101 Nisam imala vremena da zaobidem stenu. Prešla sam preko nje malo skačudi, malo penjudi se. Pokušala sam elegantno da se dočekam pravedi kolut, ali sam previše mlatarala pa sam ljosnula. – Jeste li videli ovo!? – začuo se glas preko radija. – Pričaš preko glavnog kanala – rekao je Bob. – Sranje. Potera je komunicirala preko nekog drugog kanala da ih ne bih čula. Ali neko se zeznuo. Sad sam znala da su videli eksploziju. Blizu su. Čekala sam drugu eksploziju, ali ništa se nije događalo. Kad sam skupila hrabrosti, provirila sam iza stene i videla neokrznut harvester. – Šta je sad, koji… – zurila sam u čudu. A onda sam videla da je preživeli harvester izrešetan krhotinama onog koji je eksplodirao. Šrapnel je presekao moj kratkospojnik napola. Dva kraja su visila sa svojih polova. Nije više bilo kratkog spoja u bateriji, niti je bilo vremena da se ugreje dovoljno da pokrene eksploziju. Primetila sam odsjaj sunca na drugom kraju područja prikupljanja. EVA instruktori su stigli. Ponovo sam pogledala u poslednji harvester. Morala bih da pređem petnaest metara do njega, na šta je trebalo dodati i vreme potrebno da popravim kabl. Ponovo sam se okrenula u pravcu odsjaja – sad sam videla rover, samo sto metara dalje, kako se brzo približava. Ne vredi. Stigli bi me bez problema. Morala sam da ostavim poslednji harvester. – Bestraga! – prasnula sam. Znala sam da je to ispravna odluka, iako mi se nije nimalo dopala. Zbrisala sam s mesta zločina. Manji problem kad bežite od nekog na Mesecu: otisci čizama u prašini sasvim su očigledni. Izašla sam najkradim putem iz zone sakupljanja ostavljajudi tragove koji bi i slepac mogao da prati. Nije mi bilo druge. Čitava oblast je odavno očišdena od svega osim prašine. Pošto sam se dokopala netaknutog terena, mogla sam da biram kuda du – brdoviti predeli su prepuni svakojakog materijala, od kamenčida do stena. Stala sam na jedan kamen, pa skočila na onaj do njega, zatim na slededi i tako dalje. Slededih dvadeset minuta igrala sam se visokorizične igre „hodanja po užarenom ugljevlju“. Ni u jednom trenutku nisam morala da dodirnem prašnjavo tlo. Probaj sad da me pratiš, Bobe! Slededi deo je bio jednako dosadan koliko stresan. Morala sam da pređem nekoliko kilometara osvrdudi se sve vreme. Poteri nede trebati mnogo da shvati da sam krenula kudi. Tada de uskočiti u rover i sustidi me.
102 Vozide se najkradim putem (nadala sam se), pa sam ja krenula zaobilaznim. Artemida je udaljena samo tri kilometra od područja eksploatacije, ali sam ja prešla pet kilometara kružcdi suludom obilaznom trasom. Kameniti predeo podnožja zaklanjao me je gomilom stenja i nasipa koji su blokirali liniju optičke vidljivosti. Upalilo je. Ne znam kojim putem je krenula potera, ali nisu me opazili. Konačno sam stigla do samog podnožja Moltke. More tišine prostiralo se sve do horizonta. Artemida se presijavala u daljini, verovatno dobra dva kilometra od mene. Potisnula sam nelagodu koja me je obuzela sa svešdu da sam tu potpuno sama. Ali nisam imala vremena za te gluposti. Trebala mi je nova strategija. Odavde nadalje nisam više mogla da se igram školice. Nepregledno polje sive prašine razdvajalo me je od kude. Ne samo da bih ostavljala tragove ved bih bila vidljiva kilometrima naokolo. Vreme je za odmor. Bar trenutno nisam bila na brisanom prostoru. Našla sam zgodnu stenu i sela u hladovinu. Isključila sam sve svetlede diode, čak i one u kacigi, i prelepila ekran na ruci. Senke na Mesecu su oštre i crne. Nema vazduha – nema ni širenja svetlosti. Ali nisam bila u potpunom mraku. Sunčeva svetlost se odbijala o obližnje stene, prašinu, brda, te je nešto od tog svetla stizalo do mene okolnim putem. Ipak, bila sam nevidljiva u poređenju sa osvetljenom okolinom. Okrenula sam glavu ka cevčici za vodu i popila sigurno pola litre. EVA je znojav posao. Dobro je što sam napravila predah. Pet minuta pošto sam sela, primetila sam poteru kako se vrada u grad. Bili su prilično udaljeni od mene – i kretali su se pravolinijski ka gradu. Rover pravljen za četvoro, nosio je sedam EVA instruktora. Izgledali su kao klovnovi u cirkuskim kolima koji jure ravnicom. Sudedi po oblaku prašine koji su dizali za sobom, kretali su se vrlo brzo. Pri toj brzini po neravnom terenu nema šanse da me opaze. Kako to ne znaju? O, ne! Nisu ni morali da me traže. Trebalo je samo da stignu u grad pre mene. Onda de modi da postave stražu na svaku vazdušnu komoru. Ja du kad-tad ostati bez vazduha i moradu da se predam. – Jebem mu mater! U tri lepe! Terajte se dođavola! Kad je reč o psovkama, važno je biti maštovit. Ako previše često koristite jednu istu, ona izgubi snagu. Besnela sam u svom odelu još koji minut, pa sam se smirila i počela da kujem plan.
103 Dobro, ovo je loše ali ima i nekih prednosti. Stidi de pre mene u grad. U redu. Ali zato nede patrolirati po Moru tišine u potrazi za mnom. Brinula sam kako neopaženo da pređem preko ravnice, ali to više nije bio problem. Ustala sam, ponovo upalila svetlede diode, i odlepila traku sa ručnog ekrana. Kod svake vazdušne komore jedan EVA instruktor de čuvati stražu. I nede opušteno čekati unutra. Izadi de da bi me videli kako prilazim i upozorili ostale. Imala sam plan, ali prvo sam morala da se približim gradu. To je bio prvi korak. Konradova vazdušna komora je gledala na sever, teretna komora firme Zaliv tišine u Binu gledala je na zapad, sletno pristanište u Oldrinu bilo je okrenut ka istoku, a komora ISRO-a u Armstrongu na jugoistok. Znači da de im najvedi „mrtav ugao“ biti u pravcu jugozapada. Sat vremena sam skakutala po sivom ništavilu, pravedi širok krug kako bih prišla gradu iz odgovarajudeg pravca. Kako su kupole postajale sve vede na horizontu otvorila sam četvoro očiju. Poslednjih sto metara je bilo najstresnije. Pošto sam ušla u senku Šepardovog balona osetila sam se mnogo sigurnije. Teško da de me primetiti u mraku. Konačno, naslonila sam se na Šepardov trup i odahnula od olakšanja. U redu. Stigla sam do grada. Sada treba udi. Da bih stigla tamo gde je trebalo, nisam mogla da hodam po obodu grada. Tako bi me sigurno primetili. Sada treba, kao Riti, da iskoristim one ručke za remont. Ručke su pravljene za upotrebu u EVA odelu – savršene za hvatanje u ogromnim rukavicama. Trebalo mi je samo deset minuta da se popnem na vrh lopte. Na vrhu sam čučnula. Ne zato što sam se brinula zbog EVA instruktora – bili su preblizu balona da bi mogli da me vide. Ne, nevolja je bila u prostoj „konfiguraciji terena“. Između Šeparda i Oldrina stoji samo Armstrong, a Armstrong je upola niži od njih. Tako da je u tom trenutku mogao da me vidi svako ko se zatekao u parku Oldrina. Još je bilo rano jutro, pa sam se nadala da u parku nema mnogo posetilaca. Osim toga, ako bi me neko i video, verovatno bi pomislio da sam radnik na održavanju koji samo radi svoj posao. Ipak… upravo sam bila počinila ozbiljno krivično delo, te bih se bolje osedala da prođem neprimedeno. Spustila sam se niz drugu stranu Šeparda pa skočila na tunel koji ga je povezivao s Armstrongom. Nisam morala da budem naročito spretna. Tunel je širok tri metra.
104 Došla sam do Armstrongovog balona, pa se popela na kupolu. Kakoje Armstrong znatno manji, prešla sam ga mnogo brže nego Šepardov balon. Onda sam se kao po modnoj pisti prošetala preko tunela između Armstronga i Oldrina. Oldrin je ved bio malo teži. Savladala sam dobar deo kupole, ali nisam mogla da stignem do vrha. Dobro, mogla sam, ali to ne bi bilo pametno. Pentranje po konstrukciji balona je jedno, ali ako bih se popela na staklenu kupolu Oldrinovog parka, dečica dole bi se pitala: „Mama, šta radi Spajdermen na Mesecu?“ Neka hvala. Zato sam se zaustavila na polovini kupole – tik ispod stakla – pa nastavila bočno i kružila po obimu balona, prelazedi sa ručke na ručku. Ubrzo sam ugledala sletno pristanište. Najbliža mi je bila železnička pretkomora, gde pristaju vozovi. Međutim, u tom trenutku nije bilo nijednog voza. Pored pretkomore isticala su se ogromna okrugla vrata teretne vazdušne komore. U tom trenutku Bob Luis je izašao iz stanice. – O, sranje! – zavapila sam. A tako sam oprezno izašla iza Oldrinovog luka! Kretala sam se polako kako bih bila sigurna da du uočiti EVA instruktora pre nego što on vidi mene. Ali nisam znala da je Bob u samoj stanici. To je varanje, Bobe! Izašao je u patrolu. Jednom marinac, uvek marinac. Još nije podigao pogled, ali samo što nije. Imala sam sekundu-dve da odreagujem. Pustila sam ručke i skliznula niz kupolu. Pokušala sam da naciljam stopalima tlo – ako se prizemljim pod dobrim uglom, možda du modi da smanjim jačinu udara. Ali ne. Ne. Koordinacija pokreta mi je nikakva. Kako god okreneš, izvukla sam deblji kraj: snažno sam udarila o tlo i izgubila ravnotežu. Prosula sam se kao vreda govana. Ali sam se prizemljila s druge, severne strane stanice i nisam ništa slomila. Dobro je što se zvuk ne prenosi u vakuumu, jer nema sumnje da bi u suprotnom Bob čuo takvo sletanje. Nema veze. I traljav uspeh je bolji od neuspeha. Priljubila sam se uza zid Oldrina i polako se udaljavala od pristaništa dok nisam izgubila Boba iz vidokruga. Nisam bila sigurna kuda de ga odvesti njegova „patrola“, ali znala sam da se nede previše udaljiti od vazdušne komore pristaništa. Produžila sam dok nisam bila na pristojnoj udaljenosti od pristaništa, pa sela naslonivši se leđima na balon. Onda sam čekala. Odatle nisam mogla da vidim železničku stanicu, ali sam videla kolosek koji vodi od grada. Pola sata kasnije voz se ukazao na horizontu. Mesec je prilično mali, naš horizont seže samo dva i po kilometra u daljinu, tako da nisam morala dugo da čekam da stigne do stanice.
105 Sačekala sam da voz uđe u stanicu i zaustavi se. Onda sam počela da se prikradam svojom stranom koloseka. Bio je to prvi voz tog dana. Vedina putnika bili su zaposleni u Centru za posetioce. Brzo su se ukrcali i voz je bio spreman za povratak. Izašao je iz stanice. Tolikoj grdosiji treba malo vremena da ubrza, pa se još kretao prilično sporo. Skočila sam i uhvatila se za kudište prednjeg točka. Nije to bilo baš najzgodnije mesto za hvatanje ali nisam popuštala stisak. Voz me je vukao za sobom, pa su mi noge poskakivale po tlu. Dobro, to možda nije bio najbolji plan koji sam ikad smislila, ali voz me je bar zaklanjao od Bobovog pogleda, što mi je i bio cilj. Voz je ubrzavao, sve više i više. Očajnički sam se držala za kudište točka. Pri toj brzini svaki oštriji kamen mogao bi da mi pocepa odelo. Nisam mogla dopustiti da visim pored voza čitav put. Morala sam da stavim noge negde. Protegla sam se uvis i uhvatila se za ivicu prozora, nadajudi se da niko ne sedi pored prozora. Podigla sam se i nogama se oslonila o kudište točka. Htela sam da provirim kroz prozor kako bih videla da li sam primedena, ali sam se uzdržala. Ljudi možda nede primetiti prste sa spoljašnje strane prozora, ali bi verovatno primetili veliku kacigu EVA odela. Trudila sam se da ostanem nepomična. Bilo bi prilično zastrašujude za putnike u vozu da čuju buku koja dopire sa spoljne strane vagona. Napad Žene s Meseca koja se prevarila u pradeni. Voz se kotrljao ka Centru za posetioce. Dosad ste verovatno prozreli moj plan. Potera je čuvala sve vazdušne komore u Artemidi, no da li su se selili da postave stražu ispred komore u Centru za posetioce? Cak i da jesu, nisu mogli da stignu tamo pre mene. Uhvatila sam prvi voz. Vožnja je trajala četrdeset minuta, kao obično. Uspela sam da se smestim donekle udobno na kudištu točka. Nije bilo strašno. Usput sam se sekirala što sam se uvalila u nepriliku. Cak i ako uspem da se ušunjam unutra a da me ne uhvate, crno mi se piše. Trond me je unajmio da uništim četiri harvestera. Uništila sam samo tri. Sančezovi inženjeri de otkloniti posledice moje sabotaže na preživelom harvesteru i vratiti ga na posao. Smanjide proizvodnju, ah de i dalje modi da ispune kvotu proizvodnje kiseonika. Trond de odbiti da mi plati za ovaj debakl, i ne mogu da ga krivim. Ne samo da sam podbacila ved sam mu umnogome otežala. Sada Sančez aluminijum zna. da se neko nameračio na njih. – Bestraga… – promrmljala sam, osetivši kako mi se stomak vezao u čvor.
