Stiven Ransimen - Vizantijska civilizacija

Persijanaca1. Međutim u trgovini nije bilo moguće steći
veliko bogatstvo. Strogim propisima koje je država na-
metnula u korist građana, zarade su prisilno održavane na
nlskom nivou. Milionari su obično dugovali svoje bogatstvo
samo nepokretnom imanju. A li državna kontrola je vero-
vatno vršena s izvesnom elastičnošću. Roditeljima svetoga
Tomaisa sa Lezbosa, kada je trgovina na ostrvu išla slabo,
bilo je đozvoljeno da se slobodno presele u Halkedon i da
tu počnu posao, uprkos zvaničnog neodobravanja preselje-
nja u carstvu12; a zabrana useljavanja u Carigrad nije spre-
čavala veliki broj Jermena da dođu u glavni grad i otvore
radnje i fabrike.

Doći u Carigrad bio je prirodan cilj svakog slavolju-
bivog čoveka, jer je Carigrad bio nesumnjivi centar car-
stva. U Evropi, samo se Solun na neki način mogao sa njim
da upoređi. Solun se nalazio na kraju jednog od velikih
trgovačkih puteva u Evropi, koji je silazio iz Mađarske
ravnice u Beograd i vodio južno do Morave i đalje niz
Vardar. Solun je bio veliki grad od najranijih dana car-
stva. Krajem devetog veka on je preuzeo većinu trgovine
sa Bugarskom3, i otada je, uprkos pljačke arapskih pirata
908. godine, stalno rastao. Na velikom godišnjem sajmu
svetog Dimitrija, grad je u toku nedelje dana bio pretrpan
trgovcima i pustolovima iz celoga sveta. Satiričar Timarion
ostavio je živu sliku užurbanosti i veselosti svega toga4.
Pod Paleolozima Solun je postao napredniji i od same
prestonice. N jegovi plemići i trgovci bili su verovatno bo-
gatiji ođ plemića i trgovaca u Carigradu, a takođe je pređ-
stavljao i intelektualni centar. Ostali evropski gradovi car-

1 Vidi Bury, Roman Empire from Arcadius to Irene, II, 224.
8 Vita S. Thomaidos, A. S. Boll., 9. nouembar, 233.
• Konstantin Porfirogenet, De Administrando Imperio, 79,
177.
4 Vidi Tozer, Byzantxne Satire, J. H. S., vol. 2, 235 i dalje.

204

stva, s izuzetkom nekoliko luka, Mesemvrije, Dirhahiuma,
Patrasa i Barija, bili su učmala trgovišta ali inače važni
kao tvrđave; iako je u dvanaestom veku Teba imala znat-
nu lokalnu svilarsku industrijus

U ranijim danima Aleksandrija i Antiohija bile su
dostojni takmaci Carigrada, ali arapskim osvajanjem ve-
likih jugoistočnih provincija počelo je njihovo opadanje.
U Maloj A ziji imalo je više velikih tvrđava — gradova i
glavnih gradova provincija, ali aktivnog života bilo je sa-
mo u lukama. Smirna je izgubila nešto od svoje važnosti
kada je trgovački put skrenuo na sever prema Bosforu.
Trapezunt međutim do kraja je ostao velika luka Jerme-
nije, Persije i Istoka, a kao prestonici nezavisnog carstva
kroz dva i po veka ugled mu je bio mnogo povečan; kao
Solun i on je postao intelektualni centar, naročito čuven
po svojim astronomima i matematičarima. Nikeja je imala
svetu prošlost koja ju je isticala, a kao prestonica carstva
u izgnanstvu uživala je novo blagostanje. Brusa je bila
slavna zbog svojih lekovitih voda. Ona je bila glavno leči-
lište Vizantije i carica Irena ju je naroČito potpomagala1.
Antiohija je još bila veliki grad kada su je trupe Nićifora
Foke povratile Vizantiji, ali u opadanju, a nazadovala je
još više za vreme krstaških ratova, jer i pored svega što je
bila glavni grad Latinske vojvodine — arapska trgovina
skretala je na Sredozemno more dalje prema jugu.

2ivot u seoskim oblastima nikako nije bio jednoobra-
zan. U evropskim oblastima nalazili su se Sloveni, Albanci
ili Vlasi, koji su vodili pastirski život shodno svojim sta-
rim plemenskim običajima, na ili van poseđa grčko-rim-
skog plemstva. Cak i u Maloj A ziji bilo je malih kolonija
stranih naroda, Sirijaca, verovatno, ili Bugara, rasturenih
širom zemlje. Uglavnom, unutrašnjost je bila nastanjena

1 Prokopije, De Aedificiis, 315; Teofan, 471.

205

sa dve vrste seoskih zajednica, zavisnih i slobodnih1. Zavi-
san seljak ili kmet bio je vezan za zemlju. N jegov gospo-
dar, zemljoposednik, plačao je poreze ali je uzimao proiz-
vod sa zemlje. Kmetova deca bila su kmetovi kao i on, iako
su po gospodarevom odobrenju mogla napustiti zemlju da
bi se nečim drugim bavila, na primer svešteničkim pozi-
vom. Isto tako bilo je zemljorađnika zakupaca na mnogim
posedima bogataša. Oni su plaćali zakupninu u novcu ili u
naturi i smatrani su za slobodne Ijude, ali u stvari bilo im
je nemogućno da izmene svoju sudbinu na bolje. Oni su
bili vezani za mesto na kome su se nalazili. Slobodan se-
Ijak bio je skoro isto tako vezan za zemlju, je r centralne
vlasti nisu volele nikakvo napuštanje zemlje. Velika briga
centralnih vlasti bila je ishrana Carigrada i zbog toga je
rasla potreba za provincijskim žitnim poljima Trakije i
Male Azije. Slobodan seljak bio je dužan da plaća izvesne
poreze na svoje imanje, a njegovi naslednici postajali su
obavezni posle njega; to mu je otežavalo da se oslobodi
svoje zemlje. Shodno tome, on nije mogao sebi da omo-
gući da napusti selo. JoŠ jedan sistem pritegao je njegove
veze. Seoska zajednica je oporezovana kao zajednica. Ta-
ko, ako neki član ne bi izvršio obavezu, dopunsko plaćanje
padaio je na sve njegove suseđe. Interes zajednice bio je
da u svojoj sredini zadrži pojeđinca na radu.

Zavisna sela bila su opštija pojava u danima velikih
zemljoposednika ranog carstva. A li u haosu kasnog šestog
i u toku sedmog veka seosko društvo je reorganizovano i
slobodne zajednice postale su pravilo. Država je naročito

praktikovala da vojnike plaća poklonima u zemlji, pod

1 Za agrarao pitanje, vid i Panchenko, Rural Property i-n By-
zantium, Izvestiya of Russian Institute at Constantinople, vol. 9;
Sokolov, Law of Property in the Graeco-Roman Empire (obadva
dela na ruskom); Ashburner, The Farmer’s Law, J. H. S., vol. 30,
97 i dalje, vol. 32, 875 i dalje; Testaud, Des Rapports des Puissants
et des Petits Proprietaires Ruraux dans L ’Empire Byzantiri.

206

uslovom đa i đalje služe u vojsc
naslednih vojnih maloposednika
povraćao, veliki posednici ponovo su se pojavljivali. Boga-
taš je preuzimao obaveze siromašnog Čoveka, plaćajući
njegove poreze u zamenu za njegov proizvod i tako ga pre-
tvarao u zakupca ili kmeta. Žetva bi ponekad omanula i
tada maloposednik nije imao sredstava da živi kao slobo-
dan čovek. Ili bi neki pobožan seljak umro ostavivši svoje
imanje crkvi; a crkva, kao i plemstvo, nastojala je da ulo-
ži svoj novac u zemlju. Tako su se pojavili novi zemljišni
magnati, laici i crkveni ljudi, koji su bili opasno bogati i
čija je pojava međutim poremetila poreski sistem. Protiv
ovoga carevi su uzalud donosili zakone. Roman I, u svojim
statutima o pravu preče kupovine, propisao je da samo
siromah može da kupi siromahovu zemlju i da kupac mora
da pfipađa seoskoj zajednici, s tim da srodnik ima pravo
preČe kupovine1. A li iako su potonji carevi ponavljali nje-
gova naređenja*, očevidno je to bilo bez izgleda na uspeh,
jer u teškim vremenima samo je bogataš imao gotovog
novca da plati poreze koje je država nemilosrdno zahte-
vala. To je postao začarani krug koji je neizbežno vodio
tome da slobodni maloposednici, ukoliko su vekovi prola-
zili, postaju sve ređi i ređi. Isavrijanci su pokuŠali da
kmetstvo ukinu; Makedonci su bili prinuđeni da ponovo
uspostave njegovo pravno postojanje.

Zakon o zemljoradnicima iz osmog veka daje sliku
seoskog života3. Oko sela nalazili su se ograđeni voćnjaci
i vinogradi, a iza njih neograđena obradiva polja, ali isto
tako u privatnom vlasništvu. U spoljnjem krugu nalazili
su se neobrađeni pašnjaci, koji su predstavljali zajedniČku

1 Jus GTaeco-Romanum, III, 234 i dalje, 242 i dalje.
* Ibid, 252 i dalje, 306 i đalje.
9 Tekst u Ashburaeru, op. cit.

207

svojinu; ali ako bi bili očišćeni i obrađeni, prelazili su u
ruke onoga ko ih je osposobio. Strogo su bili kažnjavani
svi koji bi namemo ili iz nepažnje oštetili seljakovo ima-
nje. Kradljivac zvona sa govečeta bio je odgovoran za ži-
votinju, kradljivac ovčarskog psa za čitavo stado. Covek
koji pusti svoju stoku u svoje strnjište pre nego što su svi
njegovi susedi uneli letinu, novčano je kažnjavan, jer je
stoka mogla otići u štetu. Bile su propisane zakonske mere
za sve nepredviđene slučajeve, a merilo je bilo šteta uči-
njena poljoprivredi zajednice kao celine. Zitija svetaca
dopunjavala su sliku. Osećanje susedske obaveze uvek je
bilo vrlo jako. Kada je Filaret, u kasnom osmom veku,
zapao u teškoće, svi njegovi susedi pomogli su mu i snab-
deli ga hranom kada je trebalo da ugosti carsko izaslan-
stvo1. Vojna služba bila je teret, naročito u graničnim
oblastima gde je naročita milicija pozivana u slučaju ne-
reda — opravdano, pošto su napadači mogli da prokrstare
kroz oblast uništavajući žetvu i odvodeći goveda i ovce.
A li bilo je moguće izbeći vojnu službu čak i na vojnim
imanjima. Uvek je bilo žalbi na teško oporezivanje, ali
poreznik je postupao kao prijatelj naroda za vreme gladi,
obezbeđujući hranu za oblast. Red je bio dobro održavan.
Postojala je policija da suzbije razbojništva. Za putovanje
u graničnim oblastima bio je potreban pasoš12. Izuzev plem-
stva i crkve, malo je bilo bogatih ljudi. Smatralo se da je
sveta Teodora Solunska, ćerka seoskog sveštenika iz Egi-
ne, sklopila izvanredno dobar brak kada se udala za Čoveka
koji je uskoro posle toga umro ostavljajući joj 300 nomiz-
ma (4.320 zlatnih franaka) i 9 robova3. Strah od invazije
smanjio je broj stanovnika i osiromašio sela. Država je
upotrebljavala drastične mere da bi privukla nove nase-

1 Vita Philaretis, passim.
2 Op. cit., passim.
8 Vita S. Theodorae Thessalonicensis, izd. Kurz, 1 i dalje.

208

Ijenike. U devetom veku, sveta Atanasija iz Egine, lepa
ali pobožna udovica, na svoj užas jednoga dana je prisilje-
na da se uda za varvarina doseljenika1. Ipak, mnoge obla-
sti, naročito jegejska ostrva, dugo su ostale puste. Priča iz
desetog veka o svetoj Teoktisti sa Lezbosa, uprkos svoj
svojoj sumnjivoj sličnosti sa istorijom svete Marije Egi-
patske, bila je savršeno mogućna. Pošto je pobegla od sa-
racenskih pirata ona je mnogo godina živela gola i neuzne-
mirivana na jednom jegejskom ostrvu, i na kraju su je
našli neki Evbejci koji su na ostrvo došli zabave radi. Oni
b u o njoj ispričali nekom monahu sa Parosa, a ovaj je jed-
ne večeri ponovio priču magistru Nikiti koga je oluja na-
terala na Paros kada je zbog nekog poslanstva putovao na
K rit12.

Putovanje u carstvu nije mnogo ohrabrivano; nase-
ljene zajednice bilo je lakše oporezovati i kontrolisati, a
jedine odobrene seobe bile su prisilna preseljenja Jermena
u Evropu ili Slovena u Aziju, kako bi se izdvojili nemimi
elementi. A li preduzimljivi ljudi, kao Vasilije Makedonac,
uspevali su da nađu način i dođu u Carigrad; bistrim mla-
dićima svesno je dopuštano da obilaze carstvo u potrazi za
najboljim učiteljima; a hodočašća, ili putovanja u Svetu
zemlju, a još više da bi se videle zbirke moštiju u Carigra-
du, uvek su dopuštane3. Pamice su stalno dovodile pose-
tioce u Carigrad, a milosrdni carevi, kao Roman I, gradili
su svratišta u kojima su parničari mogli da odsednu4. Iz
obalnih oblasti, iz Trapezunta ili Soluna, obično se puto-
valo morem. Međutim, postojali su dobri putevi, dobro

1 Vita S. Athanasiae Aegineticae, A. S. B oll, 14. avgust, vol. 3,
170 i đalje.

* Vita S. Theoctistae Lesbiae, A. S. Boll., 9. novembar, 221 i
dalje.

* Kekavmen, Strategicon, 78.
4 Nastavljač Teofana, 430.

