Stiven Ransimen - Vizantijska civilizacija

krovove svoje palate, relikvije i sina. Siromaštvo i glad
su stalno smanjivali broj stanovništva u Carigrađu. Pro-
diranje u grad vojske Mihaila Paleologa 1261. godine i
hitan odlazak Baldvina, latinskog patrijarha i venecijan-
skog gradonačelnika u pristanište ođakle su odjedrili na
zapad, predstavljalo je spas za grad.

A li zlo je ostalo nepopravljivo. Mihajlo je ušao u
polurazrušen i opusteo grad. To je bilo dragoceno osvaja-
nje, jer niko na Bliskom Istoku nije mogao dopustiti da
njegovi neprijatelji drže Carigrad, i to osvajanje bilo je
slavno po ugled carstva. Samo osvajanje međutim donelo
je probleme i troškove koji su bili i suviše veliki da bi ih
Mihajlo mogao da podnese. Đenovljani su bili njegovi sa-
veznici; njima se moralo piatiti trgovačkim povlasticama
koje su smanjivale prihode carstva. Latini su našli zatoč-
nika i mogućnog osvetnika u Karlu Anžujskom, kralju
dveju Sicilija; njega je trebalo izigrati pokretom za uniju
sa latinskom crkvom, pokretom koji je razbesneo careve
podanike a Karla nije obuzdao. Vrednost carskog kovanog
novca, stabiliziranog štednjom nikejskih careva, počela je
opet da pada; u nemogućnosti da održi sistem plaćanja
svojih graničarskih snaga poklonima zemljišta oslobođe-
nog plaćanja poreza, Mihajlo je ukinuo takva imanja u
A ziji i tako oslabio odbranu granica. Kada je 1282. godine
on umro, carstvo je pokazivalo jalovost svoje političke
obnove. Jedino pozitivno delo Mihajlove vladavine, pored
osvajanja prestonice, ostvareno j.e na Peloponezu, gde su
posle pobede kod Pelagonije 1259. godine ključne tvrđave
Mistra, Monemvazija i Maina prešle u careve ruke.

Duga vladavina njegovog sina Andronika II (1282—
1328) bila je svedok polakog opadanja. Sicilijansko večer-
nje 1282. godine uništilo je moć Karla Anžujskog i Andro-
nik je mogao bez opasnosti da prekine pregovore o crkve-
noj uniji. A li nova opasnost rasla je na Istoku. Mongolske

54

najezde Male A zije u trinaestom veku dovele su u svojoj
pratnji sveža turska plemena. Jeđno od njih naselilo se na
granici carstva; njegov vođa Osman organizovao ga je u
poslednjim decenijama tog veka u jaku vojničku silu. Po
njemu je pleme prozvano Osmanlijama ili otomanskim
Turcima. Posle Mihajlovog ukidanja graniČara, Androni-
kove vojne snage nisu bile dovoljno jake da se nose sa
Turcima. On je morao da se osloni na inostrane najam-
nike, i u jednom nepromišljenom trenutku najmio je
grupu avanturista poznatu kao Katalanska velika kompa-
nija (1302). A li ovi su se uskoro okrenuli protiv svojih
poslodavaca, blokirali Carigrad u toku dve godine (1305
1307), doveli Turke u Evropu, i na kraju se povukli i
opljačkali Makedoniju i Franačku Grčku. U međuvreme-
nu, bugarsko Asenovo carstvo i Uroševo srpsko carstvo
bili su stalni izvori opasnosti. Unutra, iako aktivna u kul-
tumom pogledu, vladavina je predstavljala niz finansij-
skih neprilika i pobuna. Od 1321 do 1328 godine Andronik
je ratovao sa svojim unukom i nasleđnikom Andronikom
III i tek je smrt starog cara donela mir.

Pod Andronikom III (1328— 1341) nastavila se ista
priča. Turci su zauzeli Brusu 1326. godine, 1329. zauzeli
su Nikeju, a 1337. godine Nikomediju. Pod Stefanom Du-
šanom (1331— 1355) srpsko carstvo je dostiglo svoj vrhu-
nac i zapretilo Carigradu. Andronikova smrt, koji je
ostavio dete, Jovana V, kao cara, prouzrokovala je gra-
đanski rat u borbi za namesništvo između carice-majke,
Ane Savojske, i uzurpatora Jovana V I Kantakuzena. Jovan
Kantakuzen, izvanredan čovek, primoran da bude oportu-
nista, pobedio je 1347, ali je pao 1355. godine pred Andro-
nikom IV , sinom Jovana V. Jovan V vratio se na vlast
1379. godine, pa privremeno svrgnut od strane svog unuka
Jovana V II 1390. godine, ali je umro na prestolu 1391.
godine. Stvari su se stalno pogoršavale. Doduše, na Pelo-

55

ponezu carstvo je postepeno povratilo celo poluostrvo od
Franaka, ali svuđa na drugim mestima stvari su stojale
suprotno. Bilo je jasno da propast dolazi od Turaka. Go-
dine 1356. oni su počeli da se naseljavaju u Evropu. U
1357. osvojili su Jeđrene i uskoro su ga učinili svojom
prestonicom. Bitke na Marici 1371. i Kosovu 1389. godine
predale su Bugarsku i Srbiju u njihove ruke. Do 1390.
godine njihova sila doprla je do Dunava a carstvo je držalo
samo Carigrad, Solun i Peloponez, Mistransku despo-
tovinu.

Jovan V obilazio je Italiju tražeći uzaludno pomoć i
kao dužnik zadržan je u Veneciji. A li pod njegovim mla-
đim sinom i naslednikom Manojlom II, Zapadna Evropa
postala je svesna opasnosti i poslala vojsku na Balkan.
Grodine 1396. ta vojska je bila uništena kod Nikopolja.
Godine 1397. Turci su opseli Carigrad. A li čas još nije bio
kucnuo. Turke je napao sa istoka Timur Tatarin i 1402.
godine kod Angore, Mongoli su pobedili i zarobili sultana.
To je bila prilika za izbacivanje Turaka iz Evrope. A li
carstvo nije bilo đovoljno jako, Zapad nije sarađivao.
Godine 1413. Timurovo carstvo se raspalo, a Turci su se
potpuno oporavili. U međuvremenu, Manojlo, kao i njegov
otac, krenuo je da potraži saveznike na Zapadu, putujući
čak i u Panz i London — ali isto tako bezuspešno.

Manojlova taktičnost i populamost među njegovim
podanicima i na turskom dvoru sačuvali su carstvo nepo-
vređeno za vreme njegovog života, ali 1420. godine on je
predao vladu svome sinu Jovanu V III, a umro pet godina
docnije. Godine 1422. Jovan je izazvao Turke i oni su još
jedanput napali na Carigrađ, ali je pobuna naterala sul-
tana da digne opsađu. Godine 1423. upravnik Soluna, pla-
šeći se turskog napada, prodao je grad Venecijancima; ali
turski napad usleđio je, i uspeo, sedam godina kasnije.

56

Jovan V III, sledeći porodičnu tradiciju, putovao je preko
vode u Italiju. Tamo, na saboru u Firenci 1439. godine on
je založio svoj carski ugled za uniju crkava, koju nije pri-
hvatila velika većina njegovih podanika. Kao nagrada,
nova zapadnjačka ekspedicija upala je na Balkan i bila
unižtena od strane Turaka kod Varne 1444. godine.

Godine 1448. Jovan je umro, i njegov brat Konstan-
tin X I stupio je na presto osuđenog carstva. Kraj je došao
1453. godine posle bezuspešne ali herojske odbrane, koja
je trajala sedam nedelja. 29. maja grad je pao u ruke ne-
vemika. Godine 1460. Turci su osvojili Peloponez. U 1461.
uništili su carstvo Komnena u Trapezuntu. Mešavina im-
perijalnog Rima i hrišćanske Grčke postala je stvar nepo-

vratne prošlosti.

GLAVA III

USTROJSTVO CARSTVA I VLAD A ZAKONA

Sto je vizantijsko carstvo moglo istrajati jedanaest
stotina godina bila je skoro potpuno zasluga vrlina nje-
govog ustrojstva i administracije. Malo je država organi-
zovano na nacin koji je tako dobro odgovarao svom
vremenu i tako promišljeno upravljen na to da se spreči
da vlast ostane u rukama nesposobnog čoveka. Ova orga-
nizacija nije svesno i promišljeno delo jednog čoveka ili
jednog trenutka. U osnovi, ona je nasleđe iz rimske pro-
šlosti, ali je stalno bila prilagođavana i dopunjavana to-
kom vekova, tako da bi odgovarala različitim zahtevima
vremena1.

Carstvo je bilo apsolutna autokratija. Diarhija koju
je uspostavio Avgust sa senatom kao svojim partnerom,
nije dugo trajala. Posleđnji njezin trag, istina, nestao je
tek krajem devetog veka; ali.od Dioklecijanovih dana car
je u stvari vladao sam. On je bio vrhovna vlast u carstvu.
On je mogao po svojoj volji da postavi i otpusti sve slu-
žbenike; on je imao potpunu finansijsku kontrolu; zako-
nodavstvo je bilo samo u njegovim rukama, on je bio
glavnokomandujući svih snaga carstva. Pored toga on je
bio glava crkve, prvosveštenik carstva. Njegova politika i
njegove ćudi uobličavali su sudbinu miliona njegovih po-
danika. Za vreme ranog carstva njegova titula bila je im-

1 Vidi: Bury, The Constitution of the Later Roman Empire u
Selected Essays i2d. Temperley, 99 i dalje.

perator ili Avgust. Avgust, kao titula, sačuvala se do samog
kraja, ali imperator, titula koja je podsećala na vojsku,
postepeno, kako je carstvo bilo orijentalizirano, ustupala
je mesto tituli autokrator, samodržac, sa još jačim nago-
veŠtajem apsolutnosti. Ali, od Iraklijevog vremena na ova-
mo, uobičajeni naziv za cara bio je Bazileus, stari grčki
naziv za kralja, kojim su poslednjih godina nazivani samo
kralj Etiopije, kada bi se narod njega setio, i carev veliki
protivnik i njegov uzor samodršca, sasanidski kralj Persije.
Značajno je da se titula Bazileus, koju je car poneo, prvi
put pojavljuje 629. godine, baš posle konačnog poraza Per-
sijanaca1.

Iako nije bilo nikakve ustavne brane njegovoj vlasti,
carevo samodržavlje je ipak bilo ograničeno. On je uvek
priznavao svoju obavezu da poštuje osnovne zakone rim-
skog naroda12*; a duboko u svesti ljudi provlačila se misao
da je narod suveren i da je samo poverio caru svoju vlast.
Justinijan u Lex de Imperio izričito izjavljuje da je narod
preneo svoj suverenitet na cara8. N ije verovatno da je taj
zakon bio dobro poznat u kasnijim vekovima, ali je ideja
životarila. Godine 811. car Stavrikije na samrti, razdiran
svađama svoje žene i sestre zbog nasledstva, zapretio je da
će carstvo vratiti narodu — da bi se osnovala hrišćanska
demokratija — ali je plan smatran kao neizvodljiv4. Ipak
krajnja suverenost naroda uspevala je da se izrazi. Na pr-
vom mestu presto je bio izboran; na drugom, postojalo je
ono što je Momzen nazvao „zakonsko pravo na revoluciju” ,
pravo, koje patrijarh Nikola Mistik u desetom veku nije
oklevao da objavi5.

1 Vidi: Brehier, Les origines des Titres Imp. B. Z. vol. 15, 161,
đalje, naročito 171—2.

* Digeste I, iii, 31; Vasilike, II, VI, I.
* Vidi Bury, op. cit., 112.
4 Teophanes, 492.
8 Nikola Mistik, Epistoloe M. P. G. vol. C X I, 210.

59

BiraČi u carstvu bili su senat, vojska i narod Carigra-
da. Svaki car morao je da bude proglašen od strane ta tri
tela, pa tek tada da se podvrgne obredu krunisanja. On je
posle toga postajao apsolutan sve dok je njegova vladavina
zadovoljavala; ali ako bi se pokazao kao nesposoban, sva-
kom biraču bilo je slobodno da proglasi novog cara. Obično
je to činila vojska, ili deo vojske, kao u slučaju Foke, Lava
Isavrijanca, Lava Jermenina i mnogih drugih u toku vi-
zantijske istorije; i ako bi car, tako postavljen, mogao da
navede senat i narod Carigrada da ga prime, njegova uzur-
pacija bila je ozakonjena. Ponekad je ipak car zbacivan s
prestola usled dvorske zavere. U takvom slučaju uzurpator
je spletkano kako bi se pojavio kao kandidat senata i na-
stojao da ga trupe sa seđištem u Carigradu što je moguće
pre proglase za cara, kao u slučaju Nićifora I ili Mihajla I.
Ako bi presto bio upražnjen u mirno doba, obično je senat-
ska proklamacija objavljivala novog cara, ali senat je u
takvim slučajevima uvek delovao kao oruđe nekog gene-
rala ili neke klike, kao što je po Asparovom naređenju 4 5 7 .
godine naimenovao Lava I 1. Ponekad je ipak narod Cari-
grada uzimao stvari u svoje ruke. Godine 944. glas naroda
doveo je na vlast Konstantina VII*. Godine 1042. narod je
izvukao Teodoru iz njenog manastira da bi vladala uz se-
stru Zoju3. Godine 1185. narodna pobuna zbacila je Andro-
nika I, i na njegovo mesto postavila Isaka Anđela4.

