Stiven Ransimen - Vizantijska civilizacija

stikama dok god su carevi vlađali na Bosforu. Bila je to,
po suštini, religiozna, ali ne i hrišćanska umetnost. Ona
je pre proizvod onog religioznog vremena u kome je hriš-
ćanstvo trijumfovalo. Njene karakteristike mogu se zapa-
ziti u crkvenoj umetnosti pre Konstantina, ali su one isto
tako bile viđljive i u umetnosti kojom je Dioklecijan na-
stojao da pomogne deifikaciju carskog veličanstva. Kon-
stantin je spojio te dve religije, stvorivši od sebe božjeg
namesnika, i, od tada, umetnost koja je slavila državu sa-
mim tim je slavila hrišćanskog boga; ali ona je bila na-
dahnuta dubokim, transcendentalnim, skoro mističnim
osećanjem obožavanja, više nego posebnim simbolizmom
hrišćanstva, što je ograničilo njezin uticaj na crkvenu
umetnost.

Krajem trećeg veka grčko-rimska umetnost nije
mogla da ide nikuda đalje. Stari grčki naturalizam, po-
stavljen ukusno i sa pimo draži, bio je ulepšan u heleni-
stičko doba, a to još i više pod Rimljanima, usavršavanjeih
pojedinosti i obično povećanjem obima, što je od svakog
umetničkog dela stvaralo jednu kolosalnu tour de force.
Cetvrti vek doneo je reakciju sa istoka. Religije sirijskog
ili sirijsko-egipatskog porekla sve više su postajale popu-
lam e u celom svetu. Njihovi sledbenici bili su bitno ezo-
terični i bitno nezadovoljni svetom; samozadovoljstvo
helenističkog naturalizma bilo im je besmisleno. Njima je
priroda Često ružna i oni su bili spremni da se suoče sa
njezinom ružnoćom. Oslobođili su se delikatnosti crteža
i ravnoteže kompozicije; tražili su umetnost koja će im
govoriti neposredno, bez kompromisa, koja će ih pre uz-
buditi do snažne emocije, nego uljuljkivati u estetsko
zađovoljstvo. Trijum f hrišćanstva neizbežno je značio pot-
pomaganje ovog aramejskog shvatanja umetnosti. Isus
nije mogao da bude predstavljen na isti način kao i Apo-
lon. On je bio bog koji je strađao, veliki sudija, spasitelj.

254

N jegovi obožavaoci trebalo je đa ga osete odniah u jednoj
od tih uloga; linije patnje, strogosti ili božanskog milo-
srđa treba da budu istaknute na njegovom licu. Religija je
zahtevala impresionizam nepoznat u grčko-rimskom svetu.

A li istok je dodao ovome još jedan elemenat. Novo
shvatanje suverenosti đošlo je iz Persije, od Sasanida, sa
jednostavnijom i neposrednijom veličanstvenošću nego što
je bio rimski doterani sjaj. Ovom novom shvatanju utro
je put mitraizam, iranska religija obožavanja sjajnog
sunca. Mitraizam, ili mazdaizam iz koga je proistekao,
imao je svoju vlastitu umetnost, ne prijatno naturalističku
kao što je bila helenistička, niti emocionalno realističku
kao što je bila aramejska, nego simboličnu umetnost mo-
tiva, koja je došla, kako verovatno izgleda, sa visoravni
Turkestana. Ta umetnost motiva i crteža već je uticala
na aramejske umetnike Bliskog Istoka i na izvestan način
nadoknađivala njihovo zanemarivanje grčkog shvatanja
kompozicije.

Nova umetnost, sastavljena od ovih elemenata, poja-
vila se na samom početku veka. Na statuama koje su
predstavljale Dioklecijanovu tetrarhiju, portretiranje ca-
reva iz prethodnih vekova, kada je caru davan samo veli-
Čanstven izgled kako bi se razlikovao od portreta nekog
podanika, ustupilo je mesto bezličnoj i simboličnoj umet-
nosti koja je naglašavala ozbiljnu veliČanstvenost Rima
suočenu sa varvarima. Hrišćanstvo je dovršilo taj pokret.
Hrišćanski svet tražio je umetnost koja se neposredno
obraća na osećanja, a ne umetnost tehničkog savršenstva.
Baš kao što su i carske vlasti težile da se rimski suvere-
nitet pređstavi kao simbol a ne da se taj suverenitet pri-
kazuje sličnošću sa raznim prolaznim carevima. Heleni-
stički umetnici, pošto su savladali svaku tehničku tajnu
svoje umetnosti, suočili su se sa novim problemima kako
da prilagođe svoju tehniku novom svetu. Verovatno, kao

255

što to rađe ralinirani ljudi, oni su đobrovoljno odbacili
svoje staro detaljno razrađeno crtanje koje je pođražavalo
život, sa njegovom pažljivom iako preteranom anatomi-
jom i izvanredno veštom perspektivom, kao i sve svoje
bogatstvo pojedinosti, da bi eksperimentisali sa novim
gleđištima. U međuvremenu, dvor je pomagao primitiv-
nog umetnika. On uopšte nije bio sposoban da koristi
staru tehniku, upravo kada se rafinirani umetnik iste
odricao i kada se potražnja za njom smanjivala. Tako je
u četvrtom veku nastupila revolucija; a Carigrad se uzdi-
gao kao nova prestonica estetskog sveta.

Međutim, iako je helenizam potučen, on nije umro.
Njegova shvatanja i suviše su duboko užla u krv Grka. U
vremenskim razmacima, tokom celog života Vizantijskog
carstva, on se pojavljivao i vraćao vizantijsku umetnost
ka starom naturalizmu.

Nova umetnost bila je neposredna, ali ne i jedno-
stavna. Obožavanje, naroćito obožavanje cara, moralo je
na neki način da bude veličanstveno. Svojim materijalima
vizantijski umetnik postizao je potrebnu velelepnost. Vi-
zantijski slikar, kada je mogao da bira, radio je radije u
mozaiku nego bojama na panelu ili svežem malteru. Cak
i pri slikanju na panelu on je upotrebljavao zlatnu poza-
dinu; a 2lato je dominiralo i pri ilustrovanju rukopisa.
Statue su bile isklesane u porfiru ili izrađene u bronzi,
pozlaćenoj ili obojenoj. U tkaninama, svila i brokati i
zlatne Žice igrali su najveću ulogu. Ova ljubav prema
bogatim materijalima nije dozvoljavala da samo obim daje
đelu veličanstvenost. Ovi materijali bili su suviše retki i
suviše skupi. Ukoliko Čitave finansije carstva nisu pristi-
zale u pomoć, kao kada je Justinijan gradio Svetu Sofiju,
koja je stajala, kako se pričalo, 320.000 funti zlata1, vizan-

1 To jest 345,000.000 zlatnih franaka (oko 14,000.000 funtister-
linga) — očigledno veliko preterivanje (Izd. Teubner, 102).

256

tijski umetnik obično je radio fta objektima manjeg obi-
ma, i često u najmanjim delima, u cizeliranju steatita ili
bareljefima u slonovači ili minijaturnim emajliranim plo-
čicama, njegova umetnost dostizala je najsavršeniju rav-
notežu, a bogatstvu materijala ili boja odgovarala je
jeđnostavnost linija.

Razne grane vizantijske umetnosti otkrivaju različite
odnose istočnjačkih i helenističkih elemenata. U slikar-
stvu i vajarstvu helenizam se neprestano ponovo pojav-
Ijivao. Arhitektura međutim rano je našla svoju sintezu i
prirodno se razvijala u svom sopstvenom pravcu.

Vizantijska arhitektura, zaista, predstavlja nešto po-
sebno. U četvrtom veku izgledalo je kao da su slikari i
vajari u tehnici učinili korak unatrag, dok je tehnička
pronicljivost arhitekte stalno napredovala.

Glavni doprinos Vizantije arhitekturi je tajna urav-
noteženosti kupole nad Četvrtastom osnovom, što je bila
posledica zahteva novog sveta. Baš u crkvenoj arhitekturi
možemo najbolje posmatrati ovaj razvitak, jer su se samo
crkve sačuvale u dovoljnom broju. Velikih svetovnih gra-
đevina carstva nestalo je. Ranom hrišćaninu, kao i paga-
ninu, jeđnostavna dvorana bila je dovoljna za molitvu.
Njegova bazilika imala je isto tako jednostavnu unutra-
Šnjost kao i klasični hram. A li postepeno, naročito u
četvrtom veku, crkva je sleđila državni ceremonijalni ri-
tual. Baš kao što su i nove dinastije careva — polubogova
— zahtevale palate sa prestonim dvoranama, dvoranama
za oblačenje, gynaeceum za carice, tako je i crkveni ritual
postajao nezadovoljan jedinstvenom unutrašnošću crkava.
On je zahtevao složenija rešenja, ne napuštajući jedinstvo
plana. Kupola postavljena iznad sređišta bazilike imala je
za posleđicu podelu unutrašnjosti; ona je isto tako davala
jači utisak veličanstvenosti. Ali, nastao je problem kako
kunola da se Dostavi. Kunola iznad okruele erađevine,

17 Vij&tđl8ka đSiUtocija 257

kao kupola Panteona u Rimu, bila je odavno poznata ar-
hitektima, ali ovde ju je trebalo postaviti iznad kvadratne
osnove. Najjednostavniji način bio bi podupiranje, alil
ovaj način rada ostao bi grub i mogao je dati elipsu. Do
petog veka razvili su se načini građenja koji su više za-
dovoljavali.

Sporno je da li su rešenje dali nomadi s Altaja —
Irana ili italijanski arhitekti, jer ni jedna strana nije
potpuno ubedljiva. Zajedno sa dvorom iščezla je kupola
iz Italije i ponovo se pojavila pod carskim pokrovitelj-
stvom u Carigradu. Još uvek ostaje neizvesno odakle po-
tiče izvor inspiracije; arhitekti koji su usavršili ovu teh-
niku bili su Grci i Jermeni; Grci su bili traženi graditelji
kod Sasanida u Persiji1. Postojala su dva načina zidanja.
Ili su se mogli koristiti pandativi, trouglovi koji su se uz-
dizali od svakog ugla četvrtaste osnove i povijali se tako
da se sastanu u luku, ili potpomi lukovi, mali svodovi —
apside koji su se pružali iznad uglova kvadratne osnove,
ili je kupola bila iznad tambura, postavljenog na kvad-*
ratnoj osnovi, ili je bila u ravni glavnih potpomih lukova.
Pandativi su bili poznati i u vremenu pre Konstantina.
Jedan rani primer postoji u Jarašu u Jordanu, a tragovi
mogu da se nađu i u Maloj Aziji. U petom veku najčuve-
niji primer bio je grobnica Gale Placidije u Raveni, u
Sestom veku, Sveta Sofija u Carigrađu. Potpomi luk bio
je nešto malo docniji izum. Verovatno je orijentalnog po-
rekla, iako su prvi primerci kojim se može odrediti vreme
s apsolutnom sigurnoŠću, italijanski; krstionica u Napulju
i San Vitale u Raveni (šesti vek). A li u đesetom i jedana-
estom veku on je dostigao svoj vrhunac u građevinama
kao što su velika crkva i manastir svetog Luke u Foki.

1 Faust iz Vizantije, prevod Langlois, 281. Persijski general
rekao je svojim vojnicima pre bitke s uđruženim Grcima i Jer-
menima da zarobe što je mogućno više Grka, tako da bi ovi mogli
da zidaju palate za Persijance.

258

U međuvremenu, bazilika je pretrpela izmene. Ipak
su se mogla razlikovati dva osnovna tipa. Helenistička
bazilika imaia je ravan drveni krov, tri ili pet brodova i
galerije, a kasnije i gornji red prozora iznad bočnih bro-
dova. Orijentalna bazilika bila je zasvođena, sa zidovima
bez otvora. A li kupola je nametnula konstruktivne izme-
ne. Pritisak na bočne zidove, severni i južni zid crkve čije
su strane okrenute stranama sveta, zahtevao je njihovo
pojačanje, a to naročito zato što se uvođenjem kupole te-
žilo više za visinom nego za dužinom. Podupirači, koje su
koristili arhitekti gotike, bili su strani vizantijskom duhu
koji se oslanjao na klasične forme, tako da se pridržavao
planova zgrada koje su po strukturi bile slične. Crkve sa
samo jednom četvrtastom ili poligonalnom prostorijom, i
kupolom prilagođenom kvadratnoj osnovi, postale su mo-
deme. Tu se pritisak podjednako prenosio svuda unaokolo.
U oktogonalnoj crkvi svetog Sergija. i Vaka u Carigradu
(Kučuk Aja Sofija), sagrađenoj u početku Justinijanove
vladavine, ovakav tip može se videti kao najbolji primer.
Pobožnost i pronicljivost već su navele arhitekte da po-
kušaju da podignu zgrade u obliku krsta. Postoje crkve
tog oblika u katakombama, a grobnica Gale Placidije je
u obliku ravnokrakog krsta sa kupolom iznad srednjeg
dela. Justinijanova i Teodorina crkva Svetih Apostola u
Carigradu, sa centralnom kupolom i kubetima iznađ sva-
kog kraka, bila je usvojena kao savršen primer. Tu crkvu
su kopirali graditelji Svetog Marka u Veneciji. Konačno,
ta tri tipa, bazilika, četvrtasti oblik i oblik krsta, sjedinili
su arhitekti Antemije iz Talesa i Isiđor iz Mileta u ve-
likoj crkvi Svete Sofije1. Dugim redom stubova sačuvan
je tip bazilike, ali osnova je praktično kvadratnog oblika,
dok su bočna naprezanja primili poprečni brodovi visoko
poduprti i krunisani polukupolama. Prva centralna kupola

1 Vidi Lethaby and Swainson, The Church of Saint Sophia.

17* 259

srušila se za vreme zemljotresa 558. godine, a druga,
slično, 989. godine, dok je sadašnju kupolu sagrađio Jer-
menin Tiridat, arhitekta velike jermenske katedrale u
A n iju 1.

