Stiven Ransimen - Vizantijska civilizacija

ga je đozvoljavao čak i ubici, pod uslovom da se ovaj za-
kaluđeri, u kom slučaju je polovina imovine odmah pri-
padala naslednicima ubijenog, a polovina njegovim, mada
je jedan deo mogao da pripadne manastiru1. Cak je i iz-
dajstvo sve manje i manje kažnjavano smrću. Obično je
manastirsko izdvajanje, koje je prekršitelja zbrinjavalo
trenutnim zatvorom i budućim spasenjem, smatrano kao
dovoljno, iako je bilo mudrije dodati još i sakaćenje. Zat-
vor koji bi bio skup i neproduktivan za državu, praktično
je bio nepoznat. Državni zatvor, pretorium, korišćen je
samo za okrivljene koji su očekivali suđenje.

Teško je oceniti do koje se mere korupcija mešala u
izricanje pravde. Moglo se reći, dok Lav III nije objavio
svoje Ecloge, da je zvanično postojao jedan zakon za bo-
gataše, a drugi za siromahe; i priče kao ona o udovici iz
sedmog veka koju je ugnjetavao plemić Vutelinus2, nago-
veštavaju da, i ako je pravda zadovoljavana ako bi slučaj
dopro do odgovarajućih sudova, uticaj ju je često mogao
da odloži. Lav III žali se u predgovoru Ecloga da su mito
i korupcija postali česti. A li tokom većeg dela vizantijske
istorije postoji izuzetno malo žalbi na izricanje pravde; i
iz tog ćutanja možemo da zaključimo da su Vizantinci, u
poređenju sa svojim susedima i savremenicima, imali
malo razloga da budu nezadovoljni.

1 Jus Graeco-Romanum, III, 276.
8 Nićifor, 8.

104

GLAVA V

VERA I CRKVA

PraktiČna efikasnost uređenja carstva i administra-
cija možda su mogli lišiti građane uživanja u političkim
raspravama i prepirkama, da im nije bilo otvoreno široko
polje u religiji. Da bi se razumela vizantijska istorija
bitno je imati na umu da za Vizantince život na ovom
svetu nije bio od važnosti. Hrišćanstvo je slavilo pobedu
u jedno doba razočaranja zato što je obećavalo bolje bu-
duće, i odmah omogućavalo mistično bekstvo iz ovog sveta.
A li pravo večno blaženstvo, pravi zanos mogao je biti
postignut samo stupanjem stazom savršenog pravoverja.
Shodno tome, i sitne tačke teološke doktrine postajale su
beskrajno važnije od velikih pitanja svetovne politike, jer
su se ova odnosila samo na ovaj svet, a ona prva dovo-
đila u pitanje večnost. Svetovni nagoni udobnosti i ličnog
uspeha, istina je, nisu nikada mogli da budu prigušeni;
finansijske brige, i teret visokih poreza uvek su mogli da
prouzrokuju jaka, iako negativna osećanja. A li glavna
pažnja jednog Vizantinca ostajala je vrlo razumno usred-
sređena na one sitne pojedinosti koje bi mogle da mu
otvore ili zatvore kapije neba.

Usvajajući hrišćanstvo kao državnu veru, Konstantin
Veliki napravio je od ove preokupacije stvar države, i
praktično uzdigao cara do čuvara nebeskih ključeva, pa-

105

stira stađa kao što je bio sveti Petar, prvi među aposto-
lima, kao što je tvrdio Lav Isavrijanac1. Carev položaj
zato nikada nije bio ozbiljno ugrožen na Istoku. Do kraja,
crkva je ostala jedno odeljenje države. A li to je imalo
svojih nezgoda; car je često bio uvlačen u prepirke i borbe
od kojih bi drugi manje hrišćanski vladar bio pošteđen.

Genije ranih hrišćana odlučio je da se crkva, kako bi
postigla najveći mogućan uticaj, mora organizovati po
uzoru na svetovnu državu; od apostolskog vremena cen-
tralna sedišta hrišćanstva postavljena su u tri glavna
grada Sredozemlja, Rim, Aleksandriju i Antiohiju, s tim
što su drugi gradovi i varošice imali episkope i druge
časnike shodno svojoj važnosti. Kada je Dioklecijan reor-
ganizovao državu, crkva je sledila primer. Crkvena hije-
rarhija je preuređena tako da odgovara novim provinci-
jama. Konstantinovo osnivanje nove prestonice revolu-
cionisaio je ne manje crkvenu od svetovne administracije.
Vizantium je bio manja episkopija pod jurisdikacijom
mitropolita iz Herakleje, a taj položaj, potpuno jasno, nije
odgovarao novoj hrišćanskoj prestonici sveta. Episkop iz
Vizantiuma uskoro je uzđignut tako da je postao cari-
gradski patrijarh. A li u okviru crkve, starija episkopska
sedišta bila su ljubomoma i u opoziciji, i jeretički i pagan-
ski carevi iz Konstantinove kuće nisu bili u stanju da
nametnu novi autoritet države. Tek pod ortodoksnim Teo-
dosijem I novi crkveni status Carigrada bio je javno pri-
znat. Drugi Vaseljenski sabor dao je carigradskom patri-
jarhu rang drugog međupatrijarsima„zatošto jeCarigrad
novi Rim” 2. Episkop starog Rima imao je prvenstvo, ali
su aleksandrijski i antiohijski patrijarsi, i njihov docnije
stvoren sabrat iz Jerusalima, dolazili posle carigradskog*

1 Ecloga, prevod Freshfield, 66— 7.
* Mansi, Concilia, vol. 3, 560.

106

patrijarha. Provincije nad kojim je sada vladala carigrad-
ska stolica bile su Mala Azija i veći deo Balkanskog
poluostrva.

Bim nije nikada priznao Carigradu pravo na drugo

mesto, nemajući poverenja u moguće zaključke koji bi se
mogli izvući iz ovog spora1; a Aleksandrija ga je prihva-
tila protestujući i uvek se nadajući u zgođnu priliku da
istakne vlastitu nezavisnost i strožu ortodoksnost. U toku
istorije jeresi narednih vekova, uvek je postojao sporedan
motiv Ijubomore između patrijarha, pošto se Rim trudio
da istakne autoritet nad Carigrađom, a Aleksandrija je
tražila da dokaže da je ona jedini nosilac ortodoksije.

Međutim, u sedmom veku, sudbina je bila potpuno
naklonjena Carigradu. Patrijarsi Aleksandrije, Antiohije
i Jerusalima iznenada su se našli kao episkopi in parti-
bus8. Saracenska osvajanja, pomognuta njihovom mržnjom
prema vlastima iz Carigrada, lišila su ove patrijarhe polo-
vine njihovog stada i skoro svake važnosti, pretvarajući
ih u robove gospodara nevernika. U međuvremenu, var-
varske najezde izolovale su Rim, dozvoljavajući mu, oslo-
bođenjem svake oštre svetovne kontrole, da razvija svoj°
vlastite pojmove o teokratiji. Carstvo je sada imalo iste
granice kao carigradska patrijaršija, izuzev izvesnih obla-
sti pod rimskom episkopskom stolicom a koje je Lav
Isavrijanac pripojio Carigradu. Od tada carigradski patri-
jarh bio je neospoma glava istoČnog hrišćanstva i njegova
je jurisdikcija obuhvatala celo najmoćnije carstvo hri-
šćanstva. Sto se tiČe stvarne vlasti, čak i rimski pontif,
uprkos veće nezavisnosti, mogao je da mu zavidi. A li*

1 Rim je priznao to pravo samo za vreme latinske okupacije
Carigrada, kada je carigradska stolica bila čvrsto pod njegovom
kontrolom.

* In partibus (infidelium) — u zem lji koju su nevernici oku-
pirali — pr. prev.

107

patrijarh je plaćao za svoju vlast. Njemu nikada nije bilo
dozvoljeno da dugo zaboravi kako je carev sluga.

Ponovno osvajanje Antiohije krajem desetog veka
malo je uticalo na situaciju, jer do tada je Antiohija bila
dovoljno ponižena, da bi po važnosti mogla da bude uzi-
mana u obzir sem kao mitropolija sa naročitim rangom i
privilegijom poluautonomnosti. Kiparska crkva odavno je
tražila autonomiju, ali to međutim nije bilo jako važno.

Organizacija carigradske crkve do kraja je ostala ko-
pija svetovne države1, iako se ne može reći sa kolikom
tačnošću su velike dieceze odgovarale temama carstva.
Njezino uređenje postavljeno je koncilom in Trullo 681.
godine i posle toga nije nikada ozbiljno menjano; pod
patrijarhom su bili mitropoliti i arhiepiskopi velikih gra-
dova i provincijskih središta. Pod njima su se nalazili
razni episkopi od kojih je svaki kontrolisao lokalno sve-
štenstvo sve do skromnog seoskog sveštenika ili popa. A li
postojala je velika razlika između lokalnog i višeg sve-
štenstva. Dok su seoski popovi morali da budu oženjeni,
kako bi se sačuvali od uznemiravanja polnih iskušenja i
briga oko ođržavanja đomaćinstva, sve više sveštenstvo,
episkopi i njihovi pretpostavljeni, bilo je uzimano iz ma-
nastira. Manastira je bilo različitih vrsta. Najskromniji
su bili pod lokalnim episkopom ili nekim lokalnim veli-
kašem, ali neki su bili pod višim duhovnicima, neki su
priznavali vlast samo patrijarha, a neki još višu vlast,
samo carevu. Od ovih posleđnjih najčuveniji primer bili
su manastiri na gori Atosu, gde je od desetog veka posto-
jala samoupravna republika manastira, raznih utemeljača,
pa čak i raznih narodnosti, sa carem kao vrhovnim gospo-
darem. Manastiri su se sa različitom strogošću pokoravali

1 Za organizaciju, vidi L e Quien, Oriens Christianus; Pargoi-
re, L ’Eglise Byzantine, 199 i dalje.

108

pravilima koje je u četvrtom veku sastavio Sveti Vasilije,
naloživši studiranje i rad. A li postojale su takođe i lavre,
zajednice isposnika, mnogo više kvijetističke, pa prema
tome i poštovanije. I ove su isto tako mogle da imaju pri-
vilegiju samoupravljanja, slično manastirima. Usamljeni
lokalni isposnik ili stilit, tačno govoreći, spadao je pod
vlast lokalnog episkopa, od koga je verovatno bio beskraj-
no moćniji, zato što se odavalo duboko poštovanje ne-
udobnoj pobožnosti. Zenski manastiri bili su slični mu-
žkim. I svetovne crkve i manastiri bili su izvanredno
bogati. U desetom veku, episkop iz Patrasa bio je dovoljno
bogat da opremi za rat mnogo veći odred ljudi nego jedan
laik u temi1; a učestalost zakonodavstva, od desetog veka
pa na ovamo, upravljenog protiv zaveštanja manastirima,
pokazuje kako su manastiri postajali moćni zemljoposed-
nici, dok je kasniji ikonoklastički pokret po svojim cilje-
vima bio u velikoj meri protivmanastirski. A li moć ma-
nastira rasla je, i njihove starešine, igumani i arhiman-
driti, naročito manastira u Carigrađu, često su bili ljudi
sa velikom političkom važnošću. Teodor iz Studiuma ce-
njen je kao veliki državnik svoga đoba*.

Patrijaršijski dvor vrlo je strogo kontrolisao celu
crkvenu organizaciju. U prepisci velikih patrijarha nalaze
se pisma pisana često nekom sasvim neznatnom crkvenom
licu, u kojima se daju naređenja ili stavljajuzamerke oko
manjih pitanja politike ili discipline. Patrijarh je bio iz-
vanredno obaveštavan o svemu što se događalo u crkvi,
i njegova volja bila je svuda nametana1*3. A li sam patrijarh
bio je pod carevom kontrolom. Nominalno, njega su birali
episkopi. Stvarno ga je postavljao i uvek ga mogao svrg-
nuti car, sastavljajući sinod potčinjen svojoj volji. Jedino

1 Konstantin Porfirogenet, De Administrando Zmperio, 243.
s Ferradou, Les Biens des Monasteres en Byzance, passim.
3 Primera radi, vidi prepisku raznih patrijarha.

109

oružje koje je patrijarh mogao da upotrebi protiv cara
bilo je isključenje iz crkve. Ponekad, kao u slučaju Po-
lieukta i ubice Jovana Cimiskije, bila je dovoljna pretnja
da zaplaši cara1, ali patrijarh koji bi kao Nikola Mistik,
sproveo ekskomunikaciju, uskoro bi se našao svrgnut i
krenuo u progonstvo, iako je car očigledno kršio božje
zakone. Car je vršio kontrolu preko svog službenika,
sinkela.

