara, oživeo je sve monitore istovremeno, kuckajudi po tastaturi. – Da nisi malo preterao? – pitala sam. Nastavio je da kuca. – Dve kamere na tvom EVA odelu, dve na Dejlovom, i jedan ekran za dijagnostiku. To je pet ekrana. – Ali mogao si da otvoriš pet prozora na jednom ekranu, zar ne? – Pih. Kakva si ti malograđanka. Izvrnula sam se na krevet i uzdahnula. – Na skali od jedan do „invazija na Rusiju u zimsko doba“, koliko mi je glup plan? – Ne može biti riskantniji, ali ne vidim šta bi drugo mogla da uradiš. Uostalom… – okrenuo se ka meni s kezom od uva do uva – …imaš svog ličnog Svobodu. Kako možeš da izgubiš? Nisam mogla da se ne nasmejem. – Ipak se pitam da li sam se setila svega i predvidela svaki mogudi ishod. Slegnuo je ramenima. – To je nemogude. Ali, ako ti to nešto znači, predvidela si sve što je i meni palo na pamet.

187 – Znači, i te kako – rekla sam. – Ti si vrlo temeljan. – Doduše, postoji još nešto – dodao je. – E jebiga. Šta to? – Zapravo polovina nečeg. – Okrenuo se ka kompjuteru i otvorio planove Sančezovog balona. – Brinu me rezervoari sa metanom. – Zašto? – Stala sam mu iza leđa i nagnula se preko njega. Ovlaš sam ga očešala kosom po licu, ali njemu kao da to nije smetalo. – Ovde ima nekoliko hiljada litara tečnog metana. – Šta de im metan? – Raketno gorivo koje proizvode sadrži jedan procenat metana. On je regulator sagorevanja. Uvoze ga sa Zemlje u ogromnim cisternama. – Dobro, a šta te brine? – Zapaljiv je. Mislim… baš baš zapaljiv. – Pokazao je na drugi deo plana. – A ovde se nalazi platforma sa ogromnim rezervoarom čistog kiseonika. – A ja du da ih izložim otopljenom čeliku – rekla sam. – Šta bi moglo da pođe po zlu? – Eto, to me brine – rekao je. – Mada ne bi trebalo da bude problema. Dok se topionica istopi, unutra nede biti više nikoga. – Da – rekla sam. – A ako rezervoari naprsnu i eksplodiraju, još bolje. Bide veda šteta! – Valjda – rekao je, očigledno ne sasvim ubeđen. – Samo, smeta mi to, kapiraš? To nije deo plana. Ne sviđa mi se kad nešto nije po planu. – Ako je to najgora mogudnost koju možeš da smisliš, onda ne stojimo loše. – Valjda – ponovio je. Protegla sam se, izvijajudi leđa. – Baš me zanima da li du spavati nodas. – Hodeš li ovde da prespavaš? – Pa… – rekla sam. – Ngugijeva me nede dva puta izdati. Jesam li ti ved pomenula da je ta žena kučka? – Izletelo ti je nekoliko puta. – Uostalom, sad niko ne može da me nađe preko zvrčka, pa mogu da platim hotel. Verovatno du ostati budna dokasno zbog treme. Ne bih da ti smetam, treba i ti da se naspavaš. – Kako hodeš – rekao je. Da li sam to čula izvesno razočaranje u njegovom glasu? Stavila sam mu ruke na ramena. Nisam sigurna zašto, ali uradila sam to. – Hvala ti što si uvek na mojoj strani. Mnogo mi to znači. – Naravno. – Izvio je vrat da bi me video. – Tu sam kad god ti zatreba, Džas.

