Andy Weir - Artemida

51 – Da, da – rekao je. – Za kad ti treba? – Što pre – to bolje. Bacio je šeme na laboratorijski sto. – Mogu da ti završim do sutra. – Super – skočila sam sa stolice i izvadila zvrčak. – Koliko? Oklevao je – što nikad nije dobar znak kad se s nekim pogađate. Godinama mi je završavao razne poslide, uglavnom vađenje antipiratskih čipova sa prokrijumčarene elektronike. Obično mi je napladivao dve hiljade mapaga za honorarne poslove. Što bi ovog puta bilo drugačije? – Dve hiljade mapaga? – predložila sam. – Hm – rekao je. – Da li bi pristala na razmenu? – Što da ne. – Vratila sam zvrčak u džep. – Treba nešto da ti unesem? – Ne. – Tako znači. – Dođavola, ja sam krijumčar! Što su se navadili pa stalno traže neke druge gluposti od mene?! Ustao je i pokazao mi da pođem za njim. Obreli smo se u dnu laboratorije, gde je obavljao nezvanični deo posla. Zašto da trošiš pare na sopstvenu opremu kad mogu da ti je kupe poreski obveznici iz Evrope? – Vidi! – pokazao je ka stolu. Predmet na sredini stola nije izgledao bogzna šta. Obična providna plastična kutijica s nečim unutra. Približila sam se da bolje pogledam. – Jel' to kondom? – Da! – rekao je ponosno. – Moj poslednji izum. – Kinezi su te pretekli jedno sedam vekova. – Ovo nije bilo kakav kondom! – Pomerio je ka meni cilindar veličine termosa sa strujnim kablom i zglobni poklopcem na vrhu. – Ide u paketu s ovim. Otvorila sam poklopac. Unutrašnji zidovi su imali sitne rupice a na dnu je stajao pričvršden okrugli metalni cilindar. – Aha. Dobro… – Mogu dobro da zaradim ako ih budem prodavao za tri hiljade mapaga po komadu. – Kondomi koštaju samo pedeset mapaga. Zašto bi neko dao toliko para za ovo? Široko se osmehnuo. – Zato što je ovaj za višekratnu upotrebu! Treptala sam u neverici. – Zajebavaš me? – Nipošto! Napravljen je od tankog ali izdržljivog materijala. Može da se upotrebi nekoliko stotina puta. – Pokazao je na okrugli metalni deo uređaja. – Posle svake upotrebe, okreneš unutrašnju stranu napolje i staviš ga na ovaj cilindar… – Bljak!

52 – …pa uključiš čišdenje. Prvo ide ciklus tečnog pranja, a onda desetominutno zagrevanje na visokoj temperaturi. Posle toga je sterilan i spreman za ponovnu upotrebu… – Bože me sakloni. – Verovatno bi ga prvo trebalo isprati… – Prekini! – rekla sam. – Zašto bi iko poželeo ovako nešto? – Zato što štedi pare na duge staze, i manje su šanse da pukne nego običan kondom. Pogledala sam ga ispod oka. – Izračunaj sama – rekao je. – Obični kondomi su mnogo skuplji. Ovde ih niko ne proizvodi – nema sirovina za pravljenje lateksa. A moj proizvod de izdržati minimum dvesta upotreba. To je ušteda od deset hiljada mapaga. – Hm… – Sad je govorio mojim jezikom. – Dobro, možda to i nije tolika ludost. Ali trenutno nemam kesa da investiram… – Ah, ne tražim investitore. Treba mi neko da ga testira. – Pa si mislio da ja imam doku za taj posao? Zakolutao je očima. – Hodu da znam kakav je osedaj za ženu. – Nedu da spavam s tobom. – Ne, ne! – štrecnuo se. – Samo da ga koristiš slededi put tokom seksa. Onda mi reci kako je uticao na tvoj doživljaj. – Zašto ti ne kresneš neku devojku i pitaš je sam? Oborio je pogled na cipele. – Nemam devojku i ne umem sa ženama. – Imaš kupleraje po čitavom Oldrinu! Skupe, jeftine, šta god ti treba. – To mi ne odgovara. – Prekrstio je ruke. – Trebaju mi informacije od žena koje to rade iz zadovoljstva. Zena mora da ima seksualnog iskustva, a ti definitivno imaš… – Pazi šta deš redi. – … dobre izglede za seks u bliskoj bududnosti. Što, opet… – Pažljivo biraj reči. Zastao je. – Šta god. Kapiraš šta tražim. – Zar ne mogu jednostavno da platim dve hiljade mapaga? – progunđala sam. – Ne trebaju mi pare. Treba mi testiranje. Besno sam pogledala u kondom. Izgledao je prilično uobičajeno. – Jel' to delotvorno? Siguran si da nede pudi ili tako nešto? – Apsolutno. Prošao je sve mogude testove. Rastezanje, pritisak, trenje, sve. Na pamet mi je pala uznemirujuda misao. – Čekaj. Jesi li ga ti isprobao?

53 – Nisam, ali šta i da jesam? Svejedno je, sterilisan je. – Nemoj da me zajeb… – Zaustavila sam se i udahnula. Onda sam rekla najstaloženi]e što sam mogla: – Ne bi bilo svejedno, Svoboda. Možda ne biološki, ved psihološki. Slegnuo je ramenima. Premišljala sam se koji tren pa rekla: – U redu, dogovorili smo se. Ali ne kažem da du iz ovih stopa da otrčim da se kresnem s nekim. – Ne, naravno – rekao je. – Samo… slededi put, znaš, kad spontano dođe do toga? – Da, dobro. – Odlično! – Podigao je kutiju sa kondomom i uređaj za čišdenje pa mi sve predao. – Zovi me ako budeš imala neka pitanja. Preuzela sam bojažljivo predmete. Nisam bila preterano ponosna na sebe, ali ako se trezveno pogleda, nisam radila ništa loše. To je obično testiranje proizvoda, zar ne? U tome nema ničeg čudnog, zar ne? Zar ne? Pošla sam da izađem, no onda sam zastala i okrenula se ka njemu. – Hej… jesi li ikad čuo za nešto što se zove „OVNS“? – Nisam, jel' trebalo? – Ma jok, nema veze. Svratidu sutra po podne da uzmem napravu. – Sutra imam slobodan dan. Hodeš da se nađemo u parku? Recimo u tri po podne? – Odgovara mi – rekla sam. – Mogu li da pitam za šta je ovo? – Ne možeš. – Dobro. Vidimo se sutra. * Konrad Podzemlje 6 Vozila sam Okidač dobro poznatim hodnicima i trudila se da ignorišem nervozu u stomaku. Poznavala sam svaki vijugavi hodnik, svaku prodavnicu, svaku ogrebotinu na svakom zidu. Mogla sam žmuredi da kažem gde se nalazim samo po odjeku i pozadinskoj buci.

54 Zašla sam za ugao i ušla u Ulicu Krafters. Tu su radile najbolje zanatlije u gradu, ali nije bilo svetledih natpisa ili reklama. Nisu morali da privlače mušterije. Imali su pune ruke posla zahvaljujudi svom ugledu. Parkirala sam se ispred KP6-3028, sišla s kolica i zastala pred vratima. U trenutku kukavičluka, okrenula sam se da se vratim, ali onda sam stisla zube, prišla vratima i pozvonila. Čovek umornog lica otvorio je vrata. Imao je uredno podšišanu bradu i nosio je belu takiju. Cutke je zurio u mene nekoliko trenutaka, a onda izustio: – Hm. – Dobro veče, oče – rekla sam na arapskom. – Da nisi nešto zabrljala? – Nisam. – Da ti ne trebaju pare? – Ne, oče. Sad sam samostalna. Namrštio se. – Zašto si onda došla? – Zar derka ne može da poseti oca samo iz poštovanja? – Ne lupetaj – rekao je na engleskom. – Šta ti treba? – Moram da pozajmim neku opremu za zavarivanje. – Zanimljivo. – Ostavio je otvorena vrata i ušao u radnju. To je bio najlepši način da me pozove da uđem koji sam mogla da očekujem. Stvari se nisu mnogo promenile tokom godina. U protivpožarnoj radionici bilo je skučeno i pretopio, kao i u svim ostalim. Tatina pedantno poslagana oprema visila je na zidovima. Radni sto zauzimao je ugao pored zbirke maski za zavarivanje. – Dođi – rekao je. Ušla sam za njim kroz vrata u dnu u stan. Malena dnevna soba delovala je kao palata u poređenju s mojom jadnom rupom. U tatinom stanu su se uz jedan zid nalazila dva kovčega sa ležajem. Cesto rešenje među Artemiđanima nižeg staleža. Nije toliko udobno kao spavade sobe, ali pruža malo mira, što je dobro. Odrasla sam u toj kudi. Radila sam… svašta u tom kovčegu. Stan je imao kuhinjsku nišu sa šporetom s pravim-pravcatim plamenom. Jedna od retkih prednosti života u protiv-požarnoj prostoriji. Mnogo je bolji od mikrotalasne. Možda mislite da se na pravom šporetu prave ukusnija jela, ali grešite. Tata se trudio koliko je mogao, ali bljuza je bljuza. Teško je poboljšati ukus algi. Doduše, postojala je jedna velika promena. Na zidu u dnu, metar široka metalna ploča protezala se od poda do tavanice – mada ne vertikalno, ni blizu. Rekla bih da je odstupala između dvadeset i trideset stepeni od vertikalne ose.

55 Pokazala sam na novinu u stanu. – Šta je to, pobogu? Tata je pogledao za mojim ispruženim prstom. – To je nešto što mi je palo na pamet pre izvesnog vremena. – Čemu služi? – Sama zaključi. Uh! Da sam dobila mapag svaki put kad mi je to rekao… Uvek je izbegavao da pruži jasan odgovor – sve je moralo da bude prokleta lekcija. Prekrstio je ruke i posmatrao me kao uvek tokom tih malih kvizova. Prišla sam metalnoj ploči i dodirnula je. Bila je veoma čvrsta, naravno. Tata nikad nije radio ništa polovično. – Dva milimetra debeo aluminijumski lim? – Tako je. – Znači da ne mora da trpi bočnu silu… – Prešla sam prstom po spoju lima i zida. Osetila sam male neravnine na svakih dvadeset centimetara. – Tačkasti var? To ne liči na tebe. Slegnuo je ramenima. – Možda to i nije pametno. Nisam još definitivno odlučio. Dve kuke su štrcale sa vrha lima, samo nekoliko centimetara od tavanice. – Okačideš nešto ovde. – Tako je. Ali šta? Proučavala sam ploču. – Odgovor leži u ovom čudnom uglu… da nemaš uglomer viška? – Poštededu te truda – rekao je. – Ugao je dvadeset dva zapeta devet stepeni od vertikale. – Hm… – rekla sam. – Artemidina longituda je dvadeset dva zapeta devet… aha. Dobro, znam čemu služi. Okrenula sam se prema njemu. – Za molitvu. – Tako je – rekao je. – Zovem ga „molitveni zid“. Mesec je uvek okrenut istom stranom ka Zemlji. Zato, iako kružimo oko nje, s naše tačke gledišta, Zemlja se ne pomera. Dobro, tehnički gledano malo se klati zbog mesečeve libracije, ali nemojte sad zamarati glavu time. Suština je u tome da je Zemlja fiksirana tačka u svemiru. Rotira u mestu i prolazi kroz faze, ali se ne pomera. Nagib je bio uperen ka Zemlji pa je tata mogao da bude okrenut prema Meki dok se moli. Vedina muslimana ovde se jednostavno okrede ka zapadu – tako je tata radio otkad znam za sebe. – Kako deš ga koristiti? – pitala sam. – Pomodu posebnih pojasa? Mislim – maltene je vertikalan.

56 – Ne budi smešna. – Stavio je obe ruke na molitveni zid i naslonio se na njega. – Ovako. Jednostavno i lako. I više je u skladu s kiblom nego okretanje ka zapadu na Mesecu. – Deluje smešno, tata. Nije mi poznato da muslimani u Australiji kopaju rupe i zure u njih. Misliš li da de ovo impresionirati Muhameda? – Hej! – oštro me je prekinuo. – Ako nedeš da praktikuješ islam, nemaš pravo da govoriš o proroku. – Dobro, dobro – rekla sam. Pokazala sam na kuke. – Čemu one služe? – Zaključi sama. – Uh! – reagovala sam. Onda sam progunđala: – Za kačenje molitvene prostirke? – Tako je. – Otišao je do stola naspram kuhinjske niše i seo na stolicu. – Ne želim da bušim rupe u mojoj staroj molitvenoj prostirki, pa sam poručio novu sa Zemlje. Stidi de za nekoliko nedelja. Sela sam na drugu stolicu, na kojoj sam pojela nebrojeno obroka. – Imaš li broj tovarnog lista? Mogu da ti sredim da stigne brže… – Neka, hvala. – Tata, ne kršim zakon ako potegnem neke veze da… – Neka, hvala – rekao je, ovog puta malo glasnije. – Nemoj da se raspravljamo oko toga. Zaškrgutala sam zubima ali ništa nisam rekla. Morala sam da promenim temu. – Neobično pitanje: jesi li ikad čuo za nešto što se zove „OVNS“? Upitno je podigao obrvu. – Zar to nije lezbijka iz antičke Grčke? – Ne, to je Sapfo. – Ah. Onda ne znam. Šta je to? – Nemam pojma – rekla sam. – Videla sam u prolazu pa me je zainteresovalo. – Uvek si bila radoznala. I sjajna si u pronalaženju odgovora. Možda bi za promenu mogla da iskoristiš svoju darovitost za nešto korisno. – Tata… – rekla sam kao da ga upozoravam. – U redu. – Prekrstio je ruke. – Znači, treba ti oprema za zavarivanje? – Da. – Poslednji put kad si koristila moju opremu nisi se baš proslavila. Ukočila sam se. Pokušala sam da ne skrenem pogled, ali nisam mogla da izdržim. Pognula sam glavu. Obratio mi se malo blaže: – Izvini. Nije trebalo to da kažem. – Nije – rekla sam. Onda je usledila neprijatna tišina – tu veštinu smo usavršili tokom godina.

57 – Dobro… – rekao je s nelagodom. – Dakle… šta ti treba? Usredsredila sam se. Nisam imala vremena za grizu savesti. – Treba mi plamenik, nekoliko boca acetilena, boca kiseonika i maska. – A neon? – pitao je. Strecnula sam se. – Da, tako je. I neon, naravno. – Zarđala si – rekao je. Nije mi trebao neon. Ali to nisam mogla da mu kažem. Prilikom zavarivanja, aluminijum mora da se prska nereaktivnim gasom da površina ne bi oksidisala. Na Zemlji koriste argon zato što ga ima u izobilju. Ali mi na Mesecu nemamo plemenite gasove, pa moramo da ih dopremamo sa Zemlje. A neon teži upola manje od argona, tako da njega koristimo. Meni je svejedno zato što du raditi u vakuumu. Tu nema kiseonika za oksidaciju metala. Ali nisam želela da on to zna. Osim toga, ja du šedi čelik, ne aluminijum. Ali, kao što rekoh – nema potrebe da delim s tatom te informacije. – I za šta je ovo? – pitao je. – Treba da instaliram vazdušno sklonište kod drugarice. Tatu sam slagala nebrojeno puta, pogotovo kad sam bila tinejdžerka. Ali svaki put – svaki jebeni put – stomak bi mi se vezao u čvor. – Zašto tvoja drugarica ne unajmi varioca? – pitao je. – Jeste ga unajmila. Mene. – Ah, znači sad si varilac? – Teatralno je razrogačio oči. – Pošto si mi godinama govorila da ne želiš time da se baviš? Uzdahnula sam. – Tata, to je samo drugarica koja želi vazdušno sklonište u spavadoj sobi. Jedva da du joj išta naplatiti. – Vazdušna skloništa u stanovima nisu bila retkost, pogotovo među novijim imigrantima. Pridošlice često umeju da budu paranoične zbog tog „smrtonosnog vakuuma napolju“. To je iracionalan strah – trup Artemide je izuzetno bezbedan – ali strah ne sluša razum. U praksi, privatna vazdušna skloništa vrlo brzo počnu da koriste kao plakare. – Pričaj mi o onome što se kosi sa zakonom – rekao je. Pogledala sam ga uvređeno. – Otkud ti to da ima nešto što se… – Pričaj mi o onome što se kosi sa zakonom – ponovio je. – Njen stan je u Armstrongu Nadzemlje i naslanja se na unutrašnji trup. Moram da zavarim sklonište direktno na trup. Grad zahteva razne dodatne inspekcije ako variš nešto za unutrašnji trup a ona ne može da ih priušti. – Bože! – rekao je. – Besmislena birokratija. Čak ni običan amater ne bi mogao da ošteti šest centimetara debelu aluminijumsku ploču.