Uglavnom, carski nadzor dejstvovao je glatko. Carevi
se nisu mnogo mešali u crkvene poslove, priznavajući, kao
što je rekao Jovan Cimiskije kada je postavio za patri-
jarha Vasilija, da je „bog ustanovio dve vlasti” , cara za
državu i patrijarha za crkvu12. Izvesni energični patrijarsi
besneli su pod cezaropapizmom, ali čak i Fotije je pao ne
toliko zbog toga što je prkosio caru koliko što je bezob-
zim o sprovodio jednu određenu crkvenu politiku, Hrizo-
stom što je kritikovao moral na dvoru, za koji je razumno
smatrao da spada u njegov delokrug, a đrugi svrgnuti
patrijarsi, kao German ili Arsenije, uglavnom što su se
opirali onom što su smatrali kao crkvene ili doktrinalne
careve prekršaje. Samo Mihajlo Kerularije, koji je nosio
piupume čizme i tvrdio da postavlja i svrgava careve
težio je da potpimo oslobodi crkvu od državne kontrole
ali njegove težnje smatrane su za preterane i nepraktične3
Skoro svi carevi su savesno shvatali svoje dužnosti i
postavljali odgovarajuće patrijarhe. Vasilije I bio je toliki
cinik da je planirao da svog mlađog sina uzdigne na pat-
rijaršijski presto, ali je dečak umro pošto je vrlo kratko
vreme bio na tom položaju4; Roman I sledio je njegov

1 Kedrin, II, 380.
* L a v Djakon, 101— 2.
* V idi Bury, Roman Emperors u Selected Essays, 210— 14.
4 NastavljaČ Teofana, 354, tvrdi da ga je V asilije postavio
za sinkela. On je postao patrijarh posle Vasilijeve smrtL

110

.primer uzdižući svog mladog sina Teofilakta, blagog mla-
dića, koji je imao strast prema konjušnicama. A li Teofi-
lakt, koji je pokušao da umanji đosadu uvođenjem u
crkvenu službu pantomina koje su prikazivale čuda, iako
je mnoge dužnosti ispravno ispunjavao, izazvao je skandal
evojom očiglednom ravnodušnošću, i sličan pokušaj više

*

nije bio ponavljan1.
S vremena na vreme, naročito kada je carska kon-

trola čvrsto vršena, bilo je do izvesne mere podmićivanja
i simonije. Sveti Luka Stilit izmamio je od svojih rodi-
telja sumu od 100 nomizma (1420 zlatnih franaka) pod
izgovorom da je pokušao da za sebe osigura nepopunjenu
episkopiju u Sevasti2. To se verovatno desilo kada je
crkva bila pod kreaturama Lava VI, čiji su ministri, znalo
se javno, bili podmitljivi.

_ Qd petog veka carstvo je smatralo jeres kao zločin
protiv države; shodno tome državne a ne crkvene vlasti
preduzimale su korake protiv njih. Kao pravilo, takvi
koraci preduzimani su kada su jeretici bili politički opa-
sni, kao bogomili, koji su propovedali neposluŠnost prema
državi, ili kada su jeretici bili na odgovomim položajima,
kao profesor Jovan Ital. Ako je jeretik na koga se sum-
njalo bio crkveno lice, izgleda, sudeći prema žitiju Svetog
Simeona Novog Teologa, da ga je sinkel, pošto bi ga ispi-
tao, prijavljivao patrijarhu koji je preduzimao dalje
mere. A li postojalo je pravo priziva na cara — patrijarh
je popustio kada su Simeonovi moćni prijatelji zapretili
da će slučaj izneti pred Vasilija II*.

Jeres se zvanično sastojala u odbacivanju ma kog
kanona vaseljenskih sabora. Vaseljenski sabor, skupština
pod carevim predsedništvom, na kojoj su bile predstav-

1 Kedrin, II, 332— 4.
* Vito S. Lucae Stylitae, 208.
* Vito S. Symeonis N ovi Theologi, 140— 1.

111

ljene sve crkve koje su između sebe ođržavale odnose, bio
je nadahnuto telo čije su odluke postajale obavezne za
hrišćanstvo. Od ranih dana, rimski episkop, kao episkop
viši po činu, izricao je doktrinalne proglase, a Justinijan
je uspostavio sličan položaj za cara, ali je u toku celog
života carstva bio potreban opšti sabor kako bi se na Isto-
ku osiguralo prihvatanje takvih proglasa.

Sedam vaseljenskih sabora smatrani su, pored Svetog
pisma, kao osnova ortodoksnog verovanja. Svaki sabor
bivao je sazvan da reši neko posebno teološko pitanje i
da se izjasni protiv neke određene jeresi. Učenje trojstva
teško je a učenje o inkarnaciji ne čini ga nimalo lakšim.
Staza ispravne hristologije bila je veoma uska, tako da je
i najdobronamemiji teolog mogao da sklizne na jednu ili
drugu stranu. Hrišćanstvo je trijumfovalonad paganizmom
usred jednog od svojih vlastitih građanskih ratova, kada
su Arijevci, poričući puno božanstvo Isusovo, pokušavali
da uvedu jedno više unitarističko shvatanje o božanskoj
prirodi. P rv i vaseljenski sabor, nikejski sabor, anatemi-
sao ih je, ali tokom celog četvrtog veka Arijevstvo je bilo
popularno u otmenim krugovima u Carigradu. Tek posle
drugog vaseljenskog sabora od 381. godine, ono je umrlo
na Istoku — na Zapađu, kao vera Gota, ono je živelo još
vekovima. Trijum f ortodoksnosti bio je trijumf Aleksand-
rije pod Atanasijem. Tokom petog veka Aleksandrija je
nastojala da do kraja iskoristi svoju pobedu i nametne
hrišćanstvu svoju posebnu teologiju.

Njena prilika ukazala se kada je carigradski patri-
jarh Nestorije podelio Isusovu prirodu na dva dela, ljud-
sku i božansku. To je bio nepopularan potez, jer je logično
vodio u napad na omiljenu zaštitnicu Carigrada, Devicu
Mariju, koja je bila ugrožena gubitkom svoje titule, maj-
ke božje. Aleksanđrija se protiv Nestorija ujedinila sa
Rimom i stanovništvom Vizantije. Treći vaseljenski sabor

112

u Efesu, kojim je dominirala ličnost aleksandrijskog patri-
j»rh a Kirila, izjasnio se protiv Nestorija. Nekoliko crkava
u Sevemoj Siriji posle toga otcepilo se i osnovalo neza-
Visne zajednice pod zastitom Persijanaca. Njihova teolo-
gija i praksa pokazale su puritanizam koji bi teško pri-
hvatio njihov osnivač. Oni su bili energični misionari,
putujući čak do Kine; i sve do skora su se održali u brdi-
ma Kurdistana.

A li Aleksandrija je prešla granice. Njezin sledeći
patrijarh, Dioskor, založio se potpuno za evtihijansko ili
monofizitsko gledište o Isusu. Rim je negodovao, a carski
dvor je više voleo da zadovolji Rim. Četvrti vaseljenski
sabor u Halkedonu osudio je Dioskora. Monofiziti su po-

jeretici i predmet progona.

Teološka spoma pitanja stavljena na kocku u mono-
fizitskom sporu bila su relativno neznatna — razlika iz-
među jedne prirode i dve nedeljive prirode — ali političke
posledice bile su ogromne. U toku skoro dva veka, mono-
fizitizam kao problem dominirao je istorijom carstva. Na
petom vaseljenskom saboru u Carigrađu 553. godine, Jus-
tinijan je priznao svoj neuspeh da postigne neki sporazum.
Sesti vaseljenski sabor u Carigradu 680. godine osuđio je
kompromis poznat kao monotelitizam, prema kome su bili
naklonjeni carevi iz Iraklijeve porodice. A li tada je to
bilo kasno; monofizitske crkve su se otcepile i veliki deo
njihovog stada prešao je na Islam.

Osmi vek je ispunjen ikonoboračkim sporom1. Se-
vem a Sirija je domovina puritanizma; tu je Nestorijan-
stvo postalo populamo kao puritanski pokret. Njegova
suprotnost, monofizitizam, takođe je tu stekao popular-
nost pod puritanskim vođstvom Jakova Varadeusa. A onda

1 Vidi Brehier, La Querelle des Images; Ostrogorsky, Studien
zur Geschichte des Byzantinischen Bilderstreites.

8 Vizantijika drilizacija 113

je Lav iz Severne Sirije, prozvan Isavrijanac, težio da
puritanizam nametne carstvu. U osnovi ikonoborstvo je
bilo hristološko pitanje: da li je Isusovo božanstvo moglo
da bude naslikano? Ako nije, zar poštovanje njegovih
slika nije bilo iđolopoklonstvo? Bilo je lako dokazati da
je ikonoklastična teologija ili monofizitska ili nestorijan-
ska; i tanane razlike izvođene su o prirodi tog poštovanja,
ali ikonoborstvo u stvari nije uspelo zbog toga što je za-
pretilo da će lišiti narod ikona koje je ovaj voleo. Baš kao
što je izgledalo da će Nestorije napasti Devicu Mariju,
sada su Lav i njegovi naslednici vređali Isusa i sve svece.
Ikonoborstvo je uspelo toliko dugo jedino zato što je bilo
vešto vođeno i što su ga pomagali vojnici, uglavnom Azi-
jati po rođenju, i svi oni kojima se nije sviđala moć crkve
i manastira u porastu. Seđmi vaseljenski sabor u Nikeji
787. godine, osudio je ikonoborstvo, iako je on oživljen
u sledećem veku, pokret je uglavnom bio politički i
kratkotrajan.

Posle ikonoborstva crkva nije bila uznemirivana ni-
kakvom ozbiljnom unutrašnjom jeresi. Još je bilo moguće
da nesmotren Čovek padne u zabludu, kao Dimitrije iz
Lampe, koji se vratio sa puta po Nemačkoj u dvanaestom
veku, ismejavajući Nemce zato što su govorili da je sin
jednak, ali niži od oca. Njegovo mišljenje o besmislenosti
ovoga imalo je znatan uspeh, dok crkvene vlasti nisu uka-
zale na to da Dimitrije nije uspeo da shvati tananosti
Trojstva1. A li više nije bilo nikakvog ozbiljnog pokušaja
da se obori hristologija sedam sabora. Teološke raspre
usređsređivale su se oko teologije i prakse misticizma.
Grčka crkva je uvek bila naklonjena misticizmu i pono-
sila se svojim mističnim piscima kao „Dionizijem Aero-
pagitom” i Maksimom Ispovednikom, čija su dela bila

1 Kinam, 251 i dalje.

114

nesmetano čitana tokom čitave istorije carstva; ali ju je
Ebunjivalo teološko značenje mističarevog zanosa. Iz ži-
tija Simeona Novog Teologa vidimo da je ovaj problem
uznemiravao vlasti u početku jedanaestog veka, i da ko-
načno nije bio rešen sve do posle isihastičkog spora u
četmaestom veku, kada su kvijetistički ekstremisti, pod
vođstvom Palamasa sa Atosa naveli crkvu da prizna da je
mističar zaista blagosloven pravom svetlošću koja je si-
jala na brdu Taboru1. Glavne jeresi koje je carstvo sada
trebalo da suzbije bile su one van i protiv crkve, jeresi
u manihejskoj tradiciji. Samo manihejstvo nikada se nije
čvrsto ukorenilo u carstvu; ali u devetom veku, jedna
dualistička sekta, poznata kao pavlikijanci, utvrdila se
među Jermenima na Gomjem Eufratu, stvorivši tamo
jednu versku republiku*. Vasilije I politički je skršio tu
sektu i nastojao da je iskoreni naselivši pavlikijance u
manjim grupama duž bugarske granice. A li su se oni tamo
nadahnuli i izmešali sa bugarskim jeretičkim pokretom
nazvanim po imenu njegovog osnivača Bogomila3. Bogo-
m ili nisu mnogo uznemirivali carstvo sve do osvajanja
Bugarske; ali od tada, smatrajući da su sve telesne stvari,
uključujući rad, poslušnost prema vlastima i rađanje dece,
podjednako grešne, oni su postali problem s kojim se tre-
balo suočiti. Aleksije I Čak je našao jedno gnezdo bogu-
mila i u samoj prestonici i osudio i pogubio njihove vođe,
sa strogošću koja se mogla oprostiti4. Međutim, bogomil-
sko pitanje za carstvo reŠeno je tek kada je carstvo na
kraju dvanaestog veka izgubilo najveći deo svojih bal-
kanskih provincija.

1 Vidi Tafrali, Thessalonique au X IV Siecle, 170 i dalje.
* Conybeare, Key of Truth, uvođ, passim.
1 Runciznan, First Bulgarian Empire, 190—6.
4 Ana Komnena, 384 i dalje, 412 i dalje.

8*

Šizme su međutim još uvek često delile crkvu. U
ranijem vremenu šizma je bila prirodna posledica jeresi.
Uvođenjem ikonoborstva, na primer, stvorila se u carstvu
velika masa raseljenih nezakletih sveštenika, kao i nji-
hovih zvanično postavljenih naslednika, i među njima nije
bilo mira. Od devetog veka šizme su po poreklu postale
više lične, obično kao posledica pokušaja nekog cara da
prekorači svoja prava. Tako, kada su Mihailo III i cezar
Varda neopravdano svrgnuli patrijarha Ignjatija, polo-
vina sveštenstva više je volela da ode u izgnanstvo, nego
da prizna njegovog naslednika Fotija; na saboru879. go-
dine, koji je imao za cilj da uspostavi mir između dva
patrijarha, mnoge episkopije predstavljale su po dva epi-
skopa. Sizma je bila zalečena tek Ignjatijevom smrću,
posle njegovog ponovnog ustoličenja1. Slična Šizma na-
stala je nekoliko godina kasnije, kada je Lav VI, pošto je
sramno pogazio zakon i moralna osećanja oženivši se po
četvrti put, svrgnuo patrijarha Nikolu, koji ga je isključio
iz crkve. Polovina crkve pošla je za Nikolom, a polovina
se slagala sa njegovim naslednikom, Svetim Jevtimijem,
da je car opravdano postupio2. Treća takva šizma desila
se pod Mihajlom Paleologom koji je svrgnuo patrijarha
Arsenija zbog raznih beznačajnih razioga, a u stvari zato
što patrijarh nije dao oproštaj za ubistvo zakonitog cara
Jovana IV. Arsenije je obuzdavao svoje pristalice; na
kraju je Mihajlo morao da se napola ponizi, tražeći posle
Arsenijeve smrti oproštaj od patrijarha Josifa3.

