Stiven Ransimen - Vizantijska civilizacija

STTVN RANSIMEN

prof<e«or Trin iti koledža
K em briđž

VIZANTIJSKA CIVILIZACIJA

M INERVA / SUBOTICA - BEOGRAD /1964.

PREDGOVOH

Cilj je ove knjige da pruži opštu sliku civilizacije
Rimskog carstva u vremenu kada je njegova prestonica
bio Carigrad — one orijentalizirane grčko-rimske civili-
zacije koju je najbolje nazvati vizantijskom. To je dug
period; u toku jedanaest vekova desile su se mnoge pro-
mene i preinačenja. Ja sam se međutim trudio da se više
tisredsredim na kvalitete koji su karakterisali vizantijsku
istoriju u toku njezinog trajanja. Pokušavajući da održim
obim knjige u razumnim granicama, dotakao sam se ne-
zasluženo kratko izvesnih vidova ovog predmeta. Naročito
su vizantijsko pravo i vizantijska umetnost obrađeni sa-
svim nesrazmerno njihovoj važnosti. Pravo, ako se izostave
opšte stvari, predstavlja šumu zamršenih pojedinosti, a
umetnost okean suprotnosti i različitih ukusa, o kojim su
čak i uopštavanja vrlo opasna. U obadva ova sluČaja
opšimiji prikaz zahtevao bi više stranica nego što ova
knjiga može da dozvoli. Zaista, tamo gde izgleda da sam
suviše sažet, moram da zamolim svoje kritičare da budu
blagonakloni i da imaju na umu da bi veća darežljivost
na ovim mestima, na drugim značila veću štedljivost.

Namena napomena je da pokažu izvore karakteristič-
nih pojedinosti i da pruže kratku bibliografiju na odgova-
rajućem mestu. Izostavio sam ih u Glavi II, u kojoj se bavim

5

opštom istorijom tog vremena koja nije sporna. Na kraju
dajem važniju opštu bibliografiju i listu nekih skraćenica
koje sam upotrebio u napomenama.

2eleo bih da izrazim svoju zahvalnost g-ci R. F.
Forbes na pomoći oko korekture.

S. R.

TR IN ITI KOLEDZ
KEM BRIDZ

decem bra 1932. god.

GLAVA I

OSNIVANJE CARIGRADA

Grad Vizantium osnovali su mornari iz Megare go-
dine 657. pre Hrista na najisturenijem delu Evrope, tamo
gde Bosfor prelazi u Mramorno more. Te obale nisu bile
nepoznate grčkim kolonistima. Još nekoliko godina ranije,
drugi Megarani osnovali su grad Halkedon na suprotnoj,
azijskoj obali i stekli glas koji je ušao u poslovicu zbog
toga što su bili slepi i previđeli bolje mesto preko vode.
Ipak, čak i Halkedon je imao preimućstva, po svom polo-
Žaju, nađ nekoliko gradova na Bosforu.

Evropa je od Jugozapadne A zije odsečena dvema ve-
likim vodenim površinama, Cmim i Jegejskim morem; ali
između tih mora Trakija se izbočila da bi se Maloj A ziji
približila, toliko da su dva kontinenta bila odeljena samo
sa dva uska kanala, Bosforom i Helespontom, ili Darda-
nelima, i kopnom okruženim Mramornim morem. Od ta
dva kanala koja je lako preći, Bosfor je malo pristupačniji
sa azijskog kontinenta, jer putnici izbegavaju penjanje na
bitinijski Olimp ili Idu, a daleko je pristupačniji iz Evrope
zbog oštrog ugla kojim trački Herzonez izbija da bi for-
mirao Helespont. Tako, ljuđi i roba, kada bi putovali
kopnom sa jednog kontinenta na drugi, skoro neizbežno
bi prolazili kroz grad na Bosforu; dok su brodovi, ploveći

7

između Crnog i Jegejskog mora, svakako morali proci
blizu njegovih kejova. Bosfor se nalazi na raskrsnici dva
istorijski najvažnija trgovačka puta.

Halkedon nije bio rđavo postavljen, ali ipak njegovi
osnivači bili su čudno slepi, jer evropska strana ima jedno
preimućstvo koje je nedostajalo istočnom. Upravo pre no
Sto vode Bosfora pređu u Mramomo more, pruža se u
unutrašnjost, prema severo-zapadu, veličanstveni zaliv, u
dužini od oko sedam milja, povijen kao srp ili rog a u
istoriji poznat kao Zlatan rog. Između Zlatnoga roga i
Mramomog mora nalazila se brdovita izbočina, u obliku
vrlo grubog ravnokrakog trougla, sa zatupastim temenom
okrenutim prema Aziji. Grad koji bi bio postavljen na tu
izbočinu bio bi ne samo obezbeđen prirodnim pristaništem
u kome bi neka velika armada mogla da se usidri u savr-
Senoj sigumosti, nego bi takođe bio zaštićen morem sa
svih strana sem jedne. Jedina nezgoda bila je klima. To-
kom zime i proleća skoro neprestano duva preko Crnog
mora sevemi vetar iz ledenih stepa, prožimajući hladno-
ćom kolonistu naviknutog na zaštićene doline Grčke, što
je predstavljalo veliku suprotnost vrućim, spamim letima
koja su zatim nailazila. I taj sevemi vetar, udružen sa
jakom jugozapadnom strujom u Bosforu, često je spre-
čavao brodove na jedra da zaobiđu rt i stignu u Zla-
tan rog.

Možda je ta neprivlačna klima sprečila Vizantium da
skoro hiljadu godina ne postane veliki grad. Sta više u
velikim danima Grčke, za azijsku robu bilo je brže i sigur-
nije, s obzirom na varvarsko stanje u Trakiji, da prelazi
u Evropu iz Smirne ili Efeza. A li njegova važnost kao
tvrđave bila je uskoro uočena. U Peloponeskom ratu oko
njega su se grabili zbog njegovog vladanja ulazom u Cmo
more, sa čijih se žitnih polja na severnoj obali Atina hra-
nila. Filip Makedonski i njegov sin Aleksandar ocenili su

8

u njemu glavnu kapiju prema Aziji. Kimski carevi počeli
su da smatraju njegovu strategijsku snagu kao pretnju.
Vespazijan je poništio njegove privilegije. Sever, protiv
čijih se trupa grad držao dve godine pomažući izgubljenu
stvar Pesceniusa Nigera, porušio je sva njegova utvrđe-
nja; ali ih je Karakola ponovo sagradio. Galienus je sleđio
Severov primer, što je imalo za posledicu da su gotski
pirati nekažnjeno plovili kroz tesnace u Jegejsko more.
Zbog toga je Dioklecijan bio primoran da još jedanput
podigne ziđine. A li njegove pune mogućnosti kao tvrđave
nisu bile otkrivene sve do drugog Licinijanskog rata
322— 3. godine, kada je Licinius od njega stvorio stožer
cele svoje borbe protiv Konstantina. Licinius je bio upro-
pašćen zbog gubitka flote u Helespontu i njegova vojska
bil'a je konačno poražena kod Hrisopolisa; posle njegove
predaje nije bilo potrebno da se tvrđava više drži. A li
njegov veliki protivnik naučio je Liciniusovu strategiju;
Konstantin je video još dalje mogućnosti Vizantiuma. Tek
je rat bio svršen kad je car već poveo arhitekte i nadzor-
nike oko grada i njegove okoline, i građevinska delatnost
je otpočela.

Još nekoliko decenija ranije, rimski carevi su osetili
potrebu jednog novog administrativnog središta. Sam Rim
postajao im je nezgodan zbog svojih republikanskih i
senatorskih tradicija i svoga nepoverenja u njihove nove
istočnjačke zamisli o suverenitetu. Pored toga, Rim se nala-
zio vrlo daleko od dve granice prema kojima se pažnja
careva sve više obraćala, to jest prema jermensko-sirij-
skoj granici i Dunavu. Maksimijan je vladao iz Milana;
Dioklecian se pokrenuo prema istoku i od Nikomedije
stvorio svoje glavno sedište. Konstantin se zabavljao sen-
timentalnom idejom da od svog rodnog mesta, Naisusa ili
. Niša, stvori novu prestonicu, a kasnije se dao na posao da
obnovi Troju. A li kada je njegova pažnja bila privučena

9

na Vizantium, njegova veća preimućstva bila su očigledna.
ViSe nije bilo oklevanja. Utvrđivanje je počelo u novem-

»

bru 324. i, pet i po godina kasnije, prestonica je bila
završena. Car je 11. maja 330. godine obavio svečano
osvećenje grada pod imenom N ovi Rim; ali su ljudi vise
voleli da ga po njegovom osnivaču nazivaju Konstan-
tinopolis.

Godinu 330. najbolje je uzeti kao datum početka vi-
zantijske istorije1. A li osnivanje Carigrada, iako beskrajno
najdalekosežnija, bila je samo jedna od reformi i promena
koje su već počele postepeno da pretvaraju pagansko car-
stvo Rima u carstvo koje mi nazivamo vizantijskim. Kra-
jem trećeg veka posle Hrista reforme u rimskom carstvu
bile su neophodno potrebne. Ovde nije mesto da se u
pojeđinostima nabrajaju uzroci propasti starog rimskog
sveta2. Sažeti ukratko, to su bili administrativni i finan-
sijski haos i slabost, suviše moći u rukama ambicioznih
vojnika i novi nizovi opasnosti na granicama. Rim je ste-
kao svoje teritorijalno carstvo veličanstveno održavanim
oportunizmom. Svaka osvojena provincija trebalo je da
bude što je mogućno brže umirena odobrenjem da zadrži
mnoga lokalna prava i običaje. Sledstveno tome, svaka
provincija iziskivala je različit tip administracije. Stanje
u centralnoj vladi povećavalo je raznolikost. Diarhija,
koju je Avgust tako glasno objavljivao, i prema kojoj je

1 O Dioklecijanovlm i Konstantinovim reformama viđi naro-
čito Stein, Geschichte des Spiitromischen Reiches, I pessim; Mau-
rice, Numismatique Constantinienne, vol. II, uvođ, i Constantin le
Grand; Leclerq, članak o Konstantinu u CabroUovom Diction-
naire đ’Archeologie Chrćtienne, 2262— 95; Baynes, Constantine and
thc Christian Church u Brit. Academy Papers, vol. X V (sa punom
blblloRrafijom).

• Oni su dati u Rostovtzcff, Social and Economic History of
the Homan Empire, 478—87; Bury, Later Roman Empire, 1, 302— 13.

10

Senat delio suverenitet sa carem i povremeno vladao
izvesnim provincijama, samo je povećavala zabunu, ne
obezbeđujući nikakvu stvarnu kočnicu caru. Finansije su
odražavale nered koji je vladao. Oporezivanje je bilo vi-
soko ali različito i nepravilno, i znatan deo ostajao je u
rukama zakupaca poreza. Bogatstvo je bilo neravnomerno
raspoređeno. Moglo se još naći mnogo milionera, ali bilo
je čitavih provincija utonulih u siromaŠtvo. Pored toga,
carstvo je odavno patilo od negativnog trgovinskog bi-
lansa. Već u Plinijevom vremenu uvoz iz Indije prevazi-
lazio je izvoz godišnje za 600.000, a iz Kine za đaljih
400.000 funti1 i to stanje nije nikada bilo ispravljeno. U
toku ranog carstva imperijalni kovani novac postepeno je
gubio vrednost, a od Karakaline vlađavine pad je bio brz;
tako da na kraju bakami novac nije imao u sebi nikakve
legure, a srebreni je došao dotle da je u sebi sadržavao
samo dva procenta srebra.

Suočene s administrativnom zbrkom i neprekidnim
finansijskim brigama, građanske vlasti bile su nemoćne.
Jedina stvama snaga nalazila se u rukama vođa armije.
Rim nije mogao bez svojih legija. Duge granice trebalo je
čuvati, policija je bila potrebna u provincijama, čiju je
prirodnu nepokomost lako zapaljivalo ekonomsko glob-
ljenje. Upravnici velikih provincija imali su na raspolo-
ženju po jednu legiju; ponekad su komandovali čak i ve-
ćim armijama. To nije moralo da bude opasno da je
postojala jaka centralna vlada i utvrđeno pravilo nasle-
đivanja u carstvu. A li malo je carskih dinastija dostizalo
jedva treću generaciju. Presto je postajao sve više i više
nagrada najjačem vojnom vođi, a slavoljubivih generala
bilo je mnogo. U toku trećega veka, skoro svaka provin-

* Vidi, Bury, op. cit.

11

cija bez razlike bila je u rukama ponekog uzurpatora i
carstvo jej praktično, retko bilo ujedinjena državna za-
jednica.

Nered je postao još ozbiljniji u trećem veku zbog no-
vog pritiska na granicama. Od ranih dana carstva, azijska
granica, koja je išla od Jermenije do Arabije, redovno je
zadavala malo briga. Parćanska kraljevina Arsacida nala-
zila se u sporom opadanju. Ali, rano u trećem veku uzđigla
se u Persiji nova dinastija Sasanida, narodna, nacionali-
stička i zoroastrijanska, koja će u toku četiri veka da bude
nasrtljiv neprijatelj Rima. Sasanidi su u trećem veku po-
bedili četiri cara, i čak zarobili imperatora Valerijana; a
njihova snaga, izgledalo je, povećavala se iz godine u
godinu. U isto vreme evropska granica iziskivala je poja-
čanu budnost. Od Cezarovih dana guverner Galije imao
je težak zađatak da čuva granicu na Rajni od mnogobroj-
nih zapadnonemačkih plemena s druge strane reke, a ova
su žuđela da izbiju iz Šuma na koje su bila ograničena.
A li sada je nastao pritisak sa Dunava. Istočnonemačka
plemena, naročito Goti, naseljavali su se na suprotnoj
obali i svaki novi pokret ili seoba u stepama iza njih vero-
vatno bi ih naterao da pređu reku. Gotski problem bio je
jasna pretnja, i uprkos napora careva, kao Klaudija II,
nije pokazivao izglede na poboljšanje.