188 – Načas smo se netremice gledali. – Hej, jesi li isprobala onaj kondom? – pitao je. – Pobogu, Svoboda! – rekla sam. – Sta? Čekam da čujem tvoje utiske. Podigla sam ruke i udaljila se. * Ogromna vrata teretne vazdušne komore su se polako otvorila otkrivajudi pogled na pust Mesečev krajolik s druge strane. Dejl je proveravao očitavanja na roverovoj komandnoj tabli. – Pritisak je dobar, vazdušna mešavina je u redu, apsorpcija ugljen-dioksida je u automatskom režimu. Ja sam proveravala ekrane ispred svog sedišta. – Baterije su na sto procenata, dijagnostika elektromotora u točkovima pokazuje „zeleno svetlo“, komunikacijski sistem radi kako treba. Uhvatio je ručicu za upravljanje. – Poziv vazdušnoj komori pristaništa, tražim dozvolu za izlazak. – Imate dozvolu – začuo se Bobov glas preko interfona. – Čuvaj mi rover, Šapiro. – Hodu. – Vidi da ne zajebeš stvar, Bašara – dodao je Bob. – Poljubiš me u dupe – uzvratila sam. Dejl je isključio mikrofon i presekao me pogledom. – Znaš šta, Džas? Kršimo sva moguda pravila udruženja. Ako nas uhvate, Bob i ja demo biti izbačeni. Zauvek. Rizikujemo da ostanemo bez sredstava za život. Možeš li da budeš malo ljubaznija, majku mu?! Uključila sam mikrofon. – Ovaj… hvala, Bobe. Na… svemu. – Primljeno – stigao je kratak odgovor. Dejl je isterao rover iz vazdušne komore na tlo od regolita. Očekivala sam da de vožnja biti truckavija, ali vešanje je bilo izuzetno efikasno. Osim toga, teren tik ispred balona je zbog dugogodišnje česte upotrebe bio poravnat i uglačan. Bobov rover je, jednostavno rečeno, najbolji rover na Mesecu. To nisu ona otvorena kola za vožnju po peščanim plažama sa čudnim sedištima za putnike u EVA odelima. čelo vozilo je pod pritiskom, s prostranom kabinom i zalihama energije za nekoliko dana. Oba naša EVA odela su bila uredno okačena o kuke.

189 Rover je čak imao odvojenu vazdušnu komoru u zadnjem delu, što znači da kabina nikad ne mora da gubi pritisak, čak i kad neko izlazi napolje. Dejl je vozio gledajudi pravo ispred sebe. Odbijao je da skrene pogled ka meni. – Znaš šta? – rekla sam. – Ako ostaneš bez sredstava za život, za to treba da kriviš EVA udruženje, a ne mene. Možda ta njihova protekcionistička politika nije najbolji pristup – rekla sam. – Verovatno si u pravu. Treba svima da dopustimo da se igraju vazdušnim komorama. Siguran sam da možemo da se pouzdamo u to da neobučeni ljudi nede pobiti sve u gradu pritiskom na dugme. – Ma daj, molim te. Članovi udruženja trebalo bi da upravljaju vazdušnim komorama i ostave ljude da sami vode računa o svojim EVA-ma. Ali oni to nede jer su pohlepni gmazovi koji su uveli monopol. Makroi su odavno izašli iz mode, ne znam da li si čuo. Nasmejao se iako nije hteo. – Nedostajale su mi naše političke rasprave. – I meni. Pogledala sam na sat. Morali smo da se držimo prilično strogog rasporeda. Zasada je sve išlo po planu. Skrenuli smo ka jugoistoku i zaputili se prema nasipu udaljenom jedan kilometar. Vožnja ne traje dugo, ali šetnja bi bila izuzetno duga, pogotovo ako teglimo sa sobom modifikovano vazdušno sklonište. Kad smo zašli na džombastiji teren, sklonište je počelo da zvecka po krovu. Oboje smo pogledali gore ka izvoru buke, pa jedno u drugo. – Dobro je vezano, zar ne? – pitao je. – Bio si tu kad smo ga vezivali – rekla sam. Zvec, zvec. Štrecnula sam se. – Ako spadne, vratidemo ga na krov, pretpostavljam. To de nas malo usporiti, ali onda bismo mogli da požurimo kako bismo nadoknadili vreme. – I da se nadamo da se nije polomilo. – Nema šanse da se polomi – rekla sam. – Tata ga je zavario. Trajade dok se sunce ne ugasi. – Da, kad smo kod toga – rekao je – hodeš ti modi da izvedeš svoj var? – Aha. – A šta ako ne budeš mogla? – Poginudu – rekla sam. – Tako da sam prilično motivisana da to uradim kako treba.