A li postojao je jedan protlem koji je uznemirivao
pravoslavnu crkvu kroz čitavu njezinu istoriju, prouzro-
kujući ponekad šizme a ponekad se pojavljujući kao pitanje*

1 Bury, Eastern Roman Empire, 180— 209, Ruinaut, Le Schisme
de Photius; Hergenrother, Photius, passim.

* Runciman, Romantis Lecapenus, 41 i dalje.
* Chapman, Michet Paliologue, 99 i dalje.

116

jeresi; to je bio problem njezinih odnosa sa Rimom1. Ko-
ren problema ležao je u ljubomori stare prema novijoj
prestonici. U vreme apostola bilo je očigledno da je Rim,
svetovna prestonica, najviše odgovarao da bude i verska
prestonica; i Petar, glavni apostol, završio je život kao
episkop Rima. Kada je Rim prestao da bude politički cen-
tar sveta, njegova crkva hvatala se za svoje poreklo od
Svetog Petra kao razlog za svoj uzvišeni položaj. Neveli-
kodušna, ona nije dozvoljavala Carigradu čak ni drugo
mesto, zato što je Carigrad polagao pravo na to kao Novi
Rim, i samo je priznavala pravo na apostolsku zadužbinu
— iako nikada nije bilo jasno objašnjeno zašto bi Marko-
vo sedište u Aleksandriji imalo uvek prednost nad Petro-
vim u Antiohiji.

Velike jeresi iz petog i šestog veka zagorčavale su
situaciju i pokazivale već postojeće suprotne stavove. Pro-
tagonisti su bili Aleksandrija i Carigrad, a svaka je strana
pozivala u pomoć Rim. Rim je tvrdio da njegovo gledište
mora neosporno da prevagne. Carigrad je prihvatao ono
što je Rim obnarodovao ako to odobri vaseljenski sabor;
Aleksandrija je više volela da se otcepi nego da napusti
svoju vlastitu teologiju. A li Carigrad, u vlasti laičkih
carskih organa, stalno je tražio sporazum sa monofiziti-
ma, dok je Rim bez ikakvih političkih interesa stavljenih
na kocku, bio odlučan da ne trpi jeres. Na kraju, iako je
moć laičkih vlasti naterala papu Vigilija da obeća svaki
kompromis, a papa Honorije I nesmotreno dao ex cathed-
ra jednu jeretičku monotelitsku izjavu, rimska nesavitlji-
vost je trijumfovala; hristologija koju je papa Lav I dik-
tirao u svom tomus-u u petom veku bila je opšte usvojena
kao bitan deo ortodoksnog verovanja. A li dok je Rim sma-

1 Vidi Hergenrother, Photius, passim; Norden, Das Papsttum
und Byzanz, passim; Brehier, The Greek Church, u Cambridge M e-
dieval Historp, vol. 4, 241— 73, 594—626, kao i bibliografiju.

117

trao da je ta hristologija ortodoksna zbog Lavove izjave,
Carigrad ju je prihvatao zato što su to učinila i tri vase-
ljenska sabora. Međutim, kako je Carigrad postajao sve
jedinstveniji veliki hrišćanski grad, to su i njegovi mitro-
politi postajali sve samouvereniji i osioniji. Konačno,
595. godine, izazvan zahtevom Rima, patrijarh Jovan Is-
posnik uzeo je titulu vaseljenskog patrijarha. Papa Grgur
Veliki, prirodno, bio je ozlojeđen pa je oglasio da mora
da se u ovu stvar Antihrist umešao. On je izjavio da ni-
jedna episkopija nema nikakvu jurisdikciju nad drugom,
nego da su sve jednake pred bogom1. Međutim u kasnijim
godinama Rim nije zadržao ovo gleđište. U međuvremenu,
druge antipatije i prilike za nesuglasice nastale su usled
jezičnog pitanja. U to vreme u Rimu jedva da je bilo ikoga
ko bi znao grčki, dok je u Carigradu latinski u veliko bio
zaboravljen.

Raspra oko ikonoborstva dovela je do otvorenog pre-
kida između Rima i carske vlade. Do tada su pape prizna-
vale carevo vrhovno gospodstvo. U stvari, do sedmog veka,
morala se dobiti dozvola iz Carigrada pre nego što bi novi
papa mogao da bude izabran; ali Konstantin IV je izjavio
da je dovoljna saglasnost egzarha iz Ravene2. U toku os-
mog veka, zbog ikonoborskog spora i lombardskih ratova,
Rimljani su odlučili da se oslobode ovog akta podaničke
pokomosti. Pape, sa razlogom izazvane carevom konfiska-
cijom papskih prihoda sa Sicilije i Kalabrije, gledale su
da nađu saveznika na Zapadu, među Francima. A li u
Carigradu je bilo mnogo krugova kojima se nije sviđalo
da prekinu sa Rimom. Mnogi ljudi su se slagali sa patri-
jarhom Germanom, da takva novotarija kao što je ikono-
borstvo, ne bi trebalo da bude uvedena bez vaseljenskog
sabora, a kasniji ikonoborački patrijarh Pavle povukao se

1 Grgur Veliki, Epistolae, M. P. L., vol. 77, 738 i dalje.
* Liber Pontificalis, I, 363— 4.

784. godine, mučen savešću što je „crkvom vladala tira-
nija i što je ođvojena od drugih seđišta hrišćanstva” . Oni
koji se nisu slagali obraćali su se Rimu kao najistaknuti-
jem od tih sedišta. Neki od njih Čak su otišli i đalje; Teo-
dor iz Studiuma, u svojoj odvratnosti prema erastianizmu,
smatrao je da Rim, pošto je bio van carske kontrole, treba
da ođlučuje o stvarima crkvenih učenja, dok je bilo skoro
opšte shvatanje da Petrovo sedište na svaki način treba
pitati za savet. Ali, još dok je Teodor pisao, jednim aktom
velike političke nesmotrenosti, Rim je odbacio priliku da
se utvrdi na Istoku.

Papa Lav krunisao je Karla Velikog u vreme kada
su crkve ponovo bile u prijateljskim odnosima; zbog toga
krunisanja carskoj vladi bilo je nemogućno da i đalje ima
poverenje u pape. Neizbežno, Carigrad je u tome video
akt izdajstva. Tek što je ikonoborački spor završen izbila
je nova svađa; papa Nikola I, ohrabren pobeđenom stra-
nom, pokušao je da posreduje u svađi unutar Carigradske
crkve. Kada bi novi patrijarh bio izabran u nekom od
velikih sedišta, ustalio se običaj da ovaj pošalje svojoj
sabraći izjavu o veri i zatraži njihovu potvrdu. Nikola je
odbio da potvrdi pismo o ustoličenju patrijarha Fotija, ne
zbog njegovog verovanja, nego zato što je postojala sum-
nja u zakonitost Fotijevog izbora. A li je Fotije bio dora-
stao svom protivniku. Za nekoliko meseci oba prvosve-
štenika svečano su ekskomunicirala jedan drugog, a malo
kasnije, Fotije, sablažnjavajući se i uživajući, uhvatio je
papu u odobravanju neke jeresi.

Teološka važnost đodavanja simbolu vere reči, F ilio-
que, nije mnogo velika, ali činjenica ostaje da je to do-
datak učenju sedam sabora, koji je i sam Rim ranije osu-
đivao. Mešanje u simbol vere bilo je neoprostivo u očima
Carigrada i istočnih crkava, koje je Fotije brižljivo oba-
vestio o rimskom neđelu. Razlika je bila mala, ali je

119

postojala. Him, mimo je uvodeči, otcepio se od pravoslav-
lja. Od tada, iako su teolozi mogli da izjavljuju da je F ilio-
que sadržan u simbolu vere, zbog te reči više nego zbog
svih razlika u obredima, trajan mir između Rima i Cari-
grada bio je nemogućan. Rim nije hteo da se odrekne
Filioque, tvrdeći da je ispravno što je on rekao; a Carigrad
nije prihvatao ono što je smatrao za jeres, samo zato što
je to Rim objavio.

Fotijanski spor pogoršan je borbom oko osiguranja
vlasti nad bugarskom crkvom koja se rađala — borbom iz
koje je Carigrad izišao kao pobednik1. A li taktički nepre-
ciziran, mir je sklopljen posle drugog Fotijevog pada; pre-
ko sto pedeset godina crkve su bile u pravom prijateljstvu,
a reČ Filioque bila je zanemarena. Car Lav V I čak se po-
zvao na papin doktrinami autoritet kako bi ga u pitanju
četvrte ženidbe suprotstavio patrijarhovom. Tokom tih
godina Rim je bio u nejakim rukama, a Carigrad na vr-
huncu svoje slave. Vizantijci se nisu brinuli o Rimu. Kada
se papsko poslanstvo obratilo Nićiforu II kao caru Grka,
carski dvor pokazao je svoj prezir hapšenjem ambasadora
i neosvrtanjem na poruku koju je sadržavalo papino
pismo2.

A li preporod pod uticajem Klinijevaca u jedanaestom
veku doveo je stolicu Svetog Petra do ponovnog polaganja
na pravo da izriče pravdu celom svetu, a raskid sa Cari-
gradom postao je neizbežan. Patrijarh Evstatije pokušao je
1024. godine da izbegne raskid, tražeći da papa prizna vi-
zantijski zahtev za autonomijom, s tim da Rim zadrži pr-
venstvo. Papa Jovan X IX pristao bi da ga u tome nisu
sprečili njegovi savetnici iz Klinija. Ipak odnosi su ostali
prijateljski; Jovan X IX se saglasio sa reformom južnoita-

1 Runciman, First Bulgarian Empire, 99 i đalje.
8 Liudprand, Legatio, 200— 1.

120

lijanske crkve koju je predložio patrijarh, dok su kapele
koje su usvojile latinski obred bile ohrabrivane u Cari-
gradu1.

Konačni rascep nastupio je za vreme francuskog re-
formatora, pape Lava IX i patrijarhata Mihajla Kerularija.
Normanske najezde Južne Italije komplikovale su, i na
kraju zategle, političke odnose između Rima i Carigrada.
Međutim, Kerularije, razdražen što je papa postupao sa
njim kao sa sebi podređenim, i odlučan da nikome ne da
duhovno prvenstvo, vratio se na Fotijev prekor o jeresi.
Pisma i poslanstva postajala su sve oštrija, dok u maju
1054. godine, opet kao i za vreme Fotija i Nikole, ova dva
velika prvosveštenika hrišćanstva nisu jedan drugog anate-
misali. I opet su Istočne crkve ostale uz Kerularija, kao
zatočnika stava koji je bio i njihov. Ovog puta šizma je bila
trajna. A li Vizantinci su se tada tako malo brinuli o Rimu
da se nijedan savremeni hroničar nije potrudio da taj do-
gađaj zabeleži2.

Krstaški ratovi doveli su Istok i Zapađ u bliži dodir,
sa rezultatima koji nisu bili srećni. Carevi iz dinastije
Komnena bili su zadovoljni što su mogli da pružaju nadu
na ponovno ujedinjavanje, kao jedan potez u diplomatskoj
igri, ali ponovno ujedinjavanje svake godine postajalo je
manje verovatno. Zbog političkog nepoverenja, Latini su
mrzeli i sumnjali u grčke šizmatike, dok su Grci prezirali
i gnušali se grubih latinskih jeretika. Latinsko proganjanje
siriskih hrišćana koji su gledali na cara kao svog zaštitnika,
zagorčalo je situaciju. Neprijateljstvo je pojačano poko-
ljem Italijana u Carigradu 1183. godine, a dostiglo strašan
vrhunac u četvrtom krstaškom ratu.*

1 Radulfus Glaber, u M. G. H. Ss. vol. 7, 96; Hugh o f Flavi-
gny, M. G. H. Ss., vol. 8, 392; Gay, L ’Italie Miridionale, 427.

* Vidi Brćhier, Le Schisme Oriental, passim.

1

121

Cetvrti krstaški rat uništio je i poslednju magućnost
iskrenog ujedinjenja. Papa Inoćentije III bio je istinski
užasnut vestima o pljački Carigrada, ali je odlučio da pot-
puno iskoristi preimućstva koje je ta pljačka pružala Rimu.
Nad celim novostečenim latinskim posedima crkva je pre-
dana u ruke Latina, a šizmatički Grci morali su đa krenu
stazom progona. Samo malo Grka pokorilo se papskoj vla-
sti i zadržalo svoje položaje; ali oni su bili smatrani za
izdajnike i ekskomunicirani su od strane većine, koja je
ponosno otišla u izgnanstvo, uvereni sada, sa Nikitom Ako-
minatom1, da je papa stvamo, uprkos svih njegovih prote-
sta, bio tajni pokretač četvrtog krstaškog rata. Mihajlo
Akominat još je u stvari održavao veze sa kolebljivcima,
iako je jako osuđivao njihovu slabost, ali takva trpeljivost
bila je vrlo retka12. Inokentije III usvojio je blaži ton, pre-
bacujući novom latinskom biskupu u Atini preveliku rev-
nost u progonima i obećavajući pregovore. Međutim, nje-
govim poslanicima, i taktičnom kardinalu Benediktu i ne-
taktičnom kardinalu Pelagiju, data su uputstva da ne čine
nikakve ustupke3. Grci, sa svoje strane, bili su tako isto
nepomirljivi. Vodeći Grci iz Carigrada napisali su 1207.
godine Inokentiju pismo koje je sadržavalo pregled celog
grčkog gleđišta. Oni su mogli prihvatiti Sirerisovu vlađu
(Sir Henry, najsposobniji latinski car), pisali su oni, i pri-
znati počasni ugled „gospodaru papi Starijeg Rima” , ali
nisu odobravali odredbu o Filioque i vrstu nađmoćnosti
koju je zahtevao papa Inokentije ostajući pri tome da papa
treba da sazove sabor*.