A li princip izbomosti pretrpeo je u praksi jeđnu ve-
liku izmenu. Deo careve vrhovne vlasti sastojao se i u mo-
gućnosti da kooptira i druge careve. Zbog toga nikada nije
moglo da se desi da carstvo ostane bez cara. Trebalo je da
birači dadu formalan pristanak aklamacijom, ali taj pri-

* Malala 369.
* Liundprand, izdanje Becker, Antapodosis, 142.
* Psellus, Chronographia, izd. Renauld, I, 101 i dalje.
4 Nikita Honijat, 448 i đalje.

60

stanak nikada nije bio uskraćen. Velika većina careva stu-
pala je na presto zato što su već bili krunisani za vreme
života svojih prethodnika; a kontinuitet je bio dalje obez-
beđen time što se smatralo da u ođsustvu cara, prestolom
može da raspolaže carica. N ije bilo granice broju careva
koji mogu da postoje u isto vreme. Pod Romanom I bilo
ih je pet. Pod Konstantinom IV vojska je zahtevala trojicu,
smatrajući sa izvanrednom pobožnošću da car treba da
sledi primer svog prauzora, božanstvo1. Ali, samo jedan
car vršio je vlast, Autocrator basileusi2*. Ostali su bili pa-
sivni partneri i kada bi umro autocrator, sledeći car po
starešinstvu automatski je nasleđivao carsku vlast. Time
je bilo omogućeno da se stvore dinastije koje su trajale
dok god bi njihovi predstavnici bili sposobni da vlađaju —
pa čak i duže. Slučaj carice Zoje pokazuje kako dinastička
osećanja mogu da postoje i u ovoj izbomoj monarhiji, Čak
i kada je predmet takvog osećanja nevredan.

Pošto bi car bio izabran ili kooptiran, trebalo je još
da bude krunisan3. To je davalo versku potvrđu njegovoj
vlasti tako da je mogao istinski da vrši funkciju božjeg
namesnika na zemlji. Zamisao o kruni i krunisanju došla
je od Persijanaca, čijeg je kralja krunisao magijevski
prvosveštenik. A li kada je Dioklecijanpozajmiotupraksu,
nije mu bila potrebna pomoć sveštenika, pošto je on već
bio Pontifex maximus; njegovi hrišćanski naslednici sle-
dili su njegov primer. Krunisanje je vršio jedan od ugled-
nih predstavnika birača. Valentinijana I krunisao je pre-
fekt Carigrada. Postepeno, osetilo se da je carigradski
patrijarh, kao nosilac najviŠe službe pod krunom, najpo-

1 Teofan, 352.
fl T a j izraz pojavljuje se prvi put kod FiLoteja, Cleterologium,
i Konstantina Porfirogeneta, De Ceremoniis I, 712.

• V idi Sickel, D<w Byzantinische Kronungsrećht, B. Z., voL 7,

511 1 dalje.

61

godniji predstavnik. Markijana verovatno, a Lava I si-
gurno, krunisao je patrijarh1. Otada, to je bilo pravilo.
Jedini izuzetak bio je poslednji car, Konstantin X I, ali
njegov slučaj potpuno je neuobičajen, pošto je on kruni-
san u Mistri*12*. Sve do kraja, patrijarh je delovao kao naj-
ugledniji građanin carstva, a ne kao sveštenik. Foka je u
stvari bio prvi car koji je krunisan u crkvi*. Shodno tome,
kada je krunisan savladar, krunisanje je vršio pravi car,
iako je patrijarh mogao da pomaže, naročito kada bi pravi
car bio maloletnik4. Patrijarh je mogao katkad da zahteva
ustupke od cara pre nego pristane da ga kruniše. A li u
tom slučaju zvanično je postupao kao predstavnik naroda.
Njegovo jedino zakonsko oružje protiv cara bila je pret-
nja ekskomunikacijom, usled čega je i careva legitinmost
dolazila u pitanje. Ipak, s vremena na vreme, tražena su
izvesna obećanja od cara pre njegovog krunisanja. Ana-
stasije, čija je ortodoksnost bila sumnjiva, morao je pi-
smeno da garantuje da će održati postojeći crkveni red i
da neće ispoljavati netrpeljivost prema svojim bivšim
neprijateljima; i kasniji carevi sa reputacijom krivove-
raca bili su primoravani da daju slične izjave5. Pod Pa-
leolozima postojala je redovna krunidbena zakletva kojom
su se carevi zaklinjali. Oni su obećavali da će poštovati
odluke vaseljenskih sabora i razna usvojena crkvena
shvatanja i prava, da će vlađati pravedno i blago i da će
anatemisati sve što je crkva anatemisala6. Posle petog
veka bilo je nemogućno da oglašeni jeretik postane car.

* Bury, op. cit., 104.
* Ibiđ., isti citat.
1 Simocatta, 334.
* Konstantin Porfirogenet, op. cit., I. 191 i dalje; Cedrenus, II,
296.
1 Burry, op. cit., 114.
4 Codinus, De Officiis, 87.

62

Od sedmog veka krunisanje je vršeno u Svetoj Sofiji,
u prisustvu senata i predstavnika vojske i naroda, koji su
u crkvi i napolju klicanjem pozdravljali novoga cara. Ra-

nije je krunisanje vršeno na Hebdomonu, van grada.
Ceremoniju, koju je u pojedinostima opisao Konstantin
V n 1, Paleolozi su nastavili sa nešto malo izmena i uveli
zapadnjački običaj miropomazanja. Ponekad bi se pone-
što dodalo ceremoniji da bi se pojačala prava maloletnika.

Na Veliki petak, uoči njegovog krunisanja, guverneri te-
ma, ministri, sva lica senatorskog položaja i svi vojnici iz
prestonice, kao i pređstavnici svih klasa građana, naročito
esnafa, primoravani su da polože svečanu zakletvu ver-
nosti caru-dečaku, Konstantinu VI*.

Smatralo se da je krunisanje davalo caru položaj
poluboga, namesnika svevišnjeg. Car je bio svestan da je
glava hrišćanske crkve. ,,Ja sam car i sveštenik” , pisao je
papi Lav Isavrijanac, i tvrdio da je izaslanik „kome je
bog naredio da hrani svoje stado kao Petar, prvi među
apostolima” , i papa se sa tim saglašavao dokle god je car
bio pravoveran1*3. U vreme Vasilija I bilo je uobičajeno da
se carev sin i nasleđnik odmah posle rođenja postriže,
kao da postaje monah4. Justinijan I postigao je pravo za
cara da ovaj daje proglase verskih učenja; njegova duž-
nost već je bila da predsedava crkvenim saborima ili da
umesto sebe imenuje predsednika5. U praksi patrijarhe je
on postavljao. Dok je postojao egzerhat u Raveni, čak i
pape su bile birane tek pošto bi se đobilo odobrenje od

1 K. Porfirogenet, loc. cit.
* Brightman, Byzantine Coronation Ceremonies, u Journal o}
Theological Studies, 9V. 2., 383—5; i Sickel, op. cit., 547—8.
• Mausi, Concilia, vol. 12, 976; Ecloga, prevod Freshfield, 66—7.
4 Konstantin Porfirogenet, op. cit., 620—2.
8 Gelzer, Die Verhaltnisse von Staat ttnd Kirche in Byzanz,
H. Z. N ove Serije, vol. 50, 193 i dalje.

63

carskog namesnika1. Teokratski položaj navodio je careve
da smatraju da su carstvo primili od Boga. „Prim io si
krunu od Boga iz moje ruke” , rekao je Vasilije I svome
nasledniku Lavu V I12. To nije značilo da je Lex de imperio
bio zaboravljen. Narod je još bio birač i mogao je da
oduzme carstvo; ali narod je bio hrišćanska zajednica. Car
je izvođio svoju vlast kao predstavnik hrišćanske zajed-
nice i prilikom krunisanja bio je imenovan za njenog
prvosveštenika. Prema tome, on je sa razlogom mogao da
tvrdi da je u neposrednom odnosu sa bogom, izvorom
svake moći. Iđeja je odgovarala misticizmu toga vremena
i niko u carstvu nije nju osporavao. Pošto se nalazio u
takvom položaju, car je imao potrebu da održi visok
ugled. U njegovom prisustvu svako je morao da padne
ničice, čak i strani ambasadori. On je na kraju mogao da
bude i zbačen, ali sve dotle uvreda veličanstva bila je
vrlo ozbiljan zločin. Jedna služavka koja je slučajno plju-
nula sa gom jeg prozora na mrtvački kovčeg carice Evdo-
kije dok je ovaj bio noŠen iz dvora u grobnicu bila je
pogubljena na samom grobu (412. godine)3. U cilju da bi
se pojačao ovaj ugled razvile su se bezbrojne formalističke
ceremonije, koje je opisao Konstantin V II; a dovitljivi
carevi, kao Teofilo, pozvao je na saradnju umetnost i
nauku, i seđeo na prestolu koji se dizao do tavanice, okru-
žen zlatnim pticama koje su pevale i lavovima koji su
urlikali.

Sve ove mnoge ceremonije i sav posao koji je, kao

glava crkve i države, morao da nadzirava, potpuno su
zaokupljale cara i iziskivale da bude i savestan i radan.
Evnuh bi bio fizički onesposobljen da bude car, a sma-

1 Liber Pontificalis, I, 363—4.
2 Vasilije I, Paraenesis ad Leonem, M. P. G., vol. 107, X X X II.
* Nićifor, Breviarium, 7.

64

tralo se da je nesposoban da vlada svaki čovek koji je
oslepljen, iako se Isak Anđel, kao slep, vratio na presto.
Dečak je mogao da postane jedini car, ali u takvom slu-
Čaju morao je da postoji namesnik. Moglo bi da izgleda
da je ova dužnost van mogućnosti jedne žene, naroČito što
žena u teoriji nije mogla da bude sveštenik, niti u praksi
da vodi vojsku. Pa ipak, nije bilo ustavne prepreke da
žena bude samodržac. Prema modemim pojmovima, polo-
žaj carice, avguste1, bio je neobičan. Postojanje ženske do-
pune caru21* bilo je potrebno iz ceremonijalnih razloga, ali
carica nije bila obavezno careva žena. Trebalo je da ona
i>ude posebno krunisana i klicanjem pozdravljena, iako se
ceremonija odigravala u dvoru a ne u crkvi, ukoliko nije
krunisana u isto vreme kada i car. Skoro bez izuzetka care-
va žena je uzdizana na stepen carice prilikom svoje udaje
ili prilikom svoga stupanja na presto; ali broj carica nije
bio ograničen i mogao je da uključi i druge careve rođake.
Pulherija, sestra Teodosija II, bila je krunisana u početku
vlade njenog brata. Teofilo i Lav V I krunisali su ćerke8,
a Aleksije I svoju majku4. Krunisanje je davalo carici
udeo u suverenitetu; ona je čak delimično učestvovala i u
vladi. Teodora je prisustvovala Justinijanovim savetova-
njima, iako se izvinjavala što je na njima govorila5. Ako
nije imalo careva, Imperium bi bio potpuno poveren njoj,
i ona je mogla da odredi naslednika prestola. Tako je
Pulherija odredila Markijana, a Arijadna Anastasija; iz
toga su uzastopni Zojini muževi izvodili svoja prava. Ca-

1 Avgusta, bila je uvek formalna titula, iako je od sedmog ve-
ka pa na ovamo Vasilissa bio uobiČajen govorni izraz za tu titulu.

2 Nastavljač Teofana, 364.
8 Nastavljač Teofana, 107— 8.
4 Stvarno krunisanje nije nigde opisano, ali je ona nosila ti-

tulu avguste.
5 Prokopije, De Bello Persico, (Izdanje Loeb), I, 230.

5 Vizantijsks civilizacija 65

ričina suverenost pokazuje se takođe i u slučaju name-
sništva. Ako bi car bio nesposoban da vlada zbog mladosti
ili bolesti, a nije bilo drugih careva, carica je automatski
preuzimala pun suverenitet. Pulherija je vladala umesto
svoga mladog brata, Sofija umesto svog ludog muža Justi-
na II, sve dok nije naimenovan Cezar1; a tokom čitave
istorije carstva, carica-majka, ako je živa, bivala je na-
mesnik za vreme jednog dela ili celog carevog malolet-
stva. A šta se đogađalo ako nije bilo cara, a carica nije
htela da ga imenuje? Situacija je ostajala neizvesna. Pošto
je svrgnula i oslepela svoga sina, Irena je odlučila da
vlada sama. To je bila novina, pa se smatralo kao najbolje
rešenje nazivati u zvaničnim dokumentima Irenu carem2;
ali protiv toga nije postojala ustavna prepreka, pa je ona
na kraju pala više zbog svoga rđavog zdravlja nego zbog
pola. Njezina rođaka Teofana, Stavrikijeva žena, namera-
vala je da nasledi svoga muža, ali u tome nije uspela.
Ipak, 1042. godine, nailazimo na dve carice, Zoju i Teo-
doru, koje su zajeđnički vršile suverenitet — jedini pri-
mer podeljenog samodržavlja. A li kada je Zoja naimeno-
vala cara, dve žene su mu automatski ustupile mesto.
Ipak, kada je on umro, Teodora se vratila na punu vlast,
i mogla je na svojoj samrtnoj postelji da naimenuje na-
sleđnika. Nikada se nije smatralo da su ženske vladavine
bile nezakonite.

