Stiven Ransimen - Vizantijska civilizacija

su polazila izaslanstva kod Hazara1. Pod Zojom Karbopsi-
nom, strateg Jovan Đogas posetio je Pečenege kako bi ih
podbunio protiv Bugarske12; a Konstantin V II smatrao je
Herzon kao najzgodniju bazu za diplomatiju u stepama3.
Možda je Toparh Gotije, službenik koji je očiglednp posto-
jao u ranom desetom veku, bio na čelu diplomatske kan-
celarije u Herzonu4. Izgleda da se u Italiji mesni strateg
ili katepan bavio Arapima5, iako su velika izaslanstva na
italijanske dvorove bila opremana u Carigradu6. Sredinom
desetog veka otrantski mitropolit, Vlat, a ne strateg, puto-
vao je u El-Mahdiju da bi otkupio hrišćanske zarobljenike;
ali tada je on tamo imao uticaja poŠto mu je sestra bila u
kalifovom haremu, a kada se nezvanično vratio da nastavi
svoje dobro delo, bio je pogubljen7.

Diplomatska služba u modemom smislu nije posto-
jala. Stalna diplomatska predstavništva nisu održavana ni
u jednoj stranoj zemlji; iako je strateg Herzone imao ve-
liku kancelariju koja je prikupljala politička obaveštenja
o stepama. Verovatno su postojaU izvesni službenici koji
su, kada je trebalo, uvek slani kao ambasadori. Za vreme
vladavine Lava VI, magistar Lav Herosfakta bio je poslan
u poslanstvo, najpre u Bagdad, a kasnije na bugarski
dvor8. Obično su isti službenici išli kad god je sklapano
primirje s Arapima i sprovođena razmena zarobljenika na

1 Teofan, 378.
s Nastavljač Teofana, 387.
3 Konstantin Porfirogenet, op. ctt., ’72, 244 i dalje.
4 Uspenski, Rusija i Vizantija (na ruskom), passim.
5 Kedrin, VI, 355.
• Konstantin Porfirogenet, De Ceremoniis, 661.
7 Vita S. Nili, M. P. G., vol. 120, 117— 20.
* Njegova vrlo zanimljiva prepiska objavljena je — izd. Sak-
kelion u Deltion, vol. I, 377—410.

154

granici — ovi su verovatno znali arapski jezik. Pod Roma-
nom I, patricije Konstans išao je u razna poslanstva na
Kavkaz, ali je kasnije postao veliki admiral1.

Spoljna karakteristika vizantijske điplomatije bio je
krut formalizam, upravljen na to da pojača ugled carstva.
Strani ambasador po dolasku u Carigrad bio je odmah
ograđen etiketom — u glavnom radi sigumosti, da ne bi
viđao neovlaštena lica. Kada bi bio uveden u carevo prisu-
stvo, ambasador je bio pozdravljen po ustanovljenoj for-
muli i priman sa pažnjom koja je ođgovarala vaznosti nje-
gove zemlje. Ugovorom iz 900. godine, bugarskim poslani-
cima, koji su predstavljali vladara u srodstvu sa carskom
kućom, dato je naročito prvenstvo nad svim ostalim posla-
nicima; to je trajalo sve dok Jovan Cimiskije nije ukinuo
bugarsku dinastiju12*. Tokom celog prvog viđanja car bi
ostajao nepokretan kao božanstvo. Očekivalo se da izasla-
nik padne ničice pred carem. Kasnije, on bi stupao u lični
dodir sa carem na svečanom banketu, ili bi mu možda bio
odobren lični sastanak. Ako je izaslanik bio iz varvarskog
naroda, bile bi puštene u rad mehaničke igračke u dvoru
kako bi "še na njega oštavio jači utisak.^Zlatni lavovi po-
čeli bi da riču, a zlatne pticejda pevaju; dok bi poslanik
ležao ničice, presto bi j>e uzdigao prema nebu a veličanstvo
bi se pojavilo obučeno u drugu i bogatiju odeću. Civilizo-
vaniji ambasador bio bi zabavljan pokazivanjem blaga ili
relikvija u dvoru — pokazivanje zbog koga bi on izgubio
dah kada bi ugledao toliko neocenjivih predmeta — ili bi
katkada bio vođen u cirkus8. A li je uprkos tome on bio
stalno pod strogim nadzorom, a vraćao se kući pošto je
saznao i video smo ono što je carska vlada htela. Ako se

1 Konstantin Porfirogenet, De Administrando Imperio, 208.
2 Liudprand, Legatio, 186.
* Konstantin Porfirogenet, De Ceremoniis, 566 i dalje, 680 i da-
lje ; Liudprand, Legatio, passim.

155

ponašao neučtivo, ili ako su njegova akređitivna pisma bila
upućena samo caru „Grka” , kao pisma papskih legata 968.
godine, odmah bi bio bačen u tamnicu1. N ije postojao di~
plomatski imunitet za iica koja bi uvredila dostojanstvo
carstva i običaje koje je propisao carski dvor.

Carska izaslanstva u inostranstvu putovala su sa ras-
košnom svitom, natovarena bogatim poklonima, dragulji-
ma, zlatom, svilom i brokatom. Ovo je uglavnom bilo na-
menjeno vladaru na čiji su dvor ambasadori putovali; ali
uticajne ministre trebalo je takođe pridobiti poklonima2.
Pretpostavljalo se da carsko odeljenje za obaveštenja zna
Čiju je podršku vredelo dobiti u Paviji ili Bagdadu. Kada
je Nićifor Uran bio poslan u Bagdad 980. godine, rečeno
mu je da bude naročito ljubazan prema Adhud ed-Daule-
hu, najvažnijem kalifovom savetniku*.

Vizantijska diplomatija ispod spoljnjeg sjaja pompe
bila je tanana, dalekovida i pomalo neskrupulozna. Ugo-
vorne obaveze uvek su pažljivo održavane; ali Vizantinci
nisu videli nikakvo zlo u tome da podstreknu neko strano
pleme protiv suseda sa kojim su bili u miru. Lav VI, koji
je bio i suviše pobožan da bi sam ratovao protiv hriŠćana
Bugara, nije oklevao da novčano potpomogne neznabožač-
ke Mađare da ih napadnu iz pozadine4, a slično, Nićifor
Foka podstrekavao je Ruse protiv Bugara, iako je s ovima
bio u miru5. Osnovno pravilo vizantijske spoljne politike
bilo je da navede neki drugi narod da se suprotstavi ne-
prijatelju Vizantije i tako smanji troškove i rizik rata.
Tako su, franačke trupe zapadnog cara Ludviga II pre ne-

1 Liudpranđ, op. c it, 201.
* Konstantin Porfirogenet, op. cit., 661.
* Jahija iz Antiohije, izdanje Rosen, 20.
* Lav, Tactica, 957; Konstantin Porfirogenet, De Administran-
do Imperio, 168 i dalje.
» Kedrin, II, 372.

156

go vizantijske, izbacile Saracene iz Južne Italije i ponovo
osvojile Bari 871. godine1. Vizantinci su jedino udesili da
na vreme budu na licu mesta i da poberu plodove pobede
i navedu Franke da napuste ponovo osvojenu provinciju,
Tako, opet u Južnoj Italiji, jedan vek kasnije, kada je za-
padni car Oto II počeo da planira osvajanje, u vreme kada
je Vasilije II bio na muci zbog velike pobune, mali vizan-
tijski garnizon povukao se pošto je ohrabrio i možda platio
Saracenima da spreče nemačko napredovanje. Kada je
germanska stvar bila izgubljena kod Stila, a Saraceni se
povukli natovareni plenom, vizantijski gamizon se vratio*.
A tako je i Aleksije I, iako nije pozvao niti uopšte želeo
njihovu pomoć, vešto iskoristio prve pobede krstaša nad
Seldžucima jedino u svoju korist.

Takva taktika bila je uobičajena prema narodima iz
stepa. U prošlosti suviše često su nemiri u stepama imali
za posledicu da su varvarska plemena silom prodirala u
carstvo; ali posle sedmog veka nijedno nije uspelo da se
naseli južno od Dunava. Mogućni upadači bili su skršeni
u stepama, ili, kao Mađari, skrenuti u centralnu Evropu.
Konstantin V II daje recepte prema kojima su takvi rezul-
tati postizani u desetom veku. Protiv Hazara, na primer,
mogli su se pozvati u pomoć Pečenezi ili Cm i Bugari; pro-
tiv Pečenega, Husi i M ađariitako dalje3. Svaki narod imao
je svoje potencijalne neprijatelje koji su mogli da budu
iskorišćeni kao protivteža. Vizantinci su do kraja bili vični
u veštini pođbadanja jednog naroda protiv drugog.

Zenidbe su igrale veliku ulogu u vizantijskoj diplo-
matiji. Cak se ni carevi nisu klonili ženidbe s inostranim

verenicama. Dve hazarske princeze sedele su na prestolu

1 Gay, Italie idćriđionale, 79 i dalje.
* Ibid, 324 | dalje.
* Konstantin Porfirogenet, op. cit., 67—72, 80— 1.

157

carstva kao žene Justinijana II i Konstantina V. Roman I
oženio je svog unuka, budućeg Romana II, jednom prince-
zom, nezakonitim đetetom, iz Italije. 2ena Mihajla V II bila
je lepa Marija Alanska. Pod Komnenima i Paleolozima,
žene sa zapada postale su opšte pravilo; postojao je dugi
niz nepodesnih, na zapadu rođenih carica, kojima vizan-
tijski ponos nikada nije dozvolio da budu popularne u Ca-
rigradu. A li diplomatski, ove ženidbe bile su promašaji;
one nisu donele nikakvo preimućstvo, ništa sem mržnje
prema caru. Poslednji car Konstantin XI, uvideo je to, pa

dru
ne, udaja vizantijskih gospođa za strane velikodostojnike
često se dobro isplaćivala. Konstantin V II tvrdio je da su
postojale tri stvari koje nijedan car ne treba nikada da da
strancu — krunu, tajnu grČke vatre i ruku princeze rođene
u purpuru2; to pravilo retko je bivalo prekršeno. Roman I,
iako se Konstantin toga gnušao, udao je svoju unuku za
bugarskog cara; a Konstantinove vlastite unuke, Teofana
i Ana, postale su zapadna carica, odnosno ruska velika
vojvotkinja. Ovaj poslednji slučaj bio je naročito poniža-
vajući, pošto je veliki vojvoda Vladimir ostao nepopravlji-
vi varvarin; Vasilije II pristao je da žrtvuje svoju sestru
samo da bi osigurao hitne diplomatske ciljeve — pokršte-
nje Rusa i njihovo preobraćanje u saveznike i spasavanje
Herzona. Tek pod Nikejcima i Paleolozima carske ćerke
su često udavane u inostranstvo, uglavnom za slovenske
vladaoce. U poslednjim vekovima carevi iz Trebizonda
našli su da je na daleko poznata lepota njihovih kćeri dra-
goceno preimućstvo; ipak, koristeći ga, oni su postupali na
način koji tradicionalna carska diplomatija nije odobra-
vala. A li devojke manje visokog roda bile su često i korisno
slane iz Carigrada da civilizuju kneževskog supruga u da-1

1 Diehl, Figures Byzantines, II, 164—290.
8 Konstantin Porfirogenet, op. cit., 84.

158

lekoj zemlji. Kako su jermenske i kavkaske dinastije po-
stepeno dolazile u sferu uticaja carstva, to su njihovi čla-
novi ohrabrivani da traže verenice u velikom Gradu. Po-
neka lepa mlada žena iz dobre porodice, prvenstveno u
srodstvu sa carskom kućom, kretala bi za Taron ili za sam
Ani, sa raskošnim mirazom i možda nekom manjom relik-
vijom kao ženidbenim poklonom od cara — Roman III dao
je svojoj nećaci ekser iz Svetog krsta kada se uđala za
kralja Bagrata iz Abasgije1, dok je, slično, Teofano pošla
na zapad sa celim telom Svetog Pantaleona iz Nikomedije12
— a zahvalni muž gledao je s obnovljenim poštovanjem
na dvor u Carigradu. Lombardijskim prinčevima iz Južne
Italije već u kasnom osmom veku davane su žene iz Vi-
zantije — kao što se Grimoald od Beneventa oženio svasti-
kom Konstantina V I3. Dvojica venecijanskih duždeva u
jeđanaestom veku oženili su se verenicama iz Vizantije,
Jovan Orseolo i Domeniko Selvio; vizantijske gospođe se-
dele su na prestolima u Rusiji u jedanaestom veku4. U
dvanaestom veku, pod Komnenima, njihova oblast se pro-
širila. Marija Komnena i Teodora Komnena, i jedna i dru-
ga carske nećake, bile su jerusalimske kraljice; jedna ne-
ćaka Manojla I udala se za austrijskog vojvodu — žrtvo-
vana, kako je izjavio đvorski pesnik njezine majke, divljoj

životinji sa zapada5. A li do tada je stara isključivostporfi-
rogeneta bila odbačena, što je imalo za posledieu da je i

čast biti veren carskom verenicom postala manja, pa je
tako i njihova diplomatska vrednost pala.