106 Voz je usporio nadomak Centra za posetioce. Skočila sam i zaustavila se posrdudi, dok je vagon i dalje grabio ka stanici. Odskakutala sam do Centra za posetioce i počela da se penjem ka vrhu kupole. Kad sam se uzdigla iznad luka ugledala sam Orla. Imala sam utisak da me prekoreva: „C-c-c. Moja posada nikad ne bi uradila tako nešto“. Onda sam ugledala veličanstven prizor: vazdušna komora za EVA bila je potpuno nezaštidena! E, to je ved bolje! Požurila sam ka vazdušnoj komori, otvorila spoljašnja vrata, uskočila i zatvorila otvor za sobom. Okrenula sam ventil za izjednačavanje pritiska i začula divno šištanje vazduha koji me je zapljuskivao sa svih strana. Iako sam bila u žurbi, sačekala sam da se završi ciklus čišdenja produvavanjem. Hej, možda jesam krijumčar, saboter i ukupno gledano teška dileja, ali nikad ne bih ostavila svoje EVA odelo prljavo. Čišdenje se završilo i bila sam čista kao suza. Nazad u grad! Moram da nađem neko mesto u Centru za posetioce, gde mogu da sakrijem svoju EVA opremu, ali to nede biti problem. Smestidu je u nekoliko ormarida za turiste, pa du se vratiti kasnije sa velikim kontejnerom. Ja sam porter – redi du prosto da sam došla da preuzmem pošiljku. Ne bi bilo ničeg čudnog u tome. Otvorila sam unutrašnja vrata komore i zakoračila u spas. Samo što nisam našla spas. Ved sranje. Ugazila sam u sranje. Osmeh na mom licu brzo se preobrazio u izraz upecanog šarana. Dejl je stajao u pretkomori s prekrštenim rukama i smeškao se, likujudi.
107 Draga Džas, Jesi li dobro? Brinem se. Ne javljaš mi se već nekoliko nedelja. Dragi Kelvine, Izvini, morala sam na neko vreme da isključim uslugu na mom zvrčku kako bih uštedela pare. Sad opet radi. Bilo je gadno. Ali polako da stajem na noge. Stekla sam novog prijatelja. S vremena na vreme skrpim dovoljno para da odem na pivo u jedan ćumez u Konradu. Znam da je glupo trošiti novac na piće kad si beskućnik, ali je uz piće lakše podneti činjenicu da si beskućnik. Jedna od stalnih mušterija tog ćumeza je i Dejl. On je EVA instruktor, radi uglavnom u Centru za posetioce Apolo 11, vodi turiste u EVA i slično. Zapodenuli smo razgovor i, ne znam zašto, tek, ispričala sam mu sve svoje probleme. Bio je šokiran mojim nevoljama i ponudio je da mi pozajmi nešto novca. Pretpostavila sam da je to bio način da me odvuče u krevet pa sam ga odbila. Nemam ništa protiv prostitutki, ali ne želim da mi to bude posao. Ali on se uporno kleo da samo želi da mi pomogne kao prijatelj. Mnogo mi je teško palo da prihvatim njegovu pomoć, Kelvine. Ali nisam imala izbora. Uglavnom, imala sam taman dovoljno da platim depozit i prvi mesec za kapsularni stan. Toliko je mali da moram da izađem napolje kad hoću da promenim mišljenje (dobra fora, a?), ali bar imam krov nad glavom. Kako je i obećao, Dejl nikad nije očekivao ništa zauzvrat. Savršen džentlmen. I verovao ili ne, viđam se s jednim momkom. Zove se Tejlor. Tek smo na početku, ali on je zaista divan. Malo je stidljiv, ljubazan prema svima, i nikad ne krši pravila. Sušta suprotnost meni. Ali baš se lepo slažemo. Videćemo kako će ići.
108 Nego, čuj, u poslednje vreme sam bila vrlo sebična. Toliko sam bila fokusirana na sebe da te nisam ni pitala kako si ti. Kako se boriš? Draga Džas, Drago mi je zbog tebe! Brinuo sam se da će te tvoje iskustvo sa Šonom zauvek odbiti od muškaraca. Vidiš? Nismo svi loši. Ja, hvala bogu, i dalje radim u KSK-u. Čak sam i napredovao. Sad sam na obuci za utovarivača. Za nekoliko meseci ću početi da radim kao utovarivač i dobiću povišicu. Halima je u šestom mesecu trudnoće, i svi se spremamo za prinovu. Napravili smo raspored čuvanja bebe kako bi Halima mogla da ide u školu. Mama, tata i ja ćemo nastaviti da radimo. Tati je malo bilo ostalo do penzije, ali sada će morati da radi bar još pet godina. Šta nam drugo preostaje? U suprotnom jednostavno neće biti dovoljno novca. Dragi Kelvine, Sad si na obuci za utovarivača? Jel' to znači da nekad tovariš teretne sonde bez nadzora? Pitam zato što u Artemidi ima mnogo pušača. Draga Džas, Slušam…
109 7. Piljila sam u Dejla kao da mu je izrastao doka na čelu. – Kako? – A kuda si i mogla da odeš? – Uzeo mi je kacigu iz ruku, a ja se nisam opirala. – Morala si da znaš da de potera čuvati sve ulaze u Artemidu. Tako da preostaje samo Centar za posetioce. – Zašto ti ne učestvuješ u poteri? – Učestvujem. Ja sam se dobrovoljno prijavio da čuvam Centar za posetioce. Došao bih ranije ali ovo je bio prvi voz. S obzirom na to da si upravo stigla, pretpostavljam da smo uhvatili isti prevoz… U tri lepe. A mislila sam da sam neki zločinački genije. Dejl je spustio moju kacigu na klupu, pa mi je podigao ruku i otkačio stegu na rukavici. Okrenuo je rukavicu oko mog ručnog zgloba i skinuo je. – Ovog puta si prešla sve granice, Džas. Stvarno. – Ti deš da mi držiš lekciju iz morala? Odmahnuo je glavom. – Hodeš li ikada zaboraviti na to? – Zašto bih? Zakolutao je očima. – Tajler je gej, Džas. Gej kao Oskar Vajld u šljokicama koji šeta ružičastu pudlicu s tijarom na glavi. – Pudlica ima tijaru? – Ne, mislio sam na Oskara Vajlda… – Da, da, shvatila sam. Nego: jebi se. Dejl je progunđao. – Vaša veza nikad ne bi opstala. Nikad. – I zbog toga je u redu da mi kresneš dečka? – Ne – rekao je blago. Skinuo mi je i drugu rukavicu i seo na klupu. – Nije trebalo da spavamo dok ste vas dvoje još bili zajedno. Ja sam bio zaljubljen, a on zbunjen, ali to nije opravdanje. Pogrešio sam. Skrenula sam pogled. – Ali si ipak to uradio. – Da, jesam. Izdao sam najboljeg prijatelja. Ako ne misliš da me to izjeda svakog dana, stvarno me ne poznaješ. – Baš mi te je žao. Namrštio se. – Nisam ga ja „regrutovao“, znaš. Čak i da nije bilo mene, jednog dana bi te ostavio. Nikad ne bi bio sredan sa ženom. To nema nikakve veze s tobom. Znaš da je tako, zar ne?
110 Nisam odgovorila. Bio je u pravu, ali nisam bila raspoložena da to slušam. Pokazao mi je da se okrenem. Poslušala sam, a on mi je skinuo opremu za održavanje života. – Zar nedeš da kažeš tvojim EVA drugarima da si me uhvatio? Pažljivo je spustio opremu na klupu. – Ovo je ozbiljna stvar, Džas. Nije reč samo o tome da de da ti ispraše tur. Mogu da te deportuju. Raznela si harvestere Sančez aluminijuma. Zašto si, pobogu, to uradila? – Šta te se tiče?! – Još uvek mi je stalo do tebe, Džas. Bila si mi najbolja drugarica godinama. Ne žalim što sam se zaljubio u Tajlera, ali znam da je ono što sam uradio bilo pogrešno. – Hvala – rekla sam. – Kad god ne budem mogla nodu da spavam jer znam da krešeš jedinog muškarca kog sam ikad volela, setidu se da je tebi krivo. Odmah de mi biti bolje. – Prošlo je godinu dana. Kad ističe rok na tvoje izigravanje žrtve? – Jebi se. Naslonio se na zid i prevrnuo očima. – Džas, daj mi neki razlog da ne pozovem EVA poteru. Bilo šta. Naterala sam se na malo razboritog razmišljanja uprkos vrtlogu besa u mojoj glavi. Morala sam da se ponašam zrelo – bar na minut. Može to i da mi se ne dopada, ali drugačije ne ide. – Dadu ti sto hiljada mapaga. – Nisam imala sto hiljada mapaga. Ali du ih dobiti ako uspem da uništim poslednji harvester. Pogledao me je upitno. – U redu, to je vrlo dobar razlog. Šta se, dođavola, dešava? Odmahnula sam glavom. – Bez pitanja. – Jesi se uvalila u neke nevolje? – To je pitanje. – Dobro, dobro. – Prekrstio je ruke. – A šta demo s poterom? – Jel' znaju da sam to ja? – Ne. – Onda ti ne moraš ništa da radiš. Samo zaboravi da si me video ovde. – Džas, u čitavom gradu ima samo četrdesetoro ljudi koji imaju EVA odela. To je vrlo mali broj onih koje treba istražiti. A EVA instruktori de svakako pokrenuti istragu. Da ne pominjem Rudija. – Imam spremne protivmere za to. Ti samo treba da držiš jezik za zubima.
111 Razmislio je, pa se osmehnuo. – Zadrži svojih sto hiljada. Želim nešto drugo: želim da opet budemo prijatelji. – Sto pedeset hiljada – podila sam ponudu. – Jedno veče nedeljno. Ti i ja u Hartnelu. Kao u dobra stara vremena. – Ne – rekla sam. – Ili uzmi pare ili me predaj EVA bandi. – Džas, pokušavam da se dogovorim s tobom, ali nedeš me vozati. Ne želim novac. Želim da se ponovo zbližimo. Uzmi ili ostavi. – J-j-j… – zaustila sam, ali sam progutala „ebi se“. Pronašla sam granice svog ponosa. Mogao je da mi uništi život jednim pozivom preko zvrčka. Nisam imala izbora. – …Joooj, dooobro – završila sam. – Jednom nedeljno. Ali to ne znači da smo prijatelji. Odahnuo je. – Hvala bogu. Nisam želeo da ti upropastim život. – Ved si mi upropastio život. Zacrnio se na moje podbadanje. I treba. Izvadio je svoj zvrčak i pozvao nekog. – Bobe? Još si napolju? U redu, samo proveravam šta se dešava. Ja sam u Centru za posetioce i upravo oblačim odelo… Da, došao sam prvim vozom. Pretražio sam čitav centar. Nema nikog sem mene i nekoliko radnika koji su došli na posao. Onda je saslušao sagovornika pa odvratio: – Važi. Bidu napolju za petnaest minuta… u redu, javljam se preko radija kad izađem. Prekinuo je vezu. – Dobro, odoh ja sad da tražim tog misterioznog sabotera. – Lepo se provedi – rekla sam. – Utorak, osam uveče u Hartnelu. – Važi – promrmljala sam. Dejl mi je pomogao da skinem ostatak odela. Pa sam ja njemu pomogla da uđe u svoje. * Kad sam stigla kudi, ispružila sam se na leđima. Bože, kako sam iscrpljena. Cak mi je i moj usrani kovčeg delovao udobno. Izvadila sam zvrčak iz automata za alibi. Proverila sam istoriju na pretraživaču i mejlu. Dobro je obavio posao. Odahnula sam. Izvukla sam se. Donekle. Mogla sam da očekujem pitanja od Rudija i udruženja, ali imala sam pokride. Stigla mi je poruka od Tronda na zvrčku. „U tvojoj poslednjoj isporuci nedostaje jedan artikal.“
112 Odgovorila sam mu porukom. „Izvinjavam se zbog propusta. Radim na tome da ti dostavim poslednji paket.“ „Važi.“ Morala sam da smislim plan za taj poslednji harvester pre nego što se ponovo sastanem sa Trondom. Ali nisam imala pojma kako bih to mogla da izvedem. Bilo je vreme za još jedan pakleni plan. Nisam znala ni odakle da počnem, ali morala sam nešto da smislim. Sledede čega se sedam jeste da sam se probudila iz neplanirane dremke. Bila sam još obuvena i držala sam zvrčak u ruci. Sustigli su me umor od proteklog jutra i nelagoda od ružnog sna. Pogledala sam na sat i videla da sam spavala četiri sata. Pa, bar sam se odmorila. * Skoro sat vremena sam pešačila pravedi krugove po Konradovom prizemlju. Ne zbog zdravlja. Htela sam neprimedeno da uđem u Konradovu vazdušnu komoru. RIT je još bio u ormaridu tu u pretkomori. Obedala sam Žoki da du joj ga vratiti za dva dana, i taj rok je isticao. Ali kad god bih prošla pored jebene komore, bilo je nekog u blizini. Pa bih samo nehajno produžila. Takođe sam htela neko vreme da se držim što dalje od EVA udruženja. Odustali su od potrage posle pet sati. Sada sigurno ispituju svakog ko ima pristup EVA odelu. Imala sam svoje aktivnosti na zvrčku kao alibi, ali radije ne bih odgovarala ni na kakva pitanja. Najbolje je izbedi svaki kontakt s ljudima u blizini vazdušne komore. Posle četiri puna kruga, konačno sam uhvatila trenutak kada nije bilo nikoga u okolini. Utrčala sam unutra, mahnula zvrčkom da otvorim ormarid, uzela RIT i njegov daljinski i zbrisala odande. Zadovoljno sam se smeškala dok sam izlazila iz pretkomore. Savršen zločin. Onda sam naletela pravo na Rudija. Kao da sam naletela na zid od cigle. Dobro, ne baš. Ako hodate dovoljno brzo zid od cigle možete i da oštetite. Ispustila sam kofer sa RIT-om kao prava trapava koza. Rudi je na tren gledao kako pada pa ga je nehajno uhvatio u vazduhu. – Dobar dan, Džas – rekao je. – Tražio sam te. – Nikad me nedeš uhvatiti živu, pajkane – rekla sam. Pogledao je u kofer. – Jel' ovo robot za inspekciju trupa? Šta de to tebi? – Ženska higijena. Ne bi ti to razumeo.
