John Horgan-Kraj znanosti

John Horgan

KRAJ
ZNANOSTI

Copyright © 1996 by John Horgan

UVOD : 

U  POTRAZI  ZA ODGOVOROM

Na putu na sjever države New York, u ljeto 1989., počeo sam ozbiljno 
razmišljati o mogućnosti da je znanosti, čistoj znanosti, došao kraj. 
Letio sam na Sveučilište  Syracuse, na intervju s britanskim fizičarom 
Rogerom  Penroseom,  koji  je  tamo  bio  gost-profesor.  Prije  našeg 
susreta probijao sam se kroz špalte njegove gusto pisane, teške knjige, 
Carev novi um, koja je na moje iznenađenje nekoliko mjeseci kasni­
je,  kad  ju  je  pohvalio  časopis  The  New  York  Times  Book  Review1, 
postala bestseler. U njoj Penrose pretražuje široki dijapazon  moder­
ne znanosti i zaključuje da u njoj nešto nedostaje. To znanje, ustvrdio 
je  Penrose,  sa  svim  svojim  bogatstvom  i snagom  nikako  ne  može 
objasniti  konačnu  misteriju  egzistencije,  ljudsku  svijest. 

Ključ  svijesti,  spekulira  Penrose,  možda  se  skriva  u  brazdi  iz­
među dviju  glavnih teorija moderne fizike:  kvantne  mehanike,  koja 
opisuje elektromagnetizam i nuklearne sile, i opće teorije relativno­
sti, Einsteinove  teorije  gravitacije.  Mnogi  fizičari,  počevši  od  Ein-
steina,  pokušavali  su,  ali  nisu  uspjeli  spojiti  kvantnu  mehaniku  i 
opću  teoriju  relativnosti  u  jednu  jedinu,  "jedinstvenu"  teoriju.  U 
svojoj  je  knjizi  Penrose  daje  nacrt  mogućeg  izgleda  jedinstvene 
teorije i načina na koji iz nje izvire misao. Njegova je  shema,  koja 

1 The Emperor's New Mind, Roger Penrose, Oxford University Press, New 
York,  1989. Recenzija ove knjige, koju je napisao astronom i pisac Ti­
mothy Ferris, izašla je u časopisu New York Times Book Review 19. stude­
nog 1989., str. 3. 

uključuje  egzotične  kvantne  i  gravitacijske  efekte  koji  prožimaju 
mozak,  neodređena,  zamršena  i  nimalo  potkrijepljena  dokazima 
iz  fizike  ili  neurologije.  No,  ako  se  ispostavi  da  je  u  bilo  kojem 
smislu ispravna,  ona bi  bila monumentalno  dostignuće;  bila bi to 
teorija  koja  jednim  udarcem  objedinjuje  fiziku  i  rješava  jedan  od 
najneugodnijih  filozofskih  problema,  veze  uma i  materije.  Već  sama 
Penroseova ambicija  ga je  činila izvrsnom  temom  za profil  znanstve­
nika u  časopisu  Scientific American,  gdje  radim  kao  stalni  autor.2 

Penrose me čekao na aerodromu u Syracusi.  On sliči na vilenja­
ka sa čupavom crnom kosom, a izgleda istodobno rastreseno i posve 
b u d n o .  D o k  nas  je vozio  na  Sveučilište,  stalno  se  na  glas  pitao  ide 
li u pravom smjeru.  Činilo  se da je preplavljen misterijima.  Našao 
sam  se  u  uznemiravajućoj  situaciji  da  mu  ja predlažem  koji  smjer 
da odabere ili gdje  da skrene, premda nikad prije nisam bio u Syra­
cusi.  Unatoč zajedničkom neznanju, uspjeli smo bez teškoća pronaći 
put do zgrade u kojoj  je Penrose radio.  Kada smo ušli u njegov ured, 
otkrili  smo  da mu je  neki kolega na  stolu  ostavio  blistavu  limenku 
spreja s  natpisom  Superstruna.  Kad ju je Penrose pritisnuo, preko 
sobe  je  poletjela  svjetlozelena  nit,  nalik  na  špagete. 

Penrose se nasmijao  na ovu malu šalu za upućene.  Superstruna 
nije  samo ime  dječje  igračke,  nego i naziv izvanredno  male i izvan­
redno  hipotetičke  čestice nalik na nit,  koju postulira jedna popu­
larna fizikalna teorija.  Prema njoj,  izvijanje  ovih  struna  u  desetdi-
menzionalnom  hiperprostoru  proizvodi  svu  materiju  i  energiju 
svemira,  pa  čak i  prostor i vrijeme.  Mnogi vodeći  fizičari  smatraju 
da je  teorija superstruna možda ta unificirana teorija koju  tako  dugo 
traže;  neki  su  je  čak  prozvali  teorijom  svega.  Penrose  nije  među 
onima koji su joj  odani.  "Ona možda jest točna",  reče  mi Penro­
se.  "Samo, nije ono što bih ja očekivao da će biti odgovor". Dok je 
Penrose  govorio, počeo  sam shvaćati  da je za njega "odgovor" više 
od  obične  fizikalne  teorije,  načina  organiziranja  podataka  i  pre­
dviđanja  događaja.  On  je  govorio  o  jednom  određenom  Odgovoru: 
tajni  života,  rješenju  zagonetke  svemira. 

2  Moj  članak  o  Penroseu  objavljen  je  u  Scientific  Americanu  iz  studenog 
1989.,  str.  30-33. 

Penrose priznaje  da je  platonist.  Znanstvenici ne  izmišljaju  isti­
nu;  oni  je  otkrivaju.  Izvorne  istine  zrače  ljepotom,  ispravnošću, 
svima  očitim  kvalitetama koje  im  daju  moć  otkrivenja.  Za  Penro-
sea teorija nema te karakteristike.  Slaže  se da je i "prijedlog"  izložen 
u  Carevom  novom  umu  -  još  ne  zavređuje  naziv  teorija,  priznao 
je - prilično  nezgrapan.  Mogao  bi  se  pokazati  pogrešnim,  naročito 
u detaljima.  Ali, bio je siguran da je bliži istini od teorije  superstru-
na. Dok je govorio o tome, pitao sam ga da li želi reći da će jednoga 
dana  znanstvenici pronaći  Odgovor i  tako  svoju potragu privesti kraju? 

Za  razliku  od  nekih uglednih  znanstvenika koji,  čini  se,  izjed­
načavaju  oklijevanje  sa  slabošću,  Penrose  doista  razmišlja  prije 
no  što  odgovori,  ali  i  dok  odgovara.  "Mislim  da  nismo  blizu", 
rekao  je  polako,  pogledavajući  kroz  prozor  svog  ureda.  "Mislim 
da  nismo  blizu,  ali  to  ne  znači  da  se  u  nekoj  fazi  stvari  ne  bi 
mogle  odvijati  brže."  Još  je  malo  razmišljao.  "Pretpostavljam  da 
to  na  neki  način  znači  da  odgovor  postoji,"  nastavio  je  "premda 
je  to  možda  previše  pesimistično".  Ovaj  komentar  me  zatekao. 
Što  je  pesimistično  u  tome  što  onaj  koji  traga  za  istinom  smatra 
da  se  istina  može  dosegnuti?  "Rješavanje  zagonetki  je  divan  po­
sao,"  odgovorio  je  Penrose,  "ali  ako  se  one  sve  riješe,  to  bi  mo­
glo  biti  dosadno".  Tada  se  nervozno  nasmijao,  kao  da  ga je  neo­
bičnost  vlastitih  riječi  pogodila.3 

Dugo nakon što sam otišao iz Syracuse, mozgao sam o Penro-
seovim primjedbama.  Da li je  moguće  da bi znanost  mogla doći  do 
kraja?  Mogu li znanstvenici saznati sve što se može saznati?  Mogu 
li  prognati  zagonetku  iz univerzuma?  Teško  mi je  zamisliti  svijet 
bez znanosti, ali ne samo zato što moj posao ovisi o njoj. Postao sam 
izvjestitelj  o  znanosti  zato  što  sam  smatrao  da  je  znanost  -  čista 
znanost,  traganje  za  znanjem  zbog  njega  samog -  najplemenitiji  i 
najsmisleniji  od svih  ljudskih pothvata.  Mi  smo  ovdje  zato  da bismo 
shvatili  zašto  smo  ovdje.  Koja je  druga  svrha vrijednija  nas  samih? 

Nisam  uvijek  bio  tako  očaran  znanošću.  Tijekom  studija  sam 
prošao  kroz fazu u  kojoj  sam književnu  kritiku smatrao  najuzbud­
ljivijom  od  svih  intelektualnih  djelatnosti.  Kasno  jedne  večeri,  na-

3  S Penroseom sam se sastao u kolovozu  1989. 

kon previše šalica kave i previše sati potrošenih na borbu s još jednom 
interpretacijom  Joyceovog  Uliksa,  doživio  sam  krizu  vjerovanja. 
Jako  pametni  ljudi  su  se  desetljećima  sporili  oko  Uliksovog  znače­
nja.  Ali  jedna  od  poruka  moderne  kritike  i  moderne  književnosti 
je  bila  ta  da  su  svi  tekstovi  "ironični":  imaju više  značenja  od  kojih 
niti jedno nije konačno4. Kralj Edip, Pakao, pa čak i Biblija u nekom 
su  smislu  "samo  šale",  ne  treba  ih  uzeti  previše  doslovno.  Argu­
menti  o  značenju  se  nikada  ne  mogu  razriješiti  jer  je  jedino  pravo 
značenje  teksta  tekst  sam.  Naravno,  ova  se poruka  odnosi  i  na  kri­
tičare.  Prepušteni  smo beskonačnom  slijedu  interpretacija,  od kojih 
nijedna  nije  konačna.  Ali,  svi  i  dalje  raspravljaju!  S  kakvom  svr­
hom?  Zato  da bi svaki kritičar dokazivao da je on pametniji i zanim­
ljiviji  od  ostalih?  Sve  mi  se  počelo  činiti  besmislenim. 

Iako  mi  je  engleski  bio  glavna  studijska  grupa,  svaki  sam  se­
mestar uzimao  barem jedan  predmet  iz  prirodnih  znanosti  ili  ma­
tematike.  Rad  na  matematičkim  ili  fizikalnim  problemima  bio  je 
ugodna promjena u usporedbi sa zbrkanim  zadacima humanistič­
kih  znanosti;  veliko  mi  je  zadovoljstvo  pružalo  pronalaženje  is­
pravnog  odgovora  na  zadani  problem.  Što  sam  bio  nezadovoljniji 
s  ironičnim  nazorom  književnosti  i  književne  kritike,  to  sam  više 
cijenio  čvrst  pragmatičan  znanstveni  pristup.  Znanstvenici  mogu 
postavljati  određena  pitanja  i  rješavati  ih  na  način  na  koji  kritiča­
ri,  filozofi  i  povjesničari  ne  mogu.  Teorije  se  provjerava  pokusi­
ma,  uspoređuju  se  sa  stvarnošću,  a  one  nedostatne  se  odbacuju. 
Snaga znanosti ne može  se poreći:  ona nam je  dala računala i  zra­
koplove,  cjepiva  i  termonuklearne  bombe,  tehnologije  koje  su 
na  dobro  ili  zlo  mijenjale  tijek  povijesti.  Znanost  - više  nego  bilo 
koji  drugi  oblik  znanja,  više  od  književne  kritike,  filozofije,  umjet­
nosti,  religije  -  donosi  trajni  uvid  u  prirodu  stvari.  Ona  nas  ne­
kud  vodi.  Moja  me  mini  epifanija  dovela  do  toga  da  sam  kasnije 
postao  znanstvenim  izvjestiteljem  i  piscem.  Ostavila  mi  je  i  ovaj 
kriterij  znanosti:  znanost  postavlja  pitanja  na  koja  se  mogu  dati 

4  Ova  se  definicija ironije  temelji  na  onoj  koju  je  iznio Northrop  Frye  u 
svom  klasičnom  djelu  o  teoriji  književnosti,  Anatomy  of  Criticism,  Prin­
ceton University Press, Princeton N. J., 1957. 

odgovori,  barem u načelu,  ako je na raspolaganju razumna količi­
na vremena  i  novca. 

Prije  mog  susreta  s  Penroseom  uzimao  sam  zdravo  za  gotovo 
da je  znanost otvorena, bez  granica,  čak beskonačna. Mogućnost 
da bi znanstvenici jednoga dana mogli pronaći istinu toliko  snaž­
nu  da  može  onemogućiti  sva  daljnja  istraživanja,  učinila  mi  se  u 
najboljem  slučaju  kao  neutemeljeno  maštanje  ili  neka  vrsta  hi­
perbole  koja  je  potrebna  da  bi  se  masama  prodavala  znanost  (i 
znanstvene  knjige).  Iskrenost  i  podvojenost  s  kojom  je  Penrose 
razmišljao  o  mogućnosti  konačne  teorije  prisilila me  da ponovno 
procijenim  svoje  vlastite  poglede  na  budućnost  znanosti.  Kako 
je vrijeme  prolazilo,  postao  sam  opsjednut  tim  problemom.  Koje 
su  granice  znanosti,  ako  uopće  postoje?  Je  li  znanost beskonačna 
ili je smrtna kao  i  mi?  Ako  je  konačna,  je  li  kraj  na vidiku?  Ovisi 
li  to  o  nama? 

Nakon  mojeg  prvog  razgovora  s  Penroseom,  potražio  sam  i 
druge  znanstvenike  koji  su  razbijali  glave  razmišljajući  o  granica­
ma znanja:  fizičare  koji se bave  česticama i sanjaju o konačnoj  teo­
riji materije i energije; kozmologe koji pokušavaju točno  razumjeti 
kako, pa  Čak i zašto je  stvoren naš  svemir;  evolucijske biologe koji 
teže tome da odrede kako je započeo život i koji su zakoni upravljali 
njegovim kasnijim razvojem;  neurologe koji istražuju procese u moz­
gu koji  su  temelj  nastanka svijesti;  istraživače  kaosa i kompleksno­
sti  koji  se  nadaju  da bi  uz  pomoć  računala  i  novih  matematičkih 
tehnika  mogli ponovno  oživjeti  znanost.  Razgovarao  sam  i  s  filozo­
fima,  također i  s  onima koji  su navodno  sumnjali u to  može  li  zna­
nost ikada doseći objektivne,  apsolutne  istine.  Napisao  sam  članke 
o  nizu  ovih  znanstvenika  i  filozofa  za  Scientific American. 

Kada sam počeo razmišljati o pisanju knjige,  razmišljao  sam o  njoj 
kao  o  seriji portreta  (sa  svim  dobrim  i lošim)  fascinantnih  tragača 
za istinom i onih koji istinu izbjegavaju, koje sam imao  sreću inter­
vjuirati.  Namjeravao  sam  čitateljima prepustiti  odluku  o  tome  čija 
predviđanja o  budućnosti  znanosti imaju smisla,  a  čija ne.  Naposljet­
ku,  tko  stvarno  zna koje bi mogle biti  konačne  granice znanja?  Ali 
postupno  sam počeo  zamišljati  da ja to  znam;  uvjerio sam sebe  da je 
jedan posebni scenarij vjerojatniji od svih drugih.  Odlučio  sam odu-

stati  od bilo  kakvih pokušaja za novinarskom objektivnošću i  napi­
sati  knjigu  koja  je  na  očigled  bila  puna vlastitih  procjena,  uvjerljiva 
i  osobna.  Dok bi  se  bavila  pojedinim  znanstvenicima  i  filozofima, 
knjiga  bi  iznosila  i  moje  poglede.  Taj  bi  pristup,  osjećao  sam,  bio 
više  u  skladu  s  mojim  uvjerenjem  da  je  većina  tvrdnji  o  granicama 
znanja  na  koncu  duboko  dvosmislena. 

Dosad  je  već  postala  opće  poznata  istina  da  znanstvenici  nisu 
puki  strojevi  za stjecanje  znanja;  njih vode jednako  emocije  i  intui­
cije kao  i hladni razum i proračunatost.  O t k r i o  sam  da su  znanstve­
nici  rijetko  kada  tako  ljudski,  toliko  izloženi  na  milost  i  nemilost 
svojim  strahovima  i  željama,  kao  kad  su  suočeni  s  granicama  znanja. 
Najveći  znanstvenici  žele  povrh  svega  otkriti  istine  o  prirodi  (uz  to 
što  žele  steći  slavu,  novac  za  istraživanja i profesure,  te  unaprijedi­
ti  čovječanstvo):  oni  žele znati.  Oni  se  nadaju  i vjeruju  da je  istina 
dokučiva, a ne samo ideal ili asimptota kojoj će se vječno samo približa­
vati.  Oni  također vjeruju,  kao  i ja,  da je potraga za znanjem najple­
menitija  i  najsvrhovitija  od  svih  ljudskih  djelatnosti. 

Znanstvenici  koji  se  priklanjaju  ovom  vjerovanju  obično  su  op­
tuženi za oholost. Neki jesu oholi, i to jako. Ali mnogi drugi, otkrio 
sam,  manje  su  oholi a više  zabrinuti.  Ovo je  doba iskušenja za one 
koji traže istinu.  Znanost ugrožavaju tehnofobi, aktivisti koji se bo­
re za prava životinja, religijski fundamentalisti,  i ono što je najvažni­
je,  škrti političari.  Socijalna,  politička i ekonomska ograničenja sve 
će više  otežavati znanstvena istraživanja,  a naročito  čista znanstvena 
istraživanja. 

Štoviše,  sama  znanost  kako  napreduje,  sve  više  nameće  ogra­
ničenja vlastite  moći.  Einsteinova  teorija  specijalne relativnosti za-
branjuje  transmisiju  materije  pa  čak  i  informacije  brzinama  većim 
od  brzine  svjetlosti;  kvantna mehanika diktira da će  naše  znanje  o 
mikrosvijetu  uvijek  biti  nesigurno;  teorija  kaosa  potvrđuje  da  je 
čak i bez kvantne neodređenosti mnoge fenomene nemoguće predvi­
djeti;  teorem  nepotpunosti  Kurta  Godela  odriče  nam  mogućnost 
konstrukcije  potpunog  i  konzistentnog  matematičkog  opisa  stvar­
nosti.  A  evolucijska biologija  nas  stalno  podsjeća  da  smo  životinje, 
stvorene  prirodnom  selekcijom  zbog razmnožavanja,  a ne  zbog  ot­
krivanja  dubokih  istina  o  prirodi. 