Sveta Sofija ostala je vrhunac vizantijskih arhitek-
tonskih dostignuća. Cak su je i Vizantinci smatrali kao
takvu i dugo je koristili kao uzor. A li vizantijska arhi-
tektura i dalje je napredovala. Postepeno, sigumo zbog
istog problema spoljneg pritiska, razvio se tip poznat kao
grčki krst. Ovde su poprečni brodovi visoki i poluoblu-
často zasvođeni i, obično, kao i uzdužni brod i hor, sa
niskim zabatima na krovovima; na uglovima krsta sme-
štene su niske odaje, one na zapađnoj strani služile su kao
bočna krila broda, a one na istočnoj bile su odvojene da
bi poslužile kao mesto za pripremanje hleba i vina i kao
mesto za đakone, kao što je to ritual iziskivao. Jednostav-
nost i savršena stnikturalna ravnoteža plana čine grčki
krst možda najdivnijim u arhitekturi.

Grčki krst verovatno vodi poreklo iz Jermenije. Arap-
ska osvajanja povećala su važnost ove zemlje. Zbog ra-
tova dalje na jugu, najsigurniji trgovački put između
istoka i zapađa vodio je preko Jermenije i sve više Jer-
mena tražilo je sreću u carstvu. Zbog svoga geografskog
položaja Jermeni su lako primali ideje koje su dolazile i
sa istoka i sa zapada, a bili su dovoljno pronicljivi da sa
njima eksperimentišu. Ovaj krst pojavljuje se u Grčkoj
krajem osmog veka, u Skiprou u Beotiji, provinciji koja
je bila u uskom dodiru sa istokom; najslavniji primer ovog
tipa crkve bila je Nova crkva, koju je sagrađio Vasilije I
u području dvora2. Ova crkva, koju su srušili Turci, bila
je jedina veiika građevina u obliku grčkog krsta. Po pra-*

1 Asoghic, History, prev. Dulaurier i Macler, II, 133.
* Ebersolt, Le Crand Palais, 130— 5.

260

vilu, vizantijske crkve bile su tada male. Težnja je bila
usmerena ka ljupkosti i lakoći; jedino je visina bila pove-
ćana. Počevši od šestog veka, trostruka apsida na istočnom
kraju i trihora ili trolist ponekad su korišćeni da bi se do-
bio utisak manje masivnosti. Ovaj oblik crkve postajao
je sve uobičajeniji. Stubovi su zamenili nosače koji su
nosili kupolu, a i sama kupola mogla je da bude postav-
ljena na visoki tambur. Polukupole mogle su da budu po-
stavljene iznad krakova krsta; prave linije zabata bile su
zamenjene krivinama. Kao posledica veza sa zapađom
povremeno su uvođeni zvonici, sa zvonima koja su imala
da zamene simandre, drvene gongove koji su pozivali ver-
nike na molitvu. Grčki krst, tako razrađen i izmenjen, bio
je i još ostaje osnova skoro cele pravoslavne crkvene arhi-
tekture, ali on nikada nije postao tako uobičajen u Cari-
gradu kao u provincijama, gde izgleda da su arhitekti
uglavnom bili Jermeni.

0 oblicima svetovnih građevina teško je govoriti, jer
ih je preostalo vrlo malo. Dvorane u dvorovima, kao
Hrisotriklinus ili Trikonkus u Velikom dvorcu, imale su
oblik savremenih crkava sa kupolama, apsidama, nartek-
sima i trolistima1. Idealna poljska kuća Digenisa Akrite
imala je tri kupole, a glavna soba za primanje bila je u
obliku krsta2; u starim kućama Fanara mnoge sobe i da-
nas imaju apside i često troliste. A li kuća kao celina nije
mogla da ima jedinstvo crkve. Veliki dvorac, u stvari, bio
je konglomerat dvorana, galerija, crkava, kupatila, pro-
storija za gardu, oružnica, biblioteka i nizova apartmana
i muzeja, sve to podignuto bez jedinstva plana, u tri glavne
grupe. Stambena prebivališta su obično dvospratna i glav-
ne sobe su na prvom spratu. Sobe u prizemlju su niŽe, i
vrlo često s izgledom na arkade prema unutrašnjem dvo-*

1 Ebersolt, Le Grand Palais, 77 i dalje, 110 i dalje.
* Digenis Akrita, 226 i dalje.

261

rištu. Zgrade su bile retko više od dva sprata, izužev
vojnih kula. Palata Digenisa Akrite ponosila se sa četiri
sprata1, ali sve što je bilo u vezi sa njim moralo je da
bude izvanredno. U utvrđenjima, vodovođima i mostovi-
ma rimski uzori su bili kopirani i usavršavani, a cirkus,
iako duži nego većina rimskih cirkusa, po planu je bio
rimski. Podzemne cisteme u Carigrađu, sagrađene u pe-
tom i šestom veku, neobičnije su. Njihova karakteristika
su fino isklesani stubovi koji su pođupirali krov.

Skoro sva vrata bila su četvrtasta. Prozori u svetov-
nim zgrađama mogli su da budu pravougaoni ili lučni. U
dvoranama i crkvama oni su skoro svi bili zaokrugljeni,
izduženi i uski, kako bi sprečavali prodiranje sjajne istoč-
njačke svetlosti. Obično su bili postavljeni po tri u udub-
ljenju, sa mramomim ili drvenim kapcima pri dnu, i
često, okruglim svetlamicama od stakla, liskuna ili ala-
bastera, u gipsu ili mramoru, pri vrhu.

Građevinski materijal koji se upotrebljavao menjao
se prema oblastima. U krajevima gde je bilo kamena,
spoljna površina zidova je od obrađenog kamena, dok je
neobrađeni deo bio okrenut unutra. Carigrad je bio izgra-
đen uglavnom pečenim opekama, iako je kamen Često
upotrebljavan u naizmeničnim slojevima sa opekom, da
bi se ukrasila spoljašnost. Kamen na spoljnim ziđovima
često je oblikovan ili istesan. To je naročito bilo uobiča-
jeno u Jermeniji i krajevima kao Grčkoj, gde je istoč-
njački uticaj preovlađivao. Primer je mala crkva Metro-
polis u Atini. Unutamji zidovi važnih zgrada bili su oblo-
ženi dekorativnim materijalima, mramornim pločama raz-
nih boja, poređanim tako da prave šaru, a visoko iznad
mramora su mozaici. U siromašnijim oblastima i u Cari-
gradu pod Paleolozima, kada je novac postao redak, bilo

1 I b i d . , 226.

262

je uobičajeno da se zidovi potpuno dekorišu freskama.
Stubovi, pošto su morali da nose veću težinu nego u kla-
sičnim vremenima, bili su masivniji, naroČito u kapiteli-
ma. Obično su kitnjasto isklesani. Izmenjeni korintski
akantus održao se, ali motivi kao pletena korpa, životinj-
ske skulpture ili medaljoni jednostavnih hrišćanskih mo-
nograma, više su se primenjivali.

I u vajarstvu istok je isto tako trijumfovao; ono se
nije samo razvilo već je pretrpelo bitne izmene. Klasična
trodimenzionalna skulptura bila je strana Aramejcu. On
je video stvari ravne, u dve đimenzije, slikarski pre nego
vajarski. Statue je trebalo gleđati samo iz jednog ugla;
samo je senka trebalo da predstavlja treću dimenziju.
Njegov uticaj bio je istovremen sa dolaskom motiva šara
iz Irana. PlastiČne linije nabora na tkaninama počele su
da se drže geometrijskih linija pre nego naturalističkih
krivina helenističke umetnosti. Statue nove umetnostiČe-
sto su bile skoro neprijatne. Crte lica su suviše naglašene
usled ljubavi Aramejca prema izražavanju osećanja; li-
nije odeće su geometrijske. Celina je sasvim bezlična i,
uprkos svojoj primitivnosti, vrlo upečatljiva. Ona je od-
govarala novim uslovima u svetu. Statua u Barleti, sa
kraja Četvrtog veka, tipična je za taj prelaz. Lik je davao
predstavu obline i potpuno je bio portret; ali jasno je
istaknuto da statuu treba gledati s lica; u vojnoj odeći ne
postoji nikakav kompromis sa realizmom, a lice je jedno-
stavno sa naglašenim linijama od nosa do usta, kako bi
izgledalo kao simbol strogog veličanstva. To je skoro čin
uznošenja carstva kao religije.

A li uskoro je svaki pokušaj stvaranja trođimenzional-
nih statua postao jako redak. Hrišćanski umetnici nikada
nisu prihvatili trodimenzionalnost. To je bila umetnost
koju istočnjaci nisu cenili, a istočni hnšćani rano su po-
Čeli da je identifikuju sa gravurama koje je Jehova ana-

263

temisao. Ona se sačuvala skoro isključivo u nešto bezlič-
nim carskim portretima, izrađenim u Carigradu i postav-
ljenim tu da bi se slavilo carsko veličanstvo, ili da bi bili
slani vazalnim zajednicama, kao što je Rim, kako bi car
mogao da bude prisutan njihovim većanjima. Vajarstvo
je brzo postalo umetnost bareljefa, malo nešto više od
grane slikarstva, sa senkama koje su preuzele efekte boja.
Ploče na vratima, strane crkvenih amvona ili predikao-
nica, ili u ranijem vremenu sarkofazi, klesani su u drvetu
ili kamenu sa slikama u dvodimenzionalnoj tehnici. A li u
početku je umetnik nastojao da se pridržava prikazivanja
pozadine gomilajući je uspravno iza glavnog pređmeta,
sa skoro kineskom perspektivom. Kasnije, on je napustio
neuspeli pokušaj.

Najuspeliji bareljefi bili su manjeg obima, rezbarenje
u metalima, steatitu, i još više u slonovoj kosti1. Rezbare-
na slonovača, kutije za nakit, kovčežići za mošti, konzul-
ski diptisi, omoti za knjige, pobožni diptisi i triptisi, prav-
Ijeni su tokom cele istorije carstva. U toku prvih pet sto-
tina godina, do devetog veka, preovlađivali su orijentalni
uticaji — likovi su imali velike izražajne glave, rđavo
proporcionirane i Često slabo crtane; ali sa obnovom kla-
sicizma u devetom i desetom veku osećanje kompozicije i
ljupkosti ponovo se javilo, ne uništavajući jednostavnost
i snagu orijentalne škole. Najbolje sitno vizantijsko rez-
barsko delo, kutija Veroli u muzeju Viktorije i Alberta,
i drvena tablica sa Romanom i Evdokijom u Cabinet de
Midailles, pripadaju tom periodu. Ova poslednja zaista je
jedan od trijumfa vizantijske veštine, komponovana s ose-
ćanjem i razumevanjem, dobro crtana i izvanredno izra-

đena. Posle jeđanaestog veka opalo je rezbarenje u slo-
novači; rezbari izgleda da su izgubili ukus i tehničku spo-

1 V idi Ebersolt, Les Arts Somptuaires de Byzance.

264

sobnost; a uskoro, zbog sve većeg siromaštva carstva, po-
stalo je suviše skupo nabavljati tako đragocen materijal.
Rezbarije u slonovači bile su obično ukrašene pozlatom,
i, izgleda, često obojene.

Arhitektonsko dekorativno vajarstvo, oblikovanje
vrata i kapitela stubova, pokazivalo je raznolikošću zami-
sli svoje mešovito poreklo. Akantusov list i naturalističko
crtanje životinja su Čist helenizam; geometrijski crtež,
često obilujući helenističkom ljupkošću, podsećao je na
iranske motive; gola površina je ukrašavana strogom dra-
mom Aramejaca, krutim monogramom Hrista. Od petog
veka pa na ovamo svi ti tipovi mogu da se nađu, sa teh-
nikom koja je zadržala približno jednak nivo. Metod se
međutim malo izmenio. P rvi način izvođenja ovog deko-
rativnog vajarstva bio je bušenje, i on je dostigao svoj
vrhunac u petom veku. „Teodozijanski” ili akantusov ka-
pitel tipičan je za ovaj način rada, kod koga se bled list
izdvajao od izbušene crne pozadine. U šestom veku buše-
nje je zamenjeno rupičastom obradom, kod koje je ukras
izbočen kao neka vrsta čipkastog rada prividno odvojenog
od pozadine. Kapiteli u vidu „koŠare” u Svetoj Sofiji bili
su tako oblikovani, a isto tako i svi kapiteli Svetog Ser-
gija i Vaka. Posle sedmog veka rupičasto vajarstvo izgu-
bilo je populamost iako nikada nije potpuno napušteno,
a može se videti na cabochons radovima iz četmaestog
veka u Mistri. „Vezeno” vajarstvo bilo je najviše upotreb-
ljavano od sedmog veka pa na ovamo. Ovde je ukras pri-
menjen na ravnom kamenu u trakama i isprepletenim
vrpcama, često okružujući geometrijske figure, ili ploče sa
životinjama, ili rozete. Kapiteli sa klesanim životinjama
pripadaju ovoj vrsti rada. Cetvrti oblik bio je Champleve,
kod koga su rupe koje formiraju pozadinu ispunjene sme-
đe-crvenom smesom, napravljenom uglavnom od voska,
a koja je isticala ukras. Ova vrsta rada ušla je u modu

26S

olto desetog veka. Ovakav rađ, kao dobar primer, može
da se vidi u maloj crkvi svetog Teodora u Atini.