14 VizantijskA civilizacija 209

održavani, uglavnom zbog svoje vojne važnosti, i na kojima
je verovatno bio zabranjen civilni promet kada bi vojska
prolazila1. Održavanje je delimično plaćano putarinom;
samo državni službenici, strani ambasadori i neki visoki
plemići bili su oslobođeni plaćanja putarine. Iz Carigrada
su vodila dva glavna puta na istok; jedan, vojni put, išao
je kroz Dorileum, deleći se istočno od Halisa, s tim što je
jedan krak vodio pored Sevaste u Jermeniju, a drugi okre-
tao prema jugu i vodio u Cezareju i Komagenu, ili kroz
Tianu do Kilikijskih vrata i Sirije; drugi, hodočasnički
put, bio je malo kraći ali teži. PoČinjao je viSe na severu,
prolazio kroz Ankiru, zatim zaokretao prema jugu u Tia-
nu. U Evropi glavni put bio je, ukoliko su prilike dozvo-
ljavale njegovu upotrebu, stara Via Egnatia, koji je vodio
od DraČa do Solirna i nastavljao se do Carigrada. Put Beo-
grad— Sofija— Jedrene retko je bio u rukama Vizantinaca.

Može izgledati brzopleto pripisivati Vizantincima neke
nacionalne karakteristike s obrirom na raznolikost krvi,
sredstava za život i duge vekove postojanja njihovog car-
stva pimog promena. Ipak kroz istoriju Vizantije izvesne
karakteristike pojavljuju se tako stalno da temperamenat
Vizantinca zaslužuje da bude opisan. Najupadljivija je
versko osećanje. Citavo hrišćanstvo u srednjem veku bilo
je duboko religiozno, duboko zainteresovano za budućnost
đuše. A li Vizantinac je religiozan sa divljom žestinom ret-
kom na zapadu. On je zahtevao teološku tačnost, a joŠ više
je žudeo za ličnim đodirom i iskustvom. Njegovo carstvo
bilo je teokratsko. Sjaj i slava dvora sluzili su da uzdignu
božijeg namesnika; i to je toliko isto bio deo obožavanja
boga kao i službe u crkvama. Svečanosti i karnevali, koji
su razvedravali vizantijsku godinu, iako su mogli da pru-

1 Vidi Ramsay, Historical Geography 0/ Asia Minor, passim,
naročito 197— 221.

210

že ovozemaljska uživanja, samo su uzgredne pojedinosti u
neprekidnoj liturgiji. Jeđnostavni paganski stav antičkih
Grka prema zadovoljstvu potpuno se izgubio; transcen-
dentalno razumevanje religije zamračivalo je životne ra-
dosti. Vizantijski pesnici nalazili su svoj prirodan izraz u
himnama, pesmama zahvalnicama u slavu božijeg veličan-
stva ili u opisima mističnog opštenja sa božanstvom. Cak
i najsvetovniji pisci, ljudi kao Psel, smatraju veru kao
datu činjenicu i priznaju relativnu nevažnost života na
zemlji, lzvinjavajući se zbog interesovanja za pagansku
nauku; dok su svi protivnici vere, racionalisti kao Kon-
stantin V, koji nije dopuštao čak ni apostolima titulu sve-
ca1, i razvratnici kao Mihajlo III i Aleksandar, izražavali
svoju emancipaciju u podsmešljivom ritualu, i cmoj misi*.

i oni nisu mogli da se potpuno oslobode atmosfere koja
je vladala.

A li iako je sjaj njihovog života zamišljen kao odava-
nje dužne pošte bogu, Vizantinci su se najviše divili Iju-
dima koji su se odrekli ovozemaljskih zadovoljstava i pri-
premali se za veČnost razmišljanjem i savlađivanjem puti.
Manastiri, muški i ženski, bili su puni. Posle briga oko
održavanja kuće, žestine poslovnog života ili napora viso-
ke politike, bilo je prijatno povući se u manastirski mir i
učvrstiti dušu u mimoj i lepoj okolini. A li manastirski ži-
vot nije bio đovoljno strog. Kaluđeri su bili duboko po-
Štovana klasa, i voleti njihovo društvo bilo je znak prefi-
njenosti — takav ukus jako je povećavao populamost
Romana I1*3, a Aleksije I, da bi zadovoljio svoju majku,
uvek je imao po jednog kaluđera u šatoru kada bi ratovao4,
ali još daleko poštovaniji i daleko uticajniji bili su ispo-

1 Vita S. Stephani, M. P. G.t vol. 100, 1148. 211
* Nastavljač Teofana, 244—5, 379.
* Ibiđ, 433— 4.
4 Ana Komnena, 23.

14*

snici koji su živeli u usamljeničkoj bedi u pećinama ili na
stubovima. Postoje mnoga žitija tih svetaca koji su se od-
rekli života, i koja pokazuju ogroman uticaj koji su oni
vršili. Sveti Luka Mali bio je skoro vrhovni autoritet u
Grčkoj u desetom veku; strateg je stalno posećivao njego-
vu pećinu i pitao ga i slušao njegov savet1. Sveti Nikon,
nazvan Metanocit ili „Pokaj se” , vladao je malo ranije na
Peloponezu12, a malo kasnije Sveti N il dominirao je Kaia-
brijom, pa je docnije čak imao uticaja na Rim pod Otoni-
ma3. Sveti Nićifor iz Mileta bio je dovoljno moćan da na-
tera Nićifora II da smanji porez na crkveno ulje4. Naročito
su bili cenjeni stiliti, sveci koji su provodili život na vrho-
vima stubova. Od prvog, Simeona, u četvrtom veku pa na
ovamo, postojao je dug i poštovani niz tih stilita56. Sveti
Danilo Stilit imao je u petom veku stub u Carigradu i na-
ročito je bio omiljen u dvoru. Kad god bi se digla oluja,
Teodosije II odmah je slao Ijude da vide kako je on, i na-
posletku, posle velikog ubeđivanja, nagovoren je da dopu-
sti da se napravi mali krov nad njegovom glavom. Kada je
otkriveno da je stub bio rđavo izgrađen, arhitekti je za-
prećeno smrću®. On je bio veliki iscelitelj, kao i Sveti Si-
meon Mladi, koji je, pošto je prerano, kada mu je bilo dve
godine, rekao „imam oca ali nemam nikoga; imam majku
ali nemam nikoga” , otišao da živi na vrhu neke stene blizu
Antiohije7. Sveti A lipije Paflagonac, Sveti Lazar Galisiot,
upravljali su manastirima sa svojih stubova, A lip ije je bio
paralizovan poŠto je stojao pedeset i tri godine, pa je tada

1 Vita S. Lucae Minoris, M. P. G., vol. 111, 465 i dalje.
* Vita S. Niconis Metanoeite, u Neos Hellenomnemon, vol. 3,
74— 5.
* Vita S. Nili, M. P. G., vol. 79.
4 Vita S. Nicephori Mitesii, izd. Delehaye, 144.
8 Vidi Delehaye, Les Saints Stylites.
6 Vita S. Danielis Stylitae, u Delehaye, op. cit. 44—6, 53.
1 Delehaye, op. cit.

212

morao da legne1. Sveti Teodor Sikiot u sedmom veku pro-
veo je jedan veliki post u kavezu, ali njegov učenik Arsin
živeo je četrdeset godina na jednom stubu blizu Damaska21*.
Sveti Teodulo, prijatelj Teodora iz Studiuma, slikao je
male slike na vrhu svog stuba*. Bilo je čak i nekoliko žen-
skih stilita4*. Poslednji znameniti stilit, sveti Luka, živeo
je pod Romanom I, čija je vladavina bila zlatno doba sve-
titelja. Stub svetog Luke nalazio se u Halkeđonu i njegova
blizina prestonici učinila ga je vrlo korisnim isceliteljem.
On je izlečio dvojicu službenika carice Sofije, upravitelja
imanja i čoveka koji je ložio peć što je zagrevala njezino
kupatilo, i čak je zalečio jednu ranu bolest princa, postav-
ljenog ali neustoličenog patrijarha, Teofilakta*. Njegovog
savremenika, svetog Vasilija Malog, takođe je štitio dvor
Lekapena. On je posavetovao caricu Jelenu kako da dobije
sina6.

Posle desetog veka svetitelji su postali ređi, iako je
još bilo stilita u jedanaestom i dvanaestom veku, a čak je
i kasnije postojala mogućnost postići muČeništvo i oreol,
odlazeći, kao sveti Nikola Mladi u Četmaestom veku, među
Turke muslimane i praveći nerede za vreme ramazana7.
Privlačnost manastira nikada se nije izgubila. Princeze iž
dinastije Komnena često su objavljivale želju da se povu-
ku u manastir, iako se malo njih povuklo; a mnoge udovice
koje su otišle u manastire, obično to nisu učinile po vlasti-

1 Ibid.
2 Ibid.
9 Theođore Studites. Epistolae, M. P. G., vol. 99, 957.
4 Vidi Delehaye-evu primeđbu u Analecta Bollandiana, vol.
27, 391—2.
8 Vita S. Lucae Stylitae, izd. Nau, Patrologia Orientalis, vol.
11, 235, 239—19.
8 Vita S. Basilii Minoris, 762— 3.
7 Delehaye, Le Martyre de S. Nicetas le Jeune, u Milanges
Schlumberger 205 i dalje.

213

toj volji. A li posleđnja carica Jelena završila je svoje da-
ne, po svojoj vlastitoj želji, kao kaluđerica Hipomena1.

Za ljude od akcije koji nisu želeli da se potpuno udalje
od sveta, bilo je mogućno da se zavetuju na delimičan
asketizam. Ljudi su se jako divili Nićiforu Foki zbog nje-
govog uzdržavanja od mesa, ali je bio ozbiljan udarac za
njegov ugled kada je, zaveden ambicijom na carsku krunu
i ljubavlju prema carici, prekinuo to uzdržavanje u brač-
noj noći sa Teofanom2; pa iako je održao dostojanstvenu
prljavštinu svoje ličnosti i svog rublja, što se gadilo itali-
janskom ambasadoru Liudprandu, zbog prekršenog zaveta
za uvek je izgubio naklonost Carigrada8.

Naklonost skoro svih careva prema društvu kaluđera
hila je podržavana njihovim interesovanjem za teologiju.
Basprave o veri bile su glavni sadržaj razgovora za stolom
mnogih careva; Kinam i episkop iz Neopatrasa bili su stra-
šno iznenađeni i pogođeni kada je Andronik I tražio od
njih da razgovaraju o nečem drugom, pošto je religija tako
đosađna*. Strašnu suđbinu koja ga je uskoro snašla, An-
dronik je zaslužio.

Pobožnost bila je obilno praćena sujeverjem. Ljubav
Vizantinaca prema moštima pokazivala se u punoj meri
njihovim ponosom zbog velikih zbirki moštiju u Carigra-
du. Zbirkama koje su postojale u svakom veku su dodava-
ne nove mošti. Sveta Jelena postavila je temelje dvorske
zbirke za vreme Konstantina. Iraklije je dodao mnoge sve-
te predmete stradanja, čuvane u Jerusalimu, kako bi ih
spasao od Persijanaca i Arapa — drvo Krsta, Svetu krv,
Trnovu krunu, koplje, ogrtač bez šava, klince. Svete mošti
već su nadirale u grad. Jelena je donela Danila; sveti T i-

1 Phrantzes, 210.
* Kedrin, II, 351.
* Liudprand, Legatio, 177.
« Nikita, 430—1.

214

motije, sveti Andrija i sveti Luka došli su pod Konstanci-
jem; Samuilo pod Arkadijem, a Isaija pod Teodosijem II.
T ri đeteta pod Lavom I, sveta Ana pod Justinijanom, a
Marija Magdalena i Lazar pod Lavom VI. Roman I dođao
je sliku iz Edese, Nićifor Foka kosu Jovaha Krstitelja, a
Jovan Cimiskije Isusove sandale. Ilijin ogrtač čuvan je u
Novoj bazilici, hlebovi kojim je učinjeno čudo pod Kon-
stantinovim stubom, dok se većina relikvija Majke božje
mogla da vidi u njezinim crkvama u kvartu Vlaherne i
Halkopratiji1. Relikvijama— muzejima nije bilo takmacau
celom svetu; i uprkos neraspoloženju države prema stran-
cima, hodočasnici koji su želeli da se poklone moštima,
uvek su bili ohrabrivani i pružana im je svaka pomoć.
Istorija ikonoboračkog spora pokazala je koliko su mnogo
Vizantincu značile svete slike. A li verski predmeti imali
su tako isto i visoku praktiČnu vređnost. Nisu samo mnogi
monasi i isposnici bili sposobni iscelitelji, nego su i hri-
šćanske svetinje preuzele dobrotvome osobine koje su po-
sedovali njihovi paganski prethodnici. Ljudi i žene nisu
više išli u hramove Asclepiusa ili Ludna, da traže leka
svojim bolestima. Umesto toga oni su se skupljali u crkvi
svetog Damjana i Svetog Kuzmana Anargira, slobođnih
lekara. Svetilišta Arhanđela Mihaila bila su vrlo lekovita,
naročito njegova katedrala u Hone, dok je Sveti Diomed
bio skoro isto tako efikasan12. Od polnih oboljenja ljudi su
pribegavali svetom Artemiju, a žene njegovoj partnerki
svetoj Febroniji3. Svetitelji su mogli zaštititi čak i grad.
Sveti Dimitrije dva puta je spasao Solun4, dok je Carigrad

1 V idi Ebersoit, Les Sanctuaires de Byzance, i Riant, Exuviae
Sacrae, passim.

8 V idi Ebersolt, Les Sanctualres de Byzance, i Riant, Exuviae
Sacrae, passim.

8 Miracula S. Artemii, Zapiski Istorijsko-filozofskog instituta
u Petrogradu, vol. 96, pa5sim.

4 Miracula S. Demetrii, M. P. G., vol. 106, passim.

215

bio pod zaštitom Majke božje; Edesa je bila u stanju da se
dugo odmara u miru oslanjajući se na Hristovo obećanje
da nikada neće biti osvojena1. Obećanje se međutim nije
ispunilo.