58 – Znam, čista besmislica… – složila sam se. Prekrstio je ruke i namrštio se. – Prokleti grad ometa poslovanje ljudima… – Tako je. – Dobro. Uzmi šta ti treba. Ali moraš da mi nadoknadiš troškove za acetilen i neon. – Da, naravno – rekla sam. – Jesi li dobro? Nešto si bleda. Bila sam na ivici da se ispovradam. Laganje tate vratilo me je u moje tinejdžerske godine. I mogu vam redi da nikoga ne mrzim kao što mrzim Džas Bašara kad je bila tinejdžerka. Ta koza se izglupirala kad god joj se pružila prilika da se izglupira. Zbog nje ja danas i jesam ovde. – Dobro sam. Samo sam malo umorna.

59 Draga Džas, Dobio sam za rođendan veliki poster Ruse2. Kakav veličanstven brod! To je najveći svemirski putnički brod ikad napravljen! Može da primi dvesta putnika! Trudim se da nađem što više podataka o njemu. Malo sam opsednut, ali baš me briga. Zanimljivo je. Taj brod je čudo! Ima punu centripetalnu gravitaciju, i dovoljno velik prečnik da ne izaziva vrtoglavicu. Čak pomaže ljudima da se prilagode mesečevoj gravitaciji! Tokom sedmodnevnog putovanja do Meseca rotacija se postepeno usporava. Tako da, kad se putnici tek ukrcaju, putničke kabine su na lg, a dok stignu do Meseca na 1/6 g. Pri povratku je obrnuto, da bi se ljudi navikli na lg. Kako dobra fora! Samo još uvekne kapiram „Aphof-Kroučovu cirkularnu orbitu“. Razumem da je to balistička orbita koja ide tamo-vamo između Zemlje i Meseca, ali je stvarno čudno. Mislim… počinje na Zemlji, onda stiže do Meseca sedam dana kasnije, onda đipi daleko iz ravni Zemlja-Mesec pa se vrati na Mesec četrnaest dana kasnije… za to vreme, brod nekoliko nedelja samo čuči na eliptičnoj orbiti oko Zemlje… ne kapiram. A neću ni da pokušavam. Najvažnije je da je ovo neviđen brod. Jednog dana kad budem bio bogat konstruktor raketa, posetiću Artemidu. Možemo da odemo na čaj. Hej, kad ste se ti i tvoj tata selili na Artemidu. jeste putovali Rusom? Dragi Kelvine, Nismo, Rusa još nije bio izgrađen kad smo se mi preselili ovamo. Došli smo na Kolinsu, jedinom putničkom svemirskom brodu koji je tada postojao. To je bilo pre deset godina (ja sam imala samo šest godina), tako da se ne sećam svih detalja. Ali sećam se da nismo 2 Stjuart Rusa, Nasin astronaut, inženjer astronautike, test pilot iz misije Apolo 14, po kojoj je brod dobio ime (Prim. prev.)

60 imali veštačku gravitaciju. Bila je nulta gravitacija u čitavom brodu. Meni je bilo superzabavno da lebdim po brodu u bestežinskom stanju! Zainteresovao si me sa tom pričom oko orbite, pa sam malo čitala o tome. Deluje mi prilično jednostavno. Brod prolazi kroz ciklus u kojem svaki korak traje sedam dana: Zemlja Mesec duboki svemir van ravni Zemlja-Mesec) Mesec Zemlja (duboki svemir u ravni Zemlja-Mesec) Zemlja.! tako ukrug. Da Mesec stoji u mestu mogli bi jednostavno da idu tamo-vamo, ali on za mesec dana obiđe pun krug oko Zemlje, što baš komplikuje cirkular. Pokušala sam da napravim proračune orbita, pa sam dobijene podatke uporedila stim proračunima. Nije uopšte komplikovano, možeš i napamet da izračunaš. Draga Džas, Možda ti to možeš. Ja bih dao sve na svetu da imam tvoju pamet. Ali nemam. Ne mari – ja zato vredno radim, a ti si lenja buba. Dragi Kelvine, Kako se usuđuješ da me nazoveš lenjom bubom! Sad bih ti baš odbrusila, ali me mrzi. Hej, treba mi savet. Edgar i ja idemo na četvrti sastanak. Puno se ljubakamo (ništa više od toga). Ja bih da odemo malo dalje, ali ne želim previše da žurim – nisam još spremna za skidanje. Imaš li neku preporuku? Draga Džas, Grudi. Dragi Kelvine, Ozbiljno? To je sve? Draga Džas, Da.

61 4. Ujutru sam se probudila gola u luksuznom udobnom krevetu. Ne, nije bilo nikog pored mene. Ne budite prosti. Samo sam htela da vidim kakav de mi život biti kad dobijem onih milion mapaga. Protegla sam ruke i izvila leđa. Ne znam kad sam bolje spavala! Za razliku od mog usranog kovčega, ova soba je imala sjajnu zvučnu izolaciju. Komšije nisu mogle da me probude bučnim svađama ili glasnim seksom. Niti su do mene dopirali razgovori koji odzvanjaju hodnikom. Nisu se čuli ni pijani idioti koji naledu na zidove. A tek krevet! Mogla sam popreko da se ispružim, koliko je veliki! Osim toga, čaršavi i debad su bili mekši od pliša. Posteljina je bila prijatnija na dodir od moje pidžame. Soba je koštala dve hiljade mapaga za nod. Kada me Trond isplati, uzedu isti ovakav krevet za moj divni zvučno izolovani stan. Pogledala sam na zvrčak. Jedanaest ujutru!? Auu, baš sam odvalila! Ustala sam iz tople posteljine i otišla do kupatila – privatnog kupatila. Nema bademantila, nema tipova u hodniku koji me merkaju, samo ja i moja bešika idemo da obavimo posao na miru. Obavila sam svoj jutarnji ritual, uključujudi ekstradugo tuširanje. Privatan tuš – još jedna stavka na mom spisku budude opreme za stan. Voda je skupa u Artemidi, zato nema razbacivanja. To je zatvoren sistem, tako da u stvari pladate prečišdavanje vode. Ova hotelska soba je imala tuš sa sivom vodom3 . Prvih dvadeset litara su sveza voda (to traje oko tri minuta). Posle toga, sistem ponovo zagreva vodu koju ste ved iskoristili i vrada vam je. Možete da se banjate do mile volje, a iskoristidete samo dvadeset litara vode. Važna napomena: nemojte piškiti u tuš koji vam vrada sivu vodu na korišdenje. Nabacila sam neverovatno udoban frotirski ogrtač i umotala kosu u peškir. Bilo je vreme da smislim slededi korak svog zlokobnog plana. Ovog puta nisam morala da istražujem. Morala sam samo da dođem na ideju. Vratila sam se na krevet od kog nisam želela nikad da se odvojim i bacila se na razmišljanje. Problem: kako da izađem iz grada? 3 Otpadna voda iz domadinstva s izuzetkom klozetske šolje (Prim. prev.)

62 Vazdušne ustave nede poslušati komande nekoga ko nije član EVA udruženja. Za to postoji dobar razlog. Poslednje što želite jeste da vam se neki neobučeni tupan petlja sa kontrolama u vazdušnoj ustavi. Pogrešna upotreba vazdušne ustave brz je i efikasan način da se pobiju svi ljudi u balonu. Zato, da biste mogli da koristite kontrolnu tablu u vazdušnoj komori, morate da mahnete svojim zvrčkom kako bi se verifikovalo da ste član udruženja. To je jednostavan ali vrlo efikasan način odbrane od idiota. Ali, koliko god se dobro branili od idiota, teško je odbraniti se od nepokolebljivog idiota. Sistem ima slabu tačku. Iz sigurnosnih razloga, vazdušne komore nemaju obezbeđenje na spoljašnjim vratima. Ako vam je procurelo EVA odelo i pokušavate da se spasete, poslednje što želite da vidite jeste „verifikovanje ovlašdenja…“ Samo mi treba neko da rukuje kontrolama sa spoljne strane. Neko… ili nešto. * Izašla sam iz hotelske sobe zato što su me zvali sa recepcije da mi kažu da de mi naplatiti još jednu nod ako ne napustim sobu. Onda sam se Okidačem odvezla u Armstrong Podzemlje 4. Ili, kako ga meštani zovu: Mala Mađarska. Mađari su vlasnici svih radionica za preradu metala. Kao što su Vijetnama preuzeli sistem za održavanje uslova za život, a Saudijci varilački posao. Zaustavila sam se ispred radionice tatine koleginice Zsóka Stróbl (Žoka Štrobl), koja je očigledno dobila ime u vreme velike nestašice samoglasnika. Bila je stručnjak za posude pod pritiskom. Kada bi tata dobio posao da instalira vazdušno sklonište, obično ih je kupovao od Žoke. Pravila je posude vrhunskog kvaliteta a tata ceni kvalitet više od svega. Parkirala sam Okidač i pokucala na vrata. Žoka je odškrinula vrata, provirila i prozborila s jakim akcentom. – Želiš šta? Pokazala sam na sebe. – Ja sam, gospođo Štrobl. Džas Bašara. – Ti derka Amar Bašara – rekla je. – On dobra čovek. Ti bila dobra mala devojčica. Sada loš. – Dobro… Čujte, želim da porazgovaram s vama o nečemu… – Ti neudata a ima seks s mnogo muškaraca. – Da, ja sam teška bludnica. Njen sin, Ištvan kresnuo je mnogo više tipova nego ja. Uzdržavala sam se da joj to ne kažem. – Hodu samo da pozajmim nešto na nekoliko dana. Spremna sam da vam platim hiljadu mapaga za to.

63 Još malo je odškrinula vrata. – Šta pozajmi? – Vaš RIT. Žoka je radila na izgradnji Binovog i Šepardovog balona. Izgradnja balona je mnogo dobar posao (i dobro pladen). Ona i desetine drugih metalskih radnika pravili su blago zakrivljene trouglove koji su se slagali na okvir formirajudi trup. EVA instruktori su sastavljali delove i ukucali dovoljno zakivaka da ti profili koliko-toliko dihtuju. Onda su iz sistema za održavanje životnih uslova upumpavali u balon vazduh kako bi neutralisali curenje dok su varioci unutra pravili pravu hermetičku oblogu. Tata je zaradio dobre pare na tom poslu, sedam se. Metalski radnici sa radnom etikom kao što je Žoka redovno kontrolišu svoj rad. Ali kako proveriti trup sa spoljašnje strane ako nisi obučen i ovlašden EVA instruktor? Pomodu robota za inspekciju trupa. Skradeno „RIT“. To su u stvari obični autidi na daljinsko upravljanje sa kleštima umesto točkova. Na spoljnom delu trupa Artemide raspoređene su drške koje omogudavaju prilaz serviserima. RIT-ovi se pomodu tih drški kredu do odredišta. Deluje neefikasno, zar ne? Pa, to je jedini način da se popnete uz balon. Aluminijum nije namagnetisan, vakuumski držači i elise ne rade u vakuumu, a korišdenje raketnog motora bilo bi nerazumno skupo. – Za šta želi RIT? – pitala je. Imala sam unapred smišljen odgovor. – Ventil za ograničenje pritiska na Šepardu curi. Tata ga je instalirao. Zeli da proverim zavareni spoj. Održavanje postojanog pritiska u Artemidi složen je proces. Ako ljudi koriste više struje nego obično, u gradu se blago poveda pritisak. Zašto? Struja se pretvara u toplotu, koja diže temperaturu vazduha što dovodi do porasta pritiska. Sistem za održavanje životnih uslova inače izvlači vazduh iz sistema kako bi spustio pritisak na normalu. Ali šta ako ne uspe? Zato, za svaki slučaj, grad ima otpusne ventile na svakom balonu. Ako se pritisak previše podigne, ventili de se otvoriti i ispustiti vazduh dok se pritisak ne vrati na normalu. – Tvoj otac nikad ne praviti loš var. Mora biti drugi problem. – Ja to znam i vi to znate, ali moramo da isključimo tu mogudnost. Razmislila je. – Koliko dugo treba? – Samo dan-dva. – Hiljada mapaga? Izvadila sam zvrčak. – Da. I pladam unapred. – Čekati. – Zatvorila je vrata.