Takva je bila politička pozadina života u trećem veku.
Standardi civilizacije bili su još visoki. Iako su siromasi,
robovi i slobodnjaci nalazili malo poboljšanja u svom
položaju, a mnogi od njih su živeli od milosrđa države,
dok su bogatije klase uživale materijalne udobnosti i
luksuz koji su prevazilazili sve što je svet do tada video.
Rimska vladavina uvek je predstavljala snažan program
javnih radova; kupatila, hramovi, pristaništa i drumovi,
sve je to povećavalo ugodnosti života. Saobraćajne veze
su bile brze, lake i sigurne. A li sva ta udobnost, sva ta

12

sigumost bila je izložena iznenadnim i dugim prekidima.
U čestim građanskim ratovima m im i građani mogli su se
neočekivano naći obeščašćeni, opljačkani ili čak osuđeni
na smrt. Nesigumost je vodila ka razočaranju u stvari
ovog sveta, razočaranju koje će postati glavno obeležje
kulture toga doba.

Kulturno, carstvo je bilo podeljeno na dva dela. Pro-
vincije od Ilirika pa prema zapadu govorile su latinski
kao opštim jezikom; u provincijama na istoku taj jezik
bio je grčki. Veza je bila više prividna nego stvarna; jer
dok je Zapad davao skoro sve ljude od akcije, careve i
državnike, misaoni ljudi sa Istoka sledili su vođstvo sveta
koji je govorio grčki. Samo u A frici i Galiji latinska kul-
tura imala je vlastitu stvaralačku snagu. Za ostale đelove
carstva Latini su obezbeđivali javne radove i transcen-
đentalni smisao za zakon, što je bilo otisnuto na licu
Istoka, pa čak i nadživelo nerede. Civilizacija Istoka bila
je još neprestano helenistička civilizacija, mešavina kla-
sične grčke sa semitskim i iranskim shvatanjima; ali udeo
klasične GrČke toliko se smanjio da je pre predstavljao
jaku tradiciju nego životnu snagu. Individualizam, koji je
bio bitan za helensku kulturu, nije mogao dugo da nadživi
propast države-grada, pa čak ni pretvaranje Makedonske
kraljevine u svetsko carstvo, u čijem upravljanju Grk
nije imao udela. A li umetnost i književnost još su se
držale starih grčkih uzora ili njihovih veličanstvenih
reprodukcija stvorenih u Avgustovom Rimu. Umetnik je
sada dodavao samo preteranu ljubav prema dimenzijama
i prema svakoj pojedinosti koja bi mogla da istakne ve-
štinu njegove tehnike. Hramovi, statue, epske pesme, sve
je to bilo pretrpano veličanstvenošću i doteranošću. Samo
poneka lirska pesma ili slika bila je spontana, kao i sa-
tira, prirodan samo-izraz vremena punog razočaranja.
Svet Rimskog carstva bio je dobro obrazovan i pun smisla

13

zn entetiku; ali velika civilizacija kojoj se divio i koju je
kopirao, sada je bila smetnja. Spas je dola/.io sa druge
strane, sa sirijskog istoka.

Već u trećem veku arhitektura je počeln da odiše
novim sjajem koji je bio istočnjački i neposredan. A li
Istok će trijumfovati nad klasičnom tradicijom ne toliko
svojim shvatanjima veličanstvenosti, koliko svojim čisto
duhovnim zamislima. Eazočarano doba okreće se prema
religiji kao pribežištu od neizvesnosti ovoga sveta. A li
stare religije, paganska životna radost Grka i idoli države
Rimljana malaksali su kada je život postao pun straha, a
država bila u oČevidnom opadanju. Istok je mogao da
ponudi veću utehu. Kada je Rim prvi put došao u dodir
s Istokom, misterijske religije boginje Izide i Velike ma-
tere širile su se prema zapadu, i broj njihovih pristalica
postepeno je rastao. U tajnom ritualu i vežbanjima koje
su te boginje propisivale, zamor od života prelazio je u
višu realnost. Ovi kultovi više su privlačili ljude prefi-
njene i misaone. Vojnik i čovek od akcije više je voleo
mitraizam, kult iranskog porekla, obožavanje Apolona,
Nepokoreno sunce. Do trećeg veka mitraizam se proširio
kroz celo carstvo obuhvatajući u svojoj moćnoj organi-
zaciji veliku većinu vojske. Mitraizam je isto tako bio
začinjen sjajem i ceremonijama, ali manje predan sudbini.
Umesto toga on je donosio osećanje drugarstva i discipline
za borbu protiv beznadežnosti i usamljenosti ovog sveta.
A li mitraizam je bio suočen sa jednim jačim protivnikom,
religijom koja se neprimetno začela u Palestini, i koju su
ljudi nazivali hrišćanstvom.

N ije bilo iznenađujuće što je hrišćanstvo postalo po-
bedonosna vera. Njegova poruka imala je mnogo širu pri-
vlačnost od ijedne druge. Istočnjak, sa svojim prividnim
strpljenjem, u stvari je vrlo nestrpljiv. Nesposoban da
podnosi bol i brigu, on odmah pribegava vezi sa višim

14

stvarima, i beži iz sfere zemaljskih utisaka. Zapadnjak
negoduje protiv uboda, jer ubod boli. Njegova uteha leži
u nadi i veri da to neće večito da traje. Helenizirani Grk
nalazio se na sredini puta. Iza njegovog obožavanja pri-
rode skrivao se misticizam, a ljubav prema simbolizmu
bila mu je urođena. Sve te žudnje mogle su da budu za-
dovoljene u hrišćanstvu. Hrišćanstvo je podsticalo misti-
cizam, propovedalo eshatologiju nade, bilo bogato simbo-
lima i imalo plemenite verske obrede. Pored toga ono je
imalo naročitu privlačnost za niže klase učenjem da je u
božijim očima rob jednak caru, i propisivanjem bratske
ljubavi i drugarstva; to učenje preporučivalo ga je čove-
koljupcima; nijedna druga religija nije dovodila milosrđe
do takve praktične upotrebe. Hrišćanska crkva bila je
odlično organizovana. Od vremena svetog Pavla njezine
vođe bili su sposobni administrativci. I, ona je imala dva
neizmema preimućstva nad svojim suparnikom, mitraiz-
mom. Prvo, ona je dopuštala ženama da igraju znatnu
ulogu u njezinom životu. Ortodoksni propovednici mogli
su stvamo da žale i optužuju potpunu jednakost polova
koju su propovedali montanistički jeretici; ali su žene u
istoriji crkve uvek igrale istaknutu ulogu. Kao đakoni ili
uskoro potom igumanije, one su mogle da postanu važne
ličnosti1. Mitraizam, s druge strane, bio je religija muška-
raca. Ne nailazimo nikakav trag ženama kao njegovim pri-
stalicama. Druga velika snaga hrišćanstva ležala je u uti-
caju grčke filozofije kome je ono od najranijih dana do-
zvolilo da vrši na njega uticaje. Taj uticaj dao je hrišćan-
skoj teologiji intelektualan sadržaj, što ju je učinilo pri-
hvatljivom za mnoge najsposobnije i najdublje mislioce tog
vremena. Ni mitraizam ni misterijske religije nisu mogle

1 Zenski manastiri stvamo su prethodili muškim. U Egiptu
ih je bilo više u trećem veku: Smith, Early Mysticism in the Near
East, 34. i dalje.

15

da dadu ljude takvih duhovnih sposobnosti kao što su bili
rani hrišćanski oci, Ijude kao Origen, Irinej, Tertulijan ili
Kliment Aleksandrijski, mislioce koje su prevazišli samo
njihovi naslednici, oci iz četvrtog veka. Uprkos šizmi na
Zapadu i jeresi na Istoku, hrišćanska crkva brzo je posta-
jala najmoćnija pojedinačna organizacija u carstvu. Nijed-
na jeres još nije ugrožavala crkvu. Gnosticizam, najjači
među svima, nikada nije imao vrlo mnogo pristalica, i
uskoro se raspao na manje sekte; pa iako je Mani sada
stvarao svoju čudnu mešavinu gnosticizma i zoroastrijan-
skog dualizma, koja je uživala izvesnu popularnost u četvr-
tom i petom veku, centar manihejstva ležao je iza persij-
ske granice.

U postepenom napredovanju, hrišćanstvo su bez sum-
nje pomagale legenđe njegovih svetaca i njegova dobro
posvedočena Čuda. Jer tada su živele sujeverne generacije.
Avgustovsko doba razuma bilo je kratko. Sada su ljudi go-
vorili o čudnovatim delima Apolonija iz Tiane, i verovali
u priče kao što su one koje je pričao Apulej. Proricanje
sudbine i vračanje bili su se jako razvili. Demonologija je
bila podignuta na stepen nauke. Praznoverice zbog kojih
su istoričari iz osamnaestog veka prezirali vizantijsku civi-
lizaciju, bile su nasleđene iz vremena starog carstva, iako
su mnoge, do tada paganske, bile pripisivane hrišćanskoj
crkvi. Cak je i filozofija išla popularnom stazom. Pre nego
što je uvenuo, stoicizam je na Zapadu životario dok nije
dao Marka Aurelija, ali na Istoku, za izvesno vreme, jedi-
no je neoplatonizam zadržao svoju vitalnost. Sada, u ru-
kama Porfirija i Jambliha, neoplatonizam je dobijao groz-
ničav izgled mađioničarstva i magije i sveobuhvatnog poli-
teizma. U stvari, učenja hrišćanskih otaca bila su verovat-
no bliža platonizmu nego doktrine koje su isticane u filo-
zofskim školama.

16

Godine 284. carska vlast prešla je u ruke Dioklecijana,
rođenog u Iliriji, prvog velikog konstruktivnog državnika
koga je rimski svet dao posle Augusta. Dioklecijan je bio
potpuno svestan stanja carstva, i svoju vlađavinu posvetio
je dalekosežnom programu reforama. Njegove glavne na-
mere bile su da centralizuje i uvede jednoobraznost u ad-
ministraciju, da podvede armiju pod stvarnu kontrolu vla-
de, da popravi finansijsku situaciju stabilizacijom carskog
novca; i da čitavo ovo delo potvrdi uzdizanjem carevog
položaja.

Kroz celu istoriju carstva postojala je težnja ka jed-
noobraznosti, potvrđena primerom postepenog proširenja
Timskog građanstva, tako da uključi svakog slobodho rođe-
nog podanika carstva, kao i primerom skorašnjeg nestanka
i poslednje provincije kojom je upravljao senat. A li haos
koji je prethodio Dioklecijanovom stupanju na presto na-
metao je potrebu jednog potpuno novog sistema. Diokle-
cijan je smatrao carstvo za suviše veliko da bi njime vla-
'dao jedan car. Od prvih cezara našlo se za potrebno da
postoji isto tako i jedan grčki ministar spoljnih poslova
kao i latinski. Dioklecijan je tu osnovnu podelu sproveo
dalje. On nije stvorio dva carstva, ali je naredio da car-
stvo treba da ima dva cara, po jednog sa seđištem u svakoj
njegovoj polovini. Da bi osigurao mirno stupanje na pre-
sto, svakom caru trebalo je da pomaže cezar koji bi bio
njegov naslednik. U međuvremenu, provincije su ponovo
podeljene na četiri velike prefekture, Galiju, Italiju, Iliri-
lcum i Istok, pod četiri pretorska prefekta, koji su bili naj-
Viši službenici u državi. Prefekture su dalje bile podeljene
na velike provincije, nazvane dieceze, čiji je upravnik
obično imao titulu vikara i bio podređen prefektu, iako
su provincije poznate kao Azija i Afrika zađržale prokon-
zule sa privilegijom da saobraćaju neposredno sa carem.

^.Vfeaotijalta^cfrilizBdja 17

Da bi se upravljalo tako reorganizovanim carstvom usta-
novljena je mreža novih činovnika, a birokratiji su data
nova ovlašćenja.

Glavna karakteristika ove nove birokratije bila je
njezino potpuno odvajanje od vojnih vlasti. Njihove funk-
cije bile su kombinovane samo na nekim granicama, iako
je sam prefekt u početku bio i vojni i civilni službenik.
Ogromna vojna organizacija bila je izgrađena pored civil-
ne, pa je postojala nada da će to odvajanje vlasti biti koč-
nica za nelojalne generale. U isto vreme Dioklecijan je
osnovao carsku armiju, koja je za vreme rata ili pobune
mogla da bude hitno upućena u ma koji deo carstva.