A li ako su carica-vladarka ili carica-namesnik bile
nesposobne, revolucija ih je mogla svrgnuti. Irena je pala
kada više nije mogla da kontroliše svoje službenike, a re-
gentkinja Zoja Karbopsina, kada je njena politika dovela
do kraha. U ovakvoj prilici, kao što je ova poslednja, našlo*

1 Vidi Bury, Later Roman Empire from Arcadius to Irene, II,
76 i dalje.

* Irene Pistos Basileus — Zachariae von Lingenthal, Jus Grae-
co-Romanum, III, 55.

66

se jedno zgodno rešenje, kada bi postojala nužda za vreme
maloletstva. Izvesni carevi na samrtnoj postelji imenovali
su regentske savete. Teofilo je naimenovao dva službenika
da rade sa Teodorom, a Aleksanđar seđam namesnika pod
predsedništvom patrijarha.1 A li takvi saveti nisu zadovo-
ljavali. Od desetog veka nastao je čest običaj da za vreme
maloletstva presto zauzme, kao car-namesnik, neki jak
general ili admiral, uživajući potpuno samodržavlje i
prvenstvo, ali uz očuvanje prava legitimnog cara. Car
regent obično bi se poluozakonio ženidbom iz carske po-
rodice. Roman Lekapen, prvi car-regent, udao je svoju
ćerku za cara, a taj primer je sleđio i Jovan Kantakuzen.
I N ićifor Foka i Roman Diogen oženili su se udovicama
svojih prethodnika, koje su im pomogle da osiguraju pre-
sto. I Jovan Cimiskija bi tako učinio, ali se crkva pobu-
nila — žena je bila Teofana, njegova saučesnica u ubistvu
Nićifora Foke — tako da se on umesto caricom oženio
njenom tetkom. Ove uzurpacije bile su prihvatane, ali su
smatrane kao privremene. Kada su Lekapeni i Kantaku-
zeni pokušali da osnuju dinastije, neodobravanje javnosti
upropastilo je njihove planove. Smatralo se da zakoniti
car, porfirogenet, to jest rođen u purpumoj sobi u kojoj
se carica porađala, ima pravo koje nije moglo da bude
prenebregnuto. Ustavna vlast birača, senata, vojske i na-
roda, nije se potpuno gasila izborom cara. Vojska je ne-
izbežno zadržavala praktično veliki uticaj; a senat i narod
nasleđili su iz prošlosti neodređena teoretska prava, koja
su u ranim vekovima carstva našla konačni izraz.

Narod Carigrada bio je organizovan, u vremenu koje
nam nije poznato, u četiri dela ili đeme2, nazvane Plava,*

1 Nastavljač Teofana, 380.
* Za deme vid i Bury, Appendix 10 to Gibboiv’s, Decline ana
Fall, vol. 4, 531 i dalje, Bury, Later Roman Empire, I, 84 i dalje,
II, 11 i dalje i naroćito Uspenski, Cirkuske stranke i deme u Cari-
gradu (na ruskom), vol. I, 1 i dalje.

rs* 67

Zelena, Bela i Crvena; postepeno ove dve poslednje spo-
jile su se sa dve prve. One bi najbolje mogle đa buđu opi-
sane kao samoupravna municipalna tela, dalje podeljena
na civilna i vojna. Civilna tela su se zvala Politici, i nji-
ma je upravljao demarh, a vojna Peratici i njima je
upravljao demokrat. PoZitici su verovatno imali civilne
dužnosti kao što su čuvanje javnih parkova i preduzima-
nje mera protiv požara; Peratici su verovatno delovali kao
teritorijalan gamizon grada. Carigrađski cirkus pao je
jedno vreme u ruke dema, i svi događaji u cirkusu reša-
vani su kroz supamištvo između pristalica Plavih i Zele-
nih. Obadve ove stranke stekle su ogromne cirkuske orga-
nizacije, dok je sve stanovništvo grada, koje je volelo cir-
kus, prilazilo jednoj ili drugoj strani. Deme, kao tela kroz
koja se grad izražavao, postale su izvanređno moćne kra-
jem petog, a u toku šestog veka često su ugrožavale
državu. Srećom, Plavi i Zeleni su bili ljubomomi jedni
na druge i usvajali suprotna gledišta; Zeleni su bili nak-
lonjeni monofizitizmu, u opoziciji na ortodoksnost Plavih.
Zbog ovoga bilo je mogućno caru, koji je želeo da suzbije
organizacije nad kojim nije imao kontrolu, da izigra jedne
pomoću drugih. Ali, ponekad, stranke bi se složile. Za-
jedno sa vojskom one su tražiie da Justin I stupi na presto.
Justinijanovi teški porezi i gradske dažbine ujedinili su
ih 532. godine u pobuni Nika. Justin II, u rukama aristok-
ratije, pokušao je da ih uguši, ali Tiberije je smatrao za
mudrije da ih ohrabri i koristi protiv aristokrata. Mavri-
kije je pao uglavnom Što ih je uvredio pokušavajući da
nametne veće vojne đužnosti Peraticima. N jihov ustavan
položaj najbolje je prikazan načinom na koji je Justini-
jan morao zvanično da pregovara sa njima i sasluša nji-
hovo miŠljenje na Hipodromu. U toku sedmog veka moć
dema je oslabila, a posle dolaska na vlast Isavrijanaca,
Politici su postali samo organizacije p>o imenu i korišćeni

68

su da predstavljaju narod priUkom ceremonija, Demarsi
Plavih i Zelenih postali su službenici u dvorskoj hijerar-
h iji s unosnom platom. Peratici, s druge strane, postali su
jezgro carske garde i gradskog garnizona, od kojih je
stvorena carska vojska kao protivteža provincijskoj. Opa-
danjem dema, narod Carigrađa izgubio je svoje jedino
ustavno sredstvo izražavanja. Otada je narod mogao da
izrazi svoje želje samo bunama i neredima.

Senat, s druge strane, nije nikada potpuno iščezao,
iako je u šestom i seđmom veku bio na svom vrhuncu u
Carigradu1. Senat u Carigradu nikada nije bio sličan sta-
rom rimskom senatu. Cak kada su mu 359. godine date i
povlastice koje je uživao rimski senat — i tako postao
zvaničan birač — on je ostao različit po svome sastavu i
lišen tradicije rimskog senata. I samo njegovo ime bilo je
manje dostojanstveno; na grčki jezik ono je bilo preve-
deno ne sa gerousia nego sa sugJcIetos, skupština. Carigrad-
ski senat sačinjavali su svi sadašnji i bivši držaoci službi
i dostojanstava iznad izvesnog stepena, kao i njihovi po-
tomci. Tako je taj senat bio jedno veliko amorfno telo
koje je obuhvatalo sve ljude od ugleda, bogatstva ili od-
govom og položaja u carstvu.

Stvarna vlast senata bila je neodređena. Clanovi se-
natske klase uživaU su izvesna prava i preimućstva, utvr-
đene starim rimskim zakonima i uglavnom potvrđenim
od strane Justinijana. U pokušaju da se ugled njegovih
članova održi, bilo im je zabranjeno da se žene glumicama,
dok se Justinijan nije verio s glumicom Teodorom, i na-
veo svog strica Justina I da ukine ovu meru. A li stvama
moć senata ležala je u činjenici što je on bio poluustavno
telo koje je izražavalo mišljenje bogatijih i moćnijih ele-

1 V idi Bury, Later Roman Empire, I, 12 i dalje; Buckler, Anna
Comnena, 274—6; DiehJ, Le Senat et le Peuple Byzantin, u Byzan-
tion, vol. I, 201 i dalje.

69

menata u državi. Kao takvo, kada je car bio slab, ono je
izgleda bilo najozbiljniji autoritet u carstvu. U toku še-
stog i sedmog veka senat je naročito bio ugledan. Justin
II bio je oruđe u njegovim rukama. Iraklije, koji je zado-
bio presto kao njegov kandidat, postupao je prema njemu
sa velikim poštovanjem. Kada je otišao u rat protiv Per-
sijanaca, ostavio je svog desetogođišnjeg sina kao regenta
pod tutorstvom patrijarha i jednog senatora, koji je, isti-
na, bio takođe magister officiorum1*4; đok je 614. godine
jedno poslanstvo bilo upućeno u Persiju u ime senata, u
uverenju da je ime senata imalo jači značaj od carevog2.
Nekoliko godina kasnije Konstans je formalno zahvalio
senatu za njegovu pomoć protiv carice Martine i tražio
njegovu saradnju i za ubuduće3. A li krajem sedmog veka
vlast senata je opala. Tiranija Justinijana II bila je u
mnogome uperena protiv njega, pa iako je pobeda Lava
Isavrijanca predstavljala pobedu aristokratije, sam Lav,
kao car, nije trpeo nikakvo mešanje senata. Vlastsenata
se izobičajila, dok je na kraju nije ukinuo Lav VI, koji je,
tako postupajući, samo ozakonio postojeće stanje stvari4.
Sam senat životario je kao telo koje je car mogao da po-
zove kao uvaženog svedoka svojih postupaka. Tako je
Teodora, kada je abđicirala kao regentkinja 856. godine,
sazvala senat, da bi ovaj video kako je ostavila punu
državnu blagajnu, a Vasilije I, kada je jedanaest godina
kasnije preuzeo vlast, otvorio je blagajnu opet u prisu-
stvu senata kako bi pokazao njezinu prazninu5. Senat je
do samog kraja carstva prisustvovao obično svakoj sve-
čanoj prilici u Carigradu, kao što je bio sastanak između

1 Teofan, 303.
* Chronicon Paschalle, 706 i dalje.
J Teofan, 342.
4 L a v V I, NoveUa M 47.
5 Nasfc. Teofana, 171, 255.

70

.Bomana I i Simeona Bugarskog1. Aleksije I povremeno je
tražio njegov savet o političkim pitanjima12; njegov for-
malan pristanak je tražen pri ceremoniji krunisanja, dok
je „stupiti u redove senata” bila uobičajena fraza da bi se
Opisalo kako je neki mladi plemić postao punoletan3. A li
njegova politička važnost nikada nije vaskrsnula. Nova
aristokratija jedanaestog veka bila je više vojna aristok-
ratija, i više je volela da deluje kroz vojsku.

Postojala je ipak jedna kočnica carevoj ustavnoj vla-
sti, daleko značajnija i trajnija nego senat i deme. To je
bilo Pravo4. Car je bio izvor Prava, ali ipak, čudno, Pravo
je ostajalo nešto što je iznad njega. Pošto ga nikakva
Ijuđska vlast nije mogla pozvati da položi račune, papa
Agapetus podsticao je Justinijana da bude što pažljiviji u
poštovanju zakona5. Lav Isavrijanac izjavio je da je ca-
reva dužnost da održava stvari onako kako su postavljene
u Svetom pismu, aktima crkvenih sabora i Rimskom Pra-
vu6; a Vasilije I čak je i jačim rečima priznavao suvere-

nitet Prava7.
Za pravo koje je zauzimalo tako poštovan položaj,

bilo je bitno da bude pažljivo i jasno kodifikovano. Era
kođifikacije počela je za Dioklecijanom. Oko 300. godine,
dva pravnika, Grigorije i Hermogenijan, izvršili su uza-
stopne kompilacije zakonodavstva prethodnog veka. Jeđan
vek kasnije, Teodosije II zauzeo se za plan opšte kodifika-
cije celokupnog Rimskog prava; ali stvamo nikada nije do-

1 Ibid, 407.
* Anna Comnena, Alexiad, prevod na engleskL Dawes, 363.
* Ibid. 83.
4 Vidi Zachariae von Lingenthal Geschichte des Griechisch-
Rčmischen Rechts; Siciliano ViUanueva, IHHtto Bizantino; Cam~
bridge Medieval History, vol. 4, glava X X II.
5 Agapetus, papa, Epistolae, M. P. G., vol. 66, 38— 40.
* Ecloga u Leunclavius, Juris Graeco-Romani, I, 83— 84.
7 Vasilike, predgovor.

71

šao dalje od izdavanja serije carskih konstitucija, koje su
međutim obuhvatile samo relativno malu oblast. Konačno
Justinijan, razdražen ponavljanjima i kontradikcijama,
nejasnoćama i zastarelošću velikog đela važećeg prava,
odlučio je da reorganizuje ceo sistem. Uz veliku pomoć
svoga kvestora, pravmka Tribonijana, on je naimenovao
deset komesara, s tim da sastave što je mogućno brže
zakonik koji će obuhvatiti postojeće zakonođavstvo. Ovaj
je bio izdat 529. godine. Posle toga, bilo je naimenovano

šesnaest komesara da iz dve hiljađe dela velikih pravnika
iz prošlosti kompiliraju sve delove još primenjive i ko-

risne za sadašnjost, a takođe i da zauvek sačuvaju mišlje-
nja najvećih autoriteta o pravnim osnovama na kojim je
bila izgrađena rimska država. Ta obimna kompilacija,
poznata kao Digeste, bila je objavljena 533. godine i tre-
balo je da ostane kao konačan autoritet u svim zakonskim
pitanjima. Međutim iste godine izdat je priručnik za stu-
dente, koji je obuhvatao sve najnovije karakteristične de-
love carskog zakonodavstva; a 534. godine izdato je novo
i popravljeno izdanje Justinijanovog zakonika. Cak i sa
tim, njegova zakonodavna aktivnost nije prestala. Od534.
d° kraja svoje vlade on je izdao dugu seriju dopunskih
zakona, svojih Novellae, Krajem njegove vlađavine rim-
sko pravo bilo je potpuno revidirano i modemizovano.

