Andy Weir - Artemida

201 14. Podešavala sam gorivnu smešu dok nisam dobila dugačak plamen. Izabrala sam tačku na zidu, zauzela stabilan položaj i držala plamenik najmirnije što sam mogla. Visoka temperatura i neprekidan dotok kiseonika izjedali su metal pravedi sve dublju rupu. Konačno sam probila trup. Ne mogu da vam kažem kako sam to znala, ali znala sam. Možda zbog zvuka? Zbog raspršivanja plamena? Nisam sigurna. U svakom slučaju, rupa je probijena. – Nema protoka vazduha ni na jednu stranu – rekla sam. – Izgleda da je pritisak izjednačen. Svaka čast, Dejle. – Hvala. Pomerala sam plamenik u sporom ritmu dok sam sekla krug prečnika jednog metra. Pravila sam zakošenu ivicu kako bi isečeni čep lakše ispao kad završim sa sečenjem. – Sad smo ved u malom zaostatku s vremenom – rekao je Dejl. – Primljeno – rekla sam. Ali nisam mogla da ubrzam. Ved sam radila najbrže što sam mogla. Ako bih pokušala da ubrzam zeznula bih rez, što bi mi na kraju oduzelo još više vremena. Konačno sam napravila krug i čep je izvirio napolje. Isključila sam plamenik pa odskočila kad se lavina sivog regolita sručila se u komoru. Skinula sam zavarivačku kacigu i pritisnula masku za disanje čvrsto na lice. Nisam luda da udišem tu prašinu. Više volim da mi pluda ne budu puna oštrih smrtonosnih čestica. Oči su me pekle i ispunile se suzama. Trgla sam se od bola. – Jesi li dobro? – pitao je Dejl. Glas mi je bio prigušen zbog maske. – Trebalo je da stavim zaštitne naočare – rekla sam. Krenula sam rukom da obrišem oči, kad me je Dejl uhvatio za mišicu. – Nemoj! – Ah, da – rekla sam. Znate šta je gore od toga da vam u oči upadnu oštre čestice? Da utrljate te čestice u oči. Jedva sam se uzdržavala da se ne počešem.

202 Sačekala sam da se slegne prašina. Potom sam zamagljenog vida i s peckanjem u očima zakoračila ka rupi. Tad su mi s tela zaiskrile električne varnice. Zacičala sam, više od iznenađenja nego zbog bola. Dejl je proverio očitavanja. – Pažljivo! Vlažnost je skoro nula. – Zašto? – Nemam pojma. Ponovo sam zakoračila i ponovo izazvala vatromet statičkog pražnjenja. – Dođavola! – Ti ne učiš na greškama? – prokomentarisao je Dejl. – O, ne – rekla sam. Pokazala sam na sve vedu gomilu regolita ispred rupe. – To je zbog ispune. Vazduhu u Artemidi se dodaje vlaga, ali vazduh u unutrašnjosti trupa suv je kao barut. – Zašto? – Voda je korozivna i skupa. Zašto bi je dodavali u trup? Ta prašina se ponaša kao sredstvo za isušivanje i izvukla je svu vlagu iz vazduha. Dejl je otkačio sa odela jedinicu za skladištenje vode, otvorio kanister i izvadio plastičnu kesu ispunjenu do jedne četvrtine. Pocepao je došak kese pa ga uhvatio između dva prsta. Neverovatno je koji nivo spretnosti može da dostigne jedan EVA instruktor u tim kabastim rukavicama. Poprskao me je vodom po licu. – Šta to radiš koji ku… – Drži oči otvorene i gledaj u mlaz. Uradila sam kako mi je naloženo. Isprva mi je bilo teško, ali olakšanje koje sam osetila kad mi je isprao prašinu iz očiju pomoglo mi je da izdržim. Onda mi je isprskao odedu, ruke i noge. – Jel' sad bolje? – pitao je. Zavrtela sam glavom otresajudu vodu s lica. – Jeste – rekla sam. Naše improvizovano takmičenje za mis mokre majice zaštitide me od novih statičkih pražnjenja. Bar na neko vreme. Naravno, prašina se lepila za mene pretvarajudi se u odvratno sivo blato. Ne bih pobedila ni u kakvom takmičenju za mis, ali mi je bar bilo prijatnije. Slededi korak: morala sam da izvadim ispunu kako bih došla do senzora za pritisak i, što je još važnije, kako bih mogla da priđem unutrašnjem trupu. Pritisnula sam slušalicu u uvetu. – Svoboda i tata: sad du malo da kopam. Zvadu vas malo kasnije. – Bidemo ovde – rekao je Svoboda. Prekinula sam vezu. – Pomozi mi da iskopam ovo – rekla sam.

203 Dejl mi je pružio lopatu. – Na ovom svetu postoje dve vrste ljudi, ljudi u EVA odelima i oni koji kopaju. Frknula sam. – Dobro, pod jedan, ako demo da se igramo filma Dobar, loš, zao, ja du da budem Klint Istvud, a ne ti. Pod dva, dovudi to svoje lenjo dupe ovamo i pomozi mi! – Moram da budem spreman da nosim tvoje dupe nazad u rover ako nešto krene naopako. – Ponovo mi je pružio lopatu. – Pomiri se s činjenicom da si ti Haj Volak i počni da kopaš. Progundala sam i uzela lopatu od njega. Ovo de potrajati. – Kasnimo, znaš – rekao je. – Znam. * Za to vreme Bob se, kao obično, ponašao kao neizrecivi davež. Ali ovog puta to je radio za mene umesto meni. Nisam bila prisutna kad se sve to odigralo. Bila sam zauzeta iskopavanjem kamenja iz zida. Ali sam kasnije čula pojedinosti. Sančez aluminijum je imao svoju železničku prugu koja je saobradala između pristaništa u Oldrinu i njihove topionice. Tri puta dnevno, u voz su se ukrcavala dvadeset četiri radnika i išla do topionice. Kratku deonicu od jednog kilometra voz je prelazio za samo nekoliko minuta. Pošto se u topionici radi u smenama, prethodna smena vradala se u Artemidu istim vozom kojim je dolazila slededa. Ja sam svoju malu operaciju podesila tako da se poklopi sa promenom smene. Ali sam kasnila. Morala sam da uđem u topionicu pre dolaska voza. A još uvek nisam isekla unutrašnji trup. Sančezovi radnici su se okupili na stanici. Voz je ved stigao i čekao je s otvorenim vratima. Kondukterka je pripremila skener za karte na zvrčku. Da, Sančez aluminijum napladuje zaposlenima Sančez aluminijuma za vožnju vozom Sančez aluminijuma do topionice Sančez aluminijuma. Tipična usrana praksa „kupujte robu svoje kompanije“ iz devetnaestog veka. Bob je prišao kondukterki i pokrio rukom skener. – Sačekaj, Amira. – U čemu je problem, Bobe? – pitala je. – U toku je provera teretne vazdušne komore zbog mogudeg curenja. Bezbednosni protokoli nalažu da niko ne može da koristi drugu vazdušnu komoru u pristaništu dok traje provera. – Šališ se? – rekla je Amira – jel’ to mora baš sad?

204 – Žao mi je. Primetili smo određene nepravilnosti i moramo da obavimo testiranje pre sutrašnjeg dolaska lendera. – Pobogu, Bobe. – Pokazala je na okupljene ljude. – Imam dvadeset četvoro ljudi ovde koji moraju da stignu na posao, i još dvadeset četvoro njih u topionici koji čekaju da se vrate kudi. – Da, žao mi je. Testiranje se odužilo. Mislili smo da demo dosad završiti. – Koliko de to još trajati? – Nisam siguran. Deset ili petnaest minuta možda. Ne mogu ništa da ti obedam. Okrenula se prema zaposlenima. – Izvinjavam se svima. Polazak je odložen. Smestite se udobno, čekademo petnaestak minuta. – Usledio je žamor negodovanja. – Ne pada mi na pamet da ostajem duže na poslu da bih nadoknadio ovo – progunđao je jedan radnik drugom. – Izvini – rekao je Bob kondukterki. – Evo, imam tri karte za nastup artemiđanskih akrobata u pozorištu. Uzmi ih. Izvedi svoje muževe i lepo se provedite. Amira se ozarila. – Ne mogu da verujem! U tom slučaju, sve ti je oprošteno! Ako mene pitate, preplatio joj je. Jedna karta košta tri hiljade mapaga! No dobro. To je Bobov novac, ne moj. * Čitavu večnost kasnije, posle mnogo kopanja i još više psovanja, konačno sam ispraznila komoru trupa. Izvrnula sam se na pod teško dišudi. – Mislim da si izmislila nove psovke – rekao je Dejl. – Na primer… šta znači „jeboter“? – Mislim da je sasvim očigledno iz konteksta – rekla sam. Nagnuo se nada mnom. – Ustaj, kasnimo. Bob ne može još dugo da zadržava voz. Pokazala sam mu srednji prst. On je mene šutnuo. – Ustaj, lenštino. Zastenjala sam i ustala. Tokom faze „kopanja rupe do Kine“ pronašla sam senzor pritiska u komori. (Da, taj izraz je primenjiv i na Mesecu. Osedala sam se kao da sam iskopala rupu duboku 384.000 kilometara.)

205 Naša mala igra „prevari senzor pritiska“ dosad je uspevala, ali čim budem probila unutrašnji trup, pritisak s naše strane izjednačide se s pritiskom Artemide. Onda de senzor redi: „Jebote! Dvadeset jedan kilopaskal! Unutrašnji trup je probušen!“ U tom slučaju, alarm bi se aktivirao, ljudi bi šiznuli, EVA instruktori bi došli da pogledaju u čemu je stvar, a mi bismo bili uhvadeni. Dejla i Boba bi izbacili iz udruženja, ali ja ne bih poživela dovoljno dugo da to vidim jer bi me ljudi lojalni Sančezu nasmrt izboli. Sta? Mislite da ona štreberska nejač iz kontrolne sobe ne bi nikad uradila tako nešto? U zabludi ste. Neko iz Sančeza je pokušao da me ubije harvesterom, sedate se? Sam senzor je bio metalni valjak iz kojeg je virilo nekoliko žica. Žice su bile prilično dugačke, što je bilo zgodno. Izvadila sam iz torbe čeličnu konzervu s navojnim poklopcem. Prethodno sam je prilagodila upravo toj nameni, tako što sam napravila mali prorez na poklopcu. Stavila sam senzor u konzervu pa provukla žice kroz prorez. Zašrafila sam poklopac i potom nalepila pet slojeva lepljive trake preko mesta gde žice vire iz poklopca. Nisam bila preterano oduševljena tim poslednjim delom. Samo bi idiot koristio lepljivu traku za hermetičko zaptivanje, ali nisam imala izbora. Viši spoljni pritisak pritiskade lepljivu traku uz rupu. – Misliš da de to biti dovoljno? – pitao je Dejl. – Videdemo za koji minut. Podigni pritisak na nivo onog u Artemidi. Dejl je ukucao komandu na ručnim kontrolama. Naravno da Bobov rover ima daljinsko upravljanje. Sve što je spadalo u funkcionalni luksuz – Bobov rover je imao. Svež vazduh je zašištao kroz tunel, a zbog male promene pritiska uši su mi se začepile. Posmatrala sam konzervu ne trepdudi. Traka preko rupe blago se udubila, ali je ostala na mestu. Prislonila sam uvo na zid unutrašnjeg trupa. – Ne čujem alarm – rekla sam. Pozvala sam ponovo Svobodu. – Hej – javio se Čeh. – Tim kriminalističke podrške je spreman i čeka. – Nisam siguran da mi se dopada to zvanje – rekao je tata. – Spremam se da napravim rez na unutrašnjem trupu – rekla sam. – Imaš li poslednji savet za mene, tata? – Pazi da te ne u'vate. Spustila sam zaštitnu masku. – Samo vi mene zezajte.

206 Počela sam da sečem. Unutrašnji trup je bio isti kao spoljašnji: šest centimetara aluminijuma. I isto kao sa spoljašnjim trupom, sečenje je trajalo samo nekoliko minuta. Ovog puta sam iskosila rez tako da čep ispadne napolje umesto unutra. Na spoljašnjem trupu nisam mogla da biram, ali generalno više volim da otopljeni metal koji prži kožu pada od mene, a ne ka meni. Sačekala sam da čep završi svoj spori pad na zemlju, pa sam provirila unutra. Fabrička hala je imala oblik velike polulopte ispunjene industrijskim mašinama. Topionica je zauzimala centralni deo hale. Bila je visoka desetak metara, okružena cevima, strujnim vodovima i sistemima za nadzor. Sa svog položaja nisam mogla da vidim kontrolnu sobu. Topionica mi je zaklanjala pogled. Usput, to nije bilo slučajno. Izabrala sam tu tačku na trupu upravo zato što je bila skrivena od pogleda. Koliko god zaposleni bili zadubljeni u posao, teško da niko od dvadeset četvoro ljudi ne bi primetio da je zid progoreo. Proturila sam glavu kroz rupu i pogledala unaokolo. Ne razmišljajudi, uhvatila sam se za ivice da ne bih pala. – Majku ti! – Povukla sam ruku i protresla je. – Vrud taj zavarivački plamen – zafrkavao me je Dejl. Iskrivila sam lice pa pogledala u dlan. Malo je pocrveneo, ništa strašno. – Jesi li dobro? – Jesam – rekla sam. – Samo bih više volela da nisi to video. – I mi smo videli! – čuo se Svobodin glas. – Super – odvratila sam. – To vam je bilo dovoljno, prekidam vezu. Javljam se kad bude bilo gotovo. Prekinula sam. Iskoračila sam kroz otvor pazedi da ne dodirnem opet ivicu. Dejl mi je dodao torbu kroz rupu. Ali kad sam htela da je uzmem, zadržao ju je. – Znaš – rekao je – ova rupa nije dovoljno velika da prođem kroz nju u EVA odelu. Ako nešto krene naopako, nedu modi da ti pomognem. – Znam – rekla sam. – Budi oprezna. Klimnula sam glavom i preuzela torbu. Gledao me je iz rupe dok sam se prikradala topionici. Na prvi pogled postrojenje nije bilo nimalo impresivno. Običan veliki blok sa širokim metalnim cevima koje su vodile unutra i van. Pokretni elevator s kadicama izvirao je iz otvora na podu i uzdizao se do koša na vrhu topionice gde je iz kadica izbacivao usitnjen anortit. Unutra se u vrtlogu toplote, struje i hemijskog procesa

207 kamenje pretvaralo u metale. Ali spolja je sve delovalo mirno, zid je bio mlak na dodir i čulo se tiho brujanje. Sela sam na pod i provirila iza ugla. Kontrolna soba je imala pregledan pogled na halu. Kroz ogromne staklene prozore videla sam radnike u poslu. Neki su sedeli za kompjuterima, dok su drugi hodali unaokolo s tabletima u rukama. Ceo zadnji zid je bio prekriven monitorima koji su prikazivali svaki detalj postrojenja i njegovog funkcionis anj a. Jedna žena je očigledno bila glavna. Ljudi su joj prilazili, ukratko iznosili ono što imaju, na šta je ona kratko odgovarala. Šefica. Procenila sam da ima pedesetak godina, a po njenom tenu sam zaključila da je poreklom iz Latinske Amerike. Okrenula se da razgovara s nekim i tada sam joj konačno videla lice. To je bila Loreta Sančez. Prepoznala sam je sa slika koje sam videla na internetu dok sam istraživala kompaniju. Ona je projektovala topionicu. Osnovala je Sančez aluminijum. I bila je u potpunoj vlasti O Palasija, maltene su je držali na povocu. Zanimljivo je da takva žena radi u rovovima s radnicima umesto da sedi u nekoj udobnoj kancelariji u Oldrinu. Ostali zaposleni bili su… obični ljudi. Ne đavoli s rogovima i crnim plaštevima koji se zlokobno smeju kujudi zle planove. Samo grupica nezanimljivih šljakera. Otpuzala sam do druge strane topionice, ali dalje od toga nisam mogla. Komponente za regulaciju temperature bile su vidljive iz kontrolne sobe. Pozvala sam Boba preko zvrčka. – Reci – javio se Bob. – Na položaju sam. Pusti voz. – Razumeo. – Prekinuo je vezu. Čekala sam iza topionice. Posle deset minuta nervoznog vrpoljenja, konačno sam čula zveket metala kroz zidove. Voz je stigao. Sada smena koja odlazi izveštava o najnovijim događajima smenu koja je došla. Došlo je vreme za akciju: imala sam malo vremena – možda deset minuta – pre nego što voz ukrca putnike i ode. I dalje sam nosila masku za disanje i prenosni rezervoar kiseonika. Ali sad sam stavila i zaštitne naočare koje sam uzela iz torbe. Zatrebade mi za ono što sledi. Lepljivom trakom sam zalepila masku i naočare za lice – ovog puta su morali da dihtuju. Izgledala sam kao luđak tako blatnjava s trakom izlepljenom po licu. Kao da sam izašla iz nekog horor filma. Pa dobro, jesam se spremala da priredim horor scenu.