Optimisti koji misle da mogu nadvladati  sva ta ograničenja mo­
raju  se  suočiti  s  još  jednom  neprilikom,  možda  najviše  uznemira-
vajućom  od svih.  Sto će  znanstvenici raditi uspiju li spoznati sve  što 
se  može  znati?  Koja  bi  onda  bila  svrha  života?  Koja  bi  bila  svrha 
čovječanstva?  Roger  Penrose  otkrio  je  svoju  zabrinutost  zbog  te 
dileme  kada  je  svoj  san  o  konačnoj  teoriji  nazvao  pesimističkim. 

S  obzirom  na sva ova neugodna pitanja,  nije  čudo  da su  mnogi 
znanstvenici s  kojima sam razgovarao za ovu knjigu izgledali kao da 
su  obuzeti  dubokom nelagodom.  Ali njihova nelagoda, ustvrdit  ću, 
ima  drugi  puno  neposredniji  uzrok.  Ako  netko  vjeruje  u  znanost, 
mora  prihvatiti  mogućnost  -  čak  vjerojatnost  -  da  je  velika  era 
znanstvenih  otkrića okončana.  Znanošću  ne  smatram  samo  primije-
njenu  znanost,  nego  znanost  u  svojem  najčišćem  i  najveličanstveni-
jem  obliku,  kao prvenstveno  ljudsku potragu  za razumijevanjem uni­
verzuma i  našeg mjesta u  njemu.  Daljnja istraživanja  možda više  neće 
donijeti velika otkrića ili  revolucije,  nego  samo  sve više  i opadajućih 
prinosa. 

Zebnja  z b o g  z n a n s t v e n o g  utjecaja 

Pokušavajući  shvatiti  raspoloženje  modernih  znanstvenika,  otkrio 
sam  da  ideje  književne  kritike  ipak  mogu  služiti  nekoj  svrsi.  U 
svom utjecajnom ogledu iz 1973., Zebnja zbog utjecaja, Harold Bloom 
je  povezao  modernog pjesnika  sa Sotonom  iz Miltonovog Izgublje­
nog  raja5  Baš kao što se Sotona borio za svoju individualnost prko­
seći  Božjem  savršenstvu,  tako  se  i  moderni  pjesnik  mora  upustiti 
u  edipovsku  borbu  da  bi  sebe  definirao  u  odnosu  spram  Shake-
spearea,  Dantea  i  drugih  majstora.  Taj  je  napor  na  kraju  krajeva 
uzaludan,  rekao  je  Bloom,  jer se  nijedan  pjesnik ne  može  nadati  da 
će se približiti, a kamoli nadmašiti savršenstvo takvih preteča. Mo­
derni  su  pjesnici  svi  bitno  tragične  figure,  oni  su  došli  prekasno. 

I  moderni  znanstvenici  također dolaze prekasno,  a njihov je  teret 
mnogo  teži  od tereta pjesnika.  Znanstvenici  moraju  izdržati  ne  samo 

5  The  Anxiety  of  Influence,  H a r o l d  Bloom,  Oxford  University  Press,  N e w 
York,  1973. 

Shakespeareovog Kralja Leara,  nego i Newtonove zakone kretanja, 
Darwinovu  teoriju  prirodne  selekcije  i  Einsteinovu  teoriju  opće 
relativnosti.  Ove  teorije  nisu samo  lijepe;  one  su također i istinite, 
empirijski  istinite,  na  način  na  koji  nijedno  umjetničko  djelo  ne 
može  biti.  Većina  istraživača  jednostavno  priznaje  svoju  nespo­
sobnost  da  svlada  ono  što  je  Bloom  nazvao  "osjećajem  neugode 
pred  tradicijom  koja  je  postala  prebogatom  da  bi  joj  još  bilo  što 
trebalo".6  Oni pokušavaju riješiti ono  što je filozof znanosti Tho­
mas  Kuhn  pokroviteljski  nazvao  "zagonetkama",  problemima  či­
ja  rješenja  podupiru  prevladavajuću  paradigmu.  Oni  se  zadovo­
ljavaju  razrađivanjem  i  primjenom  sjajnih,  pionirskih  otkrića 
vlastitih  prethodnika.  Pokušavaju  što  preciznije  izmjeriti  masu 
kvarka,  ili  odrediti kako  neki posebni djelić DNK upravlja rastom 
mozga  embrija.  Drugi  postaju  ono  što  je  Bloom  s  porugom  naz­
vao  "pukim  pobunjenicima,  koji  djetinjasto  izokreću  konvencio­
nalne  moralne  kategorije".7  Pobunjenici  ocrnjuju  dominantne 
znanstvene  teorije  kao  puke  društvene  proizvode,  umjesto  da  ih 
smatraju  rigorozno  testiranim  opisima  prirode. 

Bloomovi  "jaki pjesnici"  prihvaćaju  savršenstvo  svojih  prethod­
nika  pa  ipak  ih  pokušavaju  transcendirati  pod  različitim  izlikama, 
među  kojima  su  i  suptilna  kriva  interpretiranja  rada  prethodnika; 
jedino  se  tako  moderni  pjesnici  mogu  osloboditi  utjecaja prošlosti 
koja im  se  izruguje.  Postoje  i jaki znanstvenici,  oni koji pokušavaju 
krivo  interpretirati i time  transcendirati kvantnu mehaniku  ili  teoriju 
velikog praska ili darvinovsku evoluciju.  Roger Penrose je jak znan­
stvenik. On i drugi njemu slični imaju samo jednu mogućnost; istraži­
vati  na  spekulativni postempirijski  način  koji ja nazivam  ironijskom 
znanošću.  Ironijska  znanost  nalikuje  književnoj  kritici  u  tome  što 
nudi  stajališta,  mišljenja  koja  su  u  najboljem  slučaju  zanimljiva,  koja 
izazivaju  dalje  komentare.  Ali  ona  se  ne  približava  istini.  Ona  ne 
može  dati  empirijski  dokaziva  iznenađenja  koja  će  prisiliti  znan­
stvenike  da  u  bitnome  revidiraju  svoj  osnovni  opis  stvarnosti. 

Najčešća je strategija jakog znanstvenika ukazati na sve nedostatke 
današnjeg  znanja i  na  sva pitanja na  koja  nema odgovora.  Ali  ta su 

6 Ibid., str. 21. 
7 Ibid., str. 22. 

pitanja  obično  ona  na  koja  vjerojatno  nikad  nećemo  dobiti  odgo­
vor  s  obzirom  na  granice  ljudske  znanosti.  Kako  je  točno  svemir 
bio  stvoren?  Mogu li se kvarkovi i elektroni sastojati od još  manjih 
čestica, ad infinitum ? Što kvantna mehanika u biti znači? (Na većinu 
se  pitanja,  koja  se  tiču  značenja,  može  odgovoriti  jedino  ironijski, 
kao  što  to  znaju  književni  kritičari).  Biologija  ima  svoje  mnoštvo 
nerješivih zagonetki.  Kako je točno život počeo na Zemlji?  Koliko 
je  neizbježan  bio  početak  života  i  njegova  kasnija  povijest? 

Oni  koji  se  bave  ironijskom  znanošću  imaju jednu  očitu  pred­
nost pred jakim pjesnicima:  glad čitalačke  publike  za znanstvenim 
"revolucijama".  Kako  se  empirijska  znanost  okoštava,  na novinare 
poput mene,  koji hrane tu društvenu glad, vrši se sve jači pritisak da 
pišemo o teorijama koje navodno nadilaze kvantnu mehaniku ili teo­
riju velikog  praska  ili  prirodne  selekcije.  Novinari  su,  naposljetku, 
velikim  dijelom  odgovorni  za  rašireni  dojam  da  su  područja poput 
kaosa  i  kompleksnosti  istinske  nove  znanosti  nadmoćne  starim, 
zdepastim,  redukcionističkim  metodama  Newtona,  Einsteina  i 
Darwina.  Novinari,  uključujući  mene,  su  također pomogli  idejama 
Rogera Penrosea  o  svijesti  da steknu publiku  koja je  mnogo veća  od 
one koju  zaslužuju,  s  obzirom na njihov slab  status  medu profesio­
nalnim neuroznanstvenicima. 

Ne  želim  reći  da  ironijska  znanost  nema  nikakve  vrijednosti. 
Daleko  od  toga.  U svom  najboljem izdanju  ironijska znanosti,  kao 
i  umjetnost  i  filozofija i  uistinu  književna  kritika,  pobuđuje  u  nama 
čuđenje;  ona  u  nama  budi  strahopoštovanje  spram  tajni  svemira. 
Ali  ne  može  postići  svoj  cilj  nadilaženja  istine  koju  već  imamo.  I 
zasigurno  nam  ne  može  dati  Odgovor,  u  biti  -  štiti  nas  od  njega, 
od istine  koja bi bila toliko  snažna da bi u nama utažila znatiželju 
odjednom  i  zauvijek.  Naposljetku,  znanost  nalaže  sama  da  mi 
ljudi  uvijek  moramo  biti  zadovoljni  s  djelomičnim  istinama. 

U  najvećem  dijelu  ove  knjige  razmatrat  ću  znanost  onakvu  ka­
kva je  danas,  kakvom je  čine  ljudi.  (Drugo  se  poglavlje bavi  filozo­
fijom.)  U  posljednja  dva  poglavlja  razmatrat  ću  mogućnost  -  koju 
potiče  iznenađujući  broj  znanstvenika  i  filozofa - da  ćemo  jednog 
dana  mi  ljudi  stvoriti  inteligentne  strojeve  koji  će  moći  transcendi-
rati  naše  slabašno  znanje.  U  mojoj  omiljenoj  verziji  ovog  scenarija, 

strojevi  transformiraju  cijeli  kozmos  u  golemu  unificiranu  mrežu 
koja obraduje informacije.  Sva materija postaje  umom.  Ovaj  prijedlog 
nije  znanost,  naravno,  nego  nešto  što  mi  samo  priželjkujemo.  On 
svejedno  postavlja  neka  zanimljiva  pitanja,  pitanja  koja  se  obično 
prepuštaju teolozima.  Sto bi svemoćno kozmičko  računalo  činilo? 
O  čemu  bi  mislilo?  Mogu  zamisliti  samo  jednu  mogućnost.  Ono 
bi pokušavalo odgovoriti na Pitanje, ono koje se skriva iza svih  dru­
gih pitanja,  poput  glumca  koji  igra sve  uloge  u predstavi:  Zašto  radi­
je postoji nešto umjesto ništa?  U svom naporu da pronađe  Odgovor 
na Pitanje,  univerzalni bi  um  mogao  otkriti  konačne  granice  znanja. 

1. 

KRAJ  NAPRETKA 

Godine  1989.,  mjesec  dana  nakon  susreta  s  Rogerom  Penroseom 
u  Syracusi,  College  Gustavus  Adolphus  u  Minnesoti  je  organizi­
rao znanstveni skup provokativnog, ali zavaravajućeg naslova:  "Kraj 
znanosti?".  Osnovna postavka skupa je  bila da se vjerovanje u  zna­
nost  - više  nego  li  znanost  sama  - približava  svom  kraju.  Kao  što  je 
rekao jedan od organizatora:  "Sve je prisutniji osjećaj  da je znanost 
kao  jedinstveni,  univerzalni  i  objektivni  poduhvat  na  svom  kra­
ju."1  Većina  govornika  su  bili  filozofi  koji  su  osporavali  ili  dovodi­
li u pitanje autoritet znanosti na ovaj ili onaj  način. Velika je ironija 
skupa bila u  tome što je jedan  od znanstvenika koji je održao pre­
davanje  bio  Gunther Stent,  biolog s  Kalifornijskog sveučilišta Ber­
keley,  koji je  godinama  širio  mnogo  dramatičniji  scenarij  od  onog 
koji je  iznio  na ovom  znanstvenom  skupu.  Stent je  tvrdio  da  zna­
nost  sama po  sebi  možda ide  k svom  kraju,  ali  to  nije  zbog  skepti­
cizma  nekolicine  akademskih  sofista.  Upravo  suprotno.  Znanost 
se  možda približava kraju  baš  zato  što  je  tako  dobro  radila. 

Stent teško da je marginalni lik u znanosti. Bio je pionir moleku­
larne  biologije;  osnovao  je  prvi  odsjek  posvećen  tom  području  na 
Sveučilištu  Berkeley pedesetih  godina  i  proveo  eksperimente  koji 
su  pomogli  rasvjetljavanju  rada  transmisije  gena.  Kasnije,  nakon 

1  Radovi sa simpozija Gustavus Adolphus objavljeni su pod naslovom The 
End of Science? Attack and Defense, ur. Richard Q. Selve, University Press 
of America, Lanham, Md., 1992. 

što  se  s  genetike  prebacio  na istraživanje  mozga,  proglašen  je  vo­
diteljem  neurobiološkog  odsjeka  Nacionalne  akademije  znanosti. 
Stent  je  također  najoštroumniji  analitičar  ograničenja  znanosti  s 
kojim  sam  se  susreo  (pod  oštroumljem  naravno  podrazumijevam 
to  da  on  artikulira  moje  nedorađene  slutnje).  Kasnih  šezdesetih, 
kada  je  Berkeley  bio  iscrpljen  studentskim  protestima,  napisao  je 
izvanredno  dalekovidnu knjigu, već odavno  rasprodanu, p o d nazi­
vom Dolazak zlatnog doba:pogled na kraj napretka. Objavljena 1969. 
godine,  ona je  tvrdila da se  znanost - kao  i tehnologija, umjetnost 
i  svi  progresivni  i  kumulativni  pothvati  -  približavaju  svom  kra-

j u 2 
Većina  ljudi,  priznaje  Stent,  smatra  apsurdnom  primjedbu  da 

bi znanost uskoro  mogla doći do svog kraja.  Kako se  znanost  može 
približavati  kraju kada je  tako  brzo  napredovala  kroz  ovo  stoljeće? 
Stent je izokrenuo ovaj induktivni argument naglavce.  Složio  se da 
je  u  početku  znanost  napredovala  eksponencijalno  zbog  učinka 
pozitivne  povratne  sprege  -  znanje  izaziva  još  više  znanja,  a  sna­
ga još više snage.  Stent pripisuje  američkom povjesničaru Henryju 
Adamsu  zaslugu  što  je  na  prijelazu  stoljeća  predvidio  ovaj  aspekt 
znanosti.3 

Adamsov zakon ubrzanja, istaknuo je Stent,  ima zanimljivu po­
sljedicu.  Ako  postoje  bilo  kakve  granice  znanosti,  bilo  kakve  za­
preke  daljnjem napretku,  onda se  znanost  može  kretati dotad  ne­
viđenom  brzinom prije  no  što  udari u  njih.  Kada  znanost  izgleda 
najsnažnija, trijumfalna i jaka,  tada je možda najbliže smrti.  "Zai­
sta,  vrtoglava  razina  na  kojoj  se  napredak  sada  odvija",  napisao  je 
Stent  u  knjizi  Zlatno  doba,  "čini  vrlo  vjerojatnim  da  napredak 
mora stati,  možda za našeg života,  možda  za jednu  ili  dvije  gene­
racije".4 

2  The Corning of the Golden Age: A View of the End of Progress, G u n t h e r S. 
Stent, Natural H i s t o r y Press, Garden City, N. Y,  1969. V također Sten-
tov prilog u Selve, End of Science?. 

3 Vidi  The  Education  of  Henry  Adams,  Massachusetts  Historical  Society, 
Boston,  1918.  (pretisak Houghtona Mifflina, Boston,  1961.). Adams je 
iznio svoj  zakon ubrzanja u gl. 34, napisanoj  1904. 

4 Stent, Golden Age, str. 94. 

Određena  područja  znanosti,  tvrdio  je  Stent,  ograničena  su 
jednostavno  granicama  problematike  kojom  se  bave.  Nitko  ne 
misli  da  su  primjerice  ljudska  anatomija  ili  geografija  neiscrpne.  I 
kemija  ima  svoje  granice.  "Iako  je  ukupni  broj  mogućih  kemij­
skih  reakcija vrlo  velik,  a  raznolikost  reakcija  znatna,  cilj  kemije, 
a  to  je  razumijevanje  načela  koja  upravljaju  ponašanjem  takvih 
molekula,  je  kao  i  cilj  geografije  jasno  ograničen."5  Taj  je  cilj  po­
stignut  tridesetih  godina  kada  je  kemičar  Linus  Pauling prikazao 
kako  se  sve  kemijske  interakcije  mogu  shvatiti  pomoću  kvantne 
mehanike.6 

Na njegovom polju biologije,  tvrdio je  Stent,  otkriće  dvostruke 
uzvojnice  D N K  1953.  godine,  i  kasnije  dešifriranje  genetskog  ko­
da,  riješilo  je  veliki  problem  prijenosa  genetičke  informacije  s  jed­
ne  generacije  na  drugu.  Biolozima  su  još  preostala samo  tri velika 
pitanja:  kako je  počeo  život,  kako  se jedna oplođena  stanica  razvija 
u višestanični  organizam,  i  kako  središnji  živčani  sustav procesui-
ra informacije.  Kada ova tri  cilja budu postignuta, rekao je  Stent, 
temeljna  zadaća  biologije,  čiste  biologije,  bit  će  završena. 

Stent je priznao da bi biolozi, u načelu, mogli nastaviti s istraži­
vanjem  specifičnih  fenomena  i  primjenom  svojih  znanja  unedo­
gled.  Ali  prema  Darwinovoj  teoriji,  znanost  ne  proizlazi  iz  naše 
želje  za  istinom  samom,  nego  iz  toga  što  smo  mi prisiljeni  k o n t r o ­
lirati  vlastiti  okoliš  kako  bismo  uvećali  vjerojatnost  širenja  naših 
gena.  Kad određeno područje  znanosti počinje  donositi sve manje 
praktičnih  rezultata,  znanstvenici  će  imati  sve  manje  poticaja  da 

5  Ibid., str.  111. 
6 Linus Pauling pokazao je svoje izvanredno poznavanje kemije u The Na­

ture of the Chemical Bond and the Structure of Molecules and Crystals, 
objavljenoj  1939. i ponovno izdanoj  1960. u Cornell  University Press, 
Ithaca, N.Y.  Ova knjiga ostaje jedan od najutjecajnijih znanstvenih tek­
stova svih vremena. Pauling mi je rekao da je riješio osnovne probleme 
kemije  gotovo  čitavo  desetljeće prije  no  što  je  knjiga  objavljena.  Kad 
sam ga intervjuirao na Stanfordu, Kalifornija, u rujnu  1992., Pauling je 
rekao:  "Mislim da je kemija sređena do kraja 1930-ih, ili čak sredinom, 
kao i anorganska kemija i mineralogija - osim sulfidnih minerala, na čemu 
se i sada još  mora raditi." Pauling je umro  14.  kolovoza  1994. 

provode  svoja  istraživanja  a  društvo  će  biti  sve  manje  sklono  to 
plaćati. 