Pravo koje je Justinijan obnarodovao bilo je još uvek
rimsko pravo. Cak i njegove dopune bile su po duhu više
rimske nego hrišćanske. Uprkos neprijateljstva crkve, i
razvod i ropstvo bili su zadržani. Justinijan je smatrao da
je vođen „humanošću, zdravim razumom i javnom kori-
snošću ; „humanost” je u suštini bila praktična. Justini-
jan je ukinuo noxae deditio, prema kome su roditelji
mogli prodati decu u ropstvo kao naknadu svakome kome
bi oni naneli štetu, jer „shodno pravednom mišljenju mo-
dernog društva, surovost takve vrste mora da bude od-

72

bačena” Prava žene, koja je Justinijan naročito povećao,
kao pravo njeno na imovinu ravno njezinom mirazu i
udovice na čuvanje dece, što je značilo poboljšanje starog
rimskog sistema, bilo je izvršeno više u duhu carice Teo-
dore nego u duhu svetog Pavla. Znacajno je shvatanje
neprikosnovenosti rimskog prava među Vizantincima; ma
kako da su oni bUi fanatično pobožni, prošlo je prilično
vremena pre nego što je ono bilo ozbiljno pogođeno že-

ljama hrišćanske crkve.
Justinijan je dalje učvrstio svoje zakonodavno delo

reformisanjem pravnih škola. Mnoge od njih bile su za-
tvorene. Smatralo se da će samo usredsređivanjem učenja
prava na univerzitetima u Carigradu, Bejrutu i Aleksand-
riji, vlasti moći da budu sigurne u održavanje kvaliteta
pravnika. Nekoliko decenija kasnije, arapska osvajanja
imala su za posledicu da je pravna nastava u carstvu
praktično bila ograničena samo na prestonicu.

Justinijan je imao želju da njegove pravne reforme
budu tako upotpunjene da im dalji komentari ne budu
potrebni. Njegova namera ipak nije sproveđena i izgleda
da je u toku narednog veka bilo napisano više pravnih
dela. A li njegov građanski zakonik ostao je na snazi do
vladavine Lava Isavrijanca. Lav Isavrijanac bio je pobo-
žan Čovek. U oblasti teologije njegova pobožnost odvela
ga je u ikonoboračku jeres; u oblasti prava ona ga je na-
vela da humanizuje ceo zakonik. U toku nemimog sedmog
veka opalo je studiranje prava, pa se pokazala potreba za
novim zakonikom. Godine 739. Lav je izdao svoje Ecloga,
namenjene, kako je govorio, da u pravo uvedu hrišćanska

U krivičnom pravu hrišćanstvo je naglašeno opštim
ograniČenjem smrtne presude i njenom zamenom sakaće-
njem. U građanskom pravu ono je naročito naglašeno za-
konima o braku. Samo hriščanska venčanja bila su pn-

73

znata, razlozi za razvod su svedeni na četiri1, mađa razvod
nije potpuno ukinut kako je to želela crkva, a zabranjeni
stepeni srodstva su povećani od četiri na šest; deci braće
i sestara od strica, ujaka i tetke bio je brak zabranjen.
Ecloga su isto tako još dalje poboljšale ženin status; žena
je imala jednak udeo sa svojim mužem u zajedničkoj imo-
vini i staranju o deci, dok su deca bila još više oslobođena
od patria potestas. Crkva je dobila nadzor starateljstva
nad siročadi.

Skoro u isto vreme pojavila su se tri nezvanična pri-
ručnika koja su obuhvatila tri đopunske grane prava:
Vojni zakonik, Pomorski ili Rodski zakonik i Zemljorad-
nički zakonik, od kojih je svaki sađržavao običaje i za-
hteve tog vremena.

Sledeći veliki period zakonodavne delatnosti počeo je
posle stupanja na presto Vasilija Makedonca. Da bi uni-
štio svako delo omrznutih Isavrijanaca, a u isto vreme da
bi oslabio crkvu, Vasilije je nameravao da se vrati Justi-
nijanovom zakonođavstvu. U početku svoje vladavine on
je objavio priručnik, Procheiros nomos, da bi zamenio
Ecloga, dok njegovi komesari ne pripreme potpuno nov
zakonik; nešto kasnije on je kompilirao revidirani priruč-
nik, Epanagoge, koji međutim nikada nije dovršen niti
izdan. Bilo je ostavljeno njegovom sinu, Lavu VI, da izda
celo dopunjeno zakonodavstvo u zbirci Vasilike, koja je
otada ostala merodavno delo o carskom zakonodavstvu,
i ako ga je Lav dopunio sa više novela.

Makedonsko zakonodavstvo bilo je svesno vraćanje
Justinijanu. A li stvamo je ostalo mnogo onoga što su
uradili Isavrijanci. Krivični zakon dalje je proširio rela-

1 Zenina preljuba, m uževijeva impotencija, pokušaj ubistva
jednog bračnog druga od strane drugog i guba. Ecloga, prevod
Freshfield, 78—79.

74

tivnu blagost. U građanskom pravu, iako su prava muža
i oca bila delimično povraćena, u praksi su zadržani od-
nosi u porodici iz Ecloga. Vasilije je bio manje popustljiv
prema crkvi. Siročad su oduzeta od nje, a bauk za crkvu,
razvod, bio je olakšan.

Posle Vasilika nikakav nov zakonik nije izdavan. Za-
datak pravnika bio je olakšan samo nizom sažetih izvođa,
koji su poČinjali opšimim i zanimljivim Ecloga legum,
objavljenim 920. godine i završavali u zamršenom i rđavo
kompiliranom Hexabiblion~u od Harmenopula, objavlje-
nom oko 1345. godine. Zakonodavna aktivnost careva sa-
stojala se od izdvojenih mera, uglavnom upravljenih pro-
tiv veleposednika, ili u korist ili protiv crkve. Crkva je
naposletku počela da utiče na pravo. Za vreme samostal-
ne vladavine Lava VI, ona ga je pobeđila u pitanju ponov-
nih ženidaba1. Konstantin V II odobrio joj je jednu trećinu
imovine kod ljudi koji nisu imali dece, a nisu ostavih
testament. Pokušaji Nićifora II da ograniči zaveštanja
crkvi nisu uspeli. Pod Komnenima ona je zadobila pravo
da u svojim sudovima raspravlja još više slučajeva, i
težnja ka proširenju crkvene jurisdikcije pojačala se. Kao
posledica toga, crkveno pravo počelo se više studirati. Već
se bila pojavila Sgntagma, kompilacija crkvenog prava,
pripisivana Fotiju, ali veliko delo iz ove materije bilo je
Exegesis canonum od Valsamona, antiohijskog patrijarha
pod Manojlom I, objavljeno oko 1175. godine. Ovo delo,
kao i Vasilike, ostalo je — i još je — merodavno na Isto-
ku; i ono je takođe imalo niz sažetih izvoda, od kojih ni-
jedan nije imao nikakav veliki značaj, sem Syntagma ca-
nonum kaluđera Matije Vlastara, napisana 1335. godine*.

1 Tomus Unionis iz 921. godine zabranjivao je četiri ženidbe
i osudio Lavovu. Nastavljač Teofana, 398.

* Vidi Leunclavius, Juris Graeco-Romani, I, 1 i daije.

75

Poznavanje prava smatrano je kao bitno za svakog
carskog službenika. A li mogućnosti za sticanje toga znanja
nisu uvek postojale. Koliko su dugo ostale otvorene pravne
škole koje je Justinijan podsticao, ne znamo, niti možemo
da kažemo u kojoj je meri pravo učeno na univerzitetu
koji je u devetom veku osnovao Varda. U jedanaestom
veku, kada je vizantijska učenost bila na vrhuncu, car
Konstantin Monomah našao je da je pravno znanje tako
slabo da je 1045. godine osnovao naročitu pravnu školu,
koja je davala odlično obrazovanje i verovatno trajala do
1204. godine. Mogućnosti za studiranje prava pod Paleo-
lozima nam nisu poznate.

Rimsko-vizantijsko pravo se menjalo; a njegova osnov-
na shvatanja i docnije dopune bile su građanima carstva
Često nepoznate i pogrešno shvatane. A li je ono ipak osta-
jalo bitan deo ustrojstva carstva, jedini autoritet pred
kojim se i sam car morao pokoriti. Suđovi su imali prven-
stvo čak i nad carskim dvorom. Jedan senator koji je
ručao sa carem Justinom II, umesto da odgovara u nekom
sporu pred sudom, bio je izbičevan zbog svoje nepokorno-
sti1. U Četrnaestom veku, mladi Andronik, pozvan kao
pobunjenik pred svoga dedu, staroga cara, osvojio je sim-
patije sviju prisutnih, moleći da bude suđen prema onom
što je bilo iznad cara, po zakonu2.

Ustrojstvo carstva, s carem biranim od strane senata,
vojske i naroda Carigrada, da bude božiji namesnik, ili
da vlada shodno rimskom pravu, u mnogom pogledu bilo
je nelogično i nepotpuno, ali je imalo najvišu, bitnu za-
slugu da je đejstvovalo. Efikasnost ovog ustrojstva izvan-
redno je prikazana činjenicom da, dok su se na Zapadu
pokrenuli nebrojeni pisci kako bi raspravili teške proble-*

1 Kedrin, I, 682.
* Kantakuzen, I, 69.

76

me crkve i đržave, careva i kraljeva i papa, u njihovim
međusobnim odnosima, Vizantija vekovima nije dala ni-
jednog jedinog političkog teoretičara. Ustrojstvo carstva
funkcionisalo je tako dobro da nisu bile potrebne aps-
traktne diskusije. Tek u poslednjim danima carstva, kada
je postajalo jasno da ono umire, pojavili su se teoretičari
sa planovima o pravilnom uređenju sveta; ziloti iz Soluna
planirali su državu-grad, koja bi, kako izgleda, kombino-
vala teokratske ideale Svete gore sa trgovačkora praksom
italijanskih republika; a Gemist Pleton sanjao je da na
Peloponezu izgradi zajednicu koja bi bila vođena Plato-
novim idejama i slavom stare Grčke.

G LAVA IV

ADMINISTRACIJA1

Carevo vreme bilo je potpuno ispunjeno njegovim
dužnostima. Skoro svaki dan održavala se neka ceremo-
nija kojoj bi car morao da prisustvuje; neka crkvena
svečanost, prijem nekog ambasadora, uvođenje u dužnost
nekog službenika, zvanična poseta Hipodromu. U među-
vremenu, car je morao da se sastaje sa svojim sekretarima
i službenicima i da predsedava savetima. ObiČno je on
sam predvodio vojsku; Konstantin V i Nićifor II, na pri-
mer, svakog leta ratovali su na nekoj granici. U stvari,
bilo je malo careva koji nisu pokušali da budu vojnici.
Na taj način car je imao malo vremena za svoja lična za-
đovoljstva. Ako je, kao Mihajlo III, tražio zabave, brzo je
gubio kontrolu nad upravom i padao. Lav V I i njegov sin
Konstantin V II, ni jedan ni drugi vojnik, uspeli su da na-
pišu nekoliko knjiga dok su bili na prestolu; ali ne mo-
žemo reći koliko su od toga posla svršili sekretari. Za cara
je bilo teško đa napusti Carigrad. Kekavmen, koji je u
jedanaestom veku napisao raspravu o savetima za jednog
cara, preporučivao je da car treba da putuje i nađgleda
svoje posede*. A li stvarno car nije imao vremena; Cari-
grad je toliko kontrolisao celo carstvo da nije bilo vredno*2

* Vidi Bury, Loter Roman Empire II, 334— 48; isti: Imperial
Administrative System in the Ninth Century (British Academy sup-
plemental Papers, I) — najvažnije delo o ovom predmetu.

2 Cecaumenus, izd. Vasilievski. Noutheteticos. 101.

78

napuštati ga, izuzev na čelu vojske. Kekavmen primećuje
na jednom drugom mestu da car koji drži Carigrad uvek
pobeđuje u građanskom ratu1.

Iz praktičnih razloga caru je pomagao u glavnim od-
lukama jedan mali savet, neka vrsta nezvaničnog senat-
skog pododbora. Taj mali savet povremeno vidimo u dej-
stvu, kao na čuvenom sastanku za vreme pobune Nika,
kada je Teodorin govor spasao Justinijanov presto2, ili
kada je Mihajlo Rangabe 812. godine raspravljao da li da
Bugarskoj objavi rat zbog bugarskog napada na Mesem-
vriju. Izgleda da su svi govornici na tom savetu bili
crkvena lica, patrijarh, mitropoliti Nikeja i Cizika, i igu-
man Studiuma1*3.

Car se nalazio na čelu svega. Iza njega dolazili su
velikodostoj nici i službenici carstva, strogo razvrstani pre-
ma Činu. U carstvu, kao u današnjoj Engleskoj, postojale
su titule — ali nisu bile nasledne — koje su nosiocu da-
vale ugled, ne i dužnosti; dok je većina visokih službi u
državi povlaČila za sobom izvestan čin. Neke od tih po-
časti međutim mogle su se otvoreno kupiti i tada su dono-
sile neku platu, tako da su u stvari predstavljale izvestan
oblik osiguranja. Dostojanstva i zvanja menjala su se u
toku vekovnog postojanja carstva i samo tri njihova puna
opisa su se sačuvala, jedan iz petog veka (Notitia digni-
tatum), jedan iz ranog desetog veka (Filotejev — Cletero-
logium) i jedan iz četrnaestog veka (De Ojficiis, pogreŠno
pripisivan Kodinu). Iz ovih, i iz manje određenih obave-
štenja u drugim izvorima, moguće je izvući grubu sliku o
carskoj administraciji, iako se ne mogu pratiti pojedinosti
raznih mena i razvoja. Postojala je stalna tendencija da

1 Cecaumenus, izđ. Vasilievski, Strategicon, 74.

8 Prokopije, loc. cit.
3 Teofan, 498; Nastav. Teofana, 13.

79

zvanična mesta postanu počasna birokratizovanjem admi-
nistracije, dok su titule, na taj način brojno povećavane,
postepeno padale na Iestvici prvenstva, tako da su na
vrhu morale da budu stvarane nove.