190 Skrenuo je malo ulevo. – Drži se. Prelazimo preko cevovoda. Vazdušni cevovod koji je prenosio sveže proizveden kiseonik iz topionice do Armstrongovog balona postavljen je na tlu. Na Zemlji, nikom ne bi palo na pamet da transportuje kiseonik pod pritiskom kroz cevovod. Ali na mesečevoj površini nema šta da gori. Osim toga, na Zemlji obično ukopavaju cevovode da bi zaštitili sistem od vremenskih neprilika, životinja i.idiota. Mi to ovde ne radimo. Zašto bismo? Nemamo ni vremenske neprilike ni životinje, a idioti su uglavnom zatvoreni u gradu. Dejl je pažljivo upravljao dok se prednji a zatim i zadnji deo rovera izdizao i spuštao. – Jel' to bezbedno? – pitala sam. – Prelaženje preko cevovoda pod pritiskom? Podesio je kontrole jednog od motora na točkovima. – Zidovi cevi su debeli osam centimetara. Ne bismo mogli da ih oštetimo i da hodemo. – Imam ovde varilačku opremu. Ja bih mogla da ih oštetim da hodu. – Baš voliš da se hvališ? – Aha. Pogledala sam kroz prozor na krovu. Zemlja je visila na nebu – poluzemlja, baš kao što je rekao Lenin sat. Kad smo se udaljili od grada, teren oko nas bio je potpuno prirodan. Dejl je zaobišao ogromnu stenu. – Tajler te pozdravlja. – Poželi mu sve najbolje od mene. – Stvarno mu je stalo do… – Nemoj. Zazujao mi je zvrčak. Stavila sam ga na ležište na instrument-tabli kako bih ga povezala na roverov audio-sistem. Naravno da rover ima audio sistem. Bob se vozio u velikom stilu. – Hej. – Hej, Džas – začuo se Svobodin glas. – Gde ste? Ne dobijam prenos sa kamera. – Još smo na putu. Kamere na odelima su isključene. Jel' tata tu? – Aha, pored mene je. Javi se, Amare! – Zdravo, Džasmin – rekao je tata. – Imaš… zanimljivog prijatelja. – S vremenom se navikneš na njega – rekla sam. – Pozdravi Dejla. – Nedu. Dejl je frknuo. – Zovi me kad budete bili u odelima – rekao je Svoboda. – Važi. Čujemo se. – Prekinula sam vezu.

191 Dejl je zavrteo glavom. – Čoveče, tvoj tata me baš mrzi. Ali ne samo zbog Tajlera. I ranije me je mrzeo. – Ne zbog onoga što ti misliš – rekla sam. – Još se sedam trenutka kad sam mu rekla da si gej. Mislila sam da de se naljutiti, ali on je odahnuo. Čak se nasmešio. – Molim? – rekao je Dejl. – Kad je saznao da ne spavaš sa mnom, počeo si da mu se sviđaš, prilično. Ali onda se, kao što znaš, desilo sve ono… preoteo si mi dečka. – Tako znači. Popeli smo se na vrh malog uspona i ugledali ravnicu ispred nas. Nasip je bio udaljen stotinak metara. Malo iza njega uzdizali su se kompleks reaktora i Sančezov balon. – Tamo smo za petnaest minuta – rekao je Dejl, očigledno pročitavši moje misli. – Imaš tremu? – Usrala sam se. – Dobro je – rekao je. – Znam da misliš da savršeno izvodiš EVA, ali ne zaboravi da nisi prošla test. – Hvala na ohrabrenju. – Samo kažem da malo poniznosti dobro dođe tokom EVA. Zagledala sam se kroz bočni prozor. – Veruj, prethodna nedelja mi je bila dovoljno ponižavajuda.