208 Izvukla sam iz torbe cilindar s gasom. Uhvatila sam ventil, pa se zaustavila, i još jednom proverila da li lepljiva traka dihtuje. Dobro, sve je bilo u redu. Da se vratim na ventil. Okrenula sam ga za četvrtinu kruga. Boca je u vazduh ispuštala čist hlor. Hlor je opasan gas koji nagriza pluda. Koristili su ga kao oružje u Prvom svetskom ratu, i to uspešno. Gde sam nabavila bocu komprimovane smrti? Za to mogu da zahvalim svom drugu Svobodi. On ju je ukrao iz ESA-ine hemijske laboratorije. FFC kembrički postupak uključuje upotrebu velike količine otopljenog kalcijum-hlorida. U teoriji je taj kalcijum-hlorid bio bezbedno uskladišten unutar hermetički zatvorene, neverovatno vrude topionice. A u slučaju da dođe do kvara topionice, postrojenje je imalo detektore za hlor na sve strane. I to vrlo osetljive detektore, pravljene da dignu uzbunu mnogo pre nego što bi otrovni gas mogao da naškodi nekome. Ostavila sam ventil otvoren vrlo kratko, pa ga zatvorila. Posle nekoliko sekundi zazvonili su alarmi za hlor. Prizor je bio spektakularan! Na dvadeset različitih mesta zasvetlela su treptava žuta svetla. Sve je odzvanjalo od zaglušujudeg alarma. Osetila sam promaju. Upalila se ventilacija za vanredno provetravanje. Radide sve dok ne zameni sav vazduh u postrojenju svežim kiseonikom iz rezervi za hitne situacije. U kontrolnoj sobi radnici su potrčali u zaklon. Procedura inače nalaže da odu u vazdušno sklonište u dnu hale. Ali zašto bi to radili kad je voz tu? Mnogo je bolje da odu u voz koji može da ih vrati u grad, nego da sede u vazdušnom skloništu čekajudi spasioce. Nije im trebalo dugo da se odluče za tu mogudnost – nagurali su se u voz i zatvorili hermetička vrata. Mora da im je bilo tesno unutra. Obe smene su bile u vozu u isto vreme – to je ukupno četrdeset osmoro ljudi. Provirila sam u kontrolnu sobu i pobedonosno mahnula pesnicom kad sam videla da je prazna. Uradili su tačno ono što sam htela. Pre topljenja topionice morala sam prvo da isteram sve ljude odande. Mogla sam da pustim da se aktivira alarm za promenu pritiska dok sam sekla unutrašnji trup – i to bi nateralo radnike u beg. Ali pad pritiska doveo bi tim za hitne intervencije do rupe u zidu. A oni bi postali sumnjičavi čim bi videli rover, improvizovanu vazdušnu komoru, zbunjenog Dejla, i tako redom. Curenje otrovnog gasa mnogo je bolje rešenje. Taj problem je ograničen samo na unutrašnjost fabrike.

209 Ponovo sam otvorila ventil na boci s hlorom – samo malo da procuri, tek toliko da ventilacioni sistem ne može da ga iščisti. Dokle god zvoni alarm za hlor, radnici de ostati u vozu. Više nisam morala da se krijem. Otišla sam do prednjeg dela topionice. Tu sam se zavukla u njeno prihvatno korito. Kao poslednju meru zaštite od topljenja, topionica je imala bakarni čep na dnu rezervoara. Bakar ima višu tačku topljenje od radne temperature kupke, ali nižu tačku topljenja od čelika. Pa ako dođe do pregrevanja (preciznije, do 1085 stepeni Celzijusa), bakar de se otopiti. Pregrejana slana kupka de se izliti u betonsko korito. U tom slučaju bi bilo mnogo posla oko čišdenja, ali topionica bi bila spašena. To nisam smela da dopustim! Povukla sam varilačku opremu i torbu sa sobom u korito. Opet du variti iznad sebe. Blago meni. A ovog puta du variti čelik na čelik pomodu čelika. Dakle, ako nisam bila dovoljno jasna: čelik. Ura! Sada bar nisam bila u EVA odelu. Ako otopljeni čelik kapne na mene nede me ubiti, samo de me doživotno izobličiti. Bar mi je to išlo naruku. Bacila sam se na posao. Dok sam odozdo zavarivala ploču za dno topionice izvijala sam se u stranu koliko god sam mogla. Priznajem da mi je nekoliko puta pobegao var, a gromuljica usijane smrti kapnula na pod. Ali nisam odustajala. Petnaest minuta kasnije ploča od čistog čelika pokrivala je bakarni čep. Nisam bila sigurna kakav je kvalitet čelika od kojeg su napravljeni zidovi topionice, ali mnoge vrste čelika se tope na 1450 stepeni Celzijusa ili na nižim temperaturama. Moja ploča i šipka za varenje su, za svaki slučaj, nosili oznaku 416, vrsta koja se topi na 1530 stepeni. Pre de se istopiti topionica nego moja zakrpa. Zakrpa je bila tanka – pomislili biste da de se prvo ona otopiti, ali zakoni fizike kažu drugačije. Pre nego što se temperatura podigne do tačke topljenja zakrpe, to jest na 1530°C, moralo bi prvo da se istopi sve što se topi na nižoj temperaturi. A tačka topljenja zidova topionice iznosi 1450°C. Dakle, iako je zakrpa tanka, a zidovi topionice debeli, dno topionice otopide se pre nego što se zakrpa uopšte približi svojoj tački topljenja. Ne verujete mi? Stavite vodu s ledom u šerpu i zagrejte je. Temperatura vode de ostati na nula stepeni Celzijusa dok se i poslednja kockica leda ne istopi. Iskobeljala sam se iz korita i pogledala ka kontrolnoj sobi. Bila je prazna. Ali nede još dugo ostati prazna. Voz je otišao.

210 Zbog povišene koncentracije hlora u vazduhu, bilo je logično što su radnici otišli u grad. Ali kad stignu tamo, gomila inženjera u zaštitnim odelima odmah de se ukrcati u voz i dodi ovamo. Imala sam deset minuta dok voz dođe u grad, otprilike pet minuta da se radnici iskrcaju a inženjeri uđu i još deset minuta do dolaska neprijateljske konjice. Ukupno dvadeset pet minuta. Požurila sam do komandnog uređaja za regulaciju temperature. Odšrafila sam četiri zavrtnja i skinula pristupni panel. Iščupala sam upravljačku tablu sa termoparom, pa izvadila iz torbe svoju tablu. Svoboda ju je pravio celo proteklo veče. U stvari, bila je vrlo jednostavna. Ponašala se kao standardna upravljačka tabla, samo što je malo lagila kompjuter o temperaturi kupke, stalno prijavljujudi da je preniska. Namestila sam tablu u ležište. Radi provere, Svobodina zamenska tabla imala je LCD displej koji je pokazivao stvarnu i lažnu temperaturu. Stvarna temperatura je iznosila 900°C, a lažna 825°C. Pošto je dobio podatak da je temperatura preniska, kompjuter je uključio glavni grejač. Sasvim dobro se čulo da je škljocnuo iako nije bilo releja. Kad je krenula struja, vod za napajanje, usput rečeno, najdeblji napojni vod koji sam ikad videla, neko vreme se izvijao. Kroz taj kabl proticalo je toliko struje da je magnetno polje koje se oko njega stvaralo teralo kabl da poskakuje dok se napon pojačavao. Kabl se smirio kad je struja dostigla punu amperažu. Pratila sam Svobodinu tablu. Ubrzo se stvarna temperatura popela na 901°C. Potom, mnogo brže, na 902°C. Onda je skočila na 904°C. Pa na 909°C. – Jeboteee – rekla sam. Temperatura se pela mnogo brže nego što sam očekivala. Izgleda da modni vod za napajanje kroz koji prolazi najveda količina energije proizvedene u dvama nuklearnim reaktorima može prilično brzo da zagreje stvar. Ostavila sam pristupni panel na podu i potrčala nazad ka svom tajnom ulazu. Dejl me je čekao u konektoru tunela. – I? – pitao je. Zatvorila sam vrata skloništa za sobom. – Misija uspešno obavljena. Topionica se ubrzano zagreva. Moramo da bežimo odavde. – Super! – Dejl je podigao šaku u rukavici. Bacila sam mu kosku (ne mogu da ispalim čoveka). Okrenuo se i počeo da poskakuje niz tunel ka roveru. Ja sam još jednom pogledala ka vratima vazdušnog skloništa da se uverim da su dobro zatvorena. Onda sam i ja pošla niz tunel – stani malo.

211 Brzo sam se okrenula ka vratima. Mogla sam se zakleti da sam videla da neki pokret s druge strane. Vrata su imala mali okrugli prozor. Približila sam im se i pogledala kroz njega. Unutra, uz dalji zid balona topionice, Loreta Sančez je proveravala opremu. Uhvatila sam se za glavu. – Dejle… imamo problem.

212 15. Sančezova je proveravala pomodni vazdušni sistem. Nosila je zaštitne naočare i masku za disanje. Očigledno je malo hlora nije uplašilo. Dejl, koji je sada bio na polovini tunela, pokazivao mi je ka roveru. – Hajde, Džas! Idemo! – Loreta Sančez je unutra! – Šta!? Pokazala sam na prozor vazdušne komore. – Šeta se unaokolo kao da je vlasnik fabrike. – Ona i jeste vlasnik – rekao je Dejl. – Hajdemo odavde! – Ne možemo da je ostavimo. – Ona je pametna žena. Kad krene topljenje, sklonide se. – Gde? – pitala sam. – U voz. – Voz je otišao. – Onda u vazdušno sklonište. – To je nede zaštititi od otopljenog čelika! – Okrenula sam se ka vratima. – Moram da odem po nju. Dejl je ljutito krenuo ka meni. – Jesi li ti poludela?! Ti ljudi su pokušali da te ubiju, Džas! – Svejedno. – Proverila sam da li mi lepljive trake dihtuju oko maske i naočara. – Idi u rover. Budi spreman da odmah krenemo. – Džas… – Idi! – podviknula sam. Dvoumio se na tren, verovatno razmišljajudi da li da me bukvalno odgura u rover. Mudro je odlučio da to ne pokušava pa produžio niz tunel. Okrenula sam ventil na vratima i ponovo ušla u fabriku. Sančezova me isprva nije primetila – pažnja joj je bila usmerena na pomodni vazdušni sistem. Verovatno je pokušavala da ustanovi zašto ne prečišdava vazduh. Kako čovek da se predstavi u ovakvoj situaciji? Mislim da Emili Post u svojim knjigama o lepom ponašanju nije obradila okolnost „spašavanja života neprijatelju tokom industrijske sabotaže“. Odlučila sam se za proverenu metodu.

213 – Hej! – doviknula sam joj. Naglo se okrenula držedi se za grudi. – Gospode! Plitko je disala dok se nije oporavila od prepada. Bila je malo starija nego što sam mislila, s više bora nego na slikama. Ipak, bila je žustra i krepka za pedesetogodišnjakinju. – Ko si sad pa ti? – To nije važno – odvratila sam. – Ovde nije bezbedno. Pođi sa mnom. Nije se pomerila. – Ti ne radiš ovde. Kako si ušla? – Isekla sam rupu u zidu. – Molim? – Uzalud je zverala po zidovima. Rupa je bila s druge strane topionice. – Napravila si rupu? U mojoj fabrici? – Zašto nisi otišla vozom? – pitala sam. – Trebalo je da budeš u vozu! – Htela sam da vidim da li mogu da popravim kvar. Ostale sam poslala na sigurno i… – Udutala je i podigla prst. – Čekaj malo. Zašto se ja tebi pravdam? Treba ti meni da objasniš šta radiš ovde! Zakoračila sam ka njoj. – Slušaj, seratorko. Cela ova fabrika samo što se nije rastopila. Moraš da kreneš sa mnom iz ovih stopa, jebote! – Kako se to izražavaš?! Čekaj… Pa ja tebe poznajem. Ti si Džasmin Bašara. – Optužujude je uprla prstom u mene. – Ti si huligan koji mi je uništio harvestere! – Aha – rekla sam. – A ja sam i huligan koji ti je sabotirao topionicu. Ved je u kritičnoj fazi. – Gluposti. Ja sam je projektovala. Potpuno je bezbedna. – Grejač je na maksimumu, sistem za regulisanje temperature je hakovan, a preko sigurnosnog čepa sam zavarila čeličnu ploču. Zinula je. – Moramo da idemo! – ponovila sam. – Hajde! Pogledala je unaokolo po topionici, pa u mene. – Ili bih… mogla to da sredim. – Ne računaj na to – rekla sam. – Planiraš da me zaustaviš? Zauzela sam ratoboran stav. – Bolje ti je da se ne zezaš sa mnom, baba. Dvostruko sam mlađa od tebe i odrasla sam na ovoj gravitaciji. Ako budem morala, iznedu te odavde. – Zanimljivo – rekla je. – Ja sam odrasla na ulicama Manausa. I svojevremeno sam džeparila muškarce dvostruko krupnije od tebe. Priznajem, to nisam očekivala. Nasrnula je na mene. Ni to nisam očekivala. Sagnula sam se i gledala kako prelede preko mene. Zemljani uvek loše procene koliko daleko de odskočiti. Tako da nije bilo teško…

214 Posegnula je, uhvatila me za kosu pa tresnula mojom glavom o pod prilikom sletanja. Onda mi je sela na grudi i zamahnula pesnicom da me udari u lice. Ja sam se ritnula, zbacila je sa sebe i ustala. Pre nego što sam se snašla, opet je bila na meni. Ovog puta me je napala s leđa i stegla za gušu. Imam mnogo mana, ali mačizam nije jedna od njih. Umem da prepoznam kad sam poražena. Izgleda da je Manaus mnogo opasniji grad od Artemide. Ova žena bi me izmlatila u poštenoj borbi. Zato ja izbegavam poštenu borbu. Okrenula sam se preko ramena i skinula joj masku za disanje. Odmah me je pustila i ustuknula. Zadržavala je dah lovedi masku koja joj je visila oko vrata. To mi je pružilo priliku. Okrenula sam se, sagla i zgrabila je za noge. Onda sam je svom snagom odvojila od poda. Poletela je dobra četiri metra uvis. – Jel' možeš ovo da izvedeš u Manausu!? – uzviknula sam. Mlatarala je rukama i nogama dosegavši najvišu tačku. Kad je počela da pada, podigla sam svoju bocu acetilena s tla. Nije imala načina da izbegne ono što joj se sprema. Zamahnula sam najjače što sam mogla. Pazila sam da je ne udarim u glavu – nisam želela da je ubijem. Udarila sam je u levu cevanicu. Bolno je jauknula i stropoštala se na tlo. Ali, mora joj se odati priznanje – odmah se digla na noge i krenula ka meni. – Dosta! – Ispružila sam ruku. – Ovo je van pameti. Tvoja topionica je sve toplija. Ti si hemičar. Izračunaj sama. Što jednostavno ne pođeš sa mnom?! – Ne možeš tek tako da… – Zadutala je. Polako se okrenula ka topionici. Donja polovina se usijala i poprimila zagasitocrvenu boju. – Oh… gospode… Brzo se okrenula ka meni. – Gde je taj tvoj izlaz? – Ovuda – pokazala sam joj. Zajedno smo otrčale do rupe. Trčala je malo sporije od mene jer sam je zviznula u cevanicu. Sagnula se i prošla kroz otvor, a ja za njom. Požurila je kroz vazdušno sklonište pa produžila kroz spojni tunel. Zatvorila sam vrata za nama. – Kuda ovo vodi? – pitala je. – Dalje odavde – rekla sam. Protrčale smo niz hodnik. Dejl je provirio iz roverove vazdušne komore. Ved je bio skinuo EVA odelo.