U isto vreme, Vizantija je volela da sakuplja preten-
dente na strane prestole. Na carskom dvoru mogli su se

1 Brosset, Histoire de la Georgie, I, 316— 17.
* Hugo, Chronicon, u M. G. H. Ss., vol. 8, 374.
3 Vito Philaretis, izdanje Vasiliev, Izvestia Ruskog instituta u
Carigradu, vol. 5, 78.
4 Teofano Muzalon (Loparev u V. V., vol. I, 159).
5 Miller, Recueil des Historiens des Croisades (grčki), II, 768.

bezizuzetno naći pretendenti na bugarsku i srpsku krunu,
obično oženjeni ženama iz Carigrada. Homan I, čak iako je
Petar Bugarski bio oženjen njegovom vlastitom unukom,
preduzeo je korake da bi osigurao ličnost Petrovog stari-
jeg brata Mihajla, koga je držao na počaSnom položaju
u Carigradu1. Kada je Karlo Veliki dokrajčio Lombardsku
kraljevinu, bivši prestolonaslednik Adelhis pobegao je u
Carigrad, gde mu je davana pomoć za sve njegove plano-
ve2. Cak i na pedeset godina pre konačnog pada carstva,
jedan turski pretendent držan je u Carigradu i gurnut
protiv Sultana Murata II*8.

Vizantijska diplomatija bila je vrlo skupa. Mirazi, po-
kloni, pomoći u novcu čitavim narodima, sve je to iziski-
valo ogromne sume od državne blagajne. Cak i ekonomske
blokade, ponekad efikasno primenjivane protiv Saracena4,
takođe su bile skupe za carstvo. Sta više, Vlada je bivala
potpuno spremna da neposredno plati neprijatelju da ne
upadne na teritorije carstva. Prinčevi razbojnici preko
granice postajali su tako štićenlcl, skoro plaćenici, koji su
manje više voleli redovan prihod u vizantijskom zlatu od
nesigurne pljačke prilikom upada. Ponekad, Čak, ako Vi-
zantija iz nekih razloga nije bila voljna da preduzme rat,
godišnja suma novca išia bi u Bagdad ili Preslavu. K alif
ili bugarski car mogli su to da nazovu dankom, ako su
hteli. Za cara je to bila samo mudra investicija; kada bi
bio spreman da se bori, plaćanje bi prestalo. A li sve je to
zavisilo od pune državne blagajne. Dokle god je bilo nova-
ca u njoj, vizantijska diplomatija je cvetala. A li kada je
Carigrad prestao da bude finansijski centar sveta, nastu-
pilo je opadanje.

* Nastavljač Teofana, 419.
2 Einhard, ad annum 788.
8 Duka, 117 i dalje.
* Schlumberger, Epopee Bpzantine, II, 452 i dalje.

160

GLAVA VII

THGOVINA

Ako je Vizantija dugovala svoju snagu i bezbednost
efikasnosti svojih službi, onda joj je njezina trgovina omo-
gućavala da te službe plaća. Njezina istorija položena je u
osnove istorije njezine finansijske politike i trgovine u
srednjem veku.

Malo je gradova uživalo tako veličanstven trgovački
položaj kao Carigrad, postavljen na pomorskom kanalu
lzmeđu severa i juga, i kopnenom mostu između istoka i
zapada. I malo je naroda bilo tako trgovački sposobno kao
Grci i Jermeni, koji su sačinjavali njegove građane. N ije
bilo čudo što je Carigrad vekovima bio sinonim bogatstva,
grad čijih blaga „nije bilo nigde i kojima nije bilo mere” .
A li blago nije bilo stečeno samo slučajem. Staranje kao i
prilike bili su potrebni da bi se grad obogatio.

Dok Kolumbo i Vasko de Gama nisu otvorili novo đo-
ba, glavna svetska trgovina odvijala se od Dalekog Istoka
prema Sredozemnom moru. Oblast Sredozemlja mogla je
da se ishrani i obezbedi svoje potrebe; ali kad god bi na-
predovala, žudela je za luksuzom koji je mogao da obez-
bedi samo istok. U prvim vekovima naše ere istočna trgo-
vina je jako cvetala. Rim je vredno uvozio začine i trave
i sandalovo drvo iz Inđije, a iznad svega svilu, naročito
sirovu, iz Kine. Za to je sve trebalo platiti, a sredozemni
izvoz stakla, emajla i gotovih proizvoda nije bio ni blizu

11 Vizanti)8ka dvilizicija 161

dovoljan. Ogromna suma u nekovanom zlatu isla je svake
godine na istok; to oticanje dovelo je do depresije koja je
postepeno zahvatala rimski svet. A li potražnja svile joŠ se
nastavljala i pronalaženje najjevtinijeg puta za njeno do-
bivanje postalo je briga vlasti.

Postojali su razni putevi trgovine sa istokom1. Moglo
se ići preko Turkestana na Kaspijsko more, pa onda kre-
nuti severnim putem na Volgu pa prema Crnom moru u
Herzon, ili južnim, kroz severnu Persiju u Nisibin na gra-
nici carstva, ili kroz Jenneniju u Trapezunt. Mogla se pre-
ći Indija i Avganistan i centralna Persija, do Nisibina ili
Sirije. Moglo se putovati morem uz Persijski zaliv i onda
preći u Siriju; ili se moglo ići celim putem morem, uz Cr-
veno more pa u Egipat. Samo su dva puta izbegavala Per-
siju, najseverniji, koji je zavisio od retke stabilnosti među
narodima u stepama, ili najjužniji, pomorski put, koji je
iziskivao trgovačku flotu istočno od Sueca. Persija je bila
pretnja trgovini. Ona je nametala velike carine, a u vreme
rata prekidala je čitavo snabdevanje. U stvari, periođična
nametnuta ograničenja nisu bila loša za trgovački bilans
carstva, ali je ovo prouzrokovalo nezaposlenost u fabrika-
ma svile širom zemlje. Tokom petog i đelom šestoga veka,
carska diplomatija nastojala je da sačuva dva slobođna
puta, pregovarajući sa Hunskom i Turskom kraljevinom
u stepama, ili sa Etiopljanima Čija je Aksumska kraljevina
vladala Crvenim morem.

Sesti vek bio je veliko doba istočne trgovine. Carstvo
pod Anastasijem, i u prvim godinama vladavine Justinija-
nova doma, bilo je u stanju obnovljenog prosperiteta, i put
za istok prolazio je kroz teritorije miroljubivih naroda.
Svila je još uglavnom putovala kopnenim putem kroz Per-
siju do carskih carinarnica u Nisibinu i Dari. Odatle je

1 Heyd, Histoire du commerce du Levant, I, 1— 24.

162

išla na prerađu u Carigrad ili u fabrike u Tiru i Bejrutu.
A li neki ljudi su putovali sa svim inđijskim mirođijama
pomorskim putem. Stari mornar, Kozma, prozvan Indico-
pleust, indijski mornar, napisao je knjigu da bi na osnovu
svog širokog iskustva dokazao da je zemlja ravna; u knjizi
on opisuje trgovinu sa Indijom1. ObraČunski centar za či-
tav istok bio je Cejlon. Tu je istoČna roba, svila iz Kine,
svila, aloj, karanfilići i sandalovina iz Indokine, biber sa
Malabara, bakar iz Kaliane (blizu Bombaja), i mošus i rici-
nus iz Sinđa, bila prikupljana zajedno sa dragim kame-
njem sa Cejlona. Svilu su obično uzimali persijski trgovci
koji su je vozili uz Persijski zaliv. Ostalu robu prevozili su
uglavnom etiopski brodovi do Adulisa na Crvenom moru,
glavnog grada Aksuma, a odatle isključivo carski brodovi
do carinaraice u Jotabi na vrhu Sinajskog poluostrva i u
Klizmu, blizu Sueca, gde je boravio jedan carski službenik,
logotet, koji je svake godine posećivao Indiju. Carski bro-
dovi stvarno nisu često posećivali Cejlon, iako je bilo ko-
lonija nestorijanskih hrišćana, tu i u Kaliani i Malabaru,
a Sokotra je imala mnoge stanovnike koji su govorili grČ-
ki. A li novac koji su istočni trgovci svih rasa najviše vole-
li, bili su carski zlatnici, koji su mnogo potpomagali trgo-
vinu carstva. Etiopljani su isto tako vođili trgovinu sa
Centralnom Afrikom, često u pratnji carskih trgovaca.
Svake druge godine oni su plovili daleko na jug, zatim išli
u unutrašnjost, i u zamenu za raznu gotovu robu vraćali
se natovareni polugama zlata. Sam Kozma, na jednom pu-
tovanju na jug, video je jedanput albatrose*. Sirom sredo-
zemnog sveta istočnu robu rasturali su sirijski trgovci,
koji su imali svoje postaje u svakoj luci, i uzgred su delo-12

1 Kozma Indikopleust, Cosmography (prev. M c Crindle, Hak-
luyt Soc.).

2 Kozma, passim, naročito 40.

u * 163

vali kao raznosači vesti. Jedan sirijski trgovac ispričao je
Svetom Simeonu Stilitu istoriju Svete Zenevijeve1.

U toku Justinijanove vladavine položaj je počeo da se
menja. Njegovi persijski ratovi ometali su snabdevanje
svilom, a njegov pokušaj da održi nisku cenu samo je upro-
pastio privatne proizvođače, čije je radionice on tada otku-
pio, i tako više slučajno preobratio svilu u carski monopol.
Justin II, pošto je video da je carstvo još bez svile zbog
persijskih ratova, pokušao je da otvori put kroz stepe, ali
je zadatak bio van moći carske diplomatije. Ipak, u među-
vremenu su došla u Carigrad dva nestorijanska kaluđera
sa tajnom svilene bube i njezinim jajima u šupljini svojih
štapova12. Izvesno vreme je prošlo pre nego što se gajenje
buba raširilo u carstvu; aii od tada uvoz sa istoka počeo je
da opađa3.

Posle je đošlo arapsko osvajanje Sirije i Egipta. Iako
je carstvo kao celina možda izgubilo, Carigrad je dobio.
Sirijska trgovačka mornarica bila je uništena i trgovina s
istočnim Sredozemljem ostala je Grcima. U početku je
neposredan promet između Sirije i carstva bio prekinut.
Cak i u osmom veku trgovina je išla naokolo, preko Egip-
ta, Afrike, Sicilije pa onda preko Monemvasije do Jegej-
skog mora — to je bio put kuge koja je opustošila Carigrad
pod Konstantinom V 4. A li postepeno, istočnjačka roba
ponovo je otkrila kopneni put preko Male Azije, ili je još
fiešće dolazila na Crno more u Trapezunt, gde su je preu-
zimali grčki brodovi kako bi bila ocarinjena u Carigradu.
Industrija svile stalno je rasla i carska fabrika u Carigradu

1 Vita S. Genofevae, u Bibliotheca Hagiographica Latina,
3335, § 27.

* Prokopije (Serije Loeb), vol. 5, 226 i dalje.
5 Za svilu, vldi Eury, Later Roman F.mpire, II, 303 i dalje.
4 Tcofan, 422—3.

164

uskoro je stekla svetski monopol skupocenih izrađenih
proizvođa. Arapi na istoku, Hazari na severu, kao i svi za-
padni narodi, utrkivali su se da kupuju brokat iz Vizantije.

U devetom i desetom veku vizantijska trgovina bila je
na svome vrhuncu. GrČki brođovi uglavnom su se odavali
priobalskoj trgovini, naročito u Cmom moru. Trgovina u
Istočnom Sredozemlju bila je mala. Uvoz žita iz Egipta i
Afrike prestao je s arapskim osvajanjem i stalnim razvit-
kom zemljoradnje u Maloj A ziji; a arapski pirati iz Jegej-
skog mora ometali su pomorsku preduzimljivost. A li roba
sa Dalekog Istoka i indijske trave još su se uvozile putu-
jući ili preko Persije i Jermenije u Trapezunt, ili uz Per-
sijski zaliv do Bagdada, a zatim sevemo u istu luku. Arapi
su preuzeli celu trgovinu na Indijskom okeanu — Aksum-
ska Kraljevina je pala — ali oni nisu ponovo otvorili put
preko Sueca. Harun Al-Rašid mislio je da izgradi kanal,
pa se uplašio da bi tada grčki brodovi preoteli trgovinu u
Crvenom moru*1. No to je samo povećalo važnost Trape-
zunta, koji je postao velika luka istoka. Posle ponovnog
osvajanja Antiohije, izvestan deo trgovine s istokom bio
je skrenut od Alepa ka Antiohiji i Seleukiji na moru. U
međuvremenu, severna trgovina se razvijala. Krzna, robove
i sušenu ribu iz stepa donosili su Hazari i njihovi susedi
u Herzon na Krimu, ili su ih ruski brodovi donosili sa
Dnjepra u Carigrad2, dok su baltički ćilibar i centralno-ev-
ropska krzna i metali nalazili put za Solun, kako bi ih oda-
tle rasturali grčki brodovi3. Grčki brodovi držali su nešto
trgovine između Carigrada i zapada. Bari, glavni grad

vizantijske Italije, bio je napredna luka; ali je on uglav-

1 Magoudi, Prairies d’Or, prevod Barbier de Meynard, I, 98.
* Vidi Vasiliev, Economic Relation between Byzantium and
Old Russia u Journal of Economic and Business History, vol. 4,
314 i đalje.
8 Konstantin Porfirogenet, De Administrando Imperio, 177
1 đalje.