Reformisano carstvo trebalo je da bude sačuvano kru-
tim sistemom kasta. Sledeći ideju koju je prvi nabacio car
Aurelian, Dioklecijan je naredio da sin mora bezuslovno
da nasledi očevo zanimanje, ma kakvo ono bilo. Socijalni
poremećaji bili su postali vrlo česti, bogatstva su sticana
i gubljena tako brzo da je on shvatio da se samo takvom
strogošću može održati stabilnost i stvoriti bilo kakva mo-
gućnost za prikupljanje redovnih državnih prihoda. Re-
grutacija za armiju iz srednjih društvenih klasa bila je
takođe jedno preimućstvo. članovi senatskog plemstva,
opasni i zbog svog bogatstva i oligarhijskih težnji, bili su
brižljivo isključeni iz njezinih redova.

Dioklecijanovi pokušaji da stabilizuje novac pokazali
su se manje uspešni. On nije mogao da vrati kovani novac
na položaj koji je ovaj imao pod Avgustom; a obilje nje-
govih pokušaja da iskuje novac pune vređnosti doveo je
konačno, na njegovo iznenađenje, do porasta cena. Da bi
to suzbio, car je 301. godine obnarodovao čuveni dekret
koji je čvrsto utvrđivao cenu svakog pojeđinog artikla.
Dekret nije imao uspeha. Bilo je ostavljeno Konstantinu
da novac postavi na čvrstu osnovu.

18

Najtrajnija Dioklecijanova reforma bila je najmanje
opipljiva — njegovo uzđizanje carskog dostojanstva. Shva-
tanje o božanstvu vladara bilo je odomaćeno na Istoku i
postalo je moderno u vreme helenističkih monarhija. U
orijentalnim provincijama carstva ono nije nikada zamrlo;
car je do izvesne mere postajao božanstvo. A li Rim, sa
svojom tradicionalnom mržnjom prema kraljevima, nikada
to nije odobravao. Shodno tome, Avgust je rešio da ne za-
vede nikakav spoljni sjaj koji bi podsećao na veličanstvo.
On je bio samo prvi građanin u carstvu, pristupačno, iako
značajno ljuđsko biće. Uskoro se počelo smatrati kao do-
bro za podanike da preminuli car bude proglašen za boga;
ali pravi Rimljanin odobravao je ciničke Vespazijanove
reči na samrti1. Uprkos ličnog laskanja koje je zahtevao
Domicijan ili Heliogabala, ovaj stav održao se na Zapadu,
i verovatnost iznenađne smrti, koja je izgledala kao deo
carske profesije, nije povećavala carev ugleđ. Dioklecijan
je uviđao da će careva vlast biti veča, a njegov život sigur-
niji, ako car postane polubog.

Novo ustoličeni persijski Sasanidi okružili su se debe-
lim oreolom veličanstvenosti. Dieklecijan je pozajmio od
njih mnogo spoljnjeg sjaja. Imperator se više nije slobod-
no kretao među svojim pođanicima. On je živeo povučen
u dvoru punom ceremonija, a evnusi, rasa prezrena i za-
branjena u ranijem vremenu, služili su njegovu ličnost.
Ljudi koji su tražili audijenciju morali su da padnu ničice
pred carem, da ga obožavaju. On je sada nosio dijađemu,
skrletne čizme i purpumu odeću. Zakon je u očima Rim-
ljana bio skoro božanski, a car je već dugo bio izvor za-
kona. A li Rim je bio uvređen novom spoljnom i istočnjač-
kom pompom i despotizmom. Međutim, više nego car, Rim

je trpeo zbog hladnih odnosa. Dioklecijan je vlađao Isto-

1 U t puto, deus fio — mislim da postajem bog. 10

2*

9

kom iz Nikomedije kao priznati polubog, a Maksimijan,
njegov savladar sa Zapada, više je voleo da stalno boravi
u Milanu.

Dioklecijan je pojačao istinitost svog božanstva tvr-
deći da potiče od Jupitera, kralja bogova, olakšavajući tako
svoj ulazak u rimski Panteon. Maksimijan se odlučio za
populamog, ali manje uvaženog pretka, Herkula. Konstan-
cije, cezar na Zapadu, pokušao je da kombinuje svoju lič-
nu religiju, mitraizam, s obožavanjem cara, postavši poto-
mak Boga-sunca Apolona.

Ali, postojao je jedan veliki deo zajednice koja nije
mogla obožavati careve koji su ovo zahtevali. HnŠćani,
svojim jasnim razlikovanjem između carskog i božanskog,
bili su spremni da budu dobri građani, dok god ne budu
primorani da obožavaju državu. Ali, obožavati ljudsko
biće, čak ako je ono i car, bila je stvar koju oni nisu mogli
podneti. Dioklecijan je mislio da ne može da* dozvoli naj-
iačoi religioznoj zajednici u carstvu da se ruga njegovom
veličanstvu. On je pokušao sa pritiskom, ali je bio suocen
sa fanatičkim otporom, i tako je počeo veliki progon. Hri-
Šćani su ostali nekonformisti. Bilo je ostavljeno caru Kon-
stantinu da nađe rešenje koje će sjediniti Cezara i Boga.

Reformisano Dioklecijanovo carstvo jedva je preži-
velo njegovu abdikaciju u godini 305. Razne reforme osta-
ie su, sa jednim bitnim izuzetkom. On je uČinio carstvo
zavisnim od cara, ali sistem dva cara i utvrđen red stupa-
nja na presto mogli su da deluju samo ako su kandidati za
cara bili ljudi uzvišeni, bez ljubomore i sumnje. Titula
cezara bila je opasna, vrlo visoka, ali ipak ne dovoljno.
Ona se brzo izgubila. Umesto toga, več 311. godine posto-
jala su četiri cara, Licinius i Maksimin na Istoku, Maksen-
cijus i Konstantin, Konstancijev sin, na Zapadu. Pozomica
je očigledno bila spremna za građanski rat.

20

Građanski rat prvo je izbio na Zapadu. Kratak, sjajan
vojnički pohod 312. godine, od Kolmara do polja Saksa
Rubra kod Milvijanskog mosta, učinio je Konstantina go-
spodarem Zapada. Sledeće godine on je pomogao Liciniju
da pobedi Maksimina i postane gospođar Istoka. A li i Kon-
stantin i Licinius bili su i suviše ambiciozni da bi delili
carstvo. Njihov prvi rat, 313. godine, bio je neodlučan, ali
323. godine Licinius je skršen kod Hrizopolisa i Konstantin
je postao jedini car.

Tako se Dioklecijanov imperijalni kolegium završio
neuspehom. A li u drugim stvarima njegovo delo se odr-
žalo. Konstantin je zadržao njegov administrativni sistem,
i uspeo je u onome u čemu Dioklecijan nije, to jest u uspo-
stavljanju stabilnog novčanog sistema. Stari rimski nov-
čani sistem nije mogao da bude uspostavljen, ali je Kon-
stantin uveo novac s utvrđenom težinom zlata, solidus, pre
komad zlatne poluge sa" njegovim utisnutim pečatom, nego
kovani novac na koji se pozivao natpis na njemu. Sistem
je dobro funkcionisao. Carski solidus održao je u toku
osam vekova vrednost i ugled kojem nije bilo takmaca.

Konstantin je isto tako usavršio i dopunio Diokleci-
janova nastojanja da pojača položaj cara i obožavanje
carskog dostojanstva. U toku svog pohoda na jug protiv
Maksencija, kada je njegova budućnost bila na kocki,
Konstantinu i celoj njegovoj vojsci ukazalo se priviđenje.
Pred njima, na nebu, ukazao se sjajan krst sa ispisanom
legendom preko njega Hoc vinces; te noći, u carevom snu,
Isus je potvrdio priviđenje. Duboko uzbuđen, Konštantin
je usvojio Labarum, krst sa natpisom na vrhu, kao svoj
amblem, i pod tom zastavom poveo je svoje trupe u
pobedu.

Cudo se desilo u pravo vreme. Vizionar je pokazao
političku oštroumnost. Konstantin je počeo karijeru pod
pokroviteljstvom svoff tasta Maksinliiana. na ip nrpmn tn-

21

me pripadao Herkulovoj kući. Posle raskida sa Maksenci-
jem, on se vratio mitraizmu, veri svoje porođice, i postao
je Apolonov sin. A li Maksencije, kao i Maksimin na Istoku,
usvojio je oštru protiv-hrišćansku politiku. Njegov protiv-
nik morao je da pridobije hrišćane kao saveznike. Hri-
šćani su, verovatno, predstavljali samo jednu petinu sta-
novnika carstva, ali su bili daleko najsnažnija pojedinačna
religija, saveznici daleko vredniji od sledbenika mitraizma,
iako je Labarumt Što je bilo još korisnije, bio simbol skoro
isto tako blizak mitraizmu.

Bez obzira šta je mislio privatno, posle bitke kod Sak-
sa Rubra, izgleđa kao sigumo, prema njegovom kovanom
novcu i zakonima, da se Konstantin predao hrišćanstvu.
On je uništio Maksencija kao zatočnik hrišćanstva. On i
Licinius borili su se kao hrišćanski zatočnici protiv pro-
gonitelja Maksimina, i izdali 313. godine čuveni Milanski
edikt, kojim je prvi put dato puno zakonsko priznanje hri-
šćanskoj zajeđnici, A li Licinius je ostao pagan. I u svom
napadu na njega, Konstantin je isto tako bio zatočnik hri-
šćana. Hrišćanstvo i Konstantin bili su jedno prema dru-
gom uzajamni dužnici.

Godine 325. Konstantin se pojavio kao zaštitnik hri-
šćanstva na jedan novi način. Crkva je bila pocepana pre-
pirkama između aleksandrijskog sveŠtenika A rija i njego-
vog episkopa o prirodi Isusovog božanstva. Konstantin je
preuzeo na sebe da sazove crkvene velikodostojnike da se
sakupe u Nikeji, na veliki sastanak, u istoriji poznat kao
prvi Vaseljenski sabor; i tu, pod njegovim pređsedništvom,
crkveni oci su odlučili da je Arijevo gledište pogrešno. Taj
prvi Nikejski sabor bio je važan ne samo zbog stvaranja
hrišćanske doktrine, nego i kao prvi primer cezaro-papi-
zma. Konstantin je hteo da hrišćanska crkva bude državna
crkva, sa carem kao svojim predseđnikom; a hrišćanstvo,

u svojoj zahvalnosti prema njemu, nije se tome usprotivilo.

22

Na taj način izgledalo je da je završeno staro neprija-
teljstvo između crkve i države. Car je bio glava hrišćanske
zajednice. Sada mu nije bilo potrebno da tvrdi kako vodi
poreklo od Herkula ili Apolona; sada je imao novu svetost
koja će mu oprostiti sve grehove. K rv njegovih protivnika,
;njegovog sina, pa čak i njegove zene, mogla je da uprlja
njegove ruke, ali za svet on je bio Isapostolos, jednak apo-
stolima, trinaesti apostol. Njegov ugled u duhovnim stva-
rima bio je povećan energijom u iskopavanju njegove maj-
ke Jelene, bivše Konstancijeve konkubine iz Bitinije.
Konstantin ju je poslao u Jerusalim i uz čudotvomu po-
moć, kojom su arheolozi danas retko udostojeni, ona je
pronašla pravo mesto Isusovog raspeća i iskopala i sam
Sveti krst i krstove razbojnika, koplje, sunđer i trnovu
krunu, i sve relikvije skopčane sa stradanjem. Otkriće je
zatalasalo hrišćanstvo i poslužilo carevoj majci da dođe do
večne slave. Imena Konstantina i Jelene postala su i ostala
najpoštovanija u istoriji hrišćanskog carstva.

A li preostalo je još jedno konkretno delo da bi se
upotpunio preobražaj carstva. To je bilo osnivanje Cari-
građa. Carstvo je trebalo da ima nov glavni grad na Isto-
ku, ravan Rimu u svemu sem starosti, i uzvišeniji od Rima
po tome Što će od početka da bude hrišćanski grad. Kori-
snost novog glavnog grada bila je očigledna, Izbor mesta
pokazao je genija. Ovde, svi elementi reformisanog car-
stva, prirodno će se izmešati, Grčka, Rim i hrišćanski
Istok.

Carigrad je bio podignut na obali na kojoj se govorilo
grčki i spojen sa jednim starim grčkim gradom. A li Kon-
stantin je učinio još više da bi naglasio njegov helenizam.
Njegova prestonica imala je da bude centar umetnosti i
učenosti. On mu je sagradio biblioteke i napunio ih grčkim
rukopisima; još više od toga, on je ispunio gradske ulice
i trgove i muzeje umetničkim blagom dovučenim sa celog

23

grčkog Istoka. Građanin Carigrađa, šetajući svaki dan kroz
grad, nikada nije mogao da zaboravi slavu svoga nasleđa.

A li to je bio i rimski grad. Preko dva stoleča dvor i
veliki deo stanovnika govorili su latinski; latinski je još bio
jezik obrazovanih Ijudi u balkanskoj pozadini. U želji da
privuče stanovništvo iz svih delova carstva, Konstantin je
dao gradskoj svetini privilegiju besplatnog hleba i igara,
koju je uživala i rimska rulja; a više klase, prema legendi,
bile su navedene da se presele na Bosfor poklonom palata
koje su bile tačne kopije njihovih rimskih domova. Cari-
grad je trebalo da bude drugi Rim. „N ovi Rim koji je Ca-
rigrad” ostao je do kraja njegov zvaničan naziv; a njegovi
građani uvek su bili Rdmaioi. Veliki doprinos Rima novom
carstvu bile su njegove administrativne teorije, vojnička
trađicija i pravo. Građani Carigrada smatrali su se po na-
rodnosti kao Rimljani, još dugo posle vremena kada se la-
tinski jezik viŠe nije čuo na obalama Bosfora, i kada je u
njima jedva bilo tragova italijanske krvi. Cak i u dvanae-
stom veku aristokrati su se hvalili da su njihovi pretci
prešli ovamo sa Konstantinom1.

