John Horgan-Kraj znanosti

Fizika  čestica je  mrtva,  objavio je Bak,  ubijena vlastitim  uspje­
hom.  Većina  fizičara  čestica,  zapazio  je,  "misli  da  se  još  uvijek 
bavi znanošću,  dok zapravo  samo  čiste nered koji je  ostao  nakon 
zabave".  Isto  vrijedi  i  za  fiziku  čvrstog  stanja,  polje  na  kome  je 
Bak  počeo  svoju  karijeru.  Činjenica  da  tisuće  fizičara  rade  na 
visokotemperaturnoj  supravodljivosti - uglavnom  uzaludno  - po­
kazuje  koliko  se  područje  isušilo:  "Mesa  je  malo,  životinja  koje 
se  njime  žele  nahraniti  mnogo."  Sto  se  tiče  kaosa  (koji  je  Bak 
definirao  u  istom  uskom  smislu  riječi  kao  i James Yorke),  fizičari 
su  došli  do  temeljnog shvaćanja procesa koji  su unutar kaotičnog 
ponašanja  još  1985.,  dvije  godine  prije  nego  je  objavljena  Gleic-
kova  knjiga  Kaos.  "Tako  je  to!",  zarežao  je  Bak.  "Jednom  kad 
nešto  dođe  do  masa, već je  odavno  završeno."(Kompleksnost je, 
naravno,  iznimka  od  Bakovog  pravila.) 

Prema  znanstvenicima koji  su zadovoljni  time  što  samo  profi-
njuju  i  proširuju  djelo  pionira  Bak  osjeća  samo  prijezir.  "Nema 
potrebe  za  time!  Ne  trebaju  nam  timovi  čistača."  Srećom,  kaže 
Bak,  mnogi se  tajanstveni  fenomeni i  dalje  odupiru  znanstvenom 
razumijevanju:  evolucija  vrsta,  ljudska  spoznaja,  ekonomija.  "S-
vemu  tome  zajednički  su  veličina  i  mnogi  stupnjevi  slobode.  To 
su  ono  što  zovemo  kompleksnim  sustavima.  A u znanosti  će  doći 
do  revolucije.  Ove  stvari  će  u  narednim  godinama  postati  stroge 
znanosti,  u  istom  smislu  kako  su  fizika  čestica  i  čvrstog  stanja 
postale  stroge  znanosti  u  posljednjih  dvadeset  godina."  Bak  od­
bacuje  "pseudofilozofski,  pesimistički,  muljatorski  stav  da  su  ovi 
problemi  jednostavno  preteški  za  naše  jadne  ljudske  mozgove. 
"Kad bih  mislio  da je  to  istina,  ne  bih  se  time  bavio!",  uzviknuo 
je Bak.  "Moramo biti optimisti i konkretni, i tad ćemo moći na­
staviti.  A  ja  sam  siguran  da  će  znanost  izgledati  totalno  različito 
za  pedeset  godina." 

Bak i  dvojica kolega su  kasnih osamdesetih  godina iznijeli  ono 
što je brzo postalo vodeći kandidat za unificiranu teoriju kompleksno­
sti:  samoorganiziranu  kritičnost.  Njegov  paradigmatski  sustav  je 
hrpa pijeska.  Dok dodajemo  pijesak na vrh  hrpe,  ona  se približava 
onome  što  Bak naziva  kritičnim  stanjem,  u  kome  samo još  jedno 
zrnce  pijeska  spušteno  na  vrh  hrpe  može  izazvati  lavinu  koja  će 

se  spuštati  niz  padine.  Ako  grafički prikažemo  veličinu  i  učesta­
lost  lavina  koje  se  pojavljuju  u  ovom  kritičnom  stanju,  rezultati 
će se slagati s onim što je poznato kao zakon snage: učestalost lavina 
je  obrnuto  proporcionalna  njihovoj  snazi. 

Bak odaje  priznanje  pioniru  kaosa  Benoitu  Mandelbrotu  što  je 
ukazao  na  to  da  potresi,  fluktuacije  na  tržištu  dionica,  iščezava­
nje  vrsta  i  mnogi  drugi  fenomeni  iskazuju  isti  obrazac  ponašanja, 
u  skladu  sa  zakonom  snage.  (Drugim  riječima,  fenomeni  koje  je 
Bak definirao  kao  kompleksne  su i  kaotični.)  "Budući  da ekono­
mija,  geofizika,  astronomija i biologija imaju  ove  jedinstvene  odlike, 
tu mora  postojati neka teorija",  rekao  je Bak.  N a d a o  se da bi njegova 
teorija mogla objasniti  zašto  su  maleni potresi  česti,  a veliki  rijetki, 
zašto vrste  postoje  milijune  godina,  a potom  iščezavaju,  zašto  do­
lazi  do padova  na  burzi.  "Ne  možemo  objasniti  sve  o  svemu,  ali 
nešto  o  svemu  možemo." 

Bak  misli  da  će  takvi  modeli  naposljetku  revolucionirati  eko­
nomiju.  "Tradicionalna  ekonomija  nije  prava  znanost.  To  je  ma­
tematička disciplina u kojoj se govori o savršenim tržištima i savrše­
noj  racionalnosti i savršenoj  ravnoteži." Taj  pristup je  "groteskna 
aproksimacija" koja ne može objasniti ekonomsko ponašanje u stvar­
nome  svijetu.  "Svatko tko  stvarno radi na Wall Streetu i promatra 
što  se  zbiva  zna  da  fluktuacije  proizlaze  iz  lančanih  reakcija  u  su­
stavu.  One proizlaze  iz  interakcija različitih  djelatnika:  bankovnih 
trgovaca,  kupaca,  lopova,  pljačkaša,  vlada,  ekonomija,  svega  mo­
gućeg.  Tradicionalna  ekonomija  ne  zna  opisati  ovaj  fenomen." 

Mogu li  matematičke  teorije  dati smislene  uvide u kulturne  fe­
nomene?  Bak je  zarežao  na ovo  pitanje.  "Ne  shvaćam  što je smi­
sao", rekao  je.  "U znanosti stvari nemaju smisla.  Znanost samo p r o ­
matra  i  opisuje.  Ona  ne  pita  atom  zašto  se  kreće  lijevo  kad  je  u 
magnetnom  polju.  Tako  bi  i  društveni  znanstvenici  trebali  izaći 
van i promatrati ponašanje  ljudi,  i potom  otkriti koje  su posljedi­
ce  takvog  ponašanja  po  društvo." 

Bak je  priznao  da takve  teorije  daju  statističke  opise,  a ne  speci­
fična predviđanja.  "Cijela ideja je u tome da ne  možemo predviđa­
ti.  Ali  svejedno  možemo  shvatiti te  sustave  koje  ne možemo  pre­
dviđati,  možemo  razumjeti  zašto  nisu  predvidljivi."  To  je, 

napokon,  ono  što  su postigle  kvantna  mehanika i  termodinamika 
koje  su  također probabilističke  teorije.  Modeli  moraju  biti  dovoljno 
specifični  da  ih  se  može  opovrgnuti,  ali  ne  previše  specifični,  re­
kao  je  Bak.  "Mislim  da  stvoriti  vrlo  specifične  i  detaljne  modele 
znači izgubiti igru. To ne  daje nikakav uvid." To bi bilo čisto inže-
njerstvo,  frknuo  je  Bak. 

Kad  sam  ga  pitao  da  li  misli  da  će  se  istraživači  jednog  dana 
približiti u prihvaćanju jedne istinite prave teorije kompleksnih susta­
va,  Bak kao  da je  malo  popustio u  svojoj  odrješitosti.  "To  je puno 
fluidnija  situacija",  rekao  je.  Sumnjao  je  da li  će  znanstvenici  ikad 
doći  do  jednostavne,  jedinstvene  teorije  mozga,  primjerice.  Ali 
mogli bi  o t k r i t i  "neka načela,  nadam  se  ne previše njih,  koji uprav­
ljaju ponašanjem mozga". Na trenutak je razmišljao, i dodao:  "Mislim 
da  je  to  puno  dugoročnija  stvar  nego,  recimo,  teorija  kaosa." 

Bak se  nadalje boji  da bi  sve jača antipatija  federalnih vlasti  spram 
čiste  znanosti,  i  njihovo  sve  snažnije  naglašavanje  praktičnih  pri­
mjena, mogla zapriječiti napredak u studijama kompleksnosti.  Sve 
je teže baviti  se znanošću  zbog nje  same;  znanost mora biti korisna. 
Mnogi  znanstvenici  su  prisiljeni baviti  se  "užasno  dosadnim  stvari­
ma,  koje  ne  mogu  nikoga  stvarno  zanimati".  Njegov poslodavac, 
Nacionalni laboratorij  Brookhaven,  tjera ljude  da rade  "zastrašujuće 
stvari, nevjerojatno  smeće".  Čak je i Bak,  onako  divlje optimističan 
kakav već  jest,  morao  priznati  žalosno  stanje  moderne  znanosti. 

Samoorganiziranu  kritičnost  je,  između  ostalih,  razglasio  i  Al 
Gore.  U  svom  bestseleru  iz  1992.,  Zemlja  u  ravnoteži,  Gore  ot­
kriva  da  mu je  samoorganizirana  kritičnost  pomogla da shvati  ne 
samo  osjetljivost  okoliša  na  potencijalne  štetne  utjecaje,  nego  i  "-
promjenu u svom vlastitom  životu".19  Stuart Kauffman je pronašao 
srodnosti  između  samoorganizirane  kritičnosti,  ruba  kaosa  i  za­
kona  kompleksnosti  koje  je  uočio  u  svojim  kompjutorskim  si-
mulacijama  biološke  evolucije.  Ali  drugi  istraživači  su  se  požalili 
da Bakov model ne daje ni osobito dobar opis  svog paradigmatskog 
sustava:  hrpe  pijeska.  Pokusi  fizičara  na Sveučilištu  Chicago  su  po­
kazali da se hrpe pijeska ponašaju na mnogo različitih načina, ovisno 

19 Earth in the Balance, Al Gore, Houghton Mifflin, New York, 1992., str. 
363.  [usp. Zemlja u ravnoteži, Mladost, Zagreb  1994.] 

o  veličini  i  obliku  zrnaca;  malo  hrpi  pijeska  iskazuje  ponašanje 
prema  zakonu  snage  koje  je  predvidio  Bak.20  Štoviše,  Bakov  je 
model možda preopćenit  i previše  statistički po  prirodi,  a da bi ui­
stinu  mogao  rasvijetliti  bilo  koji  od  sustava  koje  opisuje.  Napo­
sljetku,  mnogi  se  fenomeni  mogu  opisati  Gaussovom  krivuljom. 
Ali  malo  će  znanstvenika  tvrditi,  primjerice,  da  dostignuća  ljud­
ske  inteligencije  i  prividni  sjaj  galaksija  moraju  potjecati  od  općih 
mehanizama. 

Samoorganizirana kritičnost zapravo uopće  nije teorija.  Poput 
točkastog  ekvilibrija,  samoorganizirana  kritičnost  je  samo  opis, 
jedan od mnogih slučajnih fluktuacija, šumova kojima je prožeta pri­
roda.  Prema Bakovom vlastitom priznanju,  njegov model ne m o ž e 
generirati  ni  specifična  predviđanja  o  prirodi  ni  smislene  uvide. 
A  čemu  onda  služi? 