215 Sančezova i ja smo, jedna za drugom, uskočile u rover. Zalupila sam vrata rovera za sobom. – Moramo da otkačimo tunel! – rekao je Dejl. – Nemamo vremena – odvratila sam. – Morali bismo prvo da obučemo odela. Daj gas do daske, pokidademo tunel. – Drž'te se – rekao je Dejl pa pritisnuo ručicu za gas. Rover se trznuo napred. Sančezova je pala sa sedišta. Ja sam ostala na svom mestu pored zadnjeg prozora. Rover ima ogroman obrtni moment, ali ne može se računati na bogzna kakvu trakciju na mesečevom regolitu. Odmakli smo samo jedan metar pre nego što nas je tunel cimnuo nazad i zaustavio. Sančezova koja je u tom trenutku ustajala, naletela je na Dejla. Pridržala se za njegova ramena. – Moramo što pre da odemo odavde – rekla je. – Unutra su rezervoari sa metanom i kiseonikom… – Znam! – uzvratila sam. Pogledala sam kroz bočni prozor. Pažnju mi je privukla stena nagnuta pod oštrim uglom. Uskočila sam u prednji deo rovera i sela na suvozačko mesto. – Imam plan. Nemam vremena da objašnjavam. Prebaci meni kontrole. Dejl je pritisnuo prekidač na sredini konzole prepustivši mi upravljanje. Bez protivljenja, bez pitanja, samo je to uradio. EVA instruktori ostaju hladne glave u kriznim trenucima. Ubacila sam u rikverc i vratila se četiri metra. – Ideš u pogrešnom smeru – rekla je Sančezova. – Duti! – Okrenula sam ka iskošenoj steni i dala gas. – Držite se za nešto. Ona i Dejl su se uhvatili jedno za drugo. Dala sam gas do daske. Pojurili smo ka steni. Prednji desni točak je zajahao stenu a rover je uzleteo iskosivši se. Sleteli smo na zemlju roverovim levim bokom i zakotrljali se. Dobro smo prodrmali roverov zaštitni kavez. U kabini je bilo kao u bubnju mašine za veš – borila sam se da ne povratim. Evo šta sam mislila da de se desiti: tunel de se uvrnuti, što nije predviđeno, te de se pocepati. Potom bih ga kretanjem napred-nazad do kraja pokidala na dva dela. Onda bismo bili slobodni. Evo šta se u stvari desilo: tunel je stoički podneo uvrtanje. Pravljen je za transport ljudi, što znači da ima da ih zaštiti makar mu to bilo poslednje. Nije se pocepao. Ipak, spoj sa roverovom vazdušnom komorom nije bio tako jak. Usled torzije prilikom okretanja, zavrtnji su se smakli.

216 Vazduh je nahrupio iz tunela odbacivši rover (napomena: Mesečevi roveri nisu aerodinamični). Otklizali smo se na boku još jedan metar, pa se prevrnuli i zaustavili se na točkovima. Bili smo slobodni. – Bog te mazo! – otelo se Dejlu. – To je bilo genijalno! – Pa naravno – nastavila sam vožnju. Bum! Potmula tutnjava trajala je delid sekunde. To je bio jedan od onih zvukova koji više osetite nego što ga čujete. – To je baš bilo glasno – primetila je Sančezova. – Ne, nije bilo. – Dejl joj je sklonio ruke sa ramena. – Jedva se čulo. – Žena je u pravu. – Gledala sam u put ispred sebe dok sam vozila. – Taj zvuk je putovao kroz rastresitu zemlju, kroz točkove, pa kroz našu kabinu. Činjenica da smo ga uopšte čuli znači da je tamo gde je nastao bio neviđen glasan. Bacila sam pogled na ekran zadnje kamere. Balon je ostao netaknut, naravno. Samo nešto nuklearno bilo bi dovoljno snažno da napravi pukotinu u balonu. Ipak, iznenadilo me je moje vazdušno sklonište. I dalje je stajalo na mestu. Nagazila sam na kočnicu. – Jebote! Jel' vidiš ti to?! Moj var je izdržao eksploziju! Sančezova me je mrko pogledala. – Izvini što ti nedu čestitati na tome. – Ozbiljno? – rekao je Dejl. – Sad si našla da se hvališeš? – Samo kažem. Neviđeno dobar var. – E stvarno, Džas. – Preuzeo je komande. Vozio je nazad u grad. – Treba da javiš ocu i Svobodi da si dobro. – I da pozoveš advokata – dodala je Sančezova. – Pobrinudu se da budeš deportovana u Brazil i da ti se tamo sudi. – Nije valjda? – Izvadila sam zvrčak i pozvala Svobodu. Nije se javio – dobila sam govornu poštu. – Hm – promrmljala sam. – Problem? – pitao je Dejl. Svobo se ne javlja. – Ponovo sam ga pozvala. Opet govorna pošta. – Možda su ga uhvatili? – rekao je Dejl. Okrenula sam se ka Sančezovoj. – Da nemaš još nekog gorilu u Artemidi? – Ne vidim zašto bih sarađivala s tobom. – Ne zajebavaj se sa mnom. Ako moj tata ili moj prijatelj budu povređeni vratidu te u Brazil u plastičnoj vredi. – Nemam ja nikakve „gorile“. Takvi tipovi nisu meni odgovorni.

217 – Kako da ne – odvratila sam. – Toliko si se uvukla u dupe O Palasiju da možeš iznutra da im vidiš zube. Namrštila se. – Oni su vlasnici Sančez aluminijuma. Ja nisam jedna od njih. – Partneri ste! – Tržište aluminijuma je propalo kad je Artemida prestala da gradi balone. Trebao mi je kapital da mogu da nastavim. Ponudili su mi finansijski aranžman kako bih spasla fabriku. Ja sam ga prihvatila. Oni rade svoje i ne mešaju mi se u upravljanje topionicom. Topionicom u koju sam uložila svoj život, a ti si je upravo uništila, bezočna hrpo ekskremenata! Nemoj misliti da nedu proveriti u rečniku šta to znači! Ukucala sam tatin broj i prinela zvrčak uhu. Sa svakim zvonom pritisak mi je rastao. – Ni tata se ne javlja. – Lupkala sam nervozno po upravljačkoj konzoli. Dejl je jednom rukom vozio a drugom je izvadio svoj zvrčak. – Pokušaj da dobiješ Lene, a ja du pozvati Boba. Ukucala sam Lenin broj. Zvonilo je i zvonilo. Prekinula sam kad se uključila govorna pošta. – Ništa – rekla sam. – Ni Bob se ne javlja – dodao je Dejl. Pogledali smo se, uznemireni. – Možda je Rudi nekako nanjušio šta radimo pa ih sve pohapsio… – razmišljala sam. Držala sam prst iznad zvrčka oklevajudi. Pozvati policiju pošto si upravo počinio težak zločin nije najbolja ideja. Logično bi bilo da sačekam da se vratimo u grad – ako su uhapšeni, dotad se ništa nede promeniti. Ali nisam mogla da čekam. Pozvala sam Rudija. Zvonilo je četiri puta pre nego što se uključila govorna pošta. Prekinula sam poziv. – Bože – rekla sam. – Nije valjda?! – reagovao je Dejl. – Ni Rudi se ne javlja? Šta se, dođavola, dešava? Sančezova je izvadila svoj zvrčak i krenula da kucka. – Hej! – pokušala sam da joj otmem zvrčak, ali ga je na vreme izmakla. – Daj mi to! – Ne – rekla je otresito. – Moram da znam da su se moji ljudi bezbedno vratili. – Kako da ne! Hodeš da pozoveš pomod! – Bacila sam se na nju. Povukla me je te smo se obe našle na podu. – Prekinite! – uzviknuo je Dejl.

218 Pokušala je da me udari ali joj je samo jedna ruka bila slobodna – u drugoj je grčevito stezala zvrčak. Blokirala sam njen udarac i ošamarila je. O bože, kako mi je prijalo. – Prekinite s tim! – vikao je Dejl. – Ako vas dve koze zakačite pogrešno dugme, izginudemo! – Ti si naredila onom harvesteru da me ubije! Priznaj! – Zamahnula sam da je udarim. Izmakla se u stranu pa mi uvrnula ruku iza leđa. – Naravno da jesam! Kako se usuđuješ da uništiš moje životno delo! – Dođavola! – Dejl je naglo zakočio. Umešao se između Sančezove i mene i razdvojio nas. Uprkos onome što viđate u akcionim filmovima i stripovima, korisno je biti krupniji. Muškarac visok metar i osamdeset dva u nedostižnoj je prednosti nad dvema mršavim ženama. – Slušajte, vas dve – rekao je. – Ja sam gej i nimalo me ne pali ta vaša ženska tuča. Prekinite da vam ne bih razbio glavu. – Pripazi na rečnik. – Sančezova je nastavila da ukucava broj na zvrčku. – Hodeš li, molim te, da je zaustaviš? – rekla sam Dejlu. – Bidu sredan ako bilo koga uspe da dobije. – Pustio nas je ali je na mene budno motrio. Iz nekog razloga je bio ubeđen da sam ja agresor. Samo zato što sam toj kučki htela da iskopam oči i gurnem joj ih u mokradni kanal. Sančezova je čekala da joj se neko javi. Svake sekunde je izgledala sve zabrinutije. Na kraju je prekinula vezu. Dejl je pogledao u mene. – Šta sad? – Otkad sam ja vođa ovde? – Cela ova akcija je tvoja zamisao. Šta da radimo? – Uf… – Prebacila sam frekvenciju radija na glavni kanal. – Ovde Džas Bašara, pozivam bilo koga od EVA instruktora. Da li me čujete? – Da! – odmah je stigao odgovor. – Ovde Sara Gotlib. Ovde sam sa Arunom Gosalom. Ne možemo da stupimo u kontakt ni sa kim. Šta se dešava? Oboje sam ih poznavala. Sara je bila instruktor a Arun je bio na obuci. Nekoliko dana ranije zajedno smo gasili požar u Fabrici stakla Kvinslend. – Ne znam, Sara. Napolju sam u roveru i ne mogu da dobijem nikoga iz grada. Gde se nalazite? – Zona sakupljanja rude u podnožju Moltkea – rekla je. Utišala sam svoj mikrofon. – Ah da. Čuvaju harvester od mene. – Više nema svrhe – rekla je Sančezova. – Ali lepo je znati da EVA udruženje odgovorno izvršava ugovorne obaveze.

219 Ponovo sam uključila mikrofon. – Možete li da se vratite u grad? – Planirali smo da harvesterom odemo nazad do topionice a odatle peške do grada. Ali ne možemo da dobijemo nikog iz Sančez aluminijuma da im kažemo da pozovu harvester kudi. – Verovatno bi bilo najbolje da odmah krenete peške – rekla sam, izbegavajudi besni pogled Sančezove. – Ne možemo – rekla je Sara. – Ovo bi mogla da bude diverzija, pokušaj da nas odvuku od harvestera. Ostajemo ovde. – Primljeno. – Hej… ti si još na obuci – rekla je Sara. – Ne smeš da budeš sama napolju. Jel' neki instruktor tu s tobom? S kim si izašla? – Ovaj… nešto prekida… – Prebacila sam radio na našu privatnu frekvenciju. – To demo kasnije morati da objasnimo – rekao je Dejl. – Jedno po jedno – odvratila sam. – Idemo u pristanište da vidimo šta se tamo dešava. – Da – složila se Sančezova. – Tamo je voz, a tamo su i moji ljudi. Dejl je nastavio vožnju. Sančezova i ja smo ostatak puta provele u tišini, izbegavajudi da se pogledamo. Dejl je vozio vratolomnom brzinom. Kad smo se približili pristaništu, videli smo da je voz pristao u svoju vazdušnu komoru. Sančezova se pridigla, ohrabrena. – Kako da uđemo? – U uobičajenim okolnostima bismo se preko radija javili EVA instruktoru koji je trenutno na dužnosti u teretnoj vazdušnoj komori – rekao je Dejl. – Ali pošto se niko ne javlja, ja du morati da obučem skafander i otvorim ručno ventile sa spoljašnje strane. – Hajde da priđemo vozu – rekla sam. – Modi demo da vidimo pristanište kroz prozore voza. Dejl je klimnuo glavom vozedi preko utabanog terena. Prošli smo pored teretne vazdušne komore i zaustavili se pored voza u stanici. Prozori su mu bili prilično visoko, te smo iz svog ugla mogli da vidimo samo tavanicu vagona. – Sačekajte, obezbedidu nam bolji pogled. – Dejl je pritisnuo nekoliko dugmida i kabina je počela da se diže. Ispostavilo se da Bobov rover ima i makazastu dizalicu. Pa da, naravno. Zašto me to ne čudi? Imao je u tom roveru sve što se moglo zamisliti. Kad smo bili u ravni s prozorima voza, Sančezova je zakukala. I ja bih, ali nisam htela pred njom.