Štoviše,  samo  zato  što  biolozi  dovršavaju  svoja  empirijska 
istraživanja,  tvrdi  Stent,  to  ne  znači  da  će  odgovoriti  na  sva  rele­
vantna pitanja.  Primjerice,  nijedna čisto fiziološka teorija ne  može 
uistinu  objasniti  svijest,  budući  da  će  se  učiniti  kao  da  se  "proce­
si  odgovorni  za  ovo  cijelo  osobno  iskustvo  svode  na  prividno 
sasvim  obične,  svakodnevne  reakcije,  koje  nisu  ništa više  niti ma­
nje  fascinantne  od  onih  koje  se  odvijaju,  recimo,  u  jetri..."7 

Za razliku od biologije, pisao je Stent,  fizikalne  znanosti se  čine 
otvorenima.  Fizičari  mogu  uvijek  pokušavati  prodrijeti  sve  dublje 
i  dublje  u  materiju,  sudarajući  međusobno  čestice  sve  silovitije,  a 
astronomi  mogu  uvijek  težiti  tome  da vide  sve  dalje  u  svemir.  Ali 
u  svojim  pokušajima  da  prikupe  podatke  u  sve  daljim  sustavima, 
fizičari  će  neminovno  naići  na  različita  fizikalna,  ekonomska  pa 
čak  i  kognitivna  ograničenja. 

Tijekom  ovog  stoljeća  fizika  je  postala  sve  teže  i  teže  razum­
ljiva;  nadišla  je  darvinovsku  epistemologiju,  naše  prirođene  kon­
cepte  za  uspješno  izlaženje  na  kraj  sa  svijetom.  Stent  je  odbacio 
stari  argument  da  su  "jučerašnje  besmislice  današnje  opće  pri­
znate istine".8 Društvo može biti spremno podupirati daljnja istra­
živanja  u  fizici  sve  dok  ona  ima  potencijal  da  stvara  nove  snažne 
tehnologije,  kao  što  su  nuklearno  oružje  i  nuklearna energija.  Ali 
kad  fizika  postane  nepraktična  i  istovremeno  nerazumljiva,  pre­
dviđao  je  Stent,  društvo  će  sigurno  uskratiti  svoju  potporu. 

Stentova  prognoza  budućnosti  je  bila  neobična  mješavina  op­
timizma i pesimizma.  Predvidio je da znanost, prije no što  završi, 
može  pomoći  u  rješavanju  mnogih  problema  koji  najviše  pritišću 
civilizaciju.  Mogla  bi  eliminirati  bolesti  i  siromaštvo  te  osigurati 
društvu  jeftinu  energiju  bez  zagađivanja  okoliša,  možda  pomoću 
reakcija  fuzije.  No,  kako  stječemo  sve  veću  prevlast  nad  priro­
dom,  mogli  bismo  izgubiti  ono  što  je  Nietzsche  nazvao  "voljom 
za  moć",  mogli  bismo  postati  manje  motivirani  za  nastavak  dalj-

7 Stent,  Golden  Age,  str.  74. 
8 Ibid., str. 115. 

njih  istraživanja  -  naročito  ako  takva  istraživanja  imaju  male  iz­
glede  da  će  dati  opipljive  koristi. 

Kako  društvo  postaje  sve  bogatije  i  udobnije,  manje  će  mladih 
ljudi birati sve  teži put  znanosti,  pa čak i umjetnosti.  Mnogi  će  se 
okrenuti više hedonističkim ciljevima, možda čak i napuštajući stvar­
ni svijet u  korist fantazija izazvanih drogama ili elektroničkim  spra­
vama  koje  izravno  hrane  mozak.  Stent  je  zaključio  da  će  prije  ili 
kasnije  napredak "zamrijeti na svom putu",  i ostaviti svijet u uvelike 
statičnom  stanju  koji  je  nazvao  "Novom  Polinezijom".  Dolazak 
bitnika  i  hipija,  dodao  je,  signalizirao  je  početak  kraja  napretka  i 
svanuće  Nove  Polinezije.  Zaključio  je  svoju  knjigu  sardoničkim 
komentarom  da  će  "tisućljeća  bavljenja  umjetnostima  i  znanosti­
ma  konačno  transformirati  tragikomediju  života  u  happening".9 

Izlet  na  Berkeley 

U  proljeće  1992.  otputovao  sam  na  Berkeley  da  vidim  što  Stent 
misli  kako  su  se  njegova  predviđanja  održavala  tijekom  proteklih 
godina.10 D o k  sam  hodao  prema  sveučilištu  iz  svog  hotela,  prošao 
sam pokraj  nečega što  mi je izgledalo kao  ostaci šezdesetih:  muškar­
ce  i  žene  duge  sijede  kose  i  otrcane  odjeće  koji  su  od  prolaznika 
tražili  sitan  novac.  Došao  sam  do  sveučilišne  zgrade  biologije, 
ogromnog  betonskog  kompleksa  u  sjeni  prašnjavog  drveća  euka­
liptusa,  dizalom  se  popeo  na prvi  kat  do  Stentovog  laboratorija i 
otkrio  da je  zaključan.  Nekoliko minuta kasnije  otvorila su  se  vra­
ta dizala i iz njega je izašao Stent,  crven u licu,  oznojen,  sa žutom 
biciklističkom  kacigom  na  glavi,  gurajući  blatom  prekriveni  bi­
cikl.  Stent se  kao mladić preselio  iz Njemačke u Sjedinjene Ame­
ričke Države  i  njegov opori  glas  i odjeća još  uvijek nose  tragove  tog 
podrijetla. Nosio je naočale sa žičanim okvirom, plavu košulju krat­
kih rukava s  epoletama,  tamne hlače i sjajne crne cipele. Vodio  me 
kroz  laboratorij,  prepun  mikroskopa,  centrifuga  i  staklenki,  do 
malog  ureda  u  stražnjem  dijelu.  Hodnik  ispred  njegovog  ureda  bio 

9 Ibid., str. 138. 
10 Stenta sam intervjuirao  na Berkelevu u lipnju  1992. 

je  ukrašen  fotografijama  i  slikama  Buddhe.  Kada je  Stent  zatvorio 
vrata svog ureda za nama,  primijetio  sam  da je  na unutarnju  stra­
nu vrta pričvrstio poster sa  skupa koji se  1989.  održao  na  Collegeu 
Gustavus  Adolphus.  Gornja  polovica  postera  bila  je  prekrivena 
riječju ZNANOST,  napisanom  golemim,  upadljivo obojenim slo­
vima.  Slova su  se rastapala cijedeći  se prema dolje,  u jezero proto-
plazme.  Ispod  te psihodelične  lokve velika  su  crna  slova postavljala 
pitanje:  Kraj  znanosti? 

Stent je  na početku  intervjua  djelovao  sumnjičavo.  Upitao  me 
jesam li pratio pravne muke novinarke Janet Malcolm koja je upravo 
izgubila parnicu u beskrajnoj pravnoj bitci s  temom mojeg prethod­
nog intervjua,  psihoanalitičarom Jeffreyem Massonom.  Promrm­
ljao  sam  nešto  o  tome  kako  su  posljedice  njenih  prijestupa  bile 
previše beznačajne da bi zaslužile kaznu,  ali da su mi njene meto­
de  izgledale pomalo  površne.  Da  sam ja pisao  nešto  o  osobi  koja je 
tako prevrtljiva kao Masson,  rekao  sam Stentu,  trudio bih se  da se 
osiguram  snimanjem  svih  navoda na vrpcu.  (Dok sam  govorio,  iz­
među nas  se  bešumno  vrtio  moj  kazetofon.) 

Postepeno  se  Stent  opustio  i počeo  mi pričati  o  svom  životu. 
Rođen  je  u  Berlinu  u  židovskoj  obitelji  1924.  godine,  pobjegao  je 
iz  Njemačke  1938.  i  doselio  je  k  sestri  koja  je  živjela  u  Chicagu. 
Doktorirao je kemiju na Sveučilištu Illinois, ali nakon čitanja knjige 
Što  je  život?  Erwina  Schrodingera,  postao  je  ushićen  tajnom  gene­
tičke  transmisije.  N a k o n  što je  na Kalifornijskom  Institutu  za  teh­
nologiju radio s poznatim biofizičarom Maxom Delbruckom, Stent 
je  postao  profesor na Berkeleyu  1952.  godine.  U  tim  ranim  godi­
nama  molekularne  biologije,  kaže  Stent,  "nitko  od  nas  nije  znao 
što  radimo".  Tada su Watson  i  Crick otkrili  dvostruku  uzvojnicu 
i  unutar  nekoliko  tjedana  smo  shvatili  da  se  bavimo  molekular­
nom  biologijom. 

Stent je počeo razmišljati o  granicama znanosti šezdesetih godi­
na,  djelomice  reagirajući  na pokret  "slobode  govora"  koji  se  poja­
vio  na Berkeleyu  i  koji  je  dovodio  u  pitanje  zapadnjački  racionali­
zam i tehnološki napredak te druge aspekte civilizacije koji su Stentu 
bili  dragi.  Sveučilište  ga  je  imenovalo  članom  odbora  zaduženog 
"da  se  time  pozabavi,  da  smiri  situaciju,  razgovarajući  sa  studenti-

ma". Stent je pokušao ispuniti svoj mandat - i riješiti vlastite unutar­
nje  konflikte  u  svojoj  ulozi  znanstvenika  -  držeći  niz  predavanja. 
Ta  predavanja  su  se  pretvorila  u  knjigu  Dolazak  zlatnog  doba. 

Rekao  sam Stentu  da,  nakon što  sam pročitao Dolazak zlatnog 
doba,  nisam  mogao  odrediti  je  li vjerovao  da  će  nova  Polinezija,  d o ­
ba  univerzalne  dokolice  u  kojoj  nema  socijalnog  i  intelektualnog 
napretka i promjena, biti napredak u odnosu na trenutnu situaciju. 
"Nikada to nisam mogao odlučiti!", uskliknuo je istinski uzbuđen. 
"Ljudi su me nazivali pesimistom, ali ja sam mislio da sam optimist." 
Sigurno  nije  mislio  da  bi  takvo  društvo  bilo  u  bilo  kojem  smislu 
utopijsko.  Nakon  užasa  koje  su  prouzročile  totalitarne  države  u 
ovom  stoljeću,  nije  više  bilo  moguće  ozbiljno  shvatiti  ideju  utopije. 

Stent je mislio da su se njegova predviđanja dobro  održala.  Iako 
su hipiji nestali  (osim  sažaljenja vrijednih ostataka na ulicama Ber-
keleya),  američka je  kultura postala jako  materijalistička  i  antiin-
telektualna;  hipiji  su  se  razvili  u yuppieje.  Završio  je  hladni  rat, 
iako ne postepenim stapanjem komunističkih i kapitalističkih drža­
va  kao  što  je  to  Stent  predvidio.  Priznao  je  da  nije predvidio  po­
novno oživljavanje duboko potiskivanih etničkih sukoba nakon hlad­
noga rata.  "Jako sam deprimiran ovime š t o se događa na Balkanu", 
rekao  je.  "Nisam  mislio  da  će  se  to  dogoditi."  Stent  je  također 
bio iznenađen siromaštvom i rasnim sukobima u Sjedinjenim Ame­
ričkim Državama,  ali je vjerovao  da će  ti problemi izgubiti na važ­
nosti.  (Aha!,  pomislio  sam.  Nakon  svega,  ipak  je  optimist.) 

Stent je bio uvjeren  da  znanost pokazuje  znakove  zatvaranja  koje 
je  predvidio  u  knjizi  Zlatno  doba.  Fizičari  koji  se  bave  česticama 
imaju  teškoće  uvjeravajući  društvo  da  treba platiti njihove  sve  skup­
lje  i  skuplje  pokuse,  primjerice  "supravodljivi  supersudarač".  Što 
se  tiče  biologa,  oni još  uvijek moraju mnogo  toga spoznati  o  tome 
kako  se  oplođena  stanica  transformira u  složeni višestanični  orga­
nizam, poput slona, kao i o tome kako funkcionira mozak.  "Ali mi­
slim  da je velika slika u osnovi  završena",  kaže  on.  Posebno  je  evolu­
cijska  biologija  "završila  kada  je  Darwin  objavio  svoju  knjigu  O 
podrijetlu vrsta",  kazao  je  Stent.  Podsmjehivao  se  nadi  nekih  evo­
lucijskih  biologa - naročito  Edwardu Wilsonu  s  Harvarda -  da  se 

mogu  beskonačno  baviti  proučavanjem  i  temeljitim  istraživanjem 
svega  živog  na  zemlji,  vrstu  po  vrstu.  Takav  bi  poduhvat  bio 
besmislena  "igra  staklenim  perlama". 

Zatim  se  bacio  u  oštar  govor  protiv  ekologije.  U  suštini  je  to 
antihumanistička  filozofija,  koja  je  pridonijela  niskoj  razini  samo-
poštovanja  američke  mladeži,  naročito  siromašne  crne  djece.  Za­
brinut  da  se  moja  omiljena  Kasandra  pretvara u  čudaka,  razgovor 
sam  skrenuo  na  temu  svijesti.  Misli  li  Stent  još  uvijek  da je  svijest 
nerješivi  znanstveni problem,  kao  što  je  to  sugerirao  u  knjizi Zlatno 
doba?  Odgovorio je da ima vrlo visoko mišljenje o Francisu Cricku 
koji  je  kasnije  u  svojoj  karijeri  usmjerio  pažnju  na  svijest.  Ako  Crick 
misli  da  je  svijest  moguće  znanstveno  obraditi,  tada  tu  mogućnost 
treba  shvatiti  ozbiljno,  rekao  je  Stent. 

No,  Stent  je  još  uvijek  bio  uvjeren  da  čisto  fiziološko  objaš­
njenje  svijesti  ne  bi bilo  tako  razumljivo  i  značajno  kao  što  to  priželj­
kuje  većina  ljudi,  niti  da  bi  pomoglo  da  se  riješe  moralna  i  etička 
pitanja.  Stent je  mislio  da bi napredak znanosti mogao  dati  religiji 
jasniju ulogu u budućnosti,  a ne da će je  eliminirati u potpunosti, 
kao što  su se znanstvenici nekoć nadali.  Premda se ne može natje­
cati  s  daleko  uvjerljivijim  pričama  znanosti  o  fizičkom  svijetu,  re­
ligija  ipak  zadržava  određenu  vrijednost  nudeći  moralno  vodstvo. 
"Ljudi  jesu  životinje,  ali  mi  smo  i  moralna  bića.  Zadaća  je  religije 
sve više  i više u carstvu  morala." 

Kad sam ga upitao o mogućnosti da računala postanu inteligent­
na i  stvore vlastitu znanost,  Stent je prijezirno  otpuhnuo.  Imao  je 
maglovit  pogled  na  umjetnu  inteligenciju,  naročito  na  njene  sve 
maštovitije entuzijaste.  Računala se mogu iskazati na precizno  defi­
niranim zadacima kao  š t o su matematika i šah,  istaknuo je on,  ali su 
još  uvijek  izuzetno  loša  kada  se  suoče  s  onom  vrstom  problema 
-  prepoznavanjem  lica  ili  glasa  ili  hodanjem  po  pretrpanom  ploč­
niku  -  koje  ljudi  rješavaju  bez  ikakvog  napora.  "Potpuno  su  time 
zaokupljeni",  kaže  Stent  o  Marvinu Minskom  i  drugima koji  pre­
dviđaju  da  ćemo  jednoga  dana  biti  u  mogućnosti  presnimiti  naše 
osobnosti u računalo.  " N e bih isključio mogućnost da ćete u dvade­
set  i  trećem  stoljeću  možda  imati  umjetni  mozak,"  dodao  je,  "ali 

njemu  neće  trebati  doživljaj".  Možda  je  moguće  stvoriti  računalo 
koje  će  biti  ekspert  u  restoranima,  "ali  taj  stroj  neće  znati  kakav 
je  okus  odreska". 

Stent je  jednako  tako  bio  skeptičan prema  tvrdnjama istraživača 
kaosa  i  kompleksnosti  da  će  pomoću  računala  i  sofisticirane  mate­
matike oni biti u stanju nadmašiti znanost iz prošlosti.  U knjizi Do­
lazak  zlatnog  doba  Stent  proučava  rad  jednog  od  pionira  teorije 
kaosa,  Benoita Mandelbrota.  Počevši  u  ranim  šezdesetim  godina­
ma, Mandelbrot je pokazao kako su mnogi fenomeni po svojoj prirodi 
indeterministički:  iskazuju  ponašanje  koje  je  nepredvidivo  i  očito 
slučajno. Znanstvenici mogu samo nagađati o uzrocima individual­
nih  događaja  i  ne  mogu  ih  s  točnošću  predvidjeti. 

Istraživači  kaosa i  kompleksnosti  su pokušali  stvoriti uspješne  i 
razumljive  teorije  istog  fenomena  koji  je  proučavao  i  Mandelbrot, 
kazao je  Stent.  U Zlatnom dobu  je  zaključio  da će  se  ti  indetermi­
nistički fenomeni odupirati  znanstvenoj  analizi,  i nije vidio  razloge 
zbog  kojih  bi  mijenjao  tu  svoju procjenu.  Upravo  suprotno.  Rad 
koji  proizlazi  iz  ovih  područja  znanosti potvrđuje  njegovo  gledište 
da  znanost,  kada tjera mak na konac,  postaje  dezorijentirana.  Da­
kle,  Stent  ne  misli  da  će  kaos  i  teorija  kompleksnosti  pridonijeti 
ponovnom  rođenju  znanosti?  "Ne",  odgovorio  je  s  otvorenim 
smiješkom.  "To  je  kraj  znanosti." 