1 Nikita Honijat, 715.
8 On je još uvek pisao prijateljska pisma sveštenstvu koje je
ostalo u Atici.
3 V idi Norden, op. cit., 182 i dalje, 212 i dalje.
* Dato u M. P. G., vol. 140, 293 i dalje.

122

Dva stava ostala su nepomirljiva. Dokle god je trajalo
Latinsko carstvo politički obziri sprečavali su svaku vero-
vatnost ozbiljnog pokušaja za ujedinjenje. Nikejski carevi
ostajali su pri autonomiji i nalazili najjaču podršku u
zapadnom caru Fridrihu II. Jovan Vatac shvatio je pitanje
ujedinjenja tako olako da je predložio da se papa odrekne
Filioqtie pa bi Grci tada oprostili latinsku upotrebu hleba
bez kvasca1.

Ponovno osvajanje Carigrada izmenilo je situaciju.
To je u početku uzbudilo Eim i papa je požurio 1262. go-
dine da ponudi isti oproštaj grehova svima koji se budu
borili protiv cara Mihajla Paleologa, kao i onima koji su
išli u krstaške ratove protiv muslimana12. A li Mihajlo, u
rđavim odnosima sa vlastitom crkvom, i plašeći se napada
sa Zapada, istinski je verovao u mudrost unije, ma kolika
bila njena cena. Na saboru u Lionu 1274. godine, njegovi
poslanici pristali su u njegovo ime da priznadu vrhovnu
vlast Rima. A li se Carigrad nije složio sa carem. Digla se
opšta povika. Patrijarh Josif, pa čak i careva sestra Evlo-
gija, njegov najbliži savetnik, prekinuli su odnose sa njim
i poveli opoziciju3. Car nije mogao da sprovede ponovno
ujedinjenje. Rim se ljutio i uzeo preteći ton. Car mora da
nametne carstvu imiju do 1. maja 1282. godine, ili će biti
ekskomuniciran, a njegov neprijatelj Karlo Anžujski biće
pođstaknut i potpomognut protiv njega. Mihajlo je bio oča-
jan, ali u martu, Sicilijansko večernje slomilo je Karlovu
moć i spaslo Mihajla. Ovaj đogađaj nije omililo papstvo u
Carigradu. Mihajlo se celoga života smatrao lično vezan
Lionskom unijom; ali njegovi naslednici vratili su se po-
novo nezavisnosti4. Razgovori o uniji nastavljali su se to-

1 Pregovori dati u Mansi, Concilia vol. 23, 47 i dalje.
* Registres d’Urbain V, izđanje Guiraud, br. C X X X I.
* Pachymer, I, 379 i dalje.
4 Chapman, op. cit., 113 i dalje.

123

kom Četrnaestog veka. Jovan Kantakuzen predložio je da
jedan sabor, što je moguće više vaseljenski, u nekom gradu
na moru između Rima i Carigrada, reši to pitanje, ali ništa
nije učinjeno*1. U međuvremenu izgnanstvo u Avinjonu
i velika šizma, oslobodile su carstvo od uticaja papstva.

Kada je u početku petnaestog veka bilo jasno da car-
stvo umire, a papstvo povratilo nešto od svog ugleda,
očajni političari carstva oživeli su ovaj pokret. Manojlo II
izdašno je, kao mamac zapadu, nudio nade na uniju i sa-
vetovao svome sinu da obećava pregovore, ali da ih besko-
načno odugovlači. Ponos Latina, i upomost Grka neće se
nikada složiti, govorio je on; i pokušaj s unijom samo bi
produbio šizmu* A li Jovan V III nije primio savet. Za obe-
ćanje krstaškog rata protiv Turaka, on je obavezao carstvo
na saboru u Firenci, gde je pod njegovim pritiskom veći-
na delegacije grčkog sveštenstva pristala, posle beskrajnih
raspravljanja, da ex jilio znači isto što i per filium, i da
prizna univerzalnu nadmoć rimske episkopije, s izuzetkom
prava i privilegija istočnih crkava — ma šta to moglo da
znači.

Da je posle unije u Firenci usledio obećani krstaški
rat, Carigrad bi možda iz zahvalnosti prihvatio uniju. A li
papa je obećavao ono što nije mogao da ispuni. Niko sada
po papinoj volji nije kretao u krstaški rat. Jedinu ekspe-
diciju na istok poveo je mađarski kralj sa svojim savez-
nicima, koji su tamo imali da čuvaju vlastite interese; i
ona je doživela propast kod Varne 1446. godine. Kako su
stvari stojale, Jovan V III nije dobio ništa od unije, izuzev
mržnje svojih podanika. Sporazum postignut u Firenci
potrajao je do pada carstva; ali nikada nije bio prihvaćen
od strane velike većine građana Carigrada. Iako su u sa-
mrtnoj agoniji carstva razlike bile zaboravljene, pa su

1 Kantakuzen, III, 60.
1 Sfrances, 178.

124

unionisti kao i nacionalisti učestvovali u onoj poslednjoj
svečanoj službi u Svetoj Sofiji, ipak veliki vojvoda Luka
Notara nije ostao sam u svojoj izjavi da je sultanov turban
bolji od kardinalskog šešira. On u tome nije bio nerazu-
man, jer je sultan ostavljao Grcima njihovu autonomnu
crkvu, koja im je održavala duh kroz vekove političke ta-
me, dok bi ih Rim toga duha lišio.

Istorija odnosa dve velike crkve je takva da ne služi
na čast hrišćanstvu. A li pokušaji da se utvrdi ko je prav
a ko kriv, moralno ili istorijski, nekoristan je i apologeti
koji pišu duga dela kako bi opravdali stvar jednih ili dru-
gih, traće svoje vreme. Teškoća je u tome što je svaka
crkva imala vlastito shvatanje o hrišćanskoj organizaciji
i autoritetu. Dok je Rim išao sve dalje i đalje stazom koja
je vodila ka papskoj nepogrešivosti, Carigrad je upomo
ostajao veran demokratskim idealima ranih hrišćana. —
„Kako možemo da primimo odluke o kojima nismo bili
pitani za mišljenje” , pitao je Nikita iz Nikomedije Ansel-
ma iz Hafelberga, kada su u dvanaestom veku raspravljali
o uniji1; zahtev Rima za apsolutnom pokomošću nije bio
nikakav odgovor.

Autonomiju koju je Rim odbijao njemu, Carigrad je
davao nacionalnim crkvama unutar svoga delokruga. K i-
parska crkva polagala je pravo na autonomiju od sabora u
Efesu (431. gođ.)2; Carigrad nikada nije tražio kontrolu,
iako je nastojao da utiče na istočne patrijaršije. Strane
crkve koje je stvorila njegova misionarska revnost, razne
kavkaske i slovenske crkve, podsticane su da upotreblja-
vaju svoj jezik i u toku vremena bilo im je dozvoljeno da
same sobom upravljaju. Vizantijski ideal bio je niz auto-
kefalnih državnih crkava vezanih verskom zajednicom i
verom sedam Sabora. Cak i potčinjena zemlja mogla je da*

1 Norden, op. cit., 97— 9.
* Mansi, Concilia, vol. 4, 1469.

125

zadrži svoju crkvu. Kada je Vasiiije II osvojio Bugarsku,
stvorio je bugarsku crkvu sa nacionalnim sveštenstvom i
njezinim slovenskim obredima; tražio je samo da njezin
arhiepiskop bude Grk, kako bi osigurao da ta organizacija
ne bude upotrebljena za nacionalističku propaganđu1.

Imalo je mnogo ovih autokefalnih crkava — poćerki;
jer je vizantijska crkva bila velika misionarska snaga. I
Kavkaz i Balkansko poluostrvo i ravnice Rusije diigovali
su Carigrađu svoje hrišćanstvo; Cirila i Metodija, apostole
u Centralnoj Evropi, prvobitno je poslao carski dvor. Iz-
gleda da je pod Fotijem postojala određena škola u Cari-
gradu za obrazovanje misionara koji bi išli među Slovene2.
Svetovna vlada, prirodno, volela je da podstiče rad koji je
bio upravljen ka povećanju njezine sfere uticaja; ali nema
nikakvog razloga da se sumnja u istinski nesebične namere
crkve, niti da se potcenjuju darovi civilizacije koje je ona
donosila pokrštenim narodima.

Istoričari nisu povoljno tretirali Vizantijsku crkvu.
Njezina pobožnost nije bila pobožnost Zapada. Njezino
monaštvo sve je više i više bilo upravljeno ka kvijetizmu;
ona je pridavala skoro histeričnu vrednost pokajanju.
Strasti su se u njoj brzo raspramsavale i mnogi njeni si-
nodi i sabori bili su pozornice najnedoličnijih uvreda. Dok
je na Zapađu eshatološki problem u glavnom zaokupljao
hrišćanski duh, hrišćanin sa istoka žudeo je da uđe u sta-
nje milosti, pravi odnos prema Bogu. Zbog toga je priroda
inkarnacije Isusa, njegovog posrednika, bila od najveće
važnosti. Zbog toga, ako je hrišćanin mogao da postigne
mistično jedinstvo s bogom, svi drugi oblici religije, u po-*

1 Gelzer u Đ. Z., vol. 1, 245 1 dalje; vol. 2, 2 i dalje.
* Photius, Epistolae, M. P. G., voL 103, 904—5; Vita S. Na-
humi, izdanje Lavrova (na slovenskom), 4— 5.

126

ređenju s ovim, izgleđali su bez vređnosti. A li pravoslavna
crkva suviše Često je optuživana da je neintelektualna i
nenapredna. Nijedna od tih optužbi nije pravedna. N i kvi-
jetizam ni učenje o milosti, istina, ne traže podršku inte-
lekta, ali dugi niz pisaca, od Svetog Pavla do Genadija,
čije je usluge koristila, dovoljan je da te optužbe pobije.
Ova crkva zaista nije dala jednog Tomu Akvinskog; njeno
versko učenje nikada nije napredovalo mnogo preko uče-
nja sedam sabora. A li razlog tome je bila izvesna toleran-
cija, osećanje da hrišćanin mora sam ostvariti svoje vla-
stito spasenje u čistim granicama ortodoksne vere sedam
sabora. N ije bio potreban nikakav krut sholasticizam koji
bi mu zapoveđao šta i kako da misli. Mnoge tačke verskih
učenja ostavljene su nerešene, naročito eshatološke, kao
što je postojanje čistilišta. IzuČavanje grčke filozofije bilo
je podsticano dotle dok nije odvodilo u heterodoksiju, kao
neo-paganizam Jovana Itala. Obični Ijudi su u stvari ose-
ćali da je to ponekad išlo isuviše daleko i da su ovi filozofi
opasnost po državu; ali JovanMamrop^ pobožni episkop iz
Euhaite, napisao je_u jedanaestom veku poemu tražeći od
Isusa da uBroji^među hriŠćane Platona i neoplatonistu Plu-
tarhaTzato što su njihovajačenja bila J.akoplemenita1. Ka-
da je duboko zaronio u taumaturgiju i astrologiju, Psel je
smatrao za korisno da uveri crkvene vlasti kako nije radio
ništa protivno hrišćanskoj doktrini, i njegova je reč bila
dovoljna2. Gemist Pleton, koji se nadao da će kroz nekoli-
ko godina hrišćanstvo da iščezne, kada se postavilo pitanje
grčke i latinske crkve, žestoko se suprotstavio ovoj posled-
njoj kao daleko većoj opasnosti za slobodnu misao. Posle
pada carstva, Pletonovu poslednju knjigu, istina, zabranila*

1 Citirano u Soyter, Byzantinische Dichtung, 26.
* Psel, Chronographia, II, 77. A li vidi Banđinius, Catalogus
Codicum Graecorum Bibliothecae Laurentianae (Firenca), vol. II,
547— 8, za jedan izveštaj o Pselovom priznanju vere.

127

je Grčka crkva; ali pošto je ona bila otvoreno antihrišćan-
ska, niko ne može da bude iznenađen; i Genadije je bio
jako ožalošćen što je trebalo uništiti tako fino intelektual-

no delo1.
Crkva nije bila kruto netrpeljiva prema crkvenim

običajima. Pravoslavac je mogao da grdi Latina zbog
uzimanja hleba bez kvasea i posta u subotu; ali dobri
crkveni sinovi poučavani su da ponekad treba biti trpeljiv
i da se u izvesnim okolnostjma propisi mogu i prekršiti.
Sveti Simeon Novi Teolog oštro je prekoreo svog uČenika
Arsenija što se toliko sablaznio kada je svetac jednom
posetiocu, čije je varenje bilo otežano, dao golubije meso
koje je ovaj tražio, iako je bio posan dan2.