Sujeverje je imalo i svoju mračnu stranu. Đavola i
demona bilo je svugde. Sotona u obliku psa napao je epi-
skopa Partenija iz Lampsaka12*. Cak je i veliki Justinijan
prodao dušu i mogao se videti po noći kako luta kroz dvor
noseći glavu u rukama8. Jovan Gramatičar, ikonoborački
patrijarh iz desetog veka, ođao se vradžbžnama i održavao
sastanke sa kaluđericama kao mediumima45*; a za Fotija se
mislilo da je stekao svoje ogromno znanje po cenu odrica-
nja od Hrista®. Patrijarh Kozma u dvanaestom veku pro-
kleo je caricu Bertu da nikada ne rodi sina®. Njegov savre-
menik Mihajlo Sikidit mogao je da učini stvari neviđljivim
i izvodio je šaljive trikove uz pomoć demona7. Komete i
pomračenja predskazivali su nesreću. Bilo je ljudi koji su
mogli da proriču budućnost; ludi kaluđeri i nadahnuta
deca stalno su prepoznavali buduće careve. Astrologija je
bila nauka. Profesor Lav Filozof, u devetom veku, znao
je značenja zvezda, i ako su ljudi verovali da su njegovi
veći uspesi, kao kada je predvideo glad i upozorio protiv
nje u Solunu, posledica molitve a ne magije8. Jedan vrač
predskazao je Lavu V i Mihajlu II i uzurpatoru Tomi nji-
hovu uzvišenu i zamršenu budućnost, dok je Lav V I
saznao za svoju predstojeću smrt iz jedne knjige proroštva

1 Chronicle of Joshua the Stylite, izd. i prevod Wright, 78.
* Vita S. Parthenii, u A. S. Boll., 31 februar, 39.
* Prokopije, Historia Arcana, 80— 1.
4 M ihajlo Sir, 114— 15; NastavljaČ Teofana, 156.
5 Nastavljač Đorđa Monaha, 670 i dalje.
8 Nikita, 107.
7 Ibiđ., 193— 4.
8 Nastavljač Teofana, 191.

216

i simboliČnih slika1. Car Lav V I bio je nazvan Mudri zbog
svog proricanja. On je tačno znao koliko će dugo vladati
njegov brat Aleksandar12*, a niz stihova, koji su se njemu
pripisivali, zadirali su daleko u budućnost i prorekli pro-
past iz 1204. godine i obnavljanje carstva Paleologa8. Po-
stojalo je mnogo drugih proročanstava o padu Grada.
Apolonije iz Tiane, onaj veliki vrač za koga se smatralo
*da je savremenik osnivanja Carigrada, ispisao je listu
svih budućih careva i zakopao je u Konstantinov stub4.
S vremena na vreme, međutim, proročanstva se nisu ispu-
njavala. Atinjanin Katanances bio je vrlo popularan pod
Aleksijem I, ali kada je prorekao carevu smrt, samo je
uginuo lav miljenik u dvoru. On je pokušao opet, ali ovog
puta to je bila carica majka5. Snovi i vizije upravljali su
događajima. San je prorekao Lavu V da će ga zaklati Mi-
hajlo Amorijanac6. Jovan II nije hteo da kruniše svog naj-
starijeg sina zbog jednog sna7. Majku Jovana Kantaku-
zena, dok je jedne noći stojala na balkonu svoje poljske
kuće i posmatrala kako izlazi mesec, upozorio je neki duh-
-posetilac da joj je sin u opasnosti8. Verovalo se da svak
ima stoicheion, jedan beživotni predmet za koji je njegov
život vezan. Tako je Aleksandar naredio da se vodi velika
briga o bronzanom međveđu u cirkusu, za koga je smatrao
da je njegov stoicheion97 dok je neki mudri kaluđer rekao
Romanu I da je izvestan stub stoicheion Simeona Bugar-

1 Genezlje, 8, 21.
* Nastavljač Teofana, 379.
8 U Monuments de la Langue Nio-hellenique, vol. 5, 1. i dalje.
4 Scriptores Originum Constantinopolitam (izd. Teubner), 191,
206.
* Ana Komnena, 149—50.
* Genezije, 21.
7 Kinam, 15.
8 Grigora, II, 619.
* Nastavljač Teofana, 379.

217

skog. Stubu je odsečena glava i posle toga je stari car
umro1. I druge su statue bile uništene zbog isto tako čud-
nih razloga. Godine 1204. besno stanovništvo uništilo je
veliku statuu Atine, jer je izgledalo kao da daje znake
Latinima sa zapada2.

Vizantinci su stekli rđav glas zbog korupcije, splet-
karenja, svireposti kao i zbog sujeverja. Malobrojnost ca-
reva koji su umrli prirodnom smrću uzimana je kao do-
kaz. N e može se poricati da je lična ambicija igrala
ulogu u životu skoro svakog dobro poznatog vizantijskog
državnika; ali se moramo setiti da je život manje predu-
zim ljivih ljudi retko zabeležen. Sigurno je bilo ličnosti
kao Justin I, Irena, Cezar Varda, Vasilije I ili Kerularije
u skoro svakoj generaciji, spletkara bez skrupula i Časti,
iako retko bez patriotizma. A li mora da je bilo mnogo
drugih kao paracoemomenus Teofan, u ranom desetom
veku, lojalnih i nezainteresovanih službenika države, iako
se o njima malo čuje. O obimu korupcije ne može se
reći. Povremeno, kao pod Lavom VI, ona je bila sigumo
raširena; ali nema razloga za pretpostavku da je moć
novca pod Teofilom ili Vasilijem II igrala suviše veliku
ulogu. I o svireposti Vizantinaca se preterivalo. Stanovni-
žtvo Carigrada, kao i svaka druga južnjačka gomila, po-
stajalo je strašno kada bi se raspalile njegove strasti i
mržnja. Srušeni carevi ili ministri koji su izgubili narodnu
naklonost, mogli su da pretrpe neizreciva mučenja od
ruku tog stanovništva. Mihajlo Kalfat, dok vrišti kađa ga
izvlače iz hrama u Studiumu, Andronik I, iščupane brade,
izbijenih zuba i jednog oka iskopanog, a ruku odsečenih,
i iščerečen na Hipodromu, prizori su o kojima nije pri-
jatno razmišljati. A li nijedna ljutita gomila ne seća se da
bude blaga.*8

1 fbiđ., 411— 12.
8 Nikita, 738—9.

218

U svojim m im ijim trenucima Vizantinci su bili ma-
nje svirepi. Staza do prestola Često je bila posejana leše-
vima, ali ne uvek. Kazna koju su vlasti najviše volele da
primene, bilo je zatvaranje u manastir, kako bi se spasla
krivČeva duša. Smrtna kazna retko je primenjivana. Sa-
kaćenje, uobičajena kazna za zločin, i ako užasava modema
shvatanja, bila je čovečnija zamena za smrt; i možda je
bila bolja nego zatvor ili novčane kazne koje bi ostavile
zločinca u bedi. Imalo je mnogo prilika kada je milost
vlasti ublažila čak bogato zasluženu kaznu. Carica Teo-
dozija nije dopustila da Mihajlo Amorijan bude živ spa-
Ijen, iako je stvarno bio osuđen zbog izdajstva njezinog

Lava V 1. Odmerene kazne zaverenicima Dukama 913.
godine smatrane su kao preterane zato što je više zavere-
nilra smaknuto*; a svak je žalio zbog strasti Konstantina
V III za oslepljivanjem, čak i kada su žrtve bile poznati
prestupnici. On je međutim oslepljivanje smatrao za
blaže od smrtne kazne3. U zadovoljstvima, upoređenje sa
Jtimljaninom ispada mnogo povoljnije za Vizantinca. N ije
bilo bacanja ljudi lavovima u Hipođromu; i trke bojnih
kola a ne gladijatorske borbe, predstavljale su najomilj
nija zabava. Dobrotvome organizacije, sirotišta i bolnice
nisu znaci naroda bez srca. Izgleda da su vizantijske
mane mnogo više bile nestalnost i nedostatak lične lojal-
nosti, jetkost i nemilosrdan cinizam, zbog čega čak i naj-
liČniji među njihovim piscima Psel, Ana Komnena ili
Phrantzes, izgledaju nekako neprivlačni. Oni su nisko ce-
nili ne ljuđski život, nego ljuđsku prirodu.

A li Vizantinci su imali mnoge dobre osobine. Oni su
se ponosili svojim carstvom i svojom civilizacijom. Voleli

učenost i lepotu. Držali su se svojih intelektualnih
ukusa čak do snobizma. Obrazovanje, a ne rođenje, davalo

1 Genezije, 20.
* Nastavljač Teofana, 385.

• Zonara, III, 570.

219

je pristup u vizantijsko društvo. Nekulturnost Romana I
i njegovih prijatelja bila je prezirana u najboljim krugo-
vima, dok je patrijarh Nikita u jedanaestom veku bio
ismejavan zbog svog slovenskog naglaska1, a državnik
Margarit izložen je nepoštovanju u trinaestom zato što je-
govorio grubim seljačkim glasom12*. Vizantinci su imali
dobro mišljenje o visoko obrazovanom duhu koji je mo-
gao fino da se izražava i citira klasike; a mnogi od njih su
to i postizali. Njihova kultura nije njima bila potpuno do-
voljna. Oni su bili strastveno zainteresovani i radoznali
za poslove svojih suseda, voljni da pozajmljuju iz nauke
Arapa i razonođe sa Zapada.

Njihova ljubav prema lepoti išla je čak i dalje. Lju d-
ska lepota njih je privlačila. U sedmom veku vojnici su
želeli da postave za cara nekog Jermenina, Mizizija, zato
što je bio lep8. Nemogućnu caricu Zoju spasao je od pre-
zira njen izgled4. Čak i kada je imala šezdeset godina, sa
svojom zlatnom kosom, besprekomim tenom i jednostav-
nom belom haljinom ličila je na devojku, izazivajući ve—
liko divljenje. Oni su volili lepe prizore. Vrtovi, parkovi
i cveće očaravali su ih — vrtovi Digenesa Akrite opisani
su sa stvarnim oduševljenjem, a svoje manastire podizali
su na mestima sa najlepšim izgledom koja su mogli da
nađu. Njihove zgrade, odeća, knjige, sve je to odražavalo-
istu čežnju za lepotom ne sasvim ovozemaljskom. Za njih
je lepota imala jedno unutrašnje zračenje. Ona je poma-
gala njihovom mističnom razmišljanju; ona je bila deo
božje slave. Zivot je bio sumoran i ružan, ali vernik, gra—
đanin u Svetoj Sofiji ili isposnik na Atoskoj gori, bio je
daleko od svega toga. I arhitektura katedrale koju je čo-
vek stvorio i božanska arhitektura Svete gore uzdizale su.

1 Glikas, 527—8.
8 Akropolit, 130.
* Teofan 352.
4 Psel, ChTonographia, I, 102; II, 49.

220

ga iz običnog sveta i približavale ga bogu i pravoj stvar-
nosti. Za Vizantinca lepota i vera su išle ruku pod ruku,
na svoju uzajamnu korist.

Ovaj savez može se bolje razumeti ako se setimo po-
zadine vizantijskog života. Vizantinci su živeli u teškom
nesigumom svetu. Preko granica krstarili su varvari, i
<iesto oni bi grunuli preko provincija ili preko mora, a
njihove horde stizale bi do kapija same prestonice. Stra-
žarske vatre Hima, Persijanaca, Bugara, sve su one svetlu-
cale pred gradom; brodovi Saracena i Rusa pokrivali su
more ispod njegovih ziđova. Mnoga ratna sila, pre vene-
cijanskih gusara i Turaka, nalazila se pred uspehom. U
početku osmog veka bilo je naređeno da svaki građanin
čuva pri sebi namirnica za tri godine, toliko je mnogo
opasnosti vrebalo naokolo1.

Pritešnjen strahom i nesigumošću, Vizantinac nije
mogao a da ne bude podozriv i da nema nerve koji lako
planu i odvedu ga u bes ili paniku. On je neizbežno tražio
utehu u preterano svetovnim stvarima, u jeđinstvu sa bo-
gom i nadi u večni život. On je znao da je život žalostan.
Jednostavan smeh i sreća pagana bili su izgubljeni. Vizan-
tijska duhovitost bila je opora; njihov humor nalazio je
svoj izraz u podsmešljivosti i sarkazmu. Zivot je zaista
izgledao smešan. To veliko carstvo, poslednje utočište ci-
vilizacije u uzburkanom svetu, stalno se teturalo pred
varvarima, i podizalo se samo da bi dočekalo novi napad.
Vekovima je veliki Grad stojao neoskmavljen, simbol
večne moći i bogatstva u očima stranaca. A li Vizantinci
su znali da će jednoga dana doći kraj, da će jedan od tih
napada da trijumfuje. Proročanstva ispisana širom Cari-
grada, na stubovima ili u mudrim knjigama, govorila su
istu priČu, o danima kada više nećebiti careva, poslednjim
đanima Grada, poslednjim danima civilizacije.

1 Teofan, 384.

221

GLAVA IX

OBRAZOVANJE I UCENOST

Dobro obrazovanje bio je ideal svakog Vizantinca.
Apaideuna, nedostatak obrazovanja uma, smatran je za
nesrreću i smetnju i skoro kao zločin. Neprestane rugalice
stvarane su o neznalicama — neotesanom caru Mihajlu II,
žrtvi nebrojenih pogrdnih spisa1, Slovenu, patriciju Nikiti,
kome se Konstantin V II pođsmevao*, filozofu Jovanu
Italu, koji nikada nije izgubio svoj italijanski naglasak*34
i Konstantinu Margaritu, čiji je govor bio tako vulgaran
— pomislili biste da je odrastao o ječmu i mekinjama*;
dok pisci, kao Ana Komnena, neprestano hvale dobro
vaspitan i znanjem ispunjen duh.