Što je znanost postigla 

Očigledno  nismo  ni  blizu  nove  Polineziju  koju  je  Stent  predvi­
dio,  djelomično  zato  što  primijenjena  znanost  nije  postigla  ništa 
približno  onome  čemu  se  Stent  nadao  (ili  čega  se  bojao)  kada  je 
pisao Dolazak zlatnog doba. Ali došao sam do zaključka da se Stento-
vo  proročanstvo  u  jednom vrlo važnom  smislu već  ispunilo.  Čista 
znanost,  traganje  za  znanjem  koje  će  nam  odgovoriti  što  smo  i 
odakle  smo,  već  je  ušlo  u  razdoblje  sve  sitničavijih  ponavljanja. 
Daleko  je  najveća  zapreka budućem  napretku  čiste  znanosti  njen 
nekadašnji  uspjeh.  Istraživači  su već  iscrtali  mapu  fizičke  stvarno­
sti,  od mikrocarstva kvarkova i  elektrona  do  makrocarstva plane-

ta,  zvijezda  i  galaksija.  Fizičari  su  pokazali  kako  svom  materijom 
upravlja  nekoliko  osnovnih  sila:  gravitacija,  elektromagnetizam,  te 
jake  i  slabe  nuklearne  sile. 

Znanstvenici su uobličili svoje znanje u impresivnu, premda mož­
da ne  i  strašno  detaljnu priču  o  tome  kako  smo  nastali.  Svemir je 
velikim  praskom  započeo  svoje  postojanje  prije  15  milijardi  godi­
na, plus-minus pet milijardi godina (astronomi se možda nikad neće 
složiti  oko  točnog  broja)  i  još  se  uvijek  širi.  Prije  otprilike  4,5 
milijarde  godina,  ostaci  zvijezde  koja  je  eksplodirala,  supernove, 
kondenzirali  su  se  u  naš  sunčev sustav.  Negdje  u  idućih  nekoliko 
stotina  milijuna  godina,  iz  razloga  koje  možda nikad  nećemo  sa­
znati,  jednostanični  organizmi  koji  su  nosili  genijalnu  molekulu 
DNK,  pojavili  su  se  na  zemlji  koja je još  uvijek bila užarena.  Ti  su 
prvobitni  mikrobi  iznjedrili,  sredstvima  prirodne  selekcije,  čita­
vo  mnoštvo  kompleksnih  stvorenja,  uključujući  Homo  sapiensa. 

Smatram da će  ta priča koju su znanstvenici istkali iz svog zna­
nja,  taj  moderni mit o  stvaranju, biti jednako  održiv u idućih sto­
tinu ili tisuću godina,  kao  što je  i  danas.  Zašto?  Zato  što je  istinit. 
Nadalje,  s  obzirom  na to  kako je  daleko  znanost  dospjela dosad,  i 
s obzirom na fizičke, društvene i spoznajne granice koje ograničava­
ju  daljnja  istraživanja,  teško  da  će  znanost  pružiti  neke  značajne 
dopune  znanju  koje  je  već  sakupljeno.  Neće  biti  velikih  otkrića 
u  budućnosti  koja  bi  se  mogla  usporediti  s  onima  koje  su  nam 
pružili  Darwin  ili  Einstein  ili Watson  i  Crick. 

Antiklimaks besmrtnosti 

Primijenjena znanost trajat će još  dugo.  Znanstvenici će  nastaviti 
razvijati različite nove  materijale;  brža i  sofisticiranija računala;  teh­
nike  genetskog inženjeringa koje  će nas  učiniti  zdravijima,  snažni­
jima,  dugovječnijima;  možda  će  nam  čak  i  fuzijski  reaktori  davati 
jeftinu  energiju  koja  neće  tako  nepovoljno  utjecati  na  okoliš  (iako 
sada,  zbog  drastičnih  smanjivanja  proračuna,  perspektiva  fuzije 
izgleda  maglovitija no  ikada).  Pitanje je  hoće  li  ti napreci  u primije­
njenoj  znanosti  donijeti  ikakva  iznenađenja,  ikakve  revolucionarne 

preokrete u našem  osnovnom  znanju?  Hoće  li prisiliti znanstve­
nike da revidiraju mapu strukture svemira koju su nacrtali ili priču 
koju  su  stvorili  o  stvaranju  svemira  i  našoj  povijesti?  Vjerojatno  ne. 
Primijenjena je  znanost  u  ovom  stoljeću  težila  tome  da pojača,  a 
ne  da dovede u pitanje,  prevladavajuće  teorijske paradigme.  Laseri 
i  tranzistori potvrđuju  snagu  kvantne  mehanike,  kao  što  genetički 
inženjering  podupire  vjerovanje  u  model  evolucije  koji  se  temelji 
na  DNK. 

U čemu se sastoji iznenađenje?  Einstenovo otkriće da su pro­
stor i vrijeme,  te koordinate stvarnosti savitljivi - bilo je iznenađe­
nje.  To  je  bilo  i  opažanje  astronoma  da  se  svemir  širi  i  evoluira. 
Kvantna  mehanika  koja je  razotkrila probabilistički  element  (lu-
krecijevsko  zastranjenje),  u  osnovi  svih  stvari,  bila je  izvanredno 
iznenađenje;  Bog se uistinu kocka  (unatoč Einsteinovu neodobra­
vanju).  Kasnija otkrića da se protoni i neutroni sastoje od manjih 
čestica  nazvanih  kvarkovima  bila  su  manje  iznenađenje,  zato  što 
su  zapravo  samo  proširila  kvantnu  teoriju  na  dublje  područje; 
postavke  fizike  ostale  su  netaknute. 

Učenje da nas ljude nije stvorio Bog de novo, nego smo se razvili 
postupno,  u  procesu  prirodne  selekcije,  bilo  je  veliko  iznenađe­
nje. Većina ostalih aspekata ljudske evolucije - onih koji se  odnose 
na to  gdje  se,  kada i kako  točno  razvio Homo sapiens - jesu detalji. 
Ti  detalji  mogu  biti  zanimljivi,  ali  vjerojatno  nisu  iznenađujući 
osim  ako  ne  pokažu  da  su  osnovne  pretpostavke  znanstvenika  o 
evoluciji pogrešne. Možemo saznati, recimo, da je iznenadno buja­
nje  naše  inteligencije  katalizirano  intervencijom  izvanzemaljskih 
bića,  kao  u  filmu  Odiseja  2001.  To  bi  bilo  veliko  iznenađenje. 
Zapravo,  bilo  kakav dokaz  da život postoji - ili  da je jednom  p o s t o ­
jao - izvan našega malog planeta bio bi veliko iznenađenje. Znanost, 
i  sva  ljudska  misao,  bila bi  preporođena.  Spekulacije  o podrijetlu 
života i  njegovoj  neminovnosti utemeljile  bi  se  na  mnogo  čvršćim 
empirijskim  temeljima. 

Ali,  koliko  je vjerojatno  da  ćemo  otkriti  život  negdje  drugdje? 
Gledano unatrag,  svemirski programi koje  su zastupale  i Sjedinje­
ne  Američke  Države  i  Rusija više  su  bili  zveckanje  oružjem,  nego 
otvaranje  novih  granica  ljudskom  znanju.  Perspektiva  istraživa-

nja svemira na bilo kakvoj  osim na trivijalnoj  razini čini se sve manje 

vjerojatnom. Više  nemamo  ni volje  niti  novca  da bismo  se  upuštali 

u tehnološko  bildanje mišića zbog njih samih.  Ljudi,  od krvi i  mesa, 

možda  će  jednoga  dana putovati  na druge  planete  našeg sunčevog 

sustava.  Ali,  dok  ne  otkrijemo  neki  način  nadilaženja  Einsteinove 

zabrane protiv putovanja bržeg  od  svjetlosti, vjerojatno  nećemo  niti 

pokušati posjetiti drugu zvijezdu, a kamoli drugu  galaksiju.  Svemir­

ski brod koji  može putovati  milijun  milja na  sat,  brzinom barem  za 

jedan  red veličine  većom  od  onoga  što  trenutna  tehnologija  može 

postići,  još  uvijek  će  trebati  skoro  tri  tisuće  godina  da  stigne  do 

našeg  najbližeg  zvjezdanog  susjeda,  Alphe  Centauri.11 

Najdramatičniji  uspjeh  primijenjene  znanosti  koji  mogu  zami­

sliti je besmrtnost. Mnogi znanstvenici nastoje otkriti točne uzro­

ke starenja. Razumljivo je da će, ako  uspiju, znanstvenici moći 

stvoriti  verziju  Homo  sapiensa  koja  može  živjeti  beskonačno.  Ali 

besmrtnost,  iako  bi predstavljala trijumf primijenjene  znanosti  neće 

nužno promijeniti naše osnovno znanje o  svemiru. Time ne bismo 

saznali ništa više o tome zašto je nastao svemir i što leži izvan njego­

vih granica, nego što to sada znamo.  Dalje,  evolucijski biolozi sma­

traju  da  nije  moguće  postići  besmrtnost.  Prirodna  nas  je  selekcija 

stvorila tako da živimo  dovoljno  dugo  da se razmnožimo i  odgo­

jimo  svoju  djecu.  Kao  rezultat  toga,  starost  ne  potječe  iz  jednog 

jedinog uzroka ili čak niza uzroka;  ona je neodvojivo utkana u tki­

vo  našeg  postojanja.12 

11 Našao sam ovu obeshrabrujuću činjenicu na str.  371  knjige  Coming of 
Age in the Milky Way, Timothy Ferris, Doubleday, New York, 1988. Za 
sumornu perspektivu američkog svemirskog programa s ljudskim posa­
dama, napisanu povodom 25. obljetnice prvog spuštanja na Mjesec, vidi 
"25 Years Later, Moon Race in Eclipse" Johna Nobela Wilforda, New York 
Times, 17. srpanj 1994., str. 1. 

12 Ovaj pesimistički (optimistički?) pogled na starenje može se naći u poglav­
lju 8 pod naslovom "Aging as the Fountain of Youth" knjige Why We Get 
Sick: The New Science of Darwinian Medicine, Randolpha M. Nessea i 
Georgea C. Williamsa, Times Books, New York, 1994. Williams je jedan 
od podcijenjenih prvaka moderne evolucijske biologije. Vidi također nje­
gov klasični članak, "Pleiotropy, Natural Selection and the Evolution of 
Senescence," Evolution, vol.  11,1957., str. 398-411. 

Tako su mislili prije sto godina 

Lako je  shvatiti  zašto je tolikim ljudima teško  povjerovati da se  zna­
nost,  čista  ili  primijenjena,  približava  svome  kraju.  Prije  sto  go­
dina nitko nije mogao zamisliti što nam donosi budućnost. Televi­
ziju?  Zrakoplove?  Svemirske postaje?  Nuklearno  oružje?  Računala? 
Genetski  inženjering?  Nama je  nemoguće  znati  kakva je  buduć­
nost  znanosti - čiste ili primijenjene - baš  kao  što je Tomi Akvin-
skom bilo  nemoguće predvidjeti Madonnu ili mikrovalnu pećni­
cu.  Postoje  čuda,  potpuno  nepredvidiva,  koja  leže  i  čekaju  na  nas 
baš kao što su čekala i na naše pretke. Nećemo uspjeti zgrabiti  ta 
bogatstva  odlučimo  li  ustvrditi  da  ona ne postoje  i p r e s t a n e m o  ih 
tražiti.  Proročanstvo  se  tako  ispunjava  samo  od  sebe. 

Ovakvo  stajalište  se  često  izražavalo kao  argument "to-je-ono-
što-su-mislili-na-kraju-prošloga-stoljeća".  On  ide  otprilike  ovako: 
kako  se  devetnaesto  stoljeće postupno približavalo  svome  kraju,  fi­
zičari  su  mislili  da  znaju  sve.  Ali  tek  što  je  dvadeseto  stoljeće  ot­
počelo,  Einstein  i  drugi  fizičari  su  otkrili  - izmislili?  -  teoriju  re­
lativnosti i kvantnu mehaniku. Te teorije su zatamnile Newtonovu 
fiziku  i  otvorile prostrane  nove poglede  na modernu  fiziku  i  druge 
grane znanosti.  Pouka:  svatko t k o predviđa da se  znanost približa­
va svome  kraju, vjerojatno  će  ispasti kratkovidan kao što su to  bili 
fizičari  devetnaestoga  stoljeća. 

Oni  koji  vjeruju  da  je  znanost  konačna  imaju  uobičajen  šaljivi 
odgovor na ovaj argument:  najraniji istraživači,  zato što nisu mo­
gli  pronaći  kraj  Zemlje,  zaključivali  su  da  je  Zemlja  beskonačna, 
ali  su bili  u  krivu.  Štoviše,  ni  u kojem  slučaju  nije povijesna činje­
nica  da  su  fizičari  kasnoga  devetnaestog  stoljeća  osjećali  da  su 
detaljno  razradili  stvari.  Najbolji  dokaz  za  osjećaj  kraja  je  govor 
koji  je  održao  Albert Michelson,  čiji  su  eksperimenti  s  brzinom 
svjetlosti  dijelom  nadahnuli  Einsteinovu  opću  teoriju  relativno­
sti. 

Premda  nikad  nije  sigurno  reći  da  budućnost  fizikalne  znanosti 
više neće iznijeti takvih čuda koja bi se mogla usporediti s onima 
iz prošlosti,  čini  se  vjerojatnim  da  je  većina  velikih  temeljnih 

načela  čvrsto  utvrđena  i  da  budući  napredak  treba  uglavnom 
tražiti  u  rigoroznoj primjeni  ovih  načela  na  sve  fenomene  koje 
uočavamo.  Ovdje  znanost  mjerenja  pokazuje  svoje  značenje  -
tamo  gdje  su  kvantitativni  rezultati poželjniji  od  kvalitativnog  ra­
da.  Jedan  ugledni fizičar je primijetio  da  buduće  istine fizikalne 
znanosti  treba potražiti  na  šestom  decimalnom  mjestu.13 

Michelsonova  primjedba  o  šestom  decimalnom  mjestu  se  to­
liko  pripisivala  Lordu  Kelvinu  (prema  kojem  je  imenovan  Kel­
vin,  mjerna jedinica  za temperaturu)  da mu neki autori pripisuju 
ovaj  navod.14  Ali  povjesničari  nisu pronašli  nikakve  dokaze  da je 
Kelvin  iznio  tu  tvrdnju.  Prema  povjesničaru  znanosti  Stephenu 
Brushu  sa  Sveučilišta  Maryland,  u  to  su  vrijeme  fizičari  živo  ras­
pravljali  o  osnovnim problemima poput  održivosti  atomske  teo­
rije  materije.  Michelson  je  bio  toliko  zaokupljen  svojim  optič­
kim  pokusima,  ukazuje  Brush,  da  "nije  zamijetio  žestoke 
kontroverzije  koje  su  bjesnjele  među  teoretičarima  toga  doba". 
Tvrdnja  o  viktorijanskom  zatišju  u  fizici  je  "mit"15  zaključuje 
Brush. 

Apokrifni  službenik  p a t e n t n o g  ureda 

Drugi  povjesničari  se  ne  slažu  s  Brushovom  procjenom.16  Pitanja 
koja  se  odnose  na raspoloženje  koje  je prevladavalo u tom  razdoblju 
nikada se neće moći u potpunosti riješiti, ali gledište da su znanstve-

13 Michelsonove primjedbe  su prenesene u nekoliko različitih verzija.  Ova 
koju sam naveo objavljena je u Physics  Today, travanj  1968., str.  9. 

14 Michelsonova primjedba  o  decimalnim  mjestima krivo  se pripisuje  Kelvinu 
na strani 3 knjige Superstrings: A Theory of Everything? ur. Paul C. Davies 
i Julian Brown, Cambridge University Press,  Cambridge,  U.  K.,  1988. 
Ova  je  knjiga  također  značajna  jer  otkriva  da  je  Nobelovac  Richard 
Feynman bio  duboko  skeptičan prema teoriji  superstruna. 

15 Stephen Brush je  dao  ovu analizu fizike na kraju devetnaestog stoljeća u 
članku "Romance in Six Figures", Physics Today, siječanj  1969., str. 9. 

16 Vidi, primjerice,  "The Completeness of Nineteenth-Century Science" 
Lawrencea Badasha, Isis, vol.  63,1972., str.  48-58.  Badash, povjesničar 

nici  prošlog  stoljeća bili  samozadovoljni  zbog  stanja njihovog  znan­
stvenoga područja u potpunosti je pretjerana.  Povjesničari su pružili 
konačno  tumačenje  na temelju još  jedne  anegdote  koja je  omilje­
na  medu  onim  koji  odbijaju prihvatiti  da je  znanost  možda  smrtna. 
Anegdota  kaže  da  je  sredinom  devetnaestoga  stoljeća  ravnatelj 
Ureda za patente Sjedinjenih Američkih Država napustio posao  i 
predložio  da  se  ured  zatvori jer uskoro  neće  biti više  ničega  što  bi 
se  moglo  izumiti. 

Godine  1995.  Daniel  Koshland,  urednik  prestižnog  časopisa 
Science, ponovio je ovu priču u uvodu posebnog izdanja posveće­
nog o  budućnosti znanosti.  U tom su izdanju vodeći znanstveni­
ci  iznosili  svoja predviđanja  o  tome  što  se  u  njihovim  područjima 
još  može  postići  u idućih  dvadeset  godina.  Koshland,  koji je  kao 
i  Gunther  Stent  biolog  na  Kalifornijskom  sveučilištu  Berkeley, 
likovao  je  što  se  njegovi  prognostičari  "očito  ne  slažu  s  ravnate­
ljem  patentnog  ureda  iz  prošlosti.  Velika  otkrića  od  osobitog 
značenja  za  budućnost  su  na vidiku.  To  što  smo  tako  brzo  stigli 
tako  daleko  nije  pokazatelj  da  je  tržište  otkrića  zasićeno,  već  da 
će  otkrića  pristizati  još  brže."17 

Koshlandov ogled  sadrži  dva problema.  Kao  prvo,  njegovi  au­
tori  nisu  predviđali  "velika  otkrića",  nego  su  većinom  predviđali 
nove  primjene  postojećeg  znanja,  primjerice  bolje  metode  pro­
izvodnje  lijekova,  sofisticirane  testove  za  genetske  poremećaje, 
bolji  skeneri mozga i tome  slično. Neka su predviđanja bila nega­
tivna.  "Svatko  tko  očekuje  inteligenciju  nalik  ljudskoj  od  računa­
la  u  narednih  pedeset  godina,  bit  će  razočaran",  izjavio  je  fizičar 
i  dobitnik  Nobelove  nagrade  Philip  Anderson. 

znanosti na Kalifornijskom sveučilištu u Santa Barbari, zaključio je  (str. 
58) da je "bolest zavrženosti bila daleko od toga da bude virulentna... 
ona je bila više infekcija niskog intenziteta,  ali svejedno vrlo stvarna" 
[kurziv u izvorniku]. 
17 Članak Daniela Koshlanda  " T h e  Crystal Ball  and  the Trumpet  C a l l "  i 
posebni ulomak o predviđanjima koji mu je slijedio mogu se pronaći u 
časopisu Science, 17. ožujka, 1995. Legendu o kratkovidnom činovniku 
patentnog ureda ponovio je kiber-magnat Bill Gates na str.  13  svojeg 
bestselera iz 1995. The Road Ahead, pisanog zajedno s Nathanom Myhr-
voldom i Peterom Rinearsonom, Viking, New York. 