Prema nehrišćanima vlasti su bile manje blage. Na-
ročito su Jevreji bili izloženi povremenim progonima.
Iraklije je bio naročito oštar prema njima zbog proročan-
stva da će carstvo uništiti neka obrezana rasa8; kasniji
carevi ponovo su sebi stavili u zadatak da ih suzbijaju.
Kao znak izvanredne pobožnosti Koman I dao je naređe-
nje za njihovo izgnanstvo4. A li je značajno da su progo-
nioci bile svetovne vlasti a ne crkva. Sa muslimanima
crkva je vrlo često bila u prijateljskim odnosima. Neki
kalifi i carevi su pođsticali prijateljske rasprave između
predstavnika dve vere. Car Manojlo Komnen čak je uspeo
da navede crkvu da skine anatemu s islamskog boga, ali
je to smatrano kao jeres5. A li patrijarh Arsenije bio je
dovoljno slobodouman u trinaestom veku da dopusti
seldžučkom sultanu da se okupa u kupatilu koje je pri-
padalo crkvi i da naredi jednom kaluđeru da priČesti nje-

1 Genadije, pismo u M. P. G., vol. 160, 663 i đalje.
* Vita S. Symeonis Novi Theolopii, 66.
5 Fredegarius u M. P. L., vol. 71, 646.
4 Magoudi, Prairies đ’Or, prevod Barbier de Meynard, II, 8—9.
» Nikita Honijat, 278—284.

govu decu, a da se pre toga ne uveri da su propisno
krštena1. U ratnim vremenima moglo je da bude snažnih
osećanja i progona na obadve strane, ali, uglavnom, ođnosi
između Vizantije i Islama bili su bolji nego odnosi između
Vizantije i Kima.

Kao većina verskih grupa u srednjem veku i vizan-
tijska crkva bila je okružena sujeverjem. Zbog strasti sa
kojom je ona branila svoje ikone, istorija je sklona da
uveliča ovu osobinu. Stvarno, istoku je zapad izgledao
daleko sujevemiji. Na istoku su statue u tri đimenzije bile
zabranjene kao idoli u vremenu pre ikonoborstva, a ravne
slike bile su dozvoljene zbog svoje neposredne spiritualne
reakcije koju su izazivale. Puritanska azijatska crta u
Vizantijcima nikada nije iščezla. Burgunđanin La Bro-
kijer mislio je u četrnaestom veku da oni ne ukazuju
toliko poštovanja moštima koliko bi to činili njegovi
zemljaci*8. U srcu naroda, ipak, postojala je velika ljubav
prema ikonama i ogromnim zbirkama moštiju koje je
sakupila pobožnost generacija careva. Verovanje u čudo-
tvomu moć portreta, znamenja i, naročito, kostiju i u ono
Što je pripadalo bogu i njegovim svecima, bilo je jako
rašireno. Cak i najobrazovaniji intelektualci, kao Ana
Komnena, mislili su da u tome ima nečega. Taumaturgija,
koja je karakterisala poslednja stoleća paganskog Rima,
održala se u hrišćanskoj formi u Vizantiji. Bolesnici su
sađa išli da se leče u crkvi svetog Kuzmana i Damjana ili
Arhangela Mihajla, kao što su nekada išli u Asklepiusove
hramove; a čuda su još spasavala svete tvrđave, samo što
je sada Paladium bio bogorodičin ogrtaČ ili kosti nekog
sveca. Ova snažna pobožnost ostala je najupadljivija ka-
rakteristika vizantijskog života. Crkva je to u punoj meri

1 Pahimer, I, 258.

8 La Brocquićre, Voyage d’OutremeT, u Schefer, Recueil de
Voyages, vol. 12, 163.

6 Vttemijaka civilizactja 129

koristila, ali đa li je to b ilo u korist same crkve, ponešto

je sumnjivo.
Uzeta u celini, vizantijska crkva je, kao i građanska

administracija, sasvim odgovarala prilikama i vremenu.
Ona je imala i svojih mračnih perioda. Pod Justinijanom
i pod Komnenima ona je bila skoro bezživotno državno
rainistarstvo, dok je u drugoj krajnosti anarhija često vo-
dila ka popuštanju discipline u njoj. Stalan nadzor bio je
potreban naroČito nad manastirima. Posle ikonoboračkih
napada na njih, sveti Platon imao je velikih teškoća da
ponovo uvede potrebne zakone o celibatu, ne dozvoljava-
jući čak ni ženkama životinja ulaz u krug manastirskih
zidova1. Stvari su bile još i gore u haosu koji je vladao
krajem jedanaestog veka. Sveti Aristodulo nije mogao da
nagovori svoje monahe da mimo ostanu sami u Patmosu,
a Aleksije I mu je savetovao da dozvoli da se tu naseli
nekoliko laiČkih porodica kako bi se ublažila strogost ži-
vota * Cak su se i kaluđeri sa Atosa pojavili na carskom
dvoru, žaleći se da je prisustvo dečaka čobana na Svetoj
Gori vodilo ka neprirodnom poroku, ali je Aleksije otkrio
da su oni izmislili skandal kako bi imali izgovor da posete
Carigrad. Patrijarh je revnosno pokušavao da zaustavi
ovakve slabosti, ali ga mitropoliti nisu dovoljno potpo-
magali123.

Međutim, ovakvi događaji bili su izuzetni. U glavnom,
više sveštenstvo bilo je garancija protiv toga. Crkva je
bila demokratska ustanova. Svakom pravoslavnom hrišća-
ninu, ma kako skromnog porekla, bilo je moguće da dospe
do patrijaršijskog prestola; valjanost je u teoriji bila jedini

1 Teodor Studit, M. P. G., vol. 99, 824—5.
2 Miklosich and Miilier, Acta et Diplomata Graeca Med. Aevi,
vol., 6, 45 i dalje.
8 Meyer, Athoskloster, 163 i dalje.

130

knterijum a u praksi, sem kađa bi neki car namerno po-
stavio neku beznačajnu ličnost — što je kao čin uvek biio
nepopulamo — patrijarsi su bili visoko sposobni ljudi;
Često, pa čak i kada bi beznačajna ličnost bila postavljena,
kao kada je Jovan Vatac uzdigao bezbojnog Arsenija ane
Vlemida, ona bi se nekako uzđigla i ni u kom pogleđu ne
bi osramotila svoj položaj. Skoro svi patrijarsi ozbiljnosu
shvatali svoju ulogu čuvara savesti carstva, neustrašivo
optužujući porok na visokim mestima, kao Hrizostom ili
Polievkt, ili trudeći se da spasu žrtve narodnog besa, kao
Josif, koji je pokušao da spase omražene Katalane od po-
kolja 1307. godine1. Mitropoiiti i episkopi manje se pojav-
ljuju na sceni, tako da je opšti sud teže dati o njima. U
toku vizantijske istorije među njima bUo je ljudi kao
sveti Grigorije Nazijanzenski, Đorđe iz Pisidije, Jovan
Maurop iz Euhaite i Mihajlo Akominat iz Atine; i uprkos
povremene simonije, nema razloga da se predstavlja da
je prosecan episkop bio neobrazovan ili nesposoban. U
stvari, posedovanje zemaljskih dobara kojima su morali
upravljati iziskivalo je izvesnu sposobnost prokušavanu u
vreme stranih najezda; jer kada bi se vojne i građanske
vlasti povukle pred neprijateljem, episkopu je ostavljano
da se brine o interesima svoga stada; Demetrijan, episkop
iz Hitrija na Kipru, putovao je čak u Bagdad u interesu
kiparskih hrišćana pod saracenskim jarmom12. Cak i mesni
sveci i isposnici, iako nam njihov život izgleda mučno i
nepotrebno jadan, često su vršili koristan moralni i poli-
tički uticaj. Fočanin Luka Mali, Argivljanin Nikon Meta-
noeit ili sveti N il iz Kalabrije — čiji život više pripada
Italiji saksonskih careva — bili su važne i korisne sluge

1 Pahimer, II, 531. 131
2 Pargoire u B. Z., vol. 16, 204 i dalje.

9*

i crkve i đržave. O osobinama seoskog sveštenstva prak-
tično ne znamo nista. Verovatno, tada kao i sađa, oni su
bili skromni u svojim navikama i retko dobro obrazovani,
ali su svoje dužnosti vršili kako su najbolje mogli,

Vizantijska crkva zaista je bila izvanredna državna
crkva. Njezin bogati ritual uzdizao je veličanstvo carstva,
njezini sveci i ikone približavali su carstvo narodu, nje-
zino uporno odbijanje da se pokori stranom điktatu stvo-
rilo je osećanje nacionalnosti, a u njezinoj teologiji bilo
je dovoljno slobode tako da intelektualna aktivnost nije
bila gušena, čime se carstvo ponosilo. Vekovi turskog ug-
njetavanja primorali su pravoslavce da nauče ponižavajuću
umetnost života u tami; ali dokle god je Carigrad postojao
kao slobodan hrišćanski grad,
rivilizovaniia verska organiza<
upoznao.

GLAVA VI

VOJSKA — MORNARICA — DIPLOM ATSKA SLU2BA

I. VOJSKA1

Uprava Vizantije bila je usko povezana sa njezinim
vojnim snagama. Carstvo je bilo pritešnjeno neprijate-
Ijima. Nikada ni za trenutak, vlađa se nije mogla osećati
van opasnosti od neke strane najezde ili neke provalekoja
je mogla da ugrozi i samu prestonicu. I samo postojanje
carstva zavisilo je od pravilne kontrole naroda koji su ga
okružavali — od snažne i uvek spremne vojske i morna-
rice i neprestane diplomatske aktivnosti.

Vizantinci po prirodi nisu bili vojnički narod. Rat-
nička veština u njihovim očima bila je izvariredna, ali ne
i jedina poželjna karakteristika, kao što je to bio slučaj
na viteškom zapadu; pobedonosni general ostajao je ko-
ristan sluga države. Vremenom nužda je nagnala Vizan-
tince da se vojnički vaspitaju i da vojnim poslovima po-
svete naučnu pažnju. Sve je to bilo u njihovu korist.
Vizantija je u toku srednjeg veka bila jedino mesto gde
su se sredstva rata, vojna organizacija 1 strategija pažljivo
i mimo proučavali. Ona je đala niz sposobnih vojnih pi-
saca i mnogi njezini istoričari interesovali su se vojnim

1 Vidi Oman, Htstory of the A rt of Wart 3— 37, 169— 226; Diehi/
Justinian, 145—245 (sa bibliografijom ); Aussaresses, UArm ee by-
zantine.

133

poslovima. Prema njima možemo skicirati, s izvesnim
prazninama, razvoj istorije vizantijskog naoružanja. U
ranim vekovima imamo Italijana Vegeciusa1 iz četvrtog, i
krutog teoretičara Urbiciusa12* sa kraja petog veka. Pro-
kopije, u šestom veku, pre svega je vojni istoričar; a car
Mavrikije, nekoliko desetina godina kasnije napisao je
Strategicon, neocenjivu raspravu o vojsci toga vremena8,
Oko godine 900, car Lav VI, jedan od ono malo careva
koji sam nikada nije vojevao, sastavio je obimnu raspravu
o svim vojnim predmetima, poznatu kao Tactica4; oko
960. godine, jedan od generala Nićifora Foke posvetio je
svome vladaru priručnik koji se odnosio na rat na istoc-
nom frontu5*, a malo kasnije neki nepoznati autor napisao
je jedan drugi takav priručnik8. U jedanaestom veku,
stari ratnik Kekavmen opšimo je zabeležio pojedine plo-
dove svog iskustva7; dok u ranom dvanaestom, blagogla-
goljivost Ane Komnene nije mogla sasvim da sakrije nje-
zino interesovanje i shvatanje za vojne stvari. A li tada je
vizantijska vojska već bila u opadanju.

Kada je Konstantin osnovao grad na Bosforu, rim-
ska vojska je prolazila kroz period preobražavanja. Treči
vek bio je porazan. Organizacija vojske pokazala je svoje
opasnosti. Pretorijanska garda je uzdizala i obarala ca-
reve; a guvemeri velikih provincija, sa čitavim legijama
koje su samo čekale njihov mig, skoro su stalno bili u
stanju pobune. Dioklecijan, i posle njega Konstantin po-

1 Epitoma Rei Militaris, izdanje Lang.
1 Obično štampan zajedno sa Onosanderovim Strategicon.
* Maurikije, Strategicon, izđanje Scheffer.
* L a v VI, Tactica, M. P. G., vol. 107.
* N ićifor Foka, De Velttatione Belli, štampano sa Lavom Đa-
konom u Đonškom Corptzs.
* Liber de Re Militari, izdanje Vari (serija Teubner).
7 Kekavmen, Strategicon.

134

kušali su sa reformama. Oni su stvorili redovne graničar-
ske snage sastavljene od nasleđnih vojnika plaćenih zem-
ljom — Umitanei — a zatim su osnovali mobilnu centralnu
armiju — comitatenses — pod carevom komandom, koja
je mogla da bude hitno upućena na svaku željenu tačku.