Pređmet i način obrazovanja nije se mnogo menjao
u toku vizantijske istorije. P rvi predmet u kome je pou-
čavan dečak, kada bi mu bilo oko šest godina, bila je gra-
matika ili „heleniziranje jezika” . To je uključivalo pored
čitanja i pisanja, gramatike i sintakse u modemom smislu,
znanje klasika i komentara klasika, naroČito Homera, čija
su se dela učila napamet. Sinesius u petom veku govori o
sposobnostima svog mladog nećaka da recituje Homera5

* Nastavljač Teofana, 49.
* Konstantin Porfirogenet, De Thematibus, 54.
* Ana Komnena, 133.
4 Akropolit, 130.
5 V idi Baynes, Byzantine Empire, 151—2.

222

(učio je pedeset stihova dnevno), đok je u jedanaestom
veku Psel, u ranoj mladosti, znao celu Ilijadu napamet1.
Posledica toga bila je da je svaki Vizantinac mogao da pre-
pozna citat iz Homera. Ana Komnena, koja ih je unela u
svoju Aleksijadu šezdeset i šest, retko dodaje, ,,kao što
Homer kaže” , jer je to bilo sasvim nepotrebno. I drugi pe-
snici bili su čitani i čak učeni, ali nijedan nije imao tako
uzvišen i trajan položaj. Kad bi imao oko četmaest godi-
na, đak je prelazio na retoriku. To je uključivalo tačan
izgovor i studiranje autora kao Što su bili Demosten i
mnogi drugi prozni pisci. Posle retorike dolazila je na red
treća nauka, filozofija, i Četiri umetnosti, aritmetika, geo-
metrija, muzika i astronomija; uz to su se mogli studirati
pravo, medicina, fizika. Versko obrazovanje davalo se upo-
redo sa svetovnim poučavanjem, ali je uvek bilo odvojeno
a vršila su ga crkvena lica. Deca su temeljno učila Bibliju;
pored Homera ona je giavni izvor aluzija i citata u vizan-
tijskoj književnosti*.

UČitelji su mogli da pripadaju školama ili univerzite-
tima ili da budu privatni profesori. Citavo pitanje usta-
nova za obrazovanje u Carigradu prilično je nejasno*. U
ranijim danima carstva, prvu pouku u čitanju verovatno
je davao neki kaluđer, ali đak bi uskoro pošao u neku ško-
lu, gde je dobivao ostalo svetovno obrazovanje. Konstantin
je osnovao školu u Stoi, a Konstancije ju je premestio na
Kapitol. Julijan Apostata zabranio je hrišćanima da pre-
daju na njoj; ali, iako je zabrana skinuta, glavni učitelji u
petom veku izgleda da su bili pagani. Teodosije II postavio
je u školi deset grčkih i deset latinskih gramatičara, pet

1 Psel. Chronographia, I, 55.
* Vidi poglavlje o obrazovanju u Buckler, Anna Comnena,
165 i dalje.
8 V idi Brćhier, L'Enseignement Supćrieur a Constantinople u
Byzantion, vol. 3, 73— 94; vol. 4, 13—28; Schemmel, Die Hochschule
von Konstantinopel, passim.

223

grčkih i tri latinske soliste, dva pravnika i jeđnog filozofa.
Skoli je bila pridodana biblioteka, koju je osnovao Julijan,
i koja je imala 120.000 svezaka1. Ova je bila spaljena 476.
godine za vreme Vasiliskove vladavine. Bilo je i drugih
univerziteta van Carigrađa — u Antiohiji gde je predavao
Libanius; u Aleksandriji, Dom Hipatije; u Bejrutu, gde se
nalazile pravne škole; u Atini, slavan zbog svoje filozofije;
i u Gazi, koji je bio slavan po svojoj retorici.

Posle Justinijana, škola jedva da je pominjana. Zna-
mo da je on zbog svoje strasti za hriščanstvom i jedno-
obraznošću zatvorio atinsku školu, konfiskujući imanja
koja su joj bila zaveštana i zabranio da se uči pravo sem
u Carigradu, Rimu i Bejrutu; a svi univerzitetski preda-
vači trebalo je da budu hrišćani. Kasnije, u toku svoje vla-
davine, on je smanjio njihove plate. Govori se da je Foka
konačno zatvorio univerzitet. U tami sedmog veka obra-
zovanje je bilo manje rašireno. U toku sledećih vekova de-
čake su vaspitavali uglavnom privatni učitelji; i Teodor iz
Stuđiuma i patrijarh Nićifor prvo su učili kod vlastitih
gramatista, pa kasnije otišli u bogosloviju2. Ananije iz Si-
raka (koji je živeo oko 600— 650. godine) učio je kod pro-
fesora u modi, Tihikusa iz Vizantiuma, koji je učio filozo-
fiju u Atini a zatim se naselio u Trapezuntu, gde je nje-
gova velika biblioteka još više privlačila učenike3. Ali, u
međuvremenu, crkva je osvajala školstvo. Iraklije je osno-
vao školu pod patrijarhovom kontrolom u Halkopatriji, a
postojale su škole pridodane manastiru u Studiumu, crkvi
Četrdeset mučenika; velika škola pri crkvi svetih Apostola,
gde je u jedanaestom veku davano opšte svetovno obrazo-
vanje1. Cak i mladiće koji su išli u Trapezunt kod Tihiku-
sa, vodio je tamo patrijarhov đakon.*

> Kedrin, I, 616.
* Vita Theodori Studitae, M. P. G., vol. 99, 117; Ignatius, Vita
Nicephori, izd. de Boor, 170.
8 Ananias of Shirak, prev. Conybeare, u B. Z. vol. 6, 572— 3.
4 Psel, u B. G. M., vol. 5, 420.

224

Crkvena kontrola, delujući protiv širokog obrazovanja
povećala je nesreće carstva. Svetovna učenost sa svojom
paganskom prošlošću gleđana je s izvesnim podozrenjem.
Pahomije u osmom veku ističe suprotnost istinske teološke
nauke, profanoj nauci „koja vodi mnoge na pogrešan
put” 1, a patrijarh N ićifor upoređuje ovu poslednju sa Ha-
garom a prvu sa Sarom12*. N evolje crkve za vreme ikono-
boračkog perioda učvrstile su to nepoverenje. A li u deve-
tom veku prilike su bile sređene i crkvene vlasti su po-
stale manje podozrive. Bolji odnosi s Arapima naveli su
na izučavanje islamske nauke. Nastala je velika obnova
učenosti, iako je njezine pionire, Ijude kao Fotija i Jovana
Gramatičara, stanovništvo smatralo za vrače. Ujak i mini-
star Mihajla III, Cezar Varda, osnovao je novi državni
univerzitet u Magnauri. Profesor filozofije bio je glava —
Oeconemicos didaskalos — sa profesorima gramatike, geo-
metrije i astronomije pod njim. Lav Filozof, koji je pre-
davao u školi crkve Četrdeset mučenika, bio je postavljen
na to mesto*. A li jedna stranka u crkvi — neprijatelji uče-
nog Fotija — još je ostala neprijateljski raspoložena; jedan
Lavov učenik, neki kaluđer po imenu Konstantin, napisao

je jednu zlobnu poemu protiv svog učitelja, izlažući opa-

snosti helenizma, kako je nazvana paganska kultura
GrČke4.

U đesetom veku autor Philopatrisa još je mogao da
*grdi studente platonizma®, a Čak i u jedanaestom, starirat-
nik Kekavmen mogao je da izjavi da je znanje Biblije,
malo logike i teoretskog rasuđivanja sve što je jednom

1 Pahomije, u M. P. G., vol. 98, 1333.
* Vtta S. Nicephori, M. P . G., vol. 100, 50—7.
8 NastavljaČ Teofana, 189—92.
4 U M. P. G., vol. 107, L X I— II.
6 Vždi Eeioach, Cultes, Mythes et Relifflons, I, 383— 92.

15 Vizantijska civiiizadja 225

dečaku potrebno1. A li za celo to vreme učenost je posta-
jala sve rasprostranjenija. U stvari, pod Konstantinom V II
dvor je bio skoro akademija za izučavanje istorije. Jedan
svetac iz desetog veka, čiji su roditelji bili iz više ili sred-
nje klase, poučavan je ,,da helenizira svoj jezik” , što se
samo po sebi podrazumevalo, iako se zbog pobožnosti u
ranoj mladosti posvetio teologiji. Ipak, univerzitet koji je
osnovao Varda, kasnije je bio rasturen. Verovatno je to
bilo delo Vasilija II, koji je mislio, kao i pisac Philopa-
tris-a, da prevelika učenost nimalo ne koristi državi, pored
toga što je velika rasipnost. Kada su Psel i njegovi savre-
menici, rođeni početkom jedanaestog veka, želeli da se
obrazuju, morali su sami da uče, ili da imaju privatne na-
stavnike, ili da idu u crkvene škole123.

Car Roman III, koji se ponosio svojom kulturom, nije
učinio ništa da ovo popravi. A li Konstantin IX, podstaknut
očajnim stanjem pravnog znanja — skoro svi advokati bili
su samouci, i to neđovoljno — osnovao je 1045. godine
pravni fakultet, koji su bili obavezni da pohađaju svi prav-
nici pre nego što bi mogli da se bave praksom; u isto vre-
me on je ustanovio katedru filozofije, koja je obuhvatala
teologiju i klasike. Profesor prava, Nomophylax, bio je
rektor toga univerziteta. Konstantin je postavio na to me-
sto jednog uglednog sudiju, Jovana Ksifilina, dok je Psel
postao profesor filozofije. Izgleda da je ta organizacija tra-
jala do 1204. godine. Mogućnosti obrazovanja bile su pove-
ćane kada je Aleksije I ponovo osnovao škole uz sirotišta.
Državni univerzitet i škole bile su neposredno pod carem.
On je postavljao, plaćao i otpuštao učitelje i često vršio
nadzor u razredima8, postavljajući pitanja i prisustvujući

1 Kekavmen, Strategicon, 46, 75.
s Psel u B. G. M., vol. 5, 14, 91, 147.
3 Neumann, Weltstellung des Byzantinischen Reichs, 67.

226

predavanjima — postoji portret Mihajla V II kako sluša
Pselova predavanja1. Sam Aleksije preporučivao je iznad
svega studiranje Biblije, ali pod Komnenima klasične nau-
ke izučavane su kao nikada ranije. Međutim teško je reći
do koje je mere obrazovanje bilo rašireno u društvu. Pe-
snik bez para, Prodrom, studirao je gramatiku, retoriku,
Aristotela i Platona, ali se žalio da su pijačni grubi akcenti
proterali elegantan govor, a siromašni Ijudi nisu imali ni-
kakvih biblioteka koje bi mogli da koriste12*. Stvamo, iz-
gleda da je neđostatak biblioteka bio stalna teškoća. Od
476. godine nije imalo nijedne javne biblioteke. Manastiri
i crkve često su imali svoje biblioteke, ali ako bi zbirka
knjiga škole Svetog Hristodula u Patmosu bila tipična, one
su bile uglavnom teološke. Od 330 knjiga u Patmosu, 129
ih je bilo liturgijskih, a samo 15 svetovnih8. Imalo je sigur-
no velikih privatnih biblioteka, u koje je bez sumnje bio
dozvoljen pristup učenim ljudima; postojali su mnogo-
brojni pisari — uglavnom svetovnjaci, iako je bio izvestan
broj kaluđera prepisivača — koji su prepisivali rukopise;
lepe knjige bile su jedan od izvoznih predmeta Vizantije.
A li knjige su ostajale skupe. U početku desetog veka, Are-
ta, episkop iz Cezarije i bibliofil, platio je 4 nomizme —
skoro 12 funti sterlinga moderne kupovne snage — za jed-
no dobro izdanje Euklida.

Pljačka iz 1204. godine poremetila je celu organizaciju
školstva. Helenski pokret bio je na vrhuncu; Mihajlo Ako-
minat upravo je bio otišao u Atinu, pun oduševljenja za
njezinu klasičnu prošlost, a veliki teolog Evstatije iz Solu-
na bio je redovno završio svoje komentare Pindara. Sađa
su učeni Ijudi rastureni, njihovo bogatstvo nestalo a knji-
ge propale u latinskom plamenu. Ipak, učenost je preži-

1 Neos Hellenomnemon, vol. 12, 241.
2 Prodromus, M. P. G., vol. 133, 1291 i dalje, 1313 i dalje,
1419—22.
8 Pieh l, Etudes Byzantines, 307 i dalje.

15* 227

vela i uskoro se usredsredila oko izbegliekog dvora u Ni-
keji. Tu se naselio učeni Vlemid. Njegov otac bio je lekar
u Carigradu, a 1204. godine povukao se u Brusu. U haosu
koji je usledio posle sloma, Vlemid je imao teškoća da na-
đe učitelje, i na kraju je najviše naučio od pustinjaka po
imenu Prodroma, u Bitinskim brdima, koji mu je predavao
aritmetiku, geometriju i astronomiju. Godine 1238. obila-
zio je stari vizantijski svet skupljajući rukopise, naoružan
preporukom nikejskog cara1. Zahvaljujuči uglavnom nje-
govim naporima, obrazovanje u Nikeji đostiglo je visok
stupanj; Pahimer i Akropolita učili su i predavali tu; nikej-
ski dvor, naročito pod caricom Irenom, ženom Jovana Va-
taca, i njezinim sinom Teodorom, odano je štitio učenost.
Irena je jedanput nazvala luđakom Akropolita zato što je
rekao da je pomračenje prouzrokovao mesec koji je došao
između sunca i zemlje, ali mu se kasnije izvinila, izjavivši
svome mužu, koji joj je rekao da se ne brine — Akropolita
je bio samo deČak — „nije ispravno primeniti takvu reč
na čoveka koji iznosi naučne teorije” 2. A li uprkos takvog
držanja, izgleđa da nije bilo nikakve organizovane škole
ili univerziteta u Nikeji. Verovatno da vlada nije bila u
stanju da opremi nijednu.