192 13. Posmatrala sam srebrnu kupolu balona Sančezove topionice. Ponovo. Poslednji put sam je posetila pre šest dana, ali imala sam utisak da je otad prošla čitava večnost. Naravno, ovog puta je bilo malo drugačije. Sada je samo jedan harvester ostao u funkciji. Što je u redu, jer me ionako nije zanimao harvester. To sam prevazišla. Dejl nas je dovezao do ivice balona, pa u tri koraka okrenuo zadnji deo rovera prema zidu. – Rastojanje? – pitao je. Pogledala sam na mom ekranu. – Dva zapeta četiri metra. – U kolima na Zemlji senzori rastojanja imaju više dekorativnu funkciju, ali su u lunarnim roverima od vitalne važnosti. Ne bi bilo dobro naleteti na nešto u vozilu pod pritiskom. Može da dođe do neočekivane pogibije. Kad je završio, Dejl je zakočio regenerativnom kočnicom. – Dobro. Spremna za odelo? – Aha. Ustali smo sa sedišta pa prešli u zadnji deo kabine. Oboje smo se skinuli u donje rublje. (Šta? Da ne treba da se stidim pred gej tipom?) Onda smo obukli rashladno odelo. Napolju na dnevnoj svetlosti voda vri, te je EVA odelima potrebno centralno hlađenje. Na red su došla sama odela pod pritiskom. Pomogla sam mu da obuče svoje odelo a potom je on pomogao meni. Na kraju smo testirali pritisak, boce, očitavanja i gomilu drugih sranja. Kad smo obavili provere, pripremili smo se za izlazak. U roverovu vazdušnu komoru moglo je da stane dvoje ljudi, mada je bilo tesno. Ugurali smo se unutra i zatvorili hermetička vrata. – Spremna za depresiju pritiska? – pitao je Dejl preko radija. – Ved sam u depresiji – rekla sam. – Ne zavitlavaj se dok prolazimo kroz vazdušnu komoru. – Ej, gušiš, ne može da se diše od tebe. – Džas! – Primljeno, spremna za dekompresiju.

193 Okrenuo je polugu. Vazduh je šuštedi iscurio iz komore u spoljašnji vakuum. Nije bilo potrebe za naprednim sistemom pumpi. Imali smo kiseonika za bacanje. Zahvaljujudi topionici, Artemida je imala toliko kiseonika da nismo znali šta demo s njim… Bar za sada (pakostan smeh). Zavrteo je ručku, odgurnuo vrata i izašao napolje. Ja sam izašla za njim. Popeo se merdevinama na krov rovera i otkačio zatezne kaiševe. Ja sam uradila isto s druge strane. Onda smo zajedno spustili modifikovano vazdušno sklonište na zemlju. S obzirom da je težilo petsto kilograma, morali smo oboje da učestvujemo kako bismo ga nežno spustili. – Pazi da ne pada prašina na opšiv – rekla sam. – Primljeno. Šta je tata napravio od skloništa! Bilo je neprepoznatljivo. Imalo je veliku rupu na poleđini sa pola metra širokim limenim opšivom oko celog obima. Izgledalo je kao kudište zamajca. Neki bi rekli da je pravljenje velike rupe na komori pod pritiskom loša ideja. Ne bih mogla to da osporim. Uspentrala sam se na roverov krov da pokupim svoju varilačku opremu. – Spreman za prihvat? Stao je ispod mene i podigao ruke. – Spreman. Dodavala sam mu boce, plamenike, opasač s alatom i ostalu opremu za posao. Spuštao je na tlo jedno po jedno. Na kraju sam izvadila ogromnu vredu iz namenskog spremišta. – Evo ga tunel na naduvavanje – rekla sam – i gurnula ga s krova. Uhvatio ga je i spustio na tlo. Skočila sam i sletela pored njega. – Ne bi trebalo da skačeš s tolike visine – rekao je. – A ti ne bi trebalo da krešeš tuđe momke. – Ma daj! – Mogla bih da se naviknem na ovaj naš nov odnos – rekla sam. – Pomozi mi da prenesem sve ovo do balona. – Dobro, dobro. Zajedno smo sve to preneli i odvukli do zida. Zidovi kupole sastavljene od dvometarskih izlomljenih lukova, pri tlu su bili vertikalni. Odabrala sam jedan koliko-toliko čist izlomljen luk i prebrisala ga žičanom četkom. Na Mesecu nema atmosfere, ali ima statičkog elektriciteta. Sitna mesečeva prašina se pri najmanjem naelektrisanju svuda zavlači i lepi za sve živo. – Evo ovaj – rekla sam. – Pomozi mi da donesem sklonište.