Treći elemenat bio je hrišćanski Istok. Carigrad je
imao da bude hrišćanski grad. Hramovima starog Vizan-
tiuma bilo je dozvoljeno da se održe malo duže, a izgleda
da ih je nekoliko i sazidano za pagane koji su podizali
grad2. A li pošto je rad bio završen, više se nisu smeli po-
dizati. Istok sa svojim misticizmom već je bio zakoračio u
rimski svet i učio ga da vlađaoce smatra kao božanstvo.
Konstantin je poŠtovao Tihe, Sreću Grada i podigao veliki
stub Apolonu, na kome je statuino lice bilo izmenjeno,
tako da predstavlja njegov portret; i on je tu stojao sa svim
atributima Boga-sunca, kako bi ga obožavali i pagani i mi-
traisti i hrišćani. Hrišćanstvo je bila orijentalna religija.*

1 Nićifor Vrijenije tvrdi to za Duke (N. Bryennius, 13).
* Maurice, op. cit. II, LX X V .

24

9

Grčka filozofija ga je uobličila u formu prihvatljivu za
Evropu, ali u osnovi ono je po svojim shvatanjima ostalo
semitsko. Građanin Carigrada bio je potpuno svestan svoje
grčke i rimske baštine, ali njegov osnovni pogled na život
bio je različit. On se manje radovao životu u ovom ‘svetu
i više se zanimao večnošću. Zbog takvog stanja duha lakše
je primao ideje koje su đolazile sa Istoka nego one sa Za-
pada; istorija Vizantijskog carstva je istorija prodiranja
istočnjačkih iaeja koje su davale drugi ton grčko-rimskoj
tradiciji, i istorija povremenih reakcija na to prodiranje.
Jer uprkos svega toga, grčko-rimske tradicije istrajale su
do kraja. Čak i u petnaestom-veku ljudi u Carigradu ras-
pravljali su o prirodi njihove civilizacije. Oni su bili
Rdmaioi, da li su isto tako bili i Jelini? Poslednji veliki
građanin carstva, dao im je odgovor: „Iako sam Jelin po
gOvoru” , — on je govorio, — „ipak nikada neću reći da
sam Jelin, jer ne verujem u ono što su Jelini verovali.
Voleo bih da se nazovem po svojoj veri, i ako bi me ko
upitao šta sam, odgovorio bih „Hrišćanin” . . . Iako je moj
otac stanovao u Tesaliji, ja se ne nazivam Tesalcem nego
Vizantincem; jer-sam iz Vizantiuma” 1. Možemo da se dr-
žimo Đorđa Sholarija Genadija i nazovemo civilizaciju
sastavljenu od ovih elemenata vizantijskom; možemo sma-
trati kao njen početak svečanost od 11. maja 330. godine
kada je car Konstantin posvetio veliki grad „N ovi Rim
koji je Carigrad” Svetom trojstvu i Majci božjoj.

1 Genadije, Disputatio contra Judaeum, izđ. Jahn, 2.

25

GLAVA H

K R ATA K ISTORIJSKI PREGLED1

Reformisano carstvo, svečano proglašeno 11. maja
330. godine trajalo je hiljadn sto dvadeset i tri godine i
osamnaest đana. U Evropi koja se menjala u toku tih
vekova jedan činilac ostajao je stalan: rimski car, u auto-
kratskoj veličanstvenosti, vladao je u Carigradu. U tom
carstvu sve je u krajnjoj liniji zavisilo od cara. Istorija
carstva, prema tome najprirodnije i najzgodnije, deli se
prema dinastijama koje su jedna za drugom vladale. U
početku su dinastije bile kratkoga veka. Po rimskom obi-
čaju one su dostizale samo do treće generacije. A li posled-
njih osam vekova bilo je ono skoro potpuno ispunjeno
vladavinom pet velikih porodica: Iraklijanaca, Isavrija-
naca, Makedonaca, Komnena i Paleologa.

Četvrti vek samo je predigra vizantijskoj istoriji.
Carigrad još nije bio nezamenljivi centar vlade. Konstan-
cije, iako mu je dodao nove građevine, retko je u njemu
boravio. Jovijan ga uopšte nikada nije posetio. A ni orto-

1 Najbolje kratke istorije: GELZER, Byzantinischen Kaiser-
geschichte u Krumbacherovoj, Geschichte der Byzantinischen Lit-
teratur (2. izdanje); DIEHL, Histoire de VEmpire Byzantin; nešto
duže: V ASILIE V , Histoire de VEmpire Byzantin (najnovija);
GFRORER, Byzantinische Geschichte; K U LA K O V S K I, Istorija
Vizantije (na ruskom) i poglavlja u Cambridge Medieval History,
vol. 1, 2 i 4.

26

doksno hrišćanstvo nije bilo potpuno pobeđonosno. Za
Julijana bilo je još mogućno da se ponovo vrati pagan-
stvu, iako je taj pokušaj pokazao da je paganstvo snaga
koja umire; i, uprkos Nikeji, jedan arijevski biskup krstio
je Konstantina na njegovoj samrtnoj postelji, dok su
Konstancije i Valens bili potpuno naklonjeni arijevstvu.

Konstantin Veliki umro je 337. godine. Njegove po-
slednje godine bile su provedene u miru i reorganizaciji
carstva. Njegova tri sina, Konstantin II, Konstancije II i
Konstans I, nasledili su ga zajednički. Braća su se sva-
đala, ali do 350. godine Konstantin i Konstans su pomrli,
a Konstancije, pošto je 351. godine pobedio velikog uzur-
patora Magnencija, vlađao je kao vrhovni gospodar do
svoje smrti, deset godina kasnije. Tokom tih godina spolj-
ni položaj carstva postajao je ozbiljniji. Persijska opasnost
i dalje je trajala, a pritisak germanskih plemena na Rajnu
i Dunav postajao je sve jači, uglavnom zbog pojave na
dalekim stepama novog naroda iz Mongolije, Huna. Na
Rajni, Konstancijev rođak, Julijan, pobedio je jednu ger-
mansku najezđu i njegova armija koja je likovala, sada
nezađovoljna Konstancijem, izvikala ga je 360. godine za
cara. Konstancije je umro pre nego što se pobuna proši-

i Julijan je stupio na presto bez ikakvog krvoprolića.

Julijan je stekao besmrtnu slavu svojim otpadni-
štvom, svojim povratkom u paganstvo. A li pokret nije
imao uspeha. Svet nije želeo njegov intelektualizirani poli-
teizam. Hrišćanstvo mu je bolje odgovaralo. Njegove vojne
aktivnosti bile su isto tako neuspešne. On je pokušao da
upadne u Persiju, ali je napredovao i suviše daleko i umro
prilikom užasnog povlačenja u leto 363. godine. Armija je
požurila da izabere populamog hrišćanskog vojnika Jovi-
jana, koji je sa Persijom zaključio sraman tridesetogodi-

27

Snji mir, prepustivši Persijancima četiri satrapije i vrhov-
nu vlast nad Jermenijom. Rano sledećeg proleća Jovijan je
umro.

Po Jovijanovoj smrti armija je izvikala za cara gene-
rala Valentinijana, koji je više voleo da vlađa na Zapađu,
ostavljajući svog pokornog brata Valensa kao savladara na
Jstoku. Valensova vladavina bila je velika prekretnica u
evropskoj istoriji. On sam, iako odmeren i ne nesposoban,
bio je nepopularan kao arijevski jeretik i stalno je bio suo-
Čavan sa pobunama; ali najteži problem postavio še kada
su 376. godine Vizigoti, koje su iz pozadine pritiskivali Hu-
ni, dobili njegovo odobrenje da se nasele u granicama car-
stva, tako da je ceo vizigotski narod prešao preko Dunava.
Bio je to početak varvarske najezde. To naseljavanje nije
predstavljalo neki uspeh; Goti su se uskoro posvađali sa
carskim službenicima i pošli na Carigrad. Valens je krenuo
da ih presretne, odbijajući da sačeka pomoć koju mu je
poslao zapadni car, Valentinijanov sin Gracijan, i izgubio
je bitku i poginuo kođ Jedrena (378).

A li ova nesreća više je naškodila Zapadu nego Istoku.
Kao naslednika svome stricu, Gracijan je izabrao Spanca
Teodosija, koga je zahvalno potomstvo nazvalo Teodosije
Veliki. Njegovo postupanje puno takta umirilo je Gote i
od njih privremeno učinilo korisne službenike države. Iako
ortodoksan, on je onemogućavao pagane i jeretike, i na
drugom vaseljenskom saboru u Carigrađu, 381. godine, si-
lom nametnuo jedinstvo hrišćanskom svetu. Godine 387.
zaključio je novi, povoljan mir sa Persijom, pođelivši sa
njom Jermeniju. Godine 392. on je preuzeo i Zapađ, posle
smrti Gracijana, njegovog brata Valentinijana II i uzurpa-
tora Eugeniusa, tako da je poslednji put jedan čovek vla-
dao od Britanije do Eufrata. Godine 395. on je umro, ostav-
ljajući carstvo svojim sinovima, Istok Arkadiju, a Zapad
Honoriju. Teodosijeva vladavina obeležila je početak nove

28

cre u rimskom carstvu. Ono je postalo ortodoksno. A sa
njegovom smrću Istok i Zapad su se zauvek ođvojili.

U petom veku nastupilo je opadanje carstva na Zapa-
du, često pogađanog varvarskim najezdama, dok posle
^bdikacije Romula Augustula, 476. godine, i smrti Julija
Neposa, 480. godine, niko na Zapadu nije više nosio titulu
lcara. Carstvo na Istoku prošlo je bolje. Učvršćeno delom
^Teodosija Velikog i imajući neosvojivu prestonicu, varva-
rima je izgledalo suviše jako da bi na napali. Visigoti,
Huni i Ostrogoti prelazili su Dunav, ali su svi na kraju
više voleli da traže sreću na Zapadu; ove najezđe na Zapad
nisu imale mnogo uticaja na materijalno blagostanje Isto-
ka, dok se 439. godine Vanđali nisu utvrdili u A frici i sta-
v ili u dejstvo flotu iz Kartagine, uništivši tako rimski mo-
tiopol na moru. Pristaništa na Sredozemlju, naviknuta na
vekovnu sigurnost, bila su prisiljena da izgrade utvrđenja,
a Carigrad se suočio sa pitanjem Vandala.

Pod dinastijom Teodosijanaca, Arkadijem (395— 408),
Teodosijem II (408— 450), za vreme čije duge vladavine
vlast je vršila uglavnom njegova sestra Pulherija i njen
nominalni muž Markijan (450— 457), uprkos mnogih ne-
spokojnih trenutaka, varvari su bili skrenuti u druge ka-
nale. Sto je to bilo mogućno, u velikoj meri je bila zaslu-
ga diplomatije Teodosija I, čiji se mir sa Persijom pokazao
kao trajan. Pa i tako, sigumost je postignuta uz određenu
cenu; carstvo su od varvara branili sami varvarski najam-
nici i varvarski generali. Kada je umro Markijan, najmoć-
nija ličnost u carstvu bio je arijevac, alanski general Aspar.
Pošto su mu njegova jeres i poreklo sprečavali put do pre-
stola, on je na njega postavio jednog oficira iz svoje ar-
mije, Dačanina po imenu Lava. Lav I (457— 474) uspeo je
đa oslobodi carstvo od gotske soldateske tek pozivajući u
pomoć svoje azijske trupe, naročito Isavrijance iz Male

vP'j- 29

Azije, čijeg je komandanta, Tarasikodisu, prekrstio u
Zenona i oženio svojom ćerkom Ariadnom. Posle Lavove
smrti, maloletni sin Zenona i Ariadne, Lav II vladao je
nekoliko meseci pa umro, ostavljajući carstvo svome ocu
Zenonu. Zenon je (474— 491) vlađao u vreme kada je ne-
stalo careva na Zapadu. On je zvanično preuzeo upravu
nad celim carstvom, no mada su Odoakar, i posle njega
Teodorih Ostrogot, bili nominalno njegovi vicekraljevi,
Zenon nikada nije tražio da vrši ma kakvu vlast na Za-
padu. Kada je Zenon umro, njegova udovica Ariadna nai-
menovala je za njegovog naslednika bogatog plemića, Ana-
stasija (491— 518), čija je štedljiva priroda mnogo dopri-
nela da se poprave finansije, koje su u poslednje vreme
bile zanemarene. S Anastasijem dinastija je izumrla.