Kibernetika i  druge katastrofe 

Povijest  obiluje  propalim  pokušajima  stvaranja  matematičke  teori­
je  koja  objašnjava  i  predviđa  široki  spektar  fenomena,  uključujući 
i  društvene.  U  sedamnaestom  stoljeću  Leibniz  je  fantazirao  o  lo­
gičkom  sustavu  koji  će  biti  toliko  snažan  da  će  rješavati  ne  samo  sva 
matematička, nego i filozofska,  moralna i politička pitanja.21  Leib-
nizov san je  opstao  čak  i u  stoljeću  sumnje.  Od  Drugoga  svjetskog 
rata  naovamo  znanstvenici  su  povremeno  bili  zaneseni  s  barem  tri 
takve  teorije:  kibernetikom,  teorijom  informacija  i  teorijom  ka­
tastrofe. 

Kibernetiku  je  uglavnom  stvorio jedan  čovjek,  Norbert Wiener, 
matematičar na MIT-u. Podnaslov njegove k n j i g e , Kiber­

netika,  otkriva  njegovu  ambiciju:  Kontrola  i  komunikacija  u 

20 Vidi "Instabilities in a Sandpile" Sidneya R. Nagela, Reviews ofModern 
Physics, vol. 84, no. 1, siječanj, 1992., str. 321-325. 

21 Rasprava o Leibnizovom vjerovanju u "neopovrgljivi račun" koji bi mogao 
riješiti sve probleme, čak i teološke, može se naći u knjizi Pi in the Sky, 
Johna Barrowa,  Oxford University Press, New York,  1992., str.  127-
129. 

živom  i  strojnom.11  Wiener  bazira  svoj  neologizam  na  grčkoj  ri­
ječi  kybernetes  ili  kormilar.  Objavio  je  da  će  biti  moguće  stvoriti 
jedinstvenu  sveobuhvatnu  teoriju  koja  će  objasniti  funkcioniranje 
ne  samo  strojeva,  nego  i  svih  bioloških  fenomena,  od  jednosta-
ničnih organizama, do ekonomija i država. Svi ovi entiteti obraduju 
i  djeluju  na  temelju  informacija;  svi  oni  koriste  mehanizme  poput 
pozitivne  povratne  sprege  i  filtera  koji  razlikuju  signal  od  šuma. 

Do  šezdesetih  je  kibernetika  izgubila  svoj  sjaj.  Ugledni  elek-
troinženjer John  R.  Pierce  je  1961.  suho  zamijetio  da  se  "u  ovoj 
zemlji  riječ  kibernetika  najviše  koristi u  tisku  i  popularnim,  poluk-
njiževnim  ako ne i polupismenim  magazinima".23 Kibernetika još 
uvijek  ima  sljedbenike  u  izoliranim  enklavama,  naročito  Rusiji 
(koja je  tijekom  Sovjetskog razdoblja naročito  rado prihvaćala  fan­
taziju  o  društvu  kao  stroju  koji  se  može  fino  podešavati  slijedeći 
upute  kibernetike).  Wienerov  utjecaj  traje  i  u  američkoj  pop-
kulturi,  ako već  ne  i unutar same  znanosti:  riječi  kao  što  su kiber-
prostor,  cyberpunk  i kiborg dugujemo Wieneru. 

Blisko  povezana  s  kibernetikom  je  teorija  informacija  koju  je 
1948.  lansirao  Claude  Shannon,  matematičar u  Bellovu  laborato­
riju, svojim člankom u dva dijela pod naslovom  "Matematička teo­
rija  komunikacije".24  Shannonovo  veliko  dostignuće  je  bio  izum 
matematičke  definicije  informacije  utemeljene  na  pojmu  entro­
pije  u  termodinamici.  Za  razliku  od  kibernetike,  teorija  informaci­
ja  i  dalje  živi  unutar  niše  kojoj  je  i  bila  namijenjena.  Shannonova 
teorija  je  bila  stvorena  zbog  poboljšanja  transmisije  informacije 
telefonskom  ili  telegrafskom  vezom  podložnom  električnoj  inter­
ferenciji  ili buci. Teorija još  uvijek služi  kao  teorijski  temelj  za kodi­
ranje,  komprimiranje,  šifriranje  i  druge  aspekte  obrade  informacija. 

 22 Prvo izdanje Cybernetics Norberta Wienera objavljeno je  1948.  kod iz­
davača John Wiley & Sons, New York. [usp. Norbert Viner, Kibernetika, 
ili upravljanje i komunikacija kod živih bića i mašina, ICS, Beograd 1972.] 

23 John R. Pierce je dao ovaj komentar o kibernetici na str. 210 svoje knjige 
An Introduction to Information  Theory,  Dover, NewYork, 1980.  (izvor­
no objavljenoj  1961.). 

 24 Članak Claudea Shannona "A Mathematical theory of communications" 
je bio objavljen u Bell System Technical Journal, srpanj i listopad 1948. 

Do  1960.  godine  teorija  informacija je  inficirala  druge  discipli­
ne  izvan  komunikacija,  uključujući  lingvistiku,  psihologiju,  ekono­
miju,  biologiju,  pa  čak  i umjetnosti.  (Primjerice,  razni  mudraci  su 
pokušali  smisliti  formule  koje  dovode  u  relaciju  kvalitetu  glazbe  s 
njenim informacijskim sadržajem.)  Premda teorija informacija doživ­
ljava  renesansu  u  fizici  kao  rezultat  utjecaja Johna Wheelera  (sve 
iz bita biva)  i drugih, ona tek treba dati svoj  doprinos na neki kon­
kretan  način.  I  sam je  Shannon  sumnjao  da  će  određene primjene 
njegove teorije  donijeti išta nova.  "Nekako, ljudi misle  da vam  ona 
može  reći  nešto  o  značenju,  smislu,"  jednom  mi  je  rekao,  "ali 
ona  to  ne  može,  niti je  tako  bila  zamišljena."25 

Možda  je  najpretjeranije  razglašena  metateorija  bila  primjere­
no  nazvana  teorijom  katastrofa,  a  izumio  ju  je  šezdesetih  godina 
francuski  matematičar  Rene  Thorn.  Thorn  je  razvio  teoriju  kao 
čisti  matematički  formalizam,  ali  je  (zajedno  s  nekolicinom  dru­
gih)  počeo  tvrditi da nam  može  dati uvide u  široki spektar feno­
mena  koji  iskazuju  nekontinuirano  ponašanje.  Thomovo  glavno 
djelo  bila  je  knjiga  iz  1972.,  Strukturna  stabilnost  i  morfogeneza, 
koja  je  dobila  strahovito  povoljne  recenzije  u  Europi  i  SAD-u. 
Recenzent  londonskog  Timesa  je  izjavio  da  "je  nemoguće  ukrat­
ko  opisati  utjecaj  ove  knjige.  U  nekom  smislu  jedina  knjiga  s 
kojom  se  ova  može  usporediti  je  Newtonova  Principia.  Obje 
zacrtavaju  novi  pojmovni  okvir  za  shvaćanje  prirode,  a  isto  tako 
obje  se  protežu  u  nesputanu  spekulaciju."26 

Thomove jednadžbe otkrivaju kako naizgled uređen sustav može 
doživjeti  iznenadni,  "katastrofični"  pomak iz jednog  stanja u  drugo. 
Thom  i  njegovi  sljedbenici  su  iznijeli  tezu  da  ove  jednadžbe  mogu 

 25 Intervjuirao sam Shannona u njegovom domu u Winchesteru, Mass., u 
studenom 1989. Također sam napisao članak o njemu za Scientific Amer­
ican,  siječanj,  1990., str.  22-22b. 

26 Ovaj blistajući prikaz Thomove knjige pojavio se u London  Times Higher 
Education  Supplement,  30.  studenog  1973. N a š a o  sam referencu u  kn­
jizi Searching/or Certainty, Johna Castija, Wiliama Morrowa, izd. N e w 
york, 1990., str. 63-64. Časti, koji je napisao niz odličnih knjiga o matem­
atičkim temama, je povezan s  Institutom Santa Fe.  Engleski prijevod 
Thomove knjige Structural Stability and Morphogenesis, izvorno izdane 
na francuskom 1972., objavio je 1975. Addison-Wesley, Reading, Mass. 

pomoći  u  objašnjenju  čisto  fizičkih  događaja  kakvi  su  potresi,  ali  i 
bioloških  i  socijalnih  fenomena,  poput  pojave  života,  metamorfoze 
gusjenice u leptira i kraja civilizacija.  Krajem sedamdesetih je počeo 
protunapad.  Dva  matematičara  su  u  časopisu  Nature  objavila  da 
je  teorija  katastrofa  "jedan  od  mnogih  pokušaja  da  se  svijet  dedu-
cira samim mišljenjem".  Nazvali su  to  "privlačnim  snom,  ali s n o m 
koji se ne može ostvariti". Drugi kritičari su iznijeli optužbe da Tho-
movo  djelo  "ne  daje  nijednu  novu  informaciju  o  bilo  čemu"  i  da 
je  "pretjerano  i  ne  baš  sasvim  pošteno."27 

Kaos,  kako  ga  je  definirao  James  Yorke,  prošao  je  taj  ciklus 
eksplozije i implozije.  Do  1991.  se barem jedan pionir teorije  kao­
sa,  francuski matematičar David Ruelle, počeo pitati je li njegovo 
područje  prošlo  svoj  vrhunac.  Ruelle je  izumio  koncept  čudnova­
tih  atraktora,  matematičkih  objekata  koji  imaju  fraktalna  svojstva 
i  mogu  se  koristiti  za  opisivanje  ponašanja  sustava koji  se  nikad  ne 
smiruju u periodičkom obrascu.  U svojoj  knjizi Slučaj i kaos,  Ruel­
le  bilježi  da  su  kaos  "napale  gomile  ljudi, privučene  uspjehom,  a 
ne  idejama  koje  su  tu  postojale.  A  to  mijenja  intelektualnu  atmo­
sferu  u  najgorem  mogućem  smislu...  Fizika  kaosa,  unatoč  čestim 
trijumfalnim  objavama  o  'novim'  prodorima,  davala je  sve  manje  i 
manje  zanimljivih otkrića.  Nadamo  se  da će,  kad ovo  ludilo p r o đ e , 
trijezna procjena poteškoća u  svezi  s  ovim  predmetom  rezultirati 
novim  valom  visokokvalitetnih  rezultata."28 

"Više je različito" 

Čak su  i  neki  istraživači  povezani  s  Institutom  Santa Fe,  čini  se, 
počeli  sumnjati  da  znanost  može  dostići  onu vrstu transcendentne, 
unificirane  teorije  kompleksnih  fenomena  o  kojoj  su  sanjali John 
Holland,  Per Bak  i  Stuart  Kauffman. Jedan  od  skeptika je  Philip 

 27 Ovi negativni komentari o teoriji katastrofa su ponovno tiskani u Casti-
ju, Searchingfor Certainty, str. 417. 

 28 Chance and Chaos, David Ruelle, Princeton University Press, Princeton, 
N. J.,  1991., str. 72.  Ova knjiga je tiha, ali duboka meditacija o smislu 
kaosa jednog od pionira te teorije. 