Vreme Paleologa, kada je Vizantija polako ali očevid-
no umirala, bilo je, u suprotnosti sa tim, najsjajniji period
vizantijske učenosti. Obuzeti brigama, s mračnom buduć-
nošću ispred sebe, Vizantinci četmaestog i petnaestog veka
revnosnije nego ikada gleđali su unatrag, na slavu proŠIo-
sti. Pisci kao državnik Teodor Metohit ili Nićifor Grigora,
ili poslednje velike ličnosti, Gemist Pleton, Genadie i Visa-
rion, bili su, i pored svih studija hrišćanskih teologa, du-
boko prožeti klasičnom naukom. Profesori iz tog vremena,
Planud Mišopulos ili Triklinije dobro su znali filologiju i*

1 Vlemid, Autobiography (izd. Teubner), 27 i dalje, 35 i dalje.
* Akropolita, 68.

228

književnost. Hrisolor, čija je učenost zapanjila njegove
učenike u Italiji, bio je nevredan predstavnik vizantijskog
obrazovanja tog vremena. Zapadna misao bila je takođe
proučavana. A na Akindina i Kidona uticala je skolastika
Tome Akvinskog. Cak i u Solunu imalo je čitalačkih kru-
gova u kojim se raspravljalo o najboljim latinskim delima,
a Trapezunt bio je čuven zbog svojih astronomskih labo-
ratorija. N jegovi učeni doktori, kao Đorđe Honijades i
Đorđe Hrizokokes, studirali su u Persiji i doneli sa sobom
tajne orijentalnog znanja1.

Da li je postojala ikakva državna škola pod Paleolo-
zima, ne znamo. Grci iz celog sveta, naročito sa Kipra, još
su neprestano voleli da dođu u Carigrad radi svoga obra-
zovanja**, ali su verovatno morali da studiraju u privatnim
akademijama raznih profesora. Crkvene škole verovatno
su bile nastavljene, ali sada je njihov nastavni program
bez sumnje bio ograničen na teologiju. Ipak, krug obrazo-
vanih ljudi ostao je sigumo vrlo veliki i strani putnici bili
su duboko impresionirani čistotom grčkog jezika kojim je
govorio smanjeni broj stanovnika grada uoči samog nje-
govog pada.

Ništa ne znamo o mogućnostima obrazovanja za žene.
Bilo je mnogo učenih žena u vizantijskoj istoriji, od pro-
fesorke Hipatije ili Atenaide, žene Teodosija II, koja je
studirala sve nauke, pisala pesme i držala govore, do Ka-
sije, pisca duhovitih himni, koju su njeni brzi, duhoviti od-
govori stali prestola, ili velike istoričarke Ane Komnene i
drugih obrazovanih princeza iz dinastije Komnena ili Pa-
leologa. Bilo je sigurno žena lekara, a većina žena koje su
se dopisivale sa poznatim piscima pisama izgleda da su
bile valjano obrazovane. A li Pselova majka nije ništa uči-

1 Papađopulos, Skola u Trapezuntu (na grčkom) u Neos Poi-
mćn, 1922.

* Vita S. Gregorii Sinaitis, izd. Pomlyalovski, passlm.

229

la, iako je to smatrala za nepravdu i smetnju. U vizantij-
skoj istoriji nigde se ne pominje nikakva škola za devojke.
Možda je ispravno da se kaže da su devojke iz bogatih kla-
sa dobivale približno isto obrazovanje kao i njihova braća,
iako su ih pouČavali privatni učitelji kod kuće; ali u sred-
njim klasama one su bile samo pismene i ništa viže1.

Učenost je smatrana kao izvanredno poželjna; ali ve-
liki deo vizantijske učenosti izgleđa nam kao sirova ili
čudna. Grčki jezik predavan je temeljno. Klasični autori,
i prozni i pesnici, čitani su i cenjeni. Fotijeva Bibliotheca,
njegov dnevnik čitanja za jednu godinu, pokazuje izvan-
redno širok obim koji se pružao od Herodota do Sinesiusa,
s inteligentnim komentarima*2*; dok je Ana Komnena do-
voljno znala pesnike i citirala istoričare, iako pripisuje
pesnikinji Safo jeđan stih koji se obično pripisuje Alkeju8.
A li Vizantinci su imali nesrećnu strast za skraćivanje, po-
boljšavanje i tumačenje. Kometas u đesetom veku ispravio
je i izmenio interpunkciju u Homeru*, dok je Konstantin
Hermonian u petnaestom skratio Ilijadu5; profesor Nikita
u jedanaestom veku video je alegoriju u svakom stihu koji
je napisao Homer6. Psel se ponosio da je obnovio šedograf-
sku nauku, strašilo za Anu Komnenu — ona se sastojala
u podrobnoj gramatičkoj analizi izabranih mesta u knjizi
— uzdizanje gramatike iznad literature, po Aninom mi-
šljenju — koja je bila još vrlo populama pod Paleolozima.
Mošopulos je napisao mali šedografski rečnik7. Vizantinci
su nalazili da je studiranje klasične grčke poezije teško

* Vidi Buckler, op. cit., 184.
* U M. P. G.t vol. 103, 41 i đalje.
* Ana Comnena, 415.
* Greek Anthology (serija Loeb), vol. 5, 142.
5 Krumbacher, Geschichte der Byzantini$chen Literatur, 845
i dalje.
8 Psel, u B. G. M., vol. 5, 92— 93.
7 V idi Krumbacher, op. cit., 591.

230

utoliko što su izgovarali prema pisanom akcentu, pa su
morali da uce stari izgovor kako bi mogli ceniti metriku

i ritam.
Studiranje latinskog jezika zamiralo je već pod Justi-

nijanom, iako je njegov matemji jezik bio latinski. Do
osmog veka „jezik Romana” bio je grčki. Skoro niko u
Carigradu nije govorio latinski, dok u Rimu niko nije go-
vorio grčki, čak ni u vreme Grgura Velikog. U devetom
veku ni sam učeni Fotije nije znao latinski. Međutim, čak
i pod Aleksandrom latinska slova još su upotrebljavana
na kovanom novcu; a iskvareni latinski uzvici bili su izvi-
kivani prilikom državnih ceremonija1. U desetom veku
nastala je obnova latinskih studija, koja je bila istovre-
mena s obnovom grčkih u Rimu — grČka hnšćanska ime-
na kao Teofilakt i Teodora postala su modema u Rimu. Do
petnaestog veka znanje latinskog jezika nije bilo neuobi-
čajeno u Carigradu. Roman III govorio je latinski2; Psel je
tvrdio da ga govori3, a znanje ovog jezika bilo je obavezno
za profesore prava na univerzitetu Konstantina IX 4. Pi-
sma Aleksija I Monte Kasinu pisana su neverovatno lošim
latinskim jezikom — možda su to bili grubi koncepti. Ana
Komnena očigledno nije znala latinski, a sigumo ni njezin
učeni nećak Manojlo I, iako je njegova majka bila Mađa-
rica. A li njegova žena, francuska princeza iz Antiohije,
znala je obadva jezika i uhvatila je jednog tumača koji je
hteo da obmane Manojla5. Zbog latinskog osvajanja zna-
nje latinskog jezika prisilno je bilo rasirenije; a pođ Pale-
olozima, mnogi Grci, kao Lav Korintije, prevodili su grčka

dela — uglavnom hagiografska — na latinski.*

1 Konstantin Porfirogenet, De Ceremoniis, I. 370.
* Psel, Chronographia, I, 32.
* Idem u B . G. M., vol. 5, 492.
* Neumann, op. cit., 67.
* Nikita Honijat, 191.

231

Malo je drugih jezika proučavano1. Verovatno je bilo
đosta znalaca hebrejskog jezika, a dvor je imao tumače za
svoje diplomatske potrebe. U Carigradu je očigledno bilo
dosta arapskih lingvista i Jermena koji su se sećali jezika
svoga rodnog kraja. A li filozofi, kao sveti Cirilo, misionar,
koji je sigurno znao hebrejski, sam naučio hazarski, i bio
osnivač slovenskih studija, bez sumnje su bili retki. Vizan-
tija je nasledila oholost stare Grčke u odnosu na varvarski
svet. Ana se čak izvinjavala Što unosi gruba varvarska
imena u svoju istoriju8. Ma kako da je bio radoznao, V i-
zantinac nije mogao da se prisili da smatra varvarske je-
zike kao pređmet pogodan za ozbiljno izučavanje.

Isto tako i istorija teško da je bila premet izučavanja
Naprotiv, sudeći po broju istoričara a joŠ više po popular-
nim hroničarima i čestim izdanjima hronika, istorija je
bila predmet širokog interesovanja. Vizantinci su voleli da
čitaju o prošloj slavi carstva; a najomiljeniji hroničari po-
Činjali su sa stvaranjem sveta, Adamom i Evom i uklju-
čivali priču o Troji. Carevi i svetitelji iz prošlosti bili su
živi pred njihovim očima. Jeđan od najuzbudljivijih tre-
nutaka za vreme osvajanja Carigrada 1261. godine bio je
kada je Mihajlo Paleolog našao u maloj kapeli, ispred zi-
dina, telo svog prethodnika Vasilija Bugaroubice. Odavno
preminuli car, usred ogromnog ođuševljenja, bio je pono-
vo zakopan1*3. A Konstantin XI, kada je Grad bio pred pa-
dom, mogao je da podstakne svoje sugrađane na konačan
napor govoreći im o junaštvu njihovih predaka iz antičke
Grčke i Rima4.

1 Ana pominje jednog Grka koji je znao normansko-franački
(Anna Comnena, 343).

4 Anna Comnena, 164.
3 Pahimer, I, 125.
4 Phrantzes, 271—8.

232

Filozofija je uvek bila omiljen vizantijski predmet
izučavanja. Crkveni oci poznavali su paganske filozofe i
mnogo su dugovali neoplatonizmu. U sedmom i osmom
veku opadanje znanja smanjilo je studiranje filozofije —
iako je monah Kozma 710. godine čitao Aristotela i Pla-
tona1 — ali u devetom nastala je obnova. Lav Filozof bio
je naročito/privržen Aristotelu, ali pod njegovim pokrovi-
teljstvom čitani su Platon, Epikur i neoplatonisti8. U jeda-
naestom veku nastaia je velika obnova studiranja plato-
nizma, pod rukovodstvom Psela, iako je njegovo tvrđenje
da je on u potpunosti ponovo uveo to studiranje bilo po-
malo drsko*. Roman III i njegovi dvorani pokušavali su da
razumeju Platona — bez uspeha, kaže Psel, a careva pred-
stava o samom sebi kao drugom Marku Aureliju bila je
dirljiva. Pselov savremenik Jovan Mavrop, episkop Evhai-
te, bio je odan platonizmu1*4, dok je Pselov učenik Jovan
Ital, dozvolio da ga pitagorejstvo zavede u grubu jeres5.
U idućem veku, Mihajlo Akominat voleo je više stoicizam
nego aristotelizam6. Tada je studiranje grčke filozofije bilo
usvojeni deo obrazovanja; pod Paleolozima često se studi-
rala i zapadna skolastika. A li nijedan vizantijski filozof
hije dao nikakvo ozbiljno originalno delo, izuzev poslednji
među njima, Đorđe Gemist Pleton, poslednji veliki neo-
platoničar — čijem je slobodnom mišljenju pomogla nje-
gova ravnodušnost prema hrišćanstvu. Jer iako crkva nije
osuđivala filozofsku učenost, često je bilo prilično teško
kombinovati filozofski sistem sa pravoslavljem.

1 Vita S. Joannis Damasceni u M. P. G., vol. 94, 441.
* Konstantinova poema u M. P. G., vol. 107, 61 i dalje.
* Psel, u B. G. M., vol. 5, 508 i dalje.
4 Psel, Chronographia, I, 147.
5 Ana Komnena, 132 i dalje.
* M ihajlo Honijat, Epistolae, izd. Lambros, II, 120— 1.

233

Teologija je ostala nauka za sebe, pod kontrolom crk-
ve. A li ona je bila vrlo složena nauka, i suptilnost i učenost
velikih teologa, Jovana Damaskina ili Fotija ili Marka iz
Efeza i Visariona, bile su ogromne. Obrazovani ljudi voleli
su da se površno bave teologijom — Fotije mora da je ste-
kao svoje ogromno znanje kao svetovnjak — naročito ca-
revi kao vrhovni poglavari crkve; ali ovi carski amateri
retko su bili dovoljno dobri teolozi. Isavrijanci su stvarno
uvukli carstvo u strašne jeresi. Justinijan i Iraklije, upr-
kos sve svoje pobožnosti koja je bila za divljenje, bili su
zavedeni na pogrešan put; a Manojlo I pravio se suviše
mudar sa holosfirizmom1, dok su mnogi Paleolozi bili za-
vedeni greškama Latina. Čak i učeni Teodor Vatac poka-
zao je žalosno neznanje u pitanju dve vrste obožavanja,
proslcunČsis i latreia2. Bilo je muđrije diviti se teologiji iz
đaleka. Ana Komnena je osetOa duboko strahopoŠtovanje
kada je videla da su omiljena štiva njezine majke dela
Maksima Ispovednika, mistika iz sedmog veka*8.