64 Minut kasnije, Žoka je ponovo otvorila vrata i uručila mi kofer. Pogledala sam unutra da se uverim da je sve tu. Mehanička buba bila je duga trideset centimetara. Njene četiri kandže za kretanje bile su kompaktno spakovane u koferu, a radna ruka stajala je u obliku broja sedam s gornje strane. Ruka je na kraju imala kameru visoke definicije i obične aktuatore za stezanje i hvatanje. Savršeno za čačkanje i snimanje rezultata – tačno ono što vam treba za daljinsku inspekciju trupa. I ono što meni treba za moj opaki plan. Dala mi je i daljinski – elegantan mali uređaj sa tasterima i džojstikom raspoređenim oko video-ekrana. – Zna koristi? – Pročitala sam uputstva na internetu. Namrštila se. – Ako polomi, plada popravku. – Ovo ostaje između nas dve, je li tako?. – Zadržala sam prste iznad ekrana mog zvrčka. – Udruženje varilaca stalno traži izgovor da opanjkava tatu – ne želim da im dajem povoda. – Amar dobar čovek. Dobar varilac. Nedu redi. – Znači, dogovorile smo se? Izvadila je svoj zvrčak. – Da. Izvršila sam prenos sredstava a ona je prihvatila transakciju. – Ti vrati to. Dva dana. – Vratila se u radnju i zatvorila vrata. Da, bila je namdor i mislila je da sam fufica. Ali, znate šta? Volela bih da su svi kao ona. Nema daskanja, nema zamajavanja glupostima, nema pretvaranja da smo prijatelji. Samo razmena dobara i usluga za novac. Savršen poslovni partner. * Otišla sam u Binov balon da se ponovim. Bilo je skuplje nego što sam očekivala, ali bila mi je potrebna odeda za posebne namene. Artemida ima malu populaciju muslimana (uključujudi mog oca), tako da ima i nekoliko radnji namenjenih njihovim potrebama. Našla sam dugu haljinu neupadljivih boja, s prefinjenim vezom. Mogla je da je nosi i najkonzervativnija muslimanka. Kupila sam i tamnozeleni nikab. Razmišljala sam da uzmem neki smeđi ili crni, ali tamnozelena lepo upotpunjuje zemljane tonove haljine. Samo zato što planiram pljačku ne znači da za to vreme ne treba lepo da izgledam. Dobro, možete da prestanete da se pretvarate da znate šta je nikab. To je tradicionalni islamski veo koji prekriva donji deo lica. Kad ga spojim sa hidžabom

65 koji mi pokriva kosu, samo de mi se oči videti. Odličan način da se prerušite, a da pritom ne izazovete sumnju. Sledede što sam morala da nabavim bio je nov zvrčak. Nisam mogla da koristim svoj – to bi ostavilo digitalni trag svih nedozvoljenih radnji koje sam se spremala da počinim. Mogu odmah da zamislim Rudija kako pregleda dnevnik podataka na mom zvrčku gradedi slučaj protiv mene. Neka hvala. Život je komplikovan kad imate policajca koji vam stalno diše za vrat. Treba mi lažni identitet. Sredom, ovde je lako napraviti lažni identitet. Uglavnom zato što nikoga nije briga ko ste. Ovde je sistem tako postavljen da sprečava krađu identiteta, ali ne i upotrebu alijasa. Da pokušate da ukradete identitet prave osobe, ne bi vam pošlo za rukom. Čim bi vaša žrtva otkrila, prijavila bi slučaj i Rudi bi vas pronašao preko zvrčka. Kuda da pobegnete? Napolje? Nadam se da možete baš dugo da zadržite dah. Nakačila sam se na mrežu i zamenila nekoliko stotina mapaga za evre. Onda sam za te evre kupila mapage od KSK-a, koristedi se imenom Nuha Nejem. Trebalo mi je samo deset minuta da to obavim. Bilo bi čak i brže da sam na Zemlji, ali ovde pingovanje traje te dve sekunde. Svratila sam do kude i ostavila svoj zvrčak. Bilo je vreme da postanem Nuha Nejem. Otišla sam u Artemidu Hajat, mali hotel u Binu Nadzemlje 6, lepo uređen ali s razumnim cenama. Imali su mnogo klijenata među običnim ljudima koji su hteli sebi da prirede neponovljivo životno iskustvo. Bila sam tu samo jednom dosad, kad sam imala sudar sa jednim turistom. Soba je bila prilično udobna, mada nisam stigla temeljno da procenim. Uglavnom sam gledala u tavanicu. Ceo hotel je bio smešten u jedan dugačak hodnik. „Recepcija“ je bila kiosk veličine ormara s jednim službenikom. Nisam ga prepoznala, što je dobro, jer to znači da ni on mene nede prepoznati. Pozdravljam – rekla sam sa jakim arapskim akcentom. Pored toga i moje tradicionalne odede, sve na meni je upudivalo na to da sam turista. – Dobrodošli u Artemida Hajat!– rekao je. – Trebati zvrčko. Očigledno je navikao na komunikaciju na lošem engleskom. – Zvrčak? Treba vam zvrčak? – Zvrčko – klimnula sam glavom. – Trebati. Tačno sam znala kako razmišlja. Mogao bi da pokuša da sazna na koje ime glasi moja rezervacija, ali kao arapskoj ženi, rezervacija bi mi bila na ime muža. Što

66 bi vodilo u igranje pantomime i gluvih telefona. Lakše je podesiti zvrčak na moje ime. Ništa ga ne košta. – Ime? – pitao je. Nisam želela da budem previše predusretljiva. Pogledala sam ga zbunjeno. Potapšao se po grudima. – Norton. Norton Spineli. – Onda je pokazao na mene. – Ime? – Aha – rekla sam. I ja sam se potapšala po grudima. – Nuha Nejem. Ukucao je ime u kompjuter. Da, postojao je nalog za Nuhu Nejem, i niko još nije povezao zvrčak na taj nalog. Sve se uklapalo. Izvukao je izanđali zvrčak ispod pulta. Bio je to stariji model s pečatom na poleđini: „VLASNIŠTVO ARTEMIDA HAJATA“. Posle malo kuckanja po tastaturi, sve je bilo podešeno. Tada mi je pružio zvrčak uz reči: – Dobrodošli u Artemidu! – Ja hvala – rekla sam uz osmeh. – Ja hvala mnogo. Mesec je mnogo uzbuđenje! Imala sam lažni identitet. Vreme je za slededu fazu. Otvorila sam aplikaciju za mape na zvrčku i pretvarala se da se orijentišem pratedi mapu. Naravno da mi za snalaženje u Artemidi nije bila potrebna mapa, ali to je deo mog novog identiteta arapske turistkinje. Lutala sam zaobilaznom putanjom kroz grad dok nisam stigla do pristaništa. Nosila sam veliku tašnu, naravno. Koja turistkinja ide bez velike tašne? Sada sledi teži deo. U pristaništu me svi poznaju. Tamo sam svakog dana a moja očaravajuda pojava teško se zaboravlja. To nisu idealni uslovi kad treba da prođete neprimedeno. Ali danas nisam Džas Bašara. Danas sam Nuha Nejem, turistkinja iz Saudijske Arabije. Uputila sam se ka čekaonici ispred vazdušne komore za ulaz u voz i umešala se među turiste. Sva sedišta su bila zauzeta a još desetine ljudi su stajale. Bilo je nekoliko porodica s nesnosnom decom koja su skakala po zidovima. Doslovno. Razdražena deca su bukvalno skakala po zidovima. Mesečeva gravitacija je nešto najgore što može da zadesi roditelje. – Kako je ovo super! – rekla je ne baš visprena plavojka svom dečku, bogatom tatinom sinu. – Vozidemo se mesečevom šinom! Uh. Samo turisti tako zovu prugu na mesecu koja nije čak ni jednošinska! Voz se krede po paralelnim šinama, kao oni na Zemlji! Osim toga, nismo oduševljeni kad nas zovu Mesečarima ili kad Artemidu zovu „grad u svemiru“. Nismo mi u svemiru – na Mesecu smo. Mislim, tehnički jesmo „u svemiru“ ali tako gledano, i London je u svemiru.

67 Skrenuh sa teme. Voz je konačno stigao. Glumila sam da sam očarana prilaskom voza kao svi ostali. Imao je samo jedan vagon, a ne kao oni predugi vozovi na koje su Zemljani navikli. Usporio je i miledi ušao u stanicu, pa nastavio mic po mic dok se nije prikačio. Uz zveket i zvonjavu otvoriše se okrugla vrata a na njima se ukaza kondukter. Sranje! To je Radž! Nije trebalo da bude tu! Mora da je zamenio smenu s nekim. Radž i ja samo odrasli zajedno. Išli smo u iste škole. Družili se kao tinejdžeri. Nismo bili bliski prijatelji, ali smo se godinama svakodnevno viđali. Moja haljina i hidžab možda nede biti dovoljni ga zavaram. Izašao je kroz otvor i popravio uniformu – smešno tamnoplavo odelo u stilu devetnaestog veka s mesinganim dugmidima i kondukterskom kapom. Uzbuđen narod na povratku sa sletne piste Apola 11 izlazio je iz voza. Mnogi su nosili suvenire iz Centra za posetioce: mesečeve module isklesane od lokalnog kamenja, zakrpe sa oznakama misije Apolo 11 i slično. Pošto su izašli, Radž je uzviknuo jasno i grlato: – Ovo je voz za Apolo jedanaeeeeest koji krede u dva i trideset četiri po podne! Putnici u voooooz! – Podigao je starinski mesingani aparat za cepanje karata. Naravno da ne koristimo papirne karte koje se cepaju. To je samo dekoracija terminala za naplatu. Navukla sam nikab bezmalo preko očiju i pogurila se. Možda du biti manje prepoznatljiva ako promenim držanje. Putnici su u koloni prolazili pored Radža, mahali svojim zvrčcima preko aparata za karte i prolazili kroz pretkomoru u voz. Radž je pazio da u pretkomori nikad ne bude više od jedne osobe. Jednostavno bi se isprečio na ulazu, jer mu je to bilo lakše nego da objašnjava: „Ako dođe do pada pritiska, pretkomora de se zatvoriti. Grad de biti bezbedan, ali vi dete umreti“. Kad je došao red na mene, pognula sam glavu kako bih izbegla njegov pogled. Moj zvrčak je zapištao i izbacio kratko obaveštenje: CENTAR ARTEMIDE: TARIFA 75 Ǧ Radž me nije prepoznao. Odahnula sam i ušla u voz. Sva sedišta su bila zauzeta. Bila sam spremna da prestojim celu vožnju, ali jedan visok tamnoput muškarac ustupio mi je mesto. Rekao je nešto na francuskom i pokazao na sedište. Kakav gospodin! Naklonila sam mu se i sela. Tašnu sam spustila u krilo.

68 Pošto se poslednji putnik ukrcao, Radž je ušao za njim i zatvorio ijedna i druga hermetička vrata pretkomore. Otišao je u prednji deo voza i obratio nam se preko razglasa. – Dobro došli u Mesečev ekspres! Ovo je popodnevni voz u 2.34 do Centra za posetioce Apolo 11. Planirano vreme dolaska je 3.17 po podne. Molim vas da se tokom vožnje ne naginjete kroz prozor! Putnici su se zakikotali na tu dosetku, doduše, prilično glupu, ali turistima se ipak sviđala. Voz je klizio glatko kao po loju. Nije bilo ljuljanja, drmusanja, niti bilo čega sličnog. Kretao se na električni pogon (očigledno) a šine pod njim nisu trpele nikakva oštedenja usled atmosferskih uticaja. Osim toga, nosile su daleko lakši teret u poređenju sa šinama na Zemlji. Svaki red sedišta imao je svoj okrugli prozor sa strane. Putnici su na smenu znatiželjno posmatrali jednoličan stenovit krajolik. Čemu toliko uzbuđenje? To je samo gomila sivog kamenja. Koga boli dupe? Loše obučena žena sa američkog Srednjeg zapada kikotala se pored svog prozora, pa se okrenula ka meni. – Zar ovo nije neverovatno!? Mi smo na Mesecu! – Ma'alesh, ana ma'aref Englizy4 – rekla sam slegnuvši ramenima. Okrenula se ka drugom putniku. – Zar ovo nije neverovatno!? Mi smo na Mesecu! Jezička barijera najbolji je način da naterate ljude da vas ostave na miru. Počela sam da čitam tračeve iz arapskog sveta na mom zvrčku. Samo mi je trebao izgovor da ne gledam u saputnike. Sredom, Radž je stajao za kontrolnim pultom i bio je okrenut napred. Dok smo stigli do centra, saznala sam sve o najnovijem skandalu u saudijskoj kraljevskoj porodici. Prestolonaslednik je varao svoje žene. Dve od njih su podnele zahtev za razvod u skladu sa islamskim zakonom Hula, ali druge dve su bile na njegovoj strani. Bila sam na pola citata kraljičine izjave povodom tih događaja, kad se voz zaustavio. Vagonom su odzvanjali poznati zvuči pristajanja voza a Radž je uzviknuo: – Poslednja stanicaaa! Došao je do vrata i otvorio ih. – Centar za posete Apolo 11! Želim vam prijatan boravak! Svi smo nahrupili iz voza i našli se u suvenirnici. Neki su se tu zadržali, ali vedina je nastavila ka osmatračkoj sali. Ceo jedan zid centra bio je u staklu koji se pružao od poda do tavanice i pružao pogled na sletnu pistu. 4 Arapski: Žao mi je, ne razumem engleski. (Prim. prev.)

69 Negovani vodič pozdravio je grupu dok smo prilazili staklenom zidu. Ja sam skrenula pogled. Još jedan kojeg poznajem. Čoveče, što je zeznuto počiniti zločin u malom gradu. Ginter Ajhel je emigrirao u Artemidu pre deset godina sa svojom polusestrom Ilsom. Došli su zato što su u Nemačkoj bili izopšteni iz društva zbog svoje veze. Najozbiljnije. Zato su emigrirali. Nas ne zanima šta ljudi rade u seksu, dokle god su svi saglasni i odrasli. (Mada neki ljudi tumače malo šire pojam „odrasli“). Uglavnom, nas dvoje nismo bili ni prijatelji niti bilo šta slično, te sam očekivala da de moj kostim biti sasvim dovoljan da me ne prepozna. Sačekao je da se ljudi okupe, pa započeo svoje izlaganje. – Dobro došli u Bazu tišine. Slobodno se približite staklu, ima dovoljno mesta za sve. Pomerili smo se napred i poredali se ispred gigantskog staklenog zida. Lender se nalazio tamo gde je bio poslednjih sto godina, zajedno sa oglednom opremom koju su tada postavili astronauti. – Možda ste primetili neobičan oblik staklenog zida osmatračke sale – rekao je Ginter. – Zašto se ne pruža u polukrug ili pod pravim uglovima? Pa, ovde imamo pravilo koje kaže da ništa ne sme da priđe na manje od deset metara od bilo koje tačke Apolovog mesta sletanja. Definicija „bilo koji deo“ obuhvata lender, opremu, alat, spomen-ploču, pa čak i otiske čizama koje su astronauti ostavili. Osmatračka sala je napravljena tako da se svaki deo staklenog zida pruža tik izvan tih deset metara od sletne tačke. Slobodno se prošetajte salom kako biste je videli iz svih uglova. Neki turisti su se ved šetali uz vijugav zid. Na Ginterov predlog, još nekoliko njih im se pridružilo. – Ako vam uliva nervozu to što vas samo jedno okno odvaja od svemirskog vakuuma, ne brinite. Ova stakla su debela dvadeset tri centimetra kako bi štitila od radijacije. Ujedno su i najjači deo trupa Centra za posetioce. I s ponosom mogu da istaknem da je staklo proizvedeno upravo ovde na Mesecu. Dodato je nešto malo prašine regolita kako bi se zatamnilo. Bez toga bi sunčeva svetlost bila zaslepljujuda. Pokazao je na sletnu tačku. – Orao, nazvan tako po nacionalnom simbolu Sjedinjenih Država, sleteo je dvadesetog juna 1969. Ono što ovde vidite jeste Orlov lunarni modul za prizemljenje. Astronauti Nil Armstrong i Baz Oldrin su se na kraju misije vratili u orbitu oko Meseca lunarnim modulom.