113 Vratio mi je kofer. – Moramo da razgovaramo. Stavila sam Ritija pod ruku. – Jesi li ikad čuo za zvrčak? Preko njega možeš da razgovaraš s ljudima odakle god hodeš. – Pretpostavljam da mi ne bi odgovorila na poziv. – Ah, znaš kako je – rekla sam. – Sva se postidim kad me pozove zgodan momak. U svakom slučaju, lepo smo se ispričali. Krenula sam dalje svojim putem. Očekivala sam da de me uhvatiti za ruku ili tako nešto, ali on je samo hodao pored mene. – Znaš zašto te tražim, zar ne? – Nemam pojma – rekla sam. – Mora da je u pitanju neka kanadska stvar? Na primer, želiš da se izviniš zbog nečega za šta nisi kriv? Ili da pridržiš vrata nekome ko je na dobrih dvadeset metara od tebe? – Pretpostavljam da si čula za Sančezove harvestere? – Misliš na udarnu vest na svim lokalnim sajtovima? Da, čula sam. Stavio je ruke iza leđa. – Jesi li ti to uradila? Odglumila sam šok najbolje što sam umela. – Zašto bih ja uradila tako nešto? – To bi bilo moje sledede pitanje – rekao je. – Jel' me neko optužio? Odmahnuo je glavom. – Ne, ali ja obradam pažnju na sve što se dešava u mom gradu. Ti imaš EVA odelo, a povrh toga si i prestupnik. To mi se činilo kao dobar razlog za pokretanje istrage. – Bila sam u svom kovčegu sve vreme – rekla sam. – Proveri moje aktivnosti na zvrčku ako mi ne veruješ. Zvanično ti dajem dozvolu da to proveriš prosto da bih te poštedela obaveze da tražiš odobrenje od upraviteljke Ngugi. – Prihvatam ponudu – rekao je. – Takođe sam primio zahtev od Boba Luisa iz EVA udruženja. Želi da mu prosledim sinodne lokacije za sve koji poseduju EVA odelo. Dozvoljavaš mi da mu prosledim tvoje podatke? – Samo napred. To bi trebalo da raščisti stvari. – Možda za Boba – rekao je. – Ali ja sam nepoverljiv tip. To što je tvoj zvrčak nodas bio u kovčegu, ne znači da si i ti tamo bila. Imaš li svedoka? – Ne. Suprotno opštem mišljenju, uglavnom spavam sama. Pogledao me je podozrivo. – U Sančez aluminijumu su besni. I u EVA udruženju su besni. – To nije moj problem. – Zašla sam za ugao bez upozorenja kako bih ga poremetila, ali je držao korak sa mnom. Mora da je znao da du to da uradim. Krelac.
114 – Evo kako demo – izvadio je zvrčak. – Platidu ti sto mapaga da mi kažeš istinu. – M… molim? – zastala sam. Kucao je na zvrčku. – Sto mapaga. Direktan transfer sa mog ličnog računa na tvoj. Moj zvrčak se oglasio. Izvadila sam ga iz džepa. Prenos sredstava sa računa Rudija Diboa: 190 ǧ. Prihvatiti? – Šta radiš to, pobogu? – pitala sam. – Pladam za istinu. Da čujem. Odbila sam transakciju. – Šta ti je, Rudi? Ved sam ti rekla istinu. – Hodeš sto mapaga? Ako si rekla istinu, samo uzmi novac i reci mi je ponovo. – Odlazi, Rudi. Pogledao me je znalački. – Da. Tako sam i mislio. – Šta si mislio? – Znam te otkad si bila mali delinkvent. Ne želiš to da priznaš, ali ista si kao tvoj otac. Imaš poslovnu etiku. – Pa? – Nadurila sam se i skrenula pogled u stranu. – Ako je dovoljno samo da se priča, u stanju si da lažeš do besvesti. Ali ako ti platim za istinu, to postaje poslovni dogovor. A Bašara nikad nede pogaziti dogovor. Ponestalo mi je mangupskih opaski. Ne dešava se često, al' ume da me iznenadi. Pokazao je na Ritija. – Taj RIT bi bio odličan način da se komora neovlašdeno otvori. – Pretpostavljam. – Prvo bi morao da se iznese napolje. – Pretpostavljam. – Verovatno bi mogao da se prošvercuje u turističkoj EVA. – Na šta ciljaš, Rudi? Kucnuo je po svom zvrčku. – U vazdušnim komorama nema kamera za nadzor. Ipak nismo policijska država. Ali postoji kamera u suvenirnici u Centru za posetioce. Okrenuo je ekran prema meni. Videla sam sebe kako se šetam prerušena kroz suvenirnicu. Zaustavio je snimak. – Prema transakciji obavljenoj za voznu
115 kartu, gospođa se zove Nuha Nejem. Ali neobično je što je njen zvrčak sada van funkcije. Tvoje je visine, građe, iste boje kože, zar ne? Nagnula sam se da pogledam u ekran. – Znaš da na Mesecu ne postoji samo jedna niska Arapkinja? Uostalom, ova nosi nikab. Jesi li ikad video mene u tradicionalnoj odedi? Nisam ono što bi se moglo nazvati pobožnom muslimankom. – Nije ni ona – Nekoliko puta je kucnuo po ekranu. – Postoji sigurnosna kamera i u vozu. Sad se na zvrčku video snimak iz voza. Ljubazan Francuz je ustao i ponudio mi da sednem. Naklonila sam mu se i sela. – Vidim da još ima kavaljera – rekla sam. – To je lepo znati. – Muslimani se ne klanjaju ljudima – rekao je Rudi. – Cak ni Muhamed nije dozvoljavao nikome da mu se klanja. Klanjaju se Alahu i nikom drugom. Nikad. Sranje. To je stvarno trebalo da znam. Možda je trebalo da budem revnosnija kad sam bila mala – pre nego što je tata odustao od vaspitavanja u skladu s verom. – Tja – rekla sam. – Ne znam šta da ti kažem. Rudi se naslonio na zid. – Ovog puta te imam u šaci, Džas. Ovo nije neko sitno krijumčarenje. U pitanju je šteta od sto miliona mapaga. Odgovaradeš za ovo. Zadrhtala sam. Ne od straha. Od besa. Zar taj kreten nama pametnija posla nego da nadzire svaki trenutak mog života!? Odjebi više od mene! Mislim da nisam dobro sakrila ono što mi je prošlo kroz glavu. – Šta je bilo? Maca ti pojela jezik? – rekao je. – Nisi ovo uradila iz zabave. Ovo je očigledno naručen posao. Reci mi ko te je angažovao i založidu se za tebe kod upraviteljke. To ti je način da izbegneš deportaciju. Stisnula sam usne. – Hajde, Džas. Samo mi reci da je to bio Trond Landvik i možemo svi da stavimo tačku na ovo. Pokušala sam da ne reagujem ali nisam uspela. Kako je znao, dođavola? Pročitao je moj izraz lica. – Ved neko vreme prodaje svoje firme na Zemlji kako bi povedao saldo u mapazima. Mora da planira da kupi nešto veliko u Artemidi. Rekao bih da se namerio na Sančez aluminijum. Mora da je očajnički želeo da uhvati Tronda. Bio je spreman da propusti priliku da me se reši jednom zauvek. Ipak… da odam Tronda? To nije moj manir. – Ne znam o čemu pričaš. Vratio je zvrčak u džep. – Šta de ti RIT? – Dostavljam ga. Ja sam porter. Dostavljanje je moj posao. – Ko ga šalje? Kome ide?
116 – Ne mogu da ti kažem – rekla sam. – Garantujemo diskreciju po pitanju dostava. Ja imam ugled koji želim da sačuvam. Kratko je piljio u mene, ali ja nisam ni trepnula. Namrštio se i izmakao se unazad. – U redu. Ali ovo ti nede prodi. Modni ljudi su veoma ljuti. – Onda su ljuti na nekog drugog. Ja nisam ništa uradila. Tada se, na moje zaprepašdenje, okrenuo i otišao. – Ubrzo deš biti do guše u neprilikama. Kad se to desi, pozovi me. – Št… – zaustila sam. Al sam odmah zatvorila usta. Ako ved nede da me hapsi, ja sigurno nedu da ga budim iz stanja omađijanosti. Ne razumem šta se desilo. Rudi me juri godinama. Sad je imao prilično ubedljive dokaze. Dovoljno dobre da ubedi upraviteljku, u to sam sigurna. Ona bi me za kaznu proterala na Zemlju bez trunke premišljanja. Ako je zaista hteo Tronda, zašto me nije uhapsio? Pod pretnjom deportacije bila bih spremnija da odam Tronda, zar ne? Šta se kog đavola dešava? * Trebalo mi je pide. Svratila sam do Hartnela, sela na uobičajeno mesto i mahnula Biliju. Vreme je da utopim muku u alkoholu i testosteronu. Popidu nekoliko jeftinih piva, nabaciti nešto seksi, otidi u neki nodni klub u Oldrinu, pa odvesti kudi nekog zgodnog tipa. Hej, čak bih mogla i da isprobam Svobodin kondom. Što da ne? – Jesi dobro, dušo? – pitao je Bili. – Probaj ovu turu. Nova receptura. Gurnuo je čašicu ka meni s osmehom od uva do uva. Gledala sam je sumnjičavo. – Bili, stvarno, samo hodu pivo. – Probaj. Samo gucni i prvo pivo ide na račun kude. Malo sam se premišljala ali sam onda zaključila da ne mogu da odbijem besplatno pivo. Popila sam gutljaj žestine. Moram priznati da sam bila iznenađena. Mislila sam da je grozno, kao prošli put. Međutim, ovoga puta je bilo grozno na potpuno nov način. Pređašnja ljutina i ogavan ukus su nestali, a zamenila ih je aroma nečeg začinjenog i pokvarenog. Ispljunula sam. Ne mogavši da progovorim, pokazala sam na točilice za pivo. – Hm – promrmljao je Bili. Napunio mi je kriglu i dao mi je. Ispila sam je žedno kao putnik izgubljen u pustinji koji je pronašao oazu.
117 – Čoveče – rekla sam, brišudi usta. – Čoveče! Jel' to bio ren? Kunem sa da sam osetila ren u tome. – Ne, nego rum. To jest ekstrakt ruma i etanol. – Kako je mogude da si počeo sa rumom a dobio ovo? – Pokušadu ponovo kasnije – rekao je. – Mora da nešto ne valja u procesu odstranjivanja etanola. Imam i votku za degustaciju, ako si raspoložena. – Možda kasnije – rekla sam. – Sada bih još jedno pivo. Moj zvrčak se oglasio. Poruka od Tronda. „Zabrinut sam zbog poslednjeg paketa.“ – Sranje – promrmljala sam. Nisam imala predstavu kako da ubijem poslednji harvester. „Radim na završnim detaljima plana isporuke.“ „Trenutno sam vrlo nezadovoljna mušterija. Neophodna je hitna isporuka.“ „Razumem.“ „Možda treba da nađem drugog portera da izvrši dostavu? Ako si ti prezauzeta.“ Namrštila sam se gledajudi u zvrčak. „Ne budi kreten.“ „Hajde da popričamo o ovome u četiri oka. Slobodan sam čitav dan.“ „Dolazim.“ Vratila sam zvrčak u džep. – Kao da si besna – primetio je Bili. – Problem s uslugom potrošačima – rekla sam. – Moram lično da izgladim stvar. – Otkazuješ drugo pivo? Uzdahnula sam. – Da. Mislim da du morati. * Došla sam do glavnog ulaza Landvikovog poseda i pozvonila. Nema odgovora. Hm. Čudno. Gde je Irina i njen čuveni preki pogled? Ved sam spremila nekoliko probranih vickastih komentara za nju. Pozvonila sam još jednom. I dalje ništa. Tada sam primetila oštedenje na vratima. Malu strugotinu na ivici. Odmah iznad mesta gde biste gurnuli polugu da obijete vrata. Trgla sam se. – Nemoj to da mi radiš… Gurnula sam vrata i provirila u predvorje. Ni traga ni glasa od Irine i Tronda. Ukrasna vaza je ležala na podu pored postolja na kojem je obično bila izložena. Kapljice jarkocrvene krvi na zidu…
118 – Ne! – uzviknula sam. Okrenula sam se u mestu i izletela u hodnik. Ne, ne, ne!
119 Dragi Kelvine, Za sledeću pošiljku trebaće mi tri kilograma duvana, pedeset paketića rizli, dvadeset upaljača i deset konzervi plina za upaljače. Našla sam nam novi izvor prihoda: izolaciona pena u spreju. Izgleda da je odlična za zvučnu izolaciju, a veruj mi, ovde je buka veliki problem. Pogotovo u lošijim delovima grada, na primertamo gde ja živim. Pena je zapaljiva kad se osuši, pa je zabranjena. Ali ako možemo da prodajemo tišinu ljudima u četvrtima s niskom kirijom, platiće koliko tražimo. Što se tiče specijalnih porudžbina, našla sam nam kupca bogataša. Tip želi dominikanske cigare marke aurora. Moraćeš da ih naručiš. Plati koliko god treba za brzu dostavu do Kenije. Ovaj tip će nam doneti veliku zaradu. Verovatno će ih uzimati jednom mesečno, zato napravi zalihe. Prošlomesečni profit je 21.628 ǧ. Tvoja polovina je 10.814 ǧ. Kako da ti je pošaljem? Kako su ti sestre? Jesi li uspeo da središ stvar sa onim kretenom, Haliminim bivšim? Draga Džas, Važi, staviću sve što si poručila na sledeću sondu za snabdevanje. Biće lansirana za devet dana. Superti je ideja za izolacionu penu. Raspitaću se pa ću izabrati onu s najboljim odnosom mase i efikasnosti i poslaću ti kutiju. Videćemo kako će ići prodaja. Molim te, zameni moj deo za evre i uplati mi na moj račun u Nemačkoj. Da, pobrinuo sam se za Haliminog muža. Više ne pokušava da dobije starateljstvo nad Edvardom. ionako to nije ni želeo. Hteo je samo pare. Zato sam mu platio. Hvala bogu na ovoj našoj šemi, Džas. Ne znam šta bi moja porodica radila bez toga.