$ 165

nom opsluživan lokalnom flotom. Postepeno, lokalne itali-
janske trgovačke mornarice istisnule su Grke iz italijan-
skih voda1. Povećanje bogatstva na zapadu značilo je novu
aktivnost u svim italijanskim lukama. Do desetog veka,
Amalfi, i u manjem obimu Napulj i Gaeta, razvili su širo-
ke prekomorske veze; nešto kasnije pojavili su se trgovci
iz Pize i Đenove. U desetom veku postojao je stalan pred-
stavnik Am alfija i njegova napredna kolonija u Carigrađu;
a 1060. godine, amalfski patricije Pantaleon imao je u Ca-
rigradu veličanstvenu palatu. A li glavna luka zapada bila
je Venecija, izvanredno postavljena za vođenje trgovine
i sa Nemačkom i sa Lombardijom. Krajem desetog veka
Jadransko more bilo je u rukama Venecijanaca. Oni su još
bili nominalni vazali carstva, i carske vlasti su stalno, sa
različitim uspehom, izdavale ukaze zabranjujući im da tr-
guju sa Arapima. Vasilije II dao im je naročite povlastice;
bilo im je dozvoljeno da plaćaju snižene izvozne carine
kada su napuštali Carigrad, pod uslovom da održavaju po-
redak na Jadranu i garantuju da će prevoziti carske trupe
ako to bude od njih traženo. Roba koju su Venecijanci uvo-
zili u carstvo sačinjavala je uglavnom oružje, robove, drvo
i grube vunene tkanine. Tržište robova u Veneciji naro-
čito je dobro poznato. Ambasador Vasilija I kupio je u Ve-
necijj_neke slovenske misionare, a bilo je stalnih protesta
protiv prodavanja hrišćana nevernicima2. Ambasadori sa
zapada, kao i Liudprand obično su putovali venecijanskim
brodovima; ovi brodovi su takođe prenosili i poštu3.

U jedanaestom veku počelo je opadanje vizantijske
trgovine. U poslednjoj četvrtini toga veka nesreće su se
nagomilale na carstvo. Njegov privredni život bio je pore-*

1 V idi Heyd, op. cit., 100— 3.

* V ita S. Naum , 4.

* Liudprand, Legatio, 183.

166

mećen gubitkom velikog đela Male A zije u korist Seldžu-
ka, što je uništilo organizaciju carske armije i flote i snab-
devanje hranom. Normanski upadači uznemirivali su za-
pad i 1147. godine Rodžer II osvojio je Tebu i Korint i
poneo ITvilehu bubu i tkače u Italiju, razbivši tako carski
monopol1. Konačno, krstaši su izmenili svetske trgovačke
puteve na štetu Carigrada. Roba više nije putovala u Tra-
pezunt ili preko Male A zije — Seldžuci su bili na putu —
nego je iskrcavana u lukama latinske Sirije i prevožena
italijanskim brodovima direktno na zapad, izbegavajući
vizantijske carine. Carigradu je ostala samo trgovina sa
severom. To je moglo da bude dovoljno; jer je trgovina sa
Dalekim istokom sve više i više išla severnim putem, kre-
ćući se kopnom kroz Turkestan do Cmog mora. A li zbog
političkih prilika i ona je došla u ruke Italijana. Kao nak-
nadu za potrebnu pomoć njihovih mornarica, ili kao predo-
strožnost protiv njihovih piratskih upada, carevi iz dina-
stije Komnena davali su sve više povlastica prvo Veneciji,
a zatim Pizi i Đenovi. Njihovim trgovcima bilo je dopu-
šteno da plaćaju carinu od samo 4 umesto 10 od sto, koliko
su morali da plaćaju čak i građani carstva. U međuvreme-
nu, dati su im kvartovi u samom gradu i u drugim lukama,
gde su oni uspostavili samoupravne komune. Godine 1180.
u Carigradu je bilo 60.000 zapadnjaka. Pod Andronikom I
javila se reakcija; veliki pokolji Italijana usledili su širom
carstva i povlastice su bile povučene. Bilo je to suviše
kasno. Zagorčana situacija dovela je do četvrtog krstaškog
rata i propasti carstva2.

Latinsko carstvo umrlo je u svom detinjstvu. Latinske
kneževine nisu mogle dugo da traju. A li Venecija je po-
stavila temelje trgovačke nadmoći na osnovu koje je*

1 Viđi Chalandon, Domination Normande en Sicilie, II, 145—7.
* Heyd, op. cit. I., 190 i đalje.

167

upravljala celom trgovinom sa istokom. Njezine kolonije
bile su postavljene širom istočnog Sredozemlja, Jegejskog
i Cmog mora.

Paleolozi su povratili carstvo uz pomoć Đenovljana; i
Đenovljani su tražili da budu plaćeni. Njihova nagrada
bila je ostatak trgovine na Cmom moru i grad Pera s
druge strane Zlatnog roga. Njima je bilo zabranjeno da
trguju samo sa dva grada na Crnom moru, Matrahom (ve-
rovatno na Tamanskom poluostrvu) i Rosijom (Kerč), koji
su bili rezervisani za Grke. A li u konkurenciji, grčka mor-
narica je poražena. Veliki napredak trgovine na Cmom
moru prouzrokovan prosperitetom Mongolskog carstva
obogatio je samo kase Đenovljana. Pod carstvom Paleo-
loga, dok je Pera cvetala i razvijala se, Carigrad je poste-
peno opadao. Njegove fabrike još su izrađivale luksuzne
predmete slavne u celom svetu, ali njegovi trgovi stojali
su prazni a kejovi pusti, izuzev brodova koji su prenosili
robu preko zaliva na đenovljanske kejove u Peri. Solun je
duže održao prosperitet. Tu su grčki trgovci još kontroli-
sali izvoz sa Balkana; ali brodarstvo je bilo uglavnom u
italijanskim rukama. Ista stvar se dogodila i sa Trapezun-
tom, gde je trgovina sa Persijom i Kavkazom u blagajnu
Velikog Komnena joŠ donosila novac, ali su ga Đenovljani
odnosili na zapad1.

Velike dane prosperiteta Carigrada pružio mu je nje-
gov položaj na putevima svetske trgovine. Jedinstvena
stopa od 10 od sto bila je nametnuta na sav uvoz i izvoz.
Uvozne carine bile su naplaćivane u Abidosu na Helespon-
tu ili Hieronu na Bosforu; izvozne u Carigradu. Dok Itali-
jani nisu zadobili naročite povlastice, nikakva roba nije
mogla da prođe kroz morske tesnace a da ne plati carinu12.

1 Heyd, op. cit. II, 93 i dalje, 257 i dalje, 379 i dalje.
2 Bury, Eastern Roman Empire, 217— 19.

168

To je obezbeđivalo carskoj blagajni stalno priticanje bo~
gatstva dokle god su susedi carstva bili dovoljno bogati da
kupuju robu sa tira povećanjem cene. Kada je ceo svet,
kao u sedmom veku, ili čak samo istok u jedanaestom, bio
u stanju nereda i siromaštva, carstvo je odmah trpelo šte-
tu. Zbog njegovih carina, tranzitni promet postajao je su-
više skup.

Carstvo je isto tako trpelo zbog toga što su njegovi
proizvodi bili luksuzne prirode. Fabrike su bile uglavnom
u Carigradu. Najveća je bila verovatno carski gynaeceum,
gde je veliki broj radnika i radnica bio zaposlen proizvo-
deći svilu i brokate i tkanine od zlata, koje su bile uživanje
celog sveta. Izrađe zlatara i draguljara bile su skoro isto
tako važne. Vizantijski zlatni pehari, emajlirani kovčezi sa
moštima, rezbarije od slonove kosti ili poludragog kame-
nja, bili su isto tako slavni; s vremena na vreme oni su
proizvodili remek dela, kao što su to bili u đvoru zlatni
lavovi koji su rikali. Razni delovi carstva takođe su proiz-
vodili vina, koja su prodavana plemenima na severu. Ovaj
izvoz bio je vrlo strogo kontrolisan. Vlastima nije odgova-
ralo da đopuste da luksuzni predmeti postanu suviše obič-
na stvar izvan Carstva. Njihova cena i retkost trebalo je
da budu održani. Izvesne tkanine u stvari nisu uopšte iz-
nošene na tržište, nego su išle u inostranstvo samo kao
povremeni pokloni stranim dvorovima. Liudprandu, itali-
janskom ambasadoru, koji je pokušao da prošvercuje nešto
svile iz Carigrada 968. godine, carinski službenici su sve
zaplenili. Pre nego što bi mogla da bude izvezena, roba je
morala da bude obeležena državnim pečatom1.

Izvesni drugi gradovi imali su svoje fabrike. Pre arap-
skog osvajanja i T ir i Bejrut i Aleksanđrija izrađivali su

» Le Livre du P rife t, izd. Nicole, 27— 8, 35—8; Liudprand, L e-
gatio, 204— 5.

169

svilu1, a u jedanaestom veku, Teba i Korint bili su centri
industrije svile. Tepisi su izrađivani na Peloponezu. U de-
setom veku Sparta ih je izvozila u Italiju*.

Glavni uvozni artikli bili su sirova svila, naročito do
sedmog veka, iako je ono što se nazivalo „indijska roba”
bilo popularno čak i u desetom veku; drvo i krzno sa se-
vera; oružje —■ arapska koplja bila su vrlo omiljena, a
Venecijanci su donosili mnogo oružja sa zapada; nekoliko
luksuznih izrađevina, kao persijski tepisi i skupoceni zači-
ni sa istoka; a, iznad svega, robovi i iz Venecije i sa stepa.
Sav uvoz bio je podložan carini od 10 od sto, koja je na-
plaćivana u Abidosu ili Hieronu. Carica Irena odobrila je
privremeno slobođan uvoz; ali njezin nasleđnik Nićifor I
ponovo je uveo carine, on je čak obezbedio da roba, naro-
čito robovi, koju su trgovci sa zapada prodavali na tržišti-
ma zapadno od Abidosa, ne izbegne plaćanje carine, kao
što se to do tada dešavalo1*3. Za vreme Nikejskog carstva,
Jovan Vatac potpuno je zabranio uvoz strane robe4. Carin-
ski službenici zvali su se commerciarii i pripadali su kan-
celariji sakelarija®.

Prefekt grada pažljivo je vodio nadzor nad stranim
trgovcima. Po đolasku oni su se morali javiti u njegovu
kancelariju, a u gradu su mogli da ostanu samo tri meseca.
Svu robu koju bi ostavili da se proda posle toga roka, pro-
davao je za njih prefekt, koji bi sačuvao novac do sledeće
godine. Vlasti su pažljivo kontrolisale njihove kupovine,
kako bi se uverile da trgovci ne prekrše carinske propise.

1 Antoninus Martyr, 92; Falke, Kunstgeschichte der Seiden-
weberei, 1, 48.

1 Vita S. Niconis Armenii, u Martćne i Durande, Collectio Ve-
terum Scriptorum, voL 6, 884.

5 Bury, loc. cit.
4 Gregora, 43.
* Bury, Imperial Administrative System, 88.

170

Izvesni narodi, kao Rusi i kasnije Italijani, dobili su naro-
ćite povlastice i oslobođenje od taksa kao naknadu za po-
litičke usluge. U desetom veku Rusima je odobreno bes-
platno stanovanje i kupanje u Svetom Mamasu, neposred-
no izvan grada, u koji su mogli da uđu ipak samo pod
pratnjom kada bi ga posećivali, dok su punomoćnicima ve-
likog kneza Rusije, koji su trgovce vodili, davana speci-
jalna odobrenja1.

Trgovina u samom carstvu uglavnom se vodila život-
nim potrebama. Pre arapskih osvajanja, žito je đolazilo
iz Egipta i Afrike. Posle toga, ono je gajeno u Maloj Aziji,
a kasnije u Trakiji, i u Carigrad je prenošeno uglavnom
morem iz lokalnih luka. Meso je dolazilo takođe iz istih
oblasti. Seldžučko osvajanje ograničilo je zemljoradnju u
Maloj A ziji; u kasnijim godinama carstva opadanje sta-
novništva Carigrada bilo je bez sumnje ubrzano povećanim
teškoćama u nalaženju hrane za veliki grad, a naročito
kada država nije imala sredstava za veliki uvoz2.

Poslovni život u carstvu bio je ograničen beskrajnim
propisima. Vizantiju su optuživali da je bila raj monopol-
skih privilegija i zaštita. Optužba nije sasvim pravilna.
Zaštita je nesumnjivo bila vizantijski ideal. Mešanje dr-
žave u cilju pomaganja industrije bilo je Često, iako su
tarife isto tako imale fiskalni cilj. Povlastice su davane
stranim trgovcima, naročito, i fatalno, od dvanaestog veka
pa na ovamo; postojali su državni monopoli, kao trgovina
svilom i, zbog jasnih razloga, izrada oružja. AU ukoliko
možemo da ocenimo, nije bilo mnogo ozakonjene korup-
cije. Kada su miljenicima Lava V I bile date naročite po-
vlastice u odnosu na solunsku trgovinu, to delo smatrano*

1 Chronique dite de Nestor, izd. Leger, 35 i dalje; Vasiliev,
op. cit. 323— 6.

* Bratianu, L ’Approvisionnement du Constantinople u Byzan-
tion, vol. 5, 83 i dalje i vol. 6, 641 i dalje.

171

4

je za tako skanđalozno đa slični slučajevi nisu mogli da
budu uobičajeni1. Ograničenja i propisi koje je zavodila
vlada, i velike grupe Ijudi zaposlene da ih nametnu, jako
su sprečavali privatnu preduzimljivost, pa čak i preduzim-
ljivost korumptivne prirode.