70 Turisti su se pribili uz stakleni zid, opčinjeni prizorom. I ja sam zastala da pogledam. Nisam ni ja od kamena. Volim svoj grad i njegovu istoriju. A Orao je važan deo toga. – Svaka Apolo misija zabola je u Mesečevo tlo američku zastavu – rekao je Ginter. – Pa gde su onda te zastave? Vidite, tokom uzletanja lunarnog modula, izduvni gasovi su oborili jadnu zastavu. Potom ju je prekrila prašina koja se tada podigla. Ako se pažljivo zagledate u tlo, odmah levo pored Orla, videdete malu belu mrlju. To je jedini još uvek vidljivi deo zastave. Grupom se proneo žamor dok su ljudi jedni drugima pokazivali belu mrlju. – U kasnijim misijama dosetili su se da postave zastave malo dalje. Iz grupe se začuo prigušen smeh. – Evo jednog zanimljivog podatka: sve ostale zastave su tokom mesečevih dana, duže od sto godina, bile izložene neflltriranim sunčevim zracima. Zato su potpuno izbledele. Ali zastava u Bazi tišine leži ispod tankog sloja regolita, tako da verovatno i dalje izgleda isto kao 1969. Naravno, nikome nije dozvoljeno da ode i poremeti mesto sletanja da bi bolje pogledao. Stavio je ruke iza leđa. – Nadamo se da uživate u istoriji i lepoti Baze tišine. Ako imate bilo kakva pitanja, samo izvolite. Bob Luis i još dva EVA instruktora stajala su u pozadini, pored vrata na kojima je pisalo „PRIPREMNA OBLAST ZA EVA“. Ginter je pokazao na njih trojicu. – Ako ste zainteresovani, nudimo vam EVA ture sa vodičima. To je neponovljivo iskustvo i omogudava vam da vidite lokaciju iz uglova iz kojih ne možete da je vidite iz osmatračke sale. Obično je Dejl jedan od te trojice vodiča, ali tog dana je bila subota, a on je bio pobožni Jevrejin koji je u tim trenucima sigurno bio u Artemidinoj jedinoj sinagogi, kongregacija Bet Halucim. Jedna grupica se okupila oko EVA instruktora, dok su se ostali (oni siromašniji) i dalje držali staklenog zida. Ja sam se kretala u grupi za EVA, trudedi se da budem u sredini. Nisam želela da se previše približim Bobu. Instruktori su nas podelili u tri grupe od po osam ljudi. Ja sam završila u grupi s Bobom. U tri lepe. Svaki instruktor je odvojio svoju grupu i u kratkim crtama objasnio kako de se izlet odvijati. Ja sam stajala pozadi izbegavajudi njegov pogled. – Dobro, evo kako demo – rekao je Bob. – Ja du biti u kompletnom EVA odelu dok dete vi biti u onome što zovemo „hrčkova lopta“. U loptu ne smete da unesete nikakav oštar predmet da je ne biste probušili i nastradali. Nedete trčati

71 nego dete hodati. I bez izmotavanja. Nedete skakutati unaokolo, niti se zaletati jedni u druge. – Pogledom je prostrelio nekoliko tinejdžera u grupi. – Mesto sletanja je opasano ogradom visokom jedan metar koja ga štiti od vas i nas. Iza ograde, u krugu od deset metara, zabranjen je pristup. Ne pokušavajte da preskočite ogradu! Ako pokušate, prekinudu EVA, a vi dete biti deportovani na Zemlju. Zadutao je na tren kako bi se uverio da smo ga svi ozbiljno shvatili. – Dok smo napolju, bez pogovora dete se pridržavati mojih uputstava. Nijednog trenutka mi se nedete izgubiti iz vidokruga. Možete da istražujete u kojem god pravcu želite, ali ako vam javim preko radija da mi se ne dopada koliko ste se udaljili, vratidete se. Ima li pitanja? Sitan Azijac je podigao ruku. – Ovaj, da, vodič je pomenuo da napolju ima radijacije? Koliko je ona opasna? Bob mu je uzvratio kao da milioniti put odgovara na to pitanje. – EVA traje otprilike dva sata. Za to vreme dete primiti manje od sto mikrosiverta radijacije – otprilike istu dozu koju dobijete kad snimate zub. – Zašto je onda Centar za posetioce zaštiden od radijacije? – pitao je nervozni tip. Svi objekti na Mesecu, uključujudi Centar za posetioce, zaštideni su zbog ljudi koji tu žive i rade. Nije strašno ako se povremeno izlažete radijaciji, ali nezgodno je ako ste joj stalno izloženi. – A vi? Vi stalno izlazite napolje, zar ne? Bob je klimnuo glavom. – Tako je. Ali svaki EVA instruktor vodi samo dve ture nedeljno kako bismo se što manje izlagali. Ima li još pitanja? Nervozni tip je oborio pogled. Ako je i imao još neko pitanje bio je previše obeshrabren da bi ih postavio. Bob je podigao svoj terminal za naplatu. – Cena za ovu EVA iznosi hiljadu petsto mapaga po osobi. Turisti su jedan za drugim prelazili zvrčcima iznad terminala. Ja sam se ugurala u sredinu krda i platila. Namrštila sam se kad me je zvrčak izvestio da se stanje mom na računu naglo pogoršalo. Ova moja šema za brzo sticanje love košta đavo i po! Bob nas je poveo ka pretkomori. Kao najviše rangirani EVA instruktor među prisutnim kolegama, on je trebalo prvi da izvede grupu. Izduvane hrčkove lopte visile su na kukama raspoređenim duž zidova. Pored svake lopte nalazio se ranac od čvrstog materijala. Na zidu u dnu nalazila su se

72 velika vrata i komandna tabla. To su bila vrata vazdušne komore, dovoljno velike da u nju stane cela grupa. Bob je skinuo jedan ranac sa zida. – Ovo je oprema za preživljavanje. Nosidete je na leđima tokom EVA. To je vaš sistem za održavanje života. Dodaje kiseonik i uklanja ugljen-dioksid po potrebi. Održava vazdušni pritisak i temperaturu. Okrenuo je ranac kako bi nam pokazao slušalice prikačene čičak-trakom s bočne strane. – Nosidete ove slušalice tokom EVA. To je otvoren kanal. Svi demo biti na tom kanalu. Takođe, vaš ranac de nas izvestiti ako dođe do nekog problema. Nervozni tip je podigao ruku. – Kako se rukuje njime? – Ne rukuje se – rekao je Bob. – Ovo je potpuno automatizovan sistem. Nemojte da ga čačkate. Slušala sam glumedi oduševljenje. Naravno da sam znala sve o opremi za preživljavanje. Čak su mi tokom obuke dali nekoliko namerno pokvarenih kompleta i rekli da ustanovim u čemu je problem. Svaki kvar sam prepoznala. Bob je pokazao na red ormarida. – Stavite svoje lične stvari i sve što ne želite da nosite sa sobom u ove ormaride. Neka zvrčci ostanu kod vas. Uzbuđenje je poraslo. Turisti nisu skidali osmeh s lica i uzbuđeno su zamorili. Prišla sam najbližem ormaridu i mahnula zvrčkom. Brava je škljocnula. Pošto je moj zvrčak aktivirao otključavanje, samo de on kasnije modi da otvori ormarid. Jednostavno rešenje – čak je i nervozni tip uspeo da provali kako radi bez dodatnih pitanja. Stavila sam tašnu u ormarid, pa pogledala oko sebe ne bih li se uverila da me niko ne gleda. Izvadila sam RIT iz tašne i spustila ga na pod pored klupe ispod ormarida. Nisam mogla potpuno da ga zaklonim ali je bio bar delimično skriven. Daljinski sam gurnula u futrolu koju sam privezala sa unutrašnje strane butine. Stavili smo rančeve pod Bobovim budnim okom, a on nas je potom jedno po jedno hermetički zatvarao u hrčkove lopte. Usput je bilo saplitanja i padanja ali vedina se brzo prilagodila hodanju u lopti. Nije bilo mnogo teško. Bob je izvadio svoje EVA odelo iz ormarida i obukao ga za tri minuta. Čoveče, to je baš bilo brzo. Najbrže što sam ja uspela da uđem u odelo je devet minuta. Stali smo u kolonu iza njega, neki više neki manje graciozno. Mahnuo je zvrčkom iznad komandnog panela vazdušne komore i otvorio unutrašnja vrata. Uveo nas je u komoru.

73 Ušla sam prva i otkotrljala se u došak. Okrenula sam se prema zidu, izvadila daljinski upravljač ispod haljine i aktivirala RIT. On je oživeo u sobi za pripremu i upalio kameru. Sad sam mogla da vidim sve iz perspektive RIT-a kao i iz sopstvene perspektive. Bob se usredsredio na turiste, te je leđima bio okrenut RIT-u. Osim toga, hrčkove lopte prilično su zatamnjene kad gledate iz njih. Pravljene su da zaštite od jakog sunčevog svetla. Turistima je pogled bio prikovan za spoljašnja vrata – poslednja barijera između njih i uzbudljivog iskustva na Mesecu. Tada mi se pružila prilika. Dala sam komandu RIT-u da požuri na tim svojim ljupkim kandžicama. Brzo se ušunjao u komoru pored lopte pretposlednjeg turiste. Onda se sakrio u došku. Bob je zatvorio unutrašnja vrata i počeo da okrede ručke na spoljašnjim vratima, na kojima nije bilo nikakvog komplikovanog sistema – samo obični mehanički zasuni. Zašto ne neki moderni kompjuterski sistem? Zato što zasuni ne mogu da „padnu“ kao kompjuterski sistem pa da se onda ponovo dižu. Ovde ne smemo da rizikujemo. Vazduh je šištedi iscurio iz prostorije a naše hrčkove lopte su se naduvale. Bob je stalno proveravao očitavanja kako bi bio siguran da smo svi osmoro hermetički zatvoreni. Kad je u komori nastao vakuum, obratio nam se preko radija. – U redu. Sada otvaram spoljašnja vrata. Turistička zona je očišdena od oštrog kamenja. Ali ako vidite nešto što bi moglo da vam probuši loptu, nemojte da rizikujete. Samo mi recite. Otvorio je spoljašnja vrata iza kojih je ležao siv beživotan krajolik. Turisti su uzdisali očarani. Onda su svi počeli da pričaju uglas na otvorenom kanalu. – Svedite žamor na minimum – rekao je Bob. – Ako želite da razgovarate sa određenom osobom, pozovite je preko zvrčka. Zajednički kanal je samo za uputstva i pitanja koja se odnose na obilazak. Iskoračio je napolje i pokazao nam da ga sledimo. Iskotrljala sam se na površinu Meseca zajedno sa ostalima. Skripav mesečev regolit krčkao mi je pod loptom. Elastična polimerska opna blokirala je veliki deo sunčeve svetlost, ali sva ta svetlost pretvarala se u toplotu. Unutrašnji slojevi polimera su dobri izolatori, ali nisu svemogudi. Nekoliko sekundi pošto sam izašla na sunce, osetila sam da se vazduh zagrejao. Na opremi za preživljavanje uključio se jedan od ventilatora, usisao topao vazduh i izduvao ga ohlađenog.

74 Baš kao harvesteri, i lopte imaju taj dosadan problem odbacivanja toplote. A čoveka ne možete da zatvorite u sanduk od voska. Pa šta onda ranac radi sa svom tom toplotom? Sprovodi je do velikog komada leda. Tako je. Dobra stara smrznuta voda. Nekoliko litara vode. Voda je jedan od najboljih apsorbera toplote među hemijskim jedinjenjima. A otapanje leda troši još više energije. To je, zapravo, faktor koji određuje trajanje izleta u hrčkovoj lopti: koliko treba da se istopi taj komad leda. Ispostavilo se da je to dva sata. Bob je zatvorio spoljašnja vrata pošto smo svi izašli i poveo nas ka mestu sletanja. Namerno sam ostavila svog malog drugara RIT-a (odlučila sam da se zove „Riti“) u vazdušnoj komori. Usledila je kratka šetnja oko Centra za posetioce. Stala sam sa svima ostalima uz samu ogradu. Sedate se kad sam rekla Džinu Čuu da je pogled jednako dobar iz Centra za posetioce? Slagala sam. Mnogo je bolji spolja. Osedate se kao da ste zaista tamo. Mislim, i jeste zaista tamo. Ali znate šta hodu da kažem. Ostavila sam sebi malo vremena da se divim mestu gde su se nekada šetkali Nil i Baz. Prizor je stvarno bio neverovatan. To je bila moja istorija, baš tu. Onda sam morala da se vratim na posao. Turisti su se razmileli na sve strane zagledajudi mesto sletanja iz različitih uglova. Što se nas tiče, možda su nam iznutra i mahali, iza staklenih zidova Centra za posetioce, ali mi to nismo mogli da vidimo zato što su stakla spolja imala efekat ogledala. Napolju je neuporedivo svetlije nego unutra. Okrenula sam se od Boba pretvarajudi se da se divim pustoši Meseca. Izvadila sam daljinski i ponovo uključila RIT. Možda se pitate kako običan daljinski upravljač može da pošalje radio-talase dovoljno modne da prodru kroz Artemidin trup. Reklo bi se da je prilično teško emitovati signal kroz šest centimetara debelu aluminijumsku ploču i metar drobljenog kamena. U stvari, vrlo je jednostavno. Kao i sve ostalo u gradu, daljinski je slao podatke preko bežične komunikacione mreže. Grad ima prijemnike i repetitore na vrhu svakog balona, pa čak i na vrhu Centra za posetioce. Ne bismo želeli da nam EVA instruktori budu nemi i gluvi dok su napolju, zar ne? Nema efikasnijeg sredstva za brigu o bezbednosti od komunikacije. Zato je Ritijev daljinski upravljač mogao da razgovara s njim bez problema. U vazdušnoj komori je bio vakuum – to je podrazumevano početno stanje svake vazdušne komore. EVA instruktor upravo je pripremao slededu grupu. Imala sam taman dovoljno vremena da obavim svoje.

75 Dala sam komandu Ritiju da dođe do prednjih vrata. Na ekranu su bile obeležene ručke za koje je mogao da se uhvati kako bi se popeo. Fantastična asistencija veštačke inteligencije. Bilo je dovoljno samo da mu kažem kuda da ide a ostalo je sve sam rešavao. Hvatao se za cevi, ručke ventila i druge izbočine kako bi se popeo uz vrata. Usmerila sam ga da se pričvrsti za rebro armature i uhvati ručku vrata. Morao je da upotrebi dve kandže da bi imao dovoljno snage da okrene ručku, ali je uspeo. Posle tri puna obrtaja ručke, vrata su se odškrinula. Rekla sam mu da skoči na pod. U skoku se okrenuo u padu i dočekao se na kandže. Baš je bilo zabavno igrati se s njim! Rekla sam sebi da du kupiti jedan kad se oparim. Poput mačke koja pokušava da se iskrade, Riti je gurkao vrata komore dok ih nije dovoljno otvorio da se provuče napolje. Onda ih je zatvorio za sobom. Pogledala sam preko ramena da se uverim da me niko ne gleda. Vedina turista je bila pored ograde a Bob je samo skenirao lokaciju. Niko nije kršio pravila niti je iko bio u opasnosti pa je instruktor bio zadovoljan. Pošto je Riti gurnuo i zatvorio vrata, naložila sam Ritiju da se popne uz njih i hermetički ih zatvori. Potom sam mu rekla da se popne na najvišu tačku kupole Centra za posetioce. Savršeno mesto za skrivanje. Veselo se pentrao vijugajudi između ručki koje je mogao da dohvati. Trebalo mu je dva minuta da dođe do vrha. Prebacila sam ga na režim mirovanja i vratila daljinski u futrolu. Pogledala sam kupolu Centra za posetioce, ali sa tla nisam mogla da vidim vrh. Savršeno. Prva faza je bila gotova. Ostatak obilaska sam provela gledajudi Orla. Neverovatno je pomisliti da su ljudi stvarno sleteli ovde u tome. Ja na to ne bih pristala ni za milion mapaga. Dobro, za milion bih pristala. Ali ne bi mi bilo svejedno.