Clanovi carske porodice, kao takvi, nisu zauzimali
nikakvu službu. Njihova moć bila je ograničena na nezva-
ničan uticaj — uticaj na čije je opasnosti Kekavmen upo-
zoravao svoga cara1. Oni su bili retko zaposleni u admi-
nistraciji, izuzev kao vojnici; ali su im obično davane
visoke titule. Zakoniti naslednik bivao je skoro bez izu-
zetka krunisan za cara za vreme života svog prethodnika,
ali u početku Dioklecijan je nameravao da naslednik nosi
titulu cezara. Međutim, postepeno, ta titula postala je
manje određena. Cezar je bivao krunisan, ali njegova
kruna nije imala krst na sebi i on je po rangu bio ispod
patrijarha2. Ta titula bila je prema tome pogodna za prin-
ca visokog roda, namesnika, ili čak verovatnog naslednika.
Tiberije, kada je bio regent ludom Justinu II, nosio je
titulu cezara8; Iraklije i Konstantin V naimenovali su
drugog i trećeg sina za cezare, verovatno u cilju mimog
stupanja na presto u slučaju da njihov nežni stariji brat
umre4; Teofilo je naimenovao za cezara svog zeta Aleksija
Muzela; on nije imao sina u to vreme i očigledno je na-
meravao da mu Aleksije bude naslednik. A li Aleksijeva
žena Marija je umrla i on se povukao u manastir, tako da
je Teofilo krunisao za caricu svoju sledeću ćerku Teklu,
kako bi njen budući muž mogao da bude naslednik. Me-
đutim, na kraju mu se rodio sin Mihajlo5. Mihajlo je po-

stavio za stvamog regenta svog ujaka cezara Vardu; Ro-

1 Kekavmen, iVcmtheteticos, 98— 99.
2 Filotej, u Bury, Imperial Administrative System, 145.
8 Bury, op. cit., 36.
4 Ibid., loc. cit.
5 Vidi Bury, Edstern Roman Empire, 465—8.

man Lekapen uzeo je tu titulu kao korak prema prestolu,
Nićifor Foka đao ju je svom starom ocu1. Pod Aleksijem I
cezarska titula izgubila je mesto na rang listi; nova titula
sevastokrator dobila je prvenstvo. Pod Paleolozima naj-
viša prinčevska titula bila je despot12, koja je međutim
obično imala teritorijalno značenje. Titula cezara svedena
je na treće mesto. Ostale titule, zadržavane su za careve
srodnike, do vremena Komnena, bile su nobilissimus i ku-
ropalat. Ovu poslednju međutim Lav V I dao je kao nasled-
nu titulu kralju Iberije, a u jedanaestom veku bila je do-
stupna i nosiocima koji nisu bili kraljevi3. Aleksije I stvo-
rio je nove titule koje su po rangu bile ispod cezarske, $e-
vast, protosevast i panhipersevast4; dok su ambiciozni ta-
jstovi careva mogli da nose titulu vasileopator5.6Nosiocima
nvih titula i njihovim ženama bilo je dozvoljeno da ručava-
ju za carskom trpezom, a isto tako i zoste patricii, glavnoj
dvorskoj dami, koja je izgleda bila obično član porodice®.
Nadimak porfirogenet, davan je deci carice koja se uvek
porađala u purpumoj sobi u dvoru, oČigledno nije povlačio
nikakav zvaničan rang, iako je njegov ugled bio ogroman.

Najviša titula7, dostupna svakome, bila je u toku
mnogih vekova titula patricija, koju je ustanovio Kon-
stantin Veliki kao titulu za vrlo ograničen stalež. Povre-
ineno, broj patricija se povećavao; nekima od njih bilo je
dato prvenstvo kao antipati patricijima, ali je u desetom
veku stvorena još viša titula magister. A li i magistri su
postali mnogobrojni, pa je Nićifor II ustanovio titulu pro-

1 Genezije. 97; Nastavljač Teofana, 397; Lav Djakon, 49.
* Kodin, De Officiis, 6.
* Bury, Imperial Administrative System, 33— 35.
* Ana Komnena, 78— 79.
5 Nastavljač Teofana, 357, 394.
* Pod Teofilom, to je bila caričina majka. 7bid-, 90.
7 Za titule, vidi Bury, op. cit., 20— 36, 121—4.

6 Vizanđjika drilizacija 81

edra, koja je bila iznad titule magistra1. U đesetom veku,
ispod patricija bilo je jedanaest drugih titula. Do vremena
Paleologa tih titula je uglavnom nestalo. Mnogobrojne
titule, tada u upotrebi, bile su ranija imena službi. O skoro
svima njima nam se govori da su nekada povlačile za so-
bom neku funkciju, ali sada nisu imale nikakvu12 službu.
Evnusi su imali posebne titule rezervisane samo za njih.
Ako bi titula bila ista, evnuh je imao prvenstvo. Tako je
evnuh patricije po rangu bio iznad običnog patricija3. U
đesetom veku postojalo je osam titula za evnuhe. Sve ti-
tule imale su svoje posebne oznake: spatarije je, na pri-
mer, imao mač sa zlatnom ručkom, patricije ispisanu tab-
licu od slonovače, magister belu tuniku izvezenu zlatom45,

Red prvenstva bio je složen, pošto su i službe kao i
titule imale rang. U četvrtom veku carstvo je bilo pode-
ljeno na četiri prostrane prefekture, kojima su upravljali
pretorijski prefekti. Oni su bili najviši članovi vlade; uži-
vali su potkraljevska ovlašćenja, sa potpunom administra-
tivnom, finansijskom i sudskom vlašću. Oni su mogli čak
i da izdaju zakone o manjim predmetima. Oni su postav-
ljali i otpuštali guvernere provincija, uz carevu saglasnost,
a administracija dioceza i provincija, u koje su bile pode-
Ijene prefekture, bila je pod njihovim nadzorom, iako je
prokonzule provincija Afrike i A zije kontrolisao car koji
je mogao neposredno da saobraća sa vikarima ili guveme-
rima dioceza. Međutim oni nisu imali nikakvu kontrolu
nad vojskom, iako su oficiri morali da prignu kolenokada
bi se noiavili Drefekti8. Prestonice Rim i Carigrad bile su

1 Vidi Diehl, Le Titre de Proedre u Melanges Schlumberger,
I, 105 i dalje.

* Kodin, De Officiis, 35 i passim.
9 Filotej, 146.
4 Bury, loc. cit.
5 Bury, Later Roman Empire, I, 25 i dalje.

82

svaka pod svojim prefektom grada, jednim potpuno civil-
nim službenikom, po rangu odmah iza pretorskih prefe-
kata, odgovornim za policiju i red u gradu i besplatnu
podelu hleba. Na samom dvoru oko careve ličnosti nalazio
se glavru službenik za pravdu, kvestor posvećene palate,
dva glavna finansijska službenika, groj posvećenih poklo-
na, koji je upravljao javnim prihodima i rashodima i grof
privatnih imanja, koji je, kao što mu i ime ukazuje, nad-
gledao ogromno carevo licno imanje. A li glavni službenik
na dvoru bio je Magister O fficii, glava cele civilne službe,
direktor državne pošte, nadzornik vojne policije, upravi-
telj carskih ceremonija, i, kao službenik odgovoran za
prijem ambasadora, ministar spoljnih poslova carstva.
Njemu je car takođe dodeljivao na rad izvestan broj sek-
retara, magistri scriniorum, državnih službenika, koje je
Magister O fficii snabdevao pisarima iz svojih raznih kan-
celanja. Izgleda da su do tada evnusi bili korišćeni samo
da dvore cara. Ceni se da je u petom veku ukupan broj
državnih službenika u Iliriku i na Istoku (to jest u carstvu
kojim se vladalo iz Carigrada) iznosio 10.000 lica, Vojska
je bila posebno organizovana pod Magistri militum, kojih
je bilo pet u Istočnom carstvu pod Teodosijem I.

Ovaj rani sistem administracije nije trajao suviše
dugo. Varvarske najezđe u toku petog veka smanjile su
veličinu carstva, dok je pođela bogatstva između provin-
cija bila izmenjena. Justinijan je pokušao da reorganizuje
čitav mehanizam. Uprava je postala vrlo korumpirana. U
toku petog veka, u provincijama je korišćen sistempoznat
pod imenom suffragia; guvemer provincije kupovao je
svoje mesto novcem koji je jednim delom išao caru, a
drugim pretorijskom prefektu; on se zatim bogato obešte-
ćivao iz lokalnih poreza. Justinijan, podstaknut Teodorom,
ukinuo je prodaju službi i dođelio guvemeru platu od
koje je ovaj bio obavezan da živi. Zakon koji ga je pri-

6 * 83

siljavao da ostane u svojoj provinciji pedeset dana posle
napuštanja službe, kako bi odgovarao na optužbe, bio je
vraćen u život, a jedan službenik defensor civitatis bio je
lokalno biran, kao kontrola nad guvernerom i kao.sudija
za prekršaje. Godine 536— 7 provincije su ponovo pode-
ljene. Jedan čudan sistem ujedinio je bogate i siromašne
provincije, kako bi bogate mogle plaćati za siromašne.
Tako su Karija, Kikladi i Kipar spojeni u jednu jedinicu
sa jako opustošenim oblastima Donje Mezije i Skitije.
Justinijan nije uveo jednoobraznost. Guvemerima Pontika
(zbog tamošnjih razbojnika) i Kapadokije (zbog prostra-
nih carskih poseda koji su se nalazili u toj provinciji) bila
je data naročita disciplinska vlast. S druge strane, pri-
mena lokalnog prava, kao na primer jermenskog, bila je
sprečavana — delom možda zbog toga što je po jermen-
skom pravu najstariji sin nasleđivao celu očevu imovinu,
dok je car voleo da razbije velike posede. Justinijan se
držao Dioklecijanovog propisa kojim su ljudi vezivani za
zanimanje svog oca, a naročito za zemlju1. On je čak po-
stavio naroČitog službenika, quaesitor ili quaestor-a, koji
je pazio da nijedan provincijalac, sem poslom, ne uđe u
Carigrad, i da lenivci u Gradu budu naterani da rade u
državnim pekarama ili fabrikama2. Upadljivije, aU manje
važno, bilo je Justinijanovo ukidanje konzulata. Još od ra-
nijih dana carstva bila su postavljena svake godine dva
konzula, kao znak nominalnog kontinuiteta starog repubh-
kanskog sistema, ali to dostojanstvo bilo je počasno i iz-
vanredno skupo. Godina je joŠ uvek bila nazivana une-
nima konzula. Sve što su imali da rade bilo je da dele
poklone i da plaćaju za igre i priredbe. Jedna godina na
tom položaju stajala je konzula blizu 90.000 funti; i skoro
bez izuzetka carska blagajna morala je da plaća te tro-

1 Bury, op. cit., II, 350.
« Ibid., II, 337.

84

Jlkove, pošto nijedno privatno lice nije imalo sredstava da
to podnese. Justinijan je polćušao da ova pođela milostinje
postane dobrovoljna, ali niko nije imao dovoljno hrabro-
sti da bude nedarežljiv, tako da posle 542. godine on vise
nljo imenovao konzule1. U toku nekoliko decenija godine
su datovane od poslednjeg konzulstva, ali Justinijan je
uveo nov sistem datovanja po carevoj godini vladanja —
sistem koji je verovatno kopiran od Vandala — i po godini
popisa, ciklusa od petnaest godina, koje je započeo Dio-
klecijan u cilju razreza poreza. Datovanje po popisu bilo
Je otada upotrebljavano u toku cele istorije carstva, ali
kasnije, annus mundi (svet je stvoren 5508 godina pre
tsusa) upotrebljavana je pored ili namesto careve godine
vlađanja2.