Vizantijsko znanje matematike, pored svega što je to
za njih bio izvor ponosa, verovatno nije prevazilazilo zna-
nje starih Grka. U aritmetici njihovi nespretni brojevi bili
su im smetnja. Grci su već bili uznapredovali, ukoliko je to
bilo moguće, bez decimalnog sistema, upotrebom slova iz
alfabeta umesto brojeva od 0 do 9. Ostalo je tek Arapima
da dadu sledeći doprinos. U geometriji, iako su Arapi isto
tako stuđirali Euklida, Vizantinci su pričali priče kako bi
pokazali da oni bolje razumeju geometrijsko rezonovanje.
Jedan učenik Lava Filozofa, koji je bio rob u Bagdađu,
zaprepastio je mudrace na dvoru učenog kalifa Mamuna

1 Nikita Honijat, 278—284.
8 Teodor Laskaris, Opera, izd. Festa, 99.
8 Ana Komnena, 135.

234

svojim temeljnim poznavanjem ovoga predmeta1. Ali, Eu-
klid je ostao, kao što je to bio do skorog vremena, granica
znanja iz geometrije.

Stari Grci ostali su neprevaziđeni isto tako i u ostalira
granama znanja. Ptolomej je još vladao astronomijom;
4ok je Ana Komnena očevidno prihvatala doktrinu o obr-
tanju nebeskih tela, sa zemljom kao središtem koncentrič-
ne grupe globusa, da bi se objasnio svet — doktrinu koju
je objavio Anaksimander u petom veku pre Hrista2. Bilo
je povremenih pobuna protiv Ptolomejove teorije. Kozma
Indikopleust pisao je svoje memoare o inđijskoj trgovini
kako bi pomogao dokazivanju da je zemlja stvamo pravo-
ugaona i ravna, kao soba u prizemlju, sa nebom kao tava-
nom a rajem na prvom spratu — Mojsije je upotrebio taj
plan za Tabernakl. Sunce je mnogo manje od zemlje i po
noći ga zaklanja visoko kupasta planina na zapadnom
kraju zemlje. Oko zemlje nalazi se okean, a iza njega, zem-
lja u kojoj su ljudi živeli pre potopa5.

Znanje geografije Vizantinaca bilo je dobro. Njihove
mape nisu sačuvane — bilo bi nepravedno suditi o njima
po mapi Palestine u mozaiku u Mađali iz šestog veka, iako
i ova ima svoju vređnost. Značajno je da je Konstantin
Porfirogenet pravio malo geografskih grešaka, iako je če-
sto nejasan. Ana Komnena je puna obaveŠtenja, obično
ispravnih, o važnim strujama i vetrovima; Aleksije I, pri-
ča nam ona, dao je da se napravi mapa Jadranskog mora
s obeleženim vetrovima4. Prirodne pojave nepotpuno su
razumevane. Kekavmen pokušava da objasni grom i uviđa
*đa su tresak i munja istovremeni5. Akropolita zna uzrok po-

1 NastavljaČ Teofana, 189 i dalje.
2 Buckler, op. cit., 211 i dalje.
2 Kozma, passim.
4 Ana Komnena, 340.
5 Kekavmen, Strategicon, 83.

mračenja sunca1. A li ove stvari bile su tako univerzalno
shvatane kao upozorenja i kazne poslate ozgo — čak i
Aleksije I, koji je stvarno verovao da kometa „zavisi od
nekog prirodnog uzroka” , ipak je pitao za savet proroke
kada se jedna pojavila — da je pravo objašnjenje izgleda-
lo više moraino nego fizičko12.

U hemiji, veliki doprinos Vizantije bila je grčka vatra,
zapaljiva tečnost koja joj je omogučavala da se dobiju
bitke. A li tajna formule grčke vatre tako je strogo čuvana
da nije mogla da postane polazna tačka đaljih eksperime-
nata. U mehanici, praktični genije Vizantinaca imao je šire
polje rada. Njihova arhitektonska dostignuća, naročito
usavršavanje kubeta, bila su znatna. Oni su nastavili i raz-
v ili rimski sistem snabdevanja vodom i sistem kanaliza-
cije, sagradivši nekoliko finih građevinskih objekata. Sa-

i igračke, lavovi koji riču i presto koji se uzdiže, Što
je varvarima činilo dvor toliko upečatljivim, primeri su
njihove sve veće mehaničke pronicljivosti.

Medicina je bila predmet koji je duboko zanimao V i-
zantince. Medicinsko obrazovanje nikako nije biio ograni-
čeno samo na buduče lekare, što je imalo za posledicu da
su amateri, kao Psel i Ana Komnena, verovali da znaju
isto toliko koliko i Članovi lekarskog staleža, dok je Ma-
nojlo I bio u stanju da leči svoga gosta, cara Konrada3.
Medicina je bila đobro opremljena profesija. Hipohondri,
kao Roman III, nisu ništa radili a da ne pitaju lekare za
savet4; ali Kekavmen kaže da su svi lekari stvama opa-
snost i da izazivaju bolest kako bi se obogatili. Uzmi biber
za jetru i daj da ti se pusti krv tri puta godišnje, i ako si
bolestan, lezi, posti i utopli se, i tada možeš da budeš bez,

1 Akropolita, 68.
8 Ana Komnena, 308.
* Conrad, Pismo Vibaldu, u Wibald, Epistolae, 153.
4 Psel, Chronographia, I, 50.

236

lekara, kaže on1. Zdravlje i živci Teodora II sigurno su
upropašteni suviše velikom medicinskom pažnjom12*. A li
uglavnom, vizantijska medicina bila je više za divljenje po
svom zdravom razumu nego po svojim teorijama. Teorija
nije napređovala dalje od Hipokrata. Njezina osnova bila
su četiri životna soka u telu, krv, sluz, žuta žuč i cma žuč,
i četiri stepena, suvo i vlažno, vruće i hladno; sve je zavi-
silo od njihovog pravilnog odnosa. Svi veliki vizantijski
medicinski pisci, Oribazije, Ecije, Pavle Eginski, Simeon
Set i Agapije Kritski, radili su na toj osnovi; a popularni
dijetetički kalendari, koji su savetovali šta se može jesti u
svako godišnje doba, bili su osnovani na grubom objašnje-
nju četiri stepena. Glavno što su postigli, to je da su stva-
rali uslove za kostobolju, bolest koja je na žalost preovla-
đivala u Vizantiji8. A li njeno lečenje izgleda da je bilo naj-
razboritije za koje se sve doskora u Evropi znalo. Puštanje
krvi i sagorevanje rana bili su možda prilično grubi i ne
uvek srećni, ali kod kostobolje pravljeni su razumni poku-
šaji da se iz tela odstrani kiselina; masaža je upotreblja-
vana; odmor i ravnomeme temperature propisivani su u
toku bolesti, a trave kao lekovi korisno su davane4. Ana
Komnena preporučuje redovnu vežbu kao predohranu od
bolesti, možda time samo ponavljajući najbolje savremeno
mišljenje — iako njezin izvanredno živ i tačan opis po-
slednje bolesti i smrti njezinog oca pokazuje jedno neuo-
biČajeno interesovanje i dar za medicinu5. A li vizantijska
medicina je najbolja u organizaciji bolnica. Ne samo da je
vojska imala efikasno medicinsko osoblje, nego su i velike

1 Kekavmen, Strategicon, 53.
2 Teodor Vatac, Epistola, No LX X .
2 Jeanselme, Les Calendriers đe Rigime, u Mćlanges Schlum-
berger, I, 217 i dalje.
* Buckler, op. cit., 215 i dalje.
5 Ibid., loc. cit.

237

dobrotvorne ustanove imale vrlo efikasna bolnička odelje-
nja. U Bolnici Pantokratorovog manastira, koju je opre-
mio Jovan II 1112. godine, leČilo je deset lekara i jedna
lekarka, dvanaest pomoćnika i četiri pomoćnice, osam do-
datnih pomoćnika i dve pomoćnice, osam slugu i dve slu-
žavke, kao i tri hirurga i dva patologa za davanje dijagno-
za u ambulanti. Manje bolnice bile su slično organizovane,
u manjem obimu. Negovanje su stvamo vršili zdraviji
ukućani ustanove — jer su bolnice bile uvek pridodane
muškim ili ženskim manastirima ili sirotinjskim domovima.
Koliko je bilo ovih bolnica, ne može se reći, ali pobožni ca-
revi i plemići obično su opremali takve ustanove; pa iako
je bez sumnje veliki broj prostog naroda patio nelečen u
svojim straćarama, ipak je svak imao priliku da ode u bol-
nicu. 2ene lekari verovatno su radile samo u bolnicama.
Otmene gospođe obično su lečili evnusi; a evnusi su takođe
bili lekari u mnogim ženskim manastirima1.

Iz svega ovoga, medicina je tipična vizantijska nauka.
Ma kako velika i mnogo hvaljena ljubav Vizantinca prema
teoriji i kultun, ta ljubav je bila sterilna. Ono Što se ne bi
očekivalo, njihov genije ležao je u praktičnoj delatnosti.

1 Vidi Oeconomus, La Vie religieuse dans L ’Empire Byzan-
tin, 193 i đalje; Petit u V. V., vol. 11, dodatak; prikaz Typikon-a
u B. Z., vol. 8, 574.

GLAVA X

VIZANTIJSKA KNJI2EVN0ST1

Vizantijska književnost je ograničena slično kao i vi-
zantijska učenost. Nedostajala joj je izvesna stvaralačka
spontanost. Dok je vizantijski genije našao pun i veličan-
stven izraz u umetnosti, u književnosti je cvetao samo u
dve krajnosti, zagrobnom životu i praktičnom zdravom
razumu. Samo u himnama i delima mistične predanosti, s
jedne strane, i neposrednim istorijama i biografijama, s
druge, vizantijski autori dostigli su veličinu. Ali, iako je
Vizantija stvorila malo besmrtnih književnih uspeha, mo-
gla se pohvaliti dugim nizom inteligentnih i sposobnih pi-
saca, koji su brojno daleko nadmašivali pisce ma kog sa-
vremenog naroda.

Od ranih godina vizantijsku literaturu ometale su je-
zične teškoće. Postojale su tri forme grčkog jezika poznate
u Carigrađu: romejski, demotički grčki sa pijaca i kejova,
ođsečan, nemaran jezik sa mešanim rečnikom i jednostav-
nom gramatikom; grčki kojim su govorile obrazovane kla-
se, jezik kojim su one pisale svoja pisma, u kome su reči*

* V idi Krumbacher, Geschićhte der Byzantinischen Literatur,
bitno đelo za ovaj predmet. On daje izdanja vizantijskih dela iz-
datih do 1897. godine. Kasnija izdanja mogu se naći u bibliogra-
fiji uz Dieterich-ov članak Vizantijska književnost u Catholic En-
cyclopaedia, vol. 3, i u bibliografijam a uz Cambridge Medieval
Historv, vol. 4.

239

naglašavane prema akcentima, a većina samoglasnika 1
diftonga stekle glas duge jote. Taj jezik menjao se s vre-
mena na vreme; u jedanaestom i dvanaestom veku bio je
đaleko srodniji klasičnom grčkom nego u osmom i devetom
veku; odličan grčki jezik govorio se pod Paleolozima. Ko-
načno, postojao je klasičan grčki jezik sa svojim starinski
naglaŠenim izgovorom, i koji je svaki obrazovan čovek
brižljivo učio. Covek od pera imao je da odluči koji će je-
zik da izabere. Do sedmog veka u prozi nije bilo mnogo
teškoća. Gramatika i rečnik bili su samo malo iskvareni da
bi se dobro pisalo, pa je to pisanje moglo da prođe kao kla-
sično, ali u poeziji novo naglašavanje uslovljavalo je nova
pravila prozođije, kojih su se pridržavali pesnici u šestom
veku. A li klasični metri, naročito jambovi, pisani sa stro-
gim obzirom na klasiČne kvantitete, stvarani su u toku ce-
log života carstva. Hroničar Teofan u devetom veku prvi
je pisac koji je jasno upotrebio govom i jezik, jednostavan
ali ne mnogo elegantan, pun reči mešanog, latinskog, slo-
venskog i istočnjačkog porekla. Jedan vek docnije, Kon-
stantin V II kompilirao je knjige na govornom jeziku, ali
ovaj je bio jezik jedva malo razumljiviji starom Grku.
Posle velike obnove klasike iz polovine jedanaestog veka,
klasičan grčki jezik postao je skoro isključivo sredstvo iz-
ražavanja svakog iole kultumijeg pisca, na štetu njegove
slobođne individualnosti i samoizražajnosti; jer pisac je
stalno pisao jezikom koji se ipak razlikovao od njegovog
vlastitog. Vizantija nije dala nijednog Dantea koji bi oza-
konio narodni jezik, zato što obrazovane klase nisu prima-
le kao svoj, romejski, pjjpvi narođni jezik, koji im je stvar-
no bio skoro nerazumljiv, a govorni jezik obrazovanih je
sprečen da se potpuno odvoji od svog antičkog uzora pre-
velikim brojem klasičnih oživljavanja.

Proza je trpela manje nego poezija. Kada je Konstan-
tin osnovao novu prestonicu, crkveni oci i posleđnji filo-

240

neoplatoničari još su stvarali dela u neprekinutoj kla-
sičnoj tradiciji. Filozofi su postajali nejasni ili fantastični,
ali ljudi kao Proklus i Porfirije još su bili snažni i elegant-
ni pisci. Hrišćanski oci bili su na svom vrhuncu. Iako da-
nas samo istoričar ili teolog proučava svetog Vasilija, sve-
tog Grigorija iz Nise ili svetog Grigorija Nazianca, ipak
grčka književnost može njima da se ponosi; jer praktična
muđrost svetog Vasilija, mistična misao svetog Grigorija
iz Nise i neobuzdani zanos Naziančev, izraženi su s izve-
snom veličinom. Upoređen sa njima, Euzebije iz Cezareje,
Konstantinov teolog-biograf izgleda pomalo grub, iako je
bio pisac znatnih zasluga; ali propovedi Jovana Zlatoustog
u sledećera veku predstavlja đeo najfinije retorske proze
u grčkom jeziku. U istom veku pojavilo se anonimno delo
za koje se tvrdilo da je od Dionisija Aeropagita, delo sa
velikim uticajem na hrižćanstvo; to je bio pokušaj da se
spoji neoplatonski misticizam sa hrišćanskim verovanjem,
tako divno napisano na grčkom da bi se poverovalo da je
iz prvog veka.