Pored varvara, carstvo je u petom veku imalo i drugih
briga. Bio je to vitalan period u istoriji istočnog hrišćan-
stva. Tokom vremena razvilo se supamištvo između važnih
episkopskih sedišta u Aleksandriji i Antiohiji; Aleksandri-
ja je dalje bila ljubomorna na novog patrijarha u Cari-
gradu, kome je na drugom vaseljenskom saboru bilo dato
prvenstvo nad njom. P ri kraju veka nastala je svađa iz-
među Teofila iz Aleksandrije i Jovana Hrizostoma iz Ca-
rigrada, koja je skoro dovela do šizme. Pobeda je pripala
Teofilu, iako je Hrizostom kasnije bio posvećen. U tride-
setim godinama petog veka, Aleksandrija je, pod patrijar-
hom Ćirilom, obnovila napad. Carigradski patrijarh Ne-
storije iz Antiohije, tvrdilo se, pao je u jeres, deleći boga
i čoveka u Isusu. Carska porodica i Rim bili su na strani
Cirila; i na trećem vaseljenskom saboru u Efesu, godine
432, nestorijanstvo je osuđeno. A li njegovi protivnici oti-
šli su i suviše daleko. Neki nepoznati arhimandritr Evtihije
proglasio je nauku o samo jednoj prirodi Isusovoj, i tu
nauku prihvatila je aleksandrijska škola. Da bi rešio to

30

pitanje, car Markijan sazvao je 451. godine četvrti vase-
ljenski sabor u Halkedonu. Politički, Markijan je Želeo da
ostane u dobrim odnosima sa Rimom; a papa Lav Veliki
oštro se protivio tom pokretu. Pod carevim uticajem evti-
hijanizam i monofizitizam bili su osuđeni kao jeres.

Za Egipat i Siriju sabor u Halkedonu bio je prekret-
nica u istoriji carstva. Monofizitska Hristologija odgova-
rala je orijentalnom temperamentu; i uskoro, monofizitske
crkve, ujedinjene u opoziciji protiv Halkedona, rasirile su
se u provincijama. Pored toga, jeres je postala pribežište
mnogih provincijalaca, koji su imali neprilike sa carskom
birokratijom; ona je postala izraz poraslih osečaja nacio-
nalizma i želje za otcepljenjem. Iz ogorčenja posejanog u
Halkedonu požnjeveno je, skoro dva veka docnije, lako
arapsko osvajanje Sirije i Egipta. Jermenska crkva odba-
cila je isto tako halkedonske zaključke, iako su njezine
primedbe bile pre konstitucionalne nego dogmatske. Cak
i u samom Carigradu jeretici su bili mnogobrojni.

Carevi iz Lavove dinastije odstupili su od pozicija
Halkedona. Zenon se odlučio u svome Henoticonu na hra-
bar pokušaj u pravcu mirenja, koji nije zadovoljio nikoga
i koji je prouzrokovao raskid sa Rimom. Anastazije, ne-
priznat monofizit, ostavio je taj raskid nezalečen. A li Ju-
goistok bio je još i dalje nezadovoljan.

U međuvremenu paganstvo je izumrlo. Godine 431.
Teodosije II nametnuo je dalja ograničenja paganima i
438. godine već je tvrdio da u carstvu nijedan nije preo-
stao.

U tom veku Carigrad je porastao i obogatio se. Grad
se toliko proširio preko Konstantinovih zidina da je u go-
dini 413, regent Antemije, pod Teodosijem II, podigao
nove zidine od Mramomog mora do Zlatnog roga, na oko
dve m ilje od starog pojasa utvrđenja, tako da bi obuhvatio

31

predgrađa koja su se tu razvila, dok je 439. godine prefekt
Kirus podigao zidine na moru da bi ih povezao sa novim
zidovima na kopnu; celo utvrđenje bilo je popravljeno po-
sle jednog zemljotresa 447. godine. Rad je završen za šez-
deset dana zbog straha od najezđe Huna. Kirus, kao pesnik
iz Egipta, još se istakao kao prvi prefekt Grada koji je iz-
davao naređenja na grčkom, a ne na latinskom jeziku.

Šestim vekom vladala je Justinijanova ličnost. Posle
Anastasijeve smrti, jedna prepredena i neČasna intriga
uzdigla je na presto nepismenog ilirskog vojnika, Justina.
Justin je doveo na dvor svog nećaka Justinijana, koji je
uskoro bio stvaran regent, i po Justinovoj smrti, 527. go-
dine, postao je car. Justinijanova vladavina (527— 565)
bila je vrhunac hrišćanskog Rimskog carstva. Varvarske
kraljevine na Zapadu, s izuzetkom franačke Galije, rano
su počele opadati. Justinijan je postavio sebi za zadatak da
povrati Afriku od Vanđala, Italiju od Ostrogota, pa čak i
Španiju od Vizigota. Rat sa Persijom opet je izbio, i njego-
ve armije trebalo je stalno da se koncentrišu na Istoku.
A li zahvaljujući genijalnosti svojih generala, Velizara i
Narzese, i veštine svojih diplomata, istočna granica bila je
održana, Afrika i đelovi Spanije ponovo su osvojeni, a dug
otpor Ostrogota u Italiji skršen. Sredozemno more bilo je
opet rimsko jezero, Justinijan je isto tako obratio svoju
pažnju na unutrašnje poslove. Administraciju je reformi-
sao i pritegao, i bio još efikasniji kao zakonođavac. U po-
četku svoje vladavine on je sravnio i ispravio postojeće
zbornike Rimskog prava i izdao svoj veliki Zakonik (533),
spomenik jurisprudencije, i u toku svoje vladavine revno-
sno je dodavao Novele kako bi popunio nedostatke. Ali,
pored toga što je bio osvajač i izvor prava, car je morao
takođe da bude otelotvorenje veličanstvenosti. U tom cilju
Justinijan se mnogo trudio da ulepša svoju prestonicu i
učini je još raskošnijom. On je bio neumoran graditelj, i za

32

njega je bio podignut najveći triumf arhitekture u svetu,
Sveta Sofija, crkva Presvete mudrosti, hram zbog koga se
Justinijan hvalio da je nadmaŽio onog drugog zakonodav-
ca-monarha, Soiomona.

U čitavom radu Justinijana je, do 548. godine, poma-
gala najznačajnija žena toga vremena, njegova žena, bivša
glumica Teodora. Njezina hrabrost, jasnost pogleda i ne-
skrupuloznost, bili su mu neocenjivi, a njezina moć preva-
zilazila je čak i njegovu. A li na jednom političkom pitanju
su se podelili. Teodora je bila monofizit i koristila je svoj
uticaj da bi osigurala pobedu svoje jeresi. Ona nije uspela,
ali dok je živela, monofiziti su bili sigumi pod njezinom
jakom zaštitom i ohrabrenjem. Da se njezina volja ispu-
nila, Egipat i Sirija možda bi ostale lojalne provincije car-
stva. A li Justinijan, sa svojim zapadnim ambicijama, plašio
se da ne izazove nezadovoljstvo ortodoksnog Zapada. Pored
toga on je sebe smatrao za teologa, a monofizitizam ga nije
uspeo da ubedi u ispravnost svoga učenja. Ipak on se nadao
da će pronaći neki kompromis koji će moći da nametne
celom hrišćanstvu. On i Teodora bilisum išljenjadasvak,
pa čak i patrijarsi i pape, treba da usvoji carsku teologiju.
Papa Vigilije, koji se usudio da sebe smatra za čuvara or-
todoksnosti, bio je kažnjen dugim zarobljeništvom u Cari-
gradu, za vreme koga je pristao prvo na Teodorine, a zatim
na Justinijanove naredbe. A li tek posle Teodorine smrti
Justinijan je potpuno pustio uzđe svojoj strasti za teologi-
jom i razvio formule koje bi zadovoljile monofizite a da
ne prekrše odluke sabora u Halkedonu. Godine 553, peti
vaseljenski sabor osudio je po Justinijanovoj naredbi teško
razumljivu jeres Tri poglavlja, koju je on pre nekoliko
godina veštački stvorio, i tako do kraja ponizio papstvo.
N jegovi potezi prema jereticima bili su rđavo primljeni;
ovi nisu hteli da izmene svoju jeres, nego su više voleli
progone. On je sve više i više lutao u hristološkim tanano-

3 Vuantijaka civilizacija 33

stima tragajući za nekim rešenjem, i postajući sve ubeđe-
niji u mudrost Teodorine politike, iako ne i njezinih vero-
vanja. Naposletku, 565. godine i on je sam zakoracio u ne-
pobitno krivoverje, i te godine je umro obeležen od velike
većine svojih podanika kao jeretik aftartokatarik.

Justinijanova verska politika utvrdila je cara, bar pri-
vremeno, kao teološkog diktatora, pružajući preseđan ce-
zaropapizmu, na koji su se pozivali docniji carevi-teolozi.
A li u svom glavnom cilju, ta politika nije uspela. IstoČne
provincije ostale su rđavo raspoložene, a Zapad je sumnjao
u njega. Nezađovoljstvo možda ne bi bilo opasno da gra-
đani iz provincije, u stvari i svi građani carstva, nisu imali
i gore uzroke za žalbe. Oporezivanje je dostiglo granice
koje se nisu mogle podnositi. Slava Justinijanove vlada-
vine, strana osvajanja i velike građevine, bili su jako skupi
i finansijski sasvim neproduktivni. Anastasijeva riznica
bila je brzo iscrpena; i Justinijan je morao da uzima u
službu činovnike koji su bili najsposobniji kao iznuđivači,
ma kako njihove metode bile nečasne. Već 532. godine
mračne sposobnosti njegovih miljenika, pravnika Triboni-
jana i Jovana Kapadokijskog, dovele su do čuvene pobune
Nika, u toku koje je grad spaljen i koja bi cara stala pre-
stola da nije bilo caričine čvrstine. Omrznuti Jovan ostao
je na vlasti do 541. godine, kada ga Teodora više nije mo-
gla podneti; ali njegovi naslednici bili su isti takvi ugnje-
tači. U toku kasnije vladavine, priroda je teškoćama Justi-
nijanove vlade, dodala svoje; zemljotresi, niz gladnih go-
dina i velika kuga iz 544. godine još više su smanjili dr-
žavne prihode. U toku prvih decenija stoleća nastupilo je
oživljavanje trgovačkog prosperiteta, i sam Justinijan
učinio je mnogo da bi podstakao trgovinu. A li je ona već
u početku bila sputavana. Nikada nije bilo dozvoljeno da
se ostvare zarade; poreznici su suviše rano dolazili. Poda-
nici carstva postajali su sve više nezadovoljni i ozlojeđeni.

34

Justinijan je postigao mnogo. On je ulepšao svet i dao
mu najbolji zbomik zakona; njegova osvajanja ponovo su
oživela rimsku civilizaciju na Zapađu, njegov cezaropapi-
zam spasao je od Kanose njegove naslednike na Istoku. A li
sve je to dalo dve gorke pouke: da se Istok i Zapad ne
mogu pomiriti, i da su dobre finansije osnova uspešne vla-
davine. Ne obraćajući pažnju na ova pravila, Justinijan je
naneo nepopravivu štetu carstvu.

Uz sve to, njegova vladavina označila je dalje opada-
nje latinskog jezika. On sam govorio je latinski, i svoj ve-
liki zakonik izdao je na latinskom. A li izvan toga, njegov
dvor nije stvorio nikakvu latinsku literaturu i njegove
kasnije Novele bile su izdate na grčkom.

Justinijana je nasledio njegov nećak Justin II, koji se
oženio Teodorinom nećakom Sofijom. Oni su se uzalud
takmičili sa svojim velikim prethodnicima. Na Istoku, per-
sijski rat bio je obeležen porazom; na severu, novo varvar-
sko pleme, Avari, vršilo je pritisak, na zapadu jedno drugo,
Longobardi, upalo je u iscrpenu i ravnodušnu Italiju.
Usled naprezanja, Justinovo duševno zdravlje slomilo se.
Sofija je kupila mir sa Persijom i izabrala jednog gene-
rala, Tiberija, da nasledi njezinog muža. 574. godine, u jed-
nom kratkom svetlom trenutku, Justin je posinio Tiberija
i krunisao ga za cezara. Godine 578. Tiberije je stupio na
presto1.

Sa Tiberijem počela je nova era. Imperializam Justi-
nijanove kuće bio je slomljen. Tiberije je video da je Istok
taj koji mora da bude spasen od uništenja. Veći deo Italije
bio je prepušten Lombardima. Vice-kralj se povukao iza
neprolaznih močvara, koje su okružavale njegov glavni
grad Ravenu i južno primorje bilo je sačuvano. Rim je ste-
kao polunezavisnost pod papama, iako je carski punomoć-

1 Justin ga je krunisao na osam đana pre svoje smrti. 35

3*

nik još stalno boravio u palati cezara. U međuvremenu,
neprimetno, carska Spanija ponovo je lagano potpala pod
Vizigote. Tiberije je bio tolerantan prema jereticima i
usredsredio se na proterivanje Persijanaca i Avara. U hrab-
rom pokušaju da povrati javni moral, on je oprostio jed-
nogodišnje poreze i izgleda da je pokušao da koristi narod-
nu podršku protiv imperijalističke rimske aristokratije.
A li on je umro 582. godine, ne završivši potpuno svoje de-
lo; Avari su triumfovali na dunavskoj granici, a Sloveni
su navirali iza njih. N jegov naslednik i zet, Maurikije
(582— 602) vodio je istu politiku. On je zaustavio Avare i
odneo pobedu nad Persijom; pokušao je da poboljša od-
brambeno stanje carstva dajući vojnicima više vlasti u pro-
vincijskoj administraciji; stroga štednja popravila je do
izvesne mere carske finansije. A li njegov surovi realizam
nametnuo je isuviše velike napore podanicima. Pošto im
je plata bila smanjena, vojnici nisu mogli da podnesu stro-
gost koja je od njih iziskivana. Godine 602. armija se po-
bunila. Maurikije je ubijen i vođa armije Foka postao je
car umesto njega.