120 Kuki je nedavno otišla u Australiju da studira. Uči za građevinskog inženjera. Svi smo vrlo ponosni na nju. Fejt ima dobre ocene u školi, mada je malo više zainteresovana za dečake nego što bismo voleli. A Margo se pokazala kao prilično dobar sportista. Igra fudbal. Sada je u prvom timu kao napadač. Šta ima kod tebe? Kako je Tajler? Dragi Kelvine, Tajler je super. On je najnežniji, najpažljiviji muškarac s kojim sam ikad bila. Ja nisam neki romantik, i nikad nisam mislila da ću reći nešto ovako, ali, ozbiljno, mislim da bih mogla da se udam za njega. Zajedno smo već godinu dana i još uvek ga volim, što je nečuveno za mene. Tajler je sušta suprotnost Šonu. Pažljiv je, odan, posvećen i divan u svakom pogledu. Osim toga, nije pedofil, što mu je veliki plus u poređenju sa Šonom. Bože, ne mogu da verujem da sam zabavljala s tim idiotom. Što se drugih novosti tiče, Dejl me uči kako da radim EVA. Dobar je instruktor. To je težak posao, a on me obučava prilično opasnim stvarima. EVA udruženje ti je više klan nego neki religiozni kult. Ali sad kad znaju da treniram da postanem jedna od njih, počeli su da me prihvataju. Čoveče, kad dobijem EVA dozvolu, valjaću se u parama. Na turističkim obilascima može da se zaradi brdo para! A neću se samo ja bogatiti. I ti ćeš imati koristi od toga. Ostaviću porterski posao i zaposliću se kao hvatač sondi. Tako više neću morati da plaćam mito Nakošiju. Kelvine, prijatelju, pred nama je svetla budućnost. Draga Džas, To su sjajne vesti. Ovde u KSK-u se uvode određene novine. Upravo su objavili da će pojačati raspored lansiranja. Zato će da prošire odeljenje za utovar tereta. Oformiće još jedan tim utovarivača u mojoj smeni. Ne mogu da budem na dva mesta u isto vreme, pa ćemo propuštati jedno lansiranje.
121 Ali imam ideju: šta kažeš da uključimo još nekoga u tim? Ja bih se pobrinuo da to bude neko pouzdan. Znam mnogo utovarivača kojima bi dobrodošla dodatna zarada. Ne mora da bude punopravan partner, ali možda da dobija deset procenata? Dragi Kelvine, Da budem iskrena, nisam oduševljena tom idejom. Tebi bih poverila život. Ali te druge utovarivače ne poznajem. Morali bismo da razgovaramo nadugo i naširoko o svakom kandidatu. Što je više ljudi uključeno, to su veće šanse da nešto pođe naopako. S druge strane, u pravu si što se tiče propuštanja jednog lansiranja. Ta vest me pogađa u srce moje pohlepe. Draga Džas, Šta kažeš da to bude pošto se učlaniš u EVA udruženje? Tada nećemo više morati da odvajamo deo za Nakošija. Uključivanje još jednog člana u tim ne bi se nepovoljno odrazilo na zaradu a mogli bismo da proširimo poslovanje. Povećan broj lansiranja znači da možemo da prebacimo više robe. Bićemo na dobitku. Dragi Kelvine, Sviđa mi se kako razmišljaš. Dobro, počni da tražiš nekoga. Ali za boga miloga, budi diskretan. Draga Džas, Diskretan? Kako se ja toga nisam setio? Onda bolje da skinem onaj flajer sa oglasne table u firmi. Dragi Kelvine, Ne mangupiraj se.
122 8. Pobegla sam s Landvikovog poseda. Ne zastajudi, izvadila sam zvrčak i poslala poruku Rudiju „Nevolja na Landvikovom posedu. Ima krvi. Idi odmah tamo.“ Odgovorio je porukom. „Krećem. Ne mrdaj nikud dok ne dođem.“ „Nema šanse“, odgovorila sam. Zvrčak je zazvonio kad me je Rudi pozvao. Ignorisala sam ga i potrčala koliko me noge nose. – Bestraga – kukumavčila sam. – Zašto nikad ništa ne može da bude jednostavno?! Dodirivala sam tlo tek na svakih sedam ili osam metara. Pri skretanjima sam se odbijala od zidove da ne bih morala da usporim. Alanov špajz je bila ekskluzivna radnja, iako je držala lošu hranu i kič suvenire. Ali ovo nije bila klasična prodavnica ved više hotelska suvenirnica – sa prigodno napumpanim cenama. Nisam imala vremena da glumim izbiračicu. – Izvolite, gospođice? – obratio mi se prodavač. Nosio je trodelno odelo. Ko još nosi svečanu odedu u prodavnici? Odmahnula sam glavom. Nemam sad vremena da ga kritikujem. Zgrabila sam najvedu torbu koju sam našla – platnenu vredu sa slikom Meseca. Originalno, nema šta. Ubacivala sam u nju pakovanja gotove hrane sa svake police, ne gledajudi šta uzimam. Imala sam blag utisak da sam uzela gomilu čokoladica i dvadeset ukusa osušene bljuze. Kasnije du napraviti inventar. – Gospođice? – obratio mi se prodavač. Uzela sam balon vode iz frižidera, otrčala do kase i istresla vredu. – Sve ovo – rekla sam. – Što brže. Prodavač je klimnuo glavom. Moram da ga pohvalim – radio je najbrže što je mogao. Nije postavljao pitanja i nije me smarao. Mušteriji se žuri? Onda ima da požuri. Alanovom špajzu dodeljujem pet zvezdica. Pošto je roba bila poredana na pultu tako da se ništa međusobno ne dodiruje, pritisnuo je dugme na kasi. Kompjuter je identifikovao svaki predmet i izbacio ukupan iznos. – 1.451 mapag, molim. – Gospode! – rekla sam. Ali nisam imala vremena za raspravu. Novac mi uskoro nede biti ni od kakve koristi. Mahnula sam zvrčkom preko terminala za naplatu i odobrila transakciju.
123 Potrpala sam sve u vredu i istrčala napolje. Trčedi hodnikom ukucala sam broj na zvrčku. Iskočilo je obaveštenje pre uspostavljanja veze: ZOVETE ZEMLJU. CENA JE 31 Ǧ PO MINUTU. ŽELITE DA NASTAVITE? Potvrdila sam i slušala kako zvoni. – Halo? – rekao je glas sa akcentom s druge strane. – Kelvine, Džas ovde – odvratila sam. Zašla sam za ugao i nastavila da skakudem ka tunelu za Bin. Posle pauze od četiri sekunde stigao je Kelvinov odgovor. – Džas? Zoveš me telefonom? Šta se desilo? – U teškim sam govnima, Kelvine. Objasnidu ti kasnije, ali sad mi pod hitno treba alijas. Treba mi tvoja pomod. Projurila sam kroz tunel psujudi zbog iritirajudeg kašnjenja u komunikaciji. – Važi. Šta treba da učinim? – Ne znam ko se nameračio na mene, pa nisam sigurna da ne prate moje bankarske transakcije. Treba da mi otvoriš račun u KSK-u pod lažnim imenom. Vratidu ti pare kasnije, naravno. Četiri izluđujude sekunde kasnije: – Važi, razumem. Jel' dovoljno hiljadu dolara? To je oko šest hiljada mapaga. I pod kojim imenom da ga otvorim? – Šest hiljada mapaga, sjajno, hvala. Na ime… ne znam… neko indijsko ovog puta? Recimo Harprit Sing? Prošišala sam kroz Binov balon. Bin je bio uspavan kraj jer je uglavnom služio kao spavaonica. Hodnici su bili dugi i pravi. Savršeni za devojku koja trči kao da joj je đavo za petama. Mogla sam da uhvatim dobar zalet. – Važi, završidu ti to – rekao je Kelvin. – Trebade mi petnaestak minuta. Kad stigneš, piši mi da mi objasniš šta se dešava. Ili bar javi da si dobro. – Hvala ti do neba, Kelvine. Hodu. Prekidam vezu. Prekinula sam i isključila zvrčak. Nisam imala pojma šta se dešava, ali sigurno nedu da idem naokolo emitujudi signal za pradenje. Utrčala sam u glavnu dvoranu Binovog prizemlja. Najbliži hotel se zvao Izlazak meseca. Krajnje glupo ime, kad malo bolje razmislim. Artemida je jedini grad na svetu koji ne može da vidi izlazak meseca. Ali dobro. Odgovara mi bilo koji hotel. Uzela sam hotelski zvrčak, ovoga puta na ime Harprit Sing. Neukim hotelskim službenicima Arapi i Indijci izgledaju isto.
124 U redu. Sredila sam sebi alijas. Odsad pa nadalje bidu Harprit Sing. Iako sam bila u iskušenju da se čekiram u hotel na licu mesta, nisam bila voljna da se krijem na tako vidljivom mestu. Morala sam da odem nekud gde me bukvalno niko nede videti. Znala sam tačno gde je to. * DVOSTRUKO UBISTVO U ARTEMIDI Poslovni magnat Trond Landvik i njegova telohraniteljka Irina Vetrova pronađeni su danas mrtvi na Landvikovom posedu u Šepardovom balonu. Artemida je u svojoj istoriji imala samo pet ubistava, a ovo je prvo dvostruko ubistvo u Mesečevom gradu. Policajac Rudi Diboa, reagujudi na dojavu, pronašao je tela u 10.14 ujutru. Vrata su bila obijena a obe žrtve nasmrt izbodene. Dokazi navode na zaključak da je Vetrova izgubila život pokušavajudi da zaštiti svog poslodavca i možda je nanela ozbiljne povrede napadaču. Landvikova derka, Lene, bila je u školi u vreme ubistava. Tela su prevezena u kliniku doktorke Melani Rusel na obdukciju. Lene Landvik de naslediti očevo pozamašno bogatstvo kad napuni osamnaest godina. Do tada, imovinom de upravljati advokatska firma Jergensen, Isaksen i Berg iz Osla. Naslednica nije bila dostupna za komentar. Članak se nastavljao, ali ja nisam želela više da čitam. Spustila sam zvrčak na hladan metalni pod. Sklupčala sam se u došku, obuhvatila kolena i zagnjurila lice. Pokušala sam da zadržim suze. Stvarno jesam. Tokom mog paničnog bega bila sam napeta i fokusirana na cilj. Ali kad sam se našla na sigurnom, splasnulo je dejstvo adrenalina. Trond je bio dobar čovek. Možda malo namazan, i stalno je nosio onaj glupi bademantil, ali bio je dobar čovek. I dobar otac. Bože, ko de sad brinuti o Lene? Obogaljena u saobradajnoj nesredi kao dete i siroče u šesnaestoj. Gospode, kakva grozna sudbina. Da, bila je bogata ali… grozno… Nije mi bila potrebna diploma iz kriminologije kako bih zaključila da je ovo odmazda za sabotažu. Ko god je to uradio, sigurno želi i meni da se osveti. Možda još ne znaju da sam ja izvršila sabotažu, ali nisam imala nameru da se kladim životom u to.
125 Zato se sad krijem od ubice. A usput da napomenem, ništa od milion mapaga, čak i da uništim poslednji harvester. Trond i ja baš i nismo imali ugovor crno na belo. Uradila sam sve ono za džabe. Drhtala sam od hladnode zatvorena u skučenom ormaru za tehničko održavanje. Bila sam tu i ranije, davno, dok sam bila beskudnik. Deset godina borbe da stanem na noge samo da bih se vratila na početak. Plakala sam čela naslonjenog na kolena. Tiho. To je još jedna veština koju sam naučila u to vreme: kako da plačem što tiše. Nisam želela da me čuje neko iz hodnika. Ormar je bio maleni trougaoni prostor sa montažnim panelom preko kojeg je ekipa za tehničko održavanje mogla da priđe unutrašnjem trupu. Nije bilo dovoljno mesta ni da se legne. U poređenju s ovim moj kovčeg je bio palata. Suze su me peckale od hladnode. Bin Podzemlje 27 sjajan je za skrivanje, ali bilo je ledeno. Topao vazduh se penje naviše, čak i na mesečevoj gravitaciji. Što niže idete, sve je hladnije. A niko ne postavlja grejanje u ormare za tehničko održavanje. Obrisala sam lice i ponovo uzela Harpritin zvrčak. Moj je ležao u došku ormara s izvađenom baterijom. Upraviteljka Ngugi bi dozvolila da se koriste podaci o lokaciji zvrčka samo ako bi imala dobar razlog za to, a „traži se radi ispitivanja u slučaju dvostrukog ubistva“ prilično je dobar razlog. U tom trenutku sam morala da donesem važnu odluku. Odluku koja de uticati na ceo moj život: Da li da se obratim Rudiju? Sigurno mu je bilo važnije da reši ubistvo nego da se gnjavi mojim krijumčarenjem. I bila bih mnogo bezbednija ako bih sve priznala. On jeste seronja, ali je dobar policajac. Uradio bi sve što može da me zaštiti. Ipak, od moje sedamnaeste godine čekao je izgovor da me deportuje. Ved je znao da Trond nešto petlja oko Sančez aluminijuma, pa ne bih imala nikakve korisne informacije za njega. Pretpostavljala sam da ponuđena „amnestija u zamenu za Tronda“ više ne važi – Trond je mrtav. Znači, ako bih se obratila Rudiju: a) dala bih mu sve dokaze potrebne da me deportuje, b) i ne bih mu nimalo pomogla da reši ubistva. Ne, ne dolazi u obzir. Jedini način da sačuvam živu glavu i ostanem na Mesecu jeste da se pritajim i držim jezik za zubima. Mogla sam da se oslonim samo na sebe. Pregledala sam zalihe koje sam ponela. Imala sam hrane i vode verovatno za nekoliko dana. Mogla sam da idem u javni toalet u hodniku kad niko ne gleda.