Tako gde je skulptura izgubila zbog trijumfa istoka,
slikarstvo je dobilo1. Helenističko slikarstvo je degeneri-
sano u dražesnu lepotu. Aramejac je uneo novu snagu,
svoju neposrednost vizije i žestinu osećanja. Udar je bio
spasonosan, naročito zbog toga što helenistički uticaj nije
nikada bio potpuno ugušen. Jedan pored drugog, posto-
jala su dva stila, svaki popravljajuči greške drugog. Ne-
marno crtanje Aramejaca nije moglo da zadovolji pubJiku,
ali ova je zahtevala više osećanja nego što su helenisti
mogli da pruže; publika je volela da odmah oseti duhovni
smisao slike. I materijal na kome su sada slikana važnija
dela pomogao je aramejskoj pobedi. Mozaici, svojim sja-
jem prevazišli su svaki drugi slikarski medijum, a u mo-
zaiku je skoro nemogućna tehnika svetlo-tamno. Crtež je
morao da bude smeo, boje u kontrastu, a zamisao bez
ikakvih nepotrebnih komplikacija. Freske su prirodno išle
za mozaicima. Helenistička tehnika imala je preimućstvo
samo u minijaturama, u ilustrovanim rukopisima, i shod-
no tome kontinuitet helenističkog uticaja primećivao se u
rukopisima i kroz njih je vršio uticaj, jer su umetnici u
mozaiku i fresci dobrim delom zasnivali svoju inspiraciju
na tankim, malim minijaturama koje su se lako prenosile.

A li čak i u mozaiku, helenistička škola, pošto je imala
najbolje umetnike, dugo je ostala u vodstvu, prilagođava-
jući se samo malo zahtevima vremena. U građevinama iz
petog veka, kao mauzoleju Gale Placidije, ili crkvi svetog
Đorđa u Solunu, predmeti su obrađivani na bujan natu-
ralistički način. Ponekad je pozadina bila pojačana, jer
umetnici, kao i umetnici u bareljefima, nisu mogli pođ-
neti da je ostave nepopunjenu. A li njihov naturalizam

1 Vidi Muratov, La Peinture Byzantine; Ebersolt, La Minia-
ture Byzantine; van Berchem i Clouzot, Mosatques Chrćtiennes.

već se stapao sa naturalizmom Irana. Paunove i grifone
koji su se uvlačili u njihovu umetnost inspirisao je daleki
Istok; a Iran, delujući preko jermenskih umetnika, učio
je kako da se, bez žrtvovanja tačnosti crteža, upotrebe
životinje kao dekorativan motiv a ne kao slika. U šestom
veku semitski uticaj postao je jači. Likovi Justinijana i
Teodore i njihove pratnje u San Vitale u Raveni stilizo-
vani su i kruti, ali upečatljivi. Mozaici u Svetoj Sofiji ve-
rovatno su istog stila. Međutim, u Solunu, helenističke
ideje provlačile su se duže. Dekoracije iz šestog veka u
Svetom Dimitriju zadržale su mnogo od starog natura-
lizma, iako su likovi na slikama predstavljeni s lica i sa
istim teškim, smelim crtama kao i oni u San Vitale.

U međuvremenu, mozaici na podu, koji su u svom
stilu dekoracije uveli više ustaljene motive, sledUi su
pokret koji ih je udaljavao od helenizma. Ptice i drveće
ostali su naturalistički, ali su ih okruživali redovni motivi
■dekorativne prirode i postepeno ih zamenili. Ovi mozaid
bili su najrasprostranjeniji u Siriji i Palestini, a izgleđa
da su ih uglavnom radili Aleksandrinci i Jermeni. Alek-
.sanđrinci su, prirođno, zadržali helenističke tendencije.
Mapa Aleksanđrije iz petog veka u Jarašu, jasno je hele-
nistička; mapa Palestine i Egipta u Madabi u Moabu, ra-
đena u šestom veku, manje se držala forme, iako je izve-
,sna delikatnost crteža još uvek preostala. Jermeni su
radUi shodno svojoj vlastitoj iranskoj sintezi motiva i
naturalizma. Posle šestog veka mozaici na podu su retki.
Umesto mozaika, podovi su pokrivani smelim geometrij-
skim šarama od mramora u boji.

Ilustracija rukopisa bila je, izgleda, u početku alek-
sandrijska umetnost. Aleksandrijski uzori širili su se i bih
kopirani po celom grčko-rimskom svetu. Do šestog veka

267

oni su ostali klasični. Jošuin svitak1 iz petog veka, od koga
imamo samo kopiju iz desetog veka, teži za perspektivom
likova u svim položajima; slike su samo osenčene i ljupko
raspoređene. Ilijada iz Ambrozijane12*4, iz skoro istog vre-
mena, savršeno je klasična obradom. Dela iz šestog veka,
naročito svetovna, još se drže aleksandrijske tradicije.
Dioskoride ilustrovane za Julijanu Anciju oko 512. godine
pokazuju istočnjački uticaj samo po tome što imaju om a-
mentisane ivice na stranama5; čak i rukopisi hrišćanskog
topografa Kozme Indikopleusta, trgovca-moraliste, vero-
vatno svi kopirani sa originala iz šestog veka, imaju nere-
ligiozne ilustracije izrađene na klasičan način, dok su re-
ligiozne slike monumentalno orijentalne*. U stvari, reli-
giozno ilustrovanje sada se predalo orijentalizmu. Proiz-
vodi su često veličanstvenl I Rosansko jevanđelje5 i
bečka Geneza* imaju pozadinu Čisto purpumu, a slova
bečke Geneze potpuno su srebma. Dekorativni m otivibili
su Često delikatni i raskošni. A li crteži likova su primi-
tivni i neprivlačni, vertikalna perspektiva, kao pozadina„
bila je pokušavana na uobičajeni način i to neuspešno.

Tako je vizantijska slikarska umetnost u šestom veku.
postigla mučnu sintezu u kojoj je orijentalni doprinos
preovlađivao. Arapska osvajanja u sedmom veku prouzro-
kovala su revoluciju. Semitske provincije bile su odsečene-
od carstva a jermenski uticaj je porastao. Međutim, mu-
slimani, koji nisu voleli nijednu likovnu umetnost, napre-
dujući prema istoku, našli su u Iranu omamentalnu umet-
nost koja im je izvanredno ođgovarala. Oni su je usvojili
i đali joj nov život. Aramejska umetnost, sa svojim kru-

1 Vatican, Palat. Gr., No 431.
* Milano, Ambrosiana, No F205.
8 Beč, Narodna bibliotelca, Med. Gr., No 1.
4 Prim era radi, Vatican, Gr., N o 699.
8 U Rosanu u Kalabriji.
• Beč, ibid., Theot. Gr., N o 31.

268

tim, jako osećajnim likovima, postala je vlasništvo jedino
vizantijskih kaluđera, Sedmi vek bio je i suviše pompezan
da bi stvorio mnogo umetničkih đela. Jedini važni mo-
zaici bili su postavljeni u muslimanskim zemljama, u mo-
šeji nad stenom u Jerusalimu, i u dvorištu Omajađske
mošeje u Damasku. P rvi kaUfi koristili su grčke umetnike
i arhitekte, ali obadva mozaika izgledaju kao radovi do-
morodaca. Mozaik u Jerusalimu sastoji se od bogatog
ukrasa lišćem i geometrijskim figurama, oČigledno nadah-
nut iranskim uticajem; mozaik iz Damaska je veličanstven
niz pejsaža, drveća, brežuljaka i kuča, čiji su se bogato
obojeni i ljupki crteži ređali jedan za drugim. A li natura-
lizam nije heienistički; motiv a ne kompozicija je osnovna
namera. Ove dve serije mozaika predstavljaju vrhunac
koji je dostigla sirijska umetnost pre nego što je jalova
snaga islama imala vremena da deluje1.

Ikonoborački pokret iz osmog veka imao je još dublji
uticaj na slikarsku umetnost. Umetnički, to je bila borba
između Aramejca i Iranca, sa helenizmom koji se umešao
i izašao kao pobednik, ali tek pošto je mnogo naučio od
obadva svoja protivnika. Edikt koji je zabranjivao kult
ikona značio je da je religiozna likovna umetnost izgubiia
svetovnu zaštitu i postala privremeno vlasništvo progo-
njenih kaluđera. Pod takvim uslovima religiozna umet-
nost teško je mogla da napreduje. Umesto religiozne sli-
karske umetnosti, carske vlasti podsticale su umetnost
motiva, geometrijskih figura, i, još više, onih crtežaptica
i lišća koji su se ređali jedan za drugim, i u kojima su
Iranac i Jermenin uživali. A li slikanje likova nije moglo
da bude suzbijeno; ono je samo postalo više svetovno. Sli-
kari su na dekorativan način prikazivali ptice, životinje
i drveće u lovačkim scenama, koje je nepobožnost ikono-

1 Vidi detaljnu analizu ovih mozaika g-ce van Berchem u
Creswell, Early Moslem Architectitre, 149— 252.

269

boračkih careva smatrala kao pogodne za crkveni ukras.
A li Vizantinac je bio dovoljno istočnjak i voleo je radnju,
Ako nije mogao da priča verske istorije, ako nije mogao
da predstavlja Hrista na krstu, ili svece kako čekaju da
budu mučeni, on se vraćao svome drugom izvoru legendi,
klasičnoj mitologiji. U devetom veku nastala je renesansa
klasicizma. U umetnosti ona je željno primljena. A li to je
neizbežno ponovo iznelo na videlo sve stare helenističke
teorije u slikarstvu. Likovi više ne stoje kruto en face,
nego su pognuti u gracioznim položajima; perspektiva je
ponovo usla u sliku. A li taj neohelenizam bio je obogaćen
raotivima sa istoka, paunovima i upletenim lišćem. Od te
svetovne umetnosti nije preostalo ništa od važnosti. Po-
znajemo je samo iz opisa, kao onog koji opisuje dvorane
koje je Teofilo sagradio i ukrasio u Velikom dvorcu1, ili
opisa mozaika u glavnoj dvorani Digenisa Akrite — iako
je ova bila podignuta posle pada ikonoboraca — sa slikama
Mojsija i Samsona koje su stojale nasuprot slikama Ahila
ili Aleksandra*. Rukopis Opijana Kinegetika iz desetog
veka, koji se nalazi u Veneciji, verovatno daje dobru pred-
stavu o tom stilu. Tu su predmeti skoro sasvim slični oni-
ma koji su pomenuti u Digenisu, a obogaćeni su scenama
iz lova i dekorativnim medaljonima.

Pobedom ikonodula likovna umetnost primila je opet
religiozan karakter. A li zaštitnici, naročito u Carigrađu,
sada su voleli neohelenistički stil. Religiozni slikari morali
su da se prilagode helenističkoj publici, kao Što su to pre
četiri veka morali da učine helenistički slikari prema reli-
gioznoj publici. Sinteza je bila izvanredno uspešna; deseti
i jedanaesti vek najbolji su period vizantijske slikarske

kao što su to bili i za vizantijsko rezbarstvo.

1 Nastavljač Teofana, 140 i dalje; Ebersolt, Le Grand Palais,
110 i dalje.

* Digenis Akrita, 230— 2.

270

Dve težnje, helenistička i araraejska, još su se mogle pri-
metiti, ali su se približile. Religiozni slikari, kao što su
umetnici koji su ukrasili crkvu Svetog Luke u Foki s kraja
desetog veka, imaju sav žar i snagu ranijih vekova, crteži
i boje su isto tako smeli, ali su izgubili staru sirovost; po-
ložaji likova su razni, a raniju krutost sada je zamenilo
dostojanstvo. Psaltir, sada u Britanskom muzeju, koji je
1066. godine završio Teodor iz Cezareje, toga je tipa1. L i-
kovi su dobro crtani, duboko osećani i nisu oživljeni poza-
dinom. A li sam Carigrad više je bio naklonjen helenistič-
kim elementima u sintezi. I psaltir iz desetog veka, sada
u Bibl»otfceque Nationale12*i psaltir Vasilija II, sada u Ve-
neciji8, skoro se vraćaju helenizmu petog veka, pošto su
možda proizišli iz nekog ranog aleksandnjskog uzora. Sa-
mo izvesna neposrednost u kompoziciji nagoveštava uticaj
crkve. Cuveni Menologium Vasilija II u Vatikanu4 poka-
zuje nešto veću mešavinu porekla — mešavinu koja je
uspelija, iako izvesna monotonija slika kvari utisak. Tu
glavni lik stoji uočljiv i ponekad snažan, na pozadini koju
sačinjava formalna arhitektura ili pejsaž. Crtež je jedno-
stavan ali elegantan i upečatljiv; boje su bogate ali poste-
pene. Svaka slika uokvirena je složenom ivicom različitog
nacrta. Ista sinteza može da se vidi na mozaicima u crkvi
Nea Moni na Hiosu, a još savršenija u crkvi u Dafni u A ti-
ci. Obadve ove građevine su iz jedanaestog veka. Obadva
mozaika nemaju snagu i osećanje mozaika u Svetom Luki;
a u Dafni pognuti likovi i kratka lica svetitelja izgledaju
ljupkija i nejaka u poređenju sa Hristom Pantokratorom
na kubetu, gde je neki sposoban manastirski umetnik, bez
ikakvog popuštanja ukusu Carigrađa, potpuno pustio uzde
svome shvatanju o strašnom veličanstvu boga.