A li to nije bilo dovoljno. Po opremi i taktici vojska
je zastarevala. Teški legionar nije više bio dorastao var-
varskom konjaniku. Julijanova pobeda nad Germanima
kod Strasburga 357. godine poslednji je trijumf rimske
pešadije. Dvadeset i jednu godinu docnije, u strahovitom
porazu kod Jedrena, ona je pokazala svoju bespomoćnost
pred gotskim konjanicima. Potreba konjice već je bila
uočena i njen korpus je povećan. Sada su potrebe bile
veće od mogućnosti popune. Teodosije I, pozvan da obnovi
carstvo što je mogućno pre, rešio je da koristi varvarsku
konjicu kako bi porazio konjanike varvara. On je usta-
novio foederate, varvarske pukove, ili cela plemena, koji
su bili u službi Himljana pod vođstvom svojih prinčeva.
To je bio očajnički lek; i on je upropastio Zapad. Foede-
rati su mogli da zaustave Atilu, ali njihove vođe, postavši
veliki rimski generali, bili su suviše moćni. Varvari, kao
Ricimer i Odoaker, raspolagali su carskom krunom kako
im se sviđalo, dok nisu ođlučili da je još prostije da u
Italiji uopšte nema nikakvog cara. Na Istoku, posle ne-
uspeha CJota Gainasa, carska porodica jedva je bilausta-
nju da obuzda ovu vojsku, dok Lav I i njegov zet Zenon
nisu uspeli da svedu njenu moć na nivo koji je bio pode-
san za rukovanje, i to pozivom u pomoć trupa iz divljih
plemena u carstvu, Isavrijanaca i Jermena iz azijskih pla-
nina, tako da ove postanu protivteža federatima.

Do šestog veka1 foederati su bili svedeni na razumne
i korisne granice. Oni su sada imali protivtežu u teškoj

1 V id i Diehl, op. cit.; Bury, Later Roman Empire, U, 76 i
đalje; Oman, op. cit, 3—37.

135

konjici iz Male Azije, cataphracti, kojoj se Prokopije to-
liko divio; i te konjičke trupe, oklopnici naoružani luko-
vima, zadobile su pobede Justinijanove vladavine. A li
joederati su ostavili iza sebe rđav sistem regrutovanja,
koji se proširio na celu armiju. General, a ne centralna
vlada, prikupljao je i izdržavao svoje ljude. Pukovi ili le-
gije sa redovnim imenima sada su postali nepoznati; svaki
korpus nazivao se po svom komandantu. Zajednički, oni
su bili poznati pod imenom vucellarii. Sistem je pogoršan
Justinijanovim običajem da nijednom svom generalu ne
da mnogo vlasti ili mnogo novaca. Kao posledica toga,
njegovi ratovi bili su neprekidno kočeni pobunama i ne-
zadovoljstvom, a njegove pobede bile su zasluga dvojice
velikih komandanata, Velizara i evnuha Narzesa.

Finansijske teškoće Justinijanovih kasnijih godina i
teškoće vladavine Justina II imale su za posledicu sma-
njenje broja stranih najamnika. Carstvo nije imalo sred-
stava za foederate. To je umanjilo brojno stanje carske
vojske, ali je oraogućilo sledećim carevima, Tiberiju i
Mavrikiju, da ukinu sistem vucellarii — mada je ime ipak
ostalo i označavalo puk — i reorganizuju čitavu armiju,
učinivši je zavisnom od cara. Strategicon daje sliku nove
armije. Jedinica je četa, numerus, arithmos ili tagma —
prelaz sa latinskog na grčki još nije bio potpun, i komande
za egzercir naročito su bile mešane. Ceta se sastojala od
300— 400 ljudi i njom je komandovao comes ili tribun.
Sest, sedam ili osam četa sačinjavale su moira, pod moer-
arhom ili duksom. Brojno stanje namemo je davano ne-
ođređeno, da neprijatelj nikada ne bi mogao da proceni
jačinu vojske. Grupisanje četa bio je posao glavnog ko-
mandanta kada izbije rat. Stalni pukovi nisu postojali,
sem vucellarii, foederati i optimati, ostataka stranih pla-
ćenika, koji su sada obrazovali neku vrstu carske garde.
Mavrikije je dalje planirao da uvede teritorijalne snage.

136

On je želeo da svi slobodno rođeni ljudi nauče streljačku
veštinu i da imaju luk i malo koplje, kako bi mogli bra-
niti svoje oblasti u vreme najezde1. Dokle je to sprove-
deno, ne znamo. Sigurno, u pograničnim tvrđavama gra-
đani su pozivani da pomognu pri odbrani.

Ova vojska, koju su reorganizovali Tiberije i Mavri-
kije, dovela je Iraklija do pobede u dugim persijskim ra-
tovima; nju je iscrpenu pregazilo nadiranje Arapa. Sara-
censka osvajanja otela su carstvu Egipat, Afriku i Siriju,
i samo sa velikim teškoćama, posle godina haosa, granica
Male A zije je sačuvana. U toku tih godina reorganizacija
vojske i đalje je razvijana, kroz faze koje ne možemo da
skiciramo, dok na kraju, u osmom veku, isavrijanski ca-
revi nisu usavršili sistem tema.

Poreklo sistema tema ležalo je u smeštanju i određi-
vanju izvesnih pukova ili tema, izvesnih redovnih kombi-
nacija vojnih jedinica, da brane određene oblasti, i zatim
postavljanju komandanata puka ili stratega, na čelo gra-
đanske uprave. Oblasti su od tada bile poznate pod ime-
nom teme; u početku svaka tema bila je nazivana prema
posebnom puku koji se nalazio u njoj, kao što su bili Opti-
matski ili vukelarski. A li kada se u carstvu povratio red i
građanski život obnovio, stvorene su nove teme u povra-
ćenim oblastima i na granici Tim temama su davana
geografska imena, kao Harsijanska ili Seleukiska, po
glavnim gradovima u njima, ili Kapadokijska ili Pelopo-
neska, prema starim imenima provincija. Teme su dalje
bile podeljene u dve ili možda tri turmarhije ili mere, u
kojim su se nalazile turme ili glavne jedinice na koje se
puk delio, pod taumarhom ili merarhom. Turma je zbog
vojnih ciljeva bila podeljena na tri moirai, svaka pod
drungariusom; a svaka moira u deset četa ili tagmata, a

1 Maurikije, Strategicon, passim.

137

svaka je četa bila pod jednim komesom. Kada su granice
pomicane napred, turmarhije su odvajane od prvobitnih
tema i sa đođatkom osvojenih teritorija uzdizane na ste-
pen nove teme. Tako je Lav VI stvorio Seleukisku temu.
Izvesne granične oblasti, naročito klanci, ostajale su van
tematske organizacije i bile su pod stalnom vojnom oku-
pacijom. Te oblasti zvale su se kleisourai ili clissurae, a
njihov komandant clissurarh. I one su takođe mogle da
budu uzdignute na stepen tema.

Vojska u temama bila je u prvom redu oruđe odbra-
ne; a u vreme kada se carstvo nalazilo stalno u defanzivi,
to je bilo najvažnije oružje. Strateg Anatolske teme, naj-
stariji strateg, bio je do devetog veka glavnokomandujući
u A ziji; čak i u desetom veku on je imao izvanređno visok
stepen u zvaničnoj hijerarhiji. Trupama u klisurama bili
su priđodati — možda ponekad i da ih kontrolišu — gra-
nični plemići, akritae, kakav je bio epski heroj Digenis,
koji su vodili stalno pljačkaško vojevanje protiv Sara-
cena, ali su se verovatno priključivali carskoj vojsci u
svakom organizovanom ratnom pohodu.

U toku devetog veka porasla je važnost jednog novog
ogranka vojske, tagmata, ili četiri puka carske garde,
Scholae, Excubitor, Arithmos ili Vigla i HicanatV. Ovaj
poslednji očigleđno je osnovao Nićifor I; ostali su vodili
poreklo od dvorske garde ranijeg carstva. To su bili ko-
njički pukovi, verovatno ne mnogobrojni — Scholae je
imao 1500 Ijuđi u desetom veku — svaki pod domestikom,
izuzev Vigla, koji je bio pod drungarijem. Ovim pukovima
bili su pridodati numeri, pešaci kojih je bilo oko 4000 i
hetaeria, stvama carska garda, regrutovana među stran-
cima — poslednjim naslednicima federata. Ove trupe bile1

1 Bury, Imperial Administrative System, 47— 68

138

su obično stacionirane u Trakiji ili Bitiniji; i pratile su
cara kada je on išao u rat. A vremenom, kada car lično
ne bi išao u rat, domestik Scholae postajao je glavni ko-
mandant. U toku dugog perioda, skoro čitav jedan vek,
od Vasilija I do Nićifora II, kada nijedan car nije biovoj-
nik, domestik Scholae bio je daleko najvažniji vojni slu-
žbenik carstva, iako po starešinstvu ispod stratega Ana-
tolske teme; prelaz na ofanzivno ratovanje u toku tog pe-
rioda samo je pojačao njegov položaj, dok 963. godine
domestik Nićifor Foka nije postao očigledan kandidat za
cara za vreme maloletstva u purpuru rođenih careva.

Dužnosti raznih trupa bUe su pažljivo propisane.
Vojska iz tema branila je carstvo od stranih napada. Kada
bi na primer Saraceni prešli granicu, mesni komandant
odraah je izveštavao stratega teme. Strateg je odmahslao
upozorenje suseđnim temama, dok je njegova konjica po-
činjala da progoni napadača i ostajući u đodiru sa njim,
a pešadija zauzimala klanac kroz koji bi napadač morao
da se vrati. U međuvremenu, susedne teme prikupljale su
giavnu vojsku i spremale se da koncentrišu trupe na onom
mestu za koje se očekivalo da će ga neprijatelj napasti1.
Ako je koncentracija bila dobro usklađena, upadači su
mogli da budu uhvaćeni i opkoljeni, kao kada je 863. go-
dihe vojska iz azijskih tema uhvatila u zamku na Halisu
saracenskog generala Omera2. Protivupade je isto tako
trebalo vršiti, a momarica je imala da pustoši saracenske

obale8.
Kada bi vizantijska vojska vršila protivnapad, car ili

domestik Scholae izvodio je tagmata iz Carigrada, i na
određenim tačkama velikog vojnog puta kroz Aziju, pri-*

1 Lav, Tactica, 977 i dalje; De Velitatione Belli, passtm, na-
ročito 215— 17.

* Bury, JEastern Romcn Empire, 281
* Lav, Tactica, 980.

139

druživali su mu se odredi trupa iz raznih tema*•. Ovi su se
uglavnom sastojali od pešadije, iako je svaka tema slala
nešto svoje konjice, pošto znamo da se očekivalo da će
cara da prati najmanje 8200 konjanika, a Tagmata ih ve-
rovatno nisu imale mnogo više od 60008. Ostalo je vrlo
malo obaveštenja o stvamom postupku koji je usvajan za
vreme ofanzive u neprijateljskoj zemlji. Kada je Lav V I
pisao, ofanzive su bile retke, i on ih je tek spomenuo. Cak
i vojnik Nićifora Foke opisivao je stari odbrambeni rat,,
iako je rekao da su njegova iskustva danas zastarela3.
Samo je u jednom malom anonimnom priručniku (Liber
de re m ilitari) razmatrana invazija stranih zemalja; pa i
u njemu, iako je u to vreme Jovan Cimiskija vodio svoju
vojsku u Palestinu i predgrađa Bagdada, propisana pravila
su oprezna i nešto neodređena i uglavnom se bave opsa-
dom stranih gradova.

Opreznost je, u stvari, bila osnovni princip vizantij-
ske strategije. Napadi varvara i nevemika dolazili su tako
često i neočekivano, da je smela napadaČka politika bila
teško izvodljiva. Vizantijska vojska nije bila velika kao
vojska Saracena, a bila je skupa. Prema tome, morala je
da bude korišćena najcelishodnije, bez rasipanja ljudi ili
opreme. Svaki vizantijski udžbenik pođvlači ludost pre-
nagljenosti, i generali su se morali čuvati od zaseda i iz-
nenadnih napada i nikada nisu smeli da ostave svoja krila
nezaštićena. Morali su da imaju pouzdane vodiče i da ko-
riste ratna lukavstva i obmane gde god je to bilo mogućno.
Zaista, moral koji je propovedan, bio je na niskom stup-
nju. Data reč morala je da bude ođržana; životi zaroblje-
nika morali su da budu pošteđeni, a žene nepovređene*

1 Ramsay, Historical Geography of Asia Minor, 197 i dalje.
* Bury, Imperial Administrative Stfstem, 53 i dalje; Eastem
Roman Empire, 227—8>
• De Velitatione Belli, 183— 5.

140

-uslovi mira nisu smeli da budu teški ako se neprijatelj
viteški borio. A li neiskreni pregovori bili su preporuča-
vani, kako bi se dobilo u vremenu i neprijatelj uhodio;
neprijateljskim generalima trebalo je slati optužujuća
pisma kako bi se izazvali sukobi sa njihovim komandan-
tima; moral se morao održavati priČanjem vojničkih no-
vosti o izmišljenim pobeđama1.