Anderson,  općepoznato  tvrdoglavi  fizičar  koji  je  osvojio  Nobelo-
vu  nagradu  1977.  za svoj  rad na  supravodljivosti  i  drugim  cakama 
s krutom tvari, te je jedan od osnivača Instituta Santa Fe. Anderson je 
pionir  antiredukcionizma.  U  članku  "Više  je  različito"  objavlje­
nom  u  časopisu  Science  1972.,  Anderson  zastupa  stav  da  fizika  če­
stica,  i  zapravo  svi  redukcionistički  pristupi,  ima  ograničenu 
sposobnost  objašnjavanja  svijeta.  Stvarnost  ima  hijerarhijsku  struk­
turu,  tvrdi  Anderson,  u  kojoj  je  svaka razina  u  izvjesnom  stupnju 
neovisna od razina iznad i ispod nje.  "Na svakoj  su razini potrebni 
potpuno  novi  zakoni,  koncepti  i  generalizacije  koje  zahtijevaju 
inspiraciju  i  kreativnost  u  istoj  onolikoj  mjeri  koliko  su  to  zahtije­
vali  i  oni  s  prethodne  razine",  napisao je  Anderson.  "Psihologija 
nije  primijenjena  biologija,  niti  je  biologija  primijenjena  kemija."29 

"Više  je  različito"  je  postao  borbeni  poklič  za pokrete  kaosa  i 
kompleksnosti.  Ironično,  načelo  sugerira  da  ovi  takozvani  anti-
redukcionistički napori ne  moraju nikad kulminirati jedinstvenom 
teorijom  kompleksnih  kaotičnih  sustava,  koja  će  rasvijetliti  sve 
od imunološkog sustava do  ekonomija,  kao  što  su to kaopleksolo-
zi poput Baka mislili.  (Načelo također sugerira da je pokušaj Rogera 
Penrosea da objasni um pomoću kvazikvantne mehanike pogrešan.) 
Anderson je sve to priznao kad sam ga posjetio na Sveučilištu Prin­
ceton,  u  njegovoj  bazi.  "Ne  mislim  da  postoji  teorija  svega",  re­
kao  je.  "Mislim  da postoje  osnovna  načela  koja  imaju vrlo  široku 
općenitost"  poput  kvantne  mehanike,  statističke  mehanike,  ter­
modinamike  i  loma  simetrije.  "Ali  ne  smijete  se  predati  iskušenju, 
da  kad  imate  dobro  opće  načelo  na  jednoj  razini,  da  će  dobro  funk­
cionirati  na  svim  razinama."(O  kvantnoj  mehanici  Anderson  je 
rekao:  "Čini  mi  se  da  su  tu  nemoguće  modifikacije  u  doglednoj 
budućnosti.")  Anderson  se  slaže  s  evolucijskim  biologom  Step-
henom Jayom  Gouldom  koji  smatra da je  život  manje  oblikovan 
determinističkim  zakonima,  a više  kontingentnim  nepredvidivim 

29 "More is Different" članak Philipa Andersona, Science, 4. kolovoz, 1972., 
str. 393. Ovaj ogled je ponovno tiskan u Andersonovoj zbirci članka/4 
Career in Theoretical Physics, World Scientific, River Edge, N. J., 1994. 
Intervjuirao sam Andersona na Princetonu u kolovozu  1994. 

okolnostima.  "Mislim  da  je  predrasuda  koju  pokušavam  izraziti 
predrasuda  u  korist  prirodoslovlja",  dodaje  Anderson. 

Anderson ne dijeli vjerovanje nekih svojih kolega s  Instituta San­
ta Fe  u moć  računalnih  modela da rasvijetle  kompleksne  sustave. 
"Budući  da  znam  ponešto  o  globalnim  ekonomskim  modelima," 
objasnio  je,  "znam  da  oni  ne  funkcioniraju!  Uvijek se  pitam  nisu 
li  modeli  globalne klime ili  strujanja oceana i  slične stvari pune laž­
nih  statistika  i  lažnih  mjerenja."  Učiniti  simulacije  detaljnijima  i 
realističnijima  nije  nužno  rješenje,  zapazio  je  Anderson.  Moguće 
je  da računalo  simulira fazni prijelaz iz tekućine u staklo, primjeri­
ce,  "ali  jeste  li  time  išta  naučili?  Shvaćate  li  išta  bolje  proces  nego 
prije?  Zašto  ne  uzeti komad stakla i  reći  da  sad prolazi kroz  fazni 
prijelaz u  staklo?  Zašto  trebate  gledati  kako  računalo  prolazi  kroz 
fazni  prijelaz  u  staklo?  To  je  reductio  ad  absurdum.  U  izvjesnoj 
točki  računalo vam  ne  govori  što  to  sam  sustav  čini." 

Pa  opet,  rekao  sam,  čini  se  da  postoji  ta  nepokolebljiva  vjera 
medu nekima od njegovih kolega da će jednog dana pronaći teoriju 
koja  će  riješiti  sve  zagonetke.  "Da...",  rekao  je  Anderson  vrteći 
glavom.  Iznenada je  izbacio  ruke  u  zrak i povikao poput kršćanina-
fundamentalista:  "Napokon vidim  svjetlo!  Razumijem  sve!"  Spu­
stio  je  ruke  i  zločesto  se  nasmijao.  "Nikad  ne  možete  sve  shvati­
ti",  rekao  je.  "Kad  netko  sve  razumije,  znači  da je  poludio." 

G o s p o d a r kvarkova  isključuje  " n e š t o  d r u g o " 

Još nevjerojatniji vođa instituta Santa Fe je Murray Gell-Mann. Gell-
Mann je  majstor redukcionizma.  Godine  1969.  dobio je Nobelo-
vu  nagradu  za  otkriće  unificirajućeg reda u  pozadini  uznemiravajuće 
različitih  čestica  koje  struje  iz  akceleratora.  Nazvao  je  svoj  sustav 
klasifikacije  subatomskih  čestica  Osmerostrukim  putem,  prema 
budističkom putu  koji vodi prema mudrosti.  (Ime  je  trebalo  biti 
šala, često je ukazivao Gell-Mann, a ne indikacija da je on jedan od 
onih  New Age  tipova koji  misle  da  fizika i  istočnjački  misticizam 
imaju nešto  zajedničko.)  Iskazao je isti njuh za uočavanje jedinstva 
u  kompleksnosti  - i  za  kovanje  termina -  kad je  iznio  tezu  da  su 

neutroni,  protoni  i  niz  drugih  čestica kratkog  životnog vijeka  svi 
načinjeni  od  trojki još  fundamentalnijih  čestica  nazvanih  kvarko-
vima. Teorija kvarkova Gell-Manna mnogo je puta dokazana u akce­
leratorima  i  danas  je  kamen  temeljac  standardnog  modela  fizike 
čestica. 

Gell-Mann  se  voli  prisjećati  kako  je  otkrio  neologizam kvark 
dok  je  čitao  Finneganovo  bdijenje Jamesa  Joycea.  (Ulomak  glasi: 
"Tri kvarka za gospara Marka.")  Ova anegdota treba poslužiti da bi 
se podsjetilo  da je intelekt  Gell-Manna previše jak i nemiran  da bi 
se  zadovoljio  samo  fizikom  čestica.  Prema  "osobnoj  izjavi"  koju 
dijeli  novinarima,  njegovi  interesi  se  ne  odnose  samo  na  fiziku 
čestica i modernu književnost, nego i na kozmologiju, politiku kon­
trole  atomskog  naoružanja,  prirodoslovlje,  povijest,  rast  stanov­
ništva,  održivi  ljudski  razvoj,  arheologiju  i  evoluciju  jezika.  Čini 
se  da  Gell-Mann barem  donekle poznaje većinu  glavnih  svjetskih 
jezika  i  mnoge  dijalekte;  uživa  govoriti  ljudima  o  etimologiji  i 
ispravnom  izgovoru  njihovih  imena.  Bio je  jedan  od prvih velikih 
znanstvenika koji se popeo u vagon kompleksnosti. Pomogao je ute­
meljiti  Institut  Santa  Fe  i  postao  je  njegov prvi  redovni  profesor 
1993.  godine  (Prije  toga  je  proveo  gotovo  40  godina  kao  profe­
sor  na  Kalifornijskom  institutu  za  tehnologiju.) 

Gell-Mann je  neupitno  jedan  od najsjajnijih  znanstvenika dvade­
setog stoljeća.  (Njegov izdavački agent, John  Brockman,  kaže  da 
Gell-Mann  "ima  pet  mozgova,  a  svaki  od  njih  je  pametniji  od 
vašeg".)30  A  zna  biti  i  jedan  od  najnesnosnijih.  Gotovo  svatko  tko 
poznaje Gell-Manna ima priču o tome kako on mora trubiti o svo­
jim vlastitim  talentima i umanjivati talente drugih.  Ovu je osobinu 
iskazao  gotovo  istog trena  kad  smo  se  sreli  1991.  u  newyorškom 
restoranu, nekoliko sati prije njegovog leta za Kaliforniju. Gell-Mann 
je  mali  čovjek s  velikim  crnim  naočalama, k r a t k o m  sijedom  kosom 
i  skeptičnim  pogledom. Jedva  da  sam  sjeo,  a  on  mi  je  već  počeo 
govoriti -  dok  sam  namještao  kasetofon -  da  su  znanstveni  novi­
nari  "ignoramusi"  i  "užasna  sorta"  koja  redovito  shvaća  stvari 
krivo;  samo  su  znanstvenici  stvarno  kvalificirani  za  prikazivanje 

30 Kao što je navedeno u članku "The Man Who Knows Everything" Davi­
da Berrebyja, New  York  Times Magazine,  8. svibanj  1994., str. 26. 

vlastitog  rada  masama.  Kako  je  vrijeme  odmicalo,  osjećao  sam  se 
manje  uvrijeđenim, budući  da je postajalo  jasno  da Gell-Mann  ima 
loše  mišljenje  i  o  vlastitim  znanstvenim  kolegama.  Nakon  serije 
naročito  zlobnih komentara o  nekima od svojih kolega fizičara,  Gell-
Mann je  dodao:  "Ne  želim vrijeđati  ljude.  To  nije  lijepo.  Neki  od 
ovih  ljudi  su  mi  prijatelji." 

Da  bih  produžio  intervju,  uredio  sam  da  nas  limuzina  odveze 
na aerodrom.  Kad smo  stigli,  pratio  sam  Gell-Manna dok je  preda­
vao  svoju  prtljagu  i  čekao  na let u  čekaonici prvog razreda.  Počeo 
se uzrujavati što neće imati  dovoljno gotovine za taksi kući kad stig­
ne  u  Kaliforniju.  (Još  se  nije  stalno  preselio  u  Santa Fe.)  Kad  bih 
mu posudio  nešto novca,  mogao bi mi napisati  ček.  Dao  sam mu  40 
dolara.  Dok mi je Gell-Mann davao ček,  sugerirao mi je da razmi­
slim  o tome  da ga ne unovčim, budući da će njegov potpis  jednoga 
dana  vjerojatno  biti  prilično  vrijedan.  (Ček  sam  unovčio,  ali  sam 
zadržao  fotokopiju.)31 

Čini mi se da Gell-Mann sumnja u to da će njegovi kolege u Santa 
Feu  otkriti  išta istinski  dubokog,  išta što  bi  se  približilo,  recimo, 
Gell-Mannovoj  teoriji  o  kvarkovima.  Pa  ipak,  ako  se  čudo  desi  i 
kaopleksolozi  nekako  uspiju  postići  nešto  važno,  Gell-Mann  želi 
moći  podijeliti  slavu  s  njima.  Njegova  bi  karijera  time  obuhvatila 
cjelokupni opseg moderne  znanosti,  od fizike čestica, preko kaosa 
do  kompleksnosti. 