Fokina vladavina (602— 610) predstavljala je meru
razome anarhije i tiranije, stranih najezda i unutrašnjih
ustanaka, dok naposletku, kao spasilac, nije doplovio u
Carigrad Iraklije, sin guvemera Afrike, i osnovao dina-
stiju koja je vladala u toku pet generacija.

S Iraklijevom vladavinom Rimsko carstvo konačno se
obmulo prema Vizantinizmu. Njegovom vladavinom do-
minirao je dug rat na život i smrt sa Persijancima, rat koji
je u stvari bio krstaški. U toku toga rata Persijanci su
opljačkali Jerusalim i upali u Egipat, i uz pomoć Avara
skoro osvojili Carigrad; ali na kraju kraljevstvo Sasanida
bilo je zauvek srušeno (628). Otprilike u isto vreme, avar-
sko kraljevstvo počelo je da se raspada i Iraklije je uspo-
stavio vrhovnu vlast nad Slovenima, koji su tađa ispunili

86

Balkansko poluostrvo. A li ratovi su bili skupi i iscrpljujuči
i monofizitske provincije naročito su stradale. Iraklije, kao
i njegovi prethodnici, pokušao je da teološkim kompromi-
som zadobije prijateljstvo monofizita. On je usvojio ideju
da je Isus imao samo jednu energiju, i u svakom slučaju
samo jednu volju. A li taj monotelitizam, iako je imao iz-
vesnog uspeha u Carigradu, a usvojio ga je Čak i papa Ho-
norije I, nije zadovoljio monofizite. Zbog svojih tadašnjih
političkih neprilika i nepromenjene mržnje prema halke-
donskim dekretima, oni su stalno bili nezadovoljni; a na
svaki način kompromis je došao suviše kasno. U 636. go-
dini, u kojoj je car potpisao Ekthesis, dokument koji je
uključivao i novo ispoveđanje vere, vodila se bitka u Siriji
u kojoj je ta provincija za carstvo zauvek izgubljena.

Početkom veka, plemena iz centralne Arabije postigla
su političko jedinstvo i versko nadahnuće preko izvesnog
Muhameda. Suva klima primoravala je Arape na povre-
mene ekspanzije, i sada, s ovom novom snagom i žarom oni
su nagrnuli na civilizovani svet. Godine 634. oni su prvi
put provalili u Palestinu. Godine 636, u bici na reci Jar-
muk, Arapi su do nogu potukli veliku armiju koju je Irak-
lije uspeo da skrpi u svom iznurenom carstvu i čitava Si-
rija bila im je otvorena. Godine 636, kod Kadisaje oni su
smlavili trupe Sasaniđa, konačno dokrajčivši četiri godine
kasnije persijsku kraljevinu u borbi kod Nihavanda. Go-
dine 638. oni su osvojili Jerusalim. Godine 641. provalili
su u Egipat. Preoporezovani, progonjeni jeretici nisu po-
kuŠali ništa da bi sačuvali carsku vlast. U Siriji kao i u
Egiptu oni su pozdravili promenu gospodara, smatrajući
islamsku teologiju kao bližu vlastitoj nego halkedonsku.
Samo je Aleksandrija davala otpor. A li 647. godine upori-
šte helenizma konačno je palo, i njegove biblioteke bile su
predane plamenu. U vreme Iraklijeve smrti (641) carstvo
je bilo svedeno, sa nekoliko izdvojenih predstraža, na Ma-

37

lu Aziju, Balkansko primorje i provinciju Afriku i Siciliju.
S izuzetkom Afrike, to je sačinjavalo celinu koja je govo-
rila grčki, celinu koja je u verskom pogledu zavisila od pa-
trijaršije u Carigradu. Otcepljenje velikih jeretičkih pro-
vincija, na kraju, ublažilo je teškoće carstva. A li izgledi su
bili crni.

Decenije posle Iraklijeve smrti najcrnje su u vizantij-
skoj istoriji1. Arapska opasnost nije prestajala. Sve ener-
gije carstva bile su potrebne da bi se držao Taurus, sevema
granica arapske ekspanzije. Arapi su stalno prelazili pla-
ninski greben da bi pustošili Malu Aziju. A flotu su takođe
izgradili. Godine 673. oni su se utvrdili na Mramomom
moru i svake godine, do 677, napađali su zidine Carigrada.
Početkom sleđećeg veka oni su planirali veliku ekspediciju,
kako bi osvajanjem prestonice zadali carstvu poslednji
udar. U međuvremenu, oni su se širili prema zapađu. Go-
dine 670. počeli su da napadaju provinciju Afriku, a 697.
godine Kartaga je pala u njihove ruke. Odatle su krenuli
prema Spaniji. Na Balkanu, Sloveni su pravili stalne ne-
rede. Sveti Dimitrije morao je više puta čudom da spasava
Solun od njihovih napada. Godine 679. nastale su nove ne-
zgode najezdom i naseljavanjem južno od Dunava ratobor-
nog hunskog plemena nazvanog Bugarima. Verski, carevi
iz Iraklijeva doma, podržavali su izvesno vreme monoteli-
tizam, a zatim su promenili mišljenje i sazvali 680. godine
šesti vaseljenski sabor u Carigradu i osudili jeres. Jedan
dođatak tom saboru, Sinod In Trullo, sastavio je ono što je
ostalo kao ustav i pravila vizantijske crkve.

Nijedan car Iraklijeve dinastije, iako su svi bili daro-
viti ljudi, nije bio dorastao teškoj dužnosti vladanja u tim
vremenima. Iraklije je ostavio presto svojim sinovima
Konstantinu III i Iraklionu, ali pokušaj majke ovog posled-

1 Cak i hronologija je u njima donekle nepouzdana.

38

njeg, Martine (nečake svoga muža), da vlada, nije imao
uspeha. Konstantin je umro posle nekoliko meseci, a Irak-
lion je uskoro posle toga poginuo pa je Konstantinov sin,
Konstans II (641— 668) stupio na presto. Veliki deo Kon-
stansove vlađavine bio je ispunjen ratovima protiv Arapa.
Na kraju, Konstans je, u očajanju da neće moći da spase
Istok, otišao da živi na Siciliji, s očiglednom namerom da
uspostavi carsku vlast u Italiji i od Kima napravi svoju
prestonicu. A li on je bio ubijen u Sirakuzi pre nego što su
njegovi planovi sazreli. Vladavina njegovog sina Konstan-
tina IV Pogonata, to jest Bradatog (668— 685), bOa je isto
tako ispunjena ratovima. U glavnom, on je održao odbrane
carstva, iako je dopustio, zbog napada kostobolje, najezdu
Bugara. Konstantinov naslednik bio je njegov mladi sin
Justinijan II, sjajan, nepouzdan tiranin, koji je uživao u
krvoproliću. Posle deset godina ugnjetavanja, Carigrad se
digao protiv njega, odsekao mu nos i prognao ga u Herson
•na Krimu. A li je ovaj pobegao iz svog zatvora u Hersonu
i, posle đesetogodišnjih avantura među varvarima, uz po-
moć Bugara, vratio se u Carigrad. U međuvremenu, jedan
vojnik, Leontije, vlađao je od 695. do 698. godine; njega
je smenio momar Apsimar, prozvan Tiberije IV , koji je
poginuo kada se Justinijan ponovo pojavio. Tek sada, Ju-
stinijanova tiranija nije znala granica. Hersonešani, nje-
govi raniji tamničari, plašeći se njegove osvete, pobunili
su se pod generalom Vardanom ili Filipikom, koji je 711.
godine uspeo da Justinijana svrgne s prestolaipobijenje-
govu porodicu. Filipik je međutim bio nemaran čovek u
svemu sem u jeresi — bio je vatren monotelit. Posle dve
godine on je poginuo u dvorskoj zaveri i njega je nasledio
činovnik Artemije, koji je uzeo ime Anastasije II. U carstvu

je zavladao haos, a Arapi su se prikupljali u Maloj A ziji.
Anastasijevi pokušaji da povrati snagu armiji stali su ga
njegove populamosti. Pobuna jednog puka dovela je, pre-

39

ko njegove volje, na presto nepoznatog poreznika, Teodo-
sija III (716). Teodosije je bio očigledno nesposoban da se
suoči sa situacijom. Sledeće godine, pred arapskom opasno-
šću, najveći general carstva Lav, nazvan Isavrijanac, skoro
bez ikakvog otpora, preuzeo je vladu.

Sudbina isavrijanskih careva bila je da spasu carstvo
°d Arapa i da izvrše njegov preobražaj u najbolju od-
brambenu organizaciju koju je hrišćanstvo ikada viđelo.
Lav III (717— 740) pobedonosno je sačuvao carstvo od
velike arapske opsade 717— 718. godine, a u svojim kasni-
jim ratovima odbacio ie nevemike na eranicu na Taurusu
On se pozabavio administracijom, popravio finansije i
razvio sistem tema; svaka tema, ili provincija, bila je
stavljena pod vojnog guvernera, čije je upravljanje me-
đutim bilo đobro nadgledano iz Carigrada. Njegov sin
Konstantin V, uvredljivo nazvan Kabalinus ili Kopronim1
(7 4 0 — 7 7 5 ), bio je još značajniji čovek. Njegova vojna
veština i diplomatija privremeno su skršile Bugare i po-
novile uspeh njegovog oca protiv Arapa, koji je uspeh bio
potpomognut i opadanjem Omajadskog kalifata. Njegova
finansijska i ađministrativna sposobnost dovrŠile su delo
njegovog oca. A li i otac i sin postali su nevaljalci vizantij-
ske istorije zbog svoje verske politike.

Godine 726. Lav III objavio je dekret kojim je zabra-
nio obožavanje slika, posle čega je usledilo opšte uništa-
vanje ikona koje su predstavljale Isusa i svece. Njegov
prvobitni razlog verovatno je bio teološki; ali pokret je
uskoro dobio političku osnovu, kao napad na Crkvu —
naročito na manastire, čija je snaga u porastu bila pot-
pomognuta posedovanjem svetih slika. Pod Konstantinom
V, koji je i sam bio teolog sa jeretičkim unitarijanskim
težnjama, ovaj protivkaluđerski aspekt postao je sasvim

1 Konjušar ili Balegar.

40

određen. Monasi su bili na čelu ikonodula, poštovaoca
slika. Ikonoklazam je imao izvesnog uspeha u Maloj A ziji
i među vojnicima, koji su većinom bili Azijati; ali je bio
•suočen sa strasnim otporom, naročito u Evropi. U Cari-
gradu bilo je meteža i ustanaka, a i jedna velika pobuna
prilikom stupanja na presto Konstantina V. U Italiji je
ikonoklazam bio toliko nepopularan da su Longobardi na-
išli na mali otpor kađa su pregazili Ravenu i poslednje
carske oblasti, tako da 751. godine caru nije ostalo ništa
severno od Kalabrije. Ikonoklazam je doveo do prekida
sa papom, što je imalo đalekosežnijih posledica. Pape su
tražile riove saveznike među Francima, dok je carstvo
gubilo svoje poslednje interese u latinskom svetu, pretva-
rajući se u carstvo u kome se govorilo samo grčki.

Posle Konstantina V došao je njegov sin Lav IV, na-
zvan Hazar, pošto je njegova majka bila princeza ove
turske narodnosti. On je vladao samo pet godina (775—
780), a njega je nasledio njegov desetogodišnji sin Kon-

stantin V I, pod regenstvom carice-majke Atinjanke Irene.

Irena, Evropljanka, bila je ikonodulaj. 787. godine ona je

sklopila mir sa Rimom i sazvala vaseljenski sabor u

Nikeji da bi uspostavila poštovanje ikona. Uspostavljanje

je zadovoljilo crkvu i veliku većinu običnog sveta, ali se

nije dopalo vojnicima iz Azije, koji su pored toga bili

ozlojeđeni vladavinom jedne žene, naročito zbog toga što

je snaga Arapa počela da oživljava pod abasidskim kali-

fima u Bagdadu. A li mladi car nije imao sposobnosti da

se odupre majci; njegov karakter nije izazivao nikakvo

poštovanje. Godine 797, posle dugog niza svađa, Irena je

naposletku uhvatila svoga sina i oslepela ga i pet godina

vladala sama (797— 802). Za vreme ove ženske vlađavine

papa Lav krunisao je Karla Velikog za cara Zapada.

Posle dinastije Isavrijanaca usledio je period kratkih
vladavina isprekidanih pobunama; kako je vojnička stran-

41

ka ponovo đošla na vlast, ikonoklazam se opet povratio.
Irenu je zbacio sa prestola njezin blagajnik Nićifor I
(802— 811), odličan finansijer ali slab vojnik — amater,
kome su K rit oteli arapski pirati i koji je imao da se suoči
s iznenada obnovljenom moći Bugara, kao i saracenskim
ratovima. Nićifor je bio ubijen u bitci sa bugarskim kne-
zom Krumom, a njegov sin i naslednik Stavrikije bio je
tako teško ranjen da je umro posle nekoliko meseci. Cara
je nasleđio njegov šurak, bogat građanin, Mihailo I Ran-
gabe (811— 813). Mihajlo je poginuo u vojnoj pobuni koju
je organizovao njegov izdajnički general Lav, Jermenin.
Za vreme vladavine Lava V (813— 820) ikonoklazam je
ponovo uveden, ali više kao politički, anti-klerikalni, nego
teološki pokret. Ovoga Lava ubio je 820. godine jedan
drugi vojnik, Mihajlo, iz Amoriuma u Frigiji.