220 – Tela su ležala na sve strane – na sedištima i između njih. Jedna putnica je ležala s glavom u sopstvenom izbljuvku. – Št… – Dejl je jedva izustio. – Moji ljudi! – Sančezova se usplahirila u kabini gledajudi u voz iz različitih uglova. Ja sam priljubila nos na staklo kako bih bolje pogledala. – Još uvek dišu. – Stvarno? – pitala je. – Jesi li sigurna? – Da – odgovorila sam. – Pogledaj muškarca u plavoj košulji. Vidiš mu stomak? – Majki Mendes. – Malo se primirila. – Dobro, da. Vidim da se malo pomera. – Pali su tamo gde su se zatekli – rekla sam. – Nisu se nagurali ispred vazdušne komore ili tako nešto. Dejl je pokazao na hermetička vrata koja povezuju voz sa lukom. – Vazdušna komora voza je otvorena. Vidite kenijsku zastavu na stanici? Namrštila sam se, zamišljena. – Vazduh – rekla sam. Sančezova i Dejl su me pogledali. – Nešto je u vazduhu. Nešto nije u redu s vazduhom. Svi u vozu su bili dobro dok kondukter nije otvorio vrata. Tada su se onesvestili. Dejl je kršio ruke. – Baš kad smo mi uništili topionicu. To ne može da bude slučajnost. – Naravno da nije slučajnost! – rekla je Sančezova. – Moja topionica ima cevovod za vazduh koji se pruža pravo u postrojenje za održavanje uslova života u Armstrongovom balonu. Šta ste vi mislili, odakle dobijate vazduh? Zgrabila sam je za ramena. – Ali tvoji vazdušni cevovodi imaju zaštitu, zar ne? Ventile i slično? Pljesnula me je po rukama da je pustim. – Otporni su na curenje, ali ne i na eksploziju tih razmera! – O, ne, jebote, jebote, jebote… – ponavljao je Dejl. – Vazdušni udar koji je nastao usled eksplozije nije imao kud, jer si napravila potpuno nepropustan var. Zato je vazduh pod pritiskom pokuljao u vazdušni cevovod! – Čekaj, stani – rekla sam. – Ne, ne, ne. To je nemogude. Postrojenje za održavanje života ima sigurnosne senzore za vazduh. Vazduh se svakako ne upumpava direktno u grad, zar ne? – U pravu si – rekla je Sančezova, smirivši me malo. – Kontrolišu prisustvo ugljen-dioksida i ugljen-monoksida u vazduhu. Takođe kontrolišu hlor i metan, u slučaju da je došlo do curenja u mojoj topionici. – Kako kontrolišu? – pitala sam.

221 Pomerila se do drugog prozora kako bi bolje mogla da vidi onesvešdene radnike. – Koriste tečna jedinjenja koja promene boju u prisustvu nepoželjnih molekula. I kompjuter za trenutno reagovanje, koji nadzire proces. – Znači, u pitanju je hemija – rekla sam. – To je tvoja struka, zar ne? Ti si hemičar, zar ne? Šta ako je eksplozija u topionici izazvala nešto drugo? Nešto što sistem za održavanje života ne može da detektuje? – Pa… – Zamislila se. – Moglo bi da bude kalcijuma, hlora, aluminijuma, silicijuma… – Metana – dodala sam. – Dobro, ako dodamo i metan, mogli bi da se dobiju hloro-metan, metilenhlorid, hloro… o bože! – Šta? Šta?! Uhvatila se za glavu. – Od metana, hlora i toplo te nastaje nekoliko jedinjenja, a vedina je bezopasna. Ali takođe nastaje i hloroform. Dejl je odahnuo. – O, hvalim te bože. Sančezova je pokrila usta rukama prigušujudi jecaj. – Svi de pomreti. Svi de pomreti! – O čemu pričaš? – pitala sam. – To je samo hloroform. Gas za onesvešdivanje. Zar ne? Odmahnula je glavom. – Možda u filmovima. Hloroform nije neki bezazlen anestetik. Vrlo je, vrlo smrtonosan. – Ali oni još uvek dišu. Obrisala je suze drhtavom rukom. – Onesvestili su se istog trena. To znači da je koncentracija najmanje petnaest hiljada delova po milionu. S tom koncentracijom umrede za sat vremena. U najboljem slučaju. Njene reči su tukle poput čekida. Sledila sam se. Nisam mogla da se pomerim. Onda sam počela da se tresem na sedištu potiskujudi nagon na povradanje. Zamaglilo mi se pred očima. Pokušala sam duboko da udahnem. Umesto toga sam zajecala. Misli su mi se uskomešale. – Dobro… ovaj… dobro… stanite… Sredstva kojima raspolažemo: Dejl, ja i kučka koja mi se ne dopada. Rover. Dva EVA odela. Gomila vazduha u rezervi, mada ne dovoljno da se snabde čitav grad. Oprema za zavarivanje. Tu su i još jedan EVA instruktor i polaznik na obuci (Sara i Arun), ali oni su bili predaleko da bi mogli da nam pomognu. Imali smo sat vremena da rešimo problem, a njih dvoje ni u teoriji nisu mogli da stignu za to vreme. Dejl i Sančezova su me gledali očajni.

222 Dodatna sredstva: sve čime raspolaže Artemida, ako se izuzmu njeni građani. – D-dobro… – promucala sam. – Sistem za održavanje života je u prizemlju Armstronga. Odmah niz hodnik od Ulice Svemirskih agencija. Dejle, idemo u vazdušnu komoru ISRO-a. – Važi. – Dao je gas do daske. Poskakivali smo po tlu obilazedi luk Oldrinovog balona. Ja sam se primakla vazdušnoj komori u zadnjem delu rovera. – Kad uđem, otrčadu ka sistemu za održavanje života. Oni imaju velike rezerve vazduha u pomodnim cisternama. Otvoridu sve što imaju. – To nije dovoljno da se razblaži hloroform – rekla je Sančezova. – Molarna koncentracija u vazduhu ostade nepromenjena. – Znam – odvratila sam. – Ali baloni imaju ispušne ventile za slučaj da pritisak skoči. Kad otvorim rezervne cisterne, vazdušni pritisak u gradu de skočiti, a izduvni ventili de početi da ispuštaju vazduh. Dobar vazduh istisnude onaj zatrovan. Razmislila je pa klimnula glavom. – Da, to bi moglo da upali. Naglo smo se zaustavili tik ispred vazdušne komore ISRO-a. Dejl je ubacio u rikverc pa izveo najbrži, najspretniji postupak pristajanja koji sam ikad videla. Jedva da je usporio dok je pripajao dve vazdušne komore. – Jebote, ne da si ovo izveo, svaka ti čast – rekla sam. – Kreni! – preklinjao je. Stavila sam masku za disanje. – Vi ostanite ovde. Dejle, ako uprskam pa se obeznanim od hloroforma, moradeš ti da uskočiš. Okrenula sam ručku na vratima vazdušne komore. Pritisak je krenuo da se izjednačava, te je kabinu ispunilo šištanje vazduha. – Sančezova, ako Dejl uprska, ti si slededa na redu. Nadam se da nede… Nakrivila sam glavu. – Je l' i vama ovo šištanje zvuči malo čudno? Dejl je pogledao u vrata vazdušne komore. – Sranje! Oštetili smo roverovu vazdušnu komoru kad smo otcepili tunel! Zatvori ventil, moramo da… Šištanje je postalo toliko glasno da više nisam čula Dejla. Vazdušna komora nije radila kako treba. Misli su mi jurile kroz glavu: ako zatvorim ventil, šta onda? Dejl i ja smo imali EVA odela, pa bismo mogli da izađemo do ISRO-ve vazdušne komore i normalno je otvorimo. Ali to bi zahtevalo da napustimo rover, kao i da koristimo roverovu vazdušnu komoru, što bi ubilo Sančezovu. Jedino rešenje bilo bi da uđemo roverom u grad kroz teretnu vazdušnu komoru kod pristaništa. Ali nema nikog budnog unutra da nam otvori. Morali bismo da otvorimo vazdušnu komoru ručno, što bi opet značilo da treba da izađemo iz rovera i pritom ubijemo Sančezovu.

223 U trenutku sam donela odluku i otvorila ventil do kraja. – Šta to, dođavola… – krenuo je Dejl. Rover se zatresao od siline vazduha koji je nahrupio napolje. Uši su mi se zapušile. Loš znak – vazduh je izlazio brže nego što je rover uspevao da ga nadoknadi. – Zatvorite vrata za mnom! – doviknula sam. Četvora vrata. Morala sam da prođem kroz četvora jebenih vrata da bih ušla u Artemidu. Roverova vazdušna komora ima dvoja vrata, a komora ISRO-a još dvoja. Dok ne prođem kroz poslednja vrata, bidu u opasnosti. Dejl i Sančezova de biti dobro čim Dejl zatvori prva vrata za mnom. Ušla sam u roverovu vazdušnu komoru. Druga vrata su ta koja su pokušavala da nas ubiju. Led se kondenzovao na ivicama između kojih je vazduh nezaustavljivo isticao napolje. Baš kao što je Dejl predvideo, vrata su se iskrivila na mestima gde je bio prikačen tunel. Okrenula sam ručku i cimnula ih. Hode li se uopšte otvoriti tako sjebana? Molila sam se Alahu, Jahveu i Hristu da se otvore. Mora da me je neko od njih čuo, jer su se vrata odškrinula. Gurala sam ih svom snagom dok nisam uspela da ih otvorim dovoljno da mogu da se provučem. Nekada je baš divno biti sitne građe. Ušla sam u čauru – metar dugačak tunel između dve vazdušne komore. I roverova spoljašnja vrata i čaura bili su prilično iskrivljeni i propuštali su vazduh poput sita. Ali bar nije bilo velikih rupa. Roverovi vazdušni rezervoari zasad su održavali pritisak, mada su gubili bitku. Ako se pak pitate zašto nisam koristila masku za disanje – ne, ne bi mi pomogla u vakuumu. Samo bi uduvavala kiseonik u moje beživotno lice. Okrenula sam ručku spoljašnjih vrata ISRO-a i brzo ih otvorila. Uletela sam u komoru ISRO-a pa se osvrnula da vidim kako je ono dvoje. Pretpostavljala sam da je Dejl u međuvremenu zatvorio roverova unutrašnja vrata. Prevarila sam se. Da ih je zatvorio, prekinuo bi mi dovod vazduha pre nego što bih ušla u Artemidu. Da li je i on to shvatio? Da li taj krelac izigrava viteza? – Zatvori ta vrata, jebote! – dreknula sam da nadjačam šištanje vazduha. Tada sam ih videla. Oboje su bili bledi i ošamudeni. Dejl je pao na pod. Sranje. U vazduhu komore ISRO-a bilo je hloroforma. U brzini i zaokupljena planiranjem zaboravila sam na taj detalj. U redu. Jedno po jedno. Prvo treba otvoriti poslednja vrata. Rover je imao ograničenu količinu vazduha, ali Artemida ga je imala u izobilju. Okrenula sam ručku poslednjih vrata i pokušala da ih otvorim. Nisu se pomerila.

224 Naravno da nisu. Zbog neprekidnog curenja vazduha pritisak u roveru bio je niži nego u gradu. – Jebem mu mater! – besnela sam. Okrenula sam centralni ventil na vratima kako bih izjednačila pritisak u komori s pritiskom s druge strane. Ventil za izjednačavanje pritiska borio se sa curenjem rovera. Gde je vazduh brže proticao? Nisam čekala da saznam. Naslonila sam se leđima na spoljašnji zid komore i nogama gurala vrata. U prva dva pokušaja sam ih samo zatresla ali nisam nadvladala hermetičko prianjanje. Tredi pokušaj je bio uspešan. Vrata su se uz zveket otvorila, talas vazduha preplavio je komoru, a zatim i rover. Zaglavila sam ih nogom kako ih protok vazduha ne bi zalupio. Dejl i Sančezova su bili spašeni… na neki način. Ako se udisanje otrovnog gasa u prostoriji pod pritiskom iz koje curi vazduh može opisati kao spašavanje. Leđa su me krvnički bolela. Ima sutra da ispaštam zbog svega ovoga. Ako dočekam sutra. Izula sam cipelu pa njome podglavila vrata i vratila se u rover. Dejl i Sančezova su bili u dubokoj nesvesti. Dođavola. To me je podsetilo da ne skidam masku. Oboje su disali ravnomerno. Zatvorila sam unutrašnja vrata roverove komore, pa se vratila do unutrašnjih vrata ISRO-a, podglavljenih cipelom. Opet sam ih širom otvorila i uletela u laboratoriju. Izvukla sam cipelu a vrata su se odmah zatvorila pod pritiskom vazduha. Ušla sam u grad. Sela sam na pod i obula cipelu. Onda sam proverila da li mi dihtuje maska za disanje. Učinilo mi se da je u redu. Nisam povradala niti sam padala u nesvest, što sam protumačila kao dobar znak. Laboratorija ISRO-a bila je puna onesvešdenih naučnika. Prizor je bio jeziv. Njih četvorica su se onesvestili za stolom, dok je jedan ležao na podu. Preskočila sam tog na podu i krenula ka hodniku. Proverila sam zvrčak. Prošlo je dvadeset minuta otkako je hloroform procureo u grad. Znači, ako je procena Sančezove tačna, ostalo mi je četrdeset minuta da pročistim vazduh u gradu inače de svi umreti. I to mojom krivicom.