U šestom i sedmom veku još je bilo velikih verskih
pisaca, kao Leontije Vizantijski i mističar Maksim Ispo-
vednik, Čija su dela bila Ani Komnenoj teško razumljiva,
iako je njezina majka sem njih malo šta drugo čitala. A li
teologija je već postajala polemička i na neki način gubila
svoju staru punoču. Veliki teolozi branioci ikona, Jovan
Damaskin, Teodor iz Studiuma i patrijarh Nićifor, a kasni-
je, protivnik Rima, Fotije, suviše su zainteresovano pri-
kupljali polemičke žaoke za svoja teološka dela da bi imali
zamah ranih otaca. Posle Fotija teologija u Vizantiji ležala
je uspavana preko dva veka, dok pod Komnenima nisu pro-
cvetali veliki protivnici bogumila, Jevtimije Zigabena i
humanisti teolozi kasnog dvanaestog veka, Jevstatije So-

lunski i Mihajlo Akominat iz Hone. Pod Paleolozima izi-
hastička polemika i spor sa Rimom dali su novi pođstrek

|6 Vizantijika civtiizacija 241

teologiji. Učesnici u polemici sa Rimom, Marko Efeski i
Genadije, s jedne strane, i Visarion s druge, bili su uglav-
nom jalovi polemičari, ali iz isihastizma proizišla su neka
od najboljih dela istočnog misticizma, dela Palamasa i
Nikole Kavasilasa.

Šesti vek koji je video opadanje teologije, ugleđao je
uzdizanje svetovne istdrije. Prvi veliki istoričar posle
osnivanja Carigrada bio je Konstantinov biograf, teolog
Evzebije iz Cezareje; ali se nijedan istoričar iz petog veka
nije istakao. Sa Justinijanovim vremenom počela je nova
era. Prokopije, iako je njegova Tajna istorija ogorčeni kon-
glomerat ogovaranja, mora se, zbog opisa carevih ratova,
svrstati kao jedan od velikih istoričara svih vremena, N je-
gov jezik je savršen, rasuđivanje jasno, a moć opisivanja
živa. Njegov kasniji savremenik Agatije, i sam zaslužan
istoričar, potpuna je suprotnost; on je bio pesnik i ljubav
prema rečima ponekad je zamagljivala smisao njegovih
dela. Justinijanova vladavina videla je takođe i početak
nove vrste pisanja istorije. Jovan Malala iz Antiohije na-
pisao je prvu od onih jednostavnih hronika, koje su obično
počinjale od Adama i Eve i u kojim je uživao skromniji
vizantijski čitalac. Malala je verski zanesenjak, rasplinut
i često netačan, ali ipak uspeva da pruži korisna i živa
obaveštenja o svakodnevnom životu svoga vremena i nje-
govo delo pokazuje prve ustupke govomom jeziku.

Glavni istoričari krajem šestog i početkom sedmog
veka, vojnik Menander Protektor, sujeverni Evagrije i
autor TJskršnje Hronike bili su dostojni naslednici Justini-
janovih istoričara. A li posle njih, vizantijska istorija je
ćutala dva veka, dok u početku devetog, monah Teofan
nije napisao svoju dugu hroniku na narodnom grčkom je-
ziku. Teofan piše potpuno kaluđerski pristrasno, ali je za-
držao svoje rasuđivanje i njegovo delo ostaje jedini pouz-
dan autoritet za prethodne vekove. Njegov savremenik,

242

patrijarh Nićifor, nije tako veliki istoričar. On je želeo da
njegova hronika buđe best seller, pa je u nju unosio ono
što je smatrao da će zanimati čitaoce ili da će uticati na
njihovo mišljenje u pozitivnom pravcu. Manja dela iz de-
vetog veka, kao anonimni fragmenti o Lavu Jermeninu,
pokazuju da tada istorija nije zanemarena; a u desetom
veku ona je podsticana pokroviteljstvom dvora. Konstan-
tin V II jako je želeo da Teofanova hronika bude produžena
do njegovog doba, a kada njegov izabranik Genezije nije
uspeo da izvrši zadatak na odgovarajući način, on sam je
izđao kompilaciju poznatu kao Nastavljač Teofana, i dodao
joj, pun takta i dobro pisan životopis svoga dede Vasilija I.
Autori ove kompilacije uzeli su dobar deo iz đela mana-
stirskog hroničara iz devetog veka Đorđa Monaha, i đela
svetovnog hroničara sa početka desetog veka, Simeona
Logoteta — pisaca koji su postavili bezbrojne probleme
pred modeme vizantiologe. Konstantinova dela o admini-
straciji i ceremonijama carstva, uprkos njihove velike isto-
rijske vrednosti, jedva da su dovoljno doterana da bi se
mogla uvrstiti u književnost.

Od tada je^niz istoričara i hroničara neprekinut, izu-
zev za vreme vladavine Vasilija II, cara koji je prezirao
sve oblike književnosti. Od ovih su najvredniji pažnje Lav
Đakon sa kraja đesetog veka, čija je istorija vremena u
kome je živeo možda najbolje napisan primer vizantijske
istoriografije — pametna i slikovita, pisana neposrednim
neizveštačenim klasičnim stilom (iako Bugare naziva Me-
zijancima a Ruse Skitima); Mihajlo Psel, u sredini jeda-
naestog veka, najmodemiji vizantijski pisac, ciničan, za-
bavan, kulturan i osetljiv, ali hvalisav, neiskren i pomalo
izveštačen; Mihailo Atalijat, Pselov savremenik, čije je
poštenije pričanje koristan korektiv; car Nićifor Vrijenije
i njegova izvanredna žena, porfirogeneta Ana Komnena,
koja uprkos sve svoje opširnosti i samosvesti ostaje naj-

16* 243

veća žena istoričar; Kinam, manje raznovrstan ali nižta
manje obavešten, hroničari Kedrin, Zonara i Glika; hro-
nika prvog obuhvatila je raniju Skilicinu hroniku; hroni-
ka drugog pisana je sa izvesnim naporom da se pruži do-
bar stil, dok je hronika trečeg poučna i privržena nacio-
nalnoj istoriji; Nikita Akominat iz Hone, istoričar pada iz
1204. godine, najčestitiji među vizantijskim istoričarima.
Niz se nastavlja pod nikejskim carevima i Paleolozima —
Đorđe Akropolita, Čije je delo obuhvatilo skono ceo trinae-
sti vek, do ponovnog osvajanja Grada; Đorđe Pahimer,
strastveni teolog, koji je produžio istoriju carstva do 1308.
godine i iz čijeg usiijenog jezika, obaveznog za literate
toga vremena, provejava istinski duh i spontanost; Nićifor
Gregora, koji je počeo svoju istoriju sa 1204. godinom, ali
se stvamo usređsredio na svoje vreme (1320— 1359); car
Jovan Kantakuzen, čija je apologija, uprkos njene pristra-
snosti, pouzđano i dobro pisano delo; i konačno istoriČari
smrtne agonije carstva, Halkokondil, Sfrances, lojalni dvo-
ranin, jednostavni Duka i Kritovul, Turčin po osečanju,
a po stilu izvanredan podražavalac svoga heroja Tukiđila.

Vizantijski istoričari mogu se povoljno uporediti sa
istoričarima ma kog naroda sve do modernih vremena. Po
stilu, oceni, tananosti i kritičkoj sposobnosti oni daleko
nadmašuju svoje savremenike na zapadu. Oni su pažljivo
prikupljali pođatke i proučavali đela svojih prethođnika.
TJ stvari, Skilica počinje svoju hroniku kritikom svih isto-
ričara posle Teofana — neki su suviše pristrasni, drugi sa
previše uskim ciljevima ili vidicima.

Srodni istoričarima ali daleko mnogobrojniji bili su
biografi. Oni su skoro svi hagiografi. Otkako je Atanasije
napisao Z itije svetog Antonija, teško da ijedan isposnik,
ijedno ugleđno crkveno Iice nije postalo predmet kakvog
žitija, obično različitog po vređnosti, što je zavisilo od
ugleda heroja. Postoji malo žitija svetaca iz ranijihveko-

244

va, izuzev nekoliko kratkih zivotopisa koje su napisali
Cirilo iz Skitopolisa u šestom i Leontije iz Napulja u
sedmom veku, ali tek ikonoborački progoni dali su prvu
obilnu žetvu biografija. Skromni mučenici borbe za ikone,
ortodoksni patrijarsi, čak i sama pobožna carica Teodora,
imali su svoja žitija koja su napisali odani poštovaoci.
Uskoro se pojavljivalo sve više i više žitija; biografi ,su
pisali o stilitima, ženama koje su njihovi muževi tukli,
kao i episkopima i patrijarsima. Neka od tih dela imala
su veliku književnu vrednost, kao fragmentamo žitije
patrijarha Jevtimija ili životopis svetog Simeona Malog,
iz jeđanaestog veka, od Nikite Stetata, koji za đogađaje
koje iznose daju izvore, igumaniju Anu i druge svoje
prijatelje1. U desetom veku većinu hagiografskih žitija
sakupio je Simeon Metafrast i sredio ih kao menologium.
On međutim nije uvek bio pažljiv pri sređivanju; u žitiju
svete Teoktiste zadržao je jedan odlomak koji je govorio
da je slava carstvu umrla sa Lavom V I, što je toliko na-
Ijutilo Vasilija II da je pokušao da uništi čitavo izđanje8.
Posle jedanaestog veka hagiografije su postale nešto ređe.
Manje biografije davane su u posmrtnim govorima, koje
bi prijatelji đržali nad grobom ugleđnog pokojnika. Mnogi
od ovih govora koji su se sačuvali, kao govor Teodora iz
Studiuma o njegovoj majci, episkopa bibliografa Arete iz
Cezareje o patrijarhu Jevtimiju, ili mnogi koje je održao
Psel, o njegovoj majci, pravniku Ksifilinu, državniku
Lihudu i patrijarhu Mihajlu Kerulariju, izvanredna su
dela retorske

Autobiografije i memoari su ređi. Jeđnu Čuvenu auto-
biografiju napisao je Nićifor Vlemid, veliki mudrac rđave
naravi Nikeiskos carstva. Istoriie Psela i Jovana Kanta-*

1 Primera radi, Vita S. Symeonis Novi Theologii, 160, 162.
* Kekelidze, Simeon Metafrast u đurđijanskim izvorima (na
ruskom), u Publi/cacijama Kijevske akademije, I, 172—91.

245

kuzena skoro su memoari; a njima se moraju dodati Jovana
Kamenijata, opis pustolovina prilikom Sciracenske pljačke
Soluna 904. godine, dobro pisana, živa i strašna priča
jednog tvrđoglavog sveštenika neznalice, kao i dela starog
vojnika Kekavmena, priprosta, snažna zbrka saveta i
anegdota uzetih iz iskustva, njegovog vlastitog, njegovih
prfjatelja i njegovih predaka.

Van ovih kategorija malo je vizantijskih proznih dela
od neke važnosti. Ima nekoliko polunaučnih poluopisnih
rasprava, kao ona Kozme Indikopleusta i raznih vojnih,
pravnih i administrativnih priručnika, stručno i jasno pi-
sanih. Bilo je nekoliko opisnih dela, kao De Aedificiis od
Prokopija, Patria, izveštaj o spomenicima u Carigradu,
tradicionalno i pogrešno pripisivan Kodinu; ili mala knji-
ga Nikite Akominata o statuama koje su uništili Latini
1204. godine. Bilo je enciklopedijskih dela, kao Lexikon
od Svida, čestih komentara klasika, lli dragocena Fotijeva
Bibliotheke, kolekcija kritičnih prikaza klasičnih i vizan-
tijskih proznih autora koje je on pročitao u toku jedne
godine. A li sva ova dela, iako pisana sa izvesnim stilskim
pretenzijama, bila su po svojoj glavnoj nameri pre didak-
tična nego literarna. Cak i satira je ostala retka. Imalo je
nekoliko pseudo-Lukijanskih dijaloga, kao Philopatris,
značajniji Timarion i Mazarisova poseta paklu — prvo
delo duhovit proizvod dvanaestog veka, koje sadrži sliko-
vit opis velikog godišnjeg sajma u Solunu; drugo, ponešto
teŠko delo iz četmaestog veka.

Vizantijski roman jedva da je postojao. Ima jedna ili
dve prozne romanse na narodnom jeziku, kao Sintipas fi-
lozof koju je Mihajlo Andreopulos preveo sa sirijačkog
jezika oko polovine dvanaestog veka i Stefanit i Ihnilat,
koju je nešto ranije s arapskog preveo Simeon Set; oba-
dve osnovane na indijskim pričama — K njizi sedam mud-
rih učitelja i Ogledala prinčeva. A li jedini veliki vizan-

246

tijski roman bila je religiozna i moralna romansa Varlaam
i Josajat — isto tako priča indijskog porekla, ali sa budi-
stičkom teologijom pretvorenom u hrišćansku. Ta dobro
pisana, iako duga priča, koja bi mogla lako da bude delo
njenog tradicionalnog autora Jovana Damaskina, bila je,
ne nezasluženo, jedna od najčitanijih knjiga u srednjem
veku na Istoku.