Amorijska ili Frigijska dinastija koju je osnovao Mi-
hailo II vladala je samo pola veka. Mihailo II (820— 829)
bio je revnostan ikonoborac i još više je razbesneo crkve-
nu stranku oženivši se po drugi put monahinjom Eufro-
zinom, ćerkom Konstantina VI. Njega je nasledio njegov
sin Teofilo (829— 842), ikonoborac kao i njegov otac, ali
manje isključiv. On je bio dobar administrator, revnostan
zaštitnik kulture, i pod njegovom vlađom svetovne nauke
i umetnost đoživele su obnovu, dobrim delom pod utica-
jem civilizacije Abasida iz Bagdada. Njegovi ratovi protiv
Arapa međutim, uopšte uzevši, nisu bili uspešni. Posle
njegove smrti 842. godine, njegova udovica Teodora po-
stala je regent njihovom mladom sinu Mihajlu III. Kao i
poslednja carica regentkinja Irena, i Teodora je bila iko-
nopoklonik, i 843. godine obnovila je poštovanje ikona,
što je obradovalo veliku većinu njezinih podanika. Verski
mir, i politička obnova Isavrijanaca i Teofila, doneli su
carstvu novi period blagostanja. A ii posle mudre Teodo-
rine vladavine došao je na vlast 856. godine nastrani

42

Mihajlo, koji je zbog svoje navike dobio nadimak Pijanica.
On je međutim izabrao sposobne savetnike, svog ujaka
Vardu i, u to vreme mladića-roba, po imenu Vasilija; na
kraju je ovaj poslednji, pošto je prouzrokovao Vardinu
smrt, ubio 867. godine svog dobrotvora cara, i sam preuzeo
carsku vlast. Za vreme vladavine Mihajla III desio se nov
rascep sa Rimom, prouzrokovan suprotnim težnjama pape
Nikole Velikog i patrijarha Fotija, a svađa je pojačana
pokrštavanjem Bugara i Slovena iz Srednje Evrope.

Pod Vasilijem I i njegovim potomcima, poznatim
obično, iako pogrešno, kao Makedonska dinastija1 (867—
1057), carstvo je dostiglo vrhunac svoje srednjovekovne
slave. TJnutrašnja organizacija njegova bila je dovoljno
snažna tako da su carevi mogli đa se upuštaju u osvaja-
nja, dok su sređenije prilike u zapadnom svetu đovele do
porasta trgovine iz Čega je Carigrad brzo izvukao korist.
Vasilije I (867— 886) bio je sposoban vojskovođa; pod nje-
govom komandom plima saracenskih ratova konačno se
okrenula u korist carstva, iako su rezultati u početku biii
mali. Na Zapadu su Arapi nedavno preplavili Siciliju i
Južnu Italiju. Vasilije je prepustio Siciliju njezinoj suđ-
bini, aii njegov general, Nićifor Foka, obnovio je vlast
carstva u Južnoj Italiji, do visine nepoznate za poslednja
tri stoleća. Pod Vasilijevim sinom* Lavom V I (886— 912),
prozvanim Mudrim, ovi vojni uspesi nisu nastavljeni. Pro-
tiv Bugara je vođen jedan neuspešan rat; veća nesreća
bila je pljačka Soluna, drugog grada u carstvu, koju su
izveli 901. godine arapski pirati sa Krita. I Vasilije i Lav
vodili su istu unutrašnju politiku, koja je bila usmerena
ka pojačanju vlađalačkih prerogativa i protiv težnja za

1 Vasilije je rođen u Makedonskoj temi, blizu Jedrena. On je
tvrdio da je po rođenju bio Jermenin.

* Lavovo očinstvo bilo je sumnjivo. N jegova majka bila je
Ijubavnica Mihajla III.

43

nezavisnošću patrijarha Fotija i Nikole Mistika. Da bi se
odvojili od omrznutih ikonoklasta, Vasilije je poČeo, a Lav
dovršio novu kodifikaciju zakona, izdavši zakonik Vasi-
Uke, koji je ostao na snazi sve do kraja carstva. Lav je
sam sebi stvorio neprilike oženivši se dva puta više nego
što je verski zakon đozvoljavao, sve u želji da dobije mu-
škog naslednika, i tek sa četvrtom ženom dobio je sina.
Lav je uspeo da obezbeđi dečakovu legitimnost uprkos
protivljenja crkve, ali posle njegove smrti njegova izdaš-
nost u sklapanju brakova formalno je osuđena.

Lava je na prestolu nasleđio njegov brat Aleksandar
(912— 913) koji je od mlađosti bio njegov savladar a sada
je zavlađao zajedno sa Lavovim mladim sinom Konstan-
tinom V II, prozvanim Porfirogenet (u purpuru rođen). Po
Aleksandrovoj smrti, posle godinu dana rđave vladavine
i daljih godina lošeg upravljanja pod regentskim savetom
kojim je dominirao patrijarh Nikola Mistik, vladu je pre-
uzela Konstantinova majka Zoja (914— 915). U međuvre-
menu, pod svojun carem Simeonom, Bugari su upali u
carstvo. Zojini energični pokušaji da ih pobedi završili su
se porazom i doveli do njezinog pada. Njezin presto za-
uzeo je admiral Roman Lekapen, koji se pođigao na presto
i uskoro preuzeo prevlast nad Konstantinom, koga je ože-
nio svojom ćerkom. Roman I (919— 944) vlađao je dobro
carstvom. On je sklopio povoljan mir sa Bugarima, njegov
general Jovan Kurkuas pokrenuo je carstvo na put uzbud-
ljivih osvajanja na Istoku koja su bila obeležje narednih
stotinu godina. A li Romanov pokušaj da osnuje dinastiju
propao je, iako je krunisao trojicu svojih sinova. Oni su
ga na kraju zbacili sa prestola, a mesec dana posle njego-
vog pada Konstantin V II sam je upravljao carstvom.

Pod vladavinom Konstantina V II (945— 959) i njego-
vog sina Romana II (959— 963) osvajanja na Istoku su
nastavljena. K rit je bio povraćen od Arapa; general Nići-

44

for Foka, unuk generala pod Vasilijem I, Čak je privre-
meno zauzeo i Alep. Kada je Roman II umro, ostavivši
dva mlada sina, Vasilija II (963— 1025) i Konstantina V III1
(963 —•1028), njegova uđovica privremena regentkinja
Teofano udala se za Nićifora Foku, koji je preuzeo krunu.
Vlada Nićifora II proslavila se ponovnim osvajanjem K ili-
kije, Kipra i velikog grada Antiohije, ali 969. godine njega
je ubio, uz prećutan pristanak Teofane, rođak mu Jovan
Cimiskija, koji je zauzeo njegovomesto. Jovanl (969— 976)
bio je isto tako sposoban vojskovođa, koji je osvojio polo-
vinu Bugarske, odbio jednu najezdu Rusa, i napredovao
sa svojom armijom do pređgrađa Jerusalima i Bagdada.
Po njegovoj smrti, Vasilije II je ostao jedini gospodar
carstva.

Isavrijanci su organizovali carstvo kao odbrambenu
jeđinicu, i, shodno tome, velika vlast data je vojnicima.
U toku prethodnih ratova zemljišna aristokratija davala
je vojne vođe. U međuvremenu povećana sigumost car-
stva dala je novu vrednost zemlji kao izvoru bogatstva.
Moć koju su velike porodice sticale, prvo kao vlasnici
zemljišnih poseda, a zatim kao vojnici, počela je od njih
da stvara opasnost za centralnu vladu. I Roman I i Kon-
stantin V II predvideli su ovo i doneli zakone, ali nedo-
voljne, protiv nagomilavanja zemljišnih poseda u jednim
rukama. Pod Jovanom I pobuna porodice Foka pokazala
je kakve neprijatnosti caru može da priredi jedna velika
porodica. Za vreme prve decenije lične vladavine Vasi-
lija II, povezane pobune Varde Foke i Varde Sklera još
jasnije su ukazale na opasnost. Konačna Vasilijeva pobeda
bila je dobrim delom ishod sreće, ali je on iskoristio po-
voljnu priliku i jako udario po aristokratiji. Zahvaljujući

1 Ponekad nazvan Konstantin IX , pošto j e Roman I krunisao
za cara svog sina Konstantina.

45

njegovoj energiji, ova je za izvesno vreme bila skršena.
Posle ove pobede, iako se upustio u nekoliko novih ratova
zbog proširenja granica carstva na Istoku, veći deo svoje
vladavine Vasilije proveo je boreći se na Balkanu. Bugari
su se osnažili za vreme pobuna Varda, i njihov car Samuilo
zavladao je iz nepokorenih makedonskih planina carevi-
nom koja se opet protezala do Cmog mora. Godine 981.
Vasilije je uzalud pokušao da ih zaustavi. Od 996. do 1018.
godine on je skoro stalno ratovao protiv Bugara, dok ih
na kraju nije potpuno pokorio; celo poluostrvo južno od
Dunava još jedanput se pokorilo caru a njegovi zahvalni
podanici prozvali su ga Vasilije Bulgaroktonus, Bugaro-
ubica. U međuvremenu, njegova strasna štedljivost i ume-
renost napunila je carsku blagajnu koja je bila prilično
ispražnjena skupim ratovima njegovih prethodnika. Pri
kraju Vasilijeve vladavine, od Iraklijevih dana carstvo se
nije tako daleko prostiralo i nikada nije bUo tako na-
predno.

Posle Vasilijeve smrti počelo je opadanje. Njegov brat
Konstantin V III vladao je neuspešno tri godine (1025—
1028), pa zatim umro, ostavivši tri sredovečne ćerke, Ev-
dokiju, boginjama nagrđenu monahinju, Zoju i Teodoru.
U toku sledećih decenija carstvom su vladali Zojini mu-
ževi i Štićenici. P rvi od njih, Roman III A rgir (1028— 1034)
bio je vredan ali rasipan, sujetan i slabić. Posle njegove
smrti, pod sumnjivim okolnostima, Zoja se požurila i
uđala za lepog, mladog Paflagonca, koji je vladao sedam
godina (1034— 1041) kao Mihajlo IV. Mihajlo je bio spo-
soban i energičan — uspešno je ugušio jednu ozbiljnu
bugarsku pobunu — ali je bio epileptičar. Stalno slabo
zdravlje primoralo ga je da bude samo oportunista. Po
njegovoj smrti Zoju nagovore da posini i kruniše njegovog
nećaka, Mihajla, nazvanog Kalafat ili Svećar po zanima-
nju njegovog oca. Mihajlo V imao je planova za reforme

46

koji su uključili i pad njegove dobrotvorke Zoje. Dinastija
je međutim bila suviše omiljena da bi je zbacio jedan
ivećar. Narodni ustanak u Carigradu zbacio je Mihajla sa
prestola i postavio kao jedine suverene Zoju i njezinu
sestru Teodoru (1042). A li sestre su bile ljubomorne jedna
na drugu, i da bi umanjila Teodorinu vlast, Zoja se ponovo
udala za jednog postarijeg razvratnika, Konstantina Mo-
nomaha. Konstantin IX (1042— 1054) bio je ne samo ne-
sposoban nego i len i pokvaren i nije učinio ništa da bi
zaustavio naraslu moć crkve i aristokratije. Patrijarh Mi-
hajlo Kerularije ponašao se skoro kao neki istočni papa i
1054. godine izdejstvovao je konačan raskid istočnih
crkava sa Rimom. Pod Konstantinom, teritorija carstva
povećana je priključenjem nezavisne Jermenije; ali u isto
vreme normanski avanturisti počeli su da osvajaju vizan-
tijsku Italiju i Siciliju1, a pokušaji carskih armija da zadrže
te provincije ostali su bez uspeha. Po Konstantinovoj smrti
1054. godine (Zoja je umrla 1050. godine), ostarela Teo-
dora preuzela je sama upravu i vladala dve godine s izne-
nađujućom čvrstinom. Godine 1056. makedonska dinastija
se ugasila.

Vizantijska kultura uzdigla se ovih godina do visine
kojoj nije bilo ravne. U ličnosti Psela, istoričara, filozofa
i dvorskog političara, bistrog, uČenog, radoznalog, neskru-
puloznog, ciničnog a ipak religioznog, možemo sagledati
tu kulturu u svim njenim karakteristikama. A li u isto
vreme blagostanje je poremetilo ravnotežu strogo centra-
lizovane militarističke organizacije carstva. Kraj velike
dinastije dao je maha razornim elementima. Od 1056. do
1081. godine nastao je period nereda u kome su se crkva
i civilna birokratija borile za vlast sa vojnicima, aristok-

1 Sicilija koju su Arapi osvojili pri kraju devetog, bila je upo-
la povraćena početkom jedanaestog veka.

47

ratima zemljoposednicima. Po nesreći, ovi neredi dogodili
su se u isto vreme kada i napadi novoprispelih neprija-
telja na istočnim i zapadnim granicama. Normani su za-
vršili osvajanje Južne Italije zauzimanjem Barija 1071.
godine, pa su zatim prešli preko Jadranskog mora na 'obale
Balkana. Seldžučki Turci skupljali su se na granicama
Jermenije, spremajući se da upadnu u Malu Aziju. U me-
đuvremenu, snaženje italijanskih pomorskih republika ot-
počelo je revoluciju u trgovačkoj geografiji koja se za-
vršila krstaškim ratovima i koja je teško pogodila finan-
sijsku nadmoć Carigrada.