225 16. Trebao mi je Rudi. Tačnije, trebao mi je Rudijev zvrčak. Sedate se, postrojenje za održavanje života je zaštidena zona. Morate da radite tu da biste mogli da uđete – vrata se nede otvoriti ako ne prepoznaju vaš zvrčak. Ali Rudijev zvrčak otvara sva vrata u gradu. Zaštidene zone s ograničenim pristupom, domove ljudi, kupatila, sve. Nema mesta gde Rudi ne može da uđe. Njegova kancelarija u Armstrongu Nadzemlje 4 bila je udaljena samo nekoliko minuta trčanja od laboratorije ISRO-a. A to je bilo jedno nadrealno iskustvo! Tela su ležala opružena po hodnicima i prolazima. Ko neki prizor apokalipse. Nisu mrtvi. Nisu mrtvi. Nisu mrtvi… ponavljala sam u sebi kao mantru kako bih ostala pribrana. Trčala sam s jednog na drugi sprat, pomislivši da su liftovi verovatno blokirani onesvešdenim ljudima. U Armstrong Nadzemlju 4 se, odmah pored stepenica, pruža brisan prostor, koji se zove Park stena. Zašto se tako zove? Nemam pojma. Dok sam prolazila tuda saplela sam se o čoveka koji je ležao na boku i pala licem na turistkinju koja je držala onesvešdeno dete. Bila je sklupčana oko dečaka – majčina poslednja linija odbrane. Ustala sam i nastavila da trčim. Zaustavila sam se ispred Rudijeve kancelarije i uletela unutra. Rudi se onesvestio za svojim stolom. Ne znam kako mu je to pošlo za rukom, ali izgledao je staloženo čak i u nesvesti. Pretražila sam mu džepove. Zvrčak mu je sigurno tu negde. Nešto mi je zapalo za oko i upalilo mi lampicu upozorenja u mozgu, ali nisam mogla da provalim šta je to. Jedno od onih upozorenja koje je više osedaj da nešto nije kako treba. Ali, jebiga, u tom trenutku ništa nije bilo kako treba. Nisam imala vremena za podsvesna sranja. Morala sam da spasem grad. Našla sam Rudijev zvrčak i gurnula ga u džep. Moje unutrašnje ja me je ponovo upozoravalo, ovog puta ozbiljnije. „Nešto nije u redu, dođavola!“, vikalo je. Zastala sam na sekund da pogledam po prostoriji. Nije bilo ničeg neobičnog. Mala, spartanski uređena kancelarija izgledala je isto kao uvek. Dobro sam je

226 poznavala – bila sam tu sto puta kao nepopravljivi tinejdžer, a ja dobro pamtim. Sve je bilo na svom mestu. Baš sve. Ali onda mi je, na izlazu iz kancelarije, sinulo: bol u potiljku od udarca tupim predmetom. Glava mi je utrnula, zamutilo mi se pred očima, ali sam i dalje bila svesna. Napadač me je samo okrznuo. Da me je udario nekoliko centimetara ulevo, prosuo bi mi mozak. Zateturala sam se napred i okrenula se da ga vidim. Alvares je držao dugu čeličnu cev u jednoj ruci i bocu s kiseonikom u drugoj. U ustima mu je bilo crevo povezan s bocom s kiseonikom. – Ne seri! – rekla sam. – Ima još neko budan i to si morao da budeš baš ti?! Ponovo je zamahnuo. Izmakla sam se. Naravno da je to bio Alvares. To je moja podsvest pokušavala da mi kaže. Rudijeva kancelarija je bila ista kakva je uvek bila. Samo što je u njoj trebalo da zateknem Alvaresa zaključanog u vazdušnom skloništu. U mislima mi se odigrao čitav sled događaja: sklonište je zaštitilo Alvaresa od hloroforma. Kad se Rudi onesvestio, ubica koga više nije imao ko da nadzire, odvalio je metar dugu cev i upotrebio je da obije vrata. Katanac i lanac s druge strane nisu imali šanse protiv takvog momenta sile. Alvares možda nije stručnjak za hemiju, ali nije morao da bude genije da shvati da nešto nije u redu s vazduhom. Ili to ili se zamalo onesvestio pa onda shvatio. U svakom slučaju, sklonište je imalo boce s vazduhom i creva, od kojih je on sklepao sebi skalameriju za disanje. A kao bonus, cev je bila iskrzana i oštra na kraju gde ju je odlomio. Divno. Nije imao samo palicu. Imao je koplje. – Došlo je do curenja gasa – rekla sam. – Svi u gradu de umreti ako to ne popravim. Ustremio se na mene bez oklevanja. Morao je da završi ubistvo za koje je bio unajmljen. Ne mogu da se ne divim njegovom profesionalizmu. – Ma, jebi se! – odbrusila sam. Bio je krupniji, jači, neuporedivo bolji borac i naoružan šiljatom metalnom šipkom. Okrenula sam se kao da hodu da pobegnem, pa sam šutnula nogom iza sebe. Pretpostavila sam da de to da mu poremeti napad i bila sam u pravu. Zamahnuo je cevkom pored mene umesto da me zvizne u glavu. Sad je njegova ruka bila ispred mene, dok sam ja stajala leđima uz njegove grudi. Nedu dobiti bolju priliku da ga razoružam.

227 Obema rukama sam ga zgrabila za zglob pa mu ga izvrnula. Klasičan potez razoružavanja, i trebalo je da upali, ali nije. Samo je dohvatio cev drugom rukom oko mene i prislonio mi je na gušu. Bio je jak. Mnogo jak. Čak i s povređenom rukom lako me je nadjačao. Ugurala sam obe ruke između cevi i svog vrata ali on nije popuštao. Nisam mogla da dišem. U takvim okolnostima obuzme vas posebna vrsta panike. Nekoliko sekundi sam mlatarala rukama uprazno, a onda sam snagom volje uspela da povratim kontrolu nad sobom. Ili de mi polomiti vrat ili de me prvo ugušiti a onda mi polomiti vrat. Maska za disanje mi ne bi pomogla – ne može da protera vazduh kroz zatvoreno grlo. Ali boca s vazduhom koja mi je visila oko pasa mogla bi da koristi. To je metalni predmet, tvrd i tup. Bolje išta nego ništa. Spustila sam ruku ka boci. Boli! Nije bilo pametno što sam sklonila ruku sa cevi. Pružala sam dvostruko manji otpor. Alvares mi je još snažnije zario cev u grkljan. Srušila sam se na kolena. On se spustio sa mnom ne pomerajudi cev. Pao mi je mrak na oči. Da bar imam još jednu ruku. Druga ruka… Ta misao mi je odzvanjala u smudenim mislima. Druga ruka. Druga ruka. Previše ruku. Alvares ima previše ruku. Šta? Odjednom su mi se otvorile oči. Alvares ima previše ruku! Sekund ranije u jednoj ruci je držao cev a u drugoj bocu s vazduhom. Ali sad su mu obe ruke bile na cevi. To znači da mu je boca na podu! Prikupila sam ono malo snage što mi je ostalo, savila noge pa se zanela napred. Cev mi se još snažnije zarila u gušu, ali to je bilo dobro – bol mi je pomogao da ostanem pri svesti. Ponovo sam se nagnula, ovog puta još oštrijim pokretom i konačno ga izbacila iz ravnoteže. Oboje smo se preturili napred, tako što je on pao preko mene. Onda sam čula najprijatniji zvuk u svom životu. Nakašljao se. Malo je popustio stisak i opet se nakašljao. Spustila sam bradu proturivši je ispod cevi i konačno oslobodila grkljan! Teško sam disala halapljivo gutajudi vazduh iz maske. Crna magla mi se razišla ispred očiju.

228 Uhvatila sam cev obema rukama i povukla je, povukavši tako i Alvaresa. On je nije puštao, ali mu je stisak bio sve slabiji. Izmigoljila sam se ispod njega i konačno se okrenula licem ka njemu. Ležao je presamiden grčedi se od neobuzdanog kašljanja. Baš kao što sam predvidela, spustio je bocu na pod da bi me davio. Kad sam ga povukla napred sa sobom, crevo mu je ispalo iz usta. Mogao je ili i dalje da drži cev ili da dograbi crevo. Odlučio se za cev. Verovatno se nadao da de prvo da me udavi, pa da vrati crevo pre nego što se onesvesti. Pokušao je da dohvati crevo iza sebe, ali sam ga zgrabila za kragnu i povukla ga. Sav prebledeo, borio se da dođe do vazduha. Nagnula sam se i otela mu cev iz ruku jednom zauvek. Glava mu je pala na pod – konačno je izgubio svest. Trebalo mi je nekoliko sekundi da dođem do daha, a onda sam ustala. U meni je kuvalo od besa. Zakoračila sam držedi oštri kraj cevi od sebe. Alvares je ležao bespomodno na podu – osvedočeni ubica koji je ponovo pokušao da me ubije. Jedan zamah između četvrtog i petog rebra… pravo u srce… razmišljala sam upravo to da uradim. Stvarno sam razmišljala. Nisam ponosna na sebe. Petom sam mu nagazila desnu mišicu. Čula sam kako mu krčkaju kosti. To je bilo više u mom fazonu. Nisam imala vremena za gubljenje, ali nisam mogla ni da dopustim da taj zlotvor ponovo pobegne. Odvukla sam njegovo obamrlo telo u Rudijevu kancelariju. Gurnula sam Rudija u stranu pa stala da preturam po stolu dok nisam našla lisice. Vezala sam Alvarezovu nepovređenu ruku za ručku vazdušnog skloništa i bacila ključ u hodnik. Nema na čemu, Rudi. Proverila sam na zvrčku koliko mi je vremena ostalo: trideset pet minuta. A nisam baš mogla da čekam poslednji trenutak. To je bila samo okvirna procena. Koja je, nadam se, ostavljala mesta za grešku. Bez obzira na to, među više od dve hiljade ljudi, koliko ih ima u gradu, sigurno de biti onih koji nede izdržati do isteka roka. Gurnula sam cev između kaiša i kombinezona. Alvares je bio u nesvesti, udisao je hloroform, ruka mu je bila slomljena i bio je vezan lisicama. Ipak, ništa nisam prepuštala slučaju. Nema više jebenih zaseda. Potrčala sam ka postrojenju za održavanje života. Sve teže sam disala, a guša mi je otekla zbog Alvaresovih pokušaja da me uguši. Verovatno sam imala i ogromnu masnicu na vratu, ali bar mi se grlo nije zatvorilo od otoka. To je jedino bilo bitno.

229 Osetila sam miris žuči u svom dahu. Savladavala sam poligon s preprekama – besvesnim telima. Odvrnula sam dovod vazduha na boci kako bih obezbedila više kiseonika svojim bolnim pludima. Nije mnogo pomoglo (taj trik ne uspeva kad u atmosferi ima toliko čistog kiseonika). Ako ništa, blago povišen pritisak sprečavao je prodor vazduha punog hloroforma u moju masku. Bar nešto. Stigla sam do postrojenja za održavanje života i mahnuvši Rudijevim zvrčkom otvorila vrata. Onesvešdeni Vijetnamci ležali su na sve strane. Pogledala sam ekrane sa statusima na zidu. Što se tiče automatizovanih sistema, sve je funkcionisalo savršeno! Pritisak je bio u granicama, bilo je sasvim dovoljno kiseonika, odvajanje ugljen-dioksida odvijalo se besprekorno… šta bi više kompjuter mogao da poželi? Stolica gospodina Đoana ispred glavnog komandnog panela bila je prazna. Sela sam na nju i pregledala kontrole za regulaciju vazduha. Tekst je bio na vijetnamskom, ali sam shvatila suštinu. Pre svega zato što je na jednom zidu bila prikazana šema svih cevi i vazdušnih vodova u sistemu. Kao što možete da zamislite, bio je to ogroman šematski prikaz. Stala sam da proučavam mapu. Odmah sam zapazila rezervni sistem za snabdevanje vazduhom. Svi njegovi vodovi bili su obeleženi crvenom bojom. „Dobro… gde je ventil za aktiviranje?“, pitala sam se. Prstom sam pratila nekoliko crvenih linija dok nisam našla onu koja je ulazila u samo postrojenje za održavanje života. Onda sam našla nešto što je ličilo na sličicu ventila. – Severnozapadni ugao… Sala je bila pravi lavirint cevi, rezervoara i ventila. Ali sad sam znala šta tražim. Tredi ventil sleva u severozapadnom uglu. Usput sam prošla pored gospodina Đoana koji je ležao na podu. Izgleda da je i on krenuo ka istom ventilu, ali nije stigao na vreme. Zgrabila sam ventil obema rukama i okrenula ga. Sala je hučala od potmulog otpuštanja pritiska. Zvrčak mi je zazvonio u džepu. Toliko me je prepao da sam isukala cev spremna da se borim. Zavrtela sam glavom smejudi se svojoj reakciji pa vratila oružje i odgovorila na poziv. – Džas?! – čula sam Dejlov glas. – Jesi li dobro? Mi smo ovde izgubili svest na koji minut. – Dejle! – rekla sam. – Da, dobro sam. Evo me u postrojenju za održavanje života i upravo sam otvorila ventil za vazduh. Jeste li dobro? – Povratili smo se, mada nismo najbolje. Nemam pojma kako smo se osvestili.

230 Sančezova je objašnjavala u pozadini: – Pluda su nam apsorbovala hloroform iz vazduha u roveru. Kada je koncentracija po milionu pala ispod dve i po hiljade, hloroform je izgubio dejstvo anestetika. – Da znaš, prebacio sam te na zvučnik – rekao je Dejl. – Sančezova – rekla sam ravnodušno. – Baš mi je drago što si dobro. Ignorisala je moj zajedljiv ton. – Radi li ispiranje? Otrčala sam nazad do statusnih ekrana. Svaki balon je sad imao po nekoliko treperavih žutih lampica koje ranije nisu gorele. – Mislim da radi – rekla sam. – Upalila se gomila signalnih lampica. Ako čitam ovo kako treba, to su verovatno ispušni ventili. Vazduh se pročišdava. Protresla sam tehničara koji je sedeo do mene, ali nisam uspela da ga povratim iz nesvestice. Naravno, čak i da udišu savršen vazduh, potrebno im je neko vreme da se probude. Pola sata su udisali anestetik iz devetnaestog veka. – Čekajte – rekla sam. – Probadu da udahnem vazduh. Povukla sam masku s lica pa vrlo plitko udahnula. Istog trena sam se sručila na pod. Bila sam previše slaba da ustanem. Osedala sam nagon za povradanjem ali sam uspela da se uzdržim. Vratila sam masku na lice. – …Ne valja… – promrmljala sam. – …vazduh je i dalje loš… – Džas? – zvao me je Dejl. – Džas! Nemoj da se onesvestiš! – Dobro sam – rekla sam pridižudi se na kolena. Sa svakim udahom vazduha iz boce osedala sam se bolje. – Dobro… sam… mislim da samo treba sačekati. Treba malo vremena da se pročisti ovolika količina vazduha. Sve je u redu. Ide kako treba. Pretpostavljam da su bogovi to čuli i slatko se nasmejali. Kako sam to izgovorila, zvuk protoka vazduha kroz cevi utišao se, pa potpuno zamro. – Ovaj… ljudi… vazduh je stao. – Zašto? – upitao je Dejl. – Sad du da vidim! – Pogledala sam u ekrane sa statusima. Ništa mi nije zapalo za oko. Onda sam se vratila do šematskog prikaza vodova na zidu. Glavni ventil je bio odmah tu u postrojenju za održavanje života i vodio je do rezervoara u istoj hali. Pisalo je da je prazan. – Uh! – progutala sam knedlu. – Ostali smo bez vazduha! Nema ga dovoljno! – Šta?! – rekao je Dejl. – Kako je to mogude? Sistem za održavanje života ima zalihe vazduha za nekoliko meseci. – Ne baš – rekla sam. – Ima dovoljno rezervi da nadomesti vazduh u jednom ili dva balona, i dovoljno energije u akumulatorima za nekoliko meseci proizvodnje

231 kiseonika iz ugljen-dioksida. Ali nema dovoljno zaliha da provetri čitav grad. Toga se prosto niko nije setio. – O bože – očajavao je Dejl. – Imamo još jednu šansu – dodala sam. – Trond Landvik je uskladištio ogromne količine kiseonika u cisternama odmah izvan grada. – To đubre – rekla je Sančezova. – Znala sam da hode da preuzme moj ugovor o razmeni kiseonika za struju. Ponovo sam proučavala komandni pult. Hvala bogu što Vijetnamci na Mesecu koriste englesku abecedu. Jedan deo šeme cevovoda bio je označen sa LANDVIK. – Trondovi rezervoari su uključeni u šemu! – javila sam. – Naravno da jesu – rekla je Sančezova. – Trond je morao da radi u dogovoru s njima kako bi njegov sistem snabdevanja bio kompatibilan s njihovim. Prstom sam pratila linije na mapi. – Prema ovome, Trendovi rezervoari su ved povezani na sistem. Postoji složen skup ventila između dva sistema, ali povezani su. – Pa, hajde! – rekao je Dejl. – Radi se o ručnim ventilima koji se nalaze napolju – rekla sam. – Molim?! Zašto bi, pobogu, ugradili ručne ventile i to napolju? – Zbog bezbednosti – rekla sam. – Objasnio mi je Trond ranije. Nema veze. Zapamtila sam plan cevovoda. Baš je zamršen i ne znam u kom stanju de biti pomodni ventili. Snadi du se, samo da stignem tamo. Izjurila sam iz postrojenja za održavanje života u hodnike Armstronga. – Čekaj, izlaziš napolje? – pitao je Dejl. – U čemu? EVA odelo ti je ovde. – Idem u Konradovu vazdušnu komoru i imam veliku cev. Razvalidu Bobov ormarid i uzedu njegovo odelo. – Ti ormaridi su od aluminijuma debelog jedan centimetar – rekao je Dejl. – Trebade ti previše vremena da ga razvališ. – Da, u pravu si. Hm… – Proletela sam kroz tunel između Armstronga i Konrada i pogledala na zvrčak. Ostalo nam je dvadeset pet minuta. – Uzedu hrčkovu loptu za turiste. Kako deš okretati ručice? Jebiga, opet je u pravu. Hrčkove lopte nemaju rukave, rukavice niti bilo kakve nastavke. Nedu modu da uhvatim ništa kad izađem. – Onda deš ti morati da budeš moja ruka. Rezervoari su u trouglu između Armstronga, Šeparda i Bina. Sačekaj me kod tunela između Bina i Šeparda. Trebade mi tvoja pomod da uđem u trougao.