Ovakva lukavstva možda su se mogla koristiti; ali
*

stvama snaga Vizantinaca ležala je u inteligenciji kojom
su oni susretali razne svoje neprijatelje, Oni su sebi po-
stavili zadatak da nauče posebne metode ratovanjasvakog
protivnika i najbolji način da mu se suprotstave. Tako su
Franci bili žrtve svoje sopstvene brzopletosti; oni su
mogli da budu navedeni u zasedu. Njihovo snabdevanje
bilo je rđavo, a glad ih je dovođila u iskušenje da dezer-
tiraju. Neposlušni su bili prema svojim komandantima i
podmitljivi. Ako je otvorena bitka, u kojoj im je hrabrost
i lična snaga pomagala, mogla da se izbegne, njih je bilo
lako iznuriti2. S druge strane, Turci, koji su uključivali
Mađare i Pečenege, bili su i sami lukavi, i vojska im se
sastojala iz horda lakih konjanika. Vizantijski general,
pošto bi se sačuvao od zasede, morao je što je mogućno
brže da zametne bitku. Njegova teška konjica mogla je
da ih nadvlada, a nisu mogli da probiju njegove pešađijske
linije*8. Sloveni, laki pešaci, bili su opasni samo u teŠkom
brdovitom kraju. U ravnicama, bili su suviše rđavo na-
oružani i suviše nedisciplinovani da bi se mogU odupreti
carskoj vojsci4. Saraceni su bili najvažniji neprijatelji.
Oni su mogli da sakupe ogromne armije, kretaU su se ve-
likom brzinom i do izvesne mere proučavaU su veštinu

1 Lav, Tactica, 1048 i dalje.
8 Jbiđ., 964 i dalje.
* Ibid., 956 i dalje.
* Ibid., 968 i dalje.

ratovanja. A li su bili pomalo dezorganizovani, a njihov
moral u porazu nije bio dobar. Nočni napad, ako su bili
natovareni plenom pa se zbog toga obično sporo kretali,
mogao je da izazove paniku među njima, a na njih je
uticalo i vreme, pošto ih je hladnoća ili kisa obeshrabri-
vala. Kao čovek protiv čoveka njihovi konjanici nisu bili
ravni Vizantincima; i nije se trebalo plašiti otvorene bitke
ukoliko se brojno stanje nije pokazivalo nesrazmemo1.
SliČno, i veština opsade imala je naročita pravila s obzirom
na prirođu opsednutog grada i okolnog zemljišta*. Ova
pravila bila su pažljivo postavljena, ali nisu bila kruta.
Novo lukavstvo bilo je uvek dobro došlo. Kekavmen je
naterivao generale da razmišljaju o novim metodama1*3, a
Ana Komnena hvalila je svog oca Aleksija I zbog novina
koje je ovaj uveo4. Isto tako su i opsednuti morali da ispi-
tuju i cene snagu neprijatelja i njegov temperament. Ke-
kavmen je preporučivao ispade i do izvesne mere lukav-
stvo5, dok je utvrđivanje odavno biio predmet pažljivog
proučavania.

Snagu vizantijske vojske predstavljali su teski konja-
nici caballarii. Oni su nosili čelične šlemove i pancirske
košulje, sa čeličnom Čeonom trakom kod oficira i vojnika
u prvim redovima; imali su laneni i vuneni ogrtač da ga
prema vremenu prebacuju preko oklopa. Njihovo oružje
bilo je mač, bođež, luk i tobolac i koplje. Kićanka na kapi,
zastavica na koplju i ogrtač bili su iste, pukovske boje.
Pešaci su većinom bili laki strelci — izvesne provincije

umesto njih đavale su vojnike naoružane džilitima — ali

1 Lav, Tactica, 972 i dalje.
8 Lav, Tactica; Kekavmen, Strategicon, 26—35, bave se od-
branom tvrđava.
3 Kekavmen, op. cit., 14.
4 Ana Komnena, 408.
1 Kekavmen, op. cit., 17.

142

bilo je i teških pešaka koji su nosili pancirske košulje i
imali sekire, koplja, mačeve i štitove. Ova teška pešadija
držala je opasne planinske klance, u kojima bi se konjica
teško mogla upotrebiti. Grčku vatru, glavnu karakteristiku
vizantijskog pomorskog ratovanja, vojska je upotreblja-
vala samo da bi oterala opsađivaČe1.

Razni pođaci dati su o plati trupa. Plate stratega voj-
nih tema u A ziji kretale su se od 20 do 40 funti zlata go-
dišnje (21.600 do 43.200 zlatnih franaka). Turmarsi su ve-
rovatno primali najmanje 3 funte (3.240 zlatnih franaka),
a niži oficiri 2 ili 1 funtu. Među vojnicima regruti su pri-
mali 1 nomizmu za prvu godinu, 2 za drugu i tako dalje,
dok ne bi postigli 12, ili u nekim slufiajevima i 18 nomiz-
ma. Kekavmen je vrlo strogo preporufiivao da se vojnifika
plata nikada ne smanjuje. Izrafiunato je da su armije u
istofinim zemljama, ukljufiujući Trakiju i Makedoniju, ko-
Štale državnu blagajnu najmanje 500.000 funti ili 22.500.000
zlatnih franaka godišnje. Platu je izdavao hartularije sva-
ke teme, službenik koga je kontrolisala centralna vlada123.
Vojnici su međutim fiesto plaćani zemljom. Konjanici su
uglavnom prisilno regrutovani sa malih poseda, fiiji su
vlasnici bili nasledno obavezni da služe u vojsci, a kao
protivuslugu nisu plaćaU nikakve poreze sem poreza na
zemlju5. Ova obaveza mogla se ipak izbeći; obudovljena
majka svetog Jevtimija Mladog (rodio se oko godine 820)
oženila ga je rano da bi bio oslobođen od službe u vojsci,
pošto je morao da izdržava dve žene i obrađuje imanje4.
Hetaerii su bili tako dobro nagrađeni da su stranci plaćali
da bi im bilo dozvoljeno da uđu u njihove redove5.

1 Lav, Tactica, 717 i dalje; Oman, op. c it, 184 i dalje.
2 Bury, Eastern Roman Empire, 225— 7.
3 Vidi Rambaud, L ’Empire Grec, 287—96.
4 Vidi Brehier, Les Populations Ruraux, u Byzantion, vol. 1,183.
5 Konstantin Porfirogenet, De Ceremoniis, I, 692— 3.

143

Na svom vrhuncu vizantijska armija verovatno je
brojala samo oko 120.000 ljudi; oko 70.000 otpađalo je na
armije istočnih tema a ostatak su sačinjavale vojske iz
zapađnih tema i pukovi centralne armije1. A li tome se
mora dodati veliki broj pratilaca koji su išli s armijom.
Vojnicima je bilo dozvoljeno da povedu sa sobom robove
i sluge da se ne bi morali umarati podizanjem šatora i
kopanjem rovova. Intendaturu su vršili neborci. Korpus
inženjeraca neboraca bio je uvek prisutan da bi podigao
logor za noć12. Pored toga, postojao je vrlo efikasan sani-
tetski korpus, s organizacijom pokretnih bolnica, kojom bi
se svaka vojska mogla ponositi3, dok su za vojnike bila
izgrađena velika kupatila u velikim vojnim centrima kao
što je Dorileum4.

Godine 1071, car Roman Diogen, kršeći u nastupanju
svako pravilo vizantijske strategije, odveo je svoje trupe
u propast kod Mancikerta. Vizantijska armija nikada se
nije oporavila, ne toliko zbog ovog velikog poraza, koliko
zato što je kao njegova posledica Mala Azija uglavnom
izgubljena i čitava organizacija tema bila poremećena.
Evnuh Nićifor Logotet i posle njega Aleksije I, uspeli su
da skupe vojsku koja je tukla Normane i Pečenege i dobro
poslužila pod Aleksijevim sinom Jovanom — da bi je nje-
gov unuk Manojlo nemilice istrošio u Jermeniji i Mađar-
skoj i konačno izgubio kod Miriokefaluma. A li to je bila
improvizovana vojska skupljena od danas do sutra, kako
se najbolje moglo, ali bez organizacije koja bi je održava-
la; zbog štednje ona je morala da bude raspuštana svake
zime. Carevi su se sve više i više morali oslanjati na strane
najamnike. Stranci su uvek bili korišćeni kao telesna gar-

1 Bury, op. cit., 226.
2 Lav, Tactica, 792 i dalje.
3 Lav, Tactica, 820 i dalje.

4 Ibn—Khurdadhbah, izd. de Goeje, 81.

144

da na carskom dvoru; neko vreme buntovnik Varda Foka
imao je gardu od odabranih Đurđijanaca, svih iste visine
i obučenih u beo oklop1. Cuvena varangijanska garda
osnovana je u prvoj polovini jedanaestog veka*. Za vreme
Aleksijeve vladavine u njoj je bilo raznih stranaca — Ru-
sa, „Kolbingijanaca” , Turaka, Alana, Engleza, Franaka,
Germana i Bugara1*3 — i sa Hicanatima, Vestiantima, Be-
smrtnicima (ostaci stare Tagmata, koje je posle Manci-
nerta sakupio evnuh Nićifor 1078. godine) i Archontopuli-
ma (koje je osnovao Aleksije za sinove umrlih plemića)
sačinjavala je jezgro cele vojske. Varangijansku gardu,
koja se uglavnom sastojala od Engleza, pobedili su Nor-
mani 1081. godine kod Dirahiuma. Tematska vojska nije
postojala. Teme su bile poremećene a Komneni su više vo-
leli centralizam. Umesto raznih stratega, sada su postojale
dve glavne komande, domestik na istoku i domestik na
zapadu. Dopunske trupe sačinjavali su inostrani najam-
nici4

U rcinom jedanaestom veku postojalo je utvrđeno pra-
vilo da se visoke komande ne daju nikada strancima.
Petru „nećaku kralja Germanije” , koji je stupio u službu
pod Vasilijem II, uprkos svih njegovih zasluga, nikada nije
dat čin viši od provincijskog domestika5. Pod Komnenima
stranci su uzimani čak i na najodgovornije položaje. Alek-
sijev veliki hetaeriarh bio je Skit; iako je Bohemond
smatran za prostački bezobraznog kada je tražio da bude
postavljen za domestika istoka®. A li Manojlo I i Marija
Antiohijska dali su mnoge vazne položaje Latinima.

1 Psel, Chronographia, I, 10.

* Vidi Vasilievslcy, Varangijansko-ruska garđa (na ruskom) u
Zumalu Ministatstva javne nastave, Petrograd, 1874—5.

* Jus Graeco-Homanum, III, 373.
4 Đuckler, Anna Comnena, 353 i dalje.
• Kekavmen, IVoutheticos, 95— 96.
• Ana Komnena, 208, 267.

10 Vizantijsk* civiliztdja 145

Najamnički sistem zavisio je od velikih suma gotovog
novca u državnoj blagajni. Pod Anđelima novac je počeo
da nedostaje. Konačno za vrerae krize 1204. godine, kada
su inostrani vojnici tražili platu, novac nije mogao da bude
nabavljen. I tako su stranci, pošto je njihova lojalnost za-
visila jedino od plate, odbili da se bore, i Carigrad je bio
ostavljen bez odbrane.

Nikejski carevi, sa svojom krutom štednjom, uspeli
su da stvore malu armiju i nasele miliciju na granicama,
plaćajući je po starom sistemu malim posedima. A li Pale-
olozi nisu imali sredstava da drže domorodačke trupe.
Istorija katalanske kompanije upozorila ih je na opasnosti
uzimanja pod najam plaćenika, ali oni nisu imali drugog
izbora. Mesto velikog domestika, njihovog glavnog koman-
danta, bilo je često skoro samo sinekura. Broj ljudi sposob-
nih za vojsku u carstvu brzo je opadao; održavanje armije u
miru predstavljalo je rasipnost koja se nije mogla zamisliti.
Vizantijska vojska bila je stvar prošlosti mnogo pre nego
što su Turci osvojili Carigrad. Citavo zaveštanje koje su
veliki vojnici ostavili svojim osiromašenim potomcima
sastojalo se u dugom nizu zidina koje su kroz toliko vekova
bile beđem hrišćanskog istoka.

II. M ORNARICA1

Arm ija je bila daleko najvažnija služba u Vizantiji.
Mornarici nikada nije pridavana ista važnost i pažnja. Dok
Lav V I nije napisao svoju Tactica, nijedna knjiga o pomor-
skom ratovanju nije napisana u Vizantiji, a i on mu je po-*i

1 Vidi Neumann, Die Byzantinische Marine, H. Z., vol. 45, 1
i đalje; Bury, Appendix 5 Gibonovom Dećline and Fall, vol. 6 i
Naual Policy u Centenano di M. Amari, II, 21— 34; Baynes, By-
zantine Empire, 143—9, 217— 20; Buckler, Anna Comnena, 381— 6.

146

svetio samo nekoliko kratkih poglavlja1; i samojošjeđan
jedini pisac vratio se na taj predmet, parakemomen Vasi-
lije, čija Naumachia međutim nikada nije objavljena. Kon-
stantin V II pružio je nekoliko uzgrednih obaveštenja; ali
istoričari kao Ana Komnena očigledno su smatrali pomor-
ske poslove za nezanimljive u poređenju sa vojnim. Kao
posledica toga, manje znamo o pomorskoj istoriji Vizantije
i to dovodi do iskušenja da se umanji značaj mornarice.

U velike dane Rimskoga carstva, kada je Sredozemno
more bilo rimsko jezero, velika flota bila je nepotrebna.
Tvrđava Byzantium mogla je da spreči pirate sa Cmog
mora da ne upadaju u civilizovane vode, u kojima je bila
potrebna samo mala policijska snaga. Cak i za vreme prvih
gotskih najezda bilo je dovoljno samo nekoliko brodova
da se obala blokira i varvari prisile da odu. Tek kada su
Vandali došli u Afriku i izgradili flotu, pokazala se nepo-
desnost pomorske politike Rima. A li carevi u petom veku,
i na istoku i na zapadu, samo su sa pola srca pokušavaii da
savladaju nedostatak momarice, pa čak i Justinijanu više
je pomoglo opadanje vandalske pomorske snage nego nje-
gova vlastita moć na moru.