76 Dragi Kelvine, Šon me je uvalio u govna. Volim ga i dobar je u krevetu. Ali što nekad može da bude glup! Nabavio je nekako malo trave – kupio ju je od nekog turiste. Trebalo je samo da nađemo neko mesto za zabavu. Problem je što ovde paljenje cigare aktivira protivpožarni alarm. Zato se postavljalo pitanje kuda bismo mogli da odemo? Imala sam savršeno rešenje: tatina nova radnja! Tata proširuje posao. Zakupio je još jedan lokal. Unosi novu opremu, razgovara s variocima koje bi zaposlio – sve po redu. Bilo kako bilo, radionica još nije počela da radi jer se čeka ostatak opreme; sada je to samo velika, poluprazna hala, a ja znam šifru za otključavanje. Osim toga, pušenje u radionici otpornoj na vatru jedino je odgovorno što sam mogla da uradim u tim okolnostima. Štitim grad od požara i sve to. Zato sam predložila da odemo tamo. Napravili smo zabavu. Ništa veliko. Samo nekoliko Šonovih prijatelja i ja. Dobro smo se uradili. Onda su Šon i njegovi drugari počeli da se igraju opremom. Trebalo je da ih zaustavim, ali svi su se smejaii i zabavljali se. Nisam htela da kvarim raspoloženje. Uglavnom, ispostavilo se da je tata tog dana napunio boce acetilena. I tako, dok su se Šon i njegovi retardirani drugari mačevali drškama plamenika, ventili na crevima za dovod gasa sve vreme su bili otvoreni. Neko mora da je okrenuo ventil ili šta već, jer kad je udario metal o metal, izbila je varnica. Buknuo je požar, upalili su se alarmi i svi izlazi su se automatski hermetički zatvorili. Bili smo zarobljeni unutra i jedva smo stigli da uđemo u vazdušno sklonište. Nagurali smo se svi unutra i čekali vatrogasce. Da skratim priču: niko nije povređen ali je radionica uništena. Rudi (onaj kanadski policajac, seronja koji voli svuda da zabada nos) hteo je da me deportuje, ali sva trava je izgorela u požaru pa nije imao dokaza o prisustvu zabranjenog zapaljivog materijala.

77 Tata je ŠIZNUO. Nikad nije tako vikao na mene – pričao je samo o tome koliko je para uložio u taj lokal i kako mu je sve propalo zbog mene. Onda sam se naljutila, jer, znaš, mogla sam da poginem. Bar je mogao da me pita da li sam dobro, zar ne? Ozbiljno smo se posvađali. Rekao je da moram da prestanem da se viđam s Šonom. Kao da se on pita o mom ljubavnom životu! A onda je opet krenuo sa onom pričom o tome kako traćim svoj talenat. Muka mi je od reči talenat. Muka mi je da slušam tatu, profesore i svakog jebenog „odraslog“ kako mi drobe o tome. Rekla sam mu da se on ne pita s kim ću ja da se viđam! Nastavio je da smara o tome kako bih sa svojom pameću mogla da „postignem nešto značajno“, kako gubim vreme s Šonom, bla-bla-bla. Ovo je moj život, i ima da radim šta ja hoću! Spakovala sam nešto svojih stvari i zbrisala. Sad sam kod Šona. Njegov stan je mnogo lepši od tatinog. Šonu su samo dvadeset tri godine, a već ima stan sa spavaćom sobom i kupatilom. Ne ubija se od posla samo da bi preživeo, kao što meni svi predlažu. On je kladioničar i ulozima pokriva sve svoje opklade. Štedi kako bi kupio sto u kazinu Starlajtu Oldrinovom balonu! Ja ću naći posao i štedeću dok ne budem imala dovoljno za svoj stan. A možda i neću. Možda ćemo Šon i ja nastaviti da živimo zajedno. Draga Džas, Mnogo mi je žao što si se posvađala sa ocem. Znam da si ljuta, ali, molim te, pokušaj da se pomiriš s njim, čak i ako ne želiš da živiš u njegovoj kući. Porodica je nešto najvažnije na svetu. I ja imam novosti, dobio sam posao u KSK-u! Zasad sam samo pomoćnik na utovaru i po ceo dan merim težinu kontejnera, ali od nečeg se mora početi! Kažu da će me posle probnog perioda obučiti za simetriranje. Vrlo je važno da teret bude dobro pričvršćen i simetriran ili lansiranje može da propadne. Ako se popnem do pozicije utovarivača, moći ću da platim sestrama stručnu školu. A onda, kad i one budu imale neki zanat u rukama, nas četvoro ćemo moći da izdržavamo naše roditelje. Mama i tata će konačno moći da se penzionišu. Potrajaće, ali moje sestre i ja vredno radimo da to ostvarimo.

78 Dragi Kelvine, Izvini što tek sad odgovaram. Poslednjih nekoliko nedelja je bilo prilično haotično. Šon i ja smo se posvađali, pa smo se onda pomirili (poštedeću te detalja, ali sad je sve u redu). Čestitam na novom poslu! Pre neki dan su svratili neki Saudijci i rekli da bi me zaposlili kao šegrta u varionici ako želim. Najmanje pet majstora varilaca žele da me zaposle u svojoj radionici. Mađarski mašinisti su takođe navratili. Oni kažu da su zavarivanje i mašinska obrada slični jer se u oba slučaja radi s metalom. Ne kapiram njihovu logiku. Uglavnom, misle da bi mi to išlo od ruke. Posle toga se pročulo da tražim posao ili šta već. Zvala me je gomila zanatlija. Vodoinstalateri, električari, stakloresci – nema ko nije zvao. Odjednom sam bila najlepša devojka na balu. Da, bije me glas da sam dobra u svemu čega se prihvatim, ali ovo je smešno. Rekla bih da je ovo tatinih ruku delo. To liči na njega. Uticajan je među zanatlijama u gradu. Ili ih je on lično zamolio da razgovaraju sa mnom, ili oni to rade na svoju ruku jer ako zaposle ćerku Amara Bašara moći će da sarađuju s njim. Sve sam ih odbila. Nije da mrzim tatu ili tako nešto. Samo pokušavam sama sebi da prokrčim put, kapiraš? Osim toga, da budem iskrena: svi ti zanati zahtevaju težak rad. Zaposlila sam se kao porter. To je samo privremen posao, čisto da imam za troškove. Šon plaća kiriju, ali ne želim da se oslanjam na njega za sve. Uglavnom, sviđa mi se zato što mogu da radim koliko god hoću. Ne postoji neka hijerarhija, šef ili tako nešto. Plaćaju me po preuzimanju ili po dostavi. Druga vest je da Šon spava s drugim ženama. Nikad se nismo obavezali jedno drugom na vernost. Uselila sam se kod njega zato što nisam imala kud. Malo je čudno, ali ne mari. Ustanovili smo neka pravila. Moje pravilo je: nijedno od nas ne može da dovodi nikoga u Šonov stan. Ako hoćeš da spavaš s drugom – snađi se. Za mene je to pravilo više formalne prirode. Ne zanima me da žongliram muškarcima. Jedan mi je više nego dovoljno. Ne, ne sviđa mi se to. Ali Šon je bio iskren od samog početka, pa ne mogu da se žalim. Videćemo šta će biti.

79 5. Ujutru sam ležala u svom kovčegu i igrala se daljinskim za RIT. Riti se probudio čim sam ga pozvala. Baterija mu je bila na devedeset dva procenta. Na mom malom Ritiju nema solarnih ploča, nažalost. Zašto bi im ugrađivali solarne ploče kad je predviđeno da RIT-ovi provedu napolju nekoliko sati i vrate se unutra. Naložila sam mu da se spusti niz kupolu Centra za posetioce i nacrta se tik iznad železničke vazdušne komore. Onda sam morala da čekam. Ubijala sam vreme uglavnom čitajudi na zvrčku tračeve iz arapskog sveta. Cak je i kraljica stala na stranu svojih snaja protiv sina! Da čovek ne poveruje! Kad ti rođena majka kaže da si kreten, onda stvarno treba da se zamisliš. Konačno, prvi voz sa turistima stigao je u Centar za posetioce. Riti je sišao s kupole i spustio se na sam vagon. Voz je bio tačan kao sat. Posle deset minuta krenuo je ka Artemidi s mojim malim slepim putnikom. RIT-ovima dugo traje baterija, ali nema šanse da pređu četfdeset kilometara peške po Mesečevom terenu. Zato Riti u grad ide vozom, kao pravi gospodin. Samo najbolje za mog malog drugara! Ubijala sam vreme na omiljenoj tračerskoj stranici dok sam čekala da se voz vrati u Artemidu. O bože! Kako je jedna od prinčevih žena napljuvala svog mužida u novinama, da čovek ne poveruje! Prava je opajdara! Ipak, saosedam sa svim prevarenim ženama, jer sam i ja jedna od njih. I mogu vam redi da nije nimalo prijatno. Voz se vratio u grad a ja sam naredila Ritiju da se brzo popne na Oldrinov balon. Odatle je bilo lako. Sad sam koristila Ritija upravo za ono za šta je napravljen. Peo se uz spoljašnji trup Oldrina, pa preko krova tunela između Oldrina i Konrada, pa uz Konrad. Rekla sam mu da zauzme položaj na vrhu Konrada. Onda sam ga prebacila na režim štednje baterije, a ja sam se vratila jeftinim tračevima o kraljevskoj porodici. PAŽNJA: ULAZITE U PARK OLDRIN. PARK NIJE ZAŠTIĆEN DVOSTRUKIM TRUPOM. AKO ČUJETE ALARM KOJI UPOZORAVA DA JE PROBIJEN TRUP, ODMAH SE UPUTITE KA NAJBLIŽEM

80 VAZDUŠNOM SKLONIŠTU. VAZDUŠNA SKLONIŠTA SU OBELEŽENA PLAVIM ZASTAVAMA I RASPOREĐENA SU PO ČITAVOM PARKU. ULAZNICA: NEREZIDENTI – 750 Ǧ REZIDENTI-BESPLATNO Mahnula sam zvrčkom iznad terminala i vrata kabine su se otvorila. Za mene je ulaz besplatan, naravno. Ko kaže da je državljanstvo Artemide nepostojeda kategorija? Ušla sam u kabinu i sačekala da se spoljašnja vrata hermetički zatvore. Nakon toga su se otvorila unutrašnja vrata, pa sam izašla u park. Zakoračila sam na sunce. Da, sunce. Park Oldrin zauzima četiri sprata na vrhu balona. Umesto visokootpornim zidovima kao ostatak grada, ovaj deo je zaštiden ogromnim staklenim panelima nalik onima u Centru za posetioce Apolo 11. S ponosom proizvedenim ovde na Mesecu. Bilo je tri po podne po vremenu u Najrobiju, ali na Mesecu je u to vreme, zapravo, „svitalo“. Sunce se kretalo po horizontu osvetljavajudi park. Staklo je štitilo posetioce od jake radijacije i UV-zračenja koji bi nas u suprotnom žive spržili. Ostalo mi je bilo još malo vremena do sastanka sa Svobodom, pa sam krenula u šetnju. Park je bio jednostavno i lepo dizajniran. Staklene zidove spajale su kružne osnove. Teren je uglavnom bio ravan s ponekim veštačkim brežuljkom tu i tamo, u potpunosti prekriven travom. Pravom pravcatom travom. To nije bio beznačajan poduhvat. Šetala sam se po parku gledajudi Mesec. Nikad nisam razumela šta to lepo ljudi vide u mesečevom krajoliku. To je samo… ništavilo. Pretpostavljam da im se baš zato sviđa? Da je to neko zen proseravanje? Meni nije lepo. Meni je najlepša stvar koju sam videla napolju bio ostatak Artemide. Grad se presijavao na suncu kao gomila metalik-sisa. Sta? Pa ja nisam pesnik. Te kupole stvarno liče na sise. Na zapadu, vidikom je dominirao Konradov balon. Možda je iznutra oronuo i bedan, ali spolja je jednako lep kao njegova brada. Na jugozapadu manji, Armstrongov balon, čučao je kao pauk na sredini mreže. Malo dalje u istoj ravni uzdizao se Šepardov balon, pun bogatih seronja. Nisam mislila da je mogude da polulopta izgleda arogantno, ali ova je upravo tako

81 izgledala. Binov balon se nalazio između Konrada i Šeparda, i simbolično i geografski. To je moj bududi dom, ako mi ova petljancija uspe. Bio je najudaljeniji od mene. Pogledala sam ka severu. Moru tišine nije se video kraj. Siva brda i oštre stene bih su raštrkani sve do linije horizonta. Volela bih da mogu da kažem kako je to veličanstvena pustoš i slične gluposti, ali nije. Tlo oko Artemide prošarano je tragovima točkova i potpuno očišdeno od kamenja. Ovde se puno gradi. Pogodite odakle uzimaju kamenje. Šetala sam se ka centralnom delu parka, prema Damama. Bilo bi previše očekivati pravo drvede. Ali park se može pohvaliti vrlo realističnom skulpturom cimetovog drveta. Ispod njega su dve statue. Jedna predstavlja Čang'e, kinesku boginju Meseca. Druga je Artemida, grčka boginja po kojoj je naš lepi grad dobio ime. Dve ženske figure ovekovečene su s osmehom na licu, dok Čang'e drži Artemidu podruku. Izgledaju kao dve prijateljice u živom razgovoru. Meštani ih zovu Dame. Prišla sam i naslonila se na „drvo“. Podigla sam pogled ka poluzemlji na nebu. – U parku je zabranjeno pušenje – začuo se promukao starački glas. Čuvar parka je imao bar osamdeset godina. Radio je u ovom parku od njegovog otvaranja. – Jel' vi vidite cigaretu u mojoj ruci? – pitala sam. – Ved sam te jednom uhvatio sa cigaretom. – Pre deset godina. Pokazao je na svoje oči pa na mene. – Držim te na oku. – Da vas pitam nešto – rekla sam. – Zašto bi se neko preselio čak na Mesec samo da bi kosio travu? – Volim biljke. I bole me zglobovi. Na ovoj gravitaciji lakše podnosim artritis. – Pogledao je ka Zemlji. – Kad mi je žena umrla nisam imao razloga da ostanem tamo. – Dalek je to put u vašim godinama – rekla sam. – Nekad sam mnogo putovao zbog posla – rekao je. – Nije mi bilo teško. Svoboda se pojavio tačno na vreme, kao i obično. Nosio je torbu preko ramena i osmehnuo mi se. Pokazao je na mene i statue boginja. – Hej, provali! Tri cice s Meseca vise zajedno! Prevrnula sam očima. – Svoboda, jednog dana du te naučiti kako da razgovaraš sa ženama. Mahnuo je čuvaru parka. – Hej, vas poznajem. Vi ste, beše, Majk?