1 Britanski muzej, Add. No 19352.
2 Pariz, Narodna biblioteka, Gr., No 20.
* Venecija, Markooa biblioteka, Gr.t No 17.
4 Vatikan, Gr., No 1613.

271

u dvanaestom veku helenistiČki uticaj se nastavljao,

ali to je bilo na račun snage i jedinstva. Mozaici koje su
za Manojla izveli grčki umetnici u Crkvi rođenja u Vitle-
jemu, dekorativni su ali slabi; mozaici koje su napravili
vizantijski majstori za normanske vladaoce Sicilije veli-
čanstveno su bogati i sjajni, ali, čudnovato, bez duhovne
snage; veliki Hristos u Monreale ni u pola nije tako zna-
čajan kao Hristos u Dafniju. Na mozaicima u Veneciji i
Torčelu postoji isti nedostatak. Veština i dekorativna vred-
nost su prisutni, ali ne i snaga ranije vizantijske umetnosti.

Latinsko osvajanje nije imalo smrtonosno dejstvo na
vizantijsku umetnost, kao što se to ponekad pretpostavlja-
lo. Pad Grada prouzrokovao je raseljavanje; rad škola i
njihove tradicije su prekinuti. Pored toga, u toku trinae-
stog veka politički uslovi postali su i suviše nesređeni da
bi umetnost mogla cvetati; i otada je carstvo, čak i posle
ponovnog zauzimanja Carigrada, bilo suviše siromašno da
bi moglo da se upušta u rad na starim materijalima. Mo-
zaici, omiljeno sredstvo izražavanja ranijih dana, sada su
bili skupi. Umesto njih, freske su izbile na čelo. Fresko
slikanje bilo je upražnjavano od najranijih dana, ali je ono
korisćeno kao zamena za mozaik u siromašnijim zajedni-
cama, ili na delovima crkve ili palate koji su bili manje
važni. Stil fresaka išao je za stilom savremenih mozaika,
izuzev u udaljenim krajevima carstva, kao što su bile crk-
ve u steni u Kapadokiji, gde je stroga ali delotvorna ma-
nastirska aramejska tradicija neprekidno trajala. Freske
su postale najvažnija grana slikarstva. Fresko tehnika pru-
Žala je nove mogućnosti. Ona je dozvoljavala izvestan pa-
tos, skoro sentimentalnost, što je bilo praktično nemoguće
u mozaiku. Vizantijci iz epohe Paleologa bili su revnosni
klasiČari; helenizam je još jedanput obnovio svoju vital-
nost. Perspektiva, složen crtež likova i pozadina, sve se to
ponovo pojavilo. A li ovaj helenizam bio je bez svoje ži-

272

votne radosti. Snaga je bila tu, ali to je Često bila setna
snaga, a neobuzdani misticizam pravoslavlja još bi ponekad
izbio kroz izvesnu krutost. Rezultat toga bio je da je pro-
izišla jedna umetnost blisko srodna umetnosti slikara iz
Sijene. Možda je ova čak i uticala na vizantijsku umetnost,
jer su tada Istok i Zapad bili u bliskom dodiru. A li datumi
zabeleženi na nekim freskama ovoga tipa, u bočnim ka-
pelama Svetog Dimitrija u Solunu, suviše su rani da bi
ovo bio slučaj1. Možda je moguće da se vidi zajedničko
poreklo italijanskog i kasno vizantijskog slikarstva u K ili-
kiskoj Jermeniji, čiji ilustrovani manuskripti iz trinaestog
veka kombinuju bogatstvo i snagu sa Ijupkim Ijudskim
patosom, za kakav Vizantija nikađa nije znala. U među-
vremenu, vizantijsko ilustrovanje vratilo se starim hele-
nističkim uzorima, aleksandrijskom stilu iz Četvrtog i pe-
tog veka, pomalo razveđrenog kasnijim dekoracijama.

Patos se uvukao čak i u tada retko pravljene mozaike.
U crkvi Hora u Carigrađu, veliki nizovi mozaika koje je
postavio Teodor Metohit, uprkos sve svoje veličanstvenosti,
ne samo da imaju slabosti helenizma, nego isto tako izra-
žavaju ljudska osećanja, pre nego duhovnu snagu ranijih
dana.

Patos je potrajao; ali, postepeno, opet je izbila stara
borba između helenističkog i orijentalnog. Prestonica se
đržala svoje složene umetnosti, ali provincijsko vizantijsko
slikarstvo podelilo se u dve škole, obično nazivane make-
donska i kritska. Prva, proizilazeći iz Svete Gore, Atosa,
iako se oko 1300. godine osećao na njoj sijenski ili kvazi
sijenski uticaj, razvila se u linijama manastirske neposred-
nosti i strogosti. Iako je pokazivala osećanje Ijuđske tra-
gedije, njezina smelost i sloboda učinile su je bezličnom i
pogodnom za velike prostore. Kritska Škola ostala je u bli-
žem đodiru sa Italijom, naročito Venecijom. Još u osnovi

1 A. D. 1304, Dalton, East Christian Art, 255.

18 VizoDtijska civitisacija 273

vizantijska i helenistička, po svojoj gradaciji boja i odme-
renosti, ona je stekla izvesnu draž i prisnost. Ona je bila
dovoljno snažna u šesnaestom veku da istisne makedonsku
Školu i sa samog Atosa. A li tada je carstvo već bilo palo,
svetovna umetnost je bila mrtva i crkva je na sebe preu-
zela kontrolu crkvene umetnosti, propisujući kako i gde
ee biti naslikani svaki svetitelj ili sveta scena.

Jedino su ikone dopuštale umetniku izvesnu slobodu,
ali se ikona sačuvalo samo malo iz vremena ranijeg od
šesnaestog veka1. Mora da ih je bilo mnogo naslikano od
najranijih dana carstva, a samo nekoliko mozaika na pa-
nelu se sačuvalo. A li siike na drvetu, i, ređe, na platnu, bile
su verovatno suviše podložne propadanju.

Manje vizantijske umetnosti12 sledile su, ukoliko je to
njihova priroda dozvoljavala, modu slikarstva i bareljefa.
Vizantinci su se isticali u svim dekorativnim umetnostima.
Had u bogatom materijalu, zlatu, emajlu ili svili, izvan-
ređno im je odgovarao, jer i njihova klasicistička uzdržlji-
vost i verska smela jednostavnost, davali su materijalu
njegovu punu dekorativnu vrednost, a predmet održavali
raskošnim ne pretrpavajući ga. Duborez u metalu pred-
stavlja više deo vajarstva. Svila, tkani brokat i purpur, ili
vezovi applique, bogati zlatnim žicama, obično su bili iša-
rani likom ili životinjom u medaljonu, s odmah ponovlje-
nim sličnim medaljonom, ali s licem u suprotnom pravcu.
Svila je u početku došla preko Persije. Prema tome, bilo
je prirodno da ukrasi osnovani na molivima persijskih
Sasanida uskoro preovladaju, naročito zbog toga što su ođ-
govarali tome žanru. Vizantijski brokati uvek su ostali
verni iranskoj umetnosti motiva, iako je klasični Šarm po-
nekad menjao crtež.

1 Postoji više slika Bcgorodice; možda je najbolja Vlađim ir-
ska Bogorođica iz dvanaestog veka koja se sada nalazi u Moskvi.
Većina ovih portreta pripisivana je četkici svetog Luke.

2 Ebersolt, Les Arts Somptuaires de Byzance.

274

U umetnosti emajliranja Istok je isto tako trijumfo-
vao. Vizantija je ovde bila pionir; retki primerci iz rim-
sko-egipatskih vremena bili su nađeni, ali umetnost cloi-
sonnš praktično su ostvarile vizantijske zanatlije. Tehnika
je teška; linije na osnovi — skoro bez izuzetka od zlata,
koje je bilo najpogodniji meta] za topljenje na visokim
temperaturama — koje su probijale između raznih oboje-
nih pločica, onemogućavale su ma kakvu finoću crtanja, a
to naročito jer celina nikada nije mogla da bude duža ili
šira od nekoliko palaca. Šare su neizbežno bile najupečat-
ljiv ije dekoracije. A li pobožan Vizantinac nije mogao pod-
neti a da ne podvrgne umetnost hriščanskim ciljevima. On
je uveo na ravnu pozađinu likove obično što je moguće
jeđnostavnije nacrtane. Helenistički stil bio je nemoguć.
Međutim, u jedanaestom veku, kada je vizantijska umet-
nost bila na svome vrhuncu, zanatlije su toliko usavršile
svoju tehniku da su mogle da reprodukuju u cloisonne ne
samo portrete sa grubom sličnošću, nego, kao na kruni koju
je Konstantin IX poklonio mađarskom kralju Andriji, i
likove koji igraju, izvanredne finoće i snage1. U kasnim
godinama carstva, emajl, kao i ostali skupoceniji umetnič-
ki materijali, bio je i suviše skup da bi obilno mogao da
bude upotrebljavan.

I nielo rad i inkrustacija srebrnih i zlatnih šara u čelik
ili drugi metal, rađeni su u Carigradu. Ukrasi na njima bili
su slični savremenim ukrasima na emajlu.

Teško je govoriti o vizantijskom staklu i grnčarstvu,
jer se toliko malo primeraka sačuvalo, naročito ovih po-
slednjih12. Izgleda da je tehnika bila iznenađujuće primi-
tivna, a ornamenti, uglavnom, iranski ili saracenski po in-

1 U muzeju u Budimpešti. Jedna ploča je u Londonu, u mu-
zeju Viktorije i Albcrta.

2 Vidi Rice, Byzantine Glazed Potlery.

18* 275

spiraciji. U crkvi u Patleini u Bugarskoj nađena je ikona
svete Teodore u keramici, iz desetog veka, izrađena od raz-
ličitih keramičkih ploČica. Inspiracija je očigledno vizan-
tijska, ali ne znamo ni za jednu sličnu ikonu vizantijskog

porekla.
Teško je na ovako malom prostoru pravilno oceniti

vizantijsku umetnost. Dugo zanemarena i prezrena, ona
najzad dobiva svoje zasluženo priznanje; i energija mođer-
nog istraživanja širi polje njezinog razumevanja. Nepo-
znate freske se otkrivaju, dugo sakriveni mozaici čiste se
od kreča. I istoričari i estetičari usredsređuju pažnju na
nju, kao što to nikada ranije nisu rađili. Kroz nekoliko go~
dina moći ćemo bolje da ocenimo koliko ogroman dug svet
lepoga duguje umetnicima Vizantije.

GLAVA XXI

VIZANTIJA I OKOLNI SVET

Cesto se pretpostavlja da je uloga koju je Vizantija
igrala u istoriji bila pasivna, da je skoro hiljadu godina
ona bila grudobran hrišćanstva protiv istočnih nevemika,
Persijanaca, Arapa i Turaka, i da je za zapadnu renesansu
sačuvala blaga klasične literature i misli. Zaboravlja se da
je carstvo u toku celog svog postojanja stalno vršilo akti-
van uticaj na svetsku civilizaciju, da je Istočna Evropa du-
govala skoro čitavu svoju civilizaciju misionarima i držav-
nicima iz Carigrada, i, dalje, da mu je Zapadna Evropa
stalno bila dužnik, mnogo pre nego što su njegovi naučnici
odneli, kada je carstvo umiralo, svoje rukopise i svoj neo-
platonizam u Italiju, i da je čak i Islam bio izložen stalnom
priticanju ideja sa Bosfora.

Do latinskog osvajanja Carigrad je bio neosporna pre-
stonica evropske civilizacije. Zapadnjaci su mogli da se
prave da preziru Vizantinca kao utonulog u luksuz i nevi-
teski inteligentnog, ali bogatstvo i raskoš Carigrada stvo-
rili su od njega grad iz vilinskih priča, o kome su sanjali
ljuđi u Francuskoj, u Skandinaviji, u Engleskoj, U Istoč-
noj Evropi, bliže samim kapijama Grada, uticaj je bio ne-
izmerno veći. Istočna Evropa ležala je bliže onim nepo-
znatim ravnicama A zije iz kojih su u civilizovani svet ku-
lja li varvarski narodi jedan iza drugog. Cak i na Balkan-
skom poluostrvu udarci gotskih, hunskih i avarskih inva-

277

zija izbrisali su tragove stare rimske civilizacije. Kada se
zemlja najzad ispunila Slovenima, oni nisu našli nikakvih
lokalnih tradicija niti su sobom poneli zavičajnih sećanja.
Oni su samo videli ti uglu poluostrva veliki, sjajan, nepo-
bediv grad, čija im se starost, stvamo relativno mala, či-
nila neizmerna i koja se protezala u prošlost, daleko pre
njihovog poimanja. Carigrad, grad careva, postao je za
njih sinonim civilizacije.

Početkom seđmog veka Sloveni sa Balkana priznali
su vrhovnu vlast cara Iraklija. A li u toku dva naredna ve-
ka carstvo je bilo rastrojeno haosom, velikim napadima
Saracena i velikim ikonoboračkim progonima. Tek u deve-
tom veku Vizantija je bila u stanju da obrati na Slovene
pažnju veću od one po zvaničnoj dužnosti. U međuvreme-
nu, nastupile su razne promene kod Slovena. Krajem sed-
mog veka, jedno hunsko-ugarsko pleme, nazvano Bugari-
ma, prešlo je Dunav1. Oni verovatno nisu bili mnogobroj-
ni, ali su imali snagu organizacije, koja je Slovenima ne-
đostajala. Postepeno, oni su izgradili jaku kraljevinu koja
je zauzimala čitavu pozadinu poluostrva, i oko 800. godine
kontrolisali su Transilvaniju i Vlašku niziju. Bugari su se
sudarili sa carskim trupama u više ratova; 811. godine nji-
hov kan Krum ubio je cara Nićifora I u bitci. A li do tada
oni su bili i suviše nesređeni da bi civilizacija stigla do
njih. Kan Krum (oko 797— 814) i njegov sin Omortag
(815— 833) bili su međutim sposobni ađministratori. Pod
njihovom sređenom vladavinom u zemlju su počeli da
prodiru Grci i Jermeni. Kanovi su želeli kraljevske rezi-
dendje; Grci i Jermeni došli su da im ih sazidaju. Zemlja
je nudila dobru priliku za trgovinu koju su carski trgovri.
žudno prihvatili. U ratovima, velike tvrđave Jedrene i Me-

1 Za Bugare viđi, Zlatarski, Istorija Bugarskog carstva <na
bugarskom) i Runciman, The First Bulgarian Empire, gde su dati
puni podaci.