194 – Primljeno. Zajedno smo podigli vazdušno sklonište i preneli ga do kupole. Priljubili smo limeni opšiv uza zid koji se presijavao i spustili sklonište na zemlju. – Koji je genije moj dale – rekla sam. – Čoveče – dodao je Dejl. Napravio je savršen opšiv. Dobro, da, trebalo je samo da napravi sasvim ravan spoj sa zidnim panelom, ali opet. Zazor između opšiva i zida bio je manji od jednog milimetra. Upalila sam učitavanja na ručnom uređaju, koji je, u stvari, samo kitnjast spoljašnji ekran za moj zvrčak. Zvrčak je bio bezbedno smešten unutar mog odela (nisu pravljeni za surove spoljašnje uslove). Pritisnula sam nekoliko dugmida. – Hej, Džas – rekao je Svoboda. – Kako ide? – Zasad dobro. Kako radi živi prenos s kamera? – Savršeno. Gledam na ekranima snimke s vaših odela. – Čuvaj se tamo – čula sam tatu. – Hodu, tata. Ne brini. Dejle, čuješ li audio s telefona? – Čujem – potvrdio je Dejl. Vratila sam se do opšiva i okrenula se tako da kamera sa kacige gleda na opšiv. – Dobro si poravnao opšiv. Mislim… baš dobro. – Hm – rekao je tata. – Vidim da postoji zazor. Ali je manji od navarenog sloja koji deš ti praviti. Trebalo bi da bude u redu. – Tata, ovo je možda najprecizniji rad koji sam ikad… – Posao ne može da čeka – prekinuo me je. Dovukla sam boce kiseonika i acetilena, pa pričvrstila zavarivačku glavu. – Dobro – rekao je tata. – Znaš li kako da zapališ plamen u vakumu? – Naravno – rekla sam. Nije bilo šanse da priznam da sam to naučila tek pre nekoliko dana, težim putem. Smešu sam podesila tako da ima visok procenat kiseonika, kresnula varnicu i stabilizovala plamen. Kad sam radila na harvesterima pravila sam vrlo proste spojeve. Trebalo je samo da zadrže pritisak dovoljno dugo da se izazove eksplozija. Ovi spojevi de biti mnogo složeniji. Taj posao bi za mog tatu bio igrarija, ali on nije znao ništa o EVAma, pa otud naša saradnja ovom prilikom. – Plamen izgleda dobro – rekao je tata. – Počni s vrha pa puštaj da se navareni sloj sliva dole. Površinski napon de ga držati na mestu procepa. – A šta je s pritiskom od protoka vazduha? – pitala sam. – Zar nede potisnuti kapljice ka opšivu?

195 – Neznatno. U vakuumu nema vrtložnih struja oko plamena. Samo pritisak samog plamena. Prinela sam šipku aluminijuma do vrha opšiva pa uperila plamen u nju. Bilo mi je malo nezgodno u EVA odelu, ali mogla sam da radim. Na kraju šipke se formirao sloj otopljenog metala koji je počeo da kaplje. Baš kao što je tata predvideo, kapljice su klizile niz procep popunjavajudi ga. Po navici sam prislonila plamen na mesto vara kako bi navareni sloj ostao otopljen. – Nema potrebe za tim – rekao je tata. – Metal de ostati u tečnom stanju duže nego što očekuješ. Nema vazduha da preuzima toplotu. Deo toplote se gubi kroz metal, ali pramena agregatnog stanja upija vedinu energije. Ne može da isijava toplotu predaleko. – Ako ti tako kažeš – rekla sam. Preusmerila sam plamen na aluminijumsku šipku. Dejl je stajao nekoliko metara dalje, spreman za akciju spašavanja. A ja sam se ponovo našla u istom sosu. Topila sam metal u vakumu. Ako mi neka kap progori EVA odelo, moj život de biti u Dejlovim rukama. Ako mi se odelo probuši, morao bi da me odnese u roverovu vazdušnu komoru. Ne bih bila u stanju sama donde da stignem, jer bih bila previše zauzeta gušenjem. Malo-pomalo, pravila sam krug oko opšiva. Tata me je upozoravao kad sam išla prebrzo ili presporo. Konačno sam došla do početka spoja. – Uh – izustila sam. – Vreme je za test pod pritiskom. – Nije – rekao je tata. – Uradi još jedan sloj. Skroz ukrug. Pazi da potpuno prekriješ prvi var. – Šališ se?! – pobunila sam se. – Tata, var je dobar. – Uradi još jedan sloj, Džasmin – rekao je strogo. – Nikud ne žuriš. Samo si nestrpljiva. – Zapravo žurim. Moram da završim ovo pre promene smene u Sančezu. – Uradi… još jedan… sloj! – Zarežala sam kao tinejdžerka (tata je umeo da me natera na to). – Dejle, dodaj mi još šipki. – Ne – rekao je Dejl. – Molim? – Dokle god držiš taj plamenik u ruci, ne skidam pogled s tebe, ne udaljavam se više od tri metra od tebe, ne držim ništa u rukama. Zarežala sam još glasnije.