82 – Ne – rekao je čuvar. Pogledao me je ispod oka. – Ostavidu vas s mušterijom. Nema seksa na travi. – Vidi da ne umreš od starosti na putu do kude, matori – rekla sam. Mahnuo je preko ramena dok je odlazio. – Jesi napravio? – pitala sam Svobodu. – Aha, ovde je! – dao mi je torbu. Zavirila sam unutra. – Hvala. – Jesi možda imala prilike da mi testiraš onaj kondom? – Prošlo je tek dvadeset četiri sata. Šta ti misliš, da se ja razbijam od seksa? – Šta ja znam. Samo pitam. – Razgledao je park. – Retko dolazim ovamo. Lepo mesto za opuštanje. – Jeste, ako ti ne smetaju kojekakvi projektili. – Park je bio ozloglašen zbog toga. Ako ste sa Zemlje, koliko god da ste se mentalno pripremili na Mesečevu gravitaciju, uvek dete baciti loptu prejako. Prijatelj koji stoji svega deset metara od vas, gledade kako lopta koju ste mu bacili jezdi preko glave ka drugom kraju parka. Frizbije da i ne pominjem. U uslovima slabe gravitacije i niskog vazdušnog pritiska, oni su nerešivi rebus za turiste. – Dopada mi se – rekao je Svoboda. – Jedino „prirodno“ mesto u gradu. Nedostaje mi otvoren prostor. – Napolju ima dovoljno otvorenog prostora u koji možeš da bleneš – rekla sam. – As prijateljima je lakše visiti u baru nego u parku. Ozario se. – Mi smo prijatelji? – Pa da. – Strava! Nemam mnogo prijatelja. Ti si mi jedini prijatelj s grudima. – Stvarno moraš da popraviš način razgovora sa ženama. – Da, dobro. Izvini. Nisam se naljutila. Rekla sam to tek onako. Bila sam previše zaokupljena svojim planovima. Kucnuo je čas. Sve je bilo spremno. Imala sam opremu za zavarivanje, elektroniku izrađenu po mojim specifikacijama i RIT je bio spreman. Ubrzano sam disala, a srce mi je tutnjalo u grudima. Moja mala smicalica nije više bila samo teorijska. Stvarno du to da uradim. * Te nodi sam popravila procureli ventil na mom EVA odelu. I detaljno sam prekontrolisala ostatak odela. Pa ponovila postupak. Nikad to ne bih priznala

83 Bobu, ali bio je sto posto u pravu u vezi s mojom traljavom proverom odela pre ispita. Ja sam bila odgovorna za to, ja sam morala da se uverim da me moje odelo nede koštati života. Zato sam se ovog puta dvaput uverila da li je sve kako treba. Malo sam odspavala, ne mnogo. Nisam hrabra i nikad se nisam pravila da jesam. Ovo je bio prelomni trenutak. Život mi zavisi od toga koliko du dobro odraditi posao. Probudila sam se u četiri ujutro. I više ni trenutka nisam mogla da čekam jer sam se unervozila. Otišla sam do pristaništa, pokupila Okidač i svoje EVA odelo, pa se vozila hodnicima uspavanog grada do Konradove vazdušne komore. U to doba dana tamo nema žive duše. Ostavila sam svoje EVA odelo i veliku vredu s opremom za sabotažu u pretkomori da ne bi upadali u oči prolaznicima. Vratila sam prazan Okidač na njegovo parking mesto u pristaništu. Mali savet: ako se spremate da počinite ozbiljno krivično delo, ne ostavljajte kola na mestu zločina dok ga obavljate. Vratila sam se peške do Konradove vazdušne komore i zatvorila se u pretkomoru. Mogla sam samo da se nadam da niko nede naidi i zatedi me jer ne znam kako bih to objasnila. Sakrila sam pomodu lepljive trake sva identiflkaciona obeležja na EVA odelu. Serijske brojeve, broj dozvole, veliku zakrpu s prednje strane na kojoj je pisalo DZ. BASARA. Onda sam pozvala Ritija. Odmah se odazvao. Slededi moja uputstva, Riti se spustio niz kupolu Konrada do vazdušne komore. Okrenuo je ručku i otvorio spoljašnja vrata. Onda je skočio na tlo, uvukao se unutra i zatvorio vrata za sobom. Ponovo je okrenuo ručku zatvorivši hermetička vrata, pa prišao unutrašnjim vratima. Kroz okrugli prozor na vratima posmatrala sam svog malog drugara kako hvata zasune i pušta vazduh iz Artemide u komoru. Posle kratkog šištanja pritisak u komori se izjednačio s pritiskom u gradu. Riti je okrenuo ručku na unutrašnjim vratima i otvorio ih. Ušla sam u vazdušnu komoru i pomazila ga po glavi. – Bravo, mališa. – Isključila sam ga i smestila u ormarid u pretkomori zajedno sa daljinskim za upravljanje njime. To je to, dakle. Vazdušna komora je bila spremna za korišdenje nezavisno od kontrolne ploče. Pokazala sam joj srednji prst čisto da zna koje šef. Nije delovala impresionirano.

84 Obukla sam odelo. Merila sam sebi vreme, naravno. To je nešto što EVA instruktori stalno rade. Trebalo mi je jedanaest minuta. Prokletstvo. Kako Bobu uspeva da ga navuče za tri minuta? Mora da je neviđeno talentovan. Pokrenula sam sve sisteme u odelu i svi su se podigli kako treba. Proverila sam pritisak: po mojoj komandi, odelo je malo podiglo pritisak i pratilo status. To je najbolji način da se proveri da li vazduh negde curi. Sve je bilo u redu. Ušla sam u vazdušnu komoru, zatvorila unutrašnja hermetička vrata i pokrenula regulaciju pritiska. Kad sam to obavila, otvorila sam spoljašnja vrata. Dobro jutro, Meseče! Samostalne EVA nisu opasne same po sebi. EVA instruktori to svakodnevno rade. Ali ja sam krenula u tajnu EVA. Niko nije ni znao da izlazim. Ako nešto krene naopako, niko nede izadi da me traži. Samo de vrlo privlačno mrtvo telo ostati da leži na površini Meseca dok ga neko slučajno ne pronađe. Uverila sam se da mi je mikrofon isključen, ali sam prijemnik ostavila upaljen na javnom EVA kanalu. Ako još neko izađe napolje, želim da znam za to. U dvema bocama kiseonika imala sam dovoljno zaliha za šesnaest sati. Ponela sam još šest rezervnih od kojih je svaka trajala osam sati. Mnogo više nego što mi je trebalo (bar sam se nadala da je tako), ali išla sam na sigurno. Dobro… ne mogu baš da kažem da sam „išla na sigurno“ kad sam krenula u EVA rešena da gorionikom za zavarivanje radim na harvesteru u pokretu. Ali znate šta hodu da kažem. Moj sistem za izbacivanje ugljen-dioksida prijavljivao je status „zeleno“, što je dobro jer mi se ne bi dopalo da umrem. Astronautima su nekada bili potrebni jednokratni filteri za sakupljanje ugljen-dioksida. Današnja odela izdvajaju molekule ugljen-dioksida složenom upotrebom membrana i spoljašnjeg vakuuma. Ne znam detalje, ali sistem radi sve dok odelo ima struje. Ponovo sam proverila očitavanja odela i uverila se da su sve vrednosti u granicama bezbednosti. Nikad ne čekajte da vas alarmi odela upozore. Dobro su dizajnirani, ali oni su poslednja linija odbrane. Bezbednost počinje sa operatorom. Duboko sam udahnula, prebacila torbu preko ramena i krenula. * Prvo sam morala da zaobiđem grad. Konradova vazdušna komora gleda na sever, a topionica Sančez aluminijum je na jugu. Za to mi je trebalo dobrih dvadeset minuta pešačenja.

85 Zatim mi je trebalo dva sata da stignem do kompleksa topionice i reaktora kilometar dalje. Nije mi bilo svejedno da gledam kako se Artemida smanjuje u pozadini. Hej, vidi, to je jedino mesto na celoj ovoj steni gde ljudi mogu da prežive. Maši: pa-pa! Konačno sam stigla do podnožja onoga što zovemo „nasip“. Kada je Artemida projektovana, neko je rekao: „A šta ako dođe do eksplozije u reaktoru? Udaljen je – koliko – jedan kilometar od grada? To ne bi bilo dobro, zar ne?“ Onda se gomila štrebera bacila na razmišljanje, da bi na kraju jedan od njih rekao: „A kako bi bilo da nabacamo gomilu zemlje između reaktora i grada?“ Za to je dobio unapređenje i paradu. Dobro, malo sam nakitila priču, ali jasno vam je šta hodu da kažem. Nasip štiti grad od reaktora u slučaju eksplozije. Mada bi i postojedi dvoslojni trup verovatno bio dovoljna zaštita. Ipak, sve se svodi na to da u bezbednosnim merama ne može da se pretera. Zanimljivo je da nam ne treba zaštita od zračenja. Ako ikad dođe do topljenja jezgra nuklearnih reaktora, nama de biti svejedno. Grad je do zuba naoružan zaštitom od radijacije. Sela sam da se odmorim u podnožju nasipa. Dugo sam pešačila, te sam morala da predahnem. Okrenula sam glavu unutar kacige, zagrizla bradavicu (nemojte se badava uzbuđivati, tako zovemo vrh cevčice za vodu) i usisala malo vode. Sistem za održavanje temperature u odelu služio je i za hlađenje vode. Hej, potrošila sam brdo para na ovo odelo. Kad nema neki kvar pa me izneveri na ispitu za prijem u udruženje, to je vrlo kvalitetno odelo. Progunđala sam i počela da se penjem. Pet metara uz nagib od 45 stepeni. Možda zvuči kao mačji kašalj, pogotovo na mesečevoj gravitaciji. Ali kad nosite sto kilograma teško EVA odelo i teglite pedeset kilograma opreme, verujte mi, nije lako. Pela sam se uz nasip dahdudi, brekdudi i psujudi. Mislim da sam izmislila nekoliko novih psovki, nisam sigurna. Jel' postoji reč „jetima“? Konačno sam osvojila vrh i osmotrila oblast s druge strane nasipa. Reaktori su bili smešteni u građevinama nepravilnog oblika. Desetine cevovoda vodilo je ka stotinama blistavih termalnih panela postavljenih na tlu. Reaktori na Zemlji ispuštaju toplotu u jezera ili reke. Nama je ovde na Mesecu malo suvo, pa toplotu izbacujemo putem infracrvenog svetla koje zrači u svemir. Tehnologija stara čitav vek, ali još nismo smislili ništa bolje. Postrojenje topionice nalazi se dvesta metara od reaktora. To je mini-balon od trideset metara u prečniku, s mlinskim košem na jednoj strani. U košu se melje

86 prikupljena ruda, pretvara se u krupan šljunak, koji se potom pakuje u hermetički zatvorene cilindrične kontejnere. Ti kontejneri se hermetički ubacuju u cevovode koji ih pomodu vazdušnog pritiska sprovode u postrojenje. Nalik na stari sistem pneumatskog transporta iz pedesetih godina dvadesetog veka. Ako u postrojenju ved imate gomilu kompresora i sisteme za kontrolisanje vakuuma, što da ih ne iskoristite. S druge strane balona nalazila se železnička vazdušna komora. Sine koje vode ka komori razdvajale su se u dva koloseka. Jedan je vodio do vazdušne komore, a drugi do vagon-silosa bez posade, koji prevozi raketno gorivo do pristaništa. Spustila sam se nekoliko metara niz nasip i našla mesto gde sam mogla da legnem nauznak i posmatram prizor. Nisam imala pojma kakav je raspored rada harvestera, pa sam morala da čekam. I čekam. I ostarim čekajudi. Ako vas zanima, mogu da vas obavestim da mi je nadohvat ruke ležalo tačno pedeset sedam kamenova. Rasporedila sam ih od najmanjeg ka najvedem, pa sam se predomislila i poredala ih od najoblijeg do najmanje oblog. Onda sam pokušala da napravim tvrđavu od regolita, koja je na kraju više ličila na džombu. Cestice regolita imaju sitne žlebove i dobro se drže zajedno, ali u EVA rukavicama ne možete bogzna šta da napravite od njih. Uspela sam da napravim nešto što liči na male polulopte. To je bila maketa Artemide. Sve u svemu, čekala sam četiri sata. Četiri prokleta sata! Konačno sam spazila odsjaj sunca na horizontu. Harvester se vrada u pristanište! Hvalim te bože! Ustala sam i pripremila torbu za nastavak putovanja. (Iz dosade sam navodila delove moje opreme po abecednom redu, prvo na engleskom, pa na arapskom). Skočila sam s nasipa. Harvester i ja smo ukrstili puteve kod topionice. Ja sam stigla prva. Sunjala sam se oko balona pazedi da me ne uhvate kamere harvestera. Nije bilo realnog razloga za to – nije da neko gleda prenos uživo. Kretala sam se oko zida balona dok nisam ugledala harvester. Stajao je tamo u svom gigantskom blistavilu. Harvester se zadnjim delom primakao košu, prikačio se za njega i počeo polako da podiže prednji deo korita. Hiljade kilograma rude sručilo se u koš. Lavinu je pratio oblak prašine koji se bezmalo istog trenutka slegao. Nema vazduha da ga nosi.

87 Pošto je istresao sav teret, korito se spustilo, a harvester je ostao da stoji u leru. Aktivirale su se mehaničke ruke i prikačile kabl za napajanje i rashladne cevi. Nisam bila sigurna koliko dugo de se baterija puniti, ali nisam tradila vreme. – Milion mapaga – rekla sam. Popela sam se uz stranu harvestera i ubacila opremu u korito. Potom sam i ja uskočila unutra. To je bar bilo lako. Očekivala sam da du se načekati da se baterija napuni, ali posle pet minuta sve je bilo gotovo. Moram odati priznanje Tojoti, znaju da naprave baterije za brzo punjenje. Harvester se trznuo kao da se propinje i slededeg trenutka bili smo u pokretu. Moj plan je uspeo! Zakikotala sam se kao kakva šiparica. Hej, ja sam devojka, može mi se. Uostalom, niko me nije gledao. Izvadila sam aluminijumsku šipku iz torbe, popela se na vrh harvestera i isukala šipku poput mača. – Napred, juriš! Harvester me je poslušao. Odjurio je na jugozapad, ka podnožju Moltkea vrtoglavom brzinom od pet kilometara na sat. Gledala sam kako balon topionice i reaktori nestaju u daljini i ponovo osetila nelagodu. Nemojte me pogrešno shvatiti, ne kažem da nikad nisam bila dalje od kude. Pruga do Centra za posetioce duga je preko četrdeset kilometara. Ali činjenica je da nikad nisam bila dalje od sigurnosti svog doma. Na prilazu podnožju brda krajolik je postao kamenit i krševit. Harvester nije usporio. Možda nije brz ali ima veliki obrtni momenat. Udarili smo u prvu od mnogobrojnih stena te sam umalo ispala iz korita. Jedva sam zadržala svu opremu unutra. Harvesteri nisu luksuzni automobili. Kako kamenje ne ispada iz korita? Sigurno voze opreznije kad su natovareni. Ipak, bolje i da se truckam u prikolici nego da idem peške. Ovaj uspon bi me dokrajčio. Konačno smo bili na ravnom i tu više nije bilo džombi na putu. Odgurnula sam torbu od sebe i opet se popela na vrh. Stigli smo u oblast u kojoj harvesteri sakupljaju rudu. Široko ravno područje je tokom godina skupljanja rude očišdeno od kamenja. Dobro je. Konačno malo prijatnija vožnja. Raščišdena oblast je bila kružnog oblika. Primetila sam još tri harvestera na obodima čistine, kako utovarnom kašikom kupe kamenje i ubacuju ga u korito. Moj harvester je dotutnjao do ivice i spustio kašiku. Izbacila sam opremu iz korita pa iskočila na tlo. U ovoj fazi nisam mogla da izbegnem navigacione kamere. Mogla sam samo da se nadam da neki Sančezov radnik nije naprasno odlučio da prati prenos u realnom vremenu kako bi impresionirao devojku.