Drugo,  Koshlandova priča  o  ravnatelju patentnog ureda je bi­
la  apokrifna.  Godine  1940.  istraživač  po  imenu  Eber Jeffery  ispi­
tivao  je  anegdotu  o  ravnatelju patentnog  ureda  u  članku  pod  na­
slovom  "Ništa  se  više  ne  može  izumiti",  objavljenom  u Journal 
of  the  Patent  Office  Society.n  Jeffery  je  pratio  priču  sve  do  1843., 
kada  je  tadašnji  ravnatelj  patentnog  ureda  Henry  Ellsworth  izja­
vio  pred  Kongresom:  "Napredak vještina  iz  godine  u  godinu  iza­
ziva  naše  nevjerovanje  i  čini  se  da  nagovještava  dolazak  razdoblja 
kad  ljudsko  usavršavanje  mora  okončati."  . 

Ali  Ellsworth,  daleko  od  toga  da  je  predlagao  da  se  njegov 
ured  zatvori,  je  zatražio  dodatni  novac  kako  bi  mogao  izaći  na 
kraj  s  bujicom  izuma  koje  je  očekivao  u  poljoprivredi,  prometu  i 
komunikacijama.  Ellsworth  je  uistinu  dvije  godine  kasnije  dao 
ostavku,  1845,  ali  u  svom  obrazloženju  nije  ništa  rekao  o  zatva­
ranju  ureda  za  patente;  zapravo  je  rekao  da  je  ponosan  što  je 
sudjelovao  u  njegovu  širenju.  Jeffery  je  zaključio  da  je  Ellswort-
hova  izjava  o  "razdoblju  kada  ljudsko  usavršavanje  mora  okonča­
ti"  bila  "obična  retorička  fraza  koja  je  trebala  naglasiti  izvanred­
ne  pomake  unaprijed  u  tadašnjim  izumima,  kao  i  onima  koji  se 
mogu  očekivati  u  budućnosti".  Ali  možda Jeffery  nije  odao  do­
voljno  priznanja  Ellsworthu.  Ellsworth  je,  na  kraju,  predvidio 
argument  koji  je  Gunther  Stent  iznio  više  od  stotinu  godina  ka­
snije:  što  se  brže  znanost  kreće,  prije  će  dostići  svoje  krajnje, 
neizbježive  granice. 

Razmotrite  implikacije  alternativne  pozicije,  koju  implicitno 
zastupa  Daniel  Koshland.  On  tvrdi  da  će  se,  stoga  što  se  tako 
brzo  razvijala  u  prošlih  stotinjak  i  više  godina,  znanost  i  dalje 
razvijati,  vjerojatno  zauvijek.  Ali  ovaj  induktivni  argument  ima 
velike  rupe.  Znanost postoji  tek nekoliko  stotina  godina,  a njena 
najspektakularnija  postignuća  ostvarena  su  u  prošlom  stoljeću. 
Iz  povijesne  perspektive,  moderno  doba  brzog  tehnološkog  i 
znanstvenog napretka  ne izgleda kao  trajna odlika stvarnosti,  ne-

18 "Nothing Left to Invent", Eber Jeffery, Journal of the Patent Office Soci­
ety,  srpanj,  1940.,  str.  479-481.  Lociranje  Jefferyjevog  članka  zahval­
jujem  povjesničaru  znanosti  Morganu  Sherwoodu  s  Kalifornijskog 
sveučilišta u Davisu. 

go  kao  zastranjenje,  slučajan pogodak, proizvod jedinstvenog spo­
ja  društvenih,  intelektualnih  i  političkih  faktora. 

Uspon i  pad napretka 

U  knjizi  iz  1932.  godine  Ideja  napretka  povjesničar J.  B.  Bury  je 
ustvrdio:  "Znanost  se  bez  prekida  razvijala  posljednjih  tri  do  če­
tiri stotine godina; svako  novo  otkriće vodilo je novim problemi­
ma  i  novim  metodama  njihova  rješavanja  i  otvaralo  je  nova  po­
dručja  istraživanja.  Do  ovog  trenutka  znanstvenici  nisu  bili 
prisiljeni  na  zastoj,  uvijek  su pronalazili  načine  da  dalje  napredu­
ju.  Ali  što  nam jamči da  neće naići na nepremostive  prepreke?"  [kur­
ziv  u  originalu]19. 

Bury  je  u  svojim  vlastitim  istraživanjima  pokazao  da  je  k o n : 
cept  napretka  star  najviše  nekoliko  stotina  godina.  Od  Rimskog 
carstva  pa  kroz  srednji  vijek,  većina  tragača  za  istinom  je  smatra­
la  da je  povijest  degenerativni  proces:  stari  Grci  su  dosegli  vrhu­
nac  u  matematici i  znanju  općenito,  a  od  tog vremena civilizacija 
je  krenula  nizbrdo.  Oni  koji  su  došli  nakon  toga,  mogli  su  samo 
pokušati ponovno  shvatiti  ostatke mudrosti  koju su saželi Platon 
i  Aristotel.  Osnivači  moderne  znanosti  poput  Isaaca  Newtona, 
Francisa  Bacona,  Renea  Descartesa  i  Gottfrieda  Leibniza  bili  su 
prvi  koji  su  iznijeli  ideju  da  ljudi  mogu  sustavno  steći  i  akumuli­
rati  znanje  istraživanjem  prirode.  Ovi  praznanstvenici  su  vjero­
vali  da  će  proces  biti  konačan,  da  možemo  usvojiti  cjelokupno 
znanje  o  svijetu  i  onda  stvoriti  savršeno  društvo,  utopiju,  koja  će 
se  temeljiti  na tom  znanju  i kršćanskim  pravilima.  (Nova Poline­
zija!) 

Tek  s  pojavom  Darwina  neki  su  intelektualci  postali  toliki  za­
ljubljenici  u  napredak  da  su  inzistirali  na  tome  da  bi  napredak 
mogao  biti,  ili  trebao  biti,  "vječan".  "Nakon  pojave  Darwinova 
djela  O podrijetlu  vrsta",  napisao  je  Gunther  Stent  u  knjizi  Para-

19 The Idea of Progress, J. B. Bury, Macmillan, New York, 1932. Moj sažetak 
Buryjevih  pogleda je  adaptiran  iz  Stenta,  Golden Age. 

doksi  napretka  iz  1978.,  "ideja  je  napretka  uzdignuta  na  razinu 
znanstvene  religije...  Ovaj  je  optimistički  pogled  postao  opće­
prihvaćen  u  industrijaliziranim  državama...  tvrdnja  da  bi  napre­
dak mogao  završiti,  trenutno  se  smatra isto  tako  neobičnom  kao 
što  se  ranije  smatrala  tvrdnja  da  se  Zemlja  okreće  oko  Sunca."20 

Ne  iznenađuje  da  su  moderne  nacionalne  države  postale  va­
treni  zagovornici vjere  u  to  da je  znanost beskonačna.  Znanost je 
proizvela  takva  čuda kao  što  su  atomska  bomba,  nuklearna  ener­
gija,  zrakoplovi,  radari,  računala  i  navođeni  projektili.  Godine 
1945.  fizičar  Vannevar  Bush  (dalji  rođak  predsjednika  Georgea 
Busha)  je  objavio  u  knjizi  Znanost:  beskonačna  granica  da  je  zna­
nost  "uvelike  neistražena pozadina"  i  bitni  "ključ"  američke  eko­
nomske  i  vojne  sigurnosti.21  Bushova  knjiga  je  služila  kao  pre­
dložak za stvaranje američke Državne  zaklade  za znanost  i drugih 
federalnih  organizacija  koje  su  otada  podržavale  fundamentalna 
istraživanja  u  dotad  neviđenim  razmjerima. 

Sovjetski  je  savez  možda  bio  odaniji  konceptu  znanstvenoga  i 
tehnološkog  napretka  od  svojeg  kapitalističkog  suparnika.  Sovje­
ti  su  se,  čini  se,  ugledali  u  Friedricha  Engelsa  koji  je  u  svojoj 
Dijalektici prirode  pokušao  na  ovaj  način  izraziti  svoje  shvaćanje 
Newtonovog  obrnuto  proporcionalnog  zakona  gravitacije  u  ovom 
ulomku: 

Ono  što  je  Lutherovo  spaljivanje  papinske  bule  bilo  na  religij­
skom polju,  na polju prirodne  znanosti  bilo  je veliko  Koperniko-
vo  djelo...  Ali  otad  je  razvoj  znanosti  išao  naprijed  velikim  kora­
cima,  uvećavajući  se  tako  reći  na  kvadrat,  proporcionalno 
udaljenosti  u vremenu  od  svoje  početne  točke,  kao  da  želi  poka­
zati  svijetu  da  i  za  kretanje  najvišeg  proizvoda  organske  materije, 

 20 The Paradoxes of Progress, Gunther S. Stent, W. H. Freeman, San Fran­
cisco,  1978.,  str.  27.  Ova  knjiga  sadrži  nekoliko  poglavlja iz  Stentove 
ranije knjige The Comingofthe Golden Age, plus nove rasprave o biologiji, 
moralu i kognitivnim granicama znanosti. 

 21 Science: The Endless Frontier, Vannevar Bush, knjigu je ponovno izdala 
National Science Foundation, Washington D. C, povodom svog 40-og 
rođendana,  1990. 

ljudskog  uma,  važe  isti  zakoni  inverznog  kvadratnog  uvećavanja, 
kao  što  važe  i  za  kretanje  anorganske  materije.22 

Znanost,  prema  Engelsu,  može  i  hoće  nastaviti  svoj  put  pre­

ma  naprijed,  sve  više  ubrzavajući  svoje  kretanje,  zauvijek. 

Naravno,  snažne  društvene,  političke  i  gospodarske  sile  sada 

se  suprotstavljaju  ovakvoj  viziji  bezgraničnog  znanstvenog  i  tehno­

loškog napretka. Hladni je rat, glavni poticaj fundamentalnih znan­

stvenih  istraživanja  u  Sjedinjenim  Američkim  Državama  i  Sovjet­

skom  savezu,  završio;  Sjedinjene  države  i  bivše  Sovjetske  republike 

imaju  manje  potrebe  graditi  svemirske  stanice  i  divovske  akcelera­

tore  samo  zato  da  bi  demonstrirale  svoju  moć.  I  društvo  je  sve 

osjetljivije  na  negativne  posljedice  znanosti  i  tehnologije,  kao  što 

su zagađenje, nuklearna kontaminacija i oružje za masovno uniš­

tavanje. 

Čak  su  i politički vode,  koji  su  tradicionalno  bili  najpouzdaniji 

branitelji vrijednosti  znanstvenog  napretka,  počeli  iskazivati pro-

tuznanstvene  osjećaje.  Češki  pjesnik  i  predsjednik  Vaclav  Havel 

izjavio  je  1992.  godine  da  je  Sovjetski  savez  epitomizirao  i  time 

zauvijek diskreditirao  "kult  objektivnosti"  koji je  uspostavila  zna­

nost. Havel je izrazio nadu da će raspad komunističke države doni­

jeti  "kraj  moderne  ere"  kojom  je  "dominiralo  vrhunsko  vjerova­

nje,  izraženo  u  različitim  oblicima,  da je  svijet - i Bitak kao  takav 

-  potpuno  spoznatljiv  sustav  kojim  upravlja  konačni  broj  univer­

zalnih  zakona  koje  čovjek  može  shvatiti  i  racionalno  usmjeriti  u 
svrhu  vlastite  koristi".23 

22 Našao sam ovaj navod iz Engelsa u knjizi Scientific Progress, Nicholasa 
Reschera, Basil Blackwell, Oxford, U. K.,  1978., str.  123-124. Rescher, 
filozof na Sveučilištu Pittsburgh, također je dao nekoliko referenci kako 
bi pokazao da Engelsovo vjerovanje u beskonačni potencijal znanosti živi 
i u modernim marksistima. Vidi također prolog knjizi Paradoxes of Progress 
u kojem Stent zapaža da je najkritičniji prikaz knjige The Corning of the 
Golden Age  bio  onaj  sovjetskog  filozofa V  Kellea,  koji  je  tvrdio  da  je 
znanost vječita i da je Stentova teza o kraju znanosti simptom dekaden­
cije kapitalizma. 

 23 Havelove se primjedbe mogu naći u knjizi Science and Anti-Science Ger-
alda  Holtona,  Harvard  University Press,  Cambridge,  1993.,  str.  175-
176.  H o l t o n je  filozof na Sveučilištu Harvard. 

Razbijanje iluzija o znanosti je predvidio početkom ovog stoljeća 
Oswald  Spengler,  njemački  učitelj  koji  je  postao  prvi  veliki  pro­
rok  kraja  znanosti.  U  golemoj  knjizi  Propast  zapada,  objavlje­
noj  1918.,  Spengler je  dokazivao da se  znanost razvija u  ciklusima, 
s romantičnim razdobljima istraživanja prirode i otkrića novih teori­
ja,  koja  se  smjenjuju  s  razdobljima  konsolidacije  tijekom  kojih  se 
znanost okoštava.  Kako  znanstvenici postaju sve arogantniji i manje 
tolerantni prema drugim  sustavima vjerovanja,  naročito  religijskim, 
kaže  Spengler,  društvo  će  se  pobuniti  protiv  znanosti  i  prigrliti 
religijski  fundamentalizam  i  druge  iracionalne  sustave  vjerovanja. 
Spengler predviđa  da  će  propadanje  znanosti  i  uskrsnuće  iracio­
nalizma  početi  krajem  ovog  tisućljeća.24 

Spenglerova je  analiza,  u najmanju ruku,  previše  optimistična. 
Njegov pogled  na  znanost  kao  cikličku  pojavu podrazumijeva  da 
će ona jednoga dana možda uskrsnuti i dovesti do razdoblja novih 
otkrića.  Znanost nije  ciklična nego  linearna;  periodički sustav ke­
mijskih  elemenata,  širenje  svemira  i  strukturu  D N K  možemo 
otkriti samo jednom.  Najveća su zapreka uskrsnuću znanosti - na­
ročito čiste znanosti, potrage za znanjem o tome tko smo i odakle 
dolazimo  -  uspjesi  znanosti  iz  prošlosti. 

24 Ovaj pogled na Spenglerovo djelo potječe iz Holtona, Science and Anti-
Science. U knjizi Science andAnti-Science, baš kao i u drugim publikacija­
ma  (uključujući jedan članak u Scientific Americanu  iz listopada  1995., 
str.  191), H o l t o n je pokušavao pobiti ideju da znanost završava, poziva­
jući  se  na  Einsteinov autoritet  koji  je  često  izjavljivao  da je potraga  za 
znanstvenim istinama vječna.  Čini se  da Holton nije pomislio da Ein-
steinovi pogledi reflektiraju više  želje, a manje hladnokrvnu  procjenu 
perspektive  znanosti.  H o l t o n je također izjavio  da su  oni  koji  misle  da 
znanost završava općenito protivnici znanosti i racionalnosti. Naravno, 
moderna predviđanja o  tome da se znanost približava kulminaciji većin­
om nisu potekla od antiracionalista, kakav je Havel, nego od znanstveni­
ka, poput Stevena Weinberga, Richarda Dawkinsa i Francisa Cricka koji 
vjeruju da je znanost vrhunski put k istini. 

Nema više  beskrajnih  horizonata 

Znanstvenici  osjećaju  razumljiv  prijezir  prema  tome  da  javno  izja­
ve  da su zakoračili u razdoblje  opadajućih prinosa.  Nitko  ne  želi  biti 
proglašen jednakim onim navodno kratkovidnim fizičarima iz proš­
log stoljeća.  Isto  tako,  tu  je  uvijek i  opasnost  da  će predviđanja  o 
opadanju  znanosti  postati  proročanstva  koja  sama  sebe  ostvaruju. 
Ali  Gunther  Stent  nije jedini  ugledni  znanstvenik  koji je prekršio  ta­
bu o takvim proročanstvima. Godine  1971. časopis Science je obja­
vio  esej  pod  naslovom  "Znanost:  beskrajni  vidici  ili  zlatno  do­
ba?"  Bentleya Glassa,  uglednog biologa i predsjednika Američkog 
udruženja  za unapređenje  znanosti.  Glass  je  usporedio  dva  scena­
rija o  budućnosti  znanosti  koje  su  iznijeli Vannevar  Bush  i  G u n t h e r 
Stent, i nevoljko pristao uz Stentov. Ne samo da je znanost konač­
na, prosuđuje Glass, nego je i njen kraj na vidiku.  "Mi smo poput 
istraživača  velikog  kontinenta",  izjavljuje  Glass,  "koji  su  prodrli 
do  njegovih  rubnih  područja  i  utvrdili položaj  glavnih planinskih 
lanaca  i  rijeka.  Još  uvijek  ima  beskonačno  mnogo  detalja  za  po­
punjavanje,  ali  beskrajni  horizonti  više  ne  postoje."25 

Prema  Glassu,  detaljnije  čitanje  Bushova  djela  Beskrajna grani­
ca ukazuje da je i on zamišljao znanost kao konačni poduhvat. Bush 
nije  nigdje  posebno  izjavio  da  će  bilo  koje  od  područja  znanosti 
nastaviti pronalaziti nova otkrića u beskonačnost. Zapravo je Bush 
opisao  znanstvena  dostignuća  kao  "zdanje"čiji  je  oblik  "zacrtan 
zakonima  logike  i  prirodom  ljudskog  razmišljanja".  Bushov  iz­
bor ove  metafore,  komentira  Glass,  otkriva  da je  znanje u  njegovu 
opsegu smatrao konačnim. Glass također smatra da "smioni naslov" 
Bushova  eseja  ne  treba  shvatiti  doslovce,  "nego  uz  pretpostavku 
da je htio naglasiti kako s naše sadašnje točke gledišta još toliko toga 
ostaje  pred  nama  što  treba  otkriti,  da  nam  se  vidici  stvarno  čine 
beskrajnima". 