126 Nisam planirala da ostanem u ormaru, ali zasada nisam želela da me neko vidi. Uopšte. Bilo ko. Progutala sam poslednje suze i pročistila grlo. Onda sam pozvala tatu preko proksi servera. Niko nede saznati da je Harprit Sing zvala Amara Bašara. – Halo? – javio se. – Tata, Džas je. – O, zdravo. Čudno, zvrčak mi nije prepoznao tvoj broj. Kako je prošao projekat? Jesi li završila s opremom? – Tata, moraš da me saslušaš. Ali, pažljivo me saslušaj. – U redu… – rekao je. – Ovo ne zvuči na dobro. – I nije. – Ponovo sam obrisala suze. – Moraš da se skloniš iz kude i radionice. Idi kod prijatelja. Samo na nekoliko dana. – Sta? Zašto? – Tata, uprskala sam. Ozbiljno sam uprskala. – Dođi ovamo. Smislidemo neko rešenje. – Ne, moraš da odeš odatle. Jesi li čitao o ubistvima? Trond i Irina? – Da, video sam to. Tužna ve… – Ubice sada jure mene. Mogu da iskoriste tebe da me ucene jer si ti jedina osoba do koje mi je stalo. Zato se skloni što brže odatle. Načas je dutao. – Dobro. Dođi po mene u radnju pa idemo kod imama Fahima. On i njegova porodica de se pobrinuti za nas. – Ne mogu samo da se krijem, moram da saznam šta se dešava. Ti idi do imama. Ja du ti se javiti kad bude bilo bezbedno. – Džas – glas mu je zadrhtao – prepusti to Rudiju. To mu je posao. – Ne mogu da mu verujem. Ne sad. Možda kasnije. – Da si smesta došla kudi, Džasmin! – Podigao je glas za čitavu oktavu. – Za ime boga, nemoj se petljati sa ubicama! – Izvini, tata. Mnogo mi je žao. Samo se skloni odatle. Zvadu te kad bude bilo gotovo. – Džasm… – zaustio je, ali sam ja prekinula vezu. Druga korisna stvar kod proksi servera: tata nije mogao mene da zove. Celu nod sam se krila u ormaru. Trknula sam do toaleta dva puta i to je bilo sve. Ostatak vremena sam provela strahujudi za svoj život i opsesivno čitajudi vesti. *
127 Ujutru sam se probudila s ukočenim nogama i bolnim leđima. Uvekje tako kad zaspite u suzama. Kad se probudite, svi problemi su i dalje tu. Gurnula sam ulazni panel u stranu i iskotrljala se na pod hodnika. Istegla sam bolne mišide. Binovim Podzemljem 27 nije prolazilo mnogo ljudi, pogotovo ovako rano ujutru. Sela sam na pod i počastila se obilnim doručkom koji se sastojao od bljuze bez veštačkih ukusa i vode. Trebalo je da ostanem sakrivena u ormaru ali nisam mogla više da podnesem taj skučen prostor. Naravno, mogla sam i dalje da se krijem i nadam da de Rudi uhvatiti ubicu, ali to mi ne bi pomoglo. Čak i ako bi uspeo, oni koji su ga unajmili samo bi poslali drugog ubicu. Pojela sam još malo bljuze. Sve je to zbog Sančez aluminijuma. Dobro jutro, Kolumbo! Ali zašto? Zašto se ljudi ubijaju zbog prevaziđene industrije koja više i ne donosi neku zaradu? Pare. Uvek se sve vrti oko para. Onda se postavlja pitanje gde ima para. Trond Landvik nije postao milijarder tako što je nasumično pogađao stvari. Ako je želeo da pravi aluminijum, imao je čvrste razloge za to. I koji god da su razlozi u pitanju, koštali su ga života. U tome je kvaka. Pre nego što počnem da istražujem „ko“, moram da otkrijem „zašto“. I znala sam odakle da počnem: Džin Ču. On je bio kod Tronda kad sam išla da isporučim cigare. Došao je iz Hongkonga, imao je kutiju na kojoj je pisalo „OVNS“, i pokušao je da je sakrije od mene. To su sve informacije kojima sam raspolagala. Malo sam istraživala na internetu, ali nisam mogla da nađem ništa o njemu. Ko god da je taj čovek, bilo je jasno da ne voli javno da se ističe. Ili je došao u Artemidu pod lažnim imenom. Imala sam utisak da sam te cigare isporučila pre sto godina, iako su otad prošla samo četiri dana. Brodovi s mesom dolaze jednom nedeljno, a u međuvremenu nijedan nije odleteo. Džin Čuje još uvek u gradu. Možda je mrtav ali još uvek je ovde. Završila sam svoj „doručak“, vratila hranu u ormar, poravnala izgužvani kombinezon i krenula. *
128 Otišla sam u prodavnicu polovne odede u Konradu i kupila spektakularnu odevnu kombinaciju: jarkocrvenu mini-suknju, toliko kratku da je više ličila na kaiš, majicu sa šljokicama koja je otkrivala stomak i najvulgarnije cipele s visokom potpeticom koje sam našla. Kombinaciju sam upotpunila velikom crvenom tašnom od lakovane kože. Potom sam otišla kod frizera da mi na brzinu napravi punđu i – voila! Postala sam fufa. Devojke iz salona su kolutale očima dok sam se gledala u ogledalu. Malo me je uznemirilo što sam se tako lako transformisaa. Da, imam dobro telo, ali volela bih da mi je trebalo malo više truda da se pretvorim u fuficu. * Putovanja su neviđena gnjavaža. Čak i kada je u pitanju odmor na kakav se ide jednom u životu. Novac vam samo klizi kroz ruke. Navikavate se na drugu vremensku zonu. Stalno ste iscrpljeni. Nedostaje vam kuda iako ste na odmoru. Ali sve te neprijatnosti nisu ništa u poređenju s mukama oko hrane. Ovde to stalno viđam. Turisti obožavaju da probaju lokalnu kuhinju. Problem je u tome što je naša kuhinja golo sranje. Sastoji se od algi i veštačkih ukusa. Posle samo nekoliko dana Amerikanci traže picu, Francuzi vino, a Japanci pirinač. Hrana je nešto što nas opušta. Nešto što nam pomaže da se resetujemo. Džin Ču je iz Hong Konga. Znači da de se pre ili kasnije sigurno zaželeti prave kantonske kuhinje. Ljudi koji se sastaju s Trondom u četiri oka uglavnom su magnati ili u najmanju ruku vrlo važne osobe. Takvi mnogo putuju. Naučili su da odsedaju tamo gde je dobra hrana. Dakle, imamo važnu osobu iz Hongkonga, iskusnog putnika, koji se zaželeo domade kuhinje. Jedan hotel je savršeno ispunjavao sve ove uslove: Kanton Artemida. Kanton, hotel od pet zvezdica u Oldrinovom balonu, bio je stecište kineske elite. U vlasništvu i pod upravom interesne grupe iz Hongkonga, pružao je dobrostojedim putnicima ugođaj doma. A što je najvažnije, imali su švedski sto sa autentičnim kantonskim doručkom. Ako ste iz Hongkonga i imate dubok džep, Kanton je hotel u kojem dete odsesti. Ušla sam u luksuzan, ukusno dekorisan foaje. To je bio jedan od retkih hotela u gradu koji je imao pravi-pravcati foaje. Kad napladujete sobu pedeset hiljada mapaga za nod, očigledno možete da protradite malo prostora na prezentaciju.
129 Moja kamuflaža prostitutke je bola oči u takvom okruženju. Neki su okrenuli glavu za mnom, pa prezrivo digli nos (mada su muške glave gledale malo duže). Starija Azijka je radila kao konsijerž. Krenula sam pravo ka njoj bez imalo nelagode. U sebi sam umirala od sramote, ali sam se trudila svim silama da to sakrijem. Žena me je pogledala kao da sam uvredila nju i sve njene pretke. – Izvolite? – obratila mi se s jedva primetnim kineskim akcentom. – Imam sastanak ovde. S klijentom. – Dobro. Imate li broj njegove sobe? – Jok. – Imate li broj njegovog zvrčka? – Jok. – Izvadila sam pudrijeru iz tašne pa proverila jarkocrveni ruž na usnama. – Žao mi je, gospođo – odmerila me je od glave do pete. – Ne mogu da vam pomognem ako nemate broj sobe ili neki drugi dokaz da ste pozvani. Počastila sam je kučkastim pogledom (to umem dobro da izvedem). – O i te kako sam pozvana. Na sat vremena. – Spustila sam pudrijeru na njen pult i počela da preturam po tašni. Odmakla se od pudrijere kao da je zarazna. Izvadila sam parče papira i pročitala: „Džin Ču. Kanton Artemida. Četvrt Arkada. Oldrinov balon. – Vratila sam papir u tašnu. – Samo vi njega pozovite, važi? Da me ne čekaju druge mušterije. Stisla je usne. U hotelima kao što je Kanton nede pozvati gosta samo zato što neko tvrdi da ima sastanak s njim. Ali kad je seks u pitanju može i da se odstupi od tog pravila. Ukucala je nešto na kompjuteru, pa uzela telefon. Neko vreme je slušala pa prekinula vezu. – Žao mi je, ali niko ne odgovara. Zakolutala sam očima. – Recite mu da de ipak morati da plati! – Ne dolazi u obzir. – Kako god hodete! – Uzela sam pudrijeru i ubacila je u tašnu. – Ako se pojavi, kažite mu da sam u baru. Besno sam se okrenula i otišla. Znači, nije u sobi. Mogla bih da vršim prismotru foajea – iz bara sam imala odličan pogled na ulazna vrata – ali to bi potrajalo čitav dan. Imala sam druge planove. Ono proveravanje ruža malo ranije nije bilo samo deo performansa. Pudrijeru sam bila spustila tako da sam u ogledalu mogla da vidim ekran kompjutera na recepciji. Kad je žena potražila Džina Čua, na ekranu se pojavio broj njegove sobe: 124.
130 Prišla sam šanku i zauzela drugu stolicu s kraja. Stvar navike. Prešla sam pogledom preko foajea sve do liftova. Blizu lifta je stajao krupan radnik obezbeđenja. Nosio je odelo i elegantne cipele, ali znam da prepoznam obezbeđenje čim ih vidim. Jedan gost je prišao liftu, mahnuo zvrčkom i otvorio vrata. Onaj iz obezbeđenja ga je gledao ali nije delovao preterano zainteresovano. Nekoliko sekundi kasnije, liftu je prišao jedan par. Zena je mahnula zvrčkom i vrata su se otvorila. Momak iz obezbeđenja im je prišao i kratko im se obratio. Ona je nešto rekla a on se povukao. Nije bilo mogude ušunjati se u lift. Morao si ili da budeš gost ili u pratnji gosta. – Čime mogu da vas poslužim? – rekao je glas iza mene. Okrenula sam se prema barmenu. – Imate li škotski viski boumor singl malt, star petnaest godina? – Imamo, gospođo. Ali moram vas upozoriti da je cena za 0,5 deci sedamsto pedeset mapaga. – Nema problema – rekla sam. – Zaokružite na hiljadu i zadržite kusur. Naplatite mom klijentu: Džin Ču, soba 124. Ukucao je podatke u registar, potvrdio da se ime i broj sobe poklapaju i osmehnuo se. – Odmah, gospođo. Hvala. Piljila sam u liftove čekajudi da čuvar ode na pauzu. Barmen se vratio s mojim pidem. Popila sam gutljaj. Uh, čoveče… kako je dobro. Prosula sam malo na pod za Tronda. Bio je namazani biznismen koji je samo gledao da se dočepa što više para, spreman da prekrši svaki zakon koji mu se ispreči na putu. Ali bio je dobar prema ljudima kojima je bio okružen i nije zaslužio da umre. Dobro. Kako da prođem pored gorile kod lifta? Da mu odvučem pažnju? Verovatno ne bi uspelo. Bio je obučen radnik obezbeđenja i sav njegov posao se svodio na kontrolu pristupa. Mala je verovatnoda da bi pao na neku moju žvaku. Možda mogu da nađem nekog visokog ili debelog gosta i bukvalno se sakrijem iza njega? Hm, to je previše u fazonu Bastera Kitona da bi uspelo. Neko me je potapšao po ramenu. Azijac od pedesetak godina sedeo je pored mene. Nosio je trodelno odelo i tri pramena začešljana preko dele. – Purai? – pitao je. – A? – odgovorila sam. – Ah… – Izvadio je zvrčka i pokazao na njega. – Purai? – Engleski? – pitala sam.
131 Otkucao je nešto na zvrčku pa ga okrenuo ka meni. Pisalo je: Cena? – Oh – uzvratila sam. Šta sam drugo mogla da očekujem kad sam ušla u bar obučena kao prostitutka. Bilo je lepo znati da imam alternativu što se izbora zanimanja tiče ako mi ovo s krijumčarenjem propadne. Pogledala sam ka liftovima i čuvaru, pa u svoju mušteriju. – Dve hiljade mapaga – rekla sam. Učinilo mi se da je to razumna cena. Izgledala sam kao bomba u mini-suknji. Klimnuo je glavom i počeo da kuca podatke za transakciju na zvrčku. Uhvatila sam ga za ruku, zaustavivši ga. – Kasnije – rekla sam. – Pladanje posle. Delovao je zbunjeno ali se složio. Ustala sam od šanka i ispila svoj boumor na eks. Skotlanđane mora da je duša zabolela zbog tog varvarskog gesta. Moj mali drugar me je uzeo pod ruku kao pravi gospodin pa me poveo kroz foaje. Ispred lifta je mahnuo zvrčkom, a onda smo ušli ruku podruku. Čuvar je pogledao ali ništa nije rekao. Viđao je to svakog dana. Kanton verovatno zamišljate kao neboder od dvadeset pet spratova, ali zaboravljate da je ovo Oldrinov balon. Kanton je imao samo tri sprata. Moja mušterija je pritisnula dugme s brojem jedan. Odlično. Taj sprat mi treba. Popeli smo se na prvi sprat i izašli u raskošan hodnik. Jebote, ovde je sve napirlitano. Meki tepisi, ukrasne gipsane lajsne na tavanici, slike na zidovima, nema šta nema. Brojevi soba na vratima bili su ugravirani u zlatu. Moj dečko me je poveo niz hodnik pored sobe 124. Stali smo ispred broja 141. Mahnuo je zvrčkom preko brave otključavši vrata. Ja sam teatralno izvadila zvrčak iz tašne pa se zapiljila u prazan ekran kao da čitam važnu poruku. On me je vrlo pažljivo posmatrao. – Izvini, moram da telefoniram – rekla sam. Pokazala sam na zvrčak da bi me razumeo, pa mu odmahnula da uđe u sobu. Klimnuo je glavom i ušao. Prislonila sam zvrčak na uvo. – Roko? Da, ovde Kendi. S mušterijom sam. Šta? Ma nije valjda to rekla! – Kad je matorac ušao u sobu zatvorila sam vrata za njim kako bih na miru „popričala“ sa svojim makroom. Verovatno de čekati dobrih petnaest minuta pre nego što shvati da sam otišla. Da, ispalila sam napaljenog biznismena, ali nisam mu uzela pare. S moralne tačke gledišta, nije mi se moglo zameriti. Došunjala sam se do sobe 124. Pogledala sam levo pa desno. Nije bilo nikog u hodniku. Izvadila sam odvijač iz svoje lakovane tašne i obila bravu. Dobro, Džine Ču, da vidimo šta to smeraš.
132 Otvorila sam vrata. Prosedi latino muškarac sedeo je na krevetu s desnom rukom u povezu. U levoj je stezao lovački nož. Skočio je na noge. – Tu! – uzviknuo je. – Ah… – izustila sam. Jurnuo je ka meni.