Kao takozvani vođa kaopleksnosti, Gell-Mann prihvaća nazor na 
svijet  koji  je  iznenađujuće  sličan  onome  super-redukcionista  Steve-
na  Weinberga  -  premda  to  naravno  Gell-Mann  ne  bi  tako  rekao. 
"Nemam  pojma  što  je  Weinberg  rekao  u  svojoj  knjizi",  rekao  je 
Gell-Mann  kad sam  ga  za jednog intervjua u  Santa Feu  1995.  pitao 
da li se  slaže  s  onim  što je Weinberg rekao  u knjizi Snovi o konačnoj 
teoriji  o  redukcionizmu.  "Ali  ako  pročitate  moju  knjigu,  vidjet  ćete 
što  sam  ja  rekao  o  tome."Gell-Mann  je  potom  nastavio  ponavljati 
neke  od  glavnih  tema iz  svoje  knjige  iz  1994.,  Kvark  i jaguar.  Za 

31 Prvi put sam opisao moj susret s Gell-Mannom u New Yorku koji se dogodio 
u  studenom  1991.,  u  Scientific Americanu,  ožujak,  1992.,  str.  30-32. 
Intervjuirao sam Gell-Manna na Institutu Santa Fe u ožujku  1995. 

Gell-Manna  znanost  je  hijerarhijski  ustrojena.  Na vrhu  su  teori­
je  primjenjive  bilo  gdje  u  poznatom  svemiru,  poput  drugog  za­
kona  termodinamike  i  njegove  teorije  kvarkova.  Drugi  zakoni, 
poput  onih  koji  se  tiču  genetske  transmisije,  primjenjivi  su  samo 
ovdje  na  Zemlji,  a  fenomeni  koje  opisuju  sadrže  mnogo  slučaj­
nosti  i  povijesnih  okolnosti. 

"S  biološkom  evolucijom  vidimo  divovsku  količinu  povijesti 
kako ulazi,  goleme količine slučajnosti koje  su mogle krenuti i dru­
gim putem,  i  proizvesti  različite  životne  oblike  od  ovih  koje  sada 
imamo na Zemlji, ograničene dakako selekcijskim pritiscima.  Po­
tom  dolazimo  do  ljudi - i  karakteristike  ljudi  su  određene velikim 
količinama povijesti.  Ali  fundamentalni  zakoni  i povijest  još  su uvi­
jek jasno odijeljeni, kao i fundamentalni zakoni i specifične okolnosti." 

Gell-Mannove  redukcionističke  sklonosti  se  mogu  opaziti  u 
njegovim pokušajima da navede  svoje  kolege  u  Institutu Santa Fe 
na promjenu  riječi  kompleksnost  u  njegov vlastiti  neologizam:plek-
tika.  "Riječ  se  temelji  na  indoeuropskoj  riječi plec,  koja je  temelj  i 
riječima jednostavnost (eng. 'simplicity') i složenost (eng. 'complexity'). 
Tako da u plektici pokušavamo shvatiti odnos jednostavnog i slože­
nog,  a posebno  to  kako  od jednostavnih  fundamentalnih  zakona 
koji  upravljaju  ponašanjem  cjelokupne  materije,  dolazimo  do 
složenih  tvorevina  koje  vidimo  oko  sebe",  rekao  je.  "Pokušavamo 
stvoriti teorije o tome kako taj proces  djeluje općenito, a i u speci­
jalnim  slučajevima,  i  u  kakvom  su  odnosu  ovi  specijalni  slučajevi 
s općom situacijom."  (Za razliku od kvarka, plektika nikad nije pri­
hvaćena. Nikad nisam čuo nikoga osim Gell-Manna da se  koristi 
tim  terminom - osim  da ismijava  Gell-Mannovu vezanost  uz  njega.) 

Gell-Mann  odbacuje  mogućnost  da  će  njegovi  kolege  otkriti 
jednu  jedinu  teoriju  koja bi  obuhvatila  sve  složene  adaptivne  susta­
ve.  "Postoje  silne razlike  među ovim sustavima,  neki  se temelje  na 
siliciju,  drugi na protoplazmi i tako  dalje. To nije isto." Pitao  sam 
Gell-Manna da li  se  slaže  s  načelom  "više je  različito"  koje  zagova­
ra  njegov  kolega  Philip  Anderson.  "Nemam  pojma  što  on  kaže", 
odvratio je Gell-Mann posprdno. Objasnio sam Andersonovu ideju 
da redukcionističke  teorije  imaju  ograničenu  objašnjavalačku  m o ć : 
nije  moguće  ići  uz  lanac  objašnjenja  od  fizike  čestica  do  biologije. 

"Moguće je!  Moguće je!",  uzviknuo je  Gell-Mann.  "Jeste  li  čitali 
što  sam  napisao  o  tome?  Posvetio  sam  tome  dva ili  tri poglavlja!" 

Gell-Mann kaže da je u načelu moguće ići uz lanac  objašnjenja, 
ali  u  praksi  je  to  često  nemoguće  budući  da  biološki  fenomeni 
potječu  iz  toliko  mnogo  slučajnih,  povijesnih,  kontingentnih  okol­
nosti.  To  nije  isto  što  i  reći  da  biološkim  fenomenima  upravljaju 
neki posebni misteriozni  zakoni  koji  djeluju  neovisno  o  fizikalnim 
zakonima.  Cijela  suština  doktrine  emergencije  jest  da  "ne  treba­
mo nešto drugo  da bismo nešto drugo  dobili",  rekao je Gell-Mann. 
"A  kad  na  svijet  gledate  tako,  sve  jednostavno  dolazi  na  svoje 
mjesto!  Više  vas  ne  muče  ta  čudna pitanja!" 

Tako je Gell-Mann odbacio mogućnost - koju su iznijeli Stuart 
Kauffman  i  drugi  -  da  možda  postoji  još  uvijek  neotkriveni  pri­
rodni zakon koji objašnjava zašto univerzum stvara toliko reda una­
toč  navodno  univerzalnom  kretanju  prema  neredu  koje  nalaže 
drugi  zakon  termodinamike.  I  ovo  je pitanje  riješeno,  odgovorio 
je Gell-Mann.  Univerzum je započeo u pobuđenom stanju,  daleko 
od toplinske  ravnoteže.  Kako se univerzum smiruje,  raste  entro­
pija, u prosijeku u cijelom  sustavu,  ali postoje  mnoga lokalna krše­
nja te tendencije.  "To je tendencija,  a postoji jako puno vrtloga u t o m 
procesu",  rekao  je.  "To  je  vrlo  različito  od  onoga  kad  se  kaže  da 
kompleksnost  raste!  Okruženje  kompleksnosti  raste,  širi  se.  U 
svakom  slučaju,  iz  ovih  razmišljanja je  očito  da njoj  nije  potreban 
drugi  novi  zakon!" 

Univerzum stvara ono što Gell-Mann naziva smrznutim slučaj­
nostima -  galaksije,  zvijezde,  planeti,  kamenje,  drveće  -  komplek­
sne  strukture  koje  služe  kao  osnova  za  emergenciju  još  komplek-
snijih  struktura.  "Opće je pravilo  da se pojavljuju sve  kompleksniji 
oblici  života,  sve  kompleksniji  kompjutorski  programi,  složeniji 
astronomski  objekti,  tijekom  neprilagodljive  zvjezdane  i  galak-
tičke  evolucije  i  tako  dalje.  Ali!  Gledamo  li vrlo, vrlo,  vrlo  daleko 
u budućnost, možda to više i neće biti istina!" Nakon mnogih eona, 
era kompleksnosti bi mogla završiti, a univerzum bi mogao degeneri­
rati u  "fotone i neutrone  i  slično  smeće,  i  ne  u baš puno  individual­
noga."  Drugi  će  nas  zakon  na kraju  ipak  zakačiti. 

"Ono  čemu  se pokušavam  suprotstaviti jest  određena tendencija 
spram  opskurnog i  mistifikacije",  nastavio  je  Gell-Mann.  Naglasio 
je  da  se  još  mnogo  toga  treba  naučiti  o  kompleksnim  sustavima; 
zato je i pomogao utemeljiti Institut Santa Fe.  "Odvijaju  se mnoga 
prekrasna istraživanja. Ja želim  reći  da nema  dokaza  da nam  treba 
- ne  znam  kako  bih  to  drugačije  rekao - nešto  drugo!"  Gell-Mann 
se,  dok  je  govorio,  podrugljivo  smiješio,  kao  da  jedva  skriva  ko­
liko  ga  zabavlja  glupost  onih  koji  se  možda  s  njim  ne  bi  složili. 

Gell-Mann  ističe  da  je  "posljednje utočište  mračnjaka  i  mistifi-
katora  samosvijest,  svijest."  Ljudi  su  očito  inteligentniji  i  samos-
vjesniji  od  drugih  životinja,  ali  nisu  kvalitativno  različiti.  "I  opet, 
to  je  fenomen  koji  se  pojavljuje  na  određenoj  razini  kompleksno­
sti i vjerojatno  izranja iz fundamentalnih  zakona plus  strašno puno 
povijesnih  okolnosti.  Roger  Penrose  je  napisao  dvije  budalaste 
knjige  koje  se  temelje  na  odavno  odbačenoj  pogrešci  prema  kojoj 
Godelov  teorem  ima  nešto  s  time  što  svijest  zahtijeva"  -  stanka  -
"nešto  drugo". 

Ako  znanstvenici otkriju novi fundamentalni zakon,  kaže Gell-
Mann,  to  će  se  dogoditi tako  što  će prodirati  dalje u mikrosvijet  u 
pravcu  teorije  superstruna.  Gell-Mann  smatra  da  će  se  teorija  su-
perstruna  početkom  sljedećeg  tisućljeća  vjerojatno  potvrditi  kao 
konačna  fundamentalna  fizikalna teorija.  Ali  hoće  li  tako  daleko­
sežna teorija,  sa svim svojim  dodatnim dimenzijama ikad uistinu  biti 
prihvaćena,  pitao  sam  ga.  Gell-Mann  se  zagledao  u  mene  kao  da 
sam mu upravo rekao  da vjerujem u reinkarnaciju.  "Gledate na zna­
nost na taj  čudan način,  kao  da je to  stvar ispitivanja javnog mnije­
nja",  rekao  je.  "Svijet  postoji  na određen  način,  a to  nema nikakve 
veze  s  ispitivanjem  javnog  mnijenja!  Mnijenje  radi  određene  priti­
ske  na  znanost,  ali  konačni  selekcijski  pritisak  dolazi  od  usporedbe 
sa svijetom."  A  što  je  s  kvantnom  mehanikom?  Hoćemo  li  zagla­
viti  s  njenom  neobičnošću?  "Ne  mislim  da  je  išta  neobičnog  u 
njoj!  To  je  samo  kvantna  mehanika!  Koja  se  ponaša  kao  kvantna 
mehanika!  To  je  sve  što  čini!"  Za  Gell-Manna  svijet  je  potpuno 
smislen.  On već ima  Odgovor. 

Je li znanost konačna ili beskonačna? Barem jednom Gell-Mann 
nije  imao  unaprijed pripremljen  odgovor.  'To  je vrlo  teško  pitanje", 

odgovorio  je  trijezno.  "Ne  mogu  vam  reći."  Njegovo  shvaćanje 
o  tome  kako  kompleksnost  izranja  iz  fundamentalnih  zakona,  re­
kao  je,  "još  uvijek  ostavlja  otvorenim  pitanje  o  tome  je  li  cijela 
znanost  otvorena.  Naposljetku,  znanost  se  može  baviti  i  svim 
mogućim  detaljima."  Detaljima. 