Teškoće koje je carstvo imalo krajem Šestog i u seđ-
mom veku iziskivale su novu organizaciju. Već se Justi-
nijan nosio mišlju militariziranja guvemera provincija.
Pošto je ponovo osvojio Afriku, postavio je ćoveka koji je
tamo ujedimo položaj magister militum-a i prefekta. Ita-
liju je stavio pod potkralja, poznatog pod imenom egzarh,
koji je uskoro postao vojni službenik sa civilnom vlašću.
A li takva naimenovanja vršena su samo u provincijama
koje su bile u opasnosti od ratova i najezda. Persijski i
arapski ratovi u sedmom veku pokazali su da nijedna
provincija nije van opasnosti; Čak i Mala Azija, srce car-
stva, morala je da bude stavljena u stalno stanje pri-
pravnosti. Postalo je uobičajeno da izvesni pukovi ili
themata stalno konače u izvesnim oblastima, a koman-
dantu puka da se da civilna vlast nad stanovnicima te
oblasti. Postepeno oblasti su postajale poznate pod zajed-
ničkim rmenom Themata ili teme i svaka je nosila ime

1 I b i d n , 346 i dalje.
a Bury, op. cit., II, 348.

svog posebnog puka1. Tako su krajem sedmog veka u
Maloj A ziji postojale velike oblasti poznate kao Bukela-
riska tema, Anadolska tema, Opsicijanska tema, Trake-
zijanska tema, i tako dalje, po pukovima Bukelarskom,
Anatolskom, Opcisijanskom i Trakezijanskom. Lav Isav-
rijanac usavršio je ovaj sistem, dalje deleći azijske teme i
proširujući sistem i na Evropu. Ovim kasnijim temama,
pošto nisu imale pukovsko poreklo, davana su geografska
imena; ali katkada je istorijski razvitak bio uzrok geograf-
skim greškama, tako je Makedonska tema usled najezde
Bugara bila svedena na oblast oko Jedrena, dok su teme
u samoj Makedoniji, stvorene malo kasnije, nazvane So-
lunska tema i Strumička tema; Kalabrija je u desetom
veku nazvana Sicilijanska tema, pošto je bila deo ove pre
arapskog osvajanja Sicilije. Kada su osvajanja u desetom
veku dođala nove teritorije carstvu, teme su stvarane
tako da odgovaraju novim potrebama.

Krajem desetog veka, iz kojeg imamo Filotejev opis
organizacije carstva i dve arapske liste tema, bilo je dva-
deset pet tema, podeljenih u dve grupe, Istok i Zapad.
Prva se sastojala od azijskih tema, uključujući Trakiju i
„Makedoniju” , ali bez tako zvanih pomorskih tema, K ivi-
riotske i Samoske teme na Jegejskoj obali, a druga od
ostalih evropskih tema, uključujući pomorske teme, Her-
son (Krim), Dalmaciju i „Siciliju” . Generali ili stmtezi
istočne grupe tema dobivali su utvrđenu platu od central-
ne vlade i po rangu su bili iznad stratega evropske grupe
tema, koji su primali platu iz lokalnih poreza. Strateg
Hersona imao je poseban status2. Glavni među stratezima

1 Za sistem tema, vidi Gelzer, Die Genesis đer Byzantinischen
T hemenverfassung; Uspenski, Skica vizantijske istorije (na ruskom),
144— 52; Stein, Studien zur Geschichte des Byzantinischen Reiches,
117—40; Brooks, Arabic Lists of the Bysantine Themes, J. H. S.,
vol. 21.

* On je po rangu bio najniži (Filotej, 147); vid i Konstantin
Porfirogenet, De Administrando Imperio, 178—9, 244 i dalje.

bio je strateg Anadolske teme, čije je zvanje proizišlo iz
zvanja magister m ilitum Istoka. On je uvek uživao naro-
čito prvenstvo, i u toku osmog i poeetkom devetog veka to
je bio glavni vojni položaj. Teme su dalje bile podeljene
na dve ili tri tourmai, a tourmai u tri moirai ili đroupgfoi.
U svojim kancelarijama strateg je imao jedanaest klasa
službenika, koji su mu pomagali kako u civilnoj tako i u
vojnoj upravi. Njegova vlast u lokalnim stvarima bila je
skoro neograničena, ali ga je car, po svom nahođenju, po-
stavljao i smenjivao, a bilo je moguće i uložiti žalbu protiv
njega, dok su hartularije iz njegove kancelarije, koji je
plaćao sve vojnike i službenike, i poreznik u temi, primali
naređenja neposredno od centralne vlade. Pored toga, svi
iole važniji sporovi bili su raspravljani u prestonici. Jedan
dopunski strateg, nazvan ek prosopon, mogao je da bude
upućen svugde u slučaju hitne potrebe1.

Iako se provincijama upravljalo vojnički, centralna
uprava ostala je građanska. Centralni vojni službenici,
domestici i stratezi nisu imali učešća u administraciji. Ovu
su kontrolisale dve velike klase službenika, Jcritai i secre-

tikoi12. Magister O fficii je nestao; samo prazna titula ma-
gister svedočila je o njegovoj bivšoj veličini. Najvažniji
među kritai bio je upravnik grada, eparhos3. Ta služba
bila je stara kao sam Carigrad i uvek je uživala veliki
ugled. To je bio jedan od retkih položaja koje nisu mogli
da zauzimaju evnusi. Posle cara upravnik (prefekt) je bio
vrhovna vlast u Gradu i on je obično postavljan za name-
snika Grada za vreme carevog odsustva. On je bio odgo-
voran za mir i red. Njegova kancelarija imala je dva
odeljenja: Symponus, koje je kontrolisalo esnafe i nadgle-

1 Bury, Jmperial Administrative System, 39— 47.
2 ibid., 69— 105.
* Ibtđ., 69—70.

87

dalo razne trgovačke propise i građanske dužnosti stanov-
nika; i Logotet pretoriuma, koji je bio na čelu uprave
sudstva i zatvora. Obadva odeljenja imala su velika i razna
službenička tela. Prefektu je pomagao quaestorx, koji je
u sebi spajao stari položaj kvestora sa Justinijanovimkve-
storom. Delom on je bio zakonodavac i sastavljao nacrte
novih zakona, delom glava prizivnog suda protiv presuda
nižih suđova i plemstva, a delom javni tutor koji je peča-
tio, otvarao i nadgledao izvršenje poslednjih volja, kao i
kontrolisao upravljanje imovinom maloletnika. Kao tak-
vom, slučajevi falsifikovanja dolazili su pod njegovu ju-
risdikaciju. Isto tako on je nalazio rad za ljude sposobne
a nezaposlene i kontrolisao da niko bez razloga ne pose-
ćuje Carigrad. Pod njim se nalazilo veliko telo podređenih
službenika. Treći veliki kritai, službenik poznat pod ime-
nom epi tčn deeseon, starao se o molbama upućenim caru.
On je imao kancelariju, ali ne i sudnicu*.

Secretikoi, bili su uglavnom finansijski službenici*.
Postojala su dva glavna ođeljenja, javne i privatne bla-
gajne. U šestom veku postojalo je sedam blagajni, fisk,
to jest stari Sveti darovi ili javni novac, blagajne đvojice
pretorskih prefekata i kvestora Mezije i Sirije, kao i tri
privatne careve blagajne. U toku narednih vekova nastu-
pila je dalja podela, tako da je finansijama upravljao iz-
vestan broj kancelarija koje su bile stavljene pod vrhovnu
kontrolu sakelarija, čiji je položaj odgovarao položaju
Grofa privatnih imanja, i Čiju je službu verovatno ustano-
vio Lav Isavrijanac. Pod njim su se nalazila četiri logo-
teta, tdn dromon, ton genikon (glavni skupljač poreza),
ton stratičtikčn (glavni vojni blagajnik) i ton agelon
(upravnik carskih imanja); razni provincijski skupljači

1 Ibid., 73— '75.
* Bury., Imperial Administrative Svstem, 77—78.
» Ibid., 78— 105.

88

poreza (epoptai); službenici koji su se brinuli za državne
fabrike (epi ton eidikdn), rudnike i vođovode; carinski
službenici (commerciarii); i svi curatorii, koji su upravljali
privatnom carevom blagajnom i državnim dobrotvornim
aktivnostima; svi carski sekretari, protoasecretis. Najvaž-
nije od svih tih zvanja bilo je logotet dromus, koji je bio
glavni upravnik požta, glava spoljnih poslova i čovek koji
je kontrolisao saobraćaj između ostalih službenika i cara,
koga je viđao svaki dan. On je ponekad nazivan jedno-
stavno logotet; i krajem jedanaestog i u dvanaestom veku,
pod imenom veliki logotet, on je bio glavni ministar spolj-
nih poslova. Pod Komnenima, veliki logariastes zamenio
je sakelarija.

Službe oko ličnosti cara i carice i u dvoru bile su
rezervisane za evnuhe1, običaj koji je nastao u Diokleci-
janovo vreme i otada se stalno razvijao. Svaki dvorac bio
je pod svojim papias; papias Velikog đvorca, kome su po-
magali deuteras, brinuo se za svečanu odeću i nameštaj u
đvorcu. Nikada se u stvari ne govori o broju i dužnostima
nižih članova carskog domaćinstva. I car i carica imali su
svoje nadzomike stola i odeće. A li glavni evnuh bio je
visoki upravitelj kuće, parakemomen, koji je krajem de-
vetog i u đesetom veku bio glavni službenik carstva.
Samonas pod Lavom VI, Teofan pod Romanom I, i Vasi-
lije, tokom skoro cele druge polovine desetog veka, prak-
tično su bili veliki veziri. To mesto nije bilo uvek popu-
njavano, a jedanput ga nije držao evnuh već Vasilije
Makedonski, pod Mihajlom I I I 1. Preimućstvo držanja ev-
nuha na visokom poverljivom položaju bilo je oČigledno.
Oni nisu imali potomstva za koje bi pravili spletke, a
jedan nepisani ali neprekoračivi zakon iskljuČivao ih je
sa carskog prestola. Korišćenje evnuha, naročito karakte-

1 Ibiđ., 120 i dalje.

89

ristično za carstvo u njegovom zenitu u desetom veku,
pređstavljalo je jedno od njegovih najefikasnijih oružja
protiv skretanja u feudalni sistem.

Imalo je nekih službi, zvanih axiai eidikoi, koje ne
mogu da se klasifikuju. Najvažnije među njima bile su
rectOTj o čijim dužnostima ne znamo ništa i siukel, carski
službenik koji je služio kao oficir za vezu između cara i
patrijarha, i koji je očigledno ispitivao podo2xive sluča-
jeve jeresi1 (jeres je bila zločin protiv države) i obično
nasleđivao patrijarha. Rim i istočni patrijarsi možda su
takođe imali svoje sinkete, a Konstantin IX postavio je
kao takvog jermenskom katolikosu — svog nećaka i ne-
zvaničnog naslednika2. Drugi nosioci službi axiai eidikoi
bili su ađutanti i lični sekretari carevi. Jedan od njih,
protostratorj uzdigao se kasnije do visokog položaja.

Ovaj centralni administrativni sistem trajao je prak-
tično neizmenjen sve dok nije grubo dokrajčen krstaškim
osvajanjem Carigrađa 1204. godine. Sistem u provincija-
ma bio je neizbežno elastičniji, i menjao se sa promenom
granica carstva. Na istočnoj granici bilo je vise malih
oblasti pod opsadnim stanjem, zvanim klisure, gde su
veliki vojni granični baroni, kao Diagenis Akrita, vladali
skoro bez kontrole. Kada je granica pomerana unapred, te
klisure pretvarale su se u teme, a njihovi stratezi uvršta-
vani su u carsku hijerarhiju. Kada je Antiohija ponovo
osvojena, stavljena je pod posebnog vojnog guvemera,
poznatog pod imenom duks ili duka. Izložene provincije,
kao Longobardska tema, trebalo je reorganizovati. Oko
971. godine, strateg Longobardske teme unapređen je u*

* Vita S. Symeonis Novi Theologi, izd. Hausherr, Orientalia

ChristiaTia, vol. 12, 101 i dalje.
* Filotej, 146; Matija iz Edese, izd. Dulaurier, 79 i dalje; Bury,

op. cit. 116— 117.

90

novi čin kapetana i data mu je potkraljevska vlast nad
Kalabriskom temom i italijanskim vazalnim državama*1.
Ista titula data je nekoliko gođina kasnije guvemeru no-
voosvojene jermenske teme Vaspurakan2. Kada je Vasilije
I I osvojio Bugarsku, osnovao je tu đve teme, Bugarsku i
Paristrion, s tim što je prva potpadala pod pronoetes~a.
A li po uputstvu koje je citirao Konstantin Porfirogenet,
Bugarima je bilo dozvoljeno da zađrže svoje narodne me-
tode izricanja pravde i oporezivanja3. 2STa Grčkom polu-
ostrvu, zbog prisustva Slovena i Arbanasa, upravljanje
temama Helas i Peloponez pokazivalo se naročito puno
problema. Tek pod Irenom Peloponez je naposletku stvar-
no potpao pod kontrolu a čak i u đesetom veku bilo je tu
plemena koja su plaćala samo gođišnji danak i nisu trpela
nikakvo dalje mešanje carskih službenika. Kada je danak
povišen pod Romanom I, ona su se pobunila i stari iznos
morao je da bude ponovo utvrđen. Ne zna se tačno kada
su ova plemena bila konačno pretopljena4.

Seldžučka osvajanja smanjila su teritoriju carstva, a
pod Komnenima trebalo je preurediti teme. Prekrojene
teme bile su smanjene a njihovi upravnici sada su nazi-
vani dukama. Moguće je da je njihova vlast bila donekle
ograničena.