25 "Science: Endless Horizons or Golden Age?", Bentley Glass, Science, 8. 
siječanj,  1971.,  str.  23-29.  Glass,  umirovljeni  predsjednik  Američke 
udruge za promicanje znanosti  (AAAS), je prethodno održao ovo pre­
davanje na godišnjem sastanku AAAS-a u Chicagu 28. prosinca  1970. 

U svom  članku iz  1979.  godine,  objavljenom  u časopisu  Quar­
terly Review of Biology, Glass je iznio neke dokaze kako bi potkrije­
pio  svoju  tezu  da  se  znanost  približava  svom  vrhuncu.26  Njegova 
je  analiza količine  otkrića u biologiji pokazala da ona ne  drže  korak 
s  eksponencijalnim  rastom  broja  istraživača  i  uloženog  novca. 
"Toliko  smo  bili  zadivljeni  neporecivim  ubrzanjem  broja  veličan­
stvenih dostignuća da smo jedva zamijetili da smo  zapravo  duboko 
zašli u razdoblje opadajućih prinosa", ustvrdio je Glass.  "To znači 
da  se  sve  više  i više  znanstvenog  truda  i  novca  mora  uložiti  kako 
bismo  održavali naše  napredovanje.  Prije  ili kasnije  će  to  morati  sta­
ti  zbog  nesavladivih  ograničenja  znanstvenog  ljudstva  i  troškova. 
Rast  znanosti  je  u  našem  stoljeću  bio  toliko  brz  da  smo  došli  u 
zabludu da mislimo kako se takav tempo napredovanja može održa­
vati  u  beskonačnost." 

Kada  sam  1994.  razgovarao  s  njim,  Glass  mi  je  povjerio  da je 
mnoge  od  njegovih  kolega  preplašila  sama  Činjenica  što  je  uopće 
d o t a k n u o  temu  granica  znanosti,  a  kamoli  što  je  prorokovao  nje­
no  povlačenje.27  Ali  Glass  je  tada  vjerovao,  kao  što  vjeruje  i  sada, 
da  je  problem  previše  važan  da  bi  ga  se  ignoriralo.  Očito  je  da 
znanost kao društveni poduhvat ima neke  granice,  rekao je  Glass. 
Ako  se  znanost nastavi  razvijati  istom brzinom  kao  što  se  razvijala 
ranije  u ovom  stoljeću,  istaknuo je,  uskoro  će progutati  čitav pro­
račun  industrijskog  svijeta.  "Mislim  da  je  svakome  prilično  jasno 
da se  na količinu  novca uloženog u  znanost,  čistu  znanost,  moraju 
staviti kočnice."  Ovo je usporavanje, opazio je, bilo  očito u odluci 
Kongresa  SAD-a iz  1993.  da  se prekine  s  projektom  supravodlji-
vog  supersudarača,  gargantuanskog akceleratora za koji  su  se  fiziča­
ri nadali da će ih  gurnuti  u  svijet iza kvarkova i  elektrona,  u  dublja 
područja  mikrosvijeta,  a  sve  to  za  pišljivih  osam  milijardi  dolara. 

Čak i kada bi  društvo htjelo  uložiti  sva  svoja sredstva u  istraživa­
nja, dodao je Glass, znanost će jednog dana svejedno dostići krajnju 
točku  sitnih ponavljanja.  Zašto?  Zato  što  znanost  djeluje,  rješava 
svoje probleme. Naposljetku, astronomi su se već probili do najda-

 26 "Milestones and Rates of Growth in the Development of Biology", Bent-
ley  Glass,  Quarterly  Review  of  Biology,  ožujak,  1979.,  str.  31-53. 

 27 Do  mojeg telefonskog intervjua s  Glassom došlo je u  lipnju  1994. 

ljih kutaka svemira;  oni ne  mogu vidjeti  što,  ako  išta, leži iza njego­
vih  granica.  Štoviše,  većina  fizičara  misli  da  će  redukcija  materije 
na sve  manje  i manje  čestice  naposljetku postati  bespredmetna,  ili 
je već to postala,  za svaku praktičnu svrhu.  Čak i ako  fizičari  o t k r i ­
ju čestice  skrivene  iza kvarkova i elektrona,  to  znanje neće biti važ­
no, ili će biti malo važno,  za biologe  koji znaju da se svi najvažniji 
biološki  procesi  pojavljuju  na  molekularnoj  razini  i  iznad  nje.  "Za 
biologiju tu postoji granica", objasnio je Glass,  "za koju oni ne misle 
da  će  ikada  prijeći,  jednostavno  zbog  ustroja  materije  i  energije". 

U biologiji,  kaže  Glass, je  moguće  da su velike revolucije proš­
lost.  "Meni  je  teško  povjerovati  da  će  se  ponovno  pojaviti  nešto 
tako obuhvatno i prevratničko kao što je to bilo Darwinovo otkriće 
evolucije  ili Mendelovo  objašnjenje  naravi  hereditarnosti.  Na kra­
ju,  sve je  to  već  otkriveno!"  Biolozi  sigurno  imaju još  mnogo  što 
za naučiti, naglašava Glass, o bolestima poput raka ili AIDS-a; o pro­
cesima  putem  kojih  oplođena  stanica postaje  složeni  višestanični 
organizam; ili o vezi mozga i uma. "Biti će novih dodataka struktu­
ri  znanja.  Ali  su  najveća napredovanja već  ostvarena.  I  to  je  samo 
pitanje  toga postoje li još  uopće stvarno velike promjene  u našem 
misaonom  univerzumu  do  kojih  će  doći." 

Teška su vremena pred fizikom 

Godine  1992.  mjesečnik  Physics  Today  je  objavio  ogled  pod  na­
slovom  "Teška  vremena"  u  kojem  je  Leo  Kadanoff,  ugledni  fi­
zičar  sa  Sveučilišta  Chicago,  oslikao  sumornu  sliku  budućnosti 
fizike.  "Ništa što činimo vjerojatno neće zaustaviti opadanje  broja 
istraživača,  novčane  potpore  i  društvene  vrijednosti",  izjavio  je 
Kadanoff.  "Previše  je  od  naših  temelja  ovisilo  o  događajima  koji 
su  sada  davna prošlost:  nuklearno  oružje  i  radar tijekom  Drugo­
ga  svjetskog  rata,  silikon  i  laserska  tehnologija poslije  toga,  ame­
rički  optimizam  i  industrijska  hegemonija,  socijalistička  vjera  u 
racionalnost  kao  način  poboljšavanja  svijeta."  Takve  su  okolnosti 
u  znatnoj  mjeri  nestale,  rekao  je  Kadanoff;  i  fiziku  i  znanost  u 
cijelosti  sada  opsjedaju  ekolozi,  borci  za  prava  životinja  i  drugi  s 

antiznanstvenim  pogledima.  "U  posljednjim  je  desetljećima  zna­
nost  bila  nagrađivana  i  nalazila  se  u  središtu  društvenog  zanima­
nja  i  brige.  Ne  bismo  se  trebali  iznenaditi  ako  ta  nepravilnost 
nestane."28 

Kada sam dvije  godine  nakon  toga telefonski razgovarao  s  Ka-
danoffom,  zvučao je još  sumornije nego  u  svom  ogledu.  Iznio  mi 
je  svoj  pogled  na  svijet  s  prigušenom  melankolijom,  kao  da  bolu­
je  od  egzistencijalne  groznice.  Nije  raspravljao  o  društvenim  i 
političkim  problemima  znanosti,  kao  u  svojem  članku  objavlje­
nom  u  Physics  Today,  nego  se  usmjerio  na  drugu  zapreku  znaen-
stvenog napretka:  dostignuća znanosti u prošlosti. Veliki je  zada­
tak  moderne  znanosti,  objasnio  je  Kadanoff,  da  dokaže  kako  se 
svijet ravna prema određenim osnovnim fizikalnim zakonima.  "To 
se  sporno  pitanje  istraživalo  barem  od  renesanse  ako  ne  i  ranije. 
Za  mene  je  to  pitanje  riješeno.  Meni  se  čini  da  se  svijet  može 
objasniti  pomoću  zakona."  Osnovni  zakoni  prirode  su  utjelov­
ljeni u teoriji opće relativnosti i u takozvanom standardnom  mo­
delu  fizike  čestica,  koji  izvanredno  precizno  opisuje  ponašanje 
kvantnog  područja. 

Prije  samo pola stoljeća,  prisjetio  se  Kadanoff,  mnogi  su ugledni 
znanstvenici bili vjerni romantičnoj  d o k t r i n i vitalizma,  prema ko­
joj  se  život  pojavljuje  iz  nekog  misterioznog  elan  vitala,  koji  je 
nemoguće  objasniti  pomoću  fizikalnih  zakona.  Posljedica  otkrića 
molekularne  biologije  - prije  svega  otkrića  strukture  D N K  1953. 
godine  -  je  "da  postoji  relativno  malo  dobro  obrazovanih  ljudi" 
koji  priznaju  da  vjeruju  u  vitalizam,  rekao  je  Kadanoff. 

Naravno, znanstvenici moraju još  mnogo naučiti o tome kako 
fundamentalni  zakoni  generiraju  "bogatstvo  svijeta  koje  vidimo". 
Sam  Kadanoff je  vodeći  stručnjak  na  području  fizike  čvrstih  tvari, 
koja ne proučava ponašanje pojedinačnih  subatomskih čestica,  ne­
go  krutih  tijela  i  tekućina.  Kadanoff je  također bio  povezan  s  po­
dručjem  istraživanja  kaosa,  koje  se  bavi  proučavanjem  fenomena 
koji se  ostvaruju na predvidivo  nepredvidiv način.  Neki zagovornici 
kaosa  -  i  blisko  povezanog  područja  nazvanog  kompleksnost  -
su izjavili da će, uz pomoć snažnih računala i novih matematičkih 

28 "HardTimes", Leo Kadanoff, Physics Today, listopad, 1992., str. 9-11.. 

metoda,  otkriti  istine  koje  nadilaze  one  otkrivene  pomoću  "re-
dukcionističke"  znanosti  iz  prošlosti.  Kadanoff je  sumnjao  u  to. 
Proučavanje  posljedica  fundamentalnih  zakona  je  "na  neki  način 
manje  zanimljivo"  i  "manje  duboko",  rekao  je,  od  pokazivanja 
toga da se  svijet  ravna prema  zakonima.  "Ali  sada kad  znamo  da  se 
svijet ravna prema zakonima", dodao je, "moramo ići na druge stva­
ri.  I  stvarno,  to vjerojatno  manje uzbuđuje  maštu  prosječnog čovje­
ka.  Možda  s  razlogom." 

Kadanoff je  ukazao  da  ni fizika  čestica nije  strašno  uzbudljiva u 
zadnje  vrijeme.  Pokusi  u  proteklih  nekoliko  desetljeća  jedva  da  su 
potvrdili  postojeće  teorije  i  nisu  otkrili  nove  pojave  koje  bi  za  svoje 
objašnjenje tražile nove zakone; cilj  pronalaženja jedinstvene teorije 
svih  prirodnih  sila  čini  se  nevjerojatno  dalekim.  U  stvari,  nijedno 
znanstveno  područje  nije  već  dosta  dugo  dalo  nikakvo  istinski 
duboko  otkriće,  rekao  je  Kadanoff.  "Istina je,  ništa se - baš  ništa -
ne  može  usporediti  s  otkrićem  kvantne  mehanike  ili  dvostruke 
uzvojnice  ili  relativnosti.  Baš  ništa  nalik  tome  nije  se  dogodilo  u 
prošlih  nekoliko  desetljeća." Je  li  takvo  stanje  stvari  trajno,  pitao 
sam.  Kadanoff je za trenutak zašutio. Tada je uzdahnuo kao  da po­
kušava izdahnuti sav zamor svijeta.  "Jednom  kada ste  dokazali  da 
se  svijet  ravna  prema  zakonima",  odgovorio  je,  "na  zadovoljstvo 
mnogih  ljudi,  ne  možete  to  ponoviti". 

Zviždanje  u  mraku 

Jedan  od nekoliko modernih  filozofa koji  se  zbiljno posvetio  raz­
mišljanju  o  granicama  znanosti  je  Nicholas  Rescher  sa Sveučiliš­
ta  u  Pittsburghu.  U  svojoj  knjizi  iz  1978.  godine  Znanstveni  na­
predak Rescher žali zbog činjenice što Stent,  Glass i drugi ugledni 
znanstvenici  čini  se  misle  da  se  znanost  nalazi  u  slijepoj  ulici. 
Rescher je namjeravao ponuditi "protuotrov za tu trenutno proši­
renu  tendenciju  mišljenja"  pokazujući  kako  je  znanost  barem po­
tencijalno  beskonačna.29  Ali  scenarij  koji  je  razvio  u  svojoj  knjizi 
teško  bi  se  mogao  shvatiti  optimističnim.  Ustanovio je  da  se  zna-

29Rescher, Scientific Progress, str. 37. 

nost,  disciplina u  svojoj  osnovi empirijska i  eksperimentalna,  suo­
čava  s  ekonomskim  ograničenjima.  Kako  znanstvenici  pokušavaju 
proširiti  svoje  teorije  na udaljenija područja -  gledajući  dalje  u  svemir 
ili dublje u materiju - njihovi će  troškovi rasti,  a rezultati se  umanjivati. 

"Znanstvena inovacija će biti sve  teža i teža što  se više udaljava­
mo  od polazišta spram sve udaljenijih granica.  Ako je  sadašnja per­
spektiva barem djelomice točna, polovica tisućljeća koja je otpočela 
oko  1650.  godine vjerojatno  će  se  smatrati  jednom  od velikih  ka­
rakterističnih  razvojnih  transformacija  ljudske  povijesti,  sa  znan­
stvenom  eksplozijom  koja  je  u  svojoj  povijesnoj  strukturi  jedin­
stvena  kao  i brončano  doba,  industrijska revolucija ili  demografska 
eksplozija."30 

Rescher je dodao nešto za što je očito mislio da je sretan kontra­
punkt njegovom depresivnom scenariju:  znanost neće nikada završi­
ti,  samo  će  ići  sve  sporije  i  sporije,  poput  Zenonove  kornjače. 
Znanstvenici  ne  bi  smjeli  zaključiti  da  će  se  njihovo  istraživanje 
pretvoriti  u  puko  ispunjavanje  detalja;  uvijek je  moguće  da  će  neki 
od  njihovih  sve  skupljih  pokusa  imati  revolucionarno  značenje, 
usporedivo  s  onim  kvantne  mehanike  ili  Darwinove  teorije. 

Bentley  Glass  u  prikazu  Rescherove  knjige  naziva  ove  iskaze 
"zviždukanjem u  mraku  kako  bi  se  održala hrabrost  pri  suočavanju 
s  onim  što je,  za većinu  znanstvenika,  sumorna i neminovna per­
spektiva".31  Kada sam u kolovozu  1992.  telefonirao Rescheru,  pri­
znao  je  da  su  njegove  analize  većinom  bile  preoštre.  "Možemo 
istraživati  prirodu  jedino  u  interakciji  s  njom",  rekao  je.  "Zbog 
toga moramo  krenuti u  područja koja dosad nisu bila istražena, u 
područje  visoke  gustoće,  niskih  temperatura  ili  viših  energija.  U 
svim  tim  slučajevima pomičemo fundamentalne  granice,  a to  zahti­
jeva  sve  skuplju  i  složeniju  opremu.  Dakle,  postoji  granica  po­
stavljena  znanosti,  jer  su  ljudski  resursi  ograničeni." 

 30 Ibid., str. 207. Premda se ne slažem s Rescherovom analizom budućnosti 
znanosti, njegove knjige Scientific Progress i The Limits of Science, izd. 
University of California Press, Berkeley,  1984., su neusporedivi izvori 
informacija za svakoga tko se zanima za granice znanosti.  Obje knjige 
su, nažalost, rasprodane. 

 31 Prikaz Rescherove knjige Scientific Progress Bentleya Glassa objavljen je 
u The Quarterly Review of Biology, prosinac, 1979., str. 417-419. 

Ali Rescher je inzistirao na tome  da "željeni  ciljevi, prvorazred­
na  otkrića"  mogu  -  moraju!  -  biti  pred  nama.  Nije  mogao  reći 
kako  će  se  ta  otkrića pojaviti.  "To  je  kao  kad  su jednog jazz  mu­
zičara  pitali  kamo  ide  jazz,  a  on  je  odgovorio:  da  znam, već  bih 
tamo bio." Rescher se na kraju vratio na argument "to-su-mishh-
i-na-kraju-prošloga-stoljeća".  Činjenica  da  se  čini  kako  se  znan­
stvenici  poput  Stenta,  Glassa  i  Kaddanoffa  boje  da  znanost  ide 
svome  kraju,  rekao  je  Rescher,  dala  mu  je  pouzdanje  da  vjeruje 
kako je neko sjajno otkriće na vidiku. Rescher je, kao i mnogi drugi 
samozvani proroci, podlegao snazi svojih želja.  Priznao je da misli 
kako bi kraj  znanosti bio  tragedija za čovječanstvo.  Kada bi potra­
ga za znanjem  završila,  što bi bilo  s  nama?  Što bi našem postoja­
nju  davalo  smisao? 

Značenje  Baconovog plus ultra

Druga  najčešća  reakcija na  tezu  da znanost  završava - nakon  "to-je-
ono-što-su-mislili-i-na-kraju-prošloga-stoljeća"-  je  stara  maksi­
ma:  "Odgovori postavljaju  nova pitanja".  Kant  je  u Prolegomeni za 
svaku  buduću  metafiziku  napisao  da  "svaki  odgovor  dan  na  načeli­
ma iskustva izaziva novo pitanje,  koje također zahtijeva svoj  odgo­
vor i  time  jasno  pokazuje  nedostatnost  svih  fizičkih  načina  objaš­
njenja  u  zadovoljavanju  razuma".32  Ali  Kant  je  također  ukazao 
(anticipirajući argumente Gunthera Stenta)  da urođena struktura 
našeg uma  ograničava  istovremeno  i  pitanja  koja postavljamo  pri­
rodi  i  odgovore  koje  od  nje  dobivamo. 