Teodora je odredila za svog naslednika jednog starijeg
civila, Mihajla Stratiotika; ali posle godinu dana Mihajla
V I svrgli su s prestola militaristi koje je predvodio plemić
Isak Komnen. Isak I vladao je dve godine; tada je neoče-
kivano abdicirao u korist svog ministra finansija, Kon-
stantina Duke, aristokrate, vezanog više za crkvu i civilnu
birokratiju nego za militariste. Stednja i strah od vojnih
pobuna nagnali su Konstantina X (1059— 1067) da smanji
i rasturi vojsku baš u tom vrlo nepovoljnom trenutku.
Pošto je on umro ostavivši mladog sina, Mihajla V II, nje-
gova udovica, Evdokija Makrembolitisa, izmenila je nje-
govu politiku i pređala sebe i presto jednom vojnom vođi,
Romanu IV Diogenu. Roman je povratio red u vojsci, ali
1071. godine krenuo je na čelu vojske da bi se suprotstavio
velikom napadu Seldžuka u Jermeniji. Zbog njegove ne-
oprezne strategije carstvo je pretrpelo kod Mancikerta
poraz od koga se više nikada nije oporavilo. Pad Barija i
bitka kod Mancikerta 1071. godine prekretnica su u isto-
riji Vizantije.

Roman IV bio je zarobljen kod Mancikerta. Kada je
vest o bitci stigla u prestonicu, Mihajlo VII, sada odrastao,
preuzeo je upravu i vlađao, pokušavajući uzaluđno da
povrati red, obuzda plemiće i istera Turke. Turci su u

48

međuvremenu preplavili celu Malu Aziju i pokazivali
šenost da se tu učvrste. Oni su bili primitivan narod, ru-
Silački, stočari a ne zemljoradnici. Gde god bi se naselili,
obrada zemlje je prestajala, a putevi i vodovodi propa-
dali. Zbog vrlo brze promene Male A zije u pustinju, koja
se javila kao posledica toga, zadatak njezinog ponovnog
vOSvajanja bio je mnogo teži za carstvo; dok ga je gubitak
ove provincije lišio glavnog izvora ljudstva za regruto-
vanje i glavne žitnice. Pitanje popunjavanja vojnih kad-
•rova moralo je da bude ponovo razmotreno i carstvo se
sve više i više moralo oslanjati na( inostrane najamnike.
Finansijski napori sve su se viŠe pojaČavali.

Godine 1078, Mihajlo V II bio je primoran da abdicira
u korist jednog vojnika, Nićifora III Votanijata (1078—
1081); ali je i ovoga svrgnuo s prestola daleko sposobniji
vojnik Aleksije Komnen, nećak Isaka I, koji je ženidbom
u pravom trenutku osigurao savez građanske Dukine
stranke. Aleksije I (1081— 1118) spasao je carstvo. On je
morao stalno da se bori'na svima frontovima, ali njegovi
ratovi i njegova lukava diplomatija udaljili su Normane
od Balkana, odbacili varvarske upadače sa severa a Sel-
džuke držali na pristojnom odstojanju. Godine 1096, po-
kret poznat kao krstaški, nametnuo je caru nove proble-
me. Iako je većinu nadahnjivala vera, krstaše su vodili
političari koji su žuđeli za Carigradom skoro isto toliko
koliko i za Svetom zemljom. Aleksije se dobro snašao u
ovoj situaciji. On je iskoristio krstaško oružje da mu po-
^vrati zemlju od Seldžuka, naroČito njihov glavni grad
Nikeju; zatim je uputio zapadnjake da sa boka ugroze
Islam. Na kraju su krstaši, otvarajući nov direktan trgo-
vački put od Sirije do Zapađa, naneli carstvu neocenjivu
trgovačku štetu; nepoštena diplomacija u koju su se obe
strane neobuzdano upustile, pogoršala je sukobe između
carstva i Latinskog zapada, sukobe već naglašene verskom

4 Vizandiika crolizacija 49

šizmom. A li za trenutak, krstaši su poslužili Aleksijevim
ciljevima. Međutim, spas je kupljen po određenoj ceni;
finansijski troškovi bili su viši nego što ih je carstvo moglo
da podnese. Pomoć venecijanskog brodovlja kupljena je
trgovačkim ustupcima, podignuti su porezi čiji je teret bio
toliki da je vladavina Seldžuka izgledala skoro manje
teška; i Aleksije je bio primoran da malo snizi vrednost
novca. Pošto je održao svoju vrednost kroz sve nerede u
toku sedam vekova, carski kovani novac izgubio je svoj
položaj pouzdanog sredstva razmene. Carigrad više nije
bio finansijski centar sveta.

Pod veštom vladavinom Aleksijevog sina Jovana II
(1118— 1143) opadanje se jedva primećivalo. Jovanovi voj-
nički podvizi povratili su još više zemljišta od Seldžuka
i uplašili krstaše, ali iako su koncesije strancima bile po-
vučene, troškovi vlade nisu mogli da budu smanjeni. Ispod
površne blistave vladavine Jovanovog sina Manojla I
(1143— 1180) poČelo je još gore propađanje. Manojla su
•privlačile ideje sa Zapada i on je počeo da se oslanja na
zapađnjačko oružje, naročito na brodovlje italijanskih re-
publika. A li ta pomorska pomoć značila je davanje još
više trgovačkih povlastica; a Đenova i Piza zahtevale su
i dobivale iste povlastice koje su bile davane i Veneciji.
Carigrad je do kraja ostao velika fabrika svetskog luksu-
za, ali su se njegovi prihodi od carina smanjivali, a nje-
gova prekomorska trgovina nestajala. S druge strane, za
vreme Jovanove i prvih godina Manojlove vlade izgledalo
je da Mala Azija može da bude potpuno povračena od
Seldžuka; ali Manojlov veliki poraz kod Miriokefaluma,
godine 1176, koji je on s pravom upoređivao s onim kod
Mancikerta, značio je da će se Turci u Maloi A ziii zauvek
utvrditi.

Za vreme namesništva Manojlove udovice, Latinke
Marije Antiohijske (1180— 1183), i maloletstva njihovog

50

sina Aleksija I I zavladao je haos. Godine 1183, Manojlov
rođak Andronik Komnen dokopao se vlasti i uskoro nare-
dio da se ubije mladi car. Vlada Andronika I (1183— 1185)
predstavljala je reakciju protiv Latina. Njegovo stupanje
na presto obeleženo je velikim pokoljem italijanskih trgo-
vaca u Carigradu, i on je povukao sve date povlastice.
Andronik je vešto i sa primernom pravičnošću upravljao
provincijama, ali u Carigradu njegov samovoljan despo-
tizam stvorio mu je neprijatelje, dok je pretnja osvete
Zapadnjaka povećala njegove teškoće. Godine 1185. on je
bio zbačen s prestola posle pobune u prestonici i zamenjen
daljim rođakom, Isakom Anđelom.

Vladavina Anđela, Isaka II (1185— 1195) i njegovog
brata Aleksija III koji ga je zbacio i nasledio (1195— 1203),
predstavljala je priču o žalosnoj slabosti, još jačim nere-
dima i siromaštvu u carstvu i još više povlastica Italija-
nima. Bugaiska je stekla samostalnost, a Kipar se pobu-
nio. Konačno, 1203. godine krstaše sa Zapada koji su
nameravali da odu u Svetu zemlju, venecijanska pohlepa
okrenula je prema Carigradu. Njihova pojava dovela je
ponovo na presto, ali za kratko vreme, njihove kandidate
Isaka II i njegovog sina Aleksija III, ali 1204. godine iz-
bila je pobuna koja je krstašima pružila izgovor da osvoje
i opljačkaju grad.

Ne može se dovoljno istaći šteta koju je pljačka Cari-
grada nanela evropskoj civilizaciji. Dragocenosti grada,
knjige i umetnička đela, sačuvani iz dalekih vekova, rastu-
reni su i većinom uništeni. Carstvo, veliki istočni bedem
brišćanstva, kao sila bilo je slomljeno. Njegova visoko
centralistička organizacija je uništena. Provincije, da bi
se spasle, bile su prisiljene da menjaju gospodare. Osman-
lijska osvajanja omogućena su krstaškim zločinom.

Venecija i latinski prinčevi podelili su plen. U Cari-
gradu je postavljen latinski car. Latinski gospodari pre-

4* 51

plavili su Grčko poluostrvo šireći nemiran romantičarski
duh po toj odavno mirnoj provinciji. Venecija je uzela
ostrva i sagradila kolonije duž obala i stekla povlastice

koje su joj osigurale svu trgovinu s Istokom. A li pokusaj
da se preuzme celo carstvo nije uspeo. Carska Mala Azija
ostala je u rukama ljudi koji su govorili grčki. Zet Alek-
sija III, Teodor Laskaris, uspostavio je u Nikeji dvor koji
je uskoro postao centar carstva u izgnanstvu. U Trape-
zuntu, jedan Komnen proglasio je svoju samostalnost, a u
Epiru jedan Anđel; Anđel je uskoro osvojio Solun od nje-
govih latinskih gospodara. Ta tri samozvana carstva spo-
rila su se oko prava da predstavljaju Rimsko carstvo u
izgnanstvu, ali Nikejsko je bilo najviše priznavano kao
takvo i ono je na kraju pobedilo. Solunsko carstvo su osvo-
jili carevi iz Nikeje 1246. godine, a Anđeli su svedeni na
Epirsku despotovinu, koja je na kraju priznala carevu
vrhovnu vlast. Carstvo u Trapezuntu ostalo je nepoko-
reno sve dokle ga Osmanlije nisu uništile 1461. godine;
ali odsečen na istoku Nikejcima i Seldžucima, Veliki
Komnen nikada nije mogao da postavi ubeđljiv zahtev da
buđe vaseljenski car.

Nikejska pobeda u toku suparništva bila je posledica
velikih sposobnosti njezinih careva. Teodor I Laskaris
(1204— 1222) i njegov zet Jovan III Vatac (1222— 1254)
sredili su carstvo u snažnu i naprednu organizaciju i obo-
jica su bili dobri vojnici i savršeni điplomati. Pod sinom
Jovana III, Teodorom II (1254— 1258), bolesnim i mrač-
nim intelektualcem, carstvo se još širilo uprkos nezado-
voljstvu aristokratije, koju je on progonio. Kada ga je
nasleđio rijegov maloletni sin Jovan IV (1238— 1259), ari-
stokratija se pobunila i ubila Đorđa Muzalona, čoveka
skromnog porekla koga je Teodor naimenovao u svom
testamentu za zastupnika, i dala vlast svome najistaknu-
tijem članu, Mihailu Paleologu. A li to je bila samo pro-

52

mena gospođara. Na novu 1259. godinu Mihajlo je preuzeo
krunu, i uskoro posle toga dečak-car bio je oslepljen.

U međuvremenu je u Carigradu Latinsko carstvo
„Romanija” tonulo u siromaštvo i propast. Baldvin Fland-
rijski, prvi car, bio je sasvim nedorastao za ovaj zadatak.
Carstvo je bilo organizovano strogo po feudalnom uzoru,
i on jedva da je bio nešto više od prvog plemića. On bi
međutim mogao zadobiti podršku svojih podanika protiv
vazala da ih nije otuđio namećući im omraženu Latinsku
crkvu. Godine 1205. Baldvin je bio ubijen u ratu protiv
Bugara. Njegov naslednik, brat mu Henrik (1205— 1206)
bio je pom irljiviji prema Grcima, i neko vreme je izgle-
dalo da se pod njegovom vladavinom Latinsko carstvo
može da uzdigne do velike sile. A li bilo je isuviše kasno;
Grci su shvatili da versku slobođu treba da traže u Nikeji.
Latinski plemići i Venecijanci, zbog vlastite koristi, bili
su neupotrebljivi kao potpora carstvu, i ono je brzo opa-
dalo posle Heririkove smrti. Ovoga je nasledila njegova
sestra Jolanda i njezin muž Petar od Kurtneja. A li Petar
je bio ubijen u Epiru pre nego što je stigao u Carigrad.
Jolanda je vladala dve godine (1217— 1219), pa se odrekla
vlasti u korist svog drugog sina Roberta (stariji je to
mudro odbio). Robert je bio svrgnut zbog nesposobnosti
1228. godine, a njega je nasledio njegov brat Baldvin II,
pod namesništvom bivšeg jerusalimskog kralja, Jovana od
Brijena (1225— 1237), već starog Čoveka, sa više viteštva
nego mudrosti u sebi. Postojao je predlog da namesništvo
treba ponuditi bugarskom kralju, kako bi se osigurala
njegova pomoć protiv Grka, ali latinsko sveštenstvo nije
moglo da prihvati zamisao o regentu šizmatiku, pa je
sprečilo izvršenje toga, plana. Pod Baldvinom II stanje
romanskog carstva postalo je još gore. On je proveo veći-
deo svoje vladavine putujući po Zapadu i tražeći pomoć.
Baldvin nije imao novaca pa je kod Venecijanaca založio

53