133 Draga Džas, Drago mi je što se izolatorska pena dobro prodaje. Namlatićemo se para! Šaljem još jedan sanduk sledećom sondom. Izabrao sam jednog kandidata za našeg „zaposlenog“. Zove se Džata Masai. Nedavno je počeo da radi kao pomoćni utovarivač. Prijatan je momak, ali povučen. Usamljenik. Pomenuo je da ima ženu i dve ćerke, ali to je sve što znam o njemu. Nikada ne ruča sa ostalim utovarivačima u kafeteriji – donosi ručak od kuće. Meni to govori da nema para. Žena. Dvoje dece. Treba mu kinta. Pomoćni utovarivač. Sviđa mi se kombinacija. Nisam mu se još obratio, naravno. Unajmio sam privatnog detektiva da sazna sve što može o njemu. Poslaću ti njen izveštaj čim ga dobijem. Ako ti se dopadne ono što pročitaš, vrbovaću ga. Kako stoje stvari između tebe i Tajlera? Dragi Kelvine, Neka budu dva sanduka izolatorske pene. Da, pošalji mi, molim te, izveštaj o Džati kad ga dobiješ. Tajler i ja smo završili. Ne želim da pričam o tome.
134 9. Mozak mi se pregrejao od razmišljanja. Dakle, napada me tip s nožem. Ruka mu je ranjena, verovatno ga je Irina dokačila pre nego što ju je ubio. To znači da i mene želi da ubije. Irina je bila jaka, izvežbana i naoružana, a ipak je izgubila u borbi s noževima protiv ovog tipa. Kakve su moje šanse? Ja i ne umem da se borim. A nisam mogla ni da bežim. Bila sam u visokim potpeticama i tesnoj suknji. Nisam imala mnogo izbora, sve je zavisilo od toga da li du predvideti na koju stranu de zamahnuti nožem. Bila sam bespomodna nenaoružana devojka koja nije imala gde da se sakrije. Što bi se zamajavao sa mnom? Može odmah da mi prereze grkljan. U poslednjem trenutku sam podigla tašnu da blokiram napad. Munjevitim zamahom rasekao mi je tašnu iz koje se sve rasulo po podu. To je mogao da bude moj grkljan. Pomislio je da du posle njegovog napada biti ved polumrtva pa se nije branio. Jednom rukom sam ga zgrabila za povređenu mišicu i udarila ga pesnicom. Jauknuo je od bola. Nasrnuo je nožem, ali ja sam se izmakla i izbegla udarac. Ne puštajudi ga, odgurnula sam se od vrata kako bih mu što snažnije iskrenula povređenu ruku. Možda de mu jak bol skrenuti pažnju a ja du ugrabiti priliku da pobegnem. Zaurlao je kao ranjena zver pa me odigao s tla. To ved nije bio deo mog plana. Podigao me je iznad glave i bacio na pod hotelske sobe. To mi je bila šansa. Bolede me, ali bar imam šanse. Pustila sam mu ruku trenutak pre nego što du udariti o pod. To nije ublažilo pad. Tresnula sam bokom na zemlju. Bol mi je sevnuo kroz rebra. Poželela sam da se sklupčam i zaječim, ali nisam imala vremena. Bila sam slobodna – makar na sekundu. On se zateturao. Do malopre je nosio mojih pedeset pet kilograma, a onda se naglo rasteretio. Stisla sam zube potiskujudi bol u boku i podigla se na kolena. Zaletela sam se i udarila ga svom snagom ramenom u leđa. „Levoruki“ je i dalje pokušavao da povrati ravnotežu, a onda se zateturao i stropoštao u hodnik.
135 Ja sam pala na leđa i zalupila vrata nogama. Automatski su se zaključala. Sledede sekunde odjeknuo je prvi glasni tresak, kad je Levoruki pokušao da provali vrata. Dotrčala sam do nodnog stočida pored kreveta i podigla slušalicu. – Recepcija – odmah se začuo odgovor. Trudila sam se da zvučim uspaničeno. Nisam morala mnogo da glumim. – Zdravo! Ja sam u sobi 124 i neki tip mi lupa na vrata! Mislim da je pijan, šta li. Plašim se! – Šaljemo odmah obezbeđenje. – Hvala. Levoruki je još jednom naleteo na vrata. Prekinula sam vezu i došepala do vrata. Provirila sam kroz špijunku. Levoruki se odmakao, pa se ponovo zaleteo i svom silinom se bacio na vrata koja su glasno zazvečala, ali nisu popustila. – Metalna vrata, metalne reze! – viknula sam. – Jebi se! Odmakao se da još jednom pokuša, kad se u dnu hodnika otvorio lift. Mišidavi čuvar je krenuo ka Levorukom. – Mogu li nekako da vam pomognem, gospodine? Nekoliko gostiju provirivalo je iz svojih soba, ne bi li videli šta se dešava. Levoruki nije bio naročito tih u pokušajima da provali vrata. Pogledao je oko sebe, pa u krupnog čuvara. Iz ovoga nije mogao da se izvuče pomodu noža. Cežnjivo se osvrnuo ka svojoj sobi, a onda pobegao glavom bez obzira. Čuvar je popravio kravatu, prišao „mojoj“ sobi i pokucao. Odškrinula sam ih. – Oh, zdravo? – Jeste li dobro, gospođo? – pitao je. – Da. Samo je bilo baš čudno. Zar nedete da pođete za njim? – Imao je nož. Bolje da ga pustim da ode. – Jasno. – Ostadu ovde u hodniku neko vreme da se uverim da se nede vratiti. Budite bez brige. – U redu, hvala. – Zatvorila sam vrata. Trebalo mi je malo vremena da se saberem. Levoruki je bio u sobi Džina Čua zato što… zašto? Nije mogao da zna da du dodi. Nije bio tu zbog mene. Mora da je čekao Džina Čua. Latino atentator. A, gle slučajnosti, Sančez aluminijum je u vlasništvu Brazilaca. Jebote, kapiram da se kompanija naljuti kad im uništite imovinu, ali da zbog toga nekog ubiju? Ubiju!?
136 Ponovo sam pogledala kroz špijunku. Čuvar je stajao u blizini. Bila sam bezbednija nego čitavog tog dana. Dobro, vreme je da pretražim sobu. Čoveče. Mora da je lepo biti bogataš. Soba je imala ogroman krevet, opremljen radni sto u uglu i kupatilo s tušem koji prečišdava sivu vodu. Uzdahnula sam. Moji snovi o lepom novom stanu umrli su s Trondom. Prevrnula sam sobu naglavačke. Nema svrhe da budem suptilna. Pronašla sam uobičajene stvari koje biste očekivali od poslovnog čoveka na poslovnom putovanju: odeda, toaletni pribor i slično. Ono što nisam našla bio je zvrčak. A sudedi po onome što sam zatekla kad sam ušla u sobu (pre nego što sam ja napravila krš i lom), nije bilo borbe. To je bila dobra vest za Džina Čua. To znači da verovatno nije mrtav. Levoruki je po svoj prilici došao da ga ubije, ali ga nije zatekao u sobi, pa je odlučio da sačeka. Onda sam se ja pojavila i pomrsila mu konce. Nema na čemu, Džine Cu. Taman sam htela da izađem kad sam primetila sef u ormaru. To je jedna od onih stvari na koje ne obradate pažnju. Sef ugrađen u zid imao je elektronsku bravu sa uputstvom za korišdenje. Radio je po jednostavnom principu. Prazan sef je otključan. Pošto stavite nešto unutra, izaberete šifru. Sef de pamtiti tu šifru dok se ne odjavite iz hotela. Pritisnula sam ručku, ali nije se otvorio. Zanimljivo. Zidni sefovi su uvek otvoreni kad nisu u upotrebi. Nema mi druge nego da postanem obijač sefova. Ovi ionako nisu pravljeni da čuvaju krunske dragulje. Sadržina moje uništene tašne bila je rasuta po podu. Našla sam onu pudrijeru i nekoliko puta lupnula njome o dlan. Kad sam je otvorila, puder je bio potpuno izmrvljen. Prinela sam ga sefu i dunula u njega. Sef je bio obavijen oblakom smeđeg pudera. Odmakla sam se i sačekala da se slegne. U Artemidi prašini treba dugo da se slegne. Atmosfera u kombinaciji s niskom gravitacijom doprinose sporom sleganju čestica. Konačno se vazduh razbistrio i mogla sam lepo da vidim dugmide s brojevima. Čitava površina bila je prekrivena tankim slojem pudera, osim tri dugmeta na kojem ga je bilo malo više nego na ostalima: nula, jedan i sedam. Na tim dugmidima je bilo malo masnode s jagodica prstiju. U hotelu kao što je Kanton, možete računati na to da se pre smene gostiju sobe temeljno čiste. To znači da su ti brojevi deo lozinke Džina Čua lozinke. Prema uputstvu na sefu, šifra mora da ima četiri cifre.
137 Hm. Četvorocifrena šifra s tri broja. Zažmurila sam računajudi. Postoji… pedeset četiri mogude kombinacije. Prema uputstvu, sef de se blokirati ako tri puta zaredom unesete pogrešnu lozinku. Tada službenik hotela mora da otvori sef pomodu sistemske lozinke. Premotala sam film svog kratkog susreta sa Čuom. Sedeo je na Trondovoj sofi… pio je tursku kafu dok sam ja pila crni čaj. Pričao je o… Znam! Čovek je obožavalac Zvezdanih staza! Ukucala sam 1-7-0-1 i sef se otključao. NCC-1701 je registarski broj međugalaktičkog broda Enterprajz. Otkud mi to? Mora da sam čula negde. A ja ništa ne zaboravljam. Otvorila sam sef i pronašla misterioznu belu kutiju – onu koju je Džin Ču pokušao da sakrije od mene. Na njoj je i dalje pisalo UZORAK OVNS-A – UPOTREBA SAMO UZ OVLAŠDENJE. Konačno napredak! Otvorila sam kutiju i pronašla… kabl? Običan kabl namotan u klupko, dug možda dva metra. Da nije neko odneo tajni uređaj a ostavio kabl za struju? Zašto bi to uradio? Zašto ne bi uzeo celu kutiju? Pogledala sam kabl malo bolje. To, u stvari, nije bio kabl za struju, ved optičko vlakno. Dobro, znači da služi za prenos podataka. Ali kojih podataka? – I šta sad? – naglas sam se zapitala. * Vrata su zapištala i skliznula u stranu. Svoboda je ušao u svoj jednosoban stan i spustio zvrčak na policu pored ulaza. – Zdravo, Svobo – pozdravila sam ga. – Do prdele! – Uhvatio se za grudi, prepadnut. Tokom godina sam mu prokrijumčarila toliko zabranjenih hemijskih supstanci da mi je posle nekog vremena dao šifru za otključavanje svog stana. Samo zato što mi je tako bilo lakše da mu dostavim robu. Zavalila sam se u njegovoj radnoj stolici. – Imam jedan poslid za tebe. – Pobogu, Džas! – rekao je još uvek zadihan. – Šta deš ti ovde? – Krijem se. – Šta ti je s kosom? – Presvukla sam se u svoju uobičajenu odedu, ali sam i dalje imala fufafrizuru. – Duga priča. – Jesu li to šljokice? Imaš šljokice u kosi?
138 – Duga priča! – Izvadila sam čokoladnu bombonjeru iz džepa i bacila mu je. – Drži. Pročitala sam negde da se kod Čeha ne ide u posetu bez poklona. – Oho! Čokolada! – Izvadio je jednu bombonu i odmotao je. – Rudi je danas dolazio u laboratoriju da se raspituje o tebi. Nije rekao zašto, ali priča se da si umešana u ona ubistva? – Tip koji je njih ubio hode da ubije i mene. – Šta!? – uzviknuo je. – To je ozbiljna stvar! Treba da ideš kod Rudija. Odmahnula sam. – Pa da me deportuje? Neka hvala. Ne mogu da mu verujem. Trenutno ne mogu nikome da verujem. – Ali došla si kod mene. – Osmehnuo se. – Znači meni veruješ? Hm. Nikad mi nije palo na pamet da ne bi trebalo da verujem Svobodi. Bio je previše „Svoboda“ da bi bio negativac. – Izgleda. – Strava! – prepolovio je čokoladicu i dao mi polovinu. Drugu polovinu je ubacio u usta i prepustio se uživanju pustivši je da mu se topi na jeziku. – E, da – rekao je punih usta. – Jesi li imala prilike da testiraš moj kondom? – Ne, nisam upražnjavala seks u prethodna dva dana otkad si mi ga dao. – Dobro, dobro – odvratio je. Uzela sam OVNS kutiju i dobacila mu je. – Treba da mi kažeš šta je ovo. Uhvatio je kutiju u letu i pročitao oznaku. – Hm. OVNS. Pitala si me za to i prošli put. – Jesam. Ali sad imam uzorak. Šta možeš da mi kažeš o tome? Otvorio je kutiju i izvadio kabl. – Ovo je optički kabl za prenos podataka. – Čemu služi? Zagledao je jedan kraj kabla. – Ničemu. – Molim? Podigao je oba kraja kabla. – Ovo nisu utikači ved kapice. Ovaj kabl ne može da se koristi. Ne bez utikača. – Pa u čemu je fora? To je samo neki beskorisni kabl? – Nemam pojma – rekao je. Umotao je kabl i vratio ga u kutiju. – Ima li ovo neke veze s ubistvima? – Možda – rekla sam. – Ne znam. – Dobro, odnedu ga odmah u laboratoriju. Večeras du modi da ti kažem nešto više. Izvadila sam Harpritin zvrčak. – Dve hiljade mapaga? – Molim? – Pogledao me je kao da sam mu se upravo popisala na majčin grob. – Ne. Ništa. To te ništa nede koštati. Pobogu! – U čemu je problem? – pitala sam.