Sve je bilo propisano. Novac se mogao pozajmiti samo
po utvrđenoj interesnoj stopi. Pre Justinijanovog vreme-
na maksimalna stopa bila je 12 od sto. Justinijan je dopu-
stio 12 od sto samo za novac korišćen za prekomorski po-
sao; profesionalni zajmodavci (obiČno zlatari) mogli su za-
računati 8 od sto; obični ljudi 6 od sto, a bogati velikaši
samo 4 od sto. A li te kalkulacije bile su napravljene u po-
četku, kada je u jednoj funti zlata bilo 100 nomizma. Kon-
stantin je smanjio broj nomizma na 72; i kroz celu vizan-
tijsku istoriju utvrđena stopa interesa težila je da se prila-
godi novom broju, u korist zajmodavca, dok se u desetom
veku 6 od sto nije promenilo u 6 nomizma po jednoj funti
zlata, to jest 8.33 od sto; a pomorske Špekulacije su dono-
sile 16,66 od sto12. A li to stvamo nije bilo dovoljno; bure i
pirati i pogrešne karte stavljali su i suviše mnogo opasno-
sti na put. Investitori su naročito zbog toga Što je zakonski
postupak za naplatu dugova bio nespretan i spor, i što su
postojale predrasude protiv zelenaša, prirodno više voleli
da investiraju u zemljišta, što je konačno išlo na štetu car-
stva. Rizici pomorske trgovine dalje su prikazani „Rodskim
zakonikom” , trgovačkim zakonom Isavrijanaca. U zako-
niku se pretpostavlja da trgovac i vlasnik broda, obično
kapetan, rade u zajednici i đele teret gubitka usled svake
propasti tovara, iako su i putnici mogli da budu članovi
akcionarskog društva. Ovi su uslovi verovatno produženi
čak i pošto je zakonodavstvo Isavrijanaca bilo povuČeno.

1 Nastavljač Teofana, 357.
2 Vidi Bury u Gibbon, Decline and Fall, vol. 5, Appendix 13.
533— 4.

172

Kontrola koju je država vršila nad trgovinom i proiz-
vodnjom ostvarivana je kroz sistem esnafa. Pnručnik pi-
san oko 900. gođine, poznat kao Eparchikon Biblion ili
Prefektova knjiga, sačuvan je i on nam daje predstavu o
tom sistemu1. Prefekt je bio službenik nadležan za sve to,
iako se kvestor bavio javnim radovima i pod sobom imao
jedan ili dva esnafa. Svaka rađinost imala je svoj esnaf,
i nijedan Čovek nije mogao biti član dva esnafa; svaki
esnaf imenovao je svog predsednika, čije je postavljenje
verovatno trebalo da odobri prefekt. Esnaf kao celina ku-
povao je sirovine potrebne za proizvodnju i delio ih među
svoje članove, koji su prodavaii gotove proizvode na odre-
đenom javnom mestu i uz zaradu koja je bila utvrđena u
prefektovoj kancelariji. Radno vreme i radničke nadnice
bili su isto tako propisani. Zbog toga su posrednici bili
nepotrebni; svaki pokušaj kupovine velikih količina robe
i njene prodaje u povoljnim trenucima bio je strogo za-
branjen. Pekari i mesari, od čije je efikasnosti zavisilo
snabdevanje grada namirnicama, bili su predmet naročito
pažljivog nadzora. a cene namimica bile su silom održa-
vane nisko, čak i u vreme gladi. Pekare su bile državni
monopol, koji je kontrolisao kvestor, dok Iraklije nije uki-
nuo deobu besplatnog hleba; trađicija državnog mešanja
i đalje je trajala. Nićifor Foka bio je optužen da je dobro
zaradio dok je bio car, otkupljujući od države žito za vre-
me glađi i prodajući ga esnafu po povećanoj ceni2. Svaki
prekršaj esnafskih propisa bio je kažnjavan izbacivanjem
iz esnafa, to jest prisilnim udaljivanjem od poslova. Razni
stepeni sakaćenja mogli su da budu đođani, ako je prestup
bio naročito veliki. Esnafi su, izgleda, mogli takođe da bu-
du pozvani da izvrše izvesne besplatne javne usluge. Vla-

1 L e L ivrc du Prćfet, izd. Nicole, passim.
3 Kedrin, n , 369— 70.

173

snici brodova imali su da pomognu u slučaju opasnosti sa
naora; možda su dužnosti dema u pogledu izricanja novča-
nih kazni, kada su ove više ili manje postale nominalne,
prešle na esnafe. Nezaposlenosti nije biio. Radnici* bez
najvećih teškoća, nisu mogli da budu otpušteni; i ako je
ijedan sposoban čovek bio bez posla, odmah bi bio prisi-
Ijen da se zaposli na nekom radu od javne koristi ili milo-
srđa kojim je rukovodio kvestor1. „Nerad” , kaže Lav Isa-
vrijanac u Ecloga, „vodi do zločina i svaki suvišak kao re-
zultat rada drugih, treba dati slabom a ne jakom” 2. Svilar-
ski esnaf nalazio se u posebnom položaju, pošto je proiz-
vodnja svile bila državni monopol. Njegov upravnik bio je
državni službenik velikog značaja5. Zaverenik Lav Foka
pokušao je 972. godine da dobije podršku tadašnjeg uprav-
nika, zbog njegovog velikog uticaja na radnike4.

Ovaj sistem je trajao dokle god je postojalo carstvo.
Carigrad ga je, izgleda, održao do kraja, a u četmaestom
veku mogao je da bude zapaien i u Solunu. Sistem je ga-
rantovao interese potrošača, a omogućavao je dobit trgov-
cu, i ako se ovaj nikada nije mogao da obogati, usled čega
je preduzimljivost na taj način bila obeshrabrivana. A li
sistem je bio vrlo skup za državu i mogao je da dejstvuje
jedino kada je Carigrad uživao monopol trgovine sveta
kojim je vladao. Strana konkurencija ga je slomila. Od
jeđanaestog veka pa na ovamo, italijanska intervencija u
trgovini Istočnog Sređozemlja, pojačana malo kasnije kr-
staškim ratovima, ubrzala je stalno smanjivanje vrednosti
kovanog novca, što je bio glavni razlog opadanja i pada
Vizantije.

1 Bury, Imperial Administrative System, 74.
3 Ecloga, u Leunclavius, Juris Graeco-Romani, I, 87—8.
* L e Livre du Prefet, 30— 45.
* L a v Đakon, 146— 7.

174

Kozma, indijski momar, smatrao je da su dva razloga
bila uzrok cvetanju trgovine carstva, hrisćanstvo i novac.
Dok bi se o trgovačkim preimućstvima hrišćanstva moglo
điskutovati, carski kovani novac sigumo je bio neospomo
preimućstvo. Od Konstantina I do Nićifora Votanijata,
preko šest vekova, on je zadržao nesmanjenu vrednost.
Vizantija je imala monometalni sistem; kovani novac bio
je osnovan na funti zlata. Standardni zlatnik, nomizma, od
Konstantinovog vremena vredeo je sedamdeset drugi deo
1 funte zlata — što je bilo jeđnako 14.40 zlatnih franaka1.
Nomizma se delila na 12 miliaresija, a ove na 12 pholles.
N ićifor Foka je optužen da je uveo nomizmu sa smanje-
nom vrednošću —■verovatno lažno, pošto o tome nije osta-
lo traga. Votanijat je smanjio količinu zlata u novcu. Alek-
sije I pokušao je đa povrati vrednost novca, ali se našao
prisiljen da plaća svoje troškove u kovanom novcu koji je
sam izmislio — nomizmi, uglavnom od bronze, sa vredno-
šću od dve trećine zlatne nomizme2. Sistem nije funkcio-
nisao. Pod Komnenima nomizma je počela da pada, vrlo
polako u početku; hezant je još priman u inostranstvu.
Posle 1204. godine i pod Paleolozima pad je išao sve brže
i brže, dok vrednost nije spala na jednu šestinu prvobitne,
tako da je novac postao i suviše nesiguran da bi imao ika-
kav opticaj van carstva.

O troškovima života u Vizantiji imamo vrlo malo po-
uzdanih dokaza. Cena žita bila je ista 960. kao i 1214. go-
dine (1,85 zlatnih franaka za 1 modium), ali sva druga
dobra bila su veravatno pet do šest puta jevtinija. Nićifor
I pokušao je da održi niske cene smanjujući iznos novca u
opticaju; ali verovatno da je nastupilo postepeno dizanje
cena u toku celog trajanja carstva, usled povećanja iznosa*

1 Andreades, De la Monnaie dans VEmpire Byzantin, u By-
zantion, vol. I, 75 i dalje.

* Chalandon, Alexius l ef Comnćne, 301 i dalje.

175

novca u opticaju, što je počelo pod Isavrijancima. Cena
žita se sigurno povećala i dostigla skoro dvostruku pod
Paleolozinia u odnosu na onu pod Makedoncima; ali to je
bilo uglavnom zato što su Seldžuci uništili zemljoradnju
Male Azije, a ratovi i teškoće transporta smanjile količine
žita koje su se mogle dobiti. Pored toga, neprestani pad
vrednosti novca đovodio je do povećanog finansijskog
haosa1.

Zaista, vreme Paleologa bilo je poslednje žalosno po-
glavlje carstva. Kovani novac koji je cejlonski kralj voleo
više od ijednog drugog, sađa nije bio priznavan Čak ni u
Peri. Robu koja je plaćala bogate namete na kejovima Ca-
rigrada, ili su sada Đenovljani prenosili pored njegovih
zidina ne svraćajući, ili je ona putovala đalekim putem
kroz Siriju pa brodovima u Veneciju. Položaj Carigrada
postao je bez vređnosti, a njegov ponos, zđrava moneta,
ponižen i odbačen. Tragedija duge smrti Vizantije iznad
svega je finansijska tragedija.

1 Chalendon, Alexius l er Comn&ne, passim.

GLAVA VIII

GRADSKI I SEOSKI 2IV0T

Bilo bi brzopleto uopštavati način svakodnevnog ži-
vota stanovnika carstva. Naši izvori vrlo su oskuđni. Zivot
velikaša, carskog dvora i višeg plemstva prikazali su, u
raznim pojedinostima, istoričari i hroničari; ali o trgovaČ-
kim klasama, zemljoradnicima i sirotinji u gradu i na selu,
imamo samo oskuđna obaveštenja, većinom data u žitija-
ma populamih svetaca ili zakonskim priručnicima pravila
koja su regulisala njihov život. Pored toga, za jedanaest
vekova koliko je prošlo između prvog i poslednjeg Kon-
stantina, svi spoljni uslovi života mnogo su se puta izme-
nili. Građanin carstva ostao je do kraja svesno najcivilizo-
vaniji proizvod ljudske rase, svesno Rimljanin, svesno
pravoslavac i svesno baštinik grčke prefinjenosti; ali ple-
mić obrijanog lica iz Četvrtog veka odeven u široke nabore
toge i koji je govorio zvonkim latinskim jezikom, nikada
ne bi prepoznao svoga nasleđnika iz petnaestog veka, bra-
datog, u turbanu i krutom ogrtaču od brokata, koji je go-
vorio grčki, i čiji su samoglasnici izgubili svoju raznolikost.

Cak se i rasna osnova carstva stalno menjala. Carstvo
je u početku bilo kosmopolitsko, kako su Grci nazvali va-
seljensko, i obuhvatalo je sav civilizovani svet. Narodnost
kao zamisao bila mu je strana. Kada se staro Rimsko car-
čtvo počelo raspađati, novo carstvo se osnovalo ne na na-
cionalnosti nego na ortodoksiji, posle petog veka, i na

12 Vi2«QU]»ka civilizacija 177

grčkom jeziku u sedmom. Etnologija carstva ostala je slo-
žena. Procenat čistih Grka bio je verovatno mali. Nova
krv, ilirska, skitska i azijska pomešala se sa grčkom krvlju
već u helenističko doba. Pod Rimljanima sve rase celog
Sredozemlja stupale su u bračne odnose između sebe i
mešale se. Hamiti iz Egipta, Semiti iz Sirije, spajali su se
sa plemenima iz Evrope. Car Filip bio je Arapin, HeUo-
gobal rimsko-sirijski mešanac. Ova univerzalnost potra-
jala je i u vizantijskoj eri. Arkadije, Spanac poreklom,
oženio se sa Gotkinjom, Evdoksijom, a njihov sin Teodo-
sije XX, Čistom Grkinjom. Krajem seđmog veka jedan
Sirijac bio je episkop Rima. Stanovnici Carigrađa bili su
rodom iz svih plemena, iako je plemstvo volelo da tvrdi
da je rimskog porekla.

Gubitak Egipta i Sirije u sedmom veku ograničio je
mešanje krvi. Od tada, kicma carstva bio je narod Male
Azije, mešavina Frigijaca, Hitita, Gala, Iranaca i Semita i
mnogih drugih naroda, u proporciji koju niko ne može đa
odredi. A li su nove nacije još i dalje pristizale. Glavne
među njima bili su Sloveni i Jermeni.

Slovenski upadi, koji su počeli u šestom veku, prvo
su poremetili samo etnologiju balkanskih provincija, a
malo kasnije i grčkog poluostrva. Kada su se prilike više
sredile, porastao je broj mešovitih bračnih veza, i počet-
kom devetog veka ljudi mešanog, pa čak čisto slovenskog
porekla, zauzimali su visoke položaje u carstvu. Preten-
dent Toma bio je Sloven, kao i mnogi velikaši desetog i
jedanaestog veka — carica Sofija, žena Hristifora Leka-
pena, ili patrijarh Nikita. Posle osvajanja Bugarske, ari-
stokratija se dalje pomešala uzajamnim ženidbama sa
bugarskom kraljevskom i ostalim plemenitim porodicama.
Do kraja jedanaestog veka Sloveni su bili ili potpuno asi-
milirani u carstvu ili potpuno privučeni u nezavisne slo-
venske države na Balkanu.