278

semvrija bile su privremeno u rukama Bugara; zarobljenici
i zaplenjena dobra govorili su o izvorima i bogatstvu vi-
zantijske civilizacije. A li u početku su kanovi bili pođozri-
vi i pokazivali strah, progoneći svaki znak hriŠćanstva
koji bi se pojavio. Postepeno, bugarski elemenat mešao se
više sa slovenskim; i ujedinjena Bugarska kraljevina ose-
tila je da je privlačnost Carigrada neodoljiva. Konačno,
865. gođine, kan Boris, Omortagov unuk, delom zbog ne-
posrednih diplomatskih potreba, a delom zbog dalekovide
politike, odlučio je da pređe u hrišćanstvo. Zeljno, carska
vlada poslala je misionare. Vizantinci su nagmuli u dvor
u Pliski. Boris, posle krštenja — pod imenom Mihajlo, sa
Mihajlom III kao kumom — poigravao se izvesno vreme
sa Rimom, da bi video da li tamo može da nađe povoljniji
oblik hrišćanstva; ali su mu se rimska nepomirljivost i
disciplina ogadili. On se vratio pokornosti Carigradskoj
crkvi; i patrijarh Fotije ga je ohrabrio da uspostavi auto-
nomnu vazalnu crkvu, s upotrebom narodnog jezika u li-
turgiji.

Konačno zasnivanje bugarske crkve pomogao je tada-
šnji misionarski pokret koji je Vizantija započela1. Krajem
osmog veka, Kario Veliki, pomoću Bugara na drugom kri-
lu, uništio je kraljevstvo koje su pre više od jednog veka
osnovali Avari u centralnoj dunavskoj ravnici. A li Franci
su malo dobili od pobede. Pola veka đocnije, ravnicom je
gospodarila velika Slovenska kraljevina Moravaca. Godine
862. Rastislav, moravski kralj, odlučio je da tako veliki
vladalac treba da bude hrišćanin i poslao je po uputstva u
Carigrad. Regent Varda i patrijarh Fotije izabrali su kao
misionara svog prijatelja, Makedonca Konstantina, ili Ci-
rila, istaknutog lingvistu koji je vršio ogleđe sa slovenskom
filologijom i pronašao azbuku koja je zadovoljavala fonet-

1 Vidi Dvornik, Les Slaves, Byzance et Rome, passim; Run-
ciman, op. cit., 99 i dalje.

279

ske zahteve slovenskih jezika. Ćirilo i njegov brat Metodije
krenuli su za Moravsku i tu osnovali crkvu sa biblijom i
liturgijom na narodnom jeziku. A li moravska crkva bila je
suviše mlađa da bi se održala sama. Carigrad je bio daleko,
a Bugarska kraljevina je ležala između Moravske i njega.
Pošto je našao latinske hriščane u susednim zemljama,
Ćirilo je odlučio da crkvu stavi pod rimsku episkopsku
stolicu. Veliki papa Nikola I radosno je primio poklon.
Posle Cirilove i Nikoline smrti, docnije pape otežavale su
rad Metodiju, a latinski biskupi iz NemaČke neumomo su
pravili spletke protiv njega, tako da je moravski vlađalac,
Svatopluk, Rastislavov naslednik, bio obeshrabren. Meto-
dije je umro i njegovo je delo propalo. Po savetu Latina,
njegovi glavni učenici bili su posle toga proterani iz Mo-
ravske, dok su nevažniji sledbenici bili prodani na trgo-
vima roblja u Veneciji, gde ih je vizantijski ambasador ot-
kupio i poslao u Carigrad. Tu ih je Fotije sa zadovoljstvom
primio i iskoristio za osnivanje seminara za slovenske mi-
sionare. U međuvremenu su proterani učenici stigli u Bu-
garsku, gde ih je ne manje dobro primio Boris i upotrebio
da bi slavizirao svoju crkvu. Njihovom pomoći i zaštitni-
Štvom cara i patrijarha, počinje autonomna Bugarska crk-
va, sa liturgijom na narodnom jeziku.

Tako je Moravska izgubiia plodove rada braće iz Ma-
kedonije. Uskoro posle toga bila je kažnjena zbog svoje
nezahvalnosti. Krajem veka neznabožački Mađari upali su
u dunavsku ravnicu i uništili Moravsko kraljevstvo. Bu-
garska je sačuvala Cirilovo delo od propasti, i Bugari, Fi-
no-Mađari po poreklu, mogli su se ponositi da su postali
prva velika civilizovana država među Slovenima.

To je bila sasvim vizantijska civilizacija, uprkos toga
što je imala svoju vlastitu azbuku. Borisov sin Simeon, sa-
mozvani car, i glavni zaštitnik nove kulture, bio je obra-
zovan u Carigradu, gde je proučavao Demostena i Jovana

280

Zlatoustog. Prevodioci su nagmuli na njegov dvor da bi
prevođili na slovenski jezik grčke hronike, crkvene besede
i romanse; njegove građevine u velikoj prestonici Preslavi
slavno su kopirale i ambiciozno se takmičile sa sjajem Ca-
rigrada — iako nedavna iskopavanja pokazuju dela skoro
iranska po zamisli, kao i većina rane bugarske umetnosti.
Tobezsum njetrebapripisati jermenskim zanatlijama, jer
su Jermeni već u velikom broju došli u Bugarsku; iako mo-
demi bugarski istoričari vide u tome tragove narodne pro-
to-bugarske umetnosti koju su nomadski Bugari doneli na
severne obale Crnog mora za vreme svojih migracija.

Simeun je došao na jednu drugu zamisao, koju su pre-
uzeli njegovi naslednici i njihovi srpski susedi, sve do vre-
mena Ferdinanda Koburškog. On je sanjao o tome da vla-
da u Carigradu kao naslednik svih cezara. On se krunisao
za cara, svojoj crkvi dao patrijarhe i kidisao na zidove Ca-
rigrada. To je bilo uzaludno. Njegov sin Petar (929— 969),
iako su carska i patrijaršijska titula bile zadržane, oženio
se jednom vizantijskom princezom; vlada kao i kultura
potpale su pod vizantijski uticaj.

Kada je Vizantija krajem đesetog veka povratila svoju
punu snagu, stavila je sebi u zadatak da skrši skorojevićko
carstvo Bugara. To je bio spor posao, jer su se Bugari pod
carem Samuilom hrabro borili; ali na kraju je Vasilije II,
Bugaroubica, završio osvajanje. A li iako je Bugarska spala
na to da bude provincija, ostavljen joj je jezik i crkvena
organizacija — jezgro za novu nezavisnu oblast kada pri-
lika naiđe. Povrh toga, u njoj je poČela jedna nova civili-
zacija koja je dugovala sve, pa i književnost i umetnost,
Carigradu i Jermenima, ali koja je bila slovenska po ka-
rakteru.

Srbija je bila pokrštena u toku misije braće iz Make-
donije. Kao neizbežan neprijatelj Bugarske, ona je rano
potpala pod uticaj Carigrada, ali je u početku bila isuviŠe

281

siromašna da bi imala ikakvu sređenu civilizaciju, Srpsko-
-hrvatske države dalje prema zapadu više su se orijenti-
saie ka Jadranskom moru. One su isto tako bile Cirilova
duhovna deca, ali samo je Raška (Cma Gora) ostala vema
Cirilu. Hrvatska, pojavivši se kao velika vojna sila krajem
devetog veka, odlučila je, pod svojim kraljem Tomislavom,
da joj je dobra volja Rima bitna zbog njezinih ambicija u
Dalmaciji. Na sinodima u Splitu 924. i 929. godine, Hrvat-
ska i zemlje u njezinoj sferi, prešle su na latinsku liturgiju.
Njihova civilizacija prema tome imala je latinsko-dalma-
tinsku boju, vizantijsku samo iz druge ruke.

Pad prvog Bugarskog carstva potpomognut je poja-
vom bogumilske jeresi u samoj Bugarskoj, koju je započeo
sveštenik Bogomil, bez sumnje pod uticajem jerraenskih
pavlikijanskih jeretika. To je bilo neko dualistiČko vero-
vanje, koje nije odobravalo ni rad kao ni rađanje, i koje je
usvajalo stav pasivne rezistencije, sudbonosan za državu.
Jeres je stvorila narodnu književnost legendi i vilinskih
priča, nekih samoniklih, ali više grčkog, jermenskog i istoč-
nog porekla. U Bugarskoj su carske vlasti istrebile jeres u
toku od jednog veka posle osvajanja zemlje. A li ona se
proširila na zapad, u Srbiju, i učvrstila u Bosni i Hrvat-
skoj. U Bosni je jeres ostala glavna vera do dolaska
Turaka.

Deseti vek postao je svedok drugog velikog misionar-
skog pokreta. Rusi, kao i Bugari, bili su slovenski narod
koji je organizovala jedna strana aristokratija1. Vizantija
je izvesno vreme bila u dodiru sa norveškim velikim voj-
vodama Novgorođa i Kijeva, koji su svake godine slali flo-

1 Za Ruse, vidj Solovjev, Istorija Rusije (na ruskom); Us-
penski, Rusija i Vizantija (na ruskom); Kluchevsky, History of
Russia, prevod Hogarth; Golubinski, Istorija ruske crkve (na rus-
kom); Leib, Kiew, Rome et Byzance; Vasillev, Was Olđ Russia &
VassaUState of Byzantium7 u Speculum, vol. 7, 350 i dalje.

282

tile u Carigrad da trguju i povremeno pljačkaju, i koji su
stekli izvesna trgovačka prava u prestonici. Sredinom ve-
ka, udovica, velika vojvotkinja Olga, pokrstila se i posetila
Carigrad. Oko peđeset godina kasnije, 989. godine, njezin
unuk Vladimir Veliki pristao je da pokrsti sebe i svoje po-
•danike u zamenu za ruku careve sestre Ane. Od tada se
vizantijski uticaj brzo širio u Kusiji. Rusima je data Ćiri-
lova liturgija i pismo; i oni su obadvoje dobro upotrebili.
Jeđini od slovenskih naroda oni su stvorili literaturu koja
nije bila samo prevedena. Njihove hronike, takozvane Ne-
storova i Novgorodska, pouzdana su istorijska dela; njiho-
va umetnost, vizantijska po svom poreklu, stekla je vla-
stite karakteristike, uglavnom zbog igre uticaja sa Istoka.
Velika crkva Svete Sofije u Kijevu, vizantijska po glav-
nom planu i mozaicima, ima crta koje je dovode u usku
vezu sa đurđijanskim crkvama, kao što je mala Abazgi-
janska crkva u Moskvi; ovo uzajamno delovanje ideja po-
stepeno je stvorilo narođni ruski stil. Do koje se mere
mogla da razvije srednjevekovna ruska civilizacija, teško
je reći. Zemlja je bila velika i razvučena, i vrlo rano, u
trinaestom veku, đošli su Mongoli, usled čega je razvitak
zem lje zakržljao i njezina orijentacija poremečena. Kada
se Rusija ponovo pojavila, ona je bila jedna istočnjačka
zemlja. Ćak i crkva, više nenadahnuta aktivnim idejama
Vizantije, potonula je u pasivnost. Zene su bile sakrivene
u hareme; neznanje i nepismenost obvladali su čak i ari-
stokratijom. Malo nešto više sem praznih forma i običaja
i ćirilskog alfabeta podsećalo je Rusiju na njezino vizantij-
sko kumstvo. Romanovi su zaveli neki vizantijsko-zapad-
njački spoljni sjaj i dali zemlji neku površnu veličinu.

U stvari, nijednom kumčetu Vizantije nije bilo dopu-
šteno da u miru dostigne zrelost. Bugarska i Srbija oživele
su krajem dvanaestog veka, i obadve osnovale carstva.
Bugarsko je trajalo skoro dva veka, dok nije palo predTur-

283

cima; Srpsko je životarilo jedan vek duže, dok ga Kosovo
Polje nije svelo na vazalstvo koje je uskoro postalo rop-
stvo1. I Bugarska i Srbija razvile su svoju vizantijsku civi-
lizaciju. Tstorija Bugarske pod dinastijom Asena je tamna;
od njezine književnosti malo se sačuvalo, a izveštaji spolja
su fragmentami i zbunjeni. Više nego jedanput bugarski
carevi su zapretili Carigradu za vreme Latinskog carstva.
A li oporavljanje pod Paleolozima i porast suparničke Sr-
bije bacili su Bugare u senku. Uticajne carice, Vizantinke
ili Srpkinje, oslabile su njihovu nezavisnost. Ipak, oni su
dali umetnost, prikazanu crkvama u Trnovu i freskama u
Bojani, u osnovi vizantijsku, ali koja je kroz jednostavnost
forme i toplinu boja stekla vlastiti karakter.