139 – U nevolji si. Pomažem ti zato što si mi prijatelj. Zaustila sam da nešto kažem ali nisam znala šta. Uzeo je zvrčak sa police. – Pretpostavljam da koristiš lažni identitet. Daj mi identifikaciju. Dala sam mu svoje nove podatke. Odsečno je klimnuo glavom kad ih je primio preko zvrčka. – Dobro, „Harprit“, zvadu te kad budem saznao nešto. Nikad ga nisam videla tako ljutitog. – Svoboda, ja… – Zaboravi. Sve je u redu. – Osmehnuo se usiljeno. – Samo sam mislio da se to podrazumeva, to je sve. Imaš li gde da se skloniš? – Imam. Našla sam skrovište. – Nisam ni sumnjao. Zaključaj za sobom kad budeš izašla. – Izašao je malo brže nego što je morao. E pa, jebiga. Nemam ja vremena da titram muškom egu ili šta god da je to bilo. Morala sam da se posvetim slededem delu plana. * – Dobro, Levoruki – promrmljala sam sebi u bradu. – Da vidimo koliko su dobre te tvoje veze… U četvrti Arkada veče je najprometniji deo dana. Tada bogatuni izlaze da se igraju. Sveže nahranjeni i napoj eni kredu u pohod na prodavnice, kazina, bordele i pozorišta. (Ako niste videli mesečeve akrobate na delu, ne znate šta propuštate. Neverovatan spektakl.) Uslovi su bili savršeni. Ljudi na sve strane. Tačno ono što mi je trebalo. Trg Arkada (inače kružnog oblika) nalazio se u centru Oldrina Prizemlje, usred srede. Na njemu je bilo malo drveda u saksijama i nekoliko klupa – ono što viđate na svakom gradskom trgu na Zemlji, ali ovde predstavljaju vrhunac luksuza. Pogledala sam oko sebe, ali od Levorukog nije bilo ni traga ni glasa. Baš lepo od njega što nosi povez na ruci. Tako mi je lakše da ga primetim. Jednog dana, kad umrem i odem u pakao, zahvalidu Irini što ga je rasekla. Trg je bio pun pijanaca i ljudi koji su krenuli u provod. Turisti su zauzeli klupe, gde su daskali ili se slikali. Ja sam izvadila zvrčak i upalila ga. Kad kažem zvrčak mislim na svoj zvrčak. Upalio se i pokazao mi poznatu pozadinu – sliku šteneta rase kavalir king čarls španijel. Šta? Volim štence. Diskretno sam spustila zvrčak na zemlju i šutnula ga ispod obližnje klupe. Mamac je postavljen. Sada da vidimo da li de neko zagristi.
140 Ušla sam u kazino Lasiter. Imao je velike prozore koji su gledali na Trg Arkada tako da sam mogla da posmatram s bezbedne udaljenosti. Osim toga, na tredem spratu, odmah pored tih prozora imali su švedski sto s prilično razumnim cenama. Harpritinim zvrčkom platila sam neograničenu konzumaciju za bljuza bifeom. Štos sa bljuzom je da treba izbegavati onu s ukusom neke druge hrane. Nemojte nikad da uzmete bljuzu s ukusom tanduri piletine. Samo dete se razočarati. Uzmite Mirta-Goldstajnovu formulu #3. To je pravi izbor. Nemam pojma koji su sastojci. Što se mene tiče, može da sadrži leševe termita i italijanske dlake ispod pazuha. Ne zanima me. Bitno je da je s tim ukusom bljuza jestiva, u stvari, to je jedino važno. Odnela sam činiju do stola pored prozora i sela. Jela sam bljuzu i pijuckala vodu ne skidajudi pogled s klupe ispod koje sam sakrila zvrčak. Posle nekog vremena sam se smorila, ali nisam odustala. Ovo je bila prismotra. Da li Levoruki može da prati signal mog zvrčka? Ako može, to de mi pokazati koliko je uticajan. Ako može, to znači da ima veze u samom vrhu. – Smem li da ti se pridružim? – začula sam poznat glas iza leđa. Naglo sam okrenula glavu da pogledam. Rudi. Sranje. – Hm… – elokventno sam mu se obratila. – Shvatidu to kao „da“. – Seo je spustivši na sto činiju bljuze. – Kao što možeš da pretpostaviš, imam nekoliko pitanja. – Kako si me našao?! – Pratio sam signal tvog zvrčka. – Ali moj zvrčak je skroz dole! – pokazala sam kroz prozor. Pogledao je na Arkadu. – Da, možeš da zamisliš koliko sam se iznenadio kad ti se zvrčak upalio nasred Arkade. To je prilično nepromišljeno. A to ne liči na tebe. Pojeo je zalogaj bljuze. – Tako sam zaključio da si se sklonila na bezbednu udaljenost. Ovo je dobar i jeftin restoran i pruža savršen pogled. Nije bilo teško provaliti. – Što smo pametni. – Ustala sam. – Moram da krenem… – Bolje da sedneš. – Mislim da nedu. – Sedi, Džas. – Prostrelio me je pogledom. – Ako misliš da te nedu oboriti na pod ovde pred svima, grdno se varaš. Sedi da pojedeš svoju bljuzu pa da ti i ja popričamo. Sela sam. Nije bilo šanse da nadjačam Rudija u borbi. Pokušala sam jednom, kad sam imala sedamnaest godina i bila glupa ko nod. Nije mi pošlo za rukom. Imao je gvozdene mišide. Veličanstvene izvajane mišide poput pastuva. Da li ide
141 redovno u teretanu? Mora da ide, zar ne? Zapitala sam se kako izgleda dok vežba. Da li se znoji? Naravno da se znoji. Znoj mu kaplje s mišida kao… – Znam da nisi ti počinila ona ubistva – rekao je. To je bio nagli povratak u stvarnost. – Jao, kladim se da to govoriš svim devojkama. Pokazao je kašikom na mene. – Ali znam da si ti uništila Sančezove harvestere. – Nemam ja nikakve veze s tim. – Stvarno očekuješ da poverujem da sabotaža, ubistva i to što se ti kriješ nema veze jedno s drugim? – Savršeno pristojno je, po svim pravilima bontona, zahvatio kašikom bljuzu iz činije, pa je stavio u usta. – Ti si u središtu svih tih dešavanja, i želim da znam sve što ti znaš. – Ved znaš sve što ja znam. Trebalo bi da rešavaš ubistva umesto što se meni svetiš zbog sitnica. – Pokušavam da ti spasem život, Džas. – Spustio je salvetu na sto. – Imaš li uopšte predstavu kome si se zamerila kad si izvela sabotažu? – Navodnu sabotažu – dodala sam. – Znaš li ko je vlasnik Sančez aluminijuma? Slegla sam ramenima. – Neka brazilska kompanija. – Vlasnik je O Palasio, najveda i najmodnija brazilska kriminalna organizacija. Sledila sam se. U tri lepe pizde materine! – Aha – rekla sam. – A oni su neka zlopamtila, a? – Da. Stara škola, drže se principa „ubistvo govori više od reči“. – Čekaj… stani… to je nemogude. Ja nikad nisam čula za njih. – A možda… možda ja znam malo više o organizovanom kriminalu u ovom gradu nego ti. Spustila sam čelo na ruke. – Zajebavaš me. Zašto bi, pobogu, brazilsku mafiju zanimala fabrika aluminijuma na Mesecu?! Industrija aluminijuma je u propadanju! – Nisu u tome zbog profita – rekao je Rudi. – Sančez aluminijum im služi za pranje para. Artemidski mapag je kvazivaluta, virtuelna valuta čiji se protok slabo nadzire, a naša politika provere identiteta vrlo je upitna. Mi smo raj za pranje para. – O bože…
142 – Jedna stvar ti ide naruku: nemaju mnogo svojih ljudi ovde. Ovo nije O Palasijeva „poslovnica“. Samo način za kreativno vođenje knjiga. Ali da se zaključiti da imaju bar jednog izvršioca na licu mesta. – Ali… – zaustila sam. – Čekaj… pusti me da razmislim… Spustio je ruke na sto i učtivo čekao. – Dobro – rekla sam. – Nešto se ovde ne uklapa. Jel' Trond znao za O Palasio? Rudi je popio malo vode iz čaše. – Siguran sam da jeste. On je bio od onih što dobro istraže stvar pre nego što se odluče na neki korak. – Zašto je onda svesno ušao u sukob s jednim od najmodnijih mafijaških klanova da bi preuzeo industriju koja je na zalasku? Prvi put u životu sam videla Rudija zbunjenog. – Nemaš pojma, a? Bacila sam pogled na Arkadu i skamenila se. Levoruki je bio dole. Odmah pored klupe ispod koje sam sakrila zvrčak. Rudi mora da je video da sam prebledela. – Šta je bilo? – pitao je. Pogledao je kroz prozor pratedi moj pogled. Besno sam se okrenula ka njemu. – Taj čovek s povezom na ruci je ubica! Kako je znao gde se nalazi moj zvrčak? – Ne znam – odvratio je Rudi. – Znaš čime se još bavi mafija? – pitala sam. – Podmidivanjem policajaca! Kako je, dođavola, taj čovek našao moj zvrčak, Rudi?! Ispružio je obe ruke ispred sebe. – Razmisli pre nego što uradiš nešto nepromišljeno… Uradila sam nešto nepromišljeno. Prevrnula sam sto i dala se u beg. Rudi de morati prvo da se odbrani od stola koji polako pada preko njega pre nego što krene za mnom. Imala sam unapred smišljen plan bekstva, naravno. Potrčala sam pravo kroz sredinu kazina, pa kroz vrata u dnu na kojima je pisalo „samo za zaposlene“. Trebalo je da budu zaključana, ali nikad ih nisu zaključavali. Odatle su se račvali glavni koridori za snabdevanje, koji su povezivali sva kazina u Oldrinu. Dobro sam poznavala te tunele – obavila sam stotine isporuka u njima. Rudi me nikad nede uhvatiti. Samo, morala sam da primetim – nije me ni jurio. Naglo sam se zaustavila u hodniku i okrenula se ka vratima. Ne znam zašto – valjda mi mozak nije radio kako treba. Ako Rudi uleti kroz ta vrata, ja sam izgubila dragoceno vreme koje je trebalo da potrošim trčedi koliko me noge nose. Ali nije ga bilo.
143 – Hm… – promrmljala sam. Odlučila sam da izigravam glupsona iz horor filmova pa prišla vratima. Odškrinula sam ih i provirila napolje. Ni traga od Rudija, ali se zato oko švedskog stola okupila gomila ljudi. Krišom sam ponovo ušla u kazino pa se pridružila mnoštvu. Ne čudi me što su se zablenuli. Prozor pored našeg stola je bio razbijen. Iz rama je štrcalo nekoliko oštrih krhotina stakla. Ovde nemamo sigurnosno staklo. Previše je skupo uvoziti polivinil-butiral, tako da naši prozori funkcionišu kao dobre stare smrtonosne giljotine. Hej, ako vam je bezbednost toliko važna, nemojte živeti na Mesecu. Američki turista ispred mene glodao je čokoladicu od bljuze izvijajudi vrat da vidi preko gomile. (Samo Amerikanci nose havajke na Mesecu.) – Šta se desilo? – pitala sam. – Ne znam tačno – rekao je. – Neki lik je razbio nogom staklo i iskočio napolje. Ovo je tredi sprat. Mislite da je mrtav? – Mesečeva gravitacija – podsetila sam ga. – Ali ovo je skoro deset metara visine! – Mesečeva gravi… nema veze. Da nije taj tip bio u uniformi kanadske konjičke policije? – Mislite u jarkocrvenoj jakni sa čudnom kapom? – To je svečana uniforma – rekla sam. – Mislim na svakodnevnu uniformu. Lagana košulja, tamne pantalone sa žutom štraftom? – O, Han Solove pantalone. Da, to je nosio. – Dobro, hvala. – Pih. Han Solove pantalone imaju crvenu štraftu. I to čak nije ni štrafta ved niz crtica. Neki ljudi su neoprostivo neobrazovani. Rudi nije pojurio za mnom. Krenuo je za Levorukim. Da bi izašao na Arkadu morao je da se spusti tri sprata i pređe ogroman foaje. Trebalo bi mu bar dva minuta da siđe na uobičajen način. Izgleda da je izabrao bržu rutu. I ja sam s ostalima posmatrala Arkadu. Činilo se da su Rudi i Levoruku odavno otišli. Šteta – sa zadovoljstvom bih gledala kako Rudi mlati tog krelca i stavlja mu lisice. Ali pretpostavljam da to znači da Rudi nije deo zavere skovane kako bi mene smakli. A Levoruki sad mora da beži od Rudija. Sve u svemu, ishod nije loš. Mada nisam bila zadovoljna. I dalje sam se pitala kako je Levoruki pronašao moj zvrčak. *
144 Moje skrovište u Binu Podzemlje 27 bilo je previše malo da se u njemu spava, a kamoli nešto drugo. Zato sam uglavnom sedela na podu u hodniku. U retkim prilikama kad bih čula da neko dolazi, pobegla bih u rupu kao bubašvaba. Ali hodnik je uglavnom bio pust. Prvo što sam želela da saznam bilo je da li je Rudi uhvatio Levorukog. Proverila sam vesti na lokalnim sajtovima i otkrila da je odgovor ne. U Artemidi su ubistva izuzetno retka. Da je Rudi uhvatio ubicu, to bi bila udarna vest na svim stranicama. Levoruki je i dalje tamo negde. Vreme je za malo istraživačkog rada. Predmet istrage: Sančez aluminijum. Kuckala sam po Harpritinom zvrčku tražedi javno dostupne informacije o kompaniji. Imali su oko osamdeset zaposlenih. To možda ne zvuči mnogo ali u gradu od dve hiljade stanovnika to je veliki broj. Direktor i osnivač firme bila je Loreta Sančez, iz Manausa u Brazilu. Bila je doktor hemije, specijalizirala je obradu rude. Pronašla je sistem jeftine primene FFC kembričkog postupka deoksidacije anortita minimiziranjem gubitka u slanoj kupki kalcijum-hlorida putem… Tu mi je naglo palo interesovanje. Suština je u tome da je ona glavna i da je (mada se u članku to ne pominje) okoreli mafijaš. Naravno, sabotaža harvestera bila je u svim vestima. Kao odgovor na to Sančezova je pojačala mere bezbednosti. Njihove kancelarije u Armstrongovom balonu više nisu bile otvorene za posetioce. Pristup pogonu topionice bio je dozvoljen samo osoblju. Čak su angažovali ljude (pored kompjutera) da legitimišu zaposlene u vozu do topionice. Najvažnije je da povodom poslednjeg harvestera nisu ništa prepuštali slučaju. Unajmili su EVA udruženje da ga čuva, a EVA instruktori su radili na smenu kako bi u svakom trenutku njih dvoje bilo uz harvester. Bila sam ponosna što sam naterala čitavu jednu kompaniju da drhti od straha. Pokušali su da me ubiju. Više puta. I to ne samo O Palasio. Neko iz kontrolne sobe u Sančezu je naredio da me harvester udari kad sam bila na površini, sedate se? Ta kompanija neguje prilično lošu kulturu poslovanja. Skotovi. Zvrčak mi je zazujao u ruci – obaveštenje od mog imejl klijenta. Možda sam bila u bekstvu spašavajudi živu glavu, ali nisam bila voljna da se odreknem svog imejl naloga. Samo sam mu pristupala preko proksi servera kako niko ne bi znao s kog zvrčka proveravam poštu. Proksi server je bio negde na Zemlji (mislim u Holandiji?), pa je protok bio neviđeno spor.