196 Trebalo mi je još dvadeset minuta da pod Dejlovim budnim okom napravim još jedan var oko opšiva. – Svaka čast – rekao je tata. – Hvala, tata – odvratila sam. Bio je u pravu. Dobro sam odradila posao. Sad je vazdušno sklonište bilo savršeno zavareno za trup balona topionice. Ostalo je samo da iz skloništa isečem rupu u trupu i dobila sam improvizovanu vazdušnu komoru. Spustila sam plamenik na obližnju stenu i raširila ruke da Dejl vidi. Pošto sam zadovoljila njegove stroge bezbednosne mere, krenuo je polako ka meni s tunelom na naduvavanje. Tunel je bio isti kao onaj u čijem sam postavljanju učestvovala prilikom požara u Fabrici stakla Kvinslend – cev u obliku harmonike s krutim spojevima za vazdušnu komoru na oba kraja. Uhvatili smo svako svoj kraj pa počeli da se udaljavamo jedno od drugog. Ja sam išla ka tek zavarenom vazdušnom skloništu, a Dejl ka roveru. Unela sam svu varilačku opremu i boce u tunel, pa pričvrstila svoj kraj tunela za vazdušno sklonište. Onda sam prišla Dejlu, kako bismo ušli u roverovu vazdušnu komoru. Zajedno smo postavili drugi konektor tunela na mesto. Pogledala sam kroz tunel ka hermetički zatvorenom poklopcu vazdušnog skloništa. – Sad je valjda vreme za testiranje – rekla sam. Uhvatio je ventil. – Budi oprezna. To što smo u EVA odelima ne znači da smo bezbedni. Ako smo loše prikačili tunel, moglo bi da dođe do eksplozivne dekompresije. – Hvala na savetu – rekla sam. – Gledadu da se izmaknem ako vidim talas pritiska kako brzinom zvuka juri ka meni. – Mogla bi da ne budeš toliki smrad. – Mogla bih – rekla sam. – Ali teško. Okrenuo je ventil a oblak maglovitog vazduha izleteo je iz roverove komore pod pritiskom. Proverila sam očitavanja na odelu i videla da se pritisak popeo na dva kilopaskala – oko deset odsto normalnog pritiska u Artemidi. U roveru je zapištao alarm. – Šta je sad, jebote? – pitala sam. – Uzbuna zbog isticanja vazduha – rekao je Dejl. – Rover zna koliko je vazduha potrebno da se napuni vazdušna komora, a mi smo premašili tu količinu. Punimo čitav ovaj tunel. – Je li to problem?