Pad Carigrada 1204. godine razorio je čitav mehani-
uprave. O administrativnom sistemu nikejskih careva
imamo vrlo malo obaveštenja. Oni su pokušali da u Ni-
keji uspostave centralnu birokratiju po uzoru na Cari-
grad; ali su bili siromašni i štedljivi, tako da je to izvedeno
u skrommjem obimu. Pitanje provincijske uprave u po-
Četku nije se postavljalo; svaki provincijski centar postao

1 Vidi Gay, L ’ltalie mčridionale, 343 i dalje.
* Kedrin II, 494. Provincija je obično zvana Medija.
• Vidi Schlumberger, Epopče Byzantine, 11, 418— 43.
1 Vidi Runciman, Romanus Lecapenus, 72— 74.

je politička prestonica. Kada se Nikejsko carstvo proŽirilo
na Evropu, izgleda da su osvojene teritorije držane pod
nekom vrstom vojne okupacije. Povratak u Carigrad ozna-
čio je izvestan povratak ka veličini. De Ojficiis daje listu
svih službenika sa njihovim dužnostima i oznakama u
polovini Četmaestog veka. A li možda je to bila samo ide-
alna slika; blagajna Paleologa sve više se praznila pa
izgleda da su mnoge njene službe stvamo ostale nepopu-
njene. Isto tako, neke od onih starijih službi bile su sada
samo prazne titule; prefekt, kvestor i mnogi logoteti na-
vedeni su, između ostalih, kao službenici koji nisu imali
nikakvih đužnosti. Pojavilo se nekoliko nepoznatih imena
službi; pa kao služba velikog cauzija, izgleda da su uglav-
nom bila mesta oko careve ličnosti. Takvu administraciju
vodio je veliki logotet, kome su pomagali ministar vojske,
veliki domestik i ministar mornarice veliki duks1. Izgleda
da je patrijarh u praksi igrao ulogu ministra. Pod Andro-
nikom II patrijarh Anastasije smatrao je privredu kao
svoj posao i čak je pokušao da za sebe obnovi dužnost
prefekta Grada2.

Carstvo Paleologa stvarno je obuhvatalo, pored Mo-
reje ili Peloponeza, samo teritoriju kojom se moglo uprav-
ljati iz Carigrada i Soluna. Naziv teme provlačio se za
oblast oko Soluna, ali od polovine četmaestog veka i So-
lun i Moreja bili su stavljeni pod despote, mlađe članove
carske porodice. Izgleda da su ovi despoti imali apsolutnu
vlast u svojim provincijama, ali da su morali da polože
zakletvu vemosti caru, čiji su ih diplomati predstavljali
u inostranstvu. Na kraju, jedan solunski despot prodao je*

1 Kodin, De Officiis, 23, 38.
* Đratianu, L ’Approvisionnement de Constantinople, u By-
zantion, vol. 6, 642 i dalje.

92

•voju provinciju Venecijancima; ali morejski despotat,
uprkos neprekidnih buna lokalnog plemstva koje je na-
UČilo rđave običaje feudalizma od Franaka, nadživeo je i
samo carstvo, a despotovo sedište, Mistra, do kraja je
zadržalo intelektualnu privlačnost jedne prestonice1.

Ogromna birokratija pomoću koje je upravljano car-
stvom bila je prirodno vrlo skupa, a zbog dopunskih tro-
škova stalne vojske i diplomatskih izdataka, veliki državni
prihodi bili su od bitne važnosti. Međutim, nemamo ni-
kakve mogućnosti za procenu iznosa carskih prihoda u ma
kom periodu istorije carstva. Oni su procenjivani na tako
jrazličite sume kao 105— 120 miliona zlatnih franaka pod
Justinijanom, a 640 miliona zlatnih franaka u desetom
veku12*. Prva suma je sigumo suviše mala. Venijamin od
Tudela kaže da je Manojlo Komnen izvlačio samo iz Ca-
rigrada godišnji prihod od 106 miliona zlatnih franaka8.
To je bez sumnje preterano, i većina savremenika sa za-
pada bila je još neobuzdanija u svojim izjavama. Možemo
samo da kažemo da je prihod bio dovoljan Anastasiju,
koji je bio štedljiv finansijer i u toku vladavine od dva-
deset i sedam godina on je nagomilao u državnoj blagajni
rezervu od 355,600.000 zlatnih franaka; da je carica Teo-
dora ostavila u državnoj blagajni 140,000.000 franaka, a
Vasilije II, posle vladavine koja je skupo stajala, mada su
mu troškovi dvora bili niski, 250,000.000 franaka4. Citavo
pitanje od čega su se sastojali prihodi, kao i pojedinosti o
troškovima zavijeni su u tajnu i protivrečnost. Kod vizan-
tijskih istoričara ima dosta posrednih obaveštenja o ovome,

1 V id i Zakythinos, Le Despotat de M orie, passim.
* Prva procena je Steinova, druga Paparrhigopoulosova; vidi
diskusiju u Andreadas, Le Montant du Budget.
* Benjamin of Tudela, prevod Adler, 13.
4 V idi Andreades, op. cit.

93

ali ništa što bi omogućilo ma kakvu konačnu procenu1.
Neposređni porezi svrstavani su u dve kategorije, porezi
na zemlju i porezi na ličnosti. Osnovni porez na zemlju,
zeugaratikion, osnivao se na vređnosti zemlje, kako je ona
procenjivana svakih petnaest godina, prve godine svakog
petnaestogodišnjeg perioda. Sva imovina, čak i carska ima-
nja, bila je podložna oporezivanju, iako su pod Irenom i
Manojlom Komnenom manastiri bili oslobođeni poreza.
Pojedinosti procene čuvani su u katastrima, ili registrima
— potpuni registar postojao je u centralnom nadleštvu, a
lokalni u glavnim gradovima provincija. N ije pouzdano do
koje su mere ti registri odgovarali stvamom stanju; kaže
se da je Vasilije I uzalud pokušavao da sprovede novu pro-
cenu. U početku je porez bio plaćen u naturi, a kasnije u
gotovom novcu. Teškoća carske uprave sastojala se u tome
đa obezbedi da prihod ne presuši ako vlasnik ili njegovo
zemljište ne plati porez. Vekovima je preovlađivao sistem
nazvan eptboli. Citava lokalna zajednica morala je da se
stara da traženi iznos bude dostignut. A li Nićifor I, profe-
sionalan finansijer, kada je postao car, reformisao je taj
sistem. Zbog opšte bede u to vreme, teret je bio suviše te-
žak za seosku zajednicu. Nićifor je uveo allelengyon, pre-
ma kome je neplaćen porez na jedno imanje morao da
plati najbliži imućan sused; ovaj sistem bio je nepravedan
ali efikasan. Mihajlo Amorijanac ukinuo je ovaj sistem i
ponovo se vratio na epiboli; ali Vasilije II, želeći da udari
po bogatim zemljoposednicima, ponovo je uveo allelen-
gyont iako je ovaj ponovo ukinut u jedanaestom veku. Ve-
lika imanja morala su uvek da plaćaju jednak iznos, čak
i kad izvesni delovi privremeno nisu donosili ploda. Među-

1 Za opširniju diskusiju, vid i Dolger, Beitrage zur Geschichie
der Byzantinischen Finanzenvervjaltung (Byz. Arćh., 1927); Ostro-
gorsky, Die Ldndliche Steuergemeinde, u Vierteljahrssčhrift fur
Sozial- und Wirtschaftsgeschichte, vol. 20, 10 i dalje; i Andreade-
sov prikaz ove dve knjige u B. Z., vol. 28, 287 i dalje.

94

tim, ako bi imanja bila podeljena, ova obaveza je presta-
jala. Postojali su dodatni porezi, ili pre nameti za vojne
svrhe, na životinje, dobra i alatke, kao i obaveza ukonača-
vanja vojnika.

Pitanje ličnih poreza naročito je nejasno. Postojao je
porez nazvan kephaletion ili glavarina, verovatno ograni-
čen na nehrišćanske podanike1. Kapnikon, ili porez na og-
njište, jedva da se može detaljnije objasniti. Sve što mo-
žemo da kažemo jeste da je u vreme Nićifora I postojao
kapnikon od 2 mileresije (2.40 zlatnog franka) po glavi. N i-
ćifor I je uporno tražio da ovaj porez bude tačno plaćan,
i poreski obveznici koje je Irena oslobođila morali su da
plate zaostatke. Mihailo II stekao je populamost smanju-
jući ovaj porez12. Prema Arabljaninu Ibn Haukalu, u dese-
tom veku postojao je namet od 2 dinara na svaku kuću u
pomorskim temama, a 10 dinara na svakog oca porodice u
ostalim temama, koji je bio korišćen za troškove mornarice
i vojske3. Jeđan kiparski tekst kaže da su Kiprani u dese-
tom veku morali da plaćaju za svoju odbranu porez na og-
njište, od, kako izgleda, 1 nomizme (14.40 franaka) u gra-
dovima i 3 nominizme u seoskim oblastima4. Nikita Ako-
minat, praveći šalu na račun poreza, kaže da su krajem
dvanaestog veka K rfljani više voleli da robuju strancima
(Normanima) nego da vide poreznika5. O porezu zvanom
aerikon, koji je uveo Justinijan i koji je đonosio 3000 funti
zlata, ne znamo ništa, iako je taj porez opet pomenut u
Taktici Lava V I. Možda je to bila neka vrsta zemljarine na
imovinu u gradu; ali svaki vizantinolog daje drugačije ob-

1 Vidi Andreades, op. cit.
* Teofan, 486; Nastavljač Teofana, 54.
8 Citirano u Vasilievski, Materials for a private History of
Byzantium (na ruskom), 369.
4 Makhairas, izd. Dawklns, 8; Andreades, Le Montant du
Budget, passim.
5 Nikita Honijat, 97.

95

jašnjenje1. Isto tako je postojao sistem taksa za slučaj smr-
ti, koji je uveo Avgust; porez na nasleđe koje nije primlje-
no od pretka, a koji je ukinuo Justinijan. Ovaj porez po-
novo je uveden kasnije, tako da je uključivao i direktno
nasleđe. Nićifor I, koji ga je strogo primenjivao, izmislio
je i porez na nezasluženo povećanje imovine, smatrajući
ovo povećanje kao nađeno blago, u kome je država bila
ovlaŠćena da ima udela2. Posredno oporezivanje sastojalo
se od carina, lučkih taksa, pijačnih dažbina, trošarine i po-
vremeno takse na priznanice. Samo o carinama imamo
pouzdanih obaveštenja; one su bile podignute u četvrtom
veku na jedinstvenu stopu od 12 i po od sto, i očigledno su
se zadržale na toj visini. Uvozne carine naplaćivane su u
Abidosu na Helespontu ili u Hieronu na Bosforu, a izvozne
u Carigradu. Da bi se sprečilo krijumčarenje robova, Nići-
for je utvrdio naročitu tarifu od 2 nomizme (28.80 frana-
ka) za robove sa juga, prodate ma gde u carstvu zapadno
od Abidosa. Carine su morale donositi znatne sume. Ireni-
ni pokušaji sa slobodnom trgovinom, ukidanjem carina u
Abidosu, ozbiljno su uticali na njezine prihode, pa se Nići-
for ponovo vratio na politiku carina, veštije održavajući
niske cene ograničenjem količine novca u opticaju8. Kada
su pod Komnenima italijanske republike stekle pravo na
uvoz sa carinskom stopom od samo 4 od sto, prihodi carevi
jako su se smanjili, pored toga što je to bio i udarac za tr-
govinu carstva.

Bilo je povremenih dodatnih poreza, kao dikeraton,
posebna dvanaestina koju je uveo Lav Isavrijanac, kako bi
opravio zidine Carigrada, a poreznici su s vremena na vre-*

1 Ostrogorsky, loc. cit.; Andreades, u B. Z. vol. 28, 309; Dftl-
ger, Das Aerikon, B. Z., vol. 30, 450—6; Bury, Later Roman Empi-
re, H, 350.

* Teofan, loc. cit.
* Vidi Bury, Eastern Roman Empire, 212 i dalje.

96

me podizali poreze đa bi povečali svoju proviziju1. Država
je zarađivala novac u državnim fabrikama i na monopolu
svile, kao i prodajom titula. Ona je kontrolisala trgovinu
žitom, a neki carevi, kao Nićifor II, optuživani su da su od
toga ostvarivali ličnu korist. Nićifor I je isto tako oštro-
umno zabranio zelenaštvo i svako pozajmljivanje novca, a
zatim iz državne blagajne davao novac na zajam uz interes
od 16 123/s od sto, ali njegovi naslednici nisu nastavili tu
praksu2. Pod Paleolozima, kada je situacija bila očajna,
Jovan Kantakuzen pokušao je da od svih klasa prikupi do-
brovoljan doprinos zbog ratnih troškova, ali jedva da je
iko mogao ili hteo da nešto priloži8.

Citav sistem oporezivanja, koji je caru obezbeđivao
stalan priliv gotovog novca i tako mu omogućavao da odr-
žava svoju veliku birokratiju i svoju stalnu vojsku, stav-
ljao ga je u daleko jači položaj nego što ga je imao ijedan
vladar na Zapađu ili kalif na Istoku. A li visoki porezi stva-
rali su stalno nezadovoljstvo kod podanika, a isto tako ih
đovođili u nepovoljan položaj kada bi se pojavili trgovački
takmaci; podanici nisu imali gotovog novca za nove predu-
zimljivosti. A kada se pod Komnenima srušio ceo finan-
sijski sistem, teret je postao nepodnošljiv; vladavina Sel-
džuka ili Normana izgledala je skoro bolja4.

O pojedinostima rashoda takođe ne znamo ništa. Ne
postoji način kako bi se izračunalo koliko je državnu bla-
gajnu koštalo održavanje vojske i građanskih službi. Jedi-
ne poznate cifre bile su plate nekih visokih službenika u
desetom veku. Konstantin VII, u De Ceremoniis, pominje
sume koje su godišnje isplaćivane stratezima tema pod
Lavom VI. Stratezi anatoliske, jermenske i tracezijanske

1 Bury, Later Roman Empire from Arcadius to Irene, II, 424
i dalje.

* 7đem, Eastern Roman Empire, loc. cit.
3 Kantakuzen III, 38— 40.