232 – U redu. Vozim ka tunelu. Pridi du što bliže reverom, a ostatak du predi peške. – Kako deš da izađeš iz rovera a da ne ubiješ Sančezovu? – To bih i ja volela da znam – dobacila je Sančezova. – Stavidu je u tvoje odelo pre nego što otvorim komoru – rekao je. – Moje odelo?! – Džas! – Dobro, de. Izvini. Trčala sam kroz Konradovo prizemlje koliko su me noge nosile. Balon u kom sam odrasla imao je veoma zamršene hodnike. Kad stavite gomilu zanatlija na jedno mesto bez urbanističkog plana, njihove radionice se šire dok ne popune svaki slobodni kutak. Alija sam znala put napamet. Naravno, turistička vazdušna komora bila je najudaljenija tačka od tunela iz Armstronga. Mislim, kako drugačije. Konačno sam stigla. Dva EVA instruktora su ležala na podu naspram šesnaestoro turista onesvešdenih u stolicama. Curenje gasa ih je zateklo usred uvodnog predavanja. – Dejle, ja sam kod vazdušne komore. – Primljeno – čula sam mu glas. Bio je udaljen od mikrofona na zvrčku. – Treba mi malo vremena da uguram Sančezovu u tvoje odelo. Malo je previsoka… – Izvini, molim te – rekla je. – Visoka sam metar i šezdeset četiri, što je prosek za žene. Nisam ja visoka nego je tvoja drugarica saboterka niska. – Nemoj da mi rastegliš odelo – rekla sam. – Serem ti se na odelo! – Hej…! Sančezova, umukni! – rekao je Dejl. – Džas, idi spašavaj grad! Uletela sam u veliku komoru i skinula izduvanu hrčkovu loptu s kuke. – Javidu ti se kad budem bila napolju. Raširila sam mekanu plastiku po podu okrenuvši otvor sa patent-zatvaračem nagore, pa skinula sa zida ranac za preživljavanje i stavila ga na leđa. Sad je vreme za malo magije Rudijevog zvrčka. Zatvorila sam unutrašnja vrata komore, mahnula zvrčkom preko kontrolnog panela komore i pristup mi je odobren. Slededi problem: vazdušne komore su pravljene da ih koriste EVA instruktori u skafanderima s rukavicama. Ovde du morati da budem malo domišljata. Isključila sam kompjutersko upravljanje i prebacila se na ručnu kontrolu. Prvo sam okrenula ručku spoljašnjih vrata. Ta vrata (kao sva vrata u vazdušnim komorama) funkcionišu poput čepa – vazdušni pritisak sa strane na koju se

233 otvaraju drži ih hermetički zatvorenim. Dakle, iako je ručka na vratima bila okrenuta, čovek bi morao da bude Supermen da bi ih otvorio nasuprot pritisku. Ali bar su reze bile otvorene. Vrlo pažljivo sam okretala ventil za ispuštanje vazduha. Čim sam čula isticanje vazduha, zaustavila sam se. Da sam ga otvorila do kraja, ventil bi za manje od minuta sav vazduh iz komore ispustio napolje u vakuum. Ali pri ovoj brzini, trebade mu malo više – dovoljno da ja ne umrem, nadam se. Požurila sam do hrčkove lopte i uvukla se unutra. Bilo je malo čudno, kao da ulazite u urušeni šator, al to je prosto način kako one funkcionišu. Zatvorila sam hermetičke patent-zatvarače (iz bezbednosnih razloga postoje tri sloja zatvarača), pa na nekoliko sekundi otvorila vazdušni ventil na rancu za preživljavanje. Lopta se naduvala taman toliko da mogu da se pomeram u njoj. Ovo se inače radi kad komora ne ispušta vazduh. Natenane naduvavate loptu i čekate da EVA instruktor proveri da nigde ne propušta. Ja taj luksuz nedu modi da priuštim. Pritisak u komori je padao, pa se moja lopta širila poput balona u vakuumskoj komori. Pomerila sam se napred puzedi (nije lako kretati se u delimično naduvanoj lopti) i posegnula za drškom na vratima. Pošto se lopta još nije do kraja naduvala, mogla sam da savijem opnu taman toliko da uhvatim ručku. Držala sam je obema rukama boredi se protiv pritiska koji je pokušavao da mi je izbije iz ruku. Kako je komora ostajala bez vazduha, zid lopte sve više se zatezao otežavajudi mi držanje ručke. Ta guma je sad želela da se rastegne i bude lopta. Nije joj se dopadalo što sam je obmotala oko ručke. Nekoliko puta su mi ruke zamalo skliznule ali sam uspela da ih zadržim. Konačno se pritisak dovoljno spustio da sam mogla da povučem vrata. Preostali vazduh pokuljao je napolje, a moja lopta se odmah do kraja napela. Odbacila mi je ruke od ivice toliko jako da sam pala na dupe. Ali nije ni važno. Bila sam bezbedna unutar hrčkove lopte a vazdušna komora je bila otvorena. Dok sam ustajala nešto me je okrznulo po,nozi. To je bila cev koju sam zaplenila od Levorukog. Pored svih uzbuđenja zaboravila sam na nju. Opšte uzev, nije pametno uneti šiljatu šipku u loptu na naduvavanje od koje vam zavisi život, ali sad je bilo prekasno da uradim bilo šta povodom toga. Zategla sam kaiš kako bih bila sigurna da cev nede ispasti. Proverila sam ranac za preživljavanje. Sve je bilo u redu. Sedate se, ti ranci se prave za turiste. Sve sami rade. Izašla sam na površinu Meseca.

234 I pored svih ograničenja, hrčkova lopta je sjajna za trčanje po Mesecu. Nema kabastih čizama, nema debelih nogavica odela koje vas sputavaju, ne morate da teglite sto kilograma opreme. Ništa od toga. Samo ja, u običnoj odedi i umereno teškim rancem na leđima. Razvila sam dobru brzinu kotrljajudi se po tlu. Kad god bih naletela na džombu, poletela bih uvis. Ne pladaju turisti tek tako hiljade mapaga za ovo. Pod drugačijim okolnostima ovi bi bilo neviđeno zabavno. Trčala sam zaobilazedi luk Konradovog balona, sve dok nisam ugledala Binov balon. Tada sam preprečila pravo ka njemu, pa nastavila da trčim oko njega. Lupnula sam po slušalici da se uverim da radi. – Kako napreduješ, Dejle? – Sančezova je u odelu, dovezli smo se do tunela između Šeparda i Bina. Spremam se da izađem iz rovera. Ti? – Stižem. Zašla sam za krivinu Binovog balona i ugledala Šeparda. Sledila sam Binov zid dok nisam došla do tunela. Dejl, koji je ved bio pored zida tunela, primetio me je i mahnuo mi. Bobov rover je bio parkiran u blizini. Kroz prozore sam videla Sančezovu kako čudno sedi u mom odelu. Dotrčala sam do tunela i pogledala na zvrčak. Još petnaest minuta. Dejl je čučnuo i zavukao obe ruke ispod moje lopte. – Na tri – rekao je. Ja sam se sklupčala spremna za skok. – Jedan… dva… tri! Bili smo savršeno usklađeni. Skočila sam delid sekunde pre nego što je on iz sve snage hitnuo loptu uvis. Ja sam se odgurnula o tlo i „uzletela“, a Dejl je poslao loptu za mnom. Lopta i ja smo s lakodom preskočili tunel. Naravno, prilikom sletanja s druge strane odbijala sam se o zid lopte kao kreten. Dejl se popeo preko tunela s uvežbanom lakodom koristedi brojne rukohvate na njemu. Sleteo je pored mene baš kad sam stala na noge. Bin i Šepard su nam bili iza leđa dok smo stajali okrenuti prema nižoj kupoli Armstronga. Spoljašnji rezervoari su se uzdizali sa jedne strane, delimično zaklonjeni zamršenom mrežom cevi i ventila. – Svrbi me lice – rekla je Sančezova preko radija. – Jadna ti – odvratila sam. Dejl i ja smo krenuli ka rezervoarima. – Ovo odelo je vrlo neudobno – nastavila je Sančezova. – Zar ne bih mogla da zatvorim vrata rovera, dignem pritisak i sačekam vas u malo udobnijim uslovima? – Ne – odgovorio je Dejl. – Rover mora uvek da bude spreman za brz ulazak. Tako se radi.

235 Progunđala je nešto za sebe ali više nije insistirala. Dokotrljala sam se do prvog niza cevi. Tri ogromna visoka rezervoara pod pritiskom dominirala su strukturom. Svaki je sa strane nosio oznaku LANDVIK. Pokazala sam na srednji od četiri ventila na najbližoj cevi. – Zatvori ovaj ventil skroz do kraja. – Da zatvorim?! – pitao je Dejl. – Da, zatvori. Veruj mi. Ove cevi imaju zone za erupciju gasa, pristupe za čišdenje i gomilu drugih sranja zbog kojih su toliko zajebane za korišdenje. – Kapiram. – Zgrabio je ventil debelim rukavicama i zatvorio ga. Pokazala sam na drugi ventil, koji se nalazio na cevi tri metra iznad tla. – Ovaj otvori do kraja. Skočio je i zgrabio cev obema rukama. Uzverao se uz nju do ventila, uglavio stopala između dve niže cevi i okrenuo ventil. Stenjao je od napora. – Ovi ventili su baš zategnuti. – Dosad nisu otvarani – rekla sam. – Prvi put se koriste. Ručica ventila se konačno predala i Dejl je uzdahnuo s olakšanjem. – Eto ga! – Dobro, a sad ovde dole. – Pokazala sam mu na čvorište cevi sa četiri ventila. – Zatvori sve sem tredeg. Taj treba da je otvoren do kraja. Proverila sam vreme na zvrčku dok je Dejl radio. Deset minuta. – Sančezova, koliko je precizna tvoja vremenska procena toksičnosti hloroforma? – Prilično precizna – rekla je. – Neki ljudi su sigurno ved u kritičnom stanju. Dejl je požurio. – Gotovo. Slededi. – Samo još jedan – rekla sam. Povela sam ga dalje od lavirinta cevi do pola metra široke izlazne cevi i pokazala na ventil koji ju je kontrolisao. – Otvori ovaj do kraja i gotovi smo. Uhvatio je ručicu i pokušao da je okrene. Nije se pomerila. – Dejle, moraš da okreneš ručicu – rekla sam. – A šta misliš da pokušavam kog đavola?! – Pokušaj to malo bolje! Okrenuo se, uhvatio ventil obema rukama pa stao da ga gura odupirudi se nogama o tlo. Ručica je odbijala da se pomeri. – Prokletstvo! – živcirao se Dejl. Imala sam osedaj da de mi srce iskočiti iz grudi. Pogledala sam u ruke kojima nisam mogla ništa da uradim. Zatvorena u hrčkovoj lopti nisam imala načina da uhvatim ventil. Mogla sam samo da stojim i posmatram. Dejl se mučio dajudi sve od sebe. – Hajde… majku… ti…

236 – Ima li u roveru kutija s alatom? – pitala sam. – Ključ, klešta ili tako nešto? – Ne – procedió je. – Izvadio sam je da bih napravio mesta za tunel na naduvavanje. To je značilo da je najbliži alat u gradu. Trebalo bi nam previše vremena da odemo po njega. – A ja? – javila se Sančezova preko radija. – Mogu li ja nekako da pomognem? – Teško – rekao je Dejl. – Treba nekoliko sati da neko nauči da se penje u EVA odelu. Morao bih da dođem po tebe pa da te nosim dovde. To bi potrajalo, a ti ionako nisi previše snažna. Ne bi mnogo pomogla. To je bilo to. Kraj puta. Stigli smo do poslednjeg ventila i nismo mogli dalje. Dve hiljade ljudi de umreti. Možda možemo da uđemo u grad i spasemo bar nekoliko njih tako što demo ih odvudi u vazdušna skloništa? Verovatno ne. Dok mi uđemo, svi de ved biti mrtvi. Gledala sam oko sebe tražedi nešto što bi moglo da posluži. Ali površina oko Artemide definicija je „ničega“. Samo gomila regolita i prašine. Nigde čak ni kamena kojim bi se mogao udariti ventil. Ništa. Dejl je pao na kolena. Nisam mu videla lice kroz vizir ali sam ga čula preko radija kako plače. Stomak mi se vezao u čvor. Bila sam na ivici da povratim. Grlo mi se steglo i samo što nisam briznula u plač. Povređeno grlo me je još više zabolelo. Ta cev me je baš ozledila i… I… I onda sam znala šta moram da uradim. Trebalo je da me uhvati panika pred tim saznanjem. Ne znam zašto nije. Ali umesto panike osetila sam duboku smirenost. Problem je bio rešen. – Dejle – rekla sam blago. – O bože… – izustio je Dejl promuklim glasom. – Dejle, moraš da mi učiniš nešto. – Š-šta? Izvukla sam cev iz kaiša. – Moraš da preneseš svima da mi je žao. Toliko mi je žao zbog svega što sam učinila. – O čemu pričaš? – I moraš da kažeš tati da ga volim. Dobro, to je najvažnije. Reci tati da ga volim. – Džas… – Ustao je. – Šta radiš s tom cevkom? – Treba nam poluga. – Uhvatila sam cev obema rukama okrenuvši oštar kraj od sebe. – A ja je imam. Ako ovo ne okrene ručicu, ništa nede.