178

Slučaj Jermena bio je nešto malo đrukčiji. Oni su se
doseljavali, ne kao cela plemena, izuzev kada je bilo pri-
silnih premeštanja, nego više kao pojedinci — pustolovi,
vršeći sličnu ulogu koju su Škotlanđani igrali u engleskoj
istoriji. Isuviše plodna za svoje ograničene doline, rasa je
slala svoje preduzimljivije sinove da traže moć i bogat-
stvo u široi sredini koiu ie Družalo rarstvn v »n n soctnm
veku Justinijanov veliki general Narzes bio je Jermenin,
ali u devetom i desetom veku taj pokret je dostigao vrhu-
nac. Car Lav V bio je jermenski avanturista; Vasilije I
sin jednog prognanog Jermenina; Jovan I Cimiskija jer-
menski plemić. Kada je Roman I vladao državom, njegov
sin Teofilakt u crkvi, a Jovan Kurkuas bio glavni koman-
dant vojske, čitavo carstvo bilo je u jermenskim rukama.
Neprestano slušamo o princezama i visokim službenicima
jermenske krvi, a u svakom gradu mogle su se naći jer-
menske zanatlije i trgovci. Jedina oblast u koju nisu pro-
drli (izuzev Teofilakta) bila je crkva. Jermenski useljenik
morao je, ulazeći u carsku službu, da se odrekne svoje
jeresi i prihvati halkeđonsko versko učenje; ali crkvene
vlasti nikada nisu volele obraćenike i sumnjale su u nji-
hovo preobraćanje. Selđžucki upadi i docnija uskomeša-
nost u Aziji, ođsekla su Jermeniju od carstva; i priliv je
postepeno prestao. Prekiđ je bio gubitak za carstvo. Jer-
meni su dali ne samo mnoge najenergičnije vladaoce, nego
i veliki deo najboljih poslovnih mozgova; oni su imali
veliki, ali još osporavan, uticaj na vizantijsku umetnost i
zanatstvo.

Nijedna druga rasa koja se useljavala nije postizala
takav uticaj kao Jermeni; a u toku vizantijske istorije
reka avanturista dolazila je iz bezbrojnih zemalja da traži
sreću pod carem. Bilo je stalnog prelaza u ovom i onom

pravcu preko saracenske granice. Vizantinci su prelazili
na Islam, a Arapi u hrisćanstvo, prema tome da li je car

12* 179

ili kalif pružao bolje mogućnosti. Otac epskog heroja
Digenisa Akrite bio je saracenski obraćenik; car Nićifor I
bio je arapske krvi1. Useljenici sa severa i zapada, naro-
ćito u kasnijim vekovima carstva, težili su da se vrate
kući kada bi se obogatili — Varangijan u magle Skandi-
navije ili Engleske, Franak u Flandriju ili u Kataloniju.
A li su mogli da ostanu; mogli su da se ožene; njihova
ukrštena đecd mogla su da vladaju carstvom u narednoj
generaciji. Kod Vizantinaca bilo je izvanredno malo ras-
nih predrasuđa; njihova krv bila je isuviše izmešana.
Svak ko je bio pravoslavni i govorio grčki bio je za njih
prihvatljiv kao sugrađanin. Njihov duboki prezir prema
strancima bio je upravljen protiv njih kao jeretika i kao
prostaka, nenaviknutih na prefinjenosti civilizacije car-
stva. Stranac koji se preobratio i odomaćio mogao je da
se oženi svakom Vizantinkom, bez obzira na njegovo ili
njezino poreklo. Vizantijske plemićkinje slobodno su
udavane za franačke ili istočne pustolove; među carskim
nevestama bile su dve Hazarkinje, čistog turskog porekla,
i bezbrojne princeze sa zapada. Istina, osećanje pristoj-
nosti je povređeno kada je Justinijan II primorao jednu
ženu senatorskog reda đa se uda za njegovog crnog ku-
vara, ali skoro više iz snobizma nego zbog rasne predra-
sude*. Zbog sve većeg dodira sa zapadom i postepenog
iscrpljivanja carstva od strane italijanskih republika,
ljudi su sve više mrzeli strance u Carigradu; aU tuđa civi-
lizacija pre nego tuđa krv bila je anatemisana. Prema
slovenskim narodima, koji su dugovali svoju kulturu Vi-
zantiji, nije bilo takve rasne netrpeljivosti, sem u vreme
rata; čak i Turci, koji su pozajmili vizantijski spoljni sjaj,
izgledaU su bolji od hrišćanske sabraće Franaka.*8

* M ihajlo Sir, 15.
8 Teofan, 379.

180

Jedina rasa naseljena u carstvu koja se nikada nije
mogla da asimilira zbog svoje vere, bili su Jevreji. Jevreji
međutim nikada nisu bili mnogobrojni. Imalo je jevrej-
skih naselja u Maloj A z iji1 koja su govorila grčki, i do
dvanaestog veka bar male kolonije mogle su se naći u
svakom vizantijskom gradu12, ali u poslovima oni nisu bili
oštroumniji od Grka i Jermena, a bili su, izgleđa, podložni
dopunskom oporezivanju i povremenim progonima. Me-
đutim, kada bi se pokrstili, mogli su čak da uđu i u redove
aristokratije. Sestra carice Irene udala se za potomka iz-
vesno: Sarantapekisa, Jevrejina otpadnika iz Tiberijasa3.

I mešavina rasa i jačina nacionalnog osećanja mogli
su se videti u najvećim krajnostima u samoj prestonici,
Carigradu. Od časa svog osnivanja Carigrad je vladao car-
stvom. Birokratija i finansije sve su više i više u njemu
bili centralizovani; sam njegov položaj učinio ga je eko-
nomskim i strategijskim ključem dva kontinenta. Da bi
se vladalo carstvom, prva glavna stvar bila je đržati Cari-
grad. Rim je već opadao kada je osnovana nova presto-
nica, i na zapadu nije bilo drugog velikog grada; a Kar-
taga i Milano bili su na neki način u pozadini. Sedišta
istočnih patrijarha, Aleksanđrija i Antiohija, bili su mno-
go opasniji protivnici; do arapskog osvajanja Aleksandrija
je bila samo malo manje važna od Carigrada, ali u svojoj
mržnji prema carskoj vlasti ona je sve više zauzimala stav
zatočnika lokalnih prava i težnja, što je umanjilo njezin
vaseljenski značaj; Antiohija, s druge strane, postepeno
je opadala zbog geografskih razloga. Kako je zapad posta-
jao siromašniji i haotičniji, roba s istoka koja je donošena

1 Vidi Reinach, Contrat du Mariage u Melanges Schlumber-
ger, I, 118 i dalje.

* Benjamin o f Tudela, 10.
3 Teofan, 474.

181

do Sredozemnog mora preko Antiohije, sada je išla sever-
nijim putem, kroz Malu Aziju, do nove metropole. U
sedmom veku Carigrad je ostao bez takmaca.

Već u petom veku stanovništvo Carigrada, bez pred-
građa, moglo je brojati oko milion ljudi, i ono je grubo
ostajalo na tome nivou sve do latinskog osvajanja, posle
koga je brzo opadalo, da bi se svelo na dosta ispod sto
hiljađa 1453. godine1. Gradski atar bio je čak i veći nego
što bi toliko stanovništvo zahtevalo. Osnovica trougla u
kome se grad nalazio bila je duga oko pet milja, gde su
se zidine, koje je sagradio Teodosije II, pružale u dvo-
strukoj lin iji od Mramomog mora do Zlatnog roga, i bile
probijene sa jedanaest kapija, vojnih i civilnih naizme-
nično. S obadva kraja ove osnove zidovi su išh uz more
oko sedam milja svaki, pre nego što bi se sastali pod
tupim uglom na Bosforu. Unutar zidina imalo je raznih
zbijenih gradova i sela odeljenih voćnjacima i parkovima,
Kao i stari Rim, i Carigrad se mogao pohvaliti sa sedam
brežuljaka. Ovi su se dizali strmo nad Bosforom i Zlatnim
rogom, ali prema Mramomom moru padine su bile blaže
i ravan prostor je bio veći.

Putnik koji bi stizao morem sa juga ili zapada, video
bi, kada bi se približavao gradu, na desnoj strani, kubeta
i crepom pokrivene tremove Velikog dvorca, sa Svetom
Sofijom koja se dizala u pozadini, i vrtove kako se pru-
žaju do Bosfora. Zatim, veliki krivi zid koji još podržava
južni kraj hipodroma i koji se diže iznad ukrašenog đvor-
skog pristaništa i crkve Svetog Sergija i Svetog Vaha, i
nizak prostor pun manjih palata. U razmacima, na levo,
zid uz more, sa mestimičnim kulama, prekidao se da bi
omogućio da se podigne malo veštačko pristanište za bro-•

• Vidi Andreades, De la Population de Constantinople, u
Metroon, vol. I, Pears, Destruction of the Greek Empire, 192 i đalje.

182

đove koji nisu želeli da zaobiđu u Zlatni rog. Oko tih ma-
lih pristanista kuće su bile gusto načičkane; iza njih,
naročito u dolini male reke Likusa, bilo je voćnjaka pa
čak i polja sa žitom, ali vrhom grebena dominirale su
crkva Svetih Apostola i ostale velike zgrade. Još dalje na
levo, predeo je postajao ravniji. Na obali se nalazio jako
naseljen kvart Studium sa svojim čuvenim manastirom.
U pozadini, mogli su se videti vrhovi zidova kako se spu-
štaju prema moru, ali čak i iza zidina kuće u predgrađima
stojale su guste uz obalu u dužini za još oko dve milje.
Izgleđ grada preko velikog pristaništa u Zlatnom rogu
mnogo se razlikovao. Tu, ispred zidova, video se deo obale
pokriven vodom za vreme plime, koji se postepeno, tokom
vekova, povećavao, pokriven dokovima i magacinima i
kejovima za koje su bili privezani trgovački brodovi, a
dalje, iznad vode su na stubovima čak i kuće bile izgra-
đene. Manje kapije vodile su u poslovne kvartove iza
zidina. Ovde se moglo videti malo zelenila. Oštrije padine
što su vodile do centralnog grebena bile su pokrivene
kućama, izuzev jedino na istočnom kraju, gde se nalazila
citadela, i prostrani kvart Vlaherne, na krajnjem zapadu,
gde su jedan carski dvor i jedna jako poštovana crkva
davali kvartu izgled dostojanstvenosti. Između ovih nala-
zio se centar gradske trgovačke aktivnosti, kancelarije
brodovlasnika i izvoznika i preduzeća stranih trgovaca.
Italijanskim trgovcima baš tu je prvi put dopušteno da
se nasele1.

Najotmeniji trgovački centar nalazio se više unutra.
Duž centralnog grebena, od ulaza u dvor i hipodrom, vo-
dila je dve m ilje prema zapadu ulica Meze, Glavna ulica,

1 Gyllius, De Topographia Constantinopoleos; Du Cange,
Constantinopolis Christiana; Mortmann, Esquisse Topographique
de Constantinople; van Millingen, Bpzantine Constantinople; Eber-
solt, Constantinople Bpzantine et les Voyageurs du Levant.

183

široka, s arkadama na obadve strane, koja je prolazila
kroz dva foruma, — otvorena prostora ukrašena statuama
— Konstantinov forum, blizu dvora, i veći Teodosijev fo-
rum, i na kraju se račvala u dva glavna puta, jedan koji
je išao kroz forume Bika i Arkadija do Studiuma i do
Zlatne kapije i Kapije Pege, a drugi pored crkve Svetih
apostola do Vlaheme i Harizijanske kapije. Duž arkada
ulice Meze nalaziie su se najvažnije trgovine, sređene po
grupama prema svojoj robi — zlatari i do njih kujundžije,
trgovci odećom, proizvođači pokućstva, i tako dalje. Naj-
bogatije trgovine nalazile su se blizu dvora, kod kupatila
Zeuxippus. Glavna stovarišta svile nalazila su se u veli-
kom bazaru, poznatom kao kuća svetlosti, zato što su mu
prozori po noći bili osvetljeni1.

N ije postojao kvart za stanovanje koji bi bio naročito
u modi. Palate, straćare i kuće za izdavanje, sve se to
tiskalo jedno uz drugo. Kuće bogataša bile su sagrađene
na stari rimski način, na dva sprata, sa ravnom fasadom
prema ulici a licem unutra, oko dvorišta, ponekad pokri-
venog, i obično ukrašenog vodoskokom i egzotičnim ukra-
sima koje je samo mašta mogla da izmisli. Siromašnije
kuće bile su građene sa balkonima ili prozorima iznad
ulice, sa kojih su manje zaposlene žene u kući mogle da
posmatraju svakođnevni život svojih suseda*. Ulice u
kojim se stanovalo uglavnom su podizali privatni predu-
zimači, ali jedan Zenonov zakon pokušao je da u to uvede
neki red. Trebalo je da ulice budu Široke 12 stopa, a bal-
koni se nisu smeli protezati preko deset stopa od suprot-
nog zida i morali su da budu 15 stopa iznad zemije.
Spoljne stepenice bile su zabranjene, a gde su ulice već
bile izgrađene i uže od 22 stope, široki prozori za posma-
tranje nisu bili dopušteni nego samo rupe sa rešetkama12

1 Kedrin, I, 648.
2 Vidi de Beyli6, L ’Habitation Byzantine.

184

radi provetravanja. Taj zakon ostao je osnovna povelja
vizantijskog urbanizma1. Postojali su strogi propisi o ka-
nalizaciji. Svi kanali pažljivo su vođili do mora, a niko,
sem neke carske ličnosti, nije mogao da bude sahranjen
u gradu. Poređ toga sanitetski službenici u svakoj parohiji
pazili su na javno zdravlje.