4 Nikita Honijat, toc. cit. i 50; Kinam, 22.

7 Vizt0ti$fe dvilizacija 97

teme primili su pozamašnu sumu od 40 funti zlata (43.200
zlatnih franaka), stratezi opsicijanske, bukelariske i make-
donske, 30 funti, i tako na niže, a graničarskim stratezima
davano je manje, pošto su oni ubirali graniČne dažbine,
dok evropskim ništa, jer su oni živeli od lokalnih poreza*1.
Italijanski ambasador Liuđprand video je kako je jedne
godine car Konstantin V II isplaćivao male plate nosiocima
titula. Ceremonija je održavana u dane baš pred Cveti:
magistri, njih dvadeset četvorica, primili su svaki po 24
nomizme (345,60 franaka) i 2 scaramangia ili svečane ode-
će; patricije 12 nomizmi i 1 scaramangion, a nosioci drugih
titula po 7, 6, 5, 4, 3, 2 i 1 nomizmu, prema položaju. Plate
manje od 1 nomizme isplaćivao je parakemomen2. Stare-
šina Pravnog fakulteta — univerzitet je bio državna usta-
n0Va — primao je u jedanaestom veku 4 funte zlata godi-
šnje, kao i izvesne položajne dodatke.

Vizantijski administrativni mehanizam bio je skup i
nezgrapan, ali dovoljno elastičan i, dok god su finansije
carstva bile zdrave, izvanredno efikasan. Bilo je potrebno
da on bude veliki, pošto se smatralo da je svaka sitnica u
životu carstva vladin posao. Na zamisao o laissez-faire
nije se ni pomišljalo. Skolstvo, vera, sve što se odnosilo na
trgovinu i finansije, bilo je pod kontrolom države. Postoji
jedan priručnik iz desetog veka koji objašnjava dužnosti
prefekta Carigrada. U njegov delokrug spađalo je da nad-
gleda sve trgovačke aktivnosti u Gradu, utvrđuje cene,
nadnice i radno vreme, da daje dozvolu za otvaranje novih
radnji, pazi da se poštuju propisi o izvozu. On se isto tako
morao brinuti da se pravilno poštuju nedelje. Provincijski
život bio je regulisan s istom takvom brigom. Da bi se
olakšalo oporezivanje i učvrstila opšta stabilnost, putova-
nia i selidbe su sorečavani. Lokalne vlasti morale su da

1 Konstantin Porfirogenet, De Ceremoniis, II, 690— 7.
1 Liudprand, itntapođosis, 157— 8.

98

izdaju pasoše dobronamemim putnicima, a carigrađski
kvestor morao je da pazi da posetioci dolaze u grad samo
zbog važmh razloga. Grad je trebalo hraniti, a javni radovi
su bili potrebni za vreme gladi koje su periodično pusto-
šile seoske oblasti. Trebalo je naći posla sposobnim a ne-
nezaposlenim ljudima, tako da su se morale uvoditi dobro-
tvom e ustanove. Zbog ovako sveobuhvatne budnosti i
uplitanja u sve, birokratija je bila jako zaposlena.

Ovo očinsko starateljstvo našlo je svoje polje rada isto
tako i u nađzoru koji je vlađa vršila nad verom. Od petog
veka, dobar građanin trebalo je da bude pravoslavac, a
jeres je bila zločjm r o t iv države, Jeretičkog

romila Dod Aleksiiem T r
vlastL Kada bi

službenicLsu doJazilM piisUno_odvodili stanovnike
čitavih ^elaji druge delove carstva, gde bi bili pretopljeni,

1, kako su se vlastf nadale, njihovi novi susecfi. Dre-
obrati — ) su mardaiti, sirijski n
sedmoi^jveku iz Lifeana^na obale~M;

paulikijanski jeretici^stalno^su naagljavani
devetog veka u Evropi. Vlada je imala opravdanje u pre-
duzimaJijinnera protiv jeretika, jer je jeres obično značila
neki politički pokret. Monofizitizam u Egiptu i Siriji više
je bio nadahnut neprijateljstvom prema carskom porezniku
nego prema halkedonskoj teologiji; a pravoslavlje je uple-
teno u nametanje nekih teških poreza kako bi se platio
jedan zajam koji je crkva u Carigradu dala Irakliju. Jer-
menska crkva postojala je u znatnoj meri kao središte jer-
menskog separatizma. Ovaj sistem prisilnog preseljavanja
čitavih sela bio je korišćen ne samo kada je u pitanju je-
res, već i kada je trebalo da se razbije neki blok nepokor-
nih naroda u Drovinciiflma MaV*v?r»ncti «lmr«ni Kiii w

7* 99

manje opasni da su imali Jermene naseljene između njih
Tako bi ravnoteža, neophodna za stabilnost, mogla de se
održava.

Ideali vizantijske administracije mogli bi da budu na-
zvani skoro socijalistički. Trebalo je da svako bude dobar
građanin države. Poštovanje države, cara kao njezine gla-
ve i simbola, zakona koji su je stvorili, smatrano je kao
bitna osnova društva; i u stvari ova kruta religija saČuvala
je carstvo u toku mnogih vekova. Vizantija je dala mno-
go slavoljubivih državnika, ali je samo malo od njih zabo-
ravilo svoje dužnosti prema državi. Cak i Vasilije Make-
donski ili Vasilije Parakemomen ili Jovan Kantakuzen,
iako su stekli krunu i bogatstvo što su prenebregli da budu
preterano savesni, uvek su stavljali interese carstva ispred
svojih sopstvenih.

Postojala je ipak jedna klasa koja se nikako nije mo-
gla prilagoditi tome poštovanju države. To je bila zemljo-
radnička aristokratija. Postojanje velikih zemljoposednika
predstavljalo je problem i starih rimskih careva, ali neredi
koji su trajali od petog do osmog veka, kada nijedna pro-
vincija nije bila sigurna od varvarskog pustošenja ili na-
seljavanja, uništili su vrednost zemljišta i razbili većinu
velikih poseda. A li sredinom devetog veka azijske provin-
cije, a jedan vek kasnije i evropske, postale su manje ili
više sigurne, i zemlja je postala najunosnija investicija, s
obzirom na državna ograničenja trgovine. Jeđna klasa ari-
stokrata se uzdigla, izvlačeći veliko bogatstvo iz zemljišnih
poseda. Pošto je postojala težnja za otkupom imanja slo-
bodnih malih posednika, ovi su ili postajali zakupci ili ih
je nestajalo. Ovo je poremetilo sistem oporezivanja, a ta-
kođe i sistem regrutovanja za vojsku, koji je bio vezan za
poseđovanje zemlje; pored toga, bogati plemić, sa velikom
pratnjom slugu i vazala, koje je on oružao, bio je očigledna

100

opasnost za državu. Administracija je povlačila jasnu raz-
liku između bogataša — dunatoi ili moćnika — i između
siromaha — penčtes; i uglavnom je pokušavala đa ograniči
aristokrate na vojne posiove, održavajući civilnu službu
demokratskom i slobodnom. Tokom desetog veka carevi
su bili zauzeti donošenjem zakona protiv mogućnosti veli-
kaša da otkupljuju zemlju od siromaha. Koman I im je
zabranio sticanje zemlje u seoskim zajednicama, a i on i
Konstantin V II i Vasilije II trošili su vreme i energiju na-
mećući i razrađujući slične mere. Vasilije II bio je naročito
energičan, kao Henri V II u Engleskoj, i kad je na jednom
obilasku našao da su njegovi domaćini postali suviše moć-
ni, on ih je strogo ograničio i kaznio, pa čak preduzeo ko-
rake protiv zemljovlasnika, koji su naknadno stekli zemlju.
Stare porodice su povećavale svoja imanja, a nove se uzdi-
zale. Vlada je bila nemoćna. Cak i allelengyon, porez koji
je Vasilije II ponovo uveo i koji je primenjivan da bi zem-
Ijoposednici bili novčano kažnjeni, nije mogao da uništi
njihovu moć; i već Nićifor II, i sam član jedne velike zem-
ljoposedničke porodice, postao je prepreka carskoj politici.
Sredinom jedanaestog veka, zemljoposednici među koje je
sada trebalo uključiti i versku hijerarhiju, bili su dovoljno
jaki da se, u haosu koji su prouzrokovale seldžučke pobe-
de, dokopaju vlade. Otada, i ako su strane najezđe i osva-
janja smanjili njihove posede, aristokrati su stvamo uprav-
Ijali administracijom. Ulazak u civilnu službu manje je
zavisio od zasluga nego od porodičnog uticaja; a gubitak
tolike teritorije značio je da su nove porodice jedva imale
neke nade da se uzdignu. Aristokratija je zatvorila svoje
redove. U provincijama ona je već težila da pređe u polu-
feudalnu nezavisnost, kada su nastupila latinska osvajanja
i jednom za svagda dovršila ovaj prelaz. Carevi su još vo-
đili rat protiv magistera, a jači Komneni i nikejski carevi
svesno su ih obuzdavali. A li Mihajlo Paleolog u trinaestom

101

i Jovan Kantakuzen u četrnaestom veku, pokazali su svoju
snagu. U Solunu, u četmaestom veku, pokret poznat kao
zilotski, bio je uglavnom prouzrokovan osionošću aristo-
krata. Ziloti su pokušali da ospore njihovu moć, ali uzalud.
U sam suton carstva, aristokratija kojoj su već odavno
strani osvajači oduzeli zemlju, postala je skoro nasleđan
držalac civilnih službi, i kao takva bila je vladi od koristi.
A li šteta je već bila učinjena. Pa ipak, državna služba do
kraja je ostala pristupačna za svakog; zaslužni plebejac
još se mogao popeti do uglednog položaja. I do kraja admi-
nistracija je zadržala efikasnost nepoznatu u Zapađnoj
Evropi. Porezi su mogli da budu teški ili neproduktivni, ali
su prikupljani; a careve želje, proistekle iz njegove sekre-
tarske kancelarije, objavljivane su širom njegovih smanje-
nih oblasti i poštovane, sem kada su ljuto vređale javno
mišljenje.

Vladi je u njenom poslu pomagalo urođeno poštova-
nje zakona koje su Vizantijci nasledili od Rima, a efika-
snost vlade dalje je pokazivana organizacijom pravosuđa.
Car je bio vrhovni sudija, i uvek je bilo moguće uložiti pri-
ziv na njega. Neki carevi su lično primali žalbe; Justinijan
je voleo da vrši tu funkciju, dok je Teofilo primao molioce
za vreme svoje nedeljne povorke kroz grad do dvorca Vla-
herne. A li obično bi jedan službenik, epi tćn đeesedn, pri-
mao molbe i pripremao ih za cara. Međutim, deo potkra-
ljevskih ovlašćenja pretorskih prefekata, predstavljalo je
i to da u njihovim oblastima nije mogao da bude uložen
priziv protiv njihovih odluka. Verovatno je da je italijan-
ski egzarh nasledio to pravo. U Carigradu, prefekt grada
(ili njegov naslednik veliki drungarije) i kvestor delili su
izricanje pravde. U provincijama, u glavnom gradu svake
teme, postojale su sudije koje su isleđivale slučajeve lokal-
nog značaja i manje važnosti; ali važnije tužbe išle su u
Carigrađ, pred vrhovni sud od dvanaest sudija. Pamica je

102

bila jedan od malog broja prihvatljivih razloga za posetu
Carigradu; a pobožni carevi, kao Romen I, gradili su za
parničare gostionice u kojima su ovi ođseđali za vreme
boravka u gradu. Slučajevi u kojima su umešana crkvena
lica raspravljani su pred crkvenim sudovima, koji su opet
mogli da raspravljaju svaki građanski slučaj ako obe
stranke to žele. Aleksije I protegnuo je nadležnost crk-
venih sudija i na raspravljanje slučajeva oko ženidaba i
zaveštanja u dobrotvome svrhe. U vezi sa ovim treba ima-
ti na umu da je crkva predstavljala jedno od državnih
područja, koje je naročito Aleksije Čvrsto kontrolisao. Pod
Paleolozima, kada je patrijarh đobivao sve veću ulogu u
administraciji, crkveni sudovi su proširili nadležnost, dok
usled turskih osvajanja nisu tako široko organizovani da
su preuzeli Čitavu jurisđikciju nad hrišćanskim stanovni-
štvom.

Kazne u krivičnim slučajevima bile su ili novčane i
konfiskacija imovine ili sakaćenje. Smrtna kazna, posle
Lava III, izricala se za izdajstvo, prebegavanje neprija-
telju, ubistvo i neprirodan bluđ, ali čak i u tim slučaje-
vima retko je izvršavana1. Pod Jovanom II ona nijedanput
nije bila primenjena*. Sakaćenje je smatrano kao Čoveč-
nija zamena za smrtnu kaznu, i opravdano je Isusovim
rečima o kopanju očiju koje su uvredile i ođsecanjem gre-
šnih udova. Sakaćenje na veliko zaveo je tek Lav III, i od
tada je ono često primenjivano. Mi smo danas skloni da o
sakaćenju mislimo kao o odvratnom varvarskom običaju,
ali je Činjenica da je većina Ijudi više volela i više voli
sakaćenje nego smrt. Kažnjavanje je dalje bilo ublaženo
pravom azila u crkvama, pravom od koga je posle Lava III
hiln i z n z e t n nekoliko klasa kriminalaca3. Konstantin V II

1 Ecloga, prevod Freshfield, 106, 111— 14.
* Nikita Honijat, 63; Jovan nije nikada primenio čak ni sa-
kaćenje.
* Ecloga, 105— 6.

103