Vizantijska momarica stvarno se začela pod carevima
iz Iraklijeve dinastije. Povećana snaga Arapa na moru za-
htevala je protivudar; zbog mnogih upadača u carstvo,
putovanje kopnom bilo je tako teško da su dobro čuvani
pomorski putevi bili preporučljivi. Kada su osnovane te-
me, u njih su uključene i dve pomorske, u kojima je uprav-
nik bio admiral a ne general. To su bile Kivireotska tema
koja je obuhvatala južnu obalu Male Azije, i Jegejska, sa-
stavljena od ostrva i delova zapadne obale Male Azije.
Svaka od ove dve teme bila je pod jednim drungarijem, a
ta dva drungarija bila su pod vrhovnom komandom kara-

1 Lav, Tactica, 989 i dalje.

1G* 147

bizijanskog stratega. Ova flota dva puta je odbila Arape
od Carigrada i carstvu sačuvala Siciliju. A li ona je postala
suviše moćna. Godine 698. momarica je zbacila s prestola
Leontija i postavila na presto jednog admirala, Apsimara.
Godine 711. ona je zbacila s prestola Justinijana II1. Ca-
revi vojnici iz isavrijanske dinastije bili su preplašeni.
Pored toga, dok su vojnici iz A zije pomagali isavrijanske
ikonoboračke planove, momari su većim delom bili regru-
tovani iz provincija koje su bile odane poštovanju ikona,
odanošću koja je bila u saglasnosti sa mornarskom suje-
vemom dušom. Kako je arapska pomorska snaga bila u
opadanju, to su carevi smatrali kao sigurnije da ukinu
vrhovnu komandu, da degradiraju pomorske teme i jako
smanje broj brođova2.

Ova politika je bila pogrešna. U devetom veku opet su
se pojavile arapske flote i otele carstvu Siciliju i, što je još
gore, Krit, pretvarajući ga u gusarsku bazu, što je ugrozilo
sve jegejske obale. Flotu je valjalo obnavljati. Njezino po-
novno rađanje poduđaralo se, možda sa razlogom, sa ko-
načnom smrću ikonoborstva. Teodora i Mihajlo III, a posle
njih Vasilije I, reorganizovali su čitavu mornaricu. Orga-
nizacija pomorskih tema bila je ponovo uvedena; malo
kasnije Samoska tema koja je obuhvatala Smimu dodana
je njihovom broju. Evropske teme Helas, Peloponez, Ke-
falonia, kao i italijanske teme bile su opremljene pomor-
Rkim utvrđenjima. Trebalo je da postoji velika carska flo-
ta sa sedištem u Carigradu, pod velikim drungarijem, jed-
nim od visokih službenika na hijerarhijskoj lestvici. Stra-
tezi pomorskih tema ipak su još uvek imali platu manju
od ijednog stratega kopnenih tema — samo 10 funti zlata
godišnje3.*

* Teofan, 370, 380.
* Ibid, 410.
8 Bury, Eastem Roman Empire, 229—31.

148

Nova momarica pokazala se efikasna i imala je uspe-
ha. Ona nije mogla da spase Siciliju, ali je carstvu povra-
tila Južnu Italiju, a ekspedicije Orifasa, velikog admirala
Vasilija I, uz Jadran naterale su dalmatinsku obalu da iz-
javi odavno zaboravljenu podaničku pokomost1. Saracenski
pirat Lav iz Tripolija uspeo je, uprkos ovoj mornarici, da
opljačka Solun 904. godine, ali ga je ona progonila sve do
njegove smrti, nekoliko godina kasnije2. Pod Zojom Kar-
bopsinom flota je uništila saracensko piratsko gnezdo na
reci Gariljano, a pod Romanom I ona je izvršila sličan za-
datak Čak kod Frežisa3. Posle dva neuspeha 902. i 904. go-
dine, K rit je konačno bio povraćen 961. godine. Posle toga,
arapska pomorska snaga prestala je da postoji; i Nićifor
Foka mogao je zaista da kaže italijanskom ambasadoru
Liudpranđu: „Samo ja komandujem morem” 4. Već Kon-
stantin V II polagao je pravo na vrhovnu vlast sve do
Gibraltara5.

A li sada je vizantijska pomorska moć opadala. To opa-
danje bilo je delom prouzrokovano velikom vlasti do koje
je jedan admiral mogao da dođe — Roman Lekapen shva-
tio je da je njegova pomorska komanda najbolja stepenica
ka prestolu — i carevi civili iz jedanaestog veka svesno su
smanjivali pomorske snage. Zbog nepostojanja ijedne pro-
tivničke pomorske sile, flota se činila kao nepotrebno rasi-
panje. Već 992. godine Vasilije II poverio je Venecijanci-
ma dužnost čuvanja Jadranskog mora, i utvrdio da oni
prevoze carske trupe kada to bude trebalo. Na istoku, sel-
džučka osvajanja dezorganizovala su pomorske teme. U*

1 Konstantin Porfirogenet, De Administrando Imperio, 130.
* Nastavljač Teofana, 405.
* Liudprand, Antapođisis, 61— 62; Leo Ostiensis, I, 50 i dalje;
Flodoard, M. P. L., vol. 145, 431; Liudprand, op. cit., 135, 139.
* Idem, Legation, 182.
* Konstantin Porfirogenet, De Thematibus, 58.

149

vreme Aleksija Komnena, kada su carstvu opet bili po-
trebni brodovi da ga brane, morali su da budu najmljeni
italijanski plaćenici. Aleksije je nastojao da ponovo izgradi
carsku flotu, i na kraju ona je bila u stanju da se suprot-
stavi Pizancima i Đenovljanima. A li kasniji Komneni nisu
mogli da pribave ni ljude ni novac. Manojlo I potrošio je
sve Što se moglo dobiti za kopnene ratove, i flote je ne-
stalo. Propast iz 1204. godine bila je posleđica toga.

Izgleda da su nikejski carevi usmerili svoju energiju
prema momarici. Sigumo je da je u vreme vladavine Mi-
hajla Paleologa i ponovnog zauzimanja Carigrada posto-
jala mala ali korisna carska flota. U stvari, u toku celog
perioda Paleologa, flota je bila verovatno u boljem stanju
nego vojska, i glavni admiral, sada nazvan veliki vojvoda,
imao je čin skoro isto tako važan kao i veliki domestik —
verovatno viši nego što je ikada imao veliki drungarije1.
A li flota je bila i suviše slaba da bi se suprotstavila veli-
kim italijanskim mornaricama, i u haosu poslednjih dece-
nija nje je skoro nestalo. Ipak je još ostalo nekoliko grč-
kih brodova da se bore protiv Turaka u poslednjoj opsadi,
kao onaj znameniti transportni carski brod koji je nosio
žito u opsednuti grad, i koji se probio u pristanište uprkos
onako neverovatnih nepovoljnih prilika*.

Uobičajeni vizantijski brod bio je đromon ili „trkač” ,
brod sa dva reda vesala i sa nešto preko sto do tri stotine
ljudi. Pored toga bilo je brodova sa dva reda vesala razli-
čite konstrukcije, brzih, poznatih kao pamfilijanci. Admi-
ralov komandni brod u đesetom veku bio je veliki pamfi-
lijanac. Imalo je isto tako i galija sa jednim redom vesala8.
Kao pomoć, trgovački brodovi mogli su da budu rekviri-

1 Kodin, De O/ficiis, 28.
* Pfrantzes, 247.
8 Lav, Tactica, 992 i dalje; Bury, Appendix 5 uz Decline and
Fall, vol. 6, 539.

150

rani za vojnu službu. Flotu koju je Justinijan III poslao
protiv Herzona, opremili su svi esnafi u Carigradu i ona je
uključivala i trgovačke brodove1, a jeđna na brzinu pri-
kupljena flota starih i trgovačkih brodova, dok je carska
momarica bila daleko u Jegejskom moru, odbila je napad
Rusa 941. godine12.

Izvesni podaci o veličini flote u njezinim velikim. da-
nima dospeli su do nas. Kaže se da je tri stotine brodova
poslato protiv Egipta 853. godine; ali mnogi od njih možda
su bili samo mali čamci3. Za kritsku ekspediciju iz 902.
godine carska momarica obezbedila je 60 dromona i 40
pamfilijanaca, a mornarica iz Kivireotske, Jegejske i Sa-
moske teme, 35 dromona i 35 pamfilijanaca, dok je Helas
poslao 10 dromona4. Izgleđa da je Kalabrijska tema održa-
vala sedam brodova 929. godine5.

Brodovi su mogli da budu naoružani ovnovima, ali
njihovo moćno oružje bila je grčka ili pomorska vatra6. Ta
hemijska materija bila je očigledno različitog sastava i
upotrebljavana je na različite načine. Uglavnom, ona je ili
bacana kao ručna granata koja je eksplodirala i palila se
kada bi pogođila neprijateljski brod; ili su čitavi ćupovi
katapultame slani kroz vazduh, a izgleda da je isto tako,
snaga baruta na neki način mogla da bude korišćena u ci-
Iju slanja zapaljivog sredstva kroz cevi na objekte na iz-
vesnoj udaljenosti. Recept grčke vatre bio je čuvan kao

1 Teofan, 377.
8 Liudprand, Antapodosis, 137 i dalje.
9 Tabari, prevod u Vasiliev, Vizantija i Arapi (na ruskom), I,
Addenda, 51— 2.
4 Konstantin Porfirogenet, De Ceremoniis, 151 i dalje.
5 Ibn— Adari u Vasiliev, op. c it, II, Addenda, 149.
• Bury, loc. cit.; Schlumberger, Rćcits de Byzance, druga
serija, 37—48.

151

velika tajna koja nikada nije smela da bude odana1. Znat-
ne zalihe grčke vatre nalazile su se u velikim gradovima
na moru. Osvajanje Mesenvrije od strane Kruma 812. go-
dine bila je velika nesreća zbog toga što je zaliha grčke
vatre pala u ruke bugarskog kana8. Govorilo se da je grč-
ku vatru pronašao u sedmom veku neki Kalinik iz Helio-
polisa i u izvesnom obliku ona je upotrebljavana za odbi-
janje Arapa u velikim opsadama Carigrada. A li je vero-
vatno da razni oblici nisu bili usavršeni do devetog veka.
Lav V I govori o njoj kao o novom otkriću8. U desetom ve-
ku, Marko Grk, malo neodređeno, daje recept grčke vatre1*4;
izgleda da su Arapi naučili kako da je prave još pre krsta-
ških ratova. Ona je potpuno izišla iz upotrebe tek kada je
u četrnaestom veku zamenjena barutom i topom.

Taktika koju je Lav V I preporučivao za momaricu
bila je skoro još opreznija od one koju je preporučivao
vojsci. Otvorene bitke trebalo je izbegavati, izuzev kada
je protivnička flota u nepovoljnom položaju; odvojeno
Čarkanje mnogo je mudrije. Ako je otvorena bitka neiz-
bežna, preporučivana je formacija u obliku polumeseca,
koju su stari Grci voleli. Signaliziranje je vršeno pomoću
zastava ili svetlosti po noći. Navigacija je pažljivo prouča-
vana — trebalo je znati vetrove i struje i pređuzeti protiv
njih mere predostrožnosti; opasne obale trebalo je izbega-
vati. Ako je međutim vreme moglo da se koristi kako bi se
uništila neprijateljska eskadra, onda je to bio najjevtiniji
i prema tome najbolji oblik pobede5*.

A li Lav V I očigledno se nije mnogo interesovao po-
morskim ratovanjem niti ga je mnogo r^zumevao. Ama-
terstvo njegovog znanja mnogo je očiglednije u njegovim

1 Konstantin Porfirogenet, De Administrando Imperio 84.
* Teofan, 499.
9 Lav, Tactica.
4 Liber Ignium ad Comburendos Hostes, u Hofer, Histoire de
la Chimie, voL I.
8 Lav, Tactica, loc. cit.

152

poglavljima o pomorstvu nego i u jednora poglavlju o
vojsci. N e postoji nijedan prolesionalni izveštaj o funkci-
jama i idealima pomorskog ratovanja u Vizantiji. Moma-
rica je uČinila mnogo velikih usluga; i Kekavmen ju je
opravdano nazivao „slavom Romanije” 1. A li kasniji Ro-
mani gledali su na svoju slavu bez oduševljenja. Bure i
stene ispunjavale su more opasnostima; mnoge armade
bile su uništene božjom rukom. Oni su više voleli nauku
u kojoj im je njihova inteligencija mogla dati sigurnije
preimućstvo, pa su umesto pomorskog izučavali kopneno
ratovanje.

I I I . DIPLOM ATSKA SLUZBA

Ma kako da su Vizantinci organizovali vojsku i mor-
naricu, ipak su oni više voleli da budu štedljivi u njihovom
korišćenju. Preduzimana je zato aktivna diplomatija kako
bi se strani narođi upleli u sukobe i tako održala ravnoteža
koja bi sprečila potencijalnog neprijatelja od upada na
teritoriju carstva.

O organizaciji vizantijske diplomatije vrlo je malo
podataka ostalo. Ministar spoljnih poslova carstva bio je
logotet, službenik koji je, izgleda, imao najtešnji dođir sa
carem i viđao ga svaki dan. Prema tome, inostranim po-
slovima dobrim delom upravljao je sam car. Logotetov
posao bio je da se stara o prijemu stranih izaslanstava, i
verovatno je on opremao carska poslanstva na strane dvo-
rove i birao za njih Ijude. A li izvesne diplomatske poslove
vodile su lokalne vlasti. Tako je obično strateg Herzona
(na Krimu) pripremao misije za narode u stepama. U priči
o pustolovinama Justinijana II, Herzon je bio mesto ođakle

1 Kekavmen, Noutheticos, 101.

153