88 Uzela sam opremu i povukla je za sobom ispod harvestera. Prvi korak je bio da prikačim sebe i opremu za šasiju. Harvesteri ne stoje dugo u mestu i nisam želela da trčkaram za njima. Istresla sam opremu iz torbe kako bih je pripremila. Prva na redu bila je cirada – plastika ojačana vlaknima, s alkama u doškovima za vezivanje. Provukla sam najlonski konopac kroz alke i vezala ga za delove trupa za postavljanje dizalice. Tako sam dobila visedu ležaljku. Uvukla sam se u svoju novu tajnu jazbinu i podigla opremu. Harvester se iznenada trznuo napred. Pretpostavljam da je istresao tovar kamenja u korito pa odlučio da se pomeri napred za slededi zalogaj. Nisam dobila nikakvo upozorenje jer, znate, nema uslova za prenošenje zvuka. Nažalost, nisam još stigla da podignem rezervne boce s kiseonikom na ležaljku. Pogledala sam ih preko ivice ležaljke. Pa dobro. Nije kraj sveta. Mogu da se vratim kasnije po… Ogromna stena koju je destabilizovala tek napravljena rupa pri njenoj osnovi, prevrnula se i pala na boce. Jadan isprdak vazduha raspršio se ispod stene digavši na tren prašinu. I to je bilo sve. Ostala sam bez rezervnih boca. – Ma, daj! – uzviknula sam. Onda sam odvojila malo vremena da procenim štetu. Proverila sam očitavanja na ekranu na ruci. U glavnoj boci je ostalo kiseonika za šest sati. Još dva sata u rezervama za slučaj nužde. Imala sam još jednu bocu za zavarivanje. Mogla bih da je spojim na univerzalni ventil na mom odelu, ali to bi poništilo svrhu čitavog ovog puta. Taj kiseonik mi treba za ostvarenje mog paklenog plana. Dakle, imam osam sati vazduha za disanje. Da li je ovo i dalje izvodljivo? Artemida je udaljena tri kilometra. Veliki deo puta vodi preko neravnog terena, no sredom nizbrdo. Recimo da bi mi trebalo dva sata da se vratim. Moj prvobitni plan je bio da sačekam da padne nod (nod po satu a ne Mesečeva nod) i ušunjam se unutra dok svi spavaju. Ali nema dovoljno vazduha toliko da čekam. Moradu da uđem usred bela dana. Novi plan: vazdušna komora ISRO-a. Ona vodi u ulicu Svemirske agencije u Armstrongovom balonu. Tu bi bilo nekoliko zbunjenih štrebera i neko bi možda rekao „hm…“ ali ja bih samo prošla pored njih. Sa spuštenim vizirom za sunce niko mi ne bi video lice. I, za razliku od Konradovog balona, tamo ne vrvi od EVA instruktora.

89 Dobro, recimo da je taj problem rešen. To znači da na raspolaganju imam šest sati pre nego što du morati da napustim područje prikupljanja. Devedeset minuta po harvesteru. Moram da se bacim na posao. Udobno sam se smestila u ležaljci i sastavila alat za varenje. Boce sa acetilenom i kiseonikom sam položila između nogu kako bi bile stabilne. Na šasiji harvestera odokativno sam procenila tačku na deset centimetara od rashladnog ventila i odvijačem izgrebala krug prečnika tri centimetra. Taj deo je trebalo isedi. Spustila sam vizir za sunce na kacigi. Na sredini sam trakom zalepila zatamnjeno zaštitno staklo varilačkih naočara. Okrenula sam ventil acetilena, podesila smešu za gorionik na režim paljenja, kresnula varnicu i… …nije se zapalio. Hm. Pokušala sam ponovo. Ništa. Ni varnica. Proverila sam bocu s acetilenom. Problem nije bio u protoku. Šta se koji đavo dešava? Podigla sam vizir i prekontrolisala upaljač. Tata me je naučio da koristim upaljač s kremenom zato što je električni „još jedna stvar koja može da se pokvari“. To je običan komad kremena i čelika sa žlebovima, prikačen na klešta sa oprugom. Ništa komplikovano. Pričamo o tehnici staroj hiljadu godina. Zašto ne radi? Ah. Naravno. Kad kremen udari o čelik, on izbacuje mikroskopski sitne čestice metala u vazduh. Metal gori zbog neke komplikovane priče koja ima veze sa specifičnom površinom i stopama oksidacije. U suštini, rđa toliko brzo da reakciona toplota stvara plamen. Zanimljiva činjenica: za oksidaciju vam je potreban kiseonik. Kremen i čelik ne rade u vakuumu. U redu. Nema razloga za paniku. Zavarivački plamen se ionako sastoji samo od zapaljenog acetilena i kiseonika. Podesila sam ventile i napravila smešu od nekoliko kapi acetilena u moru kiseonika. Onda sam kresnula upaljač tik ispred brizgalice. Varnice! Kako su se samo razíetele! Cestice metala podivljale su od kiseonika. Ali preterala sam s kiseonikom. Nije bilo dovoljno acetilena da se upali sam plamen. Dodala sam još malo acetilena u mešavinu i pokušala ponovo. Ovog puta su varnice izazvale praskav nepostojan plamen. Vratila sam ventile na normalnu mešavinu i plamen se ustalio poprimivši uobičajen oblik.

90 Odahnula sam i spustila vizir. Držala sam gorionik u stabilnom položaju uprkos nezgrapnom EVA odelu. Kakva gnjavaža. Ali bar nisam morala da pazim na otopljen metal. Ovo je sečenje, a ne spajanje. Kada sečete, ne topite metal. Zapravo, pretvarate ga u oksidisan gas. Da, baš je vrelo. Samo rezanje je išlo mnogo lakše nego što sam očekivala. Trebalo mi je manje od minuta. Mali čelični krug prečnika tri centimetra bupnuo mi je na grudi, a za njim i grumen otopljenog voska. Vosak je ispustio mehuride i istog trena se stvrdnuo. Savršeno sam odredila mesto sečenja. Isekla sam rupu na rezervoaru voska ne zakačivši okolne rashladne cevi. Ne zato što nisam htela da oštetim rashladni sistem, ved zato što nisam želela da harvester prijavi kudi curenje u sistemu. Ono malo voska što je palo na mene nije dovoljan gubitak da se harvester zabrine. Bar sam se nadala da nije. Izvadila sam ventil za kontrolu pritiska iz torbe. Dan ranije kupila sam šest komada u gvožđari Zaliv tišine (po jedan za svaki harvester i dva rezervna). Standardni konektor s jedne strane i tri centimetra dugo crevo s druge strane. Uglavila sam konektor u rupu. Napravila sam dobar rez – savršeno je pasovalo. Ponovo sam upalila gorionik (sa istom smešom za paljenje, da ne kažem sa čistim kiseonikom, kao prošli put) i uzela aluminijumski štap za varenje. Trebala mi je jaka hermetička zaptivka oko ventila. S tatom sam kao mala ugradila jedno milion ventila. Ali nikad u EVA odelu. I za razliku od rezanja, ovog puta sam topila metal da napravim zaptivku. Ako uprskam, i kap otopljenog metala padne na mene, progorede mi odelo. Rupe u EVA odelima nisu poželjne. Pomerila sam se u stranu koliko sam mogla – ako pogrešim, možda de me kobna kap aluminijuma promašiti. Bacila sam se na posao i gledala kako raste aluminijumska oplata. Kapljica je podrhtavala na ivici vara, dok se konačno nije ulila u procep. Puls mi se manje-više stabilizovao. Hvala ti bože na površinskom naponu i kapilarnom dejstvu. Bila sam oprezna, nisam žurila. Polako sam varila oko ventila pazedi da mi telo ne bude direktno ispod vara. Konačno je bilo gotovo. Ugradila sam ventil u rezervoar voska. Sad je došao red na podmukli deo plana. Prikačila sam crevo s boce kiseonika za varenje na ventil i otvorila ga do kraja. Da, rezervoar je bio ispunjen voskom, ali bilo je pukotina. I, verujte mi, kad upumpate vazduh pod pritiskom od pedeset atmosfera u rezervoar pod pritiskom,

91 on de nadi te pukotine. Kad se pritisak u rezervoaru izjednačio s pritiskom u boci, veoma pažljivo sam zatvorila ventil i otkačila crevo boce. Izašla sam ispod harvestera. Posmatrala sam ga koji tren da se uverim da se prokletinja nede pomeriti. Ne volim da pravim istu grešku dva puta. Kašika je zastrugala po tlu, zahvatila gomilu kamenja i ubacila ga u korito. Spustila se za još jedan zalogaj. Dobro, sad imam vremena da se popnem. Skočila sam na najbliži točak pa se popela na blatobran. Došla sam do kutije s osiguračima i otvorila poklopac. Unutra je sve bilo identično kao u kutiji s osiguračima Trondovog harvestera, sa ista četiri kabla priključena na kutiju. Nije ni čudo, bududi da je reč o istom modelu. Ipak sam odahnula. Harvesteri na sve strane imaju prekidače koji treba da ograniče električne kvarove, ali poslednja linija odbrane jeste glavni prekidač. Sva struja protiče kroz njega. To je „osigurač“ koji štiti bateriju. Izvadila sam iz torbe napravu iz kudne radinosti. Sastojala se od dve krokodilstezaljke kratkospojnika na debeloj žici koja je vodila do visokonaponskog releja. Relej je bio priključen na alarm budilnika na baterije. Prosto da prostije ne može biti. Relej de se aktivirati kad se uključi alarm budilnika. Nikakva viša matematika i nimalo lepo na oko, ali de obaviti posao. Povezala sam pozitivan i negativan kraj glavnog napojnog voda na moju napravu. Ništa se nije desilo, naravno. Relej je bio miran. Ali kad se alarm aktivira (podešen na ponod), relej de se probuditi a u bateriji de dodi do kratkog spoja. Kratak spoj de potpuno premostiti kutiju s osiguračima, pa uobičajene mere zaštite nede modi da se aktiviraju. Kad napravite kratak spoj na bateriji od 2,4 megavatsata, ona se pregreje. Mislim, ekstremno se pregreje. A bide hermetički zatvorena u rezervoaru punom voska i komprimovanog kiseonika. A rezervoar se nalazi u hermetički zatvorenoj komori. Da vam dam matematički prikaz: Vosak + kiseonik + toplota = vatra. Vatra + ograničena zapremina = bomba. (Bomba + harvester) x 4 = 1.000.000 ǧ za Džas. A to bi se desilo tek pošto bih se ja bezbedno vratila u grad. Mogli bi da pilje u video-snimak do mile volje, ne bi znali ko sam. A imala sam još jedan trik u rukavu… Proverila sam očitavanja na ruci. Nadala sam se da Svobodin uređaj radi onako kako smo se dogovorili. Ranije me nikad nije izneverio.

92 Taj uređaj bi sad trebalo da se uključi u mom kovčegu. Nadenula sam mu ime „automat za alibi“. Pre nego što sam krenula u ovu avanturu, smestila sam svoj zvrčak na predviđeno mesto u automatu. Automat za alibi je dodirivao ekran mog zvrčka malim pipaljkama koje su imale isti kapacitativni otpor kao ljudski prst. Ukucao je moju lozinku i počeo da surfuje netom. Išao je na moje omiljene stranice sa tračevima iz Saudijske Arabije, gledao smešne video-klipove, i posetio nekoliko internet foruma. Čak je poslao nekoliko mejlova koje sam unapred napisala. Nije savršen alibi, ali je prilično dobar. Ako iko pita gde sam bila, redi du da sam sedela kod kude i surfovala po internetu. Ništa neuobičajeno. A digitalni podaci sa mog zvrčka i gradske mreže to de i potvrditi. Pogledala sam na sat. Čitava procedura – od kačenja ležaljke do instalacije mog uređaja za ubijanje harvestera – trajala je četrdeset jedan minut. Ovo je ostvarivo! I imadu sasvim dovoljno vremena da se vratim! Jedan harvester je gotov, ostala su još tri. Ponovo sam se provukla ispod harvestera osuđenog na propast, pokupila opremu pa izašla. Sve vreme sam pazila da ne završim pod ogromnim točkovima. Cak i na mesečevoj gravitaciji harvester je dovoljno težak da me spljeska kao zrno grožđa. Pretpostavila sam da je slededi harvester udaljen stotinak metara, na drugom obodu područja prikupljanja. Ali zatekla sam ga na tri metra od svog lica. Otkud tu, dođavola!? Nije kopao. Nije utovarivao. Samo je „gledao“ u mene, njegove kamere visoke rezolucije neznatno su podesile fokus kad sam se ispravila. To može da znači samo jedno: neko je u Sančez aluminijumu preuzeo ručne komande na harvesteru. Primetili su me.

93 Draga Džas, Veoma se brinem za tebe. Nisi mi se javila više od mesec dana. Nisi mi odgovorila ni na jedan mejl. Pronašao sam mejl-adresu tvog oca preko internet stranice njegove varilačke radionice i pisao sam mu. Ne zna gde si i takođe je vrlo zabrinut. U Artemidinom javnom registru ima sedmoro ljudi pod imenom „Šon“. Sve sam ih kontaktirao i niko od njih te ne poznaje. Pretpostavljam da tvoj Šon nije želeo da njegovi kontakti budu svima dostupni? U svakom slučaju, i to je bio ćorsokak. Dragi Kelvine, Žao mi je što si se zabrinuo. Volela bih da se nisi obratio mom tati. Ne ide mi sjajno u poslednje vreme. Prošlog meseca Šonu je došla na vrata razjarena rulja. Petnaestak muškaraca. Ubili su boga u njemu. Nije hteo da razgovara o tome, ali ja sam znala o čemu je reč. To je ovdašnji običaj. Zove se „moralna brigada“. Neke stvari izazivaju bes kod ljudi. Dovoljno da se udruže i kazne te, iako nisi prekršio nikakav zakon. Šon je jedan uspaljenko – znala sam to. I znala sam da se viđa s drugim devojkama. Ali nisam znala da ima seks sa četrnaestogodišnjakinjom. Ovde nas ima iz svih krajeva sveta. Ljudi iz različitih kultura imaju vrlo različita moralna načela u pogledu seksa, pa Artemida nema nikakvu starosnu granicu za stupanje u odnose. Sve dok nije pod prinudom, nije silovanje. A devojka je bila saglasna. Ipak, nismo divljaci. Možda te neće deportovati na Zemlju, ali nema sumnje da ćeš popiti batine. Pretpostavljam da je među tim momcima bilo i rođaka one devojke. Ne znam. Koji sam ja idiot, Kelvine. Potpuni idiot. Kako nisam videla kakav je Šon? Imam samo sedamnaest godina a on se palio na mene od samog starta. Ispostavilo se da sam među starijim devojkama koje je birao.