197 – Ne – rekao je. – Imamo više nego dovoljno zaliha u rezervoarima. Mnogo više nego što nam treba. Bob se pobrinuo za to. – Odlično. Tunel se polako naduvavao. Naravno, sasvim lepo je zadržavao pritisak. Upravo za ovo je i napravljen – za povezivanje jednog hermetičkog otvora s drugim. – Izgleda da je gotovo – rekao je Dejl. Okrenuo je ručku na poklopcu i otvorio unutrašnja vrata roverove vazdušne komore. Ušao je u glavnu kabinu pa seo na mesto vozača. Rover je bio pravljen tako da vozač može njime da upravlja i u EVA odelu i bez njega. Pogledao je komandnu tablu. – Dvadeset zapeta četiri kilopaskala, sto odsto kiseonika. Sve je spremno. – Pa da krenemo – rekla sam. Otvorila sam ventile na EVA odelu i udahnula nekoliko puta. – Vazduh je dobar. Dejl mi se pridružio u konektoru i pomogao mi da skinem odelo. – G-g-gospode – zadrhtala sam od hladnode. Prilikom oslobađanja gasa pod pritiskom temperatura pada. Kad smo ispunili tunel vazduhom iz roverovih rezervoara pod pritiskom, napravili smo prokletu hladnjaču. – Drži – Dejl mi je dao kombinezon. Obukla sam ga brže nego što sam se ikad u životu obukla. Mislim, dobro… jednom prilikom sam se brže obukla (roditelji mog dečka iz srednje škole su se vratili kudi ranije nego što smo očekivali). Onda mi je dao i svoj kombinezon. Bio je toliko krupan da sam njegovo odelo mogla komotno da obučem preko svog. Nisam se čak ni raspravljala. Odmah sam uskočila u njega. Minut kasnije, ugrejala sam se dovoljno da mi bude podnošljivo. – Jesi li dobro? – pitao je. – Usne su ti poplavele. – Dobro sam – rekla sam cvokodudi. – Kad zapalim plamenik, bide mi toplo. Izvadila sam zvrčak iz futrole u EVA odelu, i ubacila slušalicu u uvo. – Jeste li vas dvojica još tu? – Tu smo! – rekao je Svoboda. Nešto mi je prošlo kroz glavu. – Jeste li me videli preko Dejlove kamere dok sam se presvlačila? – Aha! Hvala na predstavi! – Khm – čuo se tatin glas. – Ma opušteno, gospodine B – rekao je Svoboda. – Imala je donje rublje na sebi. – Ipak – negodovao je tata.

198 – Dobro, dobro – rekla sam. – Svoboda, smatraj da sam ti vratila za sve usluge koje mi činiš. A sad, tata, imaš li neki savet pre nego što krenem da sečem? – Hajde da pogledamo materijal koji deš sedi. Hodala sam tunelom do vazdušnog skloništa, a Dejl me je pratio u stopu. Okrenula sam se da ga pogledam. – Hodeš tako da mi dišeš za vrat sve vreme? – Hodu – rekao je Dejl. – Ako dođe do curenja, moradu da te prenesem, bez odela, kroz hodnik do rovera. Imadu tri ili četiri minuta pre nego što zadobiješ trajno oštedenje mozga. Tako da – da. Ne planiram da se udaljavam. – Ali nemoj da stojiš preblizu. Treba mi prostora za manevrisanje a nije ni zgodno da ti plamen bude blizu odela. – Slažem se. Okrenula sam ventil vazdušnog skloništa i pustila unutra vazduh iz tunela. Pažljivo smo slušali šištanje. Ako prestane to znači da je opšiv hermetički zatvoren i ne propušta. Ako nastavi da šišti, to znači da negde curi, a onda moramo da izađemo i otkrijemo gde curi. Šištanje se polako stišavalo a potom potpuno utihnulo. Otvorila sam ventil do kraja, ali nije bilo promene. – Zaptivka drži – rekla sam. – Svaka čast! – uzviknuo je tata preko radija. – Hvala. – Ne, ozbiljno – rekao je. – Napravila si tri metra dug hermetički var i to u EVA odelu. Stvarno si mogla da budeš vrhunski majstor zanata. – Tata… – rekla sam, upozoravajudi ga. – Dobro, dobro. Mada, nije mogao da vidi da se smeškam. Stvarno sam napravila var i po. Otvorila sam poklopac i ušla u sklonište. U prostoriji metalnih zidova bilo je ledeno. Vodena para se kondenzovala svuda unaokolo. Dala sam znak Dejlu da prođe ispred mene. Upalio je svetla na kacigi i približio se mestu vara kako bi tata video preko kamere. – Unutrašnja ivica vara mi izgleda dobro – rekla sam. – Slažem se – odvratio je tata. – Ali neka ti gospodin Šapiro bude uvek u blizini. – Bidu odmah iza nje – rekao je Dejl. Povukao se i stao u konektor. Okrenula sam glavu ka Dejlu. – Jesmo li sigurni da je pritisak ovde tačno dvadeset zapeta četiri kilopaskala? Dejl je proverio očitavanja na ruci. – Da. Dvadeset zapeta četiri kilopaskala.