Jedna  od  stvari  koja  Gell-Manna  čini  tako  nepodnošljivim  jest 
to  što  je  on  gotovo  uvijek  u  pravu.  Njegova  tvrdnja  da  Kauffman, 
Bak, Penrose i drugi neće uspjeti otkriti nešto  drugo izvan horizon­
ta današnje  znanosti - nešto  što  bi moglo bolje  od današnje  znano­
sti  objasniti  tajnu  života  i  ljudske  svijesti  i  samog  postojanja - v j e ­
­­­atno  će  se  pokazati  istinitom.  Gell-Mann  može  pogriješiti  -
smijemo  li  usuditi  to  reći?  -  samo  u  tome  što  misli  da  će  teorija 
superstruna,  sa  svim  njenim  dodatnim  dimenzijama  i  neizmjerno 
malim  petljama,  ikad  postati  prihvaćeni  dio  temelja  fizike. 

Ilya Prigogine i kraj  izvjesnosti 

Godine  1994.  antropolog s  Koledža Smith,  Arturo Escobar,  napi­
sao  je  u  časopisu  Current Anthropology  ogled  o  novim  pojmovima 
i  metaforama  koje  izranjaju  iz  moderne  znanosti  i  tehnologije. 
Tamo  bilježi  da  kaos  i  kompleksnost  nude  vizije  svijeta  koje  se 
razlikuju  od  onih  tradicionalne  znanosti;  naglašavaju  "fiuidnost, 
višestrukost,  pluralnost,  međupovezanost,  segmentarnost,  hete­
rogenost,  elastičnost;  ne  'znanost',  nego  znanja  o  konkretnom  i 
lokalnom,  ne  zakone,  nego  znanje  o problemima i  samoorganizira-
jućoj dinamici anorganskih, organskih i socijalnih fenomena". Uočite 
navodnike  kod  riječi  znanost.33 

Kaos  i  kompleksnost  ne  smatraju  samo  postmodernisti  poput 
Escobara  onime  što  sam  ja  nazivao  ironijskim  bavljenjem.  Zago­
vornik umjetnog života Christopher Langton je jasno iznio ovu  istu 
ideju kad je predvidio više  "poezije"  u budućnosti znanosti.  Langto-
nove  su  pak ideje  odjek  onih  koje  je  puno  prije  prihvatio  kemičar 

 33 "Welcome  to  Cyberia:  Notes  on  the Anthropology of Cyberculture", 
Arturo  Escobar,  Current  Anthropology,  vol.  35,  no.  3,  lipanj,  1994.,  str. 
222. 

Ilya Prigogine.  Godine  1977.  Prigogine je  dobio Nobelovu nagra­
du  za proučavanje  takozvanih  disipacijskih  sustava,  neobičnih  mješa­
vina kemikalija koje  nikad ne  dostižu stanje  ravnoteže,  nego  stalno 
fluktuiraju  između mnogih  stanja.  Na  ovim  pokusima je  Prigogi­
ne,  koji  fluktuira između  instituta koji je  osnovao  na Slobodnom 
sveučilištu  u  Belgiji  i  Sveučilišta Texas  u  Austinu,  sagradio  toranj 
ideja  o  samoorganizaciji,  emergenciji,  povezanosti  reda  i  nereda 
-  ukratko,  kaopleksnosti. 

Prigogineova  velika  preokupacija  je  vrijeme.  Desetljećima  se 
žalio da fizika ne poklanja dovoljno pažnje očitoj  činjenici da se vrije­
me  kreće  u  samo  jednom pravcu.  Prigogine  je  početkom  devede­
setih  objavio  da je  stvorio  novu  fizikalnu  teoriju  koja  se  napokon 
na pravi  način  govori  o  ireverzibilnoj  naravi  stvarnosti.  Probabili-
stička teorija je  navodno  eliminirala filozofske paradokse  koji  su p r o ­
ganjali kvantnu mehaniku  i pomirila ju je  s  klasičnom  mehanikom, 
nelinearnom  dinamikom  i  termodinamikom.  Kao bonus,  izjavio 
je  Prigogine,  teorija  će  pomoći  da  se  premosti  ponor  između 
prirodnih  i  humanističkih  znanosti  te  će  pridonijeti  "ponovnom 
začaravanju"  prirode. 

Prigogine  ima  svoje  obožavatelje,  barem  medu  neznanstveni-
cima.  Futurist  Alvin  Toffler  u  predgovoru  Prigogineove  knjige 
iz  1984.  Red  iz  kaosa  (koja  je  bestseler  u  Europi)  uspoređuje 
Prigoginea  s  Newtonom  i proriče  da  će  znanost  "trećeg vala  bu­
dućnosti"  biti  prigožinovska.34  Ali  znanstvenici  upoznati  s  Pri-
gogineovim  radom -  uključujući  mnoge  mlađe  praktičare  kaosa  i 
kompleksnosti  koji  su  očito  posuđivali  njegove  ideje  i  retoriku  -
imaju  malo  ili  gotovo  ništa  za  reći  o  njemu.  Optužuju  ga  da  je 
arogantan  i  narcisoidan.  Tvrde  da  je  dao  malo  ili  nikakvih  kon­
kretnih  priloga  znanosti;  da je  samo  ponovio  eksperimente  dru­
gih i filozofski ih ulaštio;  i da je dobio Nobelovu nagradu  s  manje 
zasluga  od  ikojeg  drugog  dobitnika. 

Lako  je  moguće  da  su  te  optužbe  istinite.  No,  Prigogine  je 
stekao  neprijateljstvo  svojih  kolega  i  time  što  je  otkrio  prljavu 
tajnu znanosti kasnog dvadesetog stoljeća,  a to je  da ona,  na neki 

34 Order out of Chaos, Ilya Prigogine i Isabelle Stengers, Bantam, N e w York, 
1984.  (izvorno objavljeno na francuskom  1979.). 

način, kopa vlastiti grob.  U Redu iz kaosa, koji je napisao s Isabelle 
Stengers,  Prigogine  primjećuje  da  su  glavna  otkrića  znanosti  u 
dvadesetom  stoljeću  propisala  granice  znanosti.  "Demonstracije 
nemogućnosti, bilo u relativnosti, kvantnoj mehanici, ili termodina­
mici,  pokazale  su  nam  da  se  priroda ne  može  opisati  "izvana",  s 
pozicije  gledatelja",  ustvrdili  su Prigogine i  Stengers.  Moderna  zna­
nost,  s  njenim  probabilističkim  opisima,  također vodi  "nekoj  vrsti 
'neprozirnosti'  u  usporedbi  s  transparentnošću  klasične  misli". 

Susreo  sam  Prigoginea  u  Austinu  u  ožujku  1995.,  dan  nakon 
njegova povratka iz  Belgije.  Nije pokazivao  nikakve  znakove jet-laga. 
U  dobi  od  78  godina  bio  je  izvanredno  priseban  i  pun  energije. 
Premda  nizak  i  zbijen,  imao  je  kraljevsko  držanje;  nije  djelovao 
toliko  arogantno,  nego  više  kao  da  mirno  prihvaća  svoju vlastitu 
veličinu.  Dok  sam  prolazio  kroz  pitanja  za  koja  sam  se  nadao  da 
ću  s  njim  prodiskutirati,  klimao  je  glavom  i  mrmljao  "Da,  da, 
da..."  s  izvjesnom  nestrpljivošću;  jedva  je  Čekao,  kao  što  sam 
ubrzo  shvatio,  da  me  počne  prosvjetljivati  o  prirodi  stvari. 

Ubrzo nakon što smo sjeli, pridružila su nam se još dva istraživača 
iz  centra.  Tajnica mi je kasnije  rekla da su  imali upute  da prekinu 
Prigoginea  ako  se  pokaže  da  je  preopširan  za  mene  i  da  mi  ne 
dopušta  postavljati  pitanja.  Svoju  zadaću  nisu  ispunili.  Prigogi­
nea, jednom  kad je počeo,  nije bilo moguće  zaustaviti.  Riječi,  reče­
nice,  čitavi odlomci tekli  su iz njega u trajnoj  nezaustavljivoj  struji. 
Njegov je  naglasak bio  gotovo paradoksalno  tvrd - podsjećao me na 
inspektora  Clouseaua  u  Pink  Pantheru  - pa  opet  nisam  imao  po­
teškoća  s  razumijevanjem. 

Brzo  mi je prepričao svoju mladost.  Rođen je u Rusiji  1917.,  za 
revolucije,  a njegova je  građanska obitelj  ubrzo  otišla u  Belgiju.  In­
teresi  su  mu  bili  eklektični:  svirao  je  klavir,  studirao  književnost, 
umjetnost,  filozofiju - i fiziku,  naravno.  Činilo mu se  da su turbu-
lentni  događaji  iz  njegove  mladosti  izazvali  njegovu  trajnu  fasci-
niranost vremenom. "Moguće je da me impresioniralo kako  zna­
nost  ima malo  za reći  o vremenu,  o povijesti,  evoluciji,  i  možda me 
je  to  dovelo  do  problema  termodinamike.  Jer,  u  termodinamici 
je  glavni  kvantitet  entropija,  a  entropija  znači  upravo  evoluciju." 

Četrdesetih  je  godina  Prigogine  iznio  tezu  da  uvećavanje  en­
tropije,  koje  nalaže  drugi  zakon  termodinamike,  ne  mora  uvijek 
stvarati  nered;  u  nekim  sustavima,  kao  što  su  burne  kemijske  sta­
nice  koje  je  proučavao  u  svom  laboratoriju,  entropijski  pomak 
može  stvoriti zapanjujuće oblike.  Počeo je shvaćati da je  "struktu­
ra ukorijenjena u pravcu vremena,  ireverzibilnog vremena,  a  streli­
ca vremena veoma važan element u  strukturi univerzuma.  Sad me 
to  već  u  nekom  smislu  dovodilo  u  konflikt  s  velikim  fizičarima 
poput  Einsteina,  koji  su  govorili  da  je  vrijeme  iluzija." 

Većina  fizičara,  prema  Prigogineu,  misli  da  je  ireverzibilnost 
iluzija  koja  potječe  iz  ograničenosti  njihovih  promatranja.  " N o , 
u to ja nisam nikad mogao vjerovati jer,  čini  se  da u nekom  smislu  to 
indicira da  naša mjerenja,  ili  naše  aproksimacije,  uvode  ireverzibil­
nost  u  vremenski  reverzibilni  univerzum!",  uzviknuo  je  Prigogi­
ne.  "Mi  nismo  očevi  vremena.  Mi  smo  djeca  vremena.  Potječe-
mo  iz evolucije. Moramo uključiti evolucijske  obrasce u naše  opise. 
Trebamo  darvinovski  pogled  na  fiziku,  evolucijski  pogled  na  fizi­
ku,  biološki  pogled  na  fiziku." 

Prigogine  i  njegovi  kolege  su  počeli  razvijati  upravo  takvu  fi­
ziku.  Kao  rezultat tog novog modela,  rekao  mi je Prigogine,  fizi­
ka  bi  se  preporodila  unatoč  pesimističkim  predviđanjima  reduk-
cionista poput  Stevena Weinberga  (koji  je  s  Prigogineom  radio  u 
istoj  zgradi).  Nova  fizika  možda  zacijeli  veliku  pukotinu  između 
prirodoslovnih znanosti koje oduvijek oslikavaju prirodu kao  ishod 
determinističkih  zakona,  i  humanističkih  znanosti  koje  naglaša­
vaju ljudsku slobodu i odgovornost. "Ne možete s jedne strane vjero­
vati da ste dio nekog automata, a s  druge strane vjerovati u huma­
nizam",  izjavio  je  Prigogine. 