Naravno, znanost će nastaviti postavljati nova pitanja. Većina njih 
je  trivijalna,  jer  se  odnose  na  detalje  koji  ne  utječu  na  naše  osnovno 
razumijevanje prirode. Koga zapravo zanima, osim stručnjaka, točna 
masa  kvarka,  čije  je  postojanje  konačno  potvrđeno  1994.  nakon 
istraživanja koja su  stajala  milijarde dolara.  Ostala su pitanja dubo­
ka,  ali  na  njih  nije  moguće  odgovoriti.  Najustrajniji  neprijatelj 
dovršetka  znanosti,  o čemu sanjaju  Roger Penrose i ostali znanstve-

32 Uzeo sam ovu Kantovu primjedbu iz Rescherove knjige Scientific Progress, 
str. 246. 

nici,  ljudska  je  sposobnost  izmišljanja  pitanja  na  koja  se  ne  može 
odgovoriti.  Kada se dođe do neke teorije svega, netko uvijek može 
pitati, i stvarno pita:  ali kako znamo da kvarkovi ili superstrune  (u 
nevjerojatnom  slučaju  da  se jednoga dana pokaže  da one uistinu  po­
stoje)  nisu  sastavljeni  od  još  manjih  čestica - ad  infinitum?  Kako 
znamo  da vidljivi  svemir nije  samo jedan  od beskonačnog broja sve­
mira? Je  li  naš  svemir bio  nužan ili je samo  neočekivani kozmički 
zgoditak na lutriji?  Sto je  sa životom? Jesu  li  računala sposobna za 
svjesno  mišljenje?  A  amebe? 

Bez  obzira  koliko  daleko  ide  empirijska  znanost,  naša  mašta 
uvijek  može  ići  dalje.  To  je  najveća  zapreka  nadama -  i  strahovi­
ma  -  znanstvenika  da  će  naći  Odgovor,  teoriju  koja  će  zauvijek 
utažiti  našu  znatiželju.  Francis  Bacon,  jedan  od  osnivača  moder­
ne  znanosti,  izrazio  je  svoje vjerovanje  u  ogromni  potencijal  zna­
nosti  latinskim  terminom plus  ultra,  "još  dalje".33  Ali plus  ultra, 
se  ne  odnosi na znanost kao  takvu,  koja je  čvrsto  ograničena me­
toda  istraživanja  prirode.  Plus  ultra  se  prije  odnosi  na  našu  maš­
tu.  Premda  je  naša  mašta  ograničena  našom  evolucijskom  povi­
ješću,  uvijek  će  se  usuditi  uputiti  s  onu  stranu  onoga  što  stvarno 
znamo. 

Čak i na novoj Polineziji, smatra Gunther Stent, nekoliko upor­
nih  duša  nastavit  će  pokušavati  transcendirati uobičajeno  znanje. 
Stent je ove tragače za istinom nazvao "Faustovcima"  (taj je izraz 
posudio  od Oswalda Spenglera). Ja ih nazivam  snažnim znanstve­
nicima  (taj  izraz  ja  posuđujem  iz  ogleda  Harolda Blooma Zebnja 
zbog  utjecaja).  Postavljajući  pitanja  na  koja  znanost  ne  može  od­
govoriti, veliki  znanstvenici  mogu nastaviti potragu  za znanjem u 
spekulativnom  smislu  koji  ja  nazivam  ironijskom  znanošću,  čak  i 
nakon  što  je  empirijska  znanost - ona vrsta  znanosti  koja  odgovara 
na  pitanja  -  završila. 

Pjesnik John  Keats  je  izmislio  pojam  negativne  sposobnosti,  da 
bi  opisao  sposobnost  određenih  velikih  pjesnika  da  ostanu  u  "-
nesigurnosti,  zagonetkama,  sumnjama,  bez  ikakvog  razdražljivog 

33 O značenju Baconove sintagme plus ultra se raspravlja u knjizi The Lim­
its of Science, Petera Medawara, Oxford University Press, N e w York, 
1984. Medawar je ugledni britanski biolog. 

posezanja  za  činjenicama  i  razlozima."  Kao  primjer,  Keats  je  na­
veo  svog  pjesničkog  sunarodnjaka Samuela  Coleridgea  koji  bi  "bio 
obuzet  fino  izoliranom  sličnošću  uhvaćenom  iz  ozračja  zagonet­
ke jer je bio  nesposoban naći zadovoljstvo u poluistinama".34 Naj­
važnija  je  funkcija  ironijske  znanosti  služiti  kao  negativna  spo­
sobnost  čovječanstvu.  Ironijska  znanost,  postavljajući  retorička 
pitanja,  nas  podsjeća  da  je  sve  naše  znanje  polu-znanje;  ona  nas 
podsjeća  koliko  malo  znamo.  Ali  ironijska  znanost  ne  daje  nika­
kav  značajan  doprinos  znanju  samom.  Ironijska  je  znanost  stoga 
manje  slična znanosti u tradicionalnom smislu riječi, a više  književ­
noj  kritici  -  ili  filozofiji. 

34 Critical Theory Since Plato, ur. Hazard Adams, Harcourt Brace Jovanov-
ich, New York,  1971., str. 474. 

2. 

KRAJ FILOZOFIJE 

Znanost  dvadesetog  stoljeća  je  stvorila  divan  paradoks.  Isti  iz­
vanredni  napredak koji  je  doveo  do  predviđanja da bismo  uskoro 
mogli saznati sve što se može znati, također je izazvao sumnje u to 
može  li  se  išta  znati  sa  sigurnošću.  Kad  jedna  teorija  tako  brzo 
mijenja drugu, kako ikada možemo biti sigurno u to da je bilo koja 
teorija ispravna?  Godine  1987. dva su britanska fizičara T. Theoc-
haris  i  M.  Psimopoulos  oštro  napala  tu  skeptičku  filozofsku  po­
ziciju  u  članku  pod  naslovom:  "Gdje  je  znanost  pogriješila?". 
Članak je  objavljen u britanskom časopisu Nature, a u njemu se  za 
"duboku  i  široko  rasprostranjenu  malaksalost"  u  znanosti  okriv­
ljuju  filozofi  koji  su  napali  ideju  da  znanost  može  dosegnuti  objek­
tivno  znanje.  Uz  članak  su  objavljene  fotografije  četiriju  posebi­
ce  zlokobna  "izdajnika  istine":  Karla  Poppera,  Imrea  Lakatosa, 
Thomasa Kuhna i Paula Feyerabenda.1 

Fotografije su bile zrnate, crno-bijele snimke one vrste koja prati 
sumorna  izviješća o  tome  da je  neki ugledni bankar uhvaćen kako 
vara umirovljenike. To su očito bili intelektualni prijestupnici najgore 
vrste.  Feyerabend,  kojeg su pisci  članka nazvali  "najgorim neprijate­
ljem  znanosti",  djelovao  je  najzlokobnije  od cijele  družbe.  Pogledava­
jući se prema objektivu preko spuštenih naočala, on je očito smiš­
ljao  ili  uživao  u  širenju  nekog  dijaboličnog  nauma.  Izgledao  je 
kao  intelektualna verzija  Lokija,  norveškog  boga  nepodopština. 

1 "Where Science Has Gone Wrong" T. Theocharis i M. Psimopoulos, Na­
ture, vol. 329,15. listopad,  1987., str. 595-598. 

Glavni  Theocharisov  i  Psimopoulosov  prigovor  je  bio  smi­
ješan.  Skepticizam nekolicine akademskih filozofa nije nikad bio oz­
biljna  prijetnja  masivnoj,  dobro  plaćenoj  znanstvenoj  birokraciji. 
Mnogi znanstvenici, posebice navodni revolucionari, smatraju ide­
je  Poppera i  družine  utješnima;  ako  je  naše  sadašnje  znanje  provi­
zorno,  uvijek postoji  mogućnost  da  su  pred  nama velika  otkrića. 
Theocharis  i  Psimopoulos  su  ipak iznijeli  jednu  zanimljivu  tvrdnju, 
a  to  je  da  su  ideje  skeptika  "flagrantno  samoopovrgavajuće  -  one 
negiraju  i  uništavaju  same  sebe".  Bilo  bi  zanimljivo,  mislio  sam, 
suočiti  filozofe  s  tim  argumentom  i  vidjeti  kako  će  reagirati. 

S vremenom sam stekao priliku upravo to učiniti sa svim  "izdaj­
nicima  istine",  osim  Lakatosa  koji  je  umro  1974.  Tijekom  mojih 
intervjua  sam također pokušao  saznati jesu  li  ti filozofi  doista tako 
skeptični,  tako  nepovjerljivi  prerria  sposobnostima  znanosti  da 
otkrije  istinu  (kao  što  su  to  implicirale  neke  njihove  tvrdnje).  Bio 
sam  uvjeren  da su i Popper i  Kuhn  i  Feyerabend  snažno vjerovali 
u  znanost;  u  stvari,  njihov skepticizam  je  bio  motiviran  njihovim 
vjerovanjem.  Njihov  najveći  propust  je  bio  možda  u  tome  što  su 
znanosti pridavali više  moći nego što je  ona uistinu ima.  Bojali su 
se da bi znanost mogla ugasiti naš osjećaj  radoznalosti i stoga dove­
sti samu znanost - i sve vrste  traženja znanja - do  kraja.  Pokušavali 
su zaštititi čovječanstvo,  uključujući znanstvenike,  od naivne vjere 
u znanost kakvu su predstavljali takvi znanstvenici kao što su Theoc­
haris  i  Psimopoulos. 

Kako  su  moć  i ugled  znanosti  sve više  rasli  tijekom prošlog  sto­
ljeća,  previše je  filozofa  služilo  kao  posrednik  za  odnose  s  javnošću 
znanosti. Taj  se trend  može pratiti sve  do  takvih mislilaca kakav je 
bio,  primjerice,  Charles  Sanders  Peirce,  Amerikanac  koji  je  bio 
osnivač filozofije pragmatizma, ali nije bio u stanju zadržati  posao 
niti  ženu  i  umro  je  u  bijedi  i  siromaštvu  1914.  Peirce  je  ponudio 
ovakvu  definiciju  apsolutne  istine:  to  je  sve  ono  što  znanstvenici 
kažu  da  jest  nakon  što  završe  svoj  posao.2 

2 O Peirceovom pogledu na odnos između znanosti i konačne istine raspravlja 
se u Rescherovoj knjizi The Limits of Science (vidi bilješku 31 u 1. poglav­
lju). Vidi također Peirce: Selected Writings, ur. Philip "Wiener, Dover Pub­
lications, New York, 1966. 

Dobar je  dio  filozofije  od Peircea nadalje  samo  razrađivao  to  sta­
jalište. Dominantna filozofija u Europi početkom dvadesetog stoljeća 
bila  je  logički  pozitivizam,  koji  je  tvrdio  da  možemo  znati  da  je 
nešto  istina samo ako  se to  može logički i empirijski dokazati.  Pozi-
tivisti  su  smatrali  matematiku  i  prirodnu  znanost vrhovnim  izvori­
ma istine.  Popper,  Kuhn i Feyerabend - svaki  na svoj  način  i  zbog 
svojih  razloga  -  pokušavali  su  se  suprotstaviti  tom  udvorničkom 
odnosu  spram  znanosti.  Ti  su  filozofi  shvatili  da je  u  doba  kad  je 
znanost  u  usponu,  najveći poziv filozofije  služiti  kao  negativna spo­
sobnost znanosti, to jest ispunjavati znanstvenike  sumnjom.  Samo 
tako može ljudska potraga za znanjem ostati otvorenog duha, poten­
cijalno beskonačna;  samo tako možemo zadržati svoje strahopoš­
tovanje  pred  zagonetkama  svemira. 

Od  tri  velika  skeptika  s  kojima  sam  razgovarao,  Popper je  bio 
prvi  počeo  pisati.3  Njegova  je  filozofija  proizašla  iz  nastojanja  da 
razlikuje pseudoznanost,  kao  što  su primjerice marksizam,  astro­
logija  i  frojdovska psihologija,  od prave  znanosti,  kakva  je  Einstei-
nova  teorija  relativnosti.  Ta je  teorija,  mislio  je  Popper,  bila pro-
vjerljiva,  davala  je  predviđanja  o  svijetu  koja  su  bila  empirijski 
provjerljiva.  Logički pozitivisti  su i sami  to  govorili.  No,  Popper je 
poricao pozitivističku tvrdnju da znanstvenici mogu dokazati  teo­
riju  pomoću  indukcije,  ponavljanjem  empirijskih  testova  ili  proma­
tranja.  Nikad  se  ne  zna  jesu  li  promatranja  dostatna;  sljedeće  bi 
promatranje  moglo  proturječiti  svim  prethodnima.  Promatranja 
nikad  ne  mogu  dokazati  teoriju već  je  samo  opovrgnuti  ili  doka­
zati da je pogrešna. Popper se često hvalio da je svojim argumentom 
"ubio"  logički  pozitivizam.4 

3 Popperova glavna djela su: The Logic of Scientific Discovery, Springer, Ber­
lin, 1934. (pretisak kod Basic Books, New York, 1959.); The Open Society 
and Its Enemies, Routledge, London, 1945.  (pretisak kod Princeton Uni­
versity Press, Princeton, N. J.,  1966.  [usp.  Otvoreno društvo i njegovi 
neprijatelji, Pravni centar, Sarajevo 1999.]); i Conjectures and Refutations, 
Routledge, London,  1963.  (pretisak kod Harper and Row, New York, 
1968.). Popperova autobiografija Unended Quest, Open Court, La Salle, 
III, 1985. i Popper Selections, ur. David Miller, Princeton University Press, 
Princeton, N. J., 1985. izvrstan su uvod u njegovo mišljenje. 

4 Vidi  "Who  Killed Logical Positivism?"  poglavlje  17 Popperove  knjige 
Unended Quest. 

Popper je proširio  svoj  stav o  opovrgavanju  na  filozofiju  koju  je 
nazvao kritičkim racionalizmom. Neki se znanstvenik odvaži na ne­
ku  tezu,  a  drugi  ga pokušavaju pobiti  suprotnim  argumentima  ili 
eksperimentalnim  dokazima.  Popper je  smatrao  kritiku,  pa  čak i 
sukob,  bitnom  za napredak bilo  koje vrste.  Baš  kako  znanstvenici 
pristupaju  istini  kroz  ono  što  Popper  naziva  "pretpostavkama  i 
pobijanjima",  tako  i  žive  vrste  evoluiraju  kroz  natjecanje,  a  druš­
tva  kroz političke  rasprave.  "Ljudsko  bi  društvo  bez  sukoba",  jed­
nom  je  napisao,  "bilo  društvo  mrava,  a  ne  prijatelja".  U  knjizi 
Otvoreno  društvo  i  njegovi  neprijatelji,  objavljenoj  1945.,  Popper 
tvrdi  da politika  čak više  od  znanosti  zahtijeva  slobodnu  igru  ideja 
i  kritike.  Dogmatizam  neizbježno  vodi  u  totalitarnu  represiju,  a 
ne  u  utopiju. 

Počeo  sam  uočavati  paradoks  koji  se  skriva  u  srcu  Poppero-
vog  djela  -  i  njegove  osobe  -  kada  sam,  prije  no  Što  sam  ga  sreo, 
ispitivao  druge  filozofe  o  njemu.  Ispitivanja  te  vrste  obično  daju 
prilično  dosadne,  općenite pohvale,  no  u  ovom  slučaju moji  sugo­
vornici nisu ništa dobra imali za reći.  Otkrili su mi da je čovjek koji 
je pisao  invektive protiv dogmatizma sam  gotovo patološki  dogma-
tičan  i  zahtijeva  vjernost  od  svojih  studenata.  Postoji  jedna  stara 
šala  o  Popperu:  Otvoreno  društvo  i  njegovi  neprijatelji  su  trebali 
nositi  naslov  Otvoreno  društvo  napisano  od jednog  od  njegovih 
neprijatelja. 

Kako  bih  dogovorio  intervju  s  Popperom,  nazvao  sam  Lon­
don School  of Economics,  gdje je poučavao  od kasnih  četrdesetih 
godina.  Tajnica  mi  je  rekla  da  Popper  obično  radi  kod  kuće  u  Ken-
singtonu,  bogatoj  londonskoj  četvrti,  i dala  mi je njegov telefonski 
broj.  Nazvao  sam  i  javila  mi  se  neka  žena  zapovjedničkog  glasa  i 
njemačkog naglaska.  Gđa Mew, domaćica i pomoćnica "Sir Karla". 
Prije  no  što  me  Sir  Karl  primi,  moram  mu  poslati  uzorke  svojih 
članaka.  Dala  mi je  i  popis  literature  koji  će  me  pripremiti  za  su­
sret:  gotovo  tucet  knjiga  koje  je  napisao  Sir  Karl.  Naposljetku, 
nakon brojnih  faksova i  telefonskih poziva,  zakazala je  susret.  Isto 
mi je  tako dala upute o postaji podzemne  željeznice u blizini kuće 
Sir Karla. Kada sam je upitao kako se od postaje dolazi do kuće, gđa 

Mew me uvjeravala da svi vozači taksija znaju gdje  živi Sir Karl.  " O n 
je  prilično  slavan." 

"Do  kuće  Sir  Karla  Poppera,  molim  Vas",  rekao  sam  nakon 
što  sam  ušao u  taksi kraj  postaje Kensington.  "Kamo?",  odgovo­
rio  je  vozač.  Čuveni  filozof?  Nikad  čuo,  odgovori  on.  Ipak,  bila 
mu  je  poznata  ulica  u  kojoj  je  živio  Popper,  pa  smo  Popperov 
dom  -  dvokatnu  obiteljsku  kuću  u  seoskom  stilu  okruženu  pe­
dantno  podrezanim  travnjakom  i  grmovima - pronašli  bez  p o t e š ­
koća.6 

Visoka,  zgodna  žena  u  crnim  hlačama  i  košulji,  kratke  tamne 
kose  počešljane  unatrag,  otvorila je vrata:  gđa Mew.  Bila je  samo 
malo  manje  stroga nego na telefonu.  D o k me  uvodila u kuću,  rekla 
mi je  da je  Sir Karl prilično  umoran.  Prošao  je  k r o z  masu  intervjua 
i  čestitaka povodom njegovog  devedesetog rođendana,  koji je  bio 
u  prethodnom  mjesecu,  i  radio  je  naporno  pripremajući  govor 
povodom primitka nagrade  Kyoto,  poznatije  kao  japanska N o b e -
lova nagrada. Mogu očekivati da ću razgovarati s  njim najviše  oko 
sat  vremena. 