U suprotnosti sa uskim ulicama postojali su prostrani
javni parkovi koji su bili održavani na opštinski trošak.
Veliki dvorac i njegovi parkovi zauzimali su jugoistočni
ugao grada, a njegove građevine protezale su se skoro
jednu milju. Do njega se nalazila Patrijaršija, sa svim
svojim sporednim zgradama; širom grada bilo je još dru-
gih carskih palata. Na skoro svakom uglu mogla se videti
crkva; bilo je velikih crkava, Sveta Sofija, Sveti apostoli,
Nova bazilika Vasilija I i stotine drugih svetilišta. Mnoge
od njih imale su manastire u velikim ozbiljnim zidinama,
bolnice, sirotišta i prenoćišta. Tu su bile univerzitetske
zgrade, biblioteke, advadukti, cisterne, javna kupatila, i
naročito, veliki Hipodrom. Afroditina statua obeležavala
je jedinu javnu kuću u gradu, u kvartu zvanom Zeugma
na Zlatnom rogu2. Glavne ulice, naročito forumi i Hipo-
drom, bili su muzeji gde su bili izloženi najodabraniji
primerci antičkih skulptura. U ranijim vekovima postojao
je pravi Muzej, Lauzusova kuća, ali je bio spaljen sa či-
tavim svojim blagom godine 4763. Međutim statue u gradu
ostale su sve dok ih nisu uništili ili pokrali latinski krstaši.

Oko grada nalazila su se predgrađa, neka, kao Hal-
kedon ili kasnije italijanska Galata, živi trgovački gradovi;
druga, kao Hieron, gde je Teodora imala omiljenu palatu,
ili sela na Bosforu, uglavnom letovališta, u koja su se za
vreme leta povlačili bogataši. U Pegi, odmah izvan zidina,

1 Codex Justiniani, V III, x, 12.
3 Kodin, 50, 119; Kedrin, II, 107—8.
8 Kedrin, I, 616.

185

nalazio se čuveni Bogorodičin oltar. U Hebdomonu, na
sedam milja od miljokaza na kapiji Velikog dvorca, nala-
zilo se čuveno mesto za smotre, gde su se odvijale mnoge
najvažnije scene iz vizantijske istorije.

Spoljni izgled grada u doba njegovog cvetanja mora
da ostane u oblasti pretpostavki. Fantastična kubeta i
zabati i arkade u boji koji sačinjavaju pozadinu u ukra-
Šenim manuskriptima, daju suviše veselu impresiju, pošto
je vizantijski arhitekta čuvao svoje najbogatije efekte za
unutrašnjost. A li čak i pod Paleolozima, kada su velike
površine grada ležale u ruševinama, a u samom Velikom
dvorcu nije se moglo stanovati, putnici su bivali impre-
sionirani sjajem koji je Carigrad još pružao.

Izgled bogatijih građana bio je isto tako upečatijiv.
Rimska toga u petom veku je zamenjena dugim ogrtačima
od krutog brokata. Scaramangium, odeća koju je svaki
plemić nosio prilikom ceremonija — one su uglavnom
Čuvane u dvoru — bila je odeća kopirana od Huna i ve-
rovatno inspirisana u davna vremena odećom kineskih
mandarina1. Ukoliko su vekovi odmicali, ta je odeća po-
stajala složenija; Čudne kape nosila su obadva pola, šiljaste
šešire obrubljene krznom ili visoke izbočene turbane. Od
sedmog veka pa na ovamo brade su postale uobičajene;
brijanje brada bilo je zapadnjački i prostački. Kozmetička
sredstva ušla su u modu, naročito pod Paleolozima. Cak
i mlade i lepe žene šminkale su lice. Burgunđanin La
Brokijer bio je užasnut količinom šminke koju je upo-
trebljavala carica Marija, trapezuntska princeza i nada-
leko poznata lepotica12.

Svakodnevni život osnivao se na propisima i ceremo-
nijama, krutim kao i svakodnevna odeća. Vlasti su se u

1 Kondakov, Les Costumes Orientaux d la Cour Byzantine, u
Byzantion, vol. 1, 7 i dalje.

2 La Brocguičre, Voyage d’Autremer, 157.

186

sve mešale. Cene, zarade, rađno vreme, sve je bilo kon-
trolisano iz kancelarije prelekta grada. Crkva je imala
svoja uputstva za postove i svečanosti. 2ivot cara, vrhov-
nog vladara carstva, bio je čak i više ograničen od života
ijednog njegovog podanika. Sasvim odvojeno od poslavla-
danja, koji je zauzimao većinu njegovog vremena ako je
bio savestan, car je morao skoro svakođnevno da prisu-
stvuje ceremonijama, gde mu se ukazivalo poštovanje
dužno božanstvu; i ma šta mislio o sportu morao se poka-
zivati svome narodu na predstavama u Hipodromu. Morao
je neprestano da menja odeću, morao je da ide u dugim
povorkama sa krunom koja mu je pritiskivala glavu, mo-
rao je da prima ambasadore i bude spreman da iznenada
bude uzdignut na prestolu visoko u vazđuh, da bi napravio
utisak na priproste strance. Leti se morao povući na od-
mor u hladoviti dvor u predgrađu, ali, verovatnije, imao
je da vodi svoje armije preko visija Male Azije. Lav V I i
njegov sin Konstantin V II našli su vremena da pišu knji-
ge, ali obojica nisu bili vojnici, niti je to bio Teodosije II
koji je, kao i Konstantin V II, bio vešt slikar1. Carevi koji
su mislili da provode život uživanja na prestolu, morali
su ili da imaju sposobne i lojalne ministre ili su inače
ostajali na prestolu vrlo kratko vreme.

Do dvanaestog veka car je živeo skoro isključivo u
Velikom dvorcu, iako je s vremena na vreme mogao da
poseti ostale svoje palate u Gradu ili oko njega. Veliki
dvorac2, koji su putnici sa zapada zvali Bukoleon, prema
imenu dvorskog pristaništa u kome se nalazila velika sta-
tua bika koji se bori sa lavom, bio je nesistematski konglo-
merat zgrada, dvorana, kapela, kupatila, stambenih krila,
koja su redom sagradili razni carevi. O dvoru iz Justini-
janovog vremena znamo malo. Posle sedmog veka poje-*

1.Kedrin, I, 587.
* Ebersolt, Le Cranđ Palais.

187

dinim delovima dvorca očigledno je bila potrebna opravka.

Teolilo je sagradio Čuvenu dvoranu za prijeme, Tricon-

chus. Vasilije I izvršio je mnoga doziđivanja, dok je N i-

ćifor Foka sagradio jedno krilo pokraj mora u kome je

voleo da stanuje i u kome je bio ubijen. Komneni, iako su

i Aleksije I i Jovan I uglavnom ostali potpuno vem i Ve-

likom dvorcu, više su voleli dvorac Vlaheme na Zlatnom

rogu, u severo-zapadnom uglu grada; Manojlo I stanovaa

je skoro isključivo u njemu. On je bio veliki lovac, pa mu

je više odgovaralo da živi blizu zidina, umesto da mora

da jaše oko pet milja kroz ulice pre nego što bi van

grada u prirodu. P rvi latinski carevi naselili su se u

dvorac, ali Baldvin II nije imao sredstava da ga održava.

Za vreme njegove vladavine čak i dvorac Vlaheme došao*

je u takvo stanje da se morao popravljati. Kada je Mi-

hajlo Paleolog ušao u grad, Veliki dvorac bio je u taka

lošem stanju da ga nije vredelo opravljati, s obzirom na

opšte siromaštvo; čak je trebalo nekoliko nedelja da se

očisti Vlaherne1, pre nego što je bio sposoban za upotrebu.

Svi Paleolozi živeli su u Vlahemu, a u vreme turskog

osvajanja samo je nekoliko zgrada preostalo od Velikog

dvorca12.

Bogatstvo Carigrada zapanjilo je krstaše 1204. go-

dine. Vilarduen nije verovao da je sve to moglo da bude

istinito3. A li dok ih je dvorac Vlaheme sa svojim mramo-

rom i mozaicima, freskama i brokatom iznenađivao preko

svake mere, Veliki dvorac bio je čak još čudesniji. Tu su

čuvana glavna stovarišta blaga, poluge zlata, dragokame-

nje i skupoceni predmeti. Tu su se nalazile carske sobe za

primanje, sa zlatnim lavovima koji su rikali i zlatnim

pticama koje su pevale, napravljenim za cara Teofila. Isto

1 Pahimer, I, 161.

2 Pero Tafur, Travels and Adventures, prevod Letts, 145— 6.
8 Villahardouin, La Conquite de Constatinolve, iz. Bouchet.
I, 171.

188

tako, da bi to mesto postalo sveto iznad svih ostalih, nala-
zila se tu u celom hrišćanskom svetu najbogatija kolekcija
moštiju. Na brežuljku, u okviru palate, nalazio se svetio-
nik, da bi pokazivao put brodovima u Bosfor, a do njega
se nalazila kapela Majke božje, muzej u kome su sva ta
neprocenjiva blaga bila pohranjena, dok ih krstaši nisu
podelili između sebe, a Baldvin II založio najbolje što je
ostalo1.

Dvorac je predstavljao središte Carigrada. Celim car-
stvom upravljano je iza njegovih zidova. Kontrola dvorca
značila je kontrolu carstva. To je bila najbogatija trgo-
vačka kuća u carstvu. Trgovina svilom bila je carski mo-
nopol, i u Gynaeceumu, ženskim odeljenjima, nalazili su
se razboji na kojima su tkane najskupocenije tkanine. Po-
red javnih nadleštava i prostranog dela za cara, postojale
su zgrade u kojima je stanovala carica i njezina svita, sobe
pod njezinom isključivom kontrolom, gde car nikada nije
dolazio bez njezine dozvoie. Međutim, kada je carica Teo-
dora umrla 548. godine pa njezin obudoveli muž Justinijan
pregleđao njezinu svojinu, našao je u jednoj unutarnjoj
sobi skrivenog jeretika, bivšeg patrijarha Antima, koga je
ona krila dvanaest godina2. A li i ako su se o Gynaeceumu
starali evnusi, a ljudi u njega nisu nikada dolazili, carica
ga je napuštala kada god joj se to sviđalo. Ona je poseći-
vala cara u njegovim odeljenjima i večerala sa njim u
njegovim trpezarijama; kao regentkinja ona je viđala svoje
ministre kada god je želela. U dvorcu, ona je bila skoro
moćnija od cara.

Carica je po tradiciji bila birana na izložbi nevesta.
Poslanici bi išli po celom carstvu da sakupe lepe i dobro*

1 V idi Ebersolt, Les Sanctuaires de Byzance; de Kiant, Exu-
viae Sacrae Constantinopolitanae.

* Jovan Efeski, 247—8.

189

vaspitane devojke, između kojih je car trebalo da napravi
izbor. Ćesto su politički obziri ili nepredviđena strast obe-
zbeđivali caru nevestu, tako da je put poslanika bio nepo-
treban; ali izložba je korišćena kada je Irena želela da
oženi svoga sina Konstantina V I1 i kada je, izgleda, Irena
pre nego Konstantin, izvršila taj izbor; nevesta je moralno
bila divna ali neprivlačna, iako su poslanici pažljivo izme-
rili njezinu visinu i stopala — kada se ženio Stavrikije123,
a još čuvenija izložba kada je Teofilo izabrao Teodoru,
obilazeći pesnikinju Kasiju, zbog njezinih đrskih, brzih
duhovitih odgovora8.

Do đvorca su se nalazila dva druga velika centra ži-
vota u Carigradu, crkva Svete Mudrosti, Sveta Sofija, i
cirkus ili Hipodrom4. Hipodrom je bilo prostrano zdanje
u kome je moglo da sedi 40.000 ljudi. U zgradama koje
su bile nagomilane oko Hipodroma, nalazile su se štale
svih gladiatorskih životinja i straćare bezbrojnih cirkus-
kih slugu. Zabave u cirkusima bile su besplatne, njih je
država novčano pomagala. Gledanje igara u Hipodromu,
borbe sa divljim životinjama i trke bojnih kola, predstav-
Ijalo je veliku razonodu za stanovništvo; u sporovima iz-
među cirkuskih stranaka, plavih i zelenih, strasti su se
toliko razbuktavale da su prouzrokovale političke kom-
plikacije i nemire. Car i carica morali su da prisustvuju
predstavama; u carsku ložu, Cathismu, moglo se stići ne-
posređno iz dvorca. Razrađeni ritual propisivao je njihovo
kretanje i čitav način trka i davanja nagrada. U ranijim
vekovima Hipodrom je postao mesto gde je car mogao
razgovarati i davati izjave svome narodu. On je tu bio
pozdravljan kao car. Arijadna je tu objavila svojim po-

1 Vita Philaretis, 74—6.
* Teofan, 483.
3 Nastavljač Đorđa Monaha, 790.
4 Bury, Later Roman Empire, I, 81 i dalje.

190

danicima koga je izabrala za muža i cara1; Justinijan je
na Hipođromu raspravljao sa Ijutitim bundžijama Nika
pobune12. Međutim, u kasnijim godinama, od desetog veka,
takvi prizori obično su se događali na velikom skveru
ispred dvorca. Odatle je stanovništvo zahtevalo Konstan-
tina V II3 za svoga cara 944. godine, i Zoju za svoju caricu
1032. godine4. Hipođrom je gubio populamost. Vozači boj-
nih kola iz petog i šestog veka, kao Porfirije za vreme
vladavine Anastazija, bili su idoli grada5, a hipodromske
intrige, kao one koje su okružavale Teodorinu mladost,
mogle su da imaju uticaja na politiku carstva. U devetom
veku to se izmenilo. Profesionalni vozaČi bojnih kola otišli
su u pozadinu. Jahači amateri, kao Vasilije Makedonski,
više su privlačili pažnju, ili kao Filoreus, konjušar iz de-
setog veka, koji je postao središte pažnje cele Vizantije
zbog galopiranja koje je izvodio oko cirkusa stojeći na
konju i igrajući se mačem sa obadve ruke6. Uvođenje za-
padnog viteštva, koje je zaveo Manojlo Komnen, napravilo
je od Hipodroma za izvesno vreme pozomicu viteških
tumira. Pod Paleolozima Hipodrom je bio skoro napu-
šten, iako su mladi prinčevi i plemići išli tamo s vremena
na vreme da izvode jahačke podvige i igraju polo7.