145 Ažuriranje se obavljalo tek na svakih sat vremena. Bolje išta nego ništa. Imala sam petnaest poruka – četrnaest je bilo od tate koji je očajnički pokušavao da stupi u kontakt sa mnom. „Izvini, tata“, rekla sam za sebe. „Bolje da se ne petljaš u ovo, a ni ja ne želim da te uplidem na bilo koji način.“ Petnaesti imejl je bio od Džina Čua. Gospođo Bašara. Hvala vam što ste mi spasli život – sve ono što ste uradili u hotelu, spasio me je. Bar pretpostavljam da ste vi žena koja je bila u mojoj sobi – vi ste, osim mene, jedini preživeli od onih koji su umešani u ovu neuspelu zaveru. Sad kad sam svestan pretnje, preduzeo sam mere da se zaštitim i otad se krijem. Možemo li da se sastanemo? Želeo bih i vama da pomognem da se zaštitite. Toliko vam dugujem. Džin Ču. Zanimljivo. Pretresla sam nekoliko scenarija u misli i smislila plan. Dobro. Možemo se naći u varilačkoj radionici mog oca sutra u osam ujutru. Adresa je KP6-3028. Ako vas nema do osam i pet, ja odlazim. Podesila sam alarm na zvrčku za četiri ujutru i uvukla se u moju mišju rupu.
146 10. Neverovatno je koliko u situacijama života ili smrti može da vam bude dosadno. Čekala sam tri sata u tatinoj radionici. Nisam morala da odem tamo u pet ujutru ali na pamet mi nije palo da dopustim da Džon Ču dođe pre mene. Svoju stolicu sam namestila uza zid u dnu radionice, tik uz vazdušno sklonište u kojem sam krišom zapalila prvu cigaretu. Sedam se da sam zamalo povratila od sveg tog dima koji se nakupio, ali vredelo je, bar tada, kada sam bila buntovni tinejdžer koji želi nešto da dokaže. Tebi u inat, tata! Bože, kakav sam retard bila. Kako se približavalo osam sati gledala sam na zidni sat svakih deset sekundi. Prevrtala sam po rukama ručni gorionik ubijajudi vreme. Tata ga je koristio za zaptivanje cevnih fitinga. To nije bilo klasično zavarivanje, ali moralo je da se izvodi u protivpožarnoj prostoriji, te je tata i to uvrstio u svoje usluge. Držala sam prst na okidaču za paljenje. To nije bio pištolj (u Artemidi su pištolji zabranjeni) ali je mogao da povredi nekoga ako se previše približi. Zelela sam da budem spremna za sve. Vrata na suprotnom zidu su se otvorila tačno u osam. Džin Ču je bojažljivo kročio unutra. Povijenih ramena gledao je nervozno po prostoriji kao uplašena gazela. Primetio me je u uglu i smeteno mahnuo. – O… zdravo. – Tačno na vreme – rekla sam. – Hvala. Zakoračio je ka meni. – Naravno, ja… – Ostani tu – rekla sam. – Nisam nešto preterano poverljiva danas. – Aha, dobro, dobro. – Udahnuo je pa isprekidano izdahnuo. – Čuj, stvarno mi je žao. Nije trebalo ovako da se završi. Samo sam hteo da zaradim koju kintu, znaš? Kao posredničku proviziju? Prebacivala sam plamenik iz jedne u drugu ruku. Čisto da se uverim da de ga primetiti. – Za šta? Šta se dešava, kog đavola? – Za informaciju o OVNS-u koju sam dao Trondu i O Palasiju. Za dve odvojene diskretne transakcije, naravno. – Kapiram. – Mrko sam gledala to dvolično govance od čoveka. – A onda si zaradio još više kad si odao Tronda O Palasiju pošto su im eksplodirali harvesteri? – Pa, da. Ionako bi saznali. Čim bi Trond preuzeo ugovor o snabdevanju kiseonikom, povezali bi konce. – Kako su saznali da sam ja izvršila sabotažu?
147 Oborio je pogled. Progunđala sam. – Koje si ti đubre! – Nisam ja kriv! Ponudili su mi ogromne pare! – Kako si uopšte znao da sam ja to uradila? – Trond mi je rekao. Razveže mu se jezik kad popije. – Namrštio se. – Bio je dobar čovek. Nisam znao da de bilo ko biti povređen, samo sam… – Samo si mislio da deš da zajebeš milijardera i mafiju, i da se ništa nede desiti? Jebi se. Ču se uzvrpoljio. – Nego… Je li onaj uzorak OVNS-a kod tebe? Kutija iz moje hotelske sobe? – Jeste. Nije ovde, ali je na sigurnom. – Hvala bogu. – Malo se opustio. – Gde je? – Prvo mi reci šta je OVNS. Žacnuo se. – To bi trebalo da bude tajna. – Prevazišli smo tajne. Izgledao je veoma uznemireno. – Stvar je u tome što… izrada tog uzorka koštala je brdo para. Morali smo da lansiramo namenski satelit sa centrifugom kako bismo ga proizveli u niskoj Zemljinoj orbiti. Ne gine mi otkaz ako se vratim kudi bez njega. – Jebe mi se za tvoj posao. Neke ljude je to koštalo života! Reci mi zašto! Bolno je uzdahnuo. – Žao mi je. Mnogo mi je žao. Nisam želeo da se desi ništa od ovoga. – Izvini se Leni Landvik – rekla sam. – Ona je tinejdžerka invalid koja je sada siroče. Oči su mu se napunile suzama. – Ne… moram da se izvinim i tebi. Uto se vrata ponovo otvoriše i u njima se ukaza Levoruki. Desna ruka mu je i dalje bila u povezu. Međutim, u levoj je držao nož kojim je mogao da me raspori kao pastrmku. Počela sam da se tresem, da li od straha ili od besa – nisam bila sigurna. – Kučkin sine! – Mnogo mi je žao – cmizdrio je Džin Ču. – Ubili bi me. To je bio jedini način da preživim. Pritisnula sam okidač i upalila gorionik. Držala sam ga u ispruženoj ruci, okrenutoj ka Levorukom koji mi se približavao. – Koji deo lica želiš da ti flambiram, majmune? – Ako budeš otežavala, bide još bolnije – dodao je Levoruki. Govorio je s jakim akcentom. – A može da bude i brzo. Ne mora da boli.
148 Džin Ču je pokrio lice rukama i plakao. – A još du i otkaz dobiti! – Jebem mu mater! – dreknula sam na njega. – Hodeš li prestati da kukaš o svojim problemima za vreme mog ubistva? Zgrabila sam cev s radnog stola. Baš je to čudno kad se na Mesecu boriš za život uz pomod štapa i vatre. Levoruki je mislio da du ga, ako nasrne na mene, blokirati cevkom i spržiti mu lice gorionikom. Ali nije znao da ja imam mnogo složeniji plan na umu. Zafrljačila sam cevku iz sve snage ka ventilu na zidu. Glasan odjek udarca metala o metal pratio je prodoran pisak vazduha pod pritiskom. Ventil je preleteo preko radionice i udario u suprotni zid. Kad je Levoruki zastao da se zapita šta mi bi da to uradim, ja sam skočila pod samu tavanicu (što ovde nije teško – prosečna osoba može da skoči tri metra uvis). Kad sam dostigla najvišu tačku, ispalila sam plamen na protivpožarni senzor. Upalila su se crvena svetla, a sirena je počela da zavija. Vrata su se zalupila iza Džina Čua. On je, prestravljen, odskočio. Čim sam dotakla pod, uskočila sam u vazdušno sklonište i zalupila vrata za sobom. Levoruki je pojurio za mnom ali je zakasnio. Okrenula sam ručku i hermetički zatvorila vrata. Onda sam ugurala cev između prečki ručke držedi je za drugi kraj. Levoruki je pokušao da okrene ručku sa spoljašnje strane, ali nije mogao da nadjača snagu poluge s moje strane. Besno me je pogledao kroz mali okrugli prozor vazdušnog skloništa. Pokazala sam mu srednji prst. Videla sam Džina Čua kako pokušava da otvori vrata i izađe. Naravno, od toga nije bilo nikakve vajde. To su bila protivpožarna vrata – vrata od tvrdog metala zaključana mehaničkom blokadom koja se može otvoriti samo spolja. Isticanje magličastog vazduha iz polomljenog ventila usporilo se i polako prestalo. Tatini zidni ventili su bili povezani na gasne cilindre koje je dopunjavao svakog meseca. Levoruki je odjurio do radnog stola i zgrabio dugu čeličnu šipku. Vratio se do skloništa teško dišudi. Pripremila sam se za borbu na život i smrt u obaranju sipki. Brekdudi i dahdudi gurao je šipku između ručke i vrata. Snažno je pritisnuo ali sam ja izdržala pritisak. Po svim merilima, on je trebalo da pobedi – bio je krupniji, snažniji, i imao je vedi momenat sile poluge. Alija sam imala nešto što je njemu nedostajalo: kiseonik.
149 Gas koji je je upravo ispunio prostoriju? Neon. Tata je na zidu montirao ventile za neon, jer ga je prilikom zavarivanja aluminijumom koristio u ogromnim količinama. Protivpožarni sistem je zatvorio sve otvore za ventilaciju, pa je radionicu ispunio inertni gas. Neon je neprimetan kad ga udišemo. Imamo utisak da udišemo normalan vazduh. A ljudsko telo nema načina da detektuje nedostatak kiseonika. Pluda mirno rade sve dok se ne onesvestite. Levoruki se srušio na sve četiri. Malo se tresao pa se ispružio na pod. Džin Ču je izdržao malo duže. Nije se toliko naprezao. Ali je i on podlegao nekoliko sekundi kasnije. Hajde da se susretnemo kako bih mogao da te zaštitim. Zar je stvarno mislio da du da padnem na to? Izvadila sam Harpritin zvrčak i pozvala Rudija. Nisam želela, ali nisam imala izbora. Ili du ja da ga pozovem ili de ga pozvati dobrovoljci vatrogasne brigade kad dođu. Mogu bar da ubrzam stvari kad sam ved tu. * U Artemidi nema policijske stanice. Imamo samo Rudijevu kancelariju u Armstrongovom balonu. Zatvorska delija u toj kancelariji samo je prilagođeno vazdušno sklonište. Staviše, moj tata je instalirao to vazdušno sklonište. Vazdušna skloništa nemaju brave, naravno. To bi u potpunosti obesmislilo njihovu svrhu. Zato je Rudijeva „delija“ imala metalni lanac s katancem oko ručke. Primitivno ali delotvorno rešenje. Uobičajeni stanari delije bili su pijanci ili kavgadžije kojima treba malo vremena da se ohlade posle tuče. Ali tog dana je unutra bio Levoruki. Ostatak prostorije nije bio mnogo vedi od stana u kojem sam odrasla. Da je Rudi rođen nekoliko hiljada godina ranije, bio bi dobar Spartanac. Džin Ču i ja smo sedeli vezani lisicama za metalne stolice. – Ovo stvarno nema smisla – bunila sam se. – Siroto nevinašce – rekao je Rudi ne dižudi pogled s kompjutera. Džin je zvecnuo lisicama. – Ja stvarno ništa nisam skrivio! Ne bi uopšte trebalo da budem ovde. – Ti to mene zajebavaš?! – dreknula sam. – Pokušao si da me ubiješ! – To nije istina! – Džin Ču je pokazao na Levorukog u deliji. – On je pokušao da te ubije. Ja sam samo ugovorio susret. Da nisam, ubio bi me na licu mesta! – Kukavice!
150 – Više cenim svoj život nego tvoj. Da nedeš da me tužiš zbog toga?! A ne bismo ni bili ovde da tvoja sabotaža nije bila tako providna! – Ma, jebi se! Rudi je izvadio iz stola bocu sa prskalicom pa nas oboje isprskao. – Tišina! – rekao je. Džin se namrštio. – To je krajnje neprofesionalno! – Prestani da kukaš – rekla sam otresajudi vodu s lica. – Ti si možda navikla da te prskaju po licu, ali ja nisam – rekao je. – E, ta mu je bila dobra. – Teraj se – odbrusila sam mu. Otvorila su se vrata i upraviteljka Ngugi je ušla u kancelariju. Naravno, zar je moglo drugačije?! Rudi ju je jedva pogledao. – Hm. Ti si. – Pozorniče – rekla je Ngugijeva. Pogledala je u mene. – Džasmin, dušo, kako si? Pokazala sam joj lisice. – Da li je to zaista neophodno, pozorniče? – Da li je neophodno da vi budete ovde? – pitao je Rudi. Mogla sam se zakleti da je u kancelariji odjednom postalo deset stepeni hladnije. – Moradeš da oprostiš pozorniku – rekla mi je Ngugijeva. – Nas dvoje se razilazimo po mnogim pitanjima. – Kad bi prestala da tetošiš kriminalce kao što je Džas, bolje bismo se slagali. Odmahnula je rukom kao da tera muvu. – Svakom gradu je potrebno podzemlje. Najbolje je pustiti sitne kriminalce da rade svoje i fokusirati se na bitnije probleme. Osmehnula sam se od uva do uva. – Čuo si damu. Ja sam najsitniji kriminalac ovde. Puštaj me. Rudi je odmahnuo glavom. – Upraviteljkin autoritet nada mnom je u najmanju ruku upitan. Ja sam odgovoran direktno KSK-u. A ti nikud ne ideš. Ngugijeva je otišla do vazdušnog skloništa i provirila kroz prozor. – Znači, ovo je ubica kog smo tražili? – Da – rekao je Rudi. – I da me poslednjih deset godina nisi sputavala u nastojanju da isteram organizovan kriminal iz grada, ne bi ni došlo do tih ubistava. – Ved smo raspravljali na ovu temu, pozorniče. Artemida ne bi opstala bez novca koji potiče od organizovanog kriminala. Ljudi se ne mogu nahraniti idealizmom. – Okrenula se prema Rudiju. – Da li je osumnjičeni nešto izjavio?