Pokušao  sam  umanjiti  svoja  očekivanja  kada  je  ušao  Popper. 
Bio je pogrbljen,  nosio  je  slušni aparat,  i bio  je  iznenađujuće  ma­
len;  pretpostavljao  sam  da  će  autor  tako  autokratskog  štiva  biti 
visok čovjek.  Pa opet, bio je  okretan poput boksača bantam kate­
gorije.  Mahao  je  člankom  koji  sam  napisao  za  Scientific  Ameri­
can  o  tome  kako  je  kvantna  mehanika  navela  neke  fizičare  da 
napuste  nazor o  fizici kao  o  potpuno  objektivnoj  znanosti.7  " N e 
vjerujem  niti  riječ  od  toga",  izjavio  je  režeći  s  austrijskim  nagla­
skom.  "Subjektivizmu"  nije  mjesto  u  fizici,  kvantnoj  ili  bilo  ka­
kvoj  drugačijoj.  "Fizika!",  uzviknuo  je,  grabeći  knjigu  sa  stola  i 
udarajući  s  njom,  "je  ovo!"  (I  to  od  čovjeka  koji  je  bio  koautor 
knjige  o  dualizmu,  pojmu  da  ideje  i  drugi  konstrukti  ljudskog 
uma  postoje  neovisno  o  materijalnom  svijetu.)8 

6 Poppera sam intervjuirao  u  kolovozu  1992. 
7 Moj  članak o kvantnoj  mehanici "Quantum Philosophy"  objavljen je u 

Scientific Americana, srpanj 1992., str. 94-103. 
8 Vidi The Self and Its Brain, Poppera i Johna C. Ecclesa, Springer Verlag, 

Berlin,  1977.  Eccles je  dobio Nobelovu nagradu  1963.  za rad na neural-
noj signalizaciji. Njegove nazore razmatram u 7. poglavlju. 

Jednom  kad je  sjeo,  nastavio je  kopati dalje  za knjigama ili  član­
cima koji bi poduprli  ovu  misao.  Pokušavajući  izvući  ime  ili  datum 
iz pamćenja,  masirao je  sljepoočnice  i škrgutao  zubima kao  da je u 
agoniji.  U  jednom  trenutku,  kada  mu  se  riječ  mutacija  nakratko 
omakla,  ponavljao  je  sa  sve  više  uznemirujuće  snage,  "Termini, 
termini,  termini!" 

Riječi  su  se  slijevale  iz  njega tako  brzo  i  s  toliko mnogo  zamaha 
da  sam počeo  gubiti  nadu  da ću uspjeti postaviti bilo  koje  od pita­
nja koja  sam  pripremio.  "Imam više  od  devedeset  godina  i  još  uvi­
jek  mogu  misliti",  izjavio  je,  kao  da  je  posumnjao  da  ja  u  to  sum­
njam.  Neumorno  je  zagovarao  teoriju  o  podrijetlu  života  koju  je 
iznio  njegov bivši  student, Gunther Wachtershaser,  njemački  od­
vjetnik,  stručnjak  za  patente,  koji  ima  doktorat  iz  kemije.9  Pop­
per je  stalno  naglašavao  da je  znao  sve  velikane  znanosti dvadesetog 
stoljeća:  Einsteina,  Schrodingera,  Heisenberga.  Popper  je  krivio 
Bohra,  kojeg je  "vrlo  dobro"  poznavao,  da  je  uveo  subjektivizam 
u  fiziku.  Bohr  je  bio  "izvanredan  fizičar,  jedan  od  najvećih  svih 
vremena,  no bio je bijedan filozof, i  s  njim  se  nije  moglo  razgovara­
ti.  Pričao  je  cijelo  vrijeme,  dopuštajući  sugovorniku  da  progovori 
praktički  jednu  do  dvije  riječi,  a  onda  bi  ga  opet  prekidao." 

Kad se gda Mew okrenula da će izaći, Popper ju je naglo zatražio 
da pronađe jednu od njegovih knjiga. Nestala je na nekoliko  minu­
ta,  i  zatim  se  vratila  praznih  ruku.  "Oprostite,  Karl,  ali  nisam  je 
mogla  naći",  rekla  je.  "Ako  mi  je  ne  opišete,  ne  mogu  pretražiti 
svaki  ormar  s  knjigama." 

"Bila je,  mislim,  desno  od ovog ugla, ali  možda sam je uzeo..." 
Njegov je  glas utihnuo.  Gda Mew je nekako  zakolutala očima, bez 
da je  stvarno  zakolutala  i  nestala. 

Zastao  je  na  trenutak,  a ja  sam  očajnički  zgrabio  priliku  da po­
stavim  pitanje.  "Želio  sam  Vas  pitati..." 

"Da!  Morate me pitati! Ja sam pogriješio što sam počeo govori­
ti.  Možete  mi  prvo  postaviti  sva  svoja  pitanja." 

Kad  sam  počeo  ispitivati  Poppera  o  njegovim  nazorima,  ispo­
stavilo  se  da  je  njegova  skeptička  filozofija  proizašla  iz  duboko 

9 Gunther Wachtershaser je  iznio  svoju  teoriju  o  podrijetlu  života  u  Pro­
ceedings of the National Academy of Sciences, vol. 87,1990., str. 200-204. 

romantičnog,  idealiziranog  shvaćanja  znanosti.  Tako  je  negirao 
tvrdnju koju su često iznosili logički pozitivisti, da će znanost moći 
svesti  na formalni,  logički  sustav u kojem  su  sirove  činjenice  me­
todički preobražene u istinu.  Znanstvena je teorija,  naglašavao  je 
Popper, izum, čin stvaranja tako duboko tajnovit kao bilo što u umjet­
nosti.  "Povijest  znanosti  je  uvijek  spekulativna",  rekao  je  Pop­
per.  "To  je  divna  povijest.  Čini  vas  ponosnim  što  ste  čovjek." 
Obuhvaćajući  lice  svojim  ispruženim  rukama,  Popper  je  nagla­
sio:  "Vjerujem  u  ljudski  um." 

Zbog sličnih razloga, Popper se tijekom svoje karijere borio pro­
tiv  doktrine  znanstvenog  determinizma,  za  koju  je  mislio  da  je 
antiteza  ljudskoj  kreativnosti  i  slobodi,  a  time  i  samoj  znanosti. 
Tvrdio je da je mnogo prije teoretičara modernog kaosa shvatio da 
nisu samo kvantni sustavi, nego čak i klasični, njutnovski, inherent­
no  nepredvidivi;  održao  je  predavanje  o  tome  pedesetih  godina. 
Odmahujući rukom u pravcu  travnjaka s  one  strane prozora rekao 
je:  "U  svakoj  je  travki  kaos." 

Kada  sam  pitao  Poppera  misli  li  da  znanost  ne  može  postići 
apsolutnu istinu, uzviknuo je "Ne, ne!", i žestoko je zamahnuo gla­
vom.  On je,  kao  i logički pozitivisti prije  njega, vjerovao  da znan­
stvena teorija može biti "apsolutno" istinita.  "Ne  sumnjam  da su 
neke  t r e n u t n e  znanstvene  teorije  apsolutno  istinite",  kaže Popper 
(ali  je  odbio  reći  koje).  No,  odbacuje  pozitivističko vjerovanje  da 
ikad možemo znati da je neka teorija točna.  "Moramo razlikovati 
istinu,  koja  je  objektivna  i  apsolutna,  od  izvjesnosti,  koja  je  su­
bjektivna". 

Da znanstvenici previše vjeruju vlastitim teorijama, shvatio je Pop­
per,  možda bi prestati tražiti istinu.  A to  bi bila tragedija jer je  za 
Poppera traženje istine ono što život čini vrijednim življenja.  "Tra­
ganje za istinom je neka vrsta religije", kaže on, " i mislim da je to 
etičko vjerovanje".  Popperovo  uvjerenje  da potraga  za  znanjem  ni­
kad  ne  smije  prestati  odražava  se  u  naslovu  njegove  autobiografije 
Beskonačno traganje. 

Tako  se podsmjehivao  nadi  nekih  znanstvenika  da će  ostvariti 
potpunu teoriju prirode,  onu  koja odgovara na sva pitanja.  " M n o ­
go  ljudi  misli  da  se problemi  mogu  riješiti;  mnogi  ljudi  misle  su-

protno. Ja  mislim  da  smo  otišli  vrlo  daleko,  ali  smo  još  više  uda­
ljeni  od  cilja.  Moram  vam  pokazati  jedan  ulomak  koji  se  na  to 
odnosi."  Ponovno je  skočio na noge i vratio  se  sa svojom knjigom 
Pretpostavke  i  opovrgavanju.  Otvorivši  je,  s  poštovanjem  pročita 
vlastite  riječi:  "U  našem  beskrajnom  neznanju,  svi  smo  jednaki." 

Popper  osim  toga vjeruje  da  znanost  nikad ne  može  odgovoriti 
na  pitanja  o  značenju  i  svrsi  svemira.  Stoga  se  nije  nikad  odrekao 
religije,  iako  je  davno  napustio  luteranstvo  svoje  mladosti.  "Znamo 
vrlo malo, i moramo biti skromni i ne pretvarati se da znamo nešto 
o  konačnim  pitanjima  te  vrste." 

Ipak,  Popper  prezire  one  moderne  filozofe  i  sociologe  koji 
tvrde  da  znanost  ne  može  dosegnuti nikakvu  istinu  i  koji  smatraju 
da  znanstvenici  slijede  teorije  zbog  kulturnih  i  političkih  razloga, 
a ne racionalnih. Takvi kritičari,  optužio je Popper, ne podnose da 
ih se  smatra  inferiornim  pravim  znanstvenicima  i  pokušavaju  izmi­
jeniti "svoj  status u hijerarhiji".  Ukazao  sam na to  da oni pokušavaju 
opisati kakva praksa znanosti jest, dok on,  Popper, pokušava poka­
zati kakva ta praksa treba biti. Na moje  iznenađenje,  Popper je  klim­
nuo  glavom.  "To je vrlo  dobra tvrdnja",  rekao je.  "Ne možete vidje­
ti  što  znanost jest ako  u  glavi  nemate  ideju  što  bi  znanost  trebala 
biti."  Popper se  morao  složiti  da  su  znanstvenici  često  daleko  od 
ideala  koje  im  je  on  zacrtao.  "Budući  da  znanstvenici  za  svoj  rad 
dobivaju potporu, znanost baš nije ono što bi trebala biti. To je neiz­
bježno.  Na  nesreću  ima  i  korupcije.  N o ,  o  tome  ne  govorim." 

Popper je  zatim  nastavio  govoriti  o  tome.  "Znanstvenici  nisu 
toliko samokritični koliko bi trebali biti", tvrdio je.  "Postoji određe­
na  želja  da  ih vi,  ljudi  poput Vas"- uperio  je  prst  u  mene  -  "pred­
stavite  publici."  Gledao  je  u  mene  nepomično  jedan  trenutak,  a 
zatim  me  podsjetio  da  on  nije  tražio  ovaj  intervju.  "Daleko  od 
toga",  rekao je.  "Znate  da ne  samo da nisam pokušavao,  nego vas 
nisam  ni  ohrabrivao."  Popper je potom  zaronio u  izludujuću  teh­
ničku  kritiku  -  uključujući  trijangularnost  i  druge  misterije  -
teorije  o  velikom  prasku.  "Uvijek  je  ista",  zaključio  je.  "Poteš­
koće  su  podcijenjene.  Ona  se  predstavlja  tako  kao  da  sve  to  ima 
znanstvenu  izvjesnost,  ali  znanstvena  izvjesnost  ne  postoji." 

Pitao  sam Poppera da li  misli  da su biolozi previše vjerni Darwi-
novoj  teoriji prirodne  selekcije;  prije je  govorio  da je  teorija tauto-
loška  i  time  pseudoznanstvena.10  "Možda  sam  otišao  predaleko", 
rekao je Popper odmahujući rukom.  "Nisam  dogmatičan u vezi s 
vlastitim  stajalištima."  Iznenada je udario  šakom po  stolu i  usklik­
nuo:  "Treba tragati za alternativnim teorijama!  To je", uzmahnuo 
je  radom  Gunthera Wachershausera  o  podrijetlu  života,  "alterna­
tivna teorija.  Čini se da je bolja teorija." To ne znači da je ta teorija 
točna,  brzo  je  dodao.  "Podrijetlo  života  će  vjerojatno  zauvijek 
biti  nemoguće  provjeriti",  rekao  je.  Čak  i  ako  znanstvenici  stvore 
život  u  laboratoriju,  objasnio  je,  nikad  neće  biti  sigurni  da je  život 
uistinu počeo  na taj  isti  način. 

Došao  je  trenutak  da  postavim  svoje  veliko  pitanje.  Je  li  nje­
gov  koncept  opovrgljivosti  opovrgljiv?  Popper  je  zurio  u  mene. 
Zatim  se  njegov  izraz  smekšao,  i  položio  je  svoju  ruku  na  moju. 
"Ne  želim  Vas  povrijediti,"  blago  je  rekao,  "no  to  je  glupo  pita­
nje."  Probadajući  me  upitno  pogledom,  raspitivao  se,  je  li  me 
neki  od  njegovih  kritičara  nagovarao  da  postavim  to  pitanje.  Da, 
slagao  sam.  "Tako  je!",  rekao  je  sa  zadovoljnim  izrazom. 

"Prva  stvar koju učinite  na  seminaru filozofije  kad netko  predloži 
neku  ideju  jest  da  kažete  da  ne  zadovoljava vlastite  kriterije.  To  je 
najidiotskija kritika koja se  može  zamisliti!" Njegov koncept  opovrg­
ljivosti,  rekao  je,  je  kriterij  razlikovanja  između  empirijskih  vrsta 
znanja,  to jest znanosti,  i neempirijskih, poput filozofije.  Opovrg-
ljivost  je  sama po  sebi  "izrazito  neempirijska",  ne  spada u  znanost 
nego  u  filozofiju,  ili  "metaznanost",  i  čak  se  ne  može  primijeniti 
na svu znanost.  Popper je u  osnovi priznavao da su njegovi kritiča­
ri  u  pravu:  opovrgljivost  je  samo  ideja vodilja,  heurističko  pravilo, 
ponekad  korisno,  ponekad  ne. 

Rekao  je  da  nikad prije  nije  odgovorio  na pitanje  koje  sam  po­
stavio. "Smatram da je preglupo da bi se na njega odgovaralo. Uoča­
vate  razliku?",  upitao  me,  ponovno  smekšanog  glasa.  Klimnuo 
sam. Pitanje je i meni izgledalo pomalo  glupo,  rekao  sam, ali mislio 

 10 Popper je  raspravljao  o  svojim  sumnjama  glede  Darwinove  teorije  u  10. 
poglavlju  knjige Popper Selections nazvanom  "Natural Selection and Its 
Scientific Status". 

sam  da  ga  trebam postaviti.  Nasmiješio  se  i  ponovno  mi  stegnuo 
ruku,  mrmljajući:  "Da,  vrlo  dobro." 

Budući se Popper činio tako ugodnim,  spomenuo sam da ga je 
jedan  od  njegovih  bivših  studenata  optužio  da  ne  tolerira  kritiku 
vlastitih ideja. Popperove su oči sijevnule.  "To je potpuno netočno! 
Bio  sam sretan  kad  su  me  kritizirali!  Naravno,  ne  onda  kada bih 
odgovorio na kritiku,  kao što sam vama odgovorio kad ste me kri­
tizirali,  a dotična osoba bi i dalje  nastavila s  kritikom. To je  nešto 
što  me  ne  zanima  i  ne  želim  tolerirati."  Kad  bi  se  to  dogodilo, 
Popper bi  izbacio  studenta  iz  učionice. 

Svjetlo u kuhinji je poprimalo  crvenkasti  odsjaj  kad je  gđa Mew 
provirila glavom kroz vrata i  obavijestila  nas  da smo  razgovarali više 
od tri sata.  Koliko još, pitala je pomalo bojažljivo, mislimo nastavi­
ti?  Možda da mi pozove  taksi?  Pogledao  sam Poppera koji  se  smi­
ješio  poput  nestašnog  dječaka,  i  činilo  se  kao  da  tone  u  stolici. 

Izvukao  sam  konačno  pitanje:  Zašto  u  svojoj  autobiografiji 
kaže  da  je  najsretniji  filozof  kojeg  poznaje?  "Većina  filozofa  su 
zapravo  duboko  deprimirani",  odgovorio  je,  "jer  ne  mogu  stvo­
riti  ništa  vrijedno."  Izgledajući  zadovoljno  sam  sa  sobom,  Pop­
per je bacio pogled na gdu Mew koja je  imala užasnut izraz.  Pop-
perov  je  smiješak  istog  časa  izblijedio.  "Možda  je  bolje  da  to  ne 
zapišete",  rekao  je  okrenuvši  se  meni.  "Imam  već  dovoljno  ne­
prijatelja  i  bolje  da  im  ne  odgovaram  na  ovakav  način."  Kuhao  je 
još  trenutak  i  dodao:  "Ali  tako  je." 

Pitao sam gđu Mew mogu li dobiti primjerak govora koji Popper 
treba održati na ceremoniji dodjele  Kyoto  nagrade u Japanu.  " N e , 
ne sada", rekla je kratko.  "Zašto ne?", pitao je Popper.  "Karl,"  od­
govorila  je  ona,  "tipkala  sam  drugo  predavanje  non-stop,  i  malo 
sam...",  uzdahnula  je.  "Shvaćate?"  Svejedno,  ionako  nema  ko­
načnu verziju.  "A  što je  s  nekorigiranom verzijom", pitao je  Pop­
per.  Gđa  Mew  je  otišla. 

Vratila  se  i  pokazala  mi  kopiju  Popperovog predavanja.  "Imate 
li  primjerak  Propensities",  upitao  ju  je  Popper11.  Stisnula  je  usne 
i  odkaskala  u  susjednu  sobu,  dok  mi  je  Popper  objašnjavao  temu 

11 gđa. Mew je tražila Popperovu knjigu A World of Propensities, Routledge, 
London, 1990.