Svi plemići, koji bi to mogli, imali su kuće u gradu,
mada su leti posećivali svoja imanja na selu; ali biti pri-
siljen na stalno stanovanje na imanju bilo je ravno
izgnanstvu i nemilosti. Ljudi su obično imali neku državnu
službu i provodili su vreme radeći svoj posao. Inače, sa
ženama su posećivali carski dvor — u dane svetkovina

1 Konstantin Porfirogenet, De Ceremoniis, 1, 417— 8.
1 Bury, Nika Riot, 98 i dalje.
8 Liuđprand, Antapodosls, 142— 3.
4 Psel, Chronographia, I, 102 i dalje.
5 Vidi Bury, Later Roman Empire, I, 84.

8 Kedrin, II, 343.
7 La Brocquićre, 158.

191

ljudi su ceremonijalno prolazili u redu pored cara, a žene
pored carice — i odavali se intrigama. Ukoliko im je to
bilo mogućno, pretvarali su svoje palate u male dvorove,
stvarajući krug štićenika, svetaca i pesnika. Plemstvo ra-
nijeg carstva izgubilo je bogatstvo i moćza vrem einvazija
u sedmom veku i pod tiranijom careva kao što su bili
Foka l Justinijan II. Do devetog veka zemlja je bila nesi-
gurna investicija. Jedina velika porodica koja se uzdigla
bili su Melisini1, koja je izgleda bila iz Carigrada i čije je
bogatstvo verovatno poticalo od imovine u gradu, — iako
su se kasnije naselili na grčkom poluostrvu i još napre-
dovali do pred sam pad carstva — poslednja atinska voj-
votkinja bila je iz porodice Melisina. A li od druge polo-
vine devetog veka pa na ovamo, javile su se porodice koje
su imale ogromne posede u Maloj Aziji, kao na primer
Foke, Duke, Skleri, A rgiri i Komneni. Malo kasnije, kada
su se evropske provincije sredile posle osvajanja Bugar-
ske, velike porodice iz Evrope stupile su na pozomicu;
Kantakuzeni, V rijeniji ili Tornici, jedna jermenska prin-
čevska kuća koja se naselila blizu Jedrena, dok su Duke
stekle posede u Evropi. Iznalaženje porekla velikih vizan-
tijskih porodica međutim teško je, zbog toga što su deca,
iz snobizma ili iz ljubavi prema promeni, često uzimala
majčino a ne očevo prezime. Tako je ime oca Ane Dala-
sene bilo Haron, dok joj je majka bila Dalasena12; potonje
Duke bile su, prema Pselu, Duke samo po ženskoj liniji3;
sinovi Ane Komnene prezivali su se Komnen i Duka, iako
im je otac bio Vrijenije4.

Velike porodice vodile su život klana, radeći i često
živeći zajedno. Na poČetnim stranama istorije Ane Kom-

1 Vidi Du Cange, Familiae Byzantinae, 145.
2 Vrijenije, 17.
* Psel, Chronographia, II, 140.
4 Prodrom, Epithalaraium, M. P. G., voL 133, 1397— 406.

192

nene nailazimo na braću Komnene kako deluju kao jedan,
pod upravom svoje majke Ane Dalasene, i podržavaju
interese najsposobnijeg, iako ne i najstarijeg među njima,
Aleksija. Te iste stramce nam pokazuju kako je život ari-
stokrata mogao da bude uzbudljiv i nemiran u svakoj
knzi; ljudi koji su staino po noći izjahivali iz grada u
izbeglištvo ili da vrbuju podršku vojske; žene, koje su
obično bile opasnije spletkašice, kako hitaju, često uzalud,
u utočiste nekog oltara1. Cak i u m im ijim vremenima,
zbog bogatstva, položaj plemstva bio je nesiguran. Pod
Nićiforom Fokom, Roman Saronit, osetio je da su sumnje
i nađzor kojima je bio podvrgnut, samo posleđica toga što
je vrlo bogat — bio je vlasnik cirkuskog jahača Filoreusa;
a zet pređašnjeg cara Romana I, osetio je takav pritisak
da je u očajanju pomišljao na pobunu, dok se, po savetu
svetog Vasilija Malog, nije povukao u manastir123.

Može samo da se nagađa od čega su se sastojala ve-
lika bogatstva u Vizantiji. Ne postoje obaveštenja o bo-
gatstvu u ranom carstvu. Kada je Justinijan ukinuo
konsulstvo, ono je koštalo nosioce oko 90.000 fim ti gođi-
šnje, i nijedan privatan pojedinac verovatno nije mogao
da pođnese taj trošak*. Bogatstva su se smanjivala u sed-
mom i osmom veku. Teoktista, majka Teodora iz Stu-
diuma, koja je bila bogata i v t Io đarežljiva, davala je
svojim slugama samo hleb, mast i vino, a meso ili pile-
tinu o praznicima i neđeljom, i smatrana je skoro kao
rasipnica; ali ne znamo koliko je imala sluga4. Šezđeset
jerusahmskih muČenika putovalo je, priča se, sa prinčev-
skom svitom oko 730. godine. Daniela, uđovica koja se
sprijateljila sa Vasilijem I, bila je vlasnica većeg dela

1 Ana Komnena, 52 i dalje.
8 Vita S. Basilii Minoris, A. S. BolL, March 20, 761.
3 Prokopije, Historia Arcana, 23.
4 Teodor Studitski, M. P. G., vol. 99, 884 i dalje.

13 Vizantijska ctviUzacjjg 193

Peloponeza i ostavila je caru 3000 robova1. Paracoemome-
nus Vasilije, Ćovek koji se sam probio kroz Život, iako
nezakonit sin jednog cara, Čak i u najgorim danima ne-
milosti vodio je sa sobom 3000 pratilaca12*. Sume pomenute
u epu o Digenusu A kriti uvećane su na žalost pesničkom
slobodom. Teško je verovati da je miraz njegove žene
stvamo vredeo blizu 9,000.000 zlatnih franaka, i da bi
veći da je heroj to želeo, dok junakova palata, potpuno
obložena zlatom i mozaikom, predstavlja idealnu poljsku
kuću pre nego kuću koja je ikada stvamo podignuta*. A li
čak i zemljoradnik Filaret siromašnog porekla, u danima
kada je bio najbogatiji, priređivao je večere za trideset i
šest gostiju, za stolom od slonove kosti i zlata i imao je na
ispaši 12.000 grla ovaca, 600 volova i 800 konja, a za rad
na imanju 200 volova i 80 konja i mazgi, kao i veliki broj
robova. Njegovo bogatstvo poticalo je od imanja u oko-
lini jedhog trgovačkog grada u Maloj A ziji; on nije imao
kuću u Carigradu koju bi morao da održava4. Privatna
bogatstva postojala su čak i pod Paleolozima. Metohitov
opis vlastite palate, srušene u metežima, pokazuje da je
bila puna mramora i skupocenih metala i raskošna do
mere nepoznate na savremenom zapadu5; a, prema nje-
govim neprijateljima, Luka Notara sakrio je 1453. godine
dovoljno zlata u polugama da je mogao opremiti čitavu
novu armiju za spasenje grada6*8. Do kraja, aristokratija je
ostala aristokratija bogatstva.

1 NastavljaČ Teofana, 321.
* L a v Đakon, 47.
* Digenis Akrita, izdanje Sathas i Legranđ (Monuments đe la
Langue n4o~hellenique, vol. 6), 108— 16, 224 i dalje.
* Vita Philaretis, passim.
* Guilland, Le Palais de Mćtochite, Revue des Etudes Gre-
cques, vol. 35, 82— 95.
8 Phrantzes, 291.

194

Kao posledica toga redovi aristokratije nisu bili zat-
voreni. Svak, sa dovoljno novaca uloženih u zemlju, kao
jedino sigumo stalno ulaganje, mogao je da nađe neku
plemenitu porodicu i đa kupi titulu, tako da njegovi si-
novi postanu članovi senatorskih klasa. Najcenjeniji način
bio je da čovek postane javni službenik, verovatno vojnik,
i da bude nagrađen poklonima velikih zemljišnih poseda.
Na takav je način začeo blagostanje porodice Foka veliki
vojnik Nićifor stanji, Ili se car mogao zainteresovati za
decu nekog državnika ili svog prijatelja. Tako je Teofan,
hroničar proglašen za sveca, kao dečak bio štićenik cara
Lava IV , pošto se njegov umrli otac istakao kao strateg
jegejskih ostrva; da je Teofan želeo, mogao je da uživa
sve zemaljske blagoslove1. Tako je isto Komnene, dva
mlađa brata iz Trakije, štitio Vasilije II, koga je njihov
otac služio, i dao im zemlju u Paflagoniji2; ili na skrom-
n iji način, Romanu Lekapenu pomogao je u momarici
carski uticaj, zato što je njegov otac, seljak nazvan Teo-
filakt Nepodnošljivi, jedanput spasao život Vasiliju I8.
Steći zemljišm posed čisto finansijskom veštinom, kao na
primer patricije Nikita u početku desetog veka, bilo je,
izgleđa, manje cenjen način4. A i nesigumiji. Carevi su se
plašiii takvih tendencija, i ambiciozan zemljoposednik
mogao je da se nađe, kao protovestijar Filokales, prisiljen
da vrati imanje na osnovu toga što je prekršio propis o
pravu preče kupovine5. Carevi su nastojali da spreče po-
većanje zemljišnih poseda, čiji je začetak čestito stečen,
ali to je bilo teže.

1 Vita Theophanis, izd. Loparev, u V. V., voL, 17, 92.
* Vrijenije, 19.
* Đorđe Monah, 841.
* Konstantin Porfirogenet, De Thematibus, 54.
5 Jus Graeco-Romanum, III, 307— 16.

13*

Vrlo malo znamo o dražima vizantijskog društvenog
života. Dvorske ceremonije bile su verovatno jedine for-
malne zabave u samom Carigradu; ali intimna posela, iz-
gleda da su bila česta. Pulherija je večeravala svake ne-
delje, posle službe, sa patrijarhom, kako bi sa njim pre-
tresala crkvenu politiku1. Baš na maloj večeri koju je
Vasilije Makedonski sa ženom priredio Mihajlu III, Vasi-
lije je izazvan da zasnuje zaveru u cilju carevog ubistva12.
U žitijama svetaca Čitamo o prijateljima koji večeraju sa
kaluđerima u njihovim manastirima, ili svecima koji od-
bijaju da dođu na svečanosti svojih bogatijih zaštitnika.
Fotije je priređivao intelektualna posela na kojim se ras-
pravljalo o knjigama3, a to je činio, vekovima kasnije, i
Metohit4. Posela u poljskim kućama nisu postojala, jer je
poljska kuća mesto progonstva ili razboritog povlačenja,
izuzev kada su prolazili ugledni putnici, ambasadori, car-
ski službenici ili sam car. Filaret je morao da zabavlja
izaslanstvo koje je tražilo moguće neveste za Konstantina

4

V I5. Aleksije je odsedao kod srodnika svoje žene kada je
putovao kroz Trakiju6. Kada je Evstatije Malein ugostio
Vasilija II, izdašnost gostoprimstva, kao u engleskom pri-
meru lorda Oksforda i Henrija V II, pokazala se kao razlog
za domaćinovu propast. Vasilije nije znao da su njegovi
podanici bili tako moćni7. Kekavmen je izrazito bio mišlje-
nja da su posela u kućama pogreška. Gosti, kaže on, samo
kritikuju nečije domaćinstvo i pokušavaju da zavedu ne-
čiju ženu8.

1 Lettre d Cosme, prevod Nau, Patroligia Orientalis, vol. 13,
278.

* Nastavljač Đorđa Monaha, 835.
8 Fotije, Bibtiotheca, M. P. G., vol. 103, 41— 4.
4 Vidi Sathas, B. G. M., vol. 1, 19 i dalje.
5 Vita Philaretis, 74.
8 Ana Komnena, 223.
7 Jus Graeco-Romanum, toc. cit.
8 Kekavmen, Strategicon, 42— 3.

196

Kao i carski dvor, i palate plemstva imale su svoj
gynaecea, ženska odeljenja. A li žene su potpuno učestvo-
valc u životu Ijudi. Devojke su živele u izvesnoj izdvoje-
nosti, i moglo se desiti da nikada ne vide muževe dok že-
nidba ne bude utvrđena; ali, udate, one su se kretale pot-
puno slobodno, često, kao Teoktista, vladajući čitavim
porodičnim krugom. Majka je bila naročito poštovana.
Moć Ane Dalasene bila je poznata, ali se smatralo da po-
koravanje njezinih sinova nije nerazumno. Kada je Dige-
nis Akrita večeravao kod kuće — on bi večerao jedno-
stavno, a služio ga je samo jedan čovek koga je on pozivao
zvonom — on i njegova žena dolazili su u trpezariju čim
je jelo bilo spremno i sedali na divane, ali se očekivalo
da će njegova majka stići malo kasnije i da će joj biti po-
nuđena stolica*. Cak i u sutonu carstva, samo uticaj po-
slednje carice, udove Jelene Dragaš, održavao je mir
ižmeđu njezinih sinova, Konstantina X I i njegove braće12.