94 Nemam gde da živim. Ne mogu da se vratim kod tate. Jednostavno ne mogu. Požar je uništio svu onu opremu koju je kupio. I morao je da plati za štetu u lokalu. Sad ne može da proširi posao. Ma, jedva uspeva da održi i ovo što ima. Kako da se vratim kod njega posle svega što sam mu priredila? Upropastila sam oca svojom glupošću. A usput sam upropastila i sebe. Kad sam ostavila Šona, imala sam nekoliko stotina mapaga kod sebe. To nije bilo dovoljno da unajmim sobu. Nisam mogla da kupim ni normalnu hranu. Živim na bljuzi. Svaki dan. Na bijuzi bez dodatih ukusa jer ne mogu da priuštim ekstrakte. I… o bože, Kelvine… nemam gde da živim. Spavam gde stignem. Na mestima gde nema mnogo ljudi. Na višim spratovima gde je nepodnošljivo vruće ili na nižim spratovima gde je ledeno. Ukrala sam ćebe iz hotelske vešernice da bih imala čime da se pokrijem. Svako veče moram da se selim da bih izmakla Radiju. Ovde nije dozvoljeno biti beskućnik. A on me je još od požara uzeo na zub. Samo čeka izgovor da me se otarasi. Ako me uhvati deportovaće me u Saudijsku Arabiju. Onda ću biti švorc, beskućnik, i imaću gravitacijsku bolest. Moram da ostanem ovde. Izvini što te opterećujem svim ovim, ali nemam s kim drugim da pričam. NEMOJ mi nuditi novac. Znam da će ti to biti prvi poriv, ali nemoj. Imaš četiri sestre i roditelje o kojima moraš da brineš. Draga Džas, Ne znam šta da ti kažem. Baš mi je žao. Voleo bih da mogu da ti pomognem. Ni kod mene ne ide baš sjajno. Moja sestra Halima nas je obavestila da je trudna. Otac je izgleda neko vojno lice a ona ne zna ni kako se on preziva. Uskoro ćemo imati bebu o kojoj ćemo morati da brinemo, što stavlja tačku na sve naše planove. Plan je bio da ja platim Halimi školovanje, da potom ona plati Kukino školovanje, dok ja štedim za maminu i tatinu penziju. Onda bi Kuki platila za Fejtinu školu i tako ukrug. Ali Halima će sad samo da brine o bebi, a mi ćemo morati da je izdržavamo. Mama se zaposlila kao prodavačica u prodavnici u KSK-ovom kompleksu. To joj je prvi

95 posao u životu. Izgleda da joj se dopada, ali ja bih voleo da ne mora da radi. Tata će morati još godinama da radi. Kuki sada priča kako će da nađe posao kao nekvalifikovan radnik kako bi počela da zarađuje. Ali tako će proćerdati svoju budućnost! Trebalo bi da se fokusiramo na ono što je lepo. Halima će biti dobra majka. A moja porodica će uskoro dobiti prinovu koju ćemo svi voleti. Svi smo zdravi i imamo jedni druge. Ti jesi beskućnik, ali si bar na relativno čistim i bezbednim ulicama Artemide umesto u nekom gradu na Zemlji. Imaš posao i bar nešto zarađuješ. Nadam se više nego što trošiš. Prolaziš kroz težak period, drugarice, ali postoji izlaz. Mora da postoji. Pronaći ćemo ga. Reci mi ako mogu nekako da pomognem.

96 6. – Samo mi je ovo falilo… – rekla sam harvesteru. Još dva harvestera su krenula ka meni. Verovatno kako bi me sprečili da se sakrijem iza stene i pobegnem. Njihovi kontrolori su me sada snimali iz nekoliko uglova. Ura! Kasnije sam saznala šta se desilo: stena koja mi je pokosila boce s vazduhom tresnula je svom težinom, a harvester je osetio podrhtavanje tla. Na točkovima im je montirana vrlo osetljiva oprema za detekciju vibracija u tlu. Zašto? Zato što kopaju na planinskoj padini. Ako postoji mogudnost da dođe do odrona, kontrolori to treba na vreme da saznaju. Dakle, harvester je prijavio vibraciju bazi. U kontrolnom centru Sančeza radnici su zatim proverili prethodnih nekoliko minuta video-snimka. Zanimalo ih je da li de kamena stihija presuditi harvesteru vrednom nekoliko miliona mapaga. Pogodite šta su videli! Mene kako nestajem ispod šasije! Pa su poslali drugi harvester da vide šta, koji andrak, radim tamo. Potom su pozvali EVA instruktore. Ne znam kako je tačno tekao razgovor, ali pretpostavljam da je bilo manje-više ovako: Kontrolori iz Sančeza: „Hej! Što se zezate s našim harvesterom?!“ EVA instruktor: „Ko se zeza s s vašim harvesterom?!“ Sančez: „Pa neko je tamo.“ EVA instruktor: „Idemo da ga polomimo. Ne zato što nam je stalo do vas, ved zato što želimo da zadržimo naš apsolutni monopol na EVA. A i zato što smo gomila seronja.“ Tako da, trenutno, EVA instruktori organizuju poteru koja de me odvudi nazad u Artemidu. Posle toga slede batine, deportacija, gravitacijska bolest u Rijadu, i moj život ode u tri lepe. Zastala sam da razmislim o tom razvoju događaja. Nije bilo šanse da se vratim u grad pre nego što besna gomila EVA instruktora izađe da me traži. Tako da nema svrhe da odustanem od misije. Kad sam ved tu, mogu i da završim započeto, pre nego što se zahukta epska igra žmurki po Mesecu. Potera de uzeti teretni rover za brzo kretanje. Mogu da se kredu brzinom od deset kilometara na sat. Uspon de ih malo usporiti. Neka bude šest kilometara na sat. Dakle, ostalo mi je još pola sata.

97 Nemam više vremena za tananosti. Moj plan da do sranja dođe tek kad se vratim kudi propao je. Sančez de vratiti sve harvestere u bazu na kontrolu. Mehaničari de ih sve detaljno pročešljati i upropastiti sav moj trud. Morala sam trajno da uništim sva četiri harvestera za trideset minuta. Sredom, kontrolori u Sanćezu bili su dovoljno ljubazni da dovezu ostale harvestere do mene. Dobro, idemo redom. Uzela sam klešta za sečenje žice iz torbe, skočila na harvester koji me je gledao i popela se na vrh. I primarni i sekundarni komunikacioni sistem bili su montirani na najvišoj tački kabine radi maksimalnog dometa. Harvester (sada nesumnjivo pod ljudskom kontrolom) klatio se naprednazad – verovatno u pokušaju da me otrese. Ali harvesteri nisu preterano okretni. Bilo mi je lako da održim ravnotežu i očas posla sam onesposobila sve četiri antene. Bile su malo deblje nego žice za koje su pravljena moja klešta, ali obavila sam posao. Harvester je stao kao ukopan čim je četvrta antena spala. Harvesteri su programirani da stoje u mestu ako izgube vezu. Ne bi bilo dobro da vam harvester bez ikakvog nadzora tumara naokolo, zar ne? Skočila sam direktno na krov slededeg harvestera – onog kojeg sam prethodnim pedantnim radom pretvorila u tempiranu bombu. Toliki trud uzalud. Eh. Sec-sec-sec-sec! Preostala dva harvestera su počela da se povlače. – E vala, nedete! – uzviknula sam. Skočila sam s krova i potrčala čim sam dodirnula tlo. Lako sam ih sustigla. Popela sam se na vrh svoje trede žrtve i počela da sečem. Kao i njegova brada, i ovaj harvester je stao kao ukopan čim je izgubio poslednju antenu. Morala sam malo da trčim da bih stigla poslednji harvester, ali nije mi mnogo trebalo. Presekla sam tri antene i spremala se da isečem četvrtu kad mi je levu stranu presekao nesnosan bol i nešto me je odbacilo kroz vazduh. Dobro, ne kroz „vazduh“. Kroz vakuum. Znate šta hodu da kažem. Tresnula sam na tlo i otkotrljala se. – A? – rekla sam. Trebalo mi je malo vremena da shvatim šta se desilo. Oni kreteni iz Sančeza su me udarili kašikom harvestera! Skotovi! To je moglo da mi pocepa odelo! Dobro, ja jesam uništavala njihovu imovinu, ali nedeš ubiti nekoga zbog toga, zar ne? E, sad de da vide svoga boga. Harvester je spustio kašiku dopola i krenuo ka meni.

98 Ustala sam, protrčala ispred glavne kamere i pokazala im srednji prst. Onda sam je razbila kleštima u drugoj ruci. Nema više vizuelnih podataka za vas, kreteni. – Ko god da si, znamo da si tamo – čula sam preko glavnog EVA kanala. Bio je to Bob Luis. Prokletstvo! Naravno da de udruženje poslati svog najboljeg člana da vodi poteru. – Nemoj otežavati. Ako budemo morali fizički da te savladamo rizikujudi sopstvenu bezbednost, naterademo te da platiš za to. Bio je u pravu. Protivno filmovima o svemiru, tuča u EVA odelu je neverovatno opasna. Na pamet mi nije padalo da se u to upustim. Ako me uhvate, mirno du se predati. Sada se igramo šuge. Moram da rešavam probleme jedan po jedan. Ostalo je da se pozabavim ovim buldožerom-ubicom. Bez prednje kamere, nasumice je mlatarao pokušavajudi da me nađe. Točkovi se možda okredu sporo, ali sama sirova snaga koja pokrede tu kašiku bacala je vozilo napred-nazad. Kašika je tresnula o tlo na metar od mene. Vrlo dobar pokušaj, ali nedovoljno dobar. Uskočila sam u kašiku i čučnula. To je bio riskantan potez. Kašika je imala vrlo precizne senzore težine i moja masa je svakako bila dovoljna da bude detektovana. Nadala sam se da kontrolor nede obratiti pažnju. Kašika se ponovo podigla, a ja sam iskočila. Skok uz vertikalno kretanje kašike odbacio me je mnogo više nego što sam htela. – E, jebiga! – rekla sam kad sam dosegla najvišu tačku luka. Mislim da sam bila oko deset metara iznad tla, otprilike. Ali znam da sam umalo slomila noge kad sam sletela na krov harvestera. Pošto sam nekoliko trenutaka morala da se divim mudrosti svog plana, dohvatila sam poslednju antenu i odsekla je. Harvester je istog trena prestao da se bacaka. Uh! Privremeno sam onesposobila sva četiri harvestera. Sad moram trajno da ih izbacim iz stroja. Počela sam od harvestera na kojem sam ved napravila sabotažu. Popela sam se uz stranu kao i prvi put i otvorila kutiju sa osiguračima. Zavukla sam ruku u kudište s relejom i pokušala svojim šapama da podesim alarm na satu. Naravno, nisam mogla da pritiskam dugmide. Sat je pravljen za ljudske prste, ne za ove kabaste EVA rukavice. Dobro, ako ne mogu da promenim vreme alarma, primenidu manje suptilan pristup. Skinula sam obe krokodil-stezaljke, iščupala relej koji ih je povezivao i isekla izolaciju sa njihovih kablova. Uvezala sam kablove u grubi čvor i ponovo prikačila krokodil-stezaljke na polove baterije. Onda sam zbrisala glavom bez obzira.

99 Kad sam uklonila relej, napravila sam nov uređaj poznat kao „spoj“. Baterija je bila kratko spojena i izbacivala je ogromne količine toplote. Trčala sam koliko me noge nose do najbliže stene i sakrila se iza nje. Isprva se ništa nije dešavalo. Provirila sam iza ivice. I dalje ništa. – Hm – rekla sam. – Možda bi trebalo da… Tada je harvester eksplodirao. Ali baš… eksplodirao. Eksplozija je bila mnogo veda nego što sam očekivala. Geleri su se razleteli na sve strane. Udar je nabio šasiju na tlo takvom silinom da je odskočila, napravila polukrug i pala na krov. Mislila sam da sam dovoljno daleko od eksplozije, ali sam se grdno prevarila. Krhotine iskrivljenog metala praštale su po mojoj steni i padali odozgo kao kiša. – Ah, da – rekla sam. Zaboravila sam da uračunam još jedan eksploziv, onaj unutra: bateriju sa vodoničnim gorivnim delijama. Sav taj vodonik je naleteo na kiseonik pri visokoj temperaturi pa su malo popričali. Stena me je zaštitila od početnog udara, ali je bila nemodna protiv krhotina koje su me zasule odozgo. Puzala sam na stomaku do drugog harvestera, dok su oko mene iskakali snopovi prašine. Podsetnik: ovde nema vazduha. Ono što poleti uvis, vrada se na tlo istom brzinom kojom je poletelo. Bilo je kao da padaju meci. Pukom sredom sam stigla do harvestera i sakrila se ispod njega na neko vreme. Sačekala sam da oluja utihne pa ispuzala napolje da proverim svojih ruku delo. Žrtvovani harvester bio je potpuno uništen. Jedva se moglo nazreti da je to nekad bilo vozilo. Šasija je bila razvalina od iskrivljenog metala, a dobrih pedeset posto harvestera sada je bilo ravnomerno raspoređeno po području prikupljanja. Pogledala sam na sat. Čitav proces je trajao deset minuta. Nije loše, ali moradu da ga ubrzam za preostala tri. Pre toga sam među krhotinama pronašla metalni lim od oko dva kvadratna metra i odvukla ga do druge strane moje zaštitne stene. Naslonila sam ga uz ivicu pravedi rudimentarno sklonište. Takoc. Tehnički, napravila sam bazu na Mesecu. Sedela sam nekoliko minuta u utvrđenju Džasmin pretvarajudi ostale relejne kablove u jednostavne kratkospojnike. Onda sam počela da radim na drugom harvesteru. Ovog puta bar nisam morala da pravim ležaljku. Harvester ne ide nikuda. Sad kad sam ušla u fazon paljenja gorionika u vakuumu, stvari su išle mnogo brže. Osim toga, nisam trošila vreme na obeležavanje mesta sečenja. Sekla sam

100 po sedanju. Ništa kao iskustvo ne može da vam ubrza ruku. Isekla sam rupu, instalirala ventil i napunila rezervoar vazduhom. Zatim sam izazvala kratak spoj u bateriji, otrčala do moje metalne ploče, zavukla se pod nju i čekala. Ovog puta nisam provirivala kao neki idiot. Osetila sam eksploziju kroz tlo i spremila se za „kišu strave i užasa“. Da li je metalna ploča dovoljno debela? Na ploči su se pravila ulubljenja. Ziva sam se usrala, ali bila sam zaštidena od grada. Čekala sam da prestane da tuče pa sam pogledala okolno tlo kako bih se uverila da se više ne dižu snopidi prašine. Bilo bi bolje da sam jednostavno mogla da čujem šta se dešava. Odbijanje vakuuma da prenosi zvuk stvarno je nezgodacija. Ispuzala sam ispod zaklona i ništa me nije ubilo, tako da sam zaključila da je sve u redu. Zaobišla sam stenu i zatekla još jedan demoliran harvester. Pogledala sam na sat na ruci. Prošlo je još deset minuta. Majku mu! Ako je potera efikasna, bide ovde za deset minuta. A ja sam imala još dva harvestera da uništim. Ako ostavim jedan od njih u funkcionalnom stanju, Sančez aluminijum de i dalje modi da vadi rudu, i dalje de modi da pravi kiseonik, a Trond de zadržati onih milion mapaga za sebe. Najviše vremena trošila sam na trčanje i zaštitu od krhotina. Znala sam šta moram da uradim – samo mi se to nije dopadalo. Preostala dva harvestera du morati da dignem u vazduh istovremeno. Pripremila sam ih za prasak. Oba su bila napunjena kiseonikom, kutije s osiguračima su im bile otvorene, a moji kratkospojnici su visili sa pozitivnih krajeva. Smestila sam svu opremu za zavarivanje ispod jednog harvestera. Sad kad žurim, nedu modi da vučem sve to sranje sa sobom. Ali nisam mogla da ostavim ono na čemu piše „ZAVARIVAČKA RADIONICA BAŠARA“. Ah. Milion mapaga. Kupicu mu novu opremu. Bolju opremu. Stajala sam pored jednog harvestera i pogledala ka drugom, dvadeset metara dalje. Ovo nede biti lako. Zaparloženi racionalni deo mog mozga neočekivano se prenuo. Da li ovo stvarno može da upali? (Milion mapaga) Može! Odlično! Napravila sam kratak spoj na jednoj bateriji, otrčala do drugog harvestera i napravila kratak spoj i na njegovoj. Skoro sam stigla do skloništa kad je prva eksplodirala. Skoro. Krajolik ispred mene osvetlio je snažan blesak od eksplozije. Oko mene su iskakali snopidi prašine dok su delovi harvestera poslušno poštovali zakone fizike.