Srpsko carstvo bilo je slavnije. U stvari, u četmaestom
veku car Stefan Dušan bio je možda najmoćniji vlađalac
u Evropi; izgledalo je nesumnjivo da je Carigrad na doma-
ku njegove ruke. Disciplinirani bugarski sistem vlade lako
se prilagođio uticaju Vizantije. Međutim Srbija je imala
svoj sistem koji je mogao skoro da se nazove feudalni; srp-
ski vladalac nije imao apsolutnu vlast nad svojim vazali-
ma. Zbog toga Srbija nije nikada bila toliko vizantinizirana
kao Bugarska. A li vizantijski uticaj stalno je strujao. Više
vizantijskih princeza udalo se za Srbe, mnogo vizantijskih
ambasada putovalo je na srpski dvor — koji su i princeze
kao i ambasađori predstavljali kao vraški neudoban i
strog1. Kada je Stefan Dušan izdao Zakonik, i ako mu je
osnova bila većim delom srpski feudalizam, dobar njegov
deo je sigumo uzet iz vizantijskih knjiga zakona. Srpska*

1 V idi M iller u Cambridge Medieval History, vol. 4. 517—93
kao i bibliografiju, 871— 6; V A r t Byzantin chez les Slaves, P re-
mier Recueil Uspenski.

* V idi Laskaris, Vizantijske princeze u srednjovekovnoj Srbiji
(na srpskom), passim, naročito 132— 5, gde se navodi Gregorin iz-
veštaj o njegovom poslanstvu; i Metohitov izveštaj o njegovom
poslanstvu, u B. G. M., vol. 1, 154—93.

284

slikarska umetnost bila je pod jakim vizantijskim utica-
jem; srpska arhitektura razvila je nacionalne karakteristi-
ke. Blizina Dalmacije i latinska kraljica Jelena, ćerka la-
tinskog cara i žena Stefana Uroša I, dali su joj u trinaestom
veku neki italo-gotski ton. U četmaestom, zlatnom veku
Srbije, vizantijski ideali i vizantijske kraljice opet su pre-
ovlađali, ali srpski arhitekti zadržali su izvesne svoje ideje.
No, kao ni Rusiji i Bugarskoj, ni Srbiji nije btio dato vre-
mena da produži svoj životni put do prave zrelosti. Turci
su Srbe prerano sveli na robove i njihova civilizacija je
propala — izuzev onoga što je crkva, skromno se boreći
protiv nebrojanih teškoća, uspela upomošću da sačuva.

Prema tome, ’ nije pravično ceniti vizantijsko misio-
narsko delo prema sadašnjem stanju balkanskih zemalja.
Jer balkanske zemlje tek su nedavno izišle iz četverove-
kovne mračne noći. Pre bi ih trebalo uporediti onakve
kakve su bile pre turskog osvajanja sa Zapadom četma-
estog veka — uporediti katedralu u Solsberiju sa velikom
srpskom crkvom Gračanicom. Prva može da se diže gra-
ciozno prema nebu; druga, sa svojom jednostavnošću za-
misli, potpunom ekonomijom ravnoteže i pritisaka i
bogatom odmerenom dekoracijom unutrašnjosti, đelo je
naroda ništa manje produhovljenog, ali daleko profinje-

ny egjjsu ltu n u jeg.
U drugim susednim zemljama Evrope vizantijski uti-

caj nije nikada đostigao puno ostvarenje. U Mađarskoj,
kao i u Hrvatskoj, njegovi rani uspesi ustupili su mesto
uticajima Zapada i Rima. U Vlaškoj i M oldaviji sređene
države pojavile su se tek za vreme opadanja Vizantije.
Tu je ovaj uticaj delovao posredno, preko Bugara i Srba,
a možda i dužim putem, preko Rusa do Litvanaca, pa opet
natrag na Dunav — ali pitanje litvanskog uticaja i njego-
vog porekla još je predmet raspravljanja. Tek pod Tur-

285

cima, fanariotski guvemeri vojvodstava đali su Vlaškoj i
Moldaviji ton površinskog i izopačenog vizantinizma1.

Vizantija se upuštala i u druge misije koje nisu
uspele. Hazari su tvrdoglavo odlučili da je judaizambolje
verovanje od hrišćanstva, i od toga ih nije mogao sasvim
da odvrati ni sav trud Svetog Ćirila, koji je zbog toga
naučio hazarski i hebrejski jezik2. Alani, na sevemim pa-
dinama Kavkaza, bili su jedno kratko vreme pokršteni u
desetom veku. A li su uskoro nasli da je hrišćanska vera
bljutava i proterali su sve sveštenike3.

Sa narodima neposredno na jug od Kavkaza, raznim
Jermenima, Đurđijancima i Albancima, odnosi Vizantije
bili su nekako čudni. U stvari, jermenski uticaj na Vizan-
tiju bio je možda veći nego vizantijski na Jermeniju4. U
Jermeniju je doneo hrišćanstvo u trećem veku Sveti
Georgije sa grčkog istoka. Pre pobede crkve ili osnivanja
Carigrada, hrišćanstvo je bilo jermenska zvanična vera,
iako je pretrpelo u početku izvesne neuspehe. Jermeni su
bili krajnje ponosni zbog svog starog hriŠćanstva; i kada
nisu bili u punoj meri pitani za savet na četvrtom Vase-
ljenskom saboru u Halkedonu, ođbacili su njegove de-
krete. Od tada su oni bili šizmatici i u pravoslavnim
duhovima dovođeni u vezu sa monofizitima. Zbog toga je
nastala uzajamna sumnja između carstva i Jermenije, i
ona je pojačana vezom Jermenije sa persijskom civiliza-
cijom — prva velika jermenska kraljevska dinastija, A r-
sacidi, bila je grana partske kraljevske porodice;' a za
vreme carskih ratova protiv Sasanida, Jermenija je bila*

* Vidi Jorga, Geschichte đe$ Ps.imanischen Volkes.
* Vita Conatantini, izd. Miklosicli—Diimmler, 219, 224— 5.
5 Macoudi, Prairies d’Or, n , 43.
* Za Jermeniju vidi, Chamich, History of Armenia; Adonts,
Istorija Jermenije (na ruskom); Laurent, VArm enie entre Bvzance
et Vlslam; Strzygowski, Baukunst der Armenier in Europa; Mac-
ler, u Cambridfi'e Medieval History, voL 4, 153— 83, a bibliografija,
814— 18.

286

uobiČajeno bojno polje i stalno gažena od jedne iii druge
strane. Od veza sa Persijom, jermenska umetnost, a naro-
čito arhitektura, stekla je sasanidske karakteristike, koje
su se u Jermeniji razvile i s vremena na vreme odnošene
na zapad, dajući novi život umetnosti carstva.

Posle pada Sasanida Jermenijom su dva veka gospo-
darili Arapi. Jermeni nisu dobili nista od arapske civili-
zacije, a vrlo malo iz Carigrada. Mnogi Jermeni su došli
u Carigrad da potraže sreću, ali ih se malo vratilo kuci.
Tek u devetom veku veza između prestonice i Jermenije
postala je opet bliska. Velika narodna dinastija, Bagra-
tidi, uzdigla se na padinama Ararata, i oni su izvodili
svoje poreklo od Davida i Betšebe i Bogorodicu nazivali
svojom rođakom. Oni su uspostavili izvesnu hegemoniju
nad manjim kneževinama kojih su bile pune jermenske
doline, i njihovu titulu, kralja kraljeva, priznali su i
Bagdad i Carigrad; a postepeno, posle izvesnog neuspeha
u pocetku desetog veka, oni su se oslobodili od nadmoć-
nosti Arapa. U njihovom nastojanju mnogo im je pomogla
snaga carstva u porastu pod makedonskom đinastijom,
koja je i sama tvrdila da su joj Bagratidi pretci.

Deseti vek bio je zlatno doba Jermenije. Tada su
podignute njezine najlepše građevine, u Akthamaru i
Aniju, a njezini najbolji istoričari, Jovan Katolikos i
Toma Ardzruni, tada su pisali. Ali, teško je reći do koje
je mere na tu civilizaciju uticala Vizantija. Jermeni su
još nagrtali u carstvo, ali oni koji su ostali u Jermeniji
bili su veliki nacionalisti, mrzeći šizmatičke Grke i sva
njihova dela. Njihova književnost, posle četvrtog veka,
nije đugovala Grcima ništa. Jedan Jermenin, sveti Mesrob,
izmislio je njihovu azbuku — istina na osnovi grčke —
njihovi rani istoričari, kao Faust Vizantijski i Ananije iz
Siraka, po stilu i predmetu bili su narodni i naivni. N ji-
hova crkva imala je vlastitu organizaciju, sa svojim pri-

287

masom, katolikosom, crkvenim velikodostojnikom koga je
obično nasleđivao njegov nećak. Cak ni pisci iz zlatnog
doba očevidno nisu znali grčki. Pa ipak, Carigrad je bio
neodoljivo privlačan. U krizi, oni su se obraćali Carigradu.
I Carigrad je bio mesto u koje su njihovi preduzimljiviji
sinovi išli u lov na bogatstvo. U Carigrad su dolazili nji-
hovi prinčevi, stičući ugled time što su na dvoru prim-
ljeni. Prinčevi iz provincija najbližih carstvu, kao taronski
princ, čak su održavali i palate u Carigradu, a mnogi od
njih su se ženili Vizantinkama. Među takvim prinčevima
i pustolovima, idiosinkrazije Jermenske crkve brzo su
odbačene.

A li u dolinama Ararata Jermeni su bili upomi nacio-
nalisti. Vizantija je pokušavala svako lukavstvo da bi
uspostavila svoj uticaj; car Rojnan III Čak je udao svoju
nećaku Zoju za bagratidskog kralja Jovana Sembata. No
Jermeni su ostali nepoverljivi; na kraju je carska vlada
odlučila da Jermenija mora da bude pripojena carstvu,
kao mera predostrožnosti protiv budućeg napada Seldžuka.
Prinčevi Taraona već su bili vizantijska porodica Taro-
nita; kneževina Ardzrunija u Vaspurkanu na obalama
jezera Vana bila je zauzeta 1020. godine. Godine 1044.
bagratidski kralj Gagik I I svrgnut je a njegova zemlja
postala je carska tema. Gagiku je data kuća u Carigradu
i veliki posedi u Maloj Aziji, gde je izazvao skandal time
gto je pozvao na večeru episkopa Marka iz Cezareje i
ubio ga, vezavši ga u vreću sa svojim psom, zbog toga što
je episkop, misleći o Jermenima sliČno kao Englezi iz
osamnaestog veka o Skotlanđanima, nazvao tog psa„Jer-
meninom” 1.

Vizantijska vladavina bila je pomirljiva. Jermeni su
zadržali svoju crkvu i svoj jezik. Vasilije II već je bio
ukazao na takvu politiku. Kada je bio u Trapezuntu 1022.

1 M alija Edeski, prevod Dulaurier, 153— 4.

288

godine, on je pozvao katolikosa da dođe i predsedava osve-
ćenju vode na Bogojavljenje. Posle pripajanja, kada je
Konstantin I pozvao katolikosa u Carigrad, naimenovao
je svog nećaka za sinkela Jermenske crkve, i tako joj dao
zvanično priznanje.

A li ovo pripajanje bilo je uzaludno. Kroz tri decenije
Jermenija je sa većim delom Male A zije prešla u ruke
Turaka. Kao i balkanski narodi nekoliko vekova kasnije,
samo mnogo duže, narod Ararata pao je u ropstvo, isamo
njegova crkva održala mu je duh, vladajući nad njim iz
mitropolitske crkve u Ečmiazanu, gde se još nalaze kosti
narodnih mučenika, komad Svetog krsta i jedna daska
Nojeve lađe.

Ipak, jermenska vitalnost bila je nesalomljiva. Iz
haosa oni su izgradili u K ilik iji novu kraljevinu, vazala
carstva u dvanaestom veku, a u trinaestom jednu neza-
visnu državu znatne snage i bogatstva. O uzajamnom uti-
caju carstva i te Jermenije teško je dati ocenu. Verovatno
je bio manji nego uzajamni uticaj između Jermenije i
krstaša sa Zapada. U stvari, u svojim poslednjim danima,
kraljevina je bila apanaža francuskih vlađalaca Kipra. I
na vizantijsko i na italijansko slikarstvo kilikijsko-jer-
menski uticaj bio je verovatno znatan.

Sa narodima iza Jermenije, Albancima i Cerkezima i
kavkaskim plemenima, o kojim arapski geograf iz đesetog
veka, Masudi, kaže da samo bog zna njihov broj1, Vizan-
tija je imala malo dodira, iako je većina njihovih imena
bila uneta u carske diplomatske registre. Samo su Đurđi-
janci igrali veliku ulogu u vizantijskom svetu2. Đurđijan-
ci, sa svojim rasnim ograncima, Abasgijamcima, Mingre-*

1 Magoudi, Prairies d'Or, II, 2—3. On je cenio njihov broj
na 72.

* Vidi Brosset, Histoire de la Gćorgie; Allen, Historg of the
Georgian Poeple.