U čestim zaverama koje su davale polet životu ari-
stokrata žene su bez izuzetka učestvovale i obično su delile
kazne svojih ljudi, iako su ipak bile pošteđene najgorih
fizičkih nedostojnih postupaka i patnja. Ana Dalasena bila
je jedanput proterana u manastir3, žena Konstantina Duke,
pošto je njegova pobuna 913. godine propala i on bio
oslepljen, primorana je da se povuče na svoj posed na
selu4. S druge strane, žena Varde Foke, koja je za njega
čak branila tvrđavu Tireum protiv carskih trupa, nije
nikada, koliko je poznato, bila kažnjena pošto je stvar
njezinog muža propala kod Abidosa.

2ivot siromaha, uglavnom jednak u svim vremenima
i zemljama, prolazio je u brižnoj potrazi za sredstvima za

1 Digenis Akrita, 244.
8 Phrantzes, 206.
8 N. Vrijenije, 35, 40.
4 Nastavljač Teofana, 385.

197

održavanje života. Siromasi u Carigradu živeli su u veli-
koj prljavštini, i njihove jazbine naslanjale su se na palate
bogataša, ali im je bilo bolje nego siromasima večine na-
roda. Cirkus, njihova jedina razonoda, bio je zauvek bes-
platan. Podelu besplatnog hleba prekinuo je Iraklije1, ali
je besplatna hrana još i dalje bila davana Ijudima koji su
radili za državu, kao onima koji su održavali parkove i
vođovode ili pomagali u državnim pekarama. Staranje da
se siromašnijim ljudima obezbedi koristan posao, i da ne
bude nikakve nezaposlenosti, bio je kvestorov posao. U
tom cilju, niko nije mogao da uđe u Grad sem po dozvo-
ljenom poslu. Pored toga, postojala su sirotišta i bolnice
za starce i nemoćne, koje je osnovao car ili neki plemić,
i koje su bile stavljene pod nadzor i upravu nekog mu-
škog ili Ženskog manastira. Postoje povelje za nekoliko
takvih zadužbina Komnena. Za decu siromašnih ljudi
postojala su državna sirotišta. Orphanotropkus, službenik
nadležan za sirotište, rano je postao važan član državne
hijerarhije, s ogromnim sumama pod svojom upravom.
Za vreme ikonoboraca crkva je privremeno zadobila upra-
vu nad sirotištima, ali makeđonski carevi su je vratili
civilnim vlastima i pojačali položaj orphanotrophusa*.
Najveće sirotište nalazilo se u području Velikog dvorca.
Jedan zemljotres ga je srušio za vreme vladavine Romana
III, ali ga je Aleksije I ponovo osnovao, zaboravljajući
državne brige dok se starao o deci3.

Sa svim tim dobrotvornim ustanovama, verovatno da
je bilo vrlo malo stvamog gladovanja. ZnaČajno je da
stanovmštvo nikada nije bilo podstaknuto anarhističkim

1 Chronicon Paschale, 711.
* Bury, Imperial Administrative System, 103 i daJje.
* Ana Komnena, 409 i dalje.

198

ili komunističkim željama kada je ustajalo da se buni.
Svetina je mogla da želi da svrgne nekog službenika
ugnjetača ili da uništi omrznute strance, aK nikada nije
tražila da izmeni strukturu društva. U stvari, narod je
najfiešće izražavao svoju osnovnu suverenost kako bi iz-
bavio purpumu carsku krv od prevelike smelosti nekog

uzurpatora.

Međutim, pored slobodnih siromašnih ljudi, postojalo
je i znatno robovsko stanovništvo. Koliko je ono iznosilo
brojno, nemogućno je da se kaže. Rano se osetilo da je
greh da hrišćani budu robovi, iako su kmetovi u seoskim
oblastima bili samo u malo boljem položaju od robova.
Ali, svakako, do dvanaestog veka, robovi nevemici i kao
pagani rođeni, bili su korišćeni za privatne usluge i u
državnim rudnicima i na drugim državnim radovima. Oni
su bili ili neotkupljeni zarobljeni Saraceni, ili, česće, roba
kupljena od trgovaca iz stepa. Naročito su Rusi imali obi-
čaj da žrtve svojih upada prodaju na pijacama Carigrada.
A li za sve vreme povećavala se mržnja protiv ropstva.
Teodor iz Studiuma zabranio ie manastirima da zapošlja-
vaju robove; a postojala je i naročita taksa na njih. Aiek-
sije I doneo je poseban zakon kojim se robovima dozvo-
ljavala slobodna ženidba1. Ipak, čak i u kasnom dvana-
estom veku, mitropolit Evstatije iz Soluna imao je veliki
broj robova, za koje je naredio da budu oslobođeni posle
njegove smrti, jer je ropstvo neprirodno*. Postepeno šire-
nje civilizacije podiglo je cenu Ijudskoj robi do nemogućne
visine; ali robovi u domaćinstvima verovatno su se još
mogli naći u Carigradu u Cetmaestom veku. Robovi u
privatnim rukama, misli se, vodili su prilicno udoban, a

1 Jus G T a eco-R om an u m , III, 407 i dalje.
* Eustathius, M. P. G., vol. 136, 1289—90.

199

ne nepodnošljiv život, iako su njihovi drugovi u državnoj
svojini mogli da budu držani kao stoka1.

Između sirotinje i plemstva prelivale su se srednje
klase. Dioklecijan je namenio svakom da se bavi očevim
zanimanjem — vojnikov sin trebalo je da bude vojnik,
pekarev pekar. Do izvesne mere to se održalo; ali društvo
nije ostalo onako statično kako je to Dioklecijan želeo.
Ako je bio jedan sin da nastavi porodični posao, njegova
braća mogla su da idu u crkvu, vojsku ili građansku slu-
žbu, i ako bi ovi uspeli, cela porodica mogla je da učestvuje
u novom blagostanju. Imalo je poklona u novcu, zemlja je
kupovana, i tako bi se pojavila nova grana plemstva. Jo-
van Orfanotrofus, Zojin službenik, bio je po rođenju iz
srednje klase a njegova sestra se udala za jednog trgovca
brodskih potreba. A li on je uspeo da uzdigne jednog od
svoje braće, a posle njega sestrića, trgovčevog sina, pravo
na carski presto12*. Ili se sestra mogla dobro da uda, pošto
je lepota mogla često da uzdigne devojku visoko iznad
njezinog položaja. I Teodora, glumica rođena u cirkusu, i
Teofana, krčmareva ćerka, postale su carice, a bilo je i
drugih primera skoro isto tako upadljivih. Po pravilu,
novi carevi rođaci po ženi, nagrtali su u dvor i počinjali,
bez obzira na svoje poreklo, novu karijeru kao aristokra-
tija. Slavoljublje je opšta karakteristika u Vizantiji, i ro-
ditelji iz srednje klase činili su sve da podstreknu svoju
bistru decu. Pselova majka imala je mnogo muke da svo-
me dečaku pruži obrazovanje koje ona nije imala, iako su
se svi njezini rođaci skupljali i govorili da se to ne isplati5.
Majka svetog Teodora Sikeota sanjala je o velikoj karijeri

1 Za pitanje ropstva vidi Chalandon, Jean Ier Comnene, 612;
Constantinescu, u Bulletin of the Roumanian Academy, vol. 11, 100;
Boissonnade, Le Travail darts l’Europe Chretienne au Moyen Age,
55, 76, 413.

2 Psel, Chronopgraphia, I, 44, 69.
8 Psel, Funeral Oration, u B. G. M., vol. 5, 12— 13.

200

za njega u vojsci, i bila je duboko razočarana kada je on
izabrao neunosnu stazu svetosti1. Sestra svete Marije
Mlađe, i sama je bila žena oficira, udala ju je za jednog
kolegu svog muža koji je mnogo obećavao i koji se za
kratko vreme uzdigao od drungarija do turmarha Bizije, i
mogao je da postigne još veće položaje da nije bilo
tragične smrti njegove žene kao žrtve njegove grubosti,
što ga je obeshrabrilo. Njihovi sinovi blizanci bili su na-
menjeni jedan za vojsku a drugi za crkvu12.

Pselov opis njegovog domaćeg života u posmrtnom
govoru majci, pokazuje jako složnu porođicu, kojom je ona
potpuno upravljala. Jedino biće koje je Psel stvarno voleo
bila je njegova sestra, koja je umrla kada joj je bilo osam-
naest godina. Oni nisu bili bogati, ali su imali nekoliko
slugu, i Teodota je, posle udaje, našla vremena da nauči
da pravilno čita i piše, pošto je njezino vlastito obrazova-
nje bilo neuobičajeno zanemareno. Otac je bio trgovac, ali
je Psel, sa svojim neobičnira sposobnostima, vaspitavan da
postane učen čovek, i bio je čak poslan da putuje i uči kod
najboljih učitelja. Oni su bili vrlo pobožna porodica, na-
ročito Teodota, koja se pomalo nadala da će u Pselu iza-
zvati ambicije prema crkvi3.

Domaćinstvo turmarha Bizije bilo je nešto bogatije.
Imalo je više slugu i gynaeceum; ali turmarhovi pokušaji
da sačuva ženu u gynaeceumu smatrani su kao pogrešni i
bilo je nehrišćanski s njegove strane Što je nije doveo na
poselo koje je davao u nedelju pre velikog posta4.

Da bi deČak stvamo imao uspeha, bilo je mudro da
bude kastriran, jer je Vizantija bila raj za evnuhe. Cak ni
najplemenitiji roditelji nisu bili protiv sakaćenja svojih

1 Vita S. Theodori Siceotis, A. S. Boll., 22. april, 33 i dalje.
5 Vita S. Mariae Junioris, A. S. Boll., 9. novembar, 692—3.
3 Psel, op. cit., passim.
4 Vita S. Mariae Junioris, 695— 6.

201

sinova, kad je ono pomagalo njihovo napredovanje, niti je
u tome bilo ikakve sramote. Evnuh nije mogao da nosi
carsku krtmu, niti je mogao, zbog svoje prirode, da pre-
nese nasledna prava; i u tome je ležala njegova snaga.
Dečak rođen suviše blizu prestola mogao je tako da bude
skrenut na sporedan kolosek, a posle toga moglo mu se
dozvoliti da napreduje kako bude želeo. Tako je Nikita,
mladi sin Mihajla I, kastriran kada mu je otac poginuo, a
kasnije, uprkos njegovog opasnog porekla, uzdigao se i
postao patrijarh Ignjatije1. Tako je Roman I kastrirao ne
samo svog nezakonitog sina Vasilija, koji je kao paracoe-
momenus, veliki upravitelj kuće, vladao carstvom nekoli-
ko decenija, nego i svog najmlađeg zakonitog sina Teofi-
lakta, kome je namenio da bude patrijarh*. Mnogi cari-
gradski patrijarsi bili su evnusi; evnusi su naročito pod-
sticani u građanskoj službi, gde je kastrirani nosilac izve-
sne titule imao prvenstvo nad svojim nekastriranim sa-
bratom, i u kojoj su mnogi visoki stepeni bili rezervisani
samo za evnuhe. Cak i vojskom i momaricom evnuh je
često komandovao. Narzes u šestom i Nićifor Uran u dese-
tom veku bili su možda najsjajniji primeri. Aleksije I
imao je admirala evnuha, Evstatija Kimenejana1*3; dok je
posle katastrofe u bitci kod Mancikerta jedan evnuh, Ni-
^ifor Logotet, uspeo da reformiše vojsku4. Nekoliko polo-
žaja, kao prefektura grada, bilo je po tradiciji zatvoreno
za njih; ali tek pošto su zapadnjačka shvatanja o polu i
viteštvu počela da hvataju u Vizantiji koren, kastraciji je
tek onda pripisivana izvesna ljaga. U stvari, korišćenje ev-

1 Nastavljač Teofana, 20, 193. prevod Carra de
* Magoudi, Le Livre de VAvertissement,
Vaux, 235.
* Ana Komnena, 244.
4 N. Vrijenije, 81.

202

nuha i jake administracije koju su kontrolisali evnusi, bilo
je veliko vizantijsko oružje protiv feudalne težnje da moć
bude koncentrisana u rukama naslednog plemstva, što je
prouzrokovalo tolike nevolje na zapadu. Značaj evnuha u
vizantijskom životu bio je u tome što su oni davali caru
klasu upravljača kojoj je on mogao da veruje. Nema ni-
kakvog dokaza da su fiziČka ograničenja izvitoperavala
njihove karaktere. Tokom vizantijske istorije evnusi se ne
pojavljuju kao koruptivniji niti kao viši intriganti, ni ma-
nje energični i patriote od svojih nekastriranih drugova.

U nižim klasama evnusi su bili ređi, i ako je kastracija
mogla pomoći lekaru u praksi tako da je on onda mogao
da vrši pregleđe i leči u ženskim manastirima i ženskim
bolnicama. Neke ženske ustanove bile su tako stroge da
su tražile samo žene lekare.

Opštu fluiđnost društva pomagao je interes koji je
svak imao u trgovini. Shvatanje da je zarađivanje novca
ponižavajuće, bilo je još jedno zapadnjačko shvatanje
strano Vizantiji. Carski dvor sa svojim monopolom trgo-
vine svilom bio je najveća poslovna kuća u Carigradu. Po-
jedini carevi nisu se libili trgovačkih poduhvata. Nićifor
Foka spekulisao je u trgovini žitom, sa većim profitom
nego poštenjem1, dok je Jovan Vatac zaradio dovoljno no-
vaca na gajenju pilića da svojoj carici kupi novu krunu2.
Plemstvo se Često bavilo trgovačkim poslovima; udovica
Danielis bila je proizvođač tepiha3, a miljenik Lava VI,
Muzika, imao je poslovnih interesa u solunskom pristam-
štu4. Cak se i crkva pojavljivala u pojedinim prilikama kao
bankarski koncem, finansirajući Iraklijeve ratove protiv

1 Kedrln, II, 369—70.
* Grigora, I, 43.
* Nastavljač Teofana, 318.
* Ibid, 357.