Naravno,  naglasio  je,  ova  je  unifikacija  više  metaforička  nego 
doslovna;  ona neće ni u kojem smislu pomoći  znanosti da riješi  sve 
svoje  probleme.  "Ne  bi  trebalo  pretjerivati  i  sanjati  o  jedinstve­
noj  teoriji  koja  će  uključiti  politiku,  ekonomiju,  imunološki  su­
stav,  fiziku  i  kemiju",  rekao  je  Prigogine  kao  prigovor  istraživačima 
s  Instituta Santa Fe i drugdje koji su sanjali  upravo  o  takvoj  teoriji. 
"Ne  treba  misliti  da  će  vam  napredak  u  kemiji  neuravnoteženih 
reakcija  dati  ključ  za  ljudsku  politiku.  Naravno  da  ne!  Naravno 

da ne! Ali opet, on donosi određeni objedinjujući element. On uno­
si  element  bifurkacije,  donosi  ideju  povijesnih  dimenzija,  donosi 
ideju evolucijskih obrazaca, što se uistinu nalazi na svim razinama. 
A u  ovom  smislu to je  objedinjujući element  u našem pogledu na 
univerzum." 

Prigogineova je tajnica provirila glavom kroz vrata da bi ga pod­
sjetila  da je  rezervirala stol  za ručak u sveučilišnom klubu u podne. 
Nakon  trećeg  podsjećanja  - pet  minuta  poslije  podneva -  Prigo­
gine je kićeno završio  svoj  govor i objavio da je vrijeme za ručak.  U 
sveučilišnom  restoranu,  Prigogineu  i  meni  se  pridružilo  otprilike 
desetak  istraživača  zaposlenih  u  centru:  prigožinovci.  Smjestili 
smo se  oko dugog pravokutnog stola.  Prigogine je sjedio u sredini, 
kao  Isus  na posljednjoj  večeri,  a ja  sam  kao Juda  sjeo  kraj  njega  i 
slušao  ga,  kao  i  svi  drugi,  kako  propovijeda. 

Povremeno  bi  Prigogine  pozvao  jednog  od  učenika  da  kaže 
riječ,  dvije - dovoljno  da  skrene pažnju  na  duboki ponor  između 
svojih  retoričkih  sposobnosti  i  njihovih.  U  jednom  trenutku  za­
tražio  je  od  visokog  mrtvački  mršavog  čovjeka  koji  mi  je  sjedio 
nasuprot  (čiji  je  isto  tako  mrtvački  mršav  brat  blizanac,  sasvim 
nevjerojatno,  sjedio  također za  stolom)  da  objasni  svoj  nelinear­
ni,  probabilistički  nazor  na  kozmologiju.  Čovjek  se  poslušno 
rasteretio,  žalosnim istočnoeuropskim  naglaskom,  nedokučivim 
monologom  o  mjehurima,  nestabilnostima  i  kvantnim  fluktuaci­
jama.  Prigogine  se  brzo  ubacio.  Smisao  rada  njegovog  kolege, 
objasnio je, je da ne postoji osnovno stanje, nema ravnoteže, pro-
stor-vremena;  stoga,  nema  početka  kozmosa  i  neće  mu  biti  ni 
kraja.  Uh. 

Između  dva zalogaja ribe,  Prigogine je ponovio  svoje primjed­
be  na  determinizam.  (Ranije  je  Prigogine  priznao  da je  na  njega 
snažno  utjecao  Karl  Popper.)  Descartes,  Einstein  i  drugi  veliki 
deterministi bili  su  "vrlo  pesimistični  ljudi.  Htjeli  su  ići  na  drugi 
svijet,  svijet  vječnog  blaženstva."Ali  deterministički  svijet  nije 
utopija  nego  distopija,  rekao  je  Prigogine.  To  je  poruka  Aldousa 
Huxleya  u  Vrlom  novom  svijetu,  Georgea  Orwella  u  1984,  Mila­
na  Kundere  u  Nepodnošljivoj  lakoći postojanja.  Kad  država  bru­
talnom  silom,  nasiljem  pokušava  spriječiti  evoluciju,  promjenu, 

tok,  objasnio  je  Prigogine,  ona  razara smisao  života,  stvara  druš­
tvo  "bezvremenskih  robota". 

S druge strane, potpuno iracionalan nepredvidiv svijet bi također 
bio  zastrašujući.  "Moramo  pronaći  srednji  put,  probabilistički 
opis  koji  kaže  nešto,  premda ne  sve,  ali  ne  i  ništa."  Njegov  nazor 
bi  mogao  dati  filozofski  okvir  za  razumijevanje  društvenih  feno­
mena,  rekao  je  Prigogine.  Ali  ljudsko  ponašanje,  naglasio  je,  ne 
može  se definirati nijednim  znanstvenim matematičkim  modelom. 
"U  ljudskom  životu  nemamo  jednostavnih  osnovnih  jednadžbi! 
Kad  odlučujete hoćete  li popiti kavu ili ne,  to je već komplicirana 
odluka.  Ovisi  o  tome  koji  je  dan,  volite  li  kavu,  i  tako  dalje." 

Prigogine  je  polako  napredovao  prema  nekom velikom  otkri­
venju i sada ga je napokon izrekao.  Kaos,  nestabilnost, nelinearnu 
dinamiku  i  slične  koncepte  nisu  toplo prihvatili  samo  znanstveni­
ci, nego i laička publika jer se samo društvo nalazi u fluidnom stanju. 
Vjera  javnosti  u  velike  unificirajuće  ideje,  bilo  religijske,  bilo  po­
litičke,  umjetničke  ili  znanstvene,  opada. 

"Čak  i  ljudi  koji  su  veliki  katolici  više  vjerojatno  nisu  takvi 
katolici  kao  što  su  to  bili  njihovi roditelji  ili  djedovi.  Više ne vjeru­
jemo u marksizam ili liberalizam  na klasični  način. Više ne vjeruje­
mo klasičnoj  znanosti." Isto vrijedi za umjetnosti, glazbu, književ­
nost,  društvo  je  naučilo  prihvatiti  množinu  stilova  i  svjetonazora. 
Čovječanstvo  je  stiglo,  sumirao  je  Prigogine,  do  "kraja izvjesnosti". 

Prigogine je  zastao,  dopuštajući  nam  da shvatimo veličinu  nje­
gove objave.  Prekinuo sam tišinu i primijetio da se čini da se  neki 
ljudi,  poput  religijskih  fundamentalista,  hvataju  za  izvjesnost  gorlji­
vije no  ikada.  Prigogine je uljudno  saslušao, potom ustvrdio  da su 
fundamentalisti samo iznimke od pravila.  Iznenada, fiksirao je svoj 
pogled  na  izvještačenu  ženu  plave  kose,  zamjenicu  ravnatelja  nje­
gova  instituta,  koja je  sjedila  nama  nasuprot.  "Što vi  mislite  o  to­
me?", pitao je.  " P o t p u n o  se  slažem", odvratila je.  Žurno je dodala, 
možda kao  reakciju  na očajnički  hihot  svojih  kolega,  da je  funda­
mentalizam  "čini  se,  odgovor  na  mahniti  svijet". 

Prigogine  je  pokroviteljski  klimnuo.  Priznaje  da  su  njegove 
tvrdnje  o  kraju  izvjesnosti  izazvale  "divlje  reakcije"  u  intelektual­
nom  establišmentu. New  York  Times je odbio  objaviti prikaz Reda 

iz kaosa  jer su,  kako je  čuo  Prigogine,  urednici smatrali da su  nje­
gove rasprave  o kraju sigurnosti "preopasne".  Prigogine je shvaćao 
takve  strahove.  "Ako  znanost nije u stanju  dati sigurnost,  onda u 
što vjerovati?  Mislim,  prije  je  sve  bilo vrlo  jednostavno.  Ili  ste  vje­
rovali u  Isusa Krista,  ili  ste vjerovali  u Newtona.  Bilo  je vrlo  lako. 
Ali sada,  kao što kažem,  ako vam znanost ne  daje sigurnost nego 
samo  vjerojatnosti,  onda je  to  opasna  knjiga!" 

Svejedno,  Prigogine  smatra da njegov nazor ispravno prikazu­
je  duboku misteriju  svijeta i  naše  egzistencije.  Na to je  mislio  svo­
jom frazom o  "ponovnom začaravanju prirode".  Uzmite, na pri­
mjer,  ovaj  naš  ručak.  Koja  to  teorija može  predvidjeti!  "Svemir je 
čudna stvar",  reče  Prigogine  i još  malo povisi  glas.  "Mislim  da se 
s  time  svi  slažemo."  Dok je  prolazio  kroz  sobu  svojim  mirnim  a 
ipak žarkim pogledom, njegove kolege su nervozno  mahale  glavom 
i  meškoljili  se.  Njihova  nelagoda  itekako  je  opravdana.  Povjerili 
su  karijeru  čovjeku  koji  naizgled vjeruje  da  je  znanost  -  empirijska, 
stroga  znanost,  znanost  koja  rješava  svoje  probleme,  koja  svijet 
čini  shvatljivim,  koja  nekamo  vodi  -  svršena. 

Umjesto  izvjesnosti,  Prigogine -  kao  i  Christopher  Langton, 
Stuart  Kauffman  i  drugi  kaopleksolozi pod  očitim  utjecajem  nje­
govih zamisli - obećava "ponovno začaravanje prirode".  (Per Bak, 
uza  svu  svoju  oholost,  barem  ne  rabi  ovu  pseudospiritualnu  re­
toriku). Prigogine izgleda svojom tvrdnjom želi reći da neodređe­
ne,  zbrkane i  nemoćne  teorije  na neki način  imaju više  smisla, više 
su utješne, od točnih, preciznih i moćnih teorija Newtona,  Ein-
steina  ili  modernih  fizičara  čestica.  Ali  zašto  je,  pitam  se,  nede-
terministički neprozirni univerzum manje hladan, okrutan i zastrašu­
jući  od  determinističkog  i  transparentnog?  Preciznije,  kako  da 
činjenica  što  se  svijet  razvija  prema  nelinearnoj,  probabilističkoj 
dinamici  može  utješiti  bosansku  ženu  koja  je  vidjela  kako  joj  si­
luju  i  ubijaju  kći  jedinicu? 