19 Vizantijska civilisadja 289

lijancima i Iberijancima, bili su pokršteni odmah posle
Jermena, i isti dosetljivi sveti Mesrob dao im je azbuku.
Ali, suprotno od Jermena, oni su ostali u punoj duhovnoj
vezi sa pravoslavnom crkvom. Rana đurđijanska lstorija
tamna je. Početkom osmog veka, Lav Isavrijanac, kao
mlad čovek, vodio je jednu diplomatsku misiju u đurđi-
janska brda i tamo doživeo neverovatne pustolovine1.
Verovatno je ta misija imala za cilj regrutaciju; jer glavna
funkcija Kavkaza u vizantijskim očima bila je da snab-
deva carstvo vojnicima. Đurđijanci su se pojavih kao civili-
zovana nacija krajem devetog veka, kada je jedna abasgi-
janska dinastija vladala zemljom iz svojih tvrđava na
obali Crnog mora, postižući svoju moć prvo vizantinofil-
skom politikom, ali krajem desetog veka, mešajući se, ne
uvek uspešno, u carske građanske ratove. Početkom jeda-
naestog veka Abazgijanci su se stopili sa đurđijanskom
granom dinastije Bagratida u dinastiju koja je dostigla
svoj vrhunac u kraljici Thamari (1184— 1212) i koja je
vladala do devetnaestog veka. Đurđijanci su bili uvek
prijem ljivi za vizantijske uticaje, naročito posle osnivanja
carstva u Trapezuntu; i vizantijske ideje mogu se naći u
njihovoj arhitekturi i ilustracijama. A li sasanidsko-jer-
menski deo bio je isto toliko jak u stvaranju njihovog
stila. Njihove crkve, visoke, i šire nego duže, s uskim
prozorima i kubetima pod strmim kupastim krovovima,
pripadaju jedino njihovoj zemlji, iako su imale izvestan
uticaj na arhitekturu rane Rusije*. Duhovni ugled Vizan-
tije bio je međutim tako veliki da je biograf mučenika
Konstantina Iberijskog, koji je u stvari jedan jermenski
jeretik, u želji da poveća slavu svog junaka, krivotvorio
pismo carice-regentkinje Teodore u kome ona izjavljuje
saučešće njegovim rođacima posle njegove smrti, prepi-

1 Teofan, 391—5.
3 Vidi Baltrusaitis, V A r t MedUval en Georgie.

290

savši pismo koje je carica u stvari napisala svojoj sestri
Sofiji, kada je Sofijin muž Konstantin Babucikus mučen
u Amorijumu 838. godine1.

Uloga koju je Vizantija odigrala u izgradnji civiliza-
cije Islama bila je ogromna. Arapi koji su došli iz pustinje
bili su jeđnostavan narod; malo ih je imalo pismenih i
odisali su asketizmom. Skoro svu uglađenost koju su kas-
nije stekli, pozajmili su od svojih podaničkih naroda, nešto
od Persijanaca, ali daleko više od helenizirane semitske
hrišćanske civilizacije Sirije i Egipta. Ova civilizacija, već
vizantijska, bila je čak i posle osvajanja, stalno pothra-
njivana iz Vizantije. Ne samo da su se hrišćani koji su
živeli u Siriji, kao autor Damaskih trofeja, iz kraja sed-
mog veka, često smatrali kao carevi podanici2, nego su i
omajadski kalifi u Damasku bili prisiljeni da upošljavaju
Grke arhitekte, Grke umetnike, pa čak i Grke državnike,
odlučne hrišćane kao što je bio Jovan Damaskin. Ne samo
da su rane muslimanske građevine, omajadska mošeja u
Damasku i letnjikovac u Kalatu, bile vizantijske po za-
misli, i, koliko je to vera đozvoljavala po đekoraciji, nego
je stvamo i državno knjigovodstvo kalifata sve do početka
osmog veka bilo vođeno na grčkom jeziku®.

Premeštanjem muslimanske prestonice u Bagđad po-*8
većalo je persijski na račun vizantijskog uticaja na Islam,
iako su čak i Bagdad delom izgradili grčki arhitekti i zi-
dari. Ikonoborački pokret pre je pokazivao uticaj Islama
na Vizantiju nego obratno; a u devetom veku car Teofilo
nesumnjivo je bio pođstaknut pričama o sjaju dvora Aba-
sida. A li njegova vladavina bila je isto tako i epoha inte-
lektualnog preporoda u Carigradu koja je revnosno kopi-

1 Peeters, uvod u Vita S. Constantini Iberi, A. S. Boll., 10. no-
vembar, 542—5.

8 Trophies de Damas, u Patrologia Orientalis, vol. 15, 173 i
dalje.

8 Teofan, 375—6.

19* 291

rana u Bagdadu. Veliki vizantijski geometar, kao Jovan
Gramatičar, bili su uzalud moljeni da pođu i poučavaju
muslimanske naučnike1. Od tada su škole u Carigradu
postale centar privlačnosti za inteligenciju Islama. Dva
veka kasnije, Psel je imao među svojim učenicima više
Arapa, pa čak i jednog Vavilonca*.

Na granicama ideje su se neprestano menjale. Mešo-
viti brakovi nisu bili retki, kao što pokazuje priča o Di-
genisu Akriti; dok se govorilo da je Jovan Cimiskije imao
neku vezu sa jednom muslimanskom gospođom u Amidia.
U tim vezama verovatno je dominirala pre hrišćanska
nego arapska civilizacija.

Nezvanična carska zaštita kalifovih hrišćanskih po-
danika nastavljala se bez prekida. Harun A1 Rašid je
mogao da pošalje ključeve svetog groba Karlu Velikom,
ali to je bilo vise da naljuti cara Nićifora nego zbog div-

ljenja Francima; a značaj toga brzo je zaboravljen. U
stvari. postao ie običaj Bagdada da vrši pritisak na
grad progoneći te hrišćane. Sami hrišćani, kada god je
to bilo mogućno, posećivali su carski dvor. Patrijarh Teo-
filo iz Aleksandrije proveo je 1016. godine više nedelja
sa Vasilijem II i delovao kao posrednik između njega i
patrijarha Sergija1*4. IstoČni patrijarsi sledili su Kerularija
.u njegovoj šizmi sa Rimom, kao što su njihovi prethodnici
sledili Fotija. Godine 1042. Konstantin IX postarao se o
ponovnoj izgradnji crkve Svetog groba, koju je srušio ludi
kalif Hakim5. Krstaški ratovi nisu olakšali takvu zaštitu.
Sirija je sada postala zemlja pod hrišćanskom vladom,

1 Nastavljač Teofana, 189.
1 Psel u B. G. M., vol. 5, 508.
* M atija Edeski, 15— 16.
4 Dositheus, Jerusalimski patrijarsl (na grčkom), 746.

s vidi Duckworth, Church of the Holy Sepulchre, 203 i dalje.

292

latinskim jereticima u stvari, ali nesumnjivo hriŠćanima.
Komneni carevi činili su sve što su najbolje mogli; Ma-
nojlo I, kao diplomatski potez, obezbedio je mozaik za
pevnicu u Crkvi rođenja u Vitlejemu i pozlaćeni ukras za
sveti grob i poslao umetnike da živopišu malu gotsku
crkvu u Abu Gošu1. A li latinski hrišćani suviše su se du-
boko ukorenili u zemlji, i posle 1204. godine carigradska
crkva, zajedno sa carstvom, bila je isuviše slaba da bi se
stara zaštita mogla održati. Od tada, vizantijski uticaj na
pređašnje zemlje kalifata bio je posredan i vrlo redak.

Kod Turaka međutim taj uticaj našao je novo polje
rada. Seldžuci su bili varvari i destruktivni2. Oni su po-
stali muslimani i stekli tanku spoljnu glazuru persijske
kulture, i to je bilo sve. Kao i Arapi u početku, i oni su
morali da prihvate pomoć Grka u svim složenijim proce-
sima svog života. Suprotno Arapima, oni nisu nikada
mnogo razvili vlastitu kulturu. Njihova umetnost dala je
nekoliko mošeja u Koniji, grčke ili imitacije grčke izrade
sa persijskim karakteristikama. Oni nisu mnogo progonili
hrišćane; u stvari, zbog lakših poreza, hrišćani su često
više voleli njihovu vlađavinu nego carsku. Krajem tri-
naestog veka hrišćanski misionari imali su đosta uspeha
među njima, čak i kod njihovih prinčevskih porodica. Mo-
gućno je da su oni mogli postati hrišćanski podanici siro-
mašnog ali preporođenog Vizantijskog carstva, da Osman-
lije nisu došle i osvežile im krv.

Carstvo otomanskih sultana često je nazivano vizan-
tijskim, pogrešno, jer iako su obadva bila carstva kojima
se vladalo pomoću vojske, Osmanlije ukupno uzevši nisu*

1 Corpus Inscriptionum Graecorum, 8756; Foka, Descriptio
Terrae Sanctae, M. P. G., voL 133, 957; freske u Abu Go5u su oče-
vidno grčki rad žz dvanaestog veka, iako ovi nikada nisu pomenuti.

* V iđi članak „Seldžuci” u Encyclopedia Britannica (11. iz-
danje) sa bibliografijom .

293

I

imali ništa sem svoje izvanredne vojne organizacije. N ji-
hova birokratija bila je lakrdija. Od Vizantije su malo
pozajmili, iznzev prestonice. Cak ni njihova teokratska
autokratija nije proizišla od Konstantina, trinaestog apo-
stola, nego od kalifa islama.
' Uticaj koji su izvršili Vizantinci na italijansku uČe-
nost petnaestog veka, dobro je poznat. Ulogom koju su
odigrali Ijudi kao Hristolor i Gemist Pleton na podstica-
nju učenja grčkog jezika i studiranja platonizma na za-
padu zadužili su celu renesansu prema Vizantincima. A li
uticaj nije počeo tek tada. On se vršio na Zapadnu Evropu
s vremena na vreme tokom čitave istorije carstva.

Uticaj je dolazio kroz razne kanale. Justinijanova
osvajanja, iako su bila kratkovečna, nisu potpuno iščezla.
N e samo da je RavMiski egzarhat stvorio oblast u Italiji
u kojoj su se mogli stuđirati vizantijska civilizacija, v i-
zantijska umetnost i rimsko pravo, nego je, isto tako, ob-
novljena veza sa Carigradom podstakla interes za grčke
poslove. Mnogi irski kaluđeri iz seđmog veka govorili su
grčki‘ biskup iz Ruana je mislio da se grčki suvišemnogo
studira u njegovoj dijecezi, dok je kralj Veseksa, Ina,
pozvao dva naučnika iz Atine*1. Ikonoklastička borba pre-
kinula je vezu. Najpre je navala izbeglica, religioznih
umetnika, iz carstva u Rim, donela plođa u mozaicima i
freskama u mnogim rimskim crkvama*; ali, izuzev izbeg-
lica i njihovih radova, vizantijske stvari bile su s negodo-
vanjem pozdravljene na Zapadu, gde je u stvari tada bilo
vrlo malo civilizacije. Karolinška renesansa donela je
obnovljeno interesovanje za Bliski Istok. Evnuh Elisej,
koji je došao u Ahen da pripremi princezu Rotrudu za

1 Bury, Later Roman Empire from Arcadius to Irene,, II,
992—3; James, Learning and Literature, u Cambridge Medieval
History, vol. 3, 502 i dalje.

1 Na primer u crkvi Sv. M arije u Kosmedinu.

294

\

verenicu Konstantina V, poučavajuči je grčki, našao je
grupu revnosnih učenika1; a Ravena je dala većinu uzora
za karolinšku umetnost. Kad je egzarhat ugašen, postojao
je novi kanal. Venecija je već počela da igra svoju ulogu
posrednika između Istoka i Zapada12*. Njezin jezik bio je
populami latinski i ona je održavala bliske veze sa zapad-
nim carevima; ali sa Carigradom njezina veza bila je uža.
Njezina umetnost bila je vizantijska — Sveti Marko je
kopija Svetih apostola; — ona je skoro stalno držala trgo-
vačku misiju na Bosforu; a skoro do duboko u jedanaesti
vek njezini duždevi slali su svoje najstarije sinove da
dovrše školovanje pod carevim pokroviteljstvom.

Isto tako postojale su veze i dalje prema jugu. Cak
i za vreme života Teodora Studiskog njegove himne citi-
rane su na Sardiniji8; ponovno osvajanje Južne Italije pod
Vasilijem I proširilo je taj kanal. Trgovački gradovi na
jugu, Napulj, Am alfi i Gaeta, prihvatili su trgovaČke mo-
gućnosti koje je pružilo to osvajanje. Oni su isto tako
poslali u Carigrad misije, koje su natrag donele vizantij-
ske ideje. Njihovi glavni časnici isto tako su slali svoje
sinove da se usavrše na carskom đvoru; a lombardski
prinčevi sa ]Uga isto tako su postupali. U Rimu, grćka
lična imena postaia su vrlo moderna, a dalje prema se-
veru, kralj Hugo Italijanski udvarao se caru čestim
poslanstvima. Uzbuđenje ambasadora Liudpranda, kada
je posetio Carigrad, njegov ponos zbog znanja grčkog
jezika, njegovo divljenje za sve što je vizantijsko, karak-
teristiČni su za to vreme, dok je Deziderije, starešina
Monte Kasina, poslao u Carigrad da mu se tamo izrade

1 Teofan, 455.
2 2a Veneciju, vid i bibliografiju u Cambridffe Mediettal His-
tory, vol. 4, 846—9.
s Vita S. Theodori Studitae, M. P. G., vol. 99, 215.