237 Otkotrljala sam loptu do ventila. – Ali cev je u lopti… Ne! – Verovatno nedu izdržati dovoljno dugo da sama okrenem ručicu. Moradeš da zgrabiš cev i završiš posao umesto mene. – Džas! – Hteo je da me zaustavi. Bilo je sad ili nikad. Dejl nije bio fokusiran na ono bitno. Nisam mogla da ga krivim. Teško je gledati najboljeg prijatelja kako umire, čak i kad je to za opšte dobro. – Opraštam ti, druže. Sve ti opraštam. Zbogom. Gurnula sam oštri kraj cevke kroz opnu lopte. Vazduh je zašištao curedi kroz cev – upravo sam dala vakuumu slamčicu kroz koju je mogao da isisa vazduh. Osetila sam kako se cev hladi u mojim rukama. Gurnula sam jače i uglavila je između prečki ventila. Moja hrčkova lopta se istegla i pocepala. Ostao mi je delid sekunde, u najboljem slučaju. Svom snagom sam gurnula cev u stranu i osetila kako se ručka pomera. Onda su fizički zakoni dramatično stupili na scenu. Lopta se pocepala u froncle. Jednog trena sam stajala u lopti gurajudi cev, slededeg sam lebdela u vakuumu. Svi zvuci su istog časa utihnuli. Zaslepljujudi zraci sunca vređali su mi oči – zaškiljila sam od bola. Vazduh mi je pokuljao iz pluda. Pokušavala sam da udahnem – mogla sam da raširim pluda ali ništa nije ulazilo. Čudan osedaj. Pala sam leđima na tlo. Ruke i vrat su mi goreli, dok mi se ostatak tela zaštiden odedom polako krčkao. Lice me je peklo na vrelom sunčevom svetlu. Usta i oči su mi ključali – tečnost ključa u vakuumu. Zacrnilo mi se pred očima i izgubila sam svest. Bol je uminuo.

238 Draga Džas. Po onome što čujem u vestima, nešto se ozbiljno dešava u Artemidi. Kažu da je čitav grad nedostupan. Ne mogu da uspostave nikakav kontakt. Ne znam zašto bi moj imejl prošao ali moram da pokušam. Jesi li tu? Jesi li dobro? Šta se desilo?

239 17. Probudila sam se u mraku. Čekaj malo. Probudila sam se? „Kako to da nisam mrtva?“, pokušala sam da izgovorim. – Kha n ni m mrt? – bilo je ono što sam izgovorila. – Sine?! – bio je to tatin glas. – Je l' me čuješ? – Mhm. Uzeo me je za ruku. Mada je osečaj bio čudan. Kao da mi je otupelo čulo dodira. – N… ne… ne vidim… – Imaš zavoje preko očiju. Pokušala sam da mu stegnem ruku, ali me je zabolelo. – Ne. Ne pokušavaj da koristiš ruke – rekao je. – I one su ti povređene. – Ne bi trebalo da bude budna – čula sam ženski glas. To je bila doktorka Rusel. – Džas? Da li me čuješ? – Jel' mnogo gadno? – pitala sam je. – Pričaš na arapskom – rekla je. – Ne razumem te. – Pitala je da li je mnogo gadno – preveo je tata. – Oporavak de biti bolan, ali deš preživeti. – N… ne ja… grad. Jel' mnogo gadno? Osetila sam ubod igle na ruci. – Šta to radite? – pitao je tata. – Ne treba da bude budna – odvratila je Ruselova. Onda više nisam bila budna. * Čitav jedan dan sam periodično dolazila sebi i gubila svest. Sedam se samo nekih detalja. Testiranje refleksa, menjanje zavoja, injekcije i tako dalje. Bila sam polusvesna dok su me dodirivali, a kad su prestali vratila sam se u prazninu. – Džas? – A? – Džas, jesi li budna? – Doktorka Rusel me je budila.

240 – …Da? – Sad du ti skinuti zavoje s očiju. – Dobro. Osetila sam njene ruke na glavi. Zavoj mi je spao s lica i konačno sam mogla da vidim. Zažmirila sam naspram svetla. Kako su mi se oči polako navikavale, videla sam sve više oko sebe. Bila sam u maloj sobi nalik na bolničku sobu. Kažem „nalik na bolničku sobu“ zato što Artemida nema bolnicu. Samo krevet u ordinaciji doktorke Rusel. Ova prostorija je bila negde pozadi. Ruke su mi još bile u zavojima. Osedaj je bio grozan. Bolele su me, mada ne previše. Doktorka, sedokosa žena od šezdeset i nešto godina, uperila mi je lampicu u oba oka. Onda je podigla tri prsta. – Koliko prstiju vidiš? – Jel' grad dobro? Mahnula je prstima. – Idemo redom. Koliko prstiju? – Tri? – U redu. Čega se sedaš? Pogledala sam u svoje telo. Sve je bilo na mestu. Na sebi sam imala bolničku spavadicu. – Sedam se da sam probušila hrčkovu loptu. Mislila sam da du umreti. – Bila si blizu – rekla je. – Ali Dejl Šapiro i Loreta Sančez su te spasli. Po onome što sam čula, on te je prebacio preko tunela između Armstronga i Šeparda. Sančezova te je dočekala s druge strane. Odvukla te je u rover i podigla pritisak. U vakuumu si provela ukupno tri minuta. Pogledala sam u svoje rukavice od gaze. – I to me nije ubilo? – Čovek može da preživi nekoliko minuta u vakuumu. Artemidin vazdušni pritisak je dovoljno nizak te nisi dobila dekompresionu bolest. Glavna pretnja je nedostatak kiseonika – kao kod davljenja. Spasli su te u poslednjem trenutku. Još jedan minut i ne bi preživela. Prislonila mi je prste na grlo i pogledala na sat na zidu. – Imaš opekotine drugog stepena na rukama i potiljku. Pretpostavljam da su ti delovi bili u neposrednom kontaktu s mesečevom površinom. A imaš i prilično ozbiljne opekotine od sunca na licu. Neko vreme demo morati da radimo provere na rak kože jednom mesečno, ali bide sve u redu. – A šta je s gradom? – pitala sam. – O tome bi trebalo da razgovaraš s Rudijem. On je tu ispred, pozvadu ga. Uhvatila sam je za rukav. – Ali…

241 – Džas, ja sam tvoj lekar, brinudu se o tebi. Ali nas dve nismo prijateljice. Pusti mi rukav. Pustila sam je. Otvorila je vrata i izašla. Na tren sam ugledala Svobodu u susednoj sobi. Izvijao je vrat pokušavajudi da me vidi. A onda mu je Rudijeva impozantna figura preprečila pogled. – Zdravo, Džas – rekao je Rudi. – Kako se osedaš? – Ima li mrtvih? Zatvorio je vrata za sobom. – Ne. Nema mrtvih. Odahnula sam s olakšanjem i spustila glavu na jastuk. Tek tad sam shvatila koliko sam bila napeta. – Hvalim te bože. – I dalje ti se loše piše. – Pretpostavila sam. – Da se ovo desilo bilo gde drugde, bilo bi mrtvih. – Stavio je ruke iza leđa. – Ali ovde ti je sve išlo naruku. Ovde nemamo kola, tako da niko nije bio za volanom u trenutku trovanja. Zahvaljujudi maloj gravitaciji niko se nije povredio pri padu. Tu i tamo pokoja ogrebotina i modrica, ali to je sve. – Znači, ništa ozbiljno? Onda nikom ništa! Prostrelio me je pogledom. – Troje njih je doživelo srčani udar usled trovanja hloroformom. Sve troje su stariji ljudi koji su i pre toga imali smetnje na pludima. – Ali sad su dobro, zar ne? – Da, zahvaljujudi čistoj sredi. Kako se ko budio, išao je da proveri kako su mu komšije. Da nemamo ovako tesno povezanu zajednicu, ne bi bilo tako. Pored toga, na našoj gravitaciji nije teško nositi onesvešdenu osobu. A nijedan deo grada nije previše udaljen od ordinacije doktorke Rusel. – Pokazao je glavom prema vratima. – Ne voli te previše, čisto da znaš. – Primetila sam. – Za nju je zdravstvena zaštita vrlo ozbiljna stvar. – Da. Načas je zadutao. – Hodeš li da mi kažeš ko je osim tebe učestvovao u ovome? – Jok. – Znam da je Dejl Šapiro umešan. – Ne znam o čemu pričaš – rekla sam. – Dejl se slučajno zatekao napolju u roveru u to vreme. – U roveru Boba Luisa? – Njih dvojica su drugari. Pozajmljuju jedan drugom stvari. – Sa Loretom Sančez? – Možda se zabavljaju – rekla sam.

242 – Šapiro je gej. – Možda mu ne ide. – Znači tako – rekao je Rudi. – Možeš li da mi objasniš zašto je jutros Lene Landvik prebacila milion mapaga na tvoj račun? Dobre vesti! Ali zadržala sam hladnokrvnost. – To je mali poslovni kredit. Investirala je u moju kompaniju za organizaciju EVA tura. – Nisi položila EVA test. – U pitanju je dugoročna investicija. – E sad si masno slagala. – Šta god. Umorna sam. – Ostavidu te da se odmaraš. – Kad je stigao do vrata, okrenuo se: – Upraviteljica želi da te vidi čim se oporaviš. Možda ne bi bilo loše da spakuješ neku laganu odedu – čujem da je uvek toplo u Saudijskoj Arabiji. Svoboda je ušao čim je Rudi otišao. – Hej, Džas! – Približio je stolicu i seo pored kreveta. – Doktorka kaže da se odlično oporavljaš! – Zdravo, Svobo. Izvini zbog hloroforma. – Ma, nije to ništa – slegnuo je ramenima. – Pretpostavljam da ostali u gradu nisu toliko velikodušni kao ti? – Ne bih rekao da su mnogo ljuti. Dobro, neki jesu. Ali vedina nije. – Ozbiljno? – iznenadila sam se. – Nokautirala sam čitav grad. – Nisi samo ti odgovorna za to. Bilo je mnogo tehničkih nedostataka. Na primer: zašto u cevovodu za snabdevanje vazduhom ne postoje detektori za složene toksine? Zašto je Sančez skladištio metan, kiseonik i hlor u prostoriji u kojoj se nalazi ped? Zašto postrojenje za održavanje života nema sopstveni vazdušni sistem kako bi zaposleni ostali budni ako u ostatku grada dođe do problema? Zašto je postrojenje za održavanje života centralizovano umesto da svaki balon ima svoje? To su pitanja koja ljudi postavljaju. Dodirnuo me je po mišici. – Meni je samo drago da si ti dobro. Poklopila sam njegovu šaku svojom. Utisak su malo pokvarili moji silni zavoji. – Kako god bilo – nastavio je – sve ovo pružilo mi je priliku da se zbližim s tvojim tatom. – Stvarno? – Aha! – rekao je. – Pošto smo se probudili, oformili smo dvočlani tim koji je išao u proveru kod komšija. Bilo je zanimljivo. Posle mi je kupio pivo. Razrogačila sam oči. – Tata… kupio pivo? – Meni, da. On je pio sok. Sat vremena smo pričali o metalurgiji! Sjajan lik.

243 Pokušala sam da zamislim tatu i Svobodu kako daskaju. Nisam uspela. – Sjajan lik – ponovio je Svoboda, ovog puta malo tiše. Onda se uozbiljio. – Svobo? – rekla sam. Pogledao me je. – Je l' ti… odlaziš, Džas? Hode li te deportovati? To bi bilo grozno. Stavila sam zavijenu ruku na njegovo rame. – Sve de biti u redu. Ne idem nikud. – Jesi sigurna? – Aha, imam plan. – Plan? – izgledao je zabrinuto. – Tvoji planovi su… uh… da ne treba negde da te sakrijem? Nasmejala sam se. – Ovog puta ne. – Dobro… – Nije mi baš verovao. – Ali kako deš da se izvučeš iz ovoga? Mislim… zbog tebe je čitav grad bio u nesvesti. Osmehnula sam mu se. – Ne brini. Znam šta radim. – Ako ti tako kažeš. – Nagnuo se i poljubio me u obraz. Nisam znala šta mu bi da to uradi – iskreno, mislila sam da se nikad ne bi usudio. Doduše, hrabrost ga nije dugo držala. Čim je shvatio šta je uradio, prestravio se. – O ne! Izvini! Nisam razmišljao… Nasmejala sam se. Taj pogled na jadničkovom licu… Nisam mogla da odolim. – Opusti se, Svobo. To je bio samo poljubac u obraz. Nema razloga za frku. – D-da. Dobro. Uhvatila sam ga za potiljak, privukla k sebi i poljubila ga pravo u usta. Dobar, dug poljubac koji ne ostavlja mesto sumnji. Kad smo se razdvojili, izgledao je beznadežno zbunjen. – Eto – rekla sam. – Sad imaš razloga za frku. * Čekala sam u praznom, sivom hodniku ispred vrata s oznakom KP2-5186. Konrad Podzemlje 2 je bio malo ulickaniji kraj u poredenju s drugim lokacijama u Konradu Podzemlje, ali ne mnogo. Strogo radnička četvrt, ali ne onako turoban kao niži nivoi. Nekoliko puta sam raširila šake i stisla ih u pesnicu. Nisam više imala zavoje, ali obe šake su mi bile pune crvenih plikova. Izgledala sam kao gubavac. Ili kao prostitutka koja ručno zadovoljava isključivo gubavce.

244 Tata se pojavio iza ugla pratedi uputstva na zvrčku. Onda me je primetio. – Ah, tu si. – Hvala što si došao, tata – rekla sam. Uzeo mi je desnu ruku da je prekontroliše. Trgao se kad je video koliko je povređena. – Kako se osedaš? Jel' te boli? Ako te boli, treba da odeš kod doktorke Rusel. – Nije strašno. Izgleda gore nego što jeste. – Eto, ponovo sam slagala tatu. – Dakle, tu smo. – Pokazao je na vrata. – KP2-5186. Šta je to? Mahnula sam zvrčkom iznad panela i otvorila vrata. – Dođi. Koraci su nam odzvanjali u velikoj, bezmalo praznoj radionici golih metalnih zidova. Na sredini je stajao radni sto prekriven industrijskom opremom. Na zidu iza stola bili su montirani gasni cilindri koji su napajali cevi što su se protezale unaokolo. Standardno vazdušno sklonište zauzimalo je jedan ugao radionice. – Sto četrdeset jedan kvadratni metar – rekla sam. – Nekad je ovde bila pekara. Potpuno otporna na vatru, s gradskom dozvolom za rad na visokim temperaturama. Autonoman sistem za prečišdavanje vazduha i vazdušno sklonište za četvoro ljudi. Prišla sam rezervoarima. – Ove sam upravo instalirala. Centralno napajanje za acetilen, kiseonik i neon, dostupno u svakom delu radionice. Puni rezervoari, naravno. Pokazala sam na radni sto. – Pet glava za zavarivanje, dvadeset metara napojnih vodova i četiri upaljača. Takođe, tri kompleta zaštitne opreme, pet maski i tri kompleta obojenih zaštitnih filtera za lice i oči. – Džasmin – rekao je tata. – Ja… – Ispod stola: dvadeset tri aluminijumske šipke za zavarivanje, pet čeličnih sipki i jedna bakarna. Ne znam zašto si onda imao bakarnu šipku, ali imao si je, pa je imaš i sad. Kirija je pladena godinu dana unapred a u panel na vratima ved je uneta identifikacija tvog zvrčka. Slegnula sam ramenima i pustila da mi ruke padnu pored tela. – Dakle, eto. Sve što sam uništila onog dana. – Onaj mamlaz od tvog dečka mi je uništio radionicu. – Ipak sam ja odgovorna – rekla sam. – Da, jesi. – Prešao je rukom po površini stola. – Ovo mora da te je mnogo koštalo. – Koštalo je 416.922 mapaga. Namrštio se. – Džasmin… ovo si platila novcem koji…