M i t c h e l l  F e i g e n b a u m  i  s l o m  kaosa 

Upravo  me  sastanak s  Mitchellom  Feigenbaumom  konačno  uvjerio 
da je  kaopleksnost  poduhvat  koji  nema  budućnost.  Feigenbaum 
je  možda  najuvjerljiviji  lik  Gleickove  knjige  Kaos  -  i  tog  područ­
ja u  cijelosti.  Obrazovan kao  fizičar čestica,  Feigenbauma su  hip­
notizirala pitanja  izvan  dometa  tog  ili bilo  kojeg  drugog polja,  pita­
nja  o  turbulencijama,  kaosu  i  odnosu  reda  i  nereda.  Sredinom 
sedamdesetih,  kao  mladi  postdoktorant  u  Nacionalnom  labora­
toriju  Los  Alamos,  otkrio  je  skriveni  red,  nazvan  periodičko 
udvostručivanje,  koji leži u osnovi ponašanja širokog niza različitih 
nelinearnih  matematičkih  sustava.  Period  sustava  je  vrijeme  koje 
mu treba da bi  se vratio u izvorno  stanje.  Feigenbaum je otkrio  da 
se  period  nekih nelinearnih  sustava s  njihovom  evolucijom  sve više 
ponavlja  i  tako  se  velikom  brzinom  približava  beskonačnosti  (ili 
vječnosti).  Pokusi  su  potvrdili  da  neki  jednostavni  sustavi  u  stvar­
nome  svijetu  (premda  ne  onoliki  broj  koji  se  u  početku  očeki­
vao)  iskazuju  periodičko  ponavljanje.  Primjerice,  ako  postupno 
otvaramo  slavinu,  voda  iskazuje  periodičko  ponavljanje  kako  na­
preduje  od  postojanog  kapanja,  kapanja,  kapanja  prema  turbu-
lentnom  šikljanju.  Matematičar David Ruelle  je  nazvao  periodič­
ko ponavljanje  djelom  "naročite  ljepote  i  značenja"  koje  "odskače 
u  teoriji  kaosa." 

Feigenbaum  je,  kad  sam  ga  sreo  u  ožujku  1994.  na Sveučilištu 
Rockefeller  gdje  ima prostrani  ured koji  gleda  na East River,  izgle­
dao  u  svakom pogledu kao  genij,  što  su i  govorili da jest.  Sa svojom 
veličanstvenom prevelikom  glavom  i  kosom  začešljanom unatrag, 
sliči  Beethovenu,  samo  je  zgodniji  i  manje  majmunskog  izgleda. 
Feigenbaum  govori  jasno,  precizno,  bez  naglaska,  ali  s  nekom 
čudnom formalnošću, kao da mu je engleski drugi jezik koji je  svla­
dao zahvaljujući blistavoj inteligenciji.  (Glas teoretičara superstruna 
Edwarda Wittena ima istu tu kvalitetu.)  Kad mu je nešto smiješno, 
Feigenbaum  više  stvara neku  grimasu  nego  li  što  se  smije:  njegove 
već  ionako  izbuljene  oči  još  više  iskaču  iz  duplji,  a usne  mu  se  po­
vlače da bi  otkrile  dvostruki  niz  smeđih  zubi  zamrljanih  bezbroj-

nim cigaretama bez filtra i  espresso-kavama  (koje je konzumirao 
i tijekom našeg sastanka). Njegove glasnice, natopljene ovim toksi­
nima  tijekom  mnogih  desetljeća,  proizvodile  su  glas  bogat  i 
rezonantan poput  kontrabasa  i  dubok  fakinski  smijeh. 

Poput mnogih kaopleksologa, Feigenbaum nije mogao odoljeti 
a da ne ismijava fizičare čestica što su se usudili pomisliti da bi mogli 
stvoriti  teoriju  svega.  Sasvim je  moguće,  rekao je,  da fizika čestica 
jednog dana razvije teoriju  koja adekvatno  opisuje  sve  fundamen­
talne prirodne sile, uključujući i gravitaciju.  Ali nazvati takvu teo­
riju  konačnom,  to je  ipak  nešto  drugo.  "Mnogim  mojim  kolega­
ma  se  sviđa  ideja  o  konačnim  teorijama  zato  što  su  religiozni. 
Njih  koriste  kao  zamjenu  za  Boga u  kojeg  ne  vjeruju.  Ali  stvorili 
su  samo  supstitut." 

Jedinstvena teorija fizike  očito  ne bi odgovorila na sva pitanja, 
kaže  Feigenbaum.  "Ako  stvarno  vjerujete  da  je  to  put  prema 
razumijevanju  svijeta,  mogu  vas  odmah  pitati:  kako  da  pomoću 
tog formalizma  napišem  kako  izgledate,  sa  svom  kosom  na vašoj 
glavi?"  Zurio  je  u  mene  sve  dok  mi  se  nije  naježila  koža  na  glavi. 
"Pa,  odgovor  je:  To  nije  zanimljiv  problem."  Protiv  svoje  volje, 
osjetio sam se lagano povrijeđenim.  "Drugi odgovor je:  Pa, to je u 
redu, ali ne možemo to  napraviti.  Pravi odgovor je  očito neka le­
gura  ovih  dviju  komplemenata.  Imamo  vrlo  malo  oruđa  na 
raspolaganju.  Ne  možemo  riješiti  takve  probleme." 

Štoviše,  fizičari  čestica  su uglavnom  zaokupljeni pronalaženjem 
teorija koje  su samo  istinite, u  smislu da obuhvaćaju podatke  koji 
su na raspolaganju; cilj  znanosti bi trebao biti da generira "misli"  za 
koje  "postoji velika  šansa  da  su  nove  ili  uzbudljive".  Feigenbaum 
je objasnio. "To je desideratum."  I dodaje:  "Nema nikakve sigurno­
sti u tome što znamo da je nešto istinito, barem što se mene tiče. 
Prema  tome  sam  potpuno  ravnodušan.  Meni  se  sviđa  znati  da 
znam  kako  treba  razmišljati  o  stvarima."  Počeo  sam  sumnjati  da 
Feigenbaum, poput Davida Bohma,  ima dušu umjetnika, pjesni­
ka, čak mistika:  tragao je  za otkrivenjem,  a ne  za istinom. 

Feigenbaum  primjećuje  da  je  metodologija  fizike  čestica  -  i 
fizike općenito  pokušati naći najjednostavnije moguće aspekte stvar­
nosti,  "gdje  je  sve  ogoljeno".  Najekstremniji  redukcionisti  su 

iznijeli tezu da je promatranje kompleksnijih fenomena samo  " i n ž e ­
njerska  stvar".  Ali  kao  rezultat  razvoja  područja  kaosa  i  kom­
pleksnosti,  rekao je,  "ponešto  od onoga što  se  prepuštalo  inženje­
rima  sada  se  shvaća  kao  dopušteno  pitanje  koje  se  postavlja  s  više 
teorijskog  stajališta.  Ne  samo  zato  da  dobijemo  pravi  odgovor, 
nego  i  da  razumijemo  nešto  o  tome  kako  kompleksni  fenomeni 
funkcioniraju.  A  to  da  čak  ova  posljednja  primjedba  može  dati 
neki smisao  govori upravo  protiv onoga što  za neku teoriju znači 
da  je  dovršena." 

S  druge  strane,  i kaos  je  izaziva preveliko  uzbuđenje.  "Nazva­
ti  taj  predmet kaosom je prijevara",  rekao  je.  "Zamislite  nekog  od 
mojih  kolega  [fizičara čestica]  kako  odlazi  na  zabavu  i  susreće  ne­
kog tko  mu  brblja o  kaosu i  govori  da je  sav taj  redukcionizam  sra­
nje.  Pa,  to  stvarno  može  razbjesniti jer je  to  totalna glupost",  reče 
Feigenbaum.  "Mislim  da  je  vrijedno  žaljenja  to  što  su  ljudi  aljkavi 
i  na  kraju  završe  tako  da  služe  kao  predstavnici." 

I neki  od njegovih kolega u Institutu Santa Fe,  dodaje Feigen­
baum,  prenaivno vjeruju  u  moć  računala.  "Dokaz je  u  pudingu", 
rekao  je,  i  zastao,  kao  da  razmišlja  kako  da  nastavi  diplomatski. 
"Vrlo je teško vidjeti stvari u  numeričkim eksperimentima.  Hoću 
reći,  ljudi  žele  imati  sve  bolje  i  bolje  kompjutore  da  bi  simulirali 
fluide.  Postoji  nešto  što  se  može  naučiti  simulacijom  fluida,  ali 
ako  ne  znate  što tražite,  nećete vidjeti ništa. Jer napokon,  ako  sa­
mo  pogledam  kroz  prozor,  tamo  postoji  neusporedivo  bolja  simu-
lacija  nego  što  bih  je  ikada  mogao  napraviti  na  računalu." 

Klimnuo je  prema prozoru  iza  kojeg je  tekla  olovna rijeka East 
River.  "Nju  ne  mogu  tako  strogo  ispitivati,  ali  u  toj  numeričkoj 
simulaciji  ima toliko  toga da,  ako  ne  znam  što  da je  pitam,  neću 
saznati ništa." Iz tih razloga većina trenutnog posla na nelinearnim 
fenomenima  "nije  dovela  do  nikakvih  odgovora.  Razlog  tomu  je 
što  su  to  stvarno  teški problemi,  a mi  nemamo  nikakvih  alata.  A 
posao bi se  trebao sastojati u  tome da se naprave mudri proračuni 
za  koje  treba  nešto  vjere,  ali  i  sreće.  Ljudi  ne  znaju  kako  da  poč­
nu  raditi  s  tim  problemima." 

Priznao  sam  da  me  često  zbunjuje  retorika  ljudi  na  području 
kaosa i kompleksnosti. Ponekad se čini da postavljaju granice znano-

sti - kao  u  leptirovu  efektu - a ponekad  impliciraju  da  mogu  tran-
scendirati te granice. "Mi stvaramo oruđa!", uzvikne Feigenbaum. 
"Ne  znamo  kako  riješiti  te  probleme.  Stvarno  su  teški.  Svako 
malo  dospijemo u neku nišu u kojoj  znamo  raditi i onda je  napu­
havamo  i  napuhavamo,  koliko  god  ide.  Ali,  kad  dosegne  granicu 
do  kud  može  ići,  onda se  ljudi još  tamo  malo  provode,  a potom 
prestanu  to  raditi.  Tad  se  opet  čeka  na  neki  novi  uvid.  Ali  to  je 
doslovce  posao  širenja  granica onoga  što  potpada pod  suverenitet 
znanosti. To  se ne radi  s  inženjerskog  stajališta. Nije riječ  o  tome 
da  se  dođe  do  aproksimativnog  odgovora." 

"Želim znati zašto", nastavlja on, još uvijek zureći u mene.  "Zaš­
to je to tako?" Je li moguće da će njegov poduhvat, pa...  propasti? 
"Naravno!",  uzvikne  Feigenbaum  i  počne  se  manijakalno  smijati. 
Povjerio  mi  je  da  se  u  zadnje  vrijeme  malo  odmaknuo  od  svega. 
Sve do kasnih osamdesetih pokušavao je  rafinirati metodu opisiva­
nja evolucije fraktalnog objekta, poput  oblaka,  kad na njega utječu 
mnoge razne sile. Napisao je dva članka o tome koji su bili objavljeni 
1988.  i  1989. u relativno  nepoznatom fizikalnom časopisu.37  "Ne­
mam pojma koliko  se to  čitalo",  rekao je prkosno.  "U biti,  nikad 
nisam  bio  u prilici  održati predavanje  o  tome."  Problem je,  reče, 
možda u tome  da  nitko  nije  shvatio  kamo  on  cilja.  (Feigenbaum 
je poznat kako zbog genijalnosti, tako i zbog neprozirnosti.)  Otad, 
dodao  je,  "nisam  imao  nikakvu  bolju  ideju  kako  nastaviti". 