295

zlatni sasudi za opatiju1. A li se moda nije ražirila mnogo
van Italije; a docnije, u tom istom veku, bila je izmenjena
saksonskim osvajanjem. Snalažljivi Italijani našli su da
je mudrije da skrenu svoje divljenje prema caru koji se
nalazio na njihovim kapijama. Kada je Liudprand opet
posetio Carigrad, kao poslanik Ota I u prilici koja je ne-
taktično izabrana, naišao je na hladan prijem, pa se vratio
izjavljujući da je sve bolje kod kuće; iako se potrudio da
prokrijumčari kroz carinamicu komade carskog svilenog
brokata. Nekoliko godina kasnije stara moda se povratila
kada se Oto II oženio princezom porfirogenetom Teofano.
U sviti ove gospođe jakog duha, nagmuli su Grci s Istoka
i iz Južne Italije i sledili dvor u Nemačku. Tamo je ona
skandalizovala stanovnike kupanjem i nošenjem svile —
strašne stvari koje su je poslale u pakao (jedna kaluđerica
u viziji videla ju je tamo*) — baŠ kao što je njezina ro-
đaka, Marija Argira, nekoliko godina kasnije zaprepa-
stila dobrog svetog Petra Damijana uvodeći u Veneciju
viljuške8.

Teofanin sin, Oto III, bio je fantastično ponosan zbog
svoje grčke krvi; on je voleo da govori grčki i da se okruži
onim što je smatrao za pravi carski ceremonijal. Pod nje-
govom zaštitom, još mnogo je Grka došlo u Nemačku.
Grčki monasi nastanili su se u Rajhenau, na jezeru Kon-
stanca, mnogo pre kraja desetog veka. Otprilike u isto
vreme, neki Grigorije, srodnik, govorilo se, carice Teo-
fano, osnovao je versku kuću Burtscheid blizu Ahena; a
grčki monasi sagradili su kapele Svetog Vartolomeja u
katedrali u Paderbomu. Malo kasnije, grčki kaluđeri, ve-
rovatno zarađujući za život kao zanatlije, bili su tako

1 Chronicon Monasterii Casiensus, u Muratori, Rerum Itali-
carum Scriptores.

* Vita Bermoardi, addenda, u M. G. H. Ss., vol. 4, 888.
* Peter Damian, Epistolae, M. P. L., vol. 175, 744.

296

mnogobrojni da je biskup Godehard iz Hildeshajma obja-
vio da oni mogu ostati samo dve noći u njegovim mana-
stirskim skloništima — on je osuđivao putujuće kaluđere1.
Beleg tih vizantijskih umetnika može se videti na bogatoj
ornamentici nemačke renesansne arhitekture.

U Francuskoj uticaj je bio posređniji. Velike vizan-
tijske katedrale u Akvitaniji verovatno duguju svoj iz-
gled pre venecijanskim nego neposredno vizantijskim
uzorima. Sveti Front u Perigeu jako liči na Svetog Marka.
Ig Kapet toliko je bio impresioniran ženidbom Ota II, da
je tražio vizantijsku mladu za svog sina Robera-. Moiba
nije uslišena. Veze između dva dvora ostale su i dalje da
budu jako retke.

Sa Engleskom je bilo malo dodirnih tačaka*. Nortum-
brijansko vajano kamenje iz sedmog veka izvanredno je
vizantijsko po osećanju i izvođenju, a engleska krunidbena
služba ima čudno vizantijski ritual. Verovatno se obadve
Činjenice mogu objasniti neprekinutom vezom koju je
anglo-saksonska Engieska održavala sa Rimom, a Rim sa
Istokom.

Krstaški ratovi doveli su Zapad i Vizantiju u bliži
dodir nego ikada ranije. A li saracenska civilizacija bila je
novija za Zapad. i u Siriji ona je jače uticala na njega.
Nijedna od kasnijih vizantijskih princeza koje su se udale
u Nemačku, gospođc Komnena ili lepa tragična Irena
Anđeo, kraljica Romana, nije bila misionarka kao Teofano
ili ranije žene duždeva. Sada je zapadnjak gledao Vizan-
tijca sa prezirnom antipatijom, kao na lukavog šizmatika.
On je više voleo da dobije dela klasične Grčke, Aristotela
ili Galena od Saracena, nego neposredno od srednjovekov-

1 V idi Muntz, Les Artistes Grecs dans VEurope Latine, Revue
de L ’A rt Chretien, maj 1893, passim; Schlumberger, Epopčc By-
zantine, II, 260 i dalje.

5 Gerbert, Epistolae, izd. Havet, 101— 2.
* Dalton, East Christian Art, 66—7.

297

nih Grka. Cak i posle osvajanja 1204. godine, latinski •
gospodari malo su naučili od svojih civilizovanijih poda-
nika. Oni su došli da opljačkaju, i unište, a ne da budu
vaspitani. Jedino Fridrih II, nemirno tuđ samozadovolj-
stvu koje je obično obuzimalo Zapađnu Evropu, pozajmio
je, kroz svoje prijateljstvo sa nikejskim dvorom, neke
ideje i metode starog carskog oblika vlade.

Tek u četrnaestom veku zapadni uČeni ljudi počeli su
da shvataju kakva su blaga nauke nagomilana u Carigra-
du. Petrarka je pokušao, uzaluđ, da nauči grčki — njegov
učitelj bio je Kalabrežanin Varlaam, koji je kasnije pro-
uzrokovao isihastički spor1. A li u petnaestom veku, učeni
ljudi koji su pratili na Zapad careve prosjake Paleologe,
bili su dorasli zadatku učitelja. Gomile koje su privlačili
govori čak i ponešto osrednjeg naučnika Hrisolora, bile
su dokaz o novom stanju stvari. Nekoliko godina kasnije,
pad Grada doveo je nove učene izbeglice u Italiju. Sam
Visarion Trapezuntski, sađa kardinal, bio je njihov za-
štitnik, i njegovom pomoći ljudi kao Laskaris, pionir
štamparstva, Argiropulos i Halkokondil smestili su se na
zapadnim univerzitetima. Vizantijsko delo konzervacije,
toliko blizu unistenja 1204. godine, na zapadu je konačno
bilo pravilno ocenjeno.

Hrišćanskom Istoku, ma ko bili njegovi gospodari,
Carigrad je do kraja ostao prestonica. Cak i podanici tra-
pezundskog cara dolazili su, kada su to mogli, da se nasele
u Carigrad; Rusi su dolazili u njega na hodočašće, Kiprani
su tamo slali sinove na obrazovanje. U stvari, čak i naj-
bogatiji Kiprani, ma kako da su marili za svoje lusinjan-
ske kraljeve, osećali su se nekako kao u izbeglištvu. Le-
pentren je otuda pisao svom prijatelju Nićiforu Gregori

1 V idi Gibbon, Decline and Fall, izd. Bury, vol. 7, 317— 20.

298

đuga pisma o žalosnom stanju starog grčkog sveta u
četmaestom veku. Zbog opreznog straha od cenzora, on
je izbegao Gregorino pitanje kako izdržava bezobrazluk
Latina; ali njegovo pravo mišljenje tužno se vidi iz sva-
kog reda1. Cak i skroman hroničar Mahera, prijatelj Lu-
sinjana, bio je zaprepašćen padom Carigrada, i saosećao
je u užasu konačne tragedije sa grčkom kraljicom, Jelenom
Paleologovom, carevom nećakom12.

Jer tragedija je bila konačna. Dvadeset devetog maja
1453. godine jedna civilizacija je neopozivo zbrisana. Ona
je ostavila slavno zaveštanje u učenosti i umetnosti; ona
je podigla iz varvarstva čitave zemlje; pomogla drugima
da se civilizuju; njezina snaga i inteligencija vekovima su
bili zaštita hrišćanskog sveta. Jedanaest vekova Carigrad
je bio središte sveta svetlosti. Tananoj briljantnosti, rađo-
znalosti i estetizmu Grka, ponosnoj postojanosti i admini-
strativnoj sposobnosti Rimljana, transcendentalnom in-
tenzitetu hrišćana s Istoka, spojenim u fluidnu osetljivu
masu, sada je učinjen kraj. Carigrad je postao sedište
grube sile, neznanja, veličanstvene neukusnosti. Samo u
ruskim palatama, iznad kojih je lepršao dvoglavi orao,
grb kuće Paleologa, neki ostaci Vizantije životarili su još
nekoliko vekova — samo tu, i u tamnim dvoranama pored
Zlatnog roga, sakrivanim među kućama Fanara, gde je
patrijarh održavao svoj dvor u senci, omogućen državnič-
kom mudrošću sultana osvajača i radom Đorđa Genadija
Sholarija, da bi vladao nad podaničkim hrišćanskim na-
rodom, i dao mu izvesnu meru sigurnosti. . . A li dvoglavi
orao se više ne vije u Rusiji, a Fanar je izgubljen u nesi-
gumosti i strahu. Poslednji ostaci umiru ili su mrtvi.

1 Grigora, Correspondence, izdanje Guilland, 1285— 9.
2 Makhairas, 682.

299

Bilo je kako su proroci prorekli, proroci koji su bez
prestanka govorili o sudbini koja nailazi, o poslednjim
danima Grada. Umorni Vizantinac znao je da propast
koja je tako Često pretila, mora jednoga dana sigurno da
ga snađe, A šta je to marilo? Bilo je uzaludno žaliti se.
Ovaj svet bio je glupa travestija, kojoj bol i tužne uspo-
mene i slutnje nisu dali mira. Mir i prava sreća nalazili
su se na onom svetu. Šta je Car, ravan apostolima, šta čak
i sam Carigrad, veliki Grad, drag bogu i njegovoj majci,
kada se porede sa Hristom Spasiteljem i slavnim dvoro-
vima neba?

L IS T A R IM SK IH CAREVA OD K O N S TA N TIN A I
DO K O N STAN TIN A X I

(Carevl Istoka do 480. godine, izuzev kada je drugačije naznačeno)

Konsfantinoua dinastija umro 337.

KONSTANTIN I VELIKI 337—361. jedini car posle 351.
KONSTANCUE 361—363. jedini car
JULIAN APOSTATA 363— 364. jedini car
JOVUAN 364— 378.
VALENS

Teodosijeva đinasfija 379— 395. jedini car posle 392.
395— 408.
TEODOSIJE I VELIKI 408—450. Artem ije, regent 408— 414.
ARKADUE 450—457.
TEO D O SU E II
MAKUAN

Lavova dinastija 457— 474. Vasiiisk, uzurpator
474.
LAV I 474—491. 475— 476. t
LAV n
ZENON 491— 518.

ANASTASUE I

Justinijanova dinastija 518— 527. Sofija, regent 573—574.
527— 565. Tlberije, regent 574—578.
JUSTIN I 565— 578.
JUSTINUAN I
JT7STIN II 578— 582.
582— 602.
TIBERIJE n 590— 602.
M AVRIKUE 602— 610.

Teodosije, savladar

FOKA

301

Iraklijeva dinastija 610—641. Martina, regentkinja 641.
613—641.
IRAKLU E 638—641.
K on stan tln CX 641.
Iraklion 641.
641—668.
KONSTANTIN m 659—668.
IR A K L IO N 659— 681.
KO N STAN S II 659—681.
668— 685.
Konstantin i v 685— 695.
IrakU je 695— 698.
T ib e rije 698—705.
KONSTANTIN IV POGONAT 705— 711.
JUSTENUAN n RINOTMET 706— 711.
LEONTUE 711— 713.
TIBER U E m APSIM AR 713— 715.
JU STIN U A N n RINOTMET 715— 717.
T tb e rije
FIU PIK VARDAN 715—740. Irena, regentklnja
ANASTASUE U 720— 740. 780—790, 792— 797.
TEODOSUE m 740—775.
750—775.
Isavrijanska dinastija 775— 780.
776—780.
LA V r a ISAVRUANAC 780—797.
Konstantin V
797—802.
KONSTANTIN V KOPRONIM 802—811.
Lav IV 811.
811— 813.
LA V IV HAZAR 813— 820.
Konstantin V I
820— 829.
KONSTANTIN VI 821— 829.
829— 842.
IRENA
NICIFOR I
S T A V R IK IJE
M IHAJLO I RANGAB
L A V V JERMENIN

Amotijska dinastija

MIHAJLO n AM ORIJANAC
T e o filo

TEOFILO

302

MIHAJLO III PU A N A C 842— 867. Teodora, regentkinja
Vasilije I 866— 867.
842— 856.

Varda, regent 862— 868.

Makedonska dinastija

VASILUE I MAKEDONAC 867— 886. Regentski savet 913.
K o n sta n tin 869— 880. Zoja Karbopsina,
Lav VI 870— 886.
A le k sa n d a r 871— 912.
886— 912.
L A V V I MTJDRI 9 11— 913-
Konstantin VII 912— 913.
913— 919.
ALEKSANDAR
KON STAN TIN VH PORFIRO-

GENET

ROMAN I LEKAPEN regentkinja 913— 919.

919— 944.

K onstantin VTI 919— 944.
K ristlfor Lekapen 921— 931.
Stefan Lekapen 924— 945.
Konstantin Lekapen 924— 945.
K O N S T A N T IN VTI
PORFIROGENET 944— 959.
Roman II oko 950— 959.

ROMAN n 959— 963.
V asilije II 960— 963.
Konstantin v m 961— 1025.

V A SILU E n BUGAROUBICA 963. Teofana, regentkinja 963.
NICIFOR II FOKA
963— 969.
VasUije II 963— 976.
JO VAN I CIM ISKUE 969— 976.
V A SILU E n BUGAROUBICA 976— 1025.
KONSTANTIN VHI 1025— 1028.
ROMAN III ARGIR 1028— 1034.
MIHAJLO IV PAFLAGO N AC 1034— 1041.
M IH AJLO V* K A L F A T 1041— 1042.
ZOJA 1 TEODORA

PORFIROGENETE 1042.
KONSTANTIN IX MONOMAH 1042— 1055.
TEODORA PORFIROGENETA 1055— 1056.
MIHAJLO V I STRATIO TIK 1056— 1057.
IS A K I KOMNEN 1057— 1059.

303