A li najplodnija grana vizantijske prozne literature su
pisma. Postoje obilne zbirke, mnoge- još neobjavljene,
prepiske ugleđnih poznih Rimljana, careva, patrijarha,
episkopa i državnika, ođ velikih crkvenih otaca iz četvr-
tog veka do dvorskih muđraca četmaestog i petnaestog —
od svetog Vasilija ili svetog Jovana Zlatoustog do Nići-
fora Gregore ili Genadija. Neka među pismima su stvarna
državna dokumenta, drugasebave administracijom crkve,
bezbrojna su pisma kojima se izražava sažaljenje i bodre-
nje kao i lična piskaranja o savremenim događajima ili
ogovaranja. Duža pisma pisana su pažljivo, obično boga-
tim, retorskim stilom; kratka su često jednostavna, nepo-
sredna i prisna. Kao velika literatura pisma su sigurno
nevažna, ali ona skoro sva pokazuju vizantijski dar za
praktično izražavanje; a mnoga imaju, kao pisma amba-
sadora Lava Kerosfakta sa kraja devetog, ili Nićifora Gre-
gore iz četmaestog veka, veliki društveni značaj, dok je,
u istorijskom pogledu, potorpstvo beskrajno zahvalno Vi-
zantincima zbog njihove revnosti i brižljivosti u pisanju
pisama.

U poeziji je vizantijski nedostatak stvaralačkog knji-
ževnog genija očigledniji. Broj vizantijskih pesnika rela-
tivno je mali, pa iako su ukus i kultuma svest Vizantinaca
čuvali nivo njihovih pesama od suviše niskog pada, ipak
su taj ukus i ta svest spojeni sa jezičkim problemom od-
stranili spontanost i svežinu. Samo je religiozna poezija

247

uspela, kroz istinsku snagu vizantijskog verskog osećanja,
da se probije kroz ovu prepreku i dostigne do veličine.
Njena forma, kao i vera koju je slavila, došla je sa sirij-
skog istoka.

Bilo je pesnika među crkvenim ocima iz četvrtog ve-
ka, od kojih se naročito isticao Grigorije Nazianski. U
petom veku, carica Evdokija, žena Teodosija II, bila je
pesnik himni ne malih dostignuća, ali klasično obrazova-
nje koje joj je đao- otac, paganski profesor Leontije, izbi-
jalo je na štetu njezine verske iskrenosti. Najveći vizan-
tijski pisac himni živeo je u šestom veku, đakon Roman,
pokršteni Jevrejin iz Bejruta. U akrostihovanim strofama
čiji različiti ritam, osnovan na naglasku, izgleda složeniji
nego što je u stvari, često koristeći dijalog koji je, kao i
refrene, trebalo pevati antifonalno, Roman postiže kombi-
naciju jednostavnosti jezika i veličanstvenosti mašte ne*
prevaziđenih u religioznoj poeziji. Skoro u isto vreme
napisan je Acathistus, velika anonimna himna u slavu
Bogorodice. Drugi značajan religiozni pesnik u Vizantiji,
takođe Sirijanac, Jovan Damaskin, bio je više mističar —
Roman se više interesovao slavom Boga, veličinom suprot-
nosti između njegove veličanstvenosti i njegovih patnja
— ali u Jovanovo vreme jednostavnost je nestajala. NeŠto
pre Damaskina, Anđrija, arhiepiskop Krita, uveo je nov
oblik religioznog pesništva, kanone, pesme raznih metara
poređanih u dugu celinu. Jovan se ođlikovao u toj umet-
nosti, na štetu svoje poezije; a ta umetnost upropastila je
delo njegovog savremenika Kozme Jerusalimskog. Kaluđe-
rica iz devetog veka, Kasija, odbačena kandidatkinja za
ruku cara Teofila, tipičan je đocniji pesnik himni. U njenim
himnama ima izvesnog osećanja lepote, originainosti i
stvame pobožnosti, ali se one čitaju više kao izveštačena
dela nego kao izlivi spontanog osećanja. Svi pesnici kasni-
jeg carstva, Ijudi kao Jovan Mavrop u jedanaestom, i

248

Teodor Metohit u četrnaestom veku, pokazuju slično, pre
akademsku nego eraocionalnu inspiraciju. A li toliko vi-
zantijskih himni leži još neobjavljeno u evropskim biblio-
tekama, da nije nemogućno da istraživanje može da ot-
krije još i nekog drugog velikog religioznog pesnika. Reli-
giozna drama Christus Paschon, nekada pripisivana Gri-
goriju Nazianskom, ali čiji se postanak sada ocenjuje u
vremenu između četvrtog i dvanaestog veka, ponešto je
zamomo delo u jambovima; a u pojedinim trenucima ono
dostiže emodonalne visine; neki njezini delovi su kopije
Romana Himnodiste ili ih je on sam kopirao1.

Vizantijski pisci himni komponovali su sami muziku,
koja ostaje, pored tradicionalnih narodnih melodija, jedi-
na vizantijska muzika koja se sačuvala. I stara vizantijska
muzička notacija i usavršena okrugla notacija, uvedena u
trinaestom veku, još su do izvesne mere predmet spora.
Muzika himne bila je modalna i antifonalna po formi, a
kao i sva pravoslavna crkvena muzika, himne su se pe-
vale bez muzičke pratnje*.

Dok su vizantijske himne uzele oblik kanona, vizan-
tijska svetovna poezija varirala je između tri glavna
metra, klasiČnog jamba, obično ograničenog na epigrame,
dvanaestosložnog jambskog trimetra i takozvanog politič-
kog stiha, petnaestosložnog troheja, koji je počinjao bez
naglaska. Zbog onoga što je nazvano objektivan stav vi-
zantijskih pisaca, lirika nije cvetala. Najveće približava-
nje lirici bilo je u epigramu, u kome su el^gancija i rafi-
niranost vizantijskog liČnog osećanja našli svoj najpogod-
niii izraz. Đorđe iz Pisidiie u sedmom veku, začetnik

1 V idi Cottas, Le Thć&tre d Byzance, 197 i dalje. Gospođa
Cottas veruje đa je Nazijanac autor.

* V idi članke Tillyard-a u B. Z., vol. 20, 24, 25, 31. Društvo
Magna Graecia Bizantina Society iz Rima uskoro će objaviti zna-
čajno delo o vizantijskoj muzici koje su kom pilirali kaluđeri iz
Grottaferrata.

249

jambskog trimetra, pisao je epigrame, neke neumereno
duge, o glavnim događajima svoga vremena. Teodor iz
Studiuma napisao je niz živahnih epigrama o događajima
iz manastirskog života, a Kasija, sa puno duha, više polu-
religioznih epigrama. A li epigrami su dostigli vrhunac u
desetom i jedanaestom veku. Ne samo da je tada kompi-
lirana Palatinska antologija, čiji su najveći deo sačinjavali
radovi vizantijskih autora, nego su savremeni epigrama-
tičari bili mnogi od najsposobnijih vizantijskih pesnika,
KonstantinHz Rodosa, Jovan Geometar, Hristifor iz Miti-
lene i Jovan Mavrop. Kasnije, epigram je opao; ni Teo-
dor Prodrom pod Komnenima ni Manojlo Fil pod prvim
Paleolozima nisu pisali pesme sem onih koje su imale
samo istorijsku vrednost. Epigram se povremeno pretva-
rao u deskriptivnu poeziju, pesnički oblik u kome je opet
vizantijski pesnik nalazio lak izraz. U opevanju slave
Carigrada pesnici su osećali neku vrstu poštovanja zbog
kojih su njihove himne odisale iskrenošću. Opis Svete
Sofije od Pavla Silentijarija i opis mozaika crkve svetih
Apostola od Konstantina iz Rodosa pisani su sa stvamim
osećanjem veličanstvenosti i strahopoštovanja. Užas ituga
dali su nešto od iste snage pesmama Jovana Geometra o
nesrećama koje su zadesile carstvo u drugoj polovini de-
setog veka. A li veliki broj vizantijskih poema dosadan je
proizvod đidaktičnih namera; filoloŠka dela Jovana Cecesa
ili astrološka dela Jovana Kamatera, obojice pisaca iz
dvanaestog veka; naučna dela Manojla Fila; dvorske
poeme, kao molbeni stihovi koje je Teodor Prodrom upu-

ćivao raznim članovima dinastije Komnena, epitafi, puni
takta, koje je pisao Teodor Metohit o raznim preminulim
prinčevima Paleolozima; servilni opis Teodosija Đakona
svih ratova Nićifora Foke. Epska poezija praktično je
prestala s Egipćaninom Nonom, poslednjim autorom koji
je upotrebljavao heksametar i koji je napisao početkom

250

petog veka fantastičan ep o putovanjima Dionizusa u In-

•diju, a posle svog prelaska u hrišćanstvo, još jedan ep

lcoji je bio nesumnjivo staloženo parafraziranje jevan-

đelja Svetog Jovana. U Četrnaestom veku, Đorđe Lapit
napisao je dug alegoričan ep, ali zbog moralnog i didak-

tičnog tona, samosvesti i zamomog stila on je izvanredno

težak za čitanje.
Jedina stvarno dobra duga poema stvorena u Vizan-

H ji pripada kategoriji popularne romanse. Dobar deo

vizantijske narodne poezije je nedoteran. Takozvana Pro-

ročanstva Lava Mudrog jedva da zaslužuju ime stiha;
rogobatno stihovane hronike Manase i Efraima (pisana u

dvanaestom, ođnosno četrnaestom veku) ne mogu ni tako
da budu opisane. A li romanse ponekad pokazuju stvaran

život i snagu. Negde u desetom veku pojavio se, u poli-
tičkom stihu, dug populami ep u deset knjiga koji je pri-

Čao o životnom putu jednog ratnika na istoČnoj granici,

Digenisa Akrite. Taj ep često je upoređivan sa Chanson
de Roland. Zapadni ep je možda dramatičniji, ali po sjaj-

nim opisima i delikatnosti svoje psihologije, Digenis A kri-

tfi H/acVraino delo: može se s Dravom tvrditi da ie

to najsjajnija Chanson de geste koja je ikada napisana.
Nijedna kasnija romansa nije đostigla visinu Digenisa

Akrite. Obnova klasicizma u jedanaestom veku uzela je
stare grčke romanse kao uzor, s jedne strane, a s đruge

strane, zapadne viteške romanse postale su poznate. Posle-

dica je bila da je vizantijska Chanson de geste postala

samosvesna. Romanse iz đvanaestog veka kao Kalimah i

Hrizorhoe ili Beltandrus i Hrizanca pisane su u veštačkom

pokušaju na zapadnjačke teme, a na klasičnom jeziku,

dok su se čak i pesnici iz Carigrada, kao Teodor Prodrom
i Jevstatije Makrebolitis, okušali, neuspešno, u stihova-

nim ljubavnim pričama. Bilo je popularnih prerada fran-

cuskih romansa — Flore et Blanche-fleur pojavila se kao

251

F lorije i Placiaflora, a Roman o lisici dao je na isfcoku
mnogobrojno potomstvo poema o životinjama. A li u po-
slednjim godinama carstva pojavili su se novi tipovi po-
pulamih poema. Rodske ljubavne pesme iz četrnaestog
veka stvorile su vrstu erotične poezije i neke od ovih pe-
sama imaju spontanu draž i lepotu. Stvorile su se isto tako
poeme koje su pevale velike tragične priče o opadanju
carstva — tužbalice o padu Carigrada, Atine i Trapezunta.
U svojoj skromnoj iskrenosti one su labudova pesma v i-
zantijske rafinirane literature.

Vizantijska književnost stoji po strani od glavnih
svetskih književnih pravaca. Njezina ranija teološka dela,
do dela Jovana Damaskina, imaTa su dubok uticaj na
zapadnu misao; a njezina istorijska dela postavila su uzor
pažljivog hroničarstva, kojeg su se Sloveni, a naročito Rusi,
jos dugo držali. Ipak, pre zbog konzervativnih nego zbog
stvaralačkih dela vizantijske literature, potomstvo joj je
zahvalno. Vizantijskim piscima dugujemo dug ne toliko
mnogo zbog njihovih pravih trijumfa koliko zbog toga što
su sa Ijubavlju sačuvali tolika mnoga blaga klasične pro-
žlosti, i klasičnu tradiciju filozofije, spekulacije i radozna-
losti- Pa ipak, u himnama, i istoriji, i jednom v elikom
populamom epu, ovi triiumfi su ostvareni.

252

GLAVA XI

VIZANTIJSKA UMETNOST*

U literaturi, vizantijskom geniju možda je nedosta-
jala stvaralačka snaga i originalnost. U umetnosti, sasvim
je drugačrje; bilo je u obilju i stvaralačke snage i origi-
nalnosti. U svojim umetničkim delima Vizantija je svetu
ostavila svoje najveličanstvenije zaveštanje.

Vizantijska umetnost je najistinitije ogleđalo sinteze
koja je stvorila vizantijsku civilizaciju. U njoj mogu da
se vide svi elementi, grčki, rimski, aramejski i iranski, u
raznim proporcijama, ali uvek savršeno sločeni u celinu,
i uprkos raznovrsnog porekla, u nešto jedinstveno i origi-
nalno. Ime vizantijski plašilo je modeme istoričare umet-
nosti. BaŠ kao što su politički istoričari sadašnjice skloni
da carstvo brižljivo nazivaju istočno rimskim ili pozno
rimskim, pre nego vizantijskim, tako je isto i njegova
umetnost prerušena u istočno hrišćansku ili rano hnšćan-
sku. Takve predostrožnosti su nepotrebne, one čak navode
i na stranputicu. Umetnost je bila bitno umetnost carskog
Carigrada, koja je trajala u svojim osnovnim karakteri-

i V idi Dalton, Byzantine A rt and Archaeologv i East Chrts-
tian A rt; Diehl, Manuel d’A rt Byzantin; Kondakov, Histoire de
VArt Byzantin; Brćhier, V A r t Byzantin; Bayet, L ’A rt Byzantin;
MiUet, V A r t Byzantin u M ichel-ovoj Histoire de l’Art, vol. 1, 3 —
sve opŠta dela. Za rani period vidi Strzygowski, Oripin of Chris-
tian A rt t Tyler, L ’A rt Byzantin, v o l 1.

253