245 – Tata… molim te, samo… – Obeshrabreno sam se sručila na pod. – Znam da imaš primedbi na poreklo novca, ali… Tata je stavio ruke iza leđa. – Moj otac, tvoj deda, patio je od teške depresije. Ubio se kad sam imao osam godina. Klimnula sam glavom. Mračno poglavlje u istoriji naše porodice o kojem je tata retko pričao. – Čak i dok je bio živ, nije bio stvarno „živ“. Nisam odrastao uz oca. Ne znam kako to izgleda. Ali trudio sam se koliko sam znao i umeo… – Tata, ti nisi loš otac. Samo sam ja grozna derka… – Pusti me da završim. – Spustio se na kolena pa seo na pete. U tom položaju se molio pet puta dnevno šezdeset godina – znao je kako da se udobno namesti. – Vidiš, nisam znao šta radim. Kao otac. Nisam imao odakle da naučim. Nisam imao uzor. I izabrao sam težak život za nas. Imigrantski život u pograničnom gradu. – Ja nemam pritužbi na to – rekla sam. – Radije bih bila siromah koji se ubija od rada u Artemidi nego bogatašica na Zemlji. Ovo je moj dom… Podigao je ruku da me prekine. – Pokušao sam da te pripremim za svet. Nikad ti nisam gledao kroz prste, zato što svet to sigurno nede raditi, i želeo sam da budeš spremna. Svađali smo se povremeno, naravno – ne postoji dete koje se ne svađa sa svojim roditeljima. I sigurno postoje strane tvog života za koje bih voleo da su drugačije. Ali sve u svemu, postala si jaka, samostalna žena i ponosan sam na tebe. A samim tim i na sebe, jer sam te ja tako vaspitao. Usna mi je malo zadrhtala. – Živeo sam svoj život prema učenjima Muhameda – rekao je. – Trudio sam se da budem iskren i pošten. Ali, kao svaki čovek, i ja imam mane. I ja grešim. Ako ja treba da nosim malu mrlju na duši da bi ti našla mir, neka bude. Mogu samo da se nadam da sam zaslužio dovoljno milosti od Alaha da mi oprosti. Uhvatio me je za obe ruke. – Džasmin… Prihvatam tvoje obeštedenje iako znam da novac kojim si ovo platila nije pošteno stečen. I opraštam ti. Stegla sam mu ruku, i tako smo se rastali. Ne baš. Ja sam mu se bacila u naručje i plakala kao beba. Ne želim da pričam o tome. * Došao je trenutak da se suočim s posledicama. Čekala sam ispred vrata Ngugijeve. U slededih nekoliko minuta saznadu da li mogu da ostanem ili du morati da odem.

246 Lene Landvik je izašla iz kancelarije na štakama. – O, hej, Džas! Prebacila sam ti novac na račun pre neki dan. – Videla sam, hvala. – O Palasio mi je jutros prodao Sančez aluminijum. Prodi de nekoliko nedelja dok ne sredimo svu papirologiju, ali važno je da smo se dogovorili oko cene i da posao može da počne. Loreta ved projektuje slededu topionicu. Smislila je neka poboljšanja. U novoj topionici de se uglavnom proizvoditi silicijum i… – Zadržadeš Loretu Sančez?! – Ovaj… Da. – Jesi li poludela?! – Upravo sam dala milijardu mapaga za topionicu u kojoj nema topionice. Potreban mi je neko da je napravi. Ko bi bio bolji od Sančezove? – Ali ona je neprijatelj! – Ne može da ti bude neprijatelj neko ko ti zarađuje pare. To sam naučila od tate. Osim toga, pre samo četiri dana spasla ti je život. Možda ste vas dve sada kvit? Prekrstila sam ruke. – Zažalideš zbog toga, Lene. Njoj se ne može verovati. – Ko kaže da joj verujem? Samo mi je potrebna. To je velika razlika. – Pokazala je glavom ka vratima. – Ngugijeva kaže da KSK nestrpljivo čeka da ponovo pokrenemo proizvodnju kiseonika. Grad nede biti previše strog što se tiče propisa o bezbednosti. Čudno, zar ne? Čovek bi očekivao da de biti obrnuto, da de biti stroži. – Sančezova na čelu tvoje topionice… – uzdahnula sam. – Nije mi to bio cilj kad sam smišljala plan. – Pa, nije ti bio cilj ni da otruješ čitav grad. Planovi se menjaju. – Pogledala je na sat. – Moram da požurim, imam konferencijski poziv. Sredno ti bilo. Javi mi ako mogu nekako da ti pomognem. Udaljavala se na svojim štakama. Neko vreme sam gledala za njom. Činilo mi se da je viša nego ranije. Možda je to samo zbog osvetljenja. Duboko sam udahnula i ušla u kancelariju Ngugijeve. Ngugijeva je sedela za stolom. Prostrelila me je pogledom preko naočara. – Sedi. Zatvorila sam vrata za sobom i sela naspram nje. – Mislim da znaš šta moram da uradim, Džasmin. I nije mi lako da to uradim. – Gurnula mi je list papira preko stola. Prepoznala sam obrazac, videla sam ga nekoliko dana ranije u Rudijevoj kancelariji. Službeni nalog za deportaciju. – Da, znam šta moraš da uradiš – rekla sam. – Da mi odaš priznanje.

247 – Mora da se šališ. – Hvala ti, Džas – rekla sam. – Hvala što si nas odbranila od O Palasija. Hvala što si nam pomogla da raskinemo zastareli ugovor koji bi usporavao naš ekonomski razvoj. Hvala što si se žrtvovala da spaseš Artemidu. Evo ti orden. – Džasmin, ideš u Saudijsku Arabiju. – Pokazala je na nalog za deportaciju. – Nedemo podneti krivičnu prijavu i pokridemo ti troškove života dok se ne navikneš na Zemljinu gravitaciju. Ali to je sve što mogu da učinim za tebe. – Posle svega što sam učinila za vas? Tek tako dete da me izbacite kao kesu s đubretom? – Ne želim to da uradim, Džasmin, ali moram. Moramo da se prikažemo kao zajednica koja poštuje zakone. To je bitno pogotovo sada, zbog razvoja OVNS industrije. Ako ljudi pomisle da neko može da im uništi investiciju i prođe kažnjeno, nede više investirati ovde. – Nemaju izbora – rekla sam. – Mi smo jedini grad na Mesecu. – Nismo nezamenljivi. Samo smo zgodni – rekla je. – Ako OVNS kompanije zaključe da ne mogu da nam veruju, napravide svoj grad na Mesecu. Grad koji de štititi njihove poslovne interese. Zahvalna sam zbog toga što si uradila, ali moram da te žrtvujem zarad interesa grada. Onda sam ja izvadila svoj list papira i gurnula ga njoj preko stola. – Šta je to? – pitala je. – Moje priznanje krivice – rekla sam. – Primetidete da nijednom nisam pomenula vaše ime. Ne pominjem ni Landvikove ni bilo koga drugog. Samo sebe. U dnu je moj potpis. Zbunjeno me je pogledala. – Pomažeš mi da te deportujem? – Ne. Dajem vam blanko ček, da možete da me deportujete kad god poželite. Stavidete ga u fioku i čuvati ga za svaki slučaj. – Ali sad du da te deportujem. – Ne, nedete me sada deportovati. – Zavalila sam se u stolici i prekrstila noge. – Zašto? – Ljudi, ko zna zašto, stalno zaboravljaju da sam ja krijumčar. Nisam saboter, nisam akcioni heroj niti urbanista. Ja sam krijumčar. Uložila sam mnogo truda u svoj posao koji sada teče vrlo glatko. U početku sam imala konkurenciju. Ali više je nemam. Istisnula sam je nižim cenama, boljom uslugom i ugledom, jer ja držim reč. Zapiljila se u mene. – Očigledno ciljaš na nešto, ali ne vidim šta bi to moglo da bude.

248 – Jeste li ikad videli oružje u Artemidi? Mislim, osim tog pištolja koji držite u stolu? Odmahnula je glavom. – Ne. – A neke teške droge? Heroin? Opijum? Nešto slično? – Ne u nekoj značajnoj količini – odvratila je. – Rudi tu i tamo uhvati nekog turistu sa zalihama za ličnu upotrebu, ali to se retko dešava. – Jeste li se ikad zapitali kako to da ta sranja ne ulaze u grad? – Pokazala sam na sebe. – Zato što ja ne dozvoljavam. Nema droga i nema oružja. A imam i gomilu drugih pravila. Zapaljive materije sam svela na minimum. Nema živih biljaka. Poslednje što nam treba jeste da nam se zapati neka čudna buđ. – Da, tvoja moralna načela veoma su… – Šta de se desiti kad ja odem? – pitala sam. – Mislite li da de krijumčarenje prosto zamreti? Nede. Dodi de do vakuuma, a onda de neko drugi preuzeti posao. Ne znamo ko. Međutim, da li de oni biti toliko odgovorni prema gradu kao ja? Verovatno ne. Izvila je obrvu. Nastavila sam. – Ovaj grad je zahvaljujudi OVNS-u na pragu da napravi ekonomski bum. Otvoride se veliki broj novih radnih mesta, krenude izgradnja i imademo veliki priliv radnika. Bide novih mušterija za svaku delatnost u gradu. Otvoride se nove firme kako bi se zadovoljila potražnja. Populacija de naglo porasti. Sigurno ved imate neke procene, zar ne? Zurila je u mene. – Mislim da demo za godinu dana imati deset hiljada stanovnika. – Eto vidite – rekla sam. – Više ljudi znači veda potražnja za krijumčarenom robom. Hiljade ljudi koji de možda poželeti drogu. U opticaju de biti ogromne količine novca, što podrazumeva vedu stopu kriminala. Ti kriminalci de želeti oružje. Pokušade da ih unesu krijumčarskim kanalom i da ih plasiraju na crnoj berzi. Kakav grad želite da Artemida bude? Protrljala je bradu. – To je… vrlo dobro zapažanje. – Dobro. Dakle, imate moje priznanje. To de me sprečiti da pređem granicu. Mehanizmi kontrole i te stvari. Razmišljala je o svemu što sam rekla zabrinjavajude dugo. Gledajudi me u oči, uzela je nalog za deportaciju sa stola i sklonila ga u fioku. Odahnula sam. – I dalje nam ostaje pitanje kazne… – Nagnula se nad svoj staromodni kompjuter sa tastaturom i počela da kuca. Prešla je prstom po ekranu. – Prema ovome, stanje na tvom računu je 585.966 mapaga. – Da… što?

249 – Mislila sam da ti je Lene uplatila milion. – Otkud zna… nema veze. Nedavno sam isplatila dug. Zašto je to važno? – Mislim da bi morala nekako da nadoknadiš štetu gradu. Nazovi to novčanom kaznom. – Šta?! – Ispravila sam se naglo na stolici. – Artemida nema novčane kazne! – Posmatraj to kao dobrovoljan prilog gradu. – Nema tu ničeg dobrovoljnog! – Naravno da ima. – Naslonila se na stolici. – U suprotnom možeš da zadržiš sav novac i budeš deportovana. Uf. Ipak sam dobro prošla. Pare uvek mogu da zaradim, ali ne bih mogla da se „od-deportujem“. Osim toga, bila je u pravu. Ako me ne kazni, svaka budala de misliti da može da uradi ono što sam ja uradila i da prođe nekažnjeno. Moram da prihvatim packu. – Dobro. Koliko? – Petsto pedeset hiljada mapaga de biti dovoljno. Zinula sam. – Vi to mene zajebavate?! Osmehnula se zajedljivo. – Sama si rekla, moram da kontrolišem krijumčarenje. Ako ti ostane brdo para, možda deš odlučiti da se penzionišeš. I šta onda? Bolje je da ti uvek nedostaje novca. Pošteno govoredi, super sam prošla. Savest mi je bila mirna. Ali osetila sam fizički bol pri pomisli da de stanje na računu da mi sklizne sa šestocifrenog na petocifreni iznos. – Ah da! – Osmehnula se dosetivši se još nečeg. – Hvala ti što si se dobrovoljno prijavila da volontiraš u Artemidinom nezvaničnom regulatornom telu za kontrolu uvoza. Naravno, tebe du smatrati odgovornom za pojavu bilo kakve opasne krijumčarene robe, bez obzira na to kako je ušla u grad. Zato, ako se pojavi još neki krijumčar i unese oružje ili drogu u Artemidu, moradeš da dođeš na razgovor sa mnom. Tupo sam zurila u nju. Ona je zurila u mene. – Očekujem transfer mapaga do kraja dana – rekla je. Bila sam kao popišana. Ustala sam sa stolice i otišla do vrata. Kad sam pošla da se uhvatim za kvaku, zastala sam. – Šta je krajnji cilj svega ovoga? – pitala sam. – Šta de biti kad OVNS kompanije počnu da rade? – Slededi veliki korak su porezi. – Porezi? – frknula sam. – Ljudi ovamo dolaze zato što ne žele da pladaju porez.

250 – Ved ga pladaju u vidu kirije KSK-u. Moramo da se prebacimo na model vlasništva nad nekretninama i pladanja poreza, kako bi imovina grada bila direktno povezana s privredom. Ali prodi de neko vreme dok se to ne desi. Skinula je naočare. – Sve je to deo životnog ciklusa privrede. Prva faza je divlji kapitalizam, koji traje dok ne počne da koči rast. Onda slede regulisanje, sprovođenje zakona i porezi. Posle toga: državne beneficije i povlastice. Na kraju, prekomerna potrošnja i krah privrede. – Čekajte. Krah? – Da, krah. Privreda je živ organizam. Rađa se vitalna i puna životne snage, a umire kad postane kruta i istrošena. Tada se ljudi iz nužde reorganizuju u manje privredne grupe i ciklus počinje od početka, ali na više mesta. To su privredebebe, kakva je Artemida sada. – Hm – rekla sam. – A da bi se napravila beba, neko mora da najebe. Nasmejala se. – Vidim da demo se ti i ja sasvim lepo slagati, Džasmin. Otišla sam bez daljih komentara. Nisam više želela da se zadržavam u umu ekonomiste. Unutra je mračno i uznemirujude. * Trebalo mi je pivo. Nisam bila najpopularnija devojka u gradu. U hodniku su me neki gledali popreko. Ali dobila sam i nekoliko podignutih palčeva od svojih pristalica. Nadala sam se da de s vremenom uzbuđenje splasnuti. Ne želim slavu. Želim da budem neprimetna. Ušla sam u Hartnel ne znajudi šta me čeka. Stalni gosti su sedeli na svojim uobičajenim mestima – čak i Dejl. – Hej, evo je Džas! – uzviknuo je Bili. Odjednom su svi „pali u nesvest“. Takmičili su se ko de napraviti komičniju pozu. Neki su isplazili jezik, drugi su hrkali zvižde'di kao u crtadima, a nekoliko njih je ležalo na podu raširenih ruku i nogu. – Ha-ha – rekla sam – baš smešno. Moja reakcija na šalu stavila je tačku na njihovo izmotavanje. Vratili su se pijančenju u tišini, uz nekoliko prigušenih kikota. – 'De si – rekao je Dejl. – Pošto si mi sve oprostila, kapiram da mogu kad god hodu da visim s tobom. – Oprostila sam ti samo zato što sam mislila da du umreti – rekla sam. – Ali dobro. Obedanje je obedanje.