199 Podesili smo pritisak na 20,4 kPa umesto na Artemidinih standardnih 21. Zašto? Zbog načina na koji funkcioniše sistem duplog trupa. Između dva trupa nalazi se sloj drobljenog kamena (kao što ved znate). Ali tu ima i vazduha. A taj vazduh je pod pritiskom od 20,4 kPa – oko devedeset odsto pritiska u Artemidi. Pored toga, prostor između dva trupa nije ogromna prazna školjka, ved je izdeljen na stotine jednakostraničnih trouglova s dvometarskim stranicama. Svaka od tih komora ima senzor pritiska. Dakle, spolja je vakuum, između dva trupa je devedeset odsto pritiska u Artemidi, a unutar balona je isti pritisak kao u Artemidi. Ako spoljašnji trup počne da propušta, vazduh iz te komore iscurede u spoljni vakuum. Ali ako dođe do pucanja na unutrašnjem trupu, komora de se napuniti vazduhom iz unutrašnjosti balona, onim pod jačim pritiskom. To je pametan sistem. Ako pritisak u komori padne, znate da propušta spoljašnji trup. Ako se popne, znate da propušta unutrašnji trup. Ali ja nisam želela da usred svoje akcije aktiviram alarm zbog oštedenja trupa, pa smo morali da budemo sigurni da smo precizno podesili pritisak kako bi bio ujednačen s onim između dva trupa. Na brzinu sam prekontrolisala mlaznicu plamenika da se uverim da se nije deformisala zbog temperaturnih promena kojima je bila izložena. Nisam primetila da joj išta fali. – Tata, prema specifikacijama ovaj trup je isti kao trup gradskog balona – šest centimetara aluminijuma, metar drobljenog regolita, zatim još šest centimetara aluminijuma. – U redu – rekao je tata. – Probojni rez nede biti precizan zbog debljine materijala. Samo seci i trudi se da bude što manje pomeranja. Što ti ruka bude mirnija, brže deš napraviti procep. Uvukla sam boce kiseonika i acetilena u sklonište i pripremila plamenik. – Ne zaboravi masku za disanje – rekao je tata. – Znam, znam. – Potpuno sam zaboravila. Oksiacetilen ispunjava vazduh toksičnim dimom. Obično ne u tolikoj meri da bi vas to ugrozilo, ali u skučenoj komori pod pritiskom potrebna vam je oprema za disanje. I sama bih se setila toga, čim bih počela nekontrolisano da kašljem. Izvadila sam masku iz torbe. Vazdušna boca s kojom je bila povezana imala je kaiševe da može da se nosi kao ranac kako ne bi smetala. Stavila sam je na leđa i udahnula nekoliko puta čisto da se uverim da radi. – Spremna sam za paljenje plamena. Imaš li još neki savet?

200 – Da – rekao je. – Regolit ima visok sadržaj gvožđa. Trudi se da se ne zadržavaš predugo na istom mestu jer bi mogao da se zgrudva na mestu sečenja. Ako bude previše tih grudvica, bide ti vrlo teško da izvučeš isečeni čep. – Razumela – odgovorila sam. Stavila sam zavarivačku kacigu i zapalila plamenik. Dejl se pomerio korak nazad. Koliko god bili neustrašivi, EVA instruktori, kao i svi ljudi, imaju onaj duboko ukorenjen iskonski strah od vatre. Prepredeno sam se osmehnula. Konačno mi se ukazala prilika da mu se malo osvetim. A sada je kucnuo čas da napravim rupu na Sančezovom trbuhu.