U  međuvremenu,  Feigenbaum  se  okrenuo  primijenjenoj  zna­
nosti.  Inženjerstvu.  Pomogao je jednoj  tvrtki koja se bavi izradom 
mapa  da  razvije  računalne  programe  za  automatsko  konstruiranje 
mapa s  minimalnim poremećajima razdaljine i maksimalnim estet­
skim kvalitetama. Bio je u povjerenstvu koje je redizajniralo američ­
ki novac kako bi ga bilo teže krivotvoriti.  (Feigenbaum je predložio 
da se  koriste fraktalni oblici koji se  zamute  kad ih  se  fotokopira.) 
Rekao sam da mi to zvuči kao nešto što bi za većinu znanstvenika bili 

 37 Feigenbaumova dva članka su  "Presentation  Functions,  Fixed points, 
and a Theory of Scaling Function Dynamics"', Journal of Statistical Phys­
ics, vol. 52., nos. 3/4, kolovoz 1988., str. 527-569; i "Presentation Func­
tions and Scaling Function Theory for Circle Maps", Nonlinearity, vol. 1, 
1988.,  str.  577-602. 

fascinantni  i  vrijedni  projekti.  Ali  ljudi  kojima  je  poznata Feigen-
baumova prethodna inkarnacija kao prevodnika teorije kaosa,  kad 
bi  čuli  da  sad radi  na mapama  i  novcu,  mogli  bi  pomisliti... 

"On  se više  ne  bavi  ozbiljnim  stvarima",  tiho  reče Feigenbaum, 
kao za sebe. Ne samo to, dodao sam. Ljudi bi mogli pomisliti da ako 
netko  t k o  je  nedvojbeno  bio  najdarovitiji  istraživač  kaosa,  ne  m o ž e 
nastaviti  dalje,  onda je  možda  cijelo  područje  dalo  svoje.  "Ima  ne­
ke istine u tome", odvrati on. Priznao je da u stvari od  1989.  nema 
nijednu  dobru  ideju  o  tome  kako  proširiti  teoriju  kaosa.  "Traži­
mo  stvari koje su bitne,  a trenutno..."Zastao je.  "Nemam nikakve 
ideje. Ne znam..."  Ponovno je okrenuo svoje velike sjajne oči prema 
rijeci  iza  prozora,  kao  da  traži  neki  znak. 

Osjećajući  se  ponešto  krivim,  rekao  sam  Feigenbaumu  da  bih 
rado vidio  njegove zadnje članke o kaosu.  Ima li neki separat?  Fei­
genbaum  se  dignuo  iz  svoje  stolice  i  naglo  uputio  prema policama 
na drugoj  strani ureda.  Usput  udari  potkoljenicom  u  niski  stolić  za 
kavu.  Trgnuvši  se  od boli,  čvrsto  stisnutih  zubi,  Feigenbaum  odše-
pa  dalje,  ranjen  svojim  sudarom  sa  svijetom.  Scena  je  bila  grotesk­
na inverzija čuvene epizode Samuela Johnsona s udaranjem kamenčića. 
Činilo  se  kao  da  zlobni  stolić  za  kavu  likuje:  "Ovime  opovrga­
vam  Feigenbauma." 

Stvaranje  metafora 

Polja  kaosa,  kompleksnosti  i  umjetnog  života  će  i  dalje  postojati. 
Neki  koji  se  njima  bave  će  se  zadovoljiti  igrom  u  području  čiste 
matematike  i  teorijskog  računarstva.  Drugi,  većina,  razvit  će  nove 
matematičke  i  računalne  tehnike  za inženjerske  svrhe.  Napredovat 
će  malo-pomalo,  poboljšavati  točnost vremenske prognoze  ili  una­
prijediti sposobnost inženjera da simuliraju let  aviona i druge  kom­
pleksne  tehnologije.  Ali  neće  doći  ni  do  kakvog  velikog  uvida  u 
prirodu - svakako ne onakvog koji bi se mogao usporediti s Darwino-
vom teorijom evolucije  ili kvantnom mehanikom. Neće doći ni  do 
kakvih  značajnih  prepravki  naše  karte  zbilje  ili  verzije  postanka. 
Neće  pronaći  ono  što  Murray  Gell-Mann  zove  "nešto  drugo". 

Kaopleksolozi su međutim stvorili neke snažne metafore:  efekt 
leptira,  fraktale, umjetni  život,  rub  kaosa,  samoorganiziranu kritič­
nost.  Ali  nisu  nam  ništa rekli  o  svijetu koji  je  istovremeno  konkre­
tan  i  istinski  iznenađujuć,  bilo  u  negativnom,  bilo  u  pozitivnom 
smislu.  Oni  su blago proširili  granice  znanja u jednim područjima, 
a  drugim  su  ih  podcrtali. 

Računalne  simulacije  predstavljaju  neku  vrstu  meta-zbilje  u 
kojoj  se  možemo igrati sa znanstvenim teorijama, pa čak ih i - do 
izvjesnog stupnja - testirati,  ali  one nisu  sama stvarnost  (premda su 
mnogi  zaljubljenici  izgubili  osjećaj  za  tu  razliku).  Štoviše,  dajući 
znanstvenicima  veću  moć  manipulacije  različitim  simbolima  na 
različite  načine  kako bi  simulirali prirodni  fenomen,  računala mogu 
umanjiti vjeru  znanstvenika u  to  da njihove  teorije  ne  samo  da  su 
istinite, nego Istinite, isključivo i apsolutno istinite. Računala će mož­
da, ako ništa drugo, ubrzati kraj empirijske  znanosti.  Christopher 
Langton je bio u pravu:  u budućnosti znanosti bit će više poezije. 

9. 

KRAJ LIMITOLOGIJE 

Kao  što  ljubavnici počinju  govoriti o  svojoj  vezi tek kad nešto  nije 
u  redu,  tako  i  znanstvenici postaju  svjesniji  sebe  i  sumnjičavi  kad 
njihovi  napori  daju  slabije  rezultate.  Znanost  će  slijediti  put  koji 
su  već  prošli  književnost,  slikarstvo,  glazba  i  filozofija.  Postat  će 
introspektivnija,  subjektivnija,  difuznija,  opsjednuta  vlastitim 
metodama.  U  proljeće  1994.  vidio  sam  budućnost  znanosti  u 
mikrokozmosu na Institutu Santa Fe, na seminaru pod naslovom 
"Granice  znanosti".  Tijekom  trodnevnog  skupa  niz  je  mislilaca, 
uključujući  matematičare,  fizičare,  biologe  i  ekonomiste,  razmiš­
ljao  o  tome  postoje  li  granice  znanosti  i  ako  postoje,  može  li  ih 
znanost  spoznati.  Sastanak su  organizirala  dva  znanstvenika po­
vezana s Institutom: John Casti, matematičar koji je napisao brojne 
popularne  knjige  o  znanosti  i  matematici,  i Joseph Traub,  teorij­
ski  računalni  znanstvenik,  profesor  na  Sveučilištu  Columbia. 

Došao  sam  na  seminar  uglavnom  zato  da  bih  sreo  Gregoryja 
Chaitina, matematičara i računalnog znanstvenika u IBM-u, koji 
se  ranih  šezdesetih posvetio  istraživanju  i  proširivanju  Godelovog 
teorema kroz ono  što je nazivao  algoritamska teorija informacija. 
Chaitin  se  približio  dokazu,  barem  koliko  to  ja mogu  reći,  da  ma­
tematička teorija kompleksnosti nije moguća.  Prije  našeg  susreta 
Chaitina sam  zamišljao  kao  čvornovatog čovjeka mrzovoljnog izgleda, 

s  dlakavim  ušima  i  istočnoeuropskim  naglaskom;  nekakav je  eu­

ropski filozofski strah prožimao njegovo istraživanje  granica mate­

matike.  Ali Chaitin ni u kom smislu nije nalikovao mom internom 

modelu.  Uspravan,  izravan,  dječačkog izgleda,  nosio  je neohipijev-

sku  odjeću:  vrećaste  bijele  hlače  pričvršćene  elastičnom  vrpcom, 

crnu  majicu  s  Matisseovim  crtežom  i  sandale  na  čarape.  Bio  je 

mladi nego što sam očekivao;  kasnije sam saznao da je prvi članak 

objavio  kad je  imao  samo  osamnaest  godina.  Njegova hiperaktiv-

nost ga je dodatno pomladila.  U govoru je stalno ili ubrzavao,  kao 

da  ga  nose  vlastite  riječi,  ili  usporavao,  možda  kad  bi  shvatio  da 

se približava granicama razumljivosti i da mora usporiti.  Promjene 

brzine  i  glasnoće  njegova  glasa  formirale  su  sinusoidne  valove. 

Pokušavajući artikulirati  neku ideju,  čvrsto  bi  zatvorio  oči  i  s  bol­

n o m  grimasom nagnuo  glavu,  kao  da pokušava osloboditi riječi iz 

svog  ljepljivog  mozga.2 

2 Vidi Chaitinove članke "Randomness in Arithmetic", Scientific American, 
srpanj, 1988., str. 80-85; i "Randomness and Complexity in Pure Math­
ematics",  International  Journal  of  Bifurcation  and  Chaos,  vol.  4,  no.l, 
1994., str. 3-15. Chaitin, osim toga, distribuira knjigu The Limits of Math­
ematics preko  Interneta.  Druge  relevantne publikacije  sudionika ovog 
seminara  (poredanih  abecedno  prema  autoru  i  bez  onih  koje  su  već 
navedene)  jesu W. Brian A r t h u r "Positive Feedbacks  in the E c o n o m y " , 
Scientific  American,  veljača,  1990.,  str.  92-99;  John  Casti,  Complexifica-
tion, Harper Collins, New York,  1994.; Ralph Gomory, "The Known, 
the Unknown and the Unknowable", Scientific American, lipanj, 1995., 
str.  120; Rolf Landauer, "Computation: A Fundamental Physical View", 
Physica Scripta, vol. 35, str.  88-95, i "Information Is Physical", Physics 
Today,  svibanj,  1991.,  str.  23-29;  Otto  Rossler,  "Endophysics",  Real 
Brains, Artificial Minds,  ur. John  Casti  i A.  Karlqvist,  North  Holland, 
New York, 1987., str. 25-46; Roger Shepard, "Perceptual-Cognitive uni­
versal  as  Reflections  of  the  World",  Psychonomic  Bulletin  and Review, 
vol.  1, no.  1,1994.,  str.  2-28; Patrick Suppes,  "Explaining the Unpre­
dictable", Erkenntnis, vol. 22,1985., str. 187-195; Joseph Traub, "Breaking 
Intractability"  (pisano  zajedno s  Henryjem Wozniakowkim), Scientific 
American,  siječanj,  1994,  str.  102-107.0 nekima od matematičkih tema 
koje  su  se  pojavile  na  seminaru  u  Santa  Feu  sam  raspravljao  u  članku 
"The Death of Proof ", Scientific American, listopad, 1993., str. 92-103. 
Jedna od najboljih knjiga koje  sam nedavno čitao o  granicama znanja je 
Fire in the Mind,  Georgea Johnsona, Alfred A. Knopf, New York,  1995. 

Sudionici  su  sjedili  oko  dugog  pravokutnog  stola  u  dugačkoj 
pravokutnoj  sobi  s  pločom  na jednom  kraju.  Casti  je  otvorio  semi­
nar pitanjem:  "Da  li  je  stvarni  svijet  previše  kompleksan  da  bismo 
ga  mi  shvatili?"  Teorem  nepotpunosti  Kurta  Godela,  zapazio  je 
Casti,  implicira da će  neki  matematički  opisi uvijek biti  nepotpu­
ni;  da  će  neki  aspekti  svijeta  uvijek  odupirati  opisu.  Alan  Turing 
je,  slično,  pokazao  da  su  mnogi  matematički  iskazi  "neodlučivi"; 
to  jest  da  se  ne  može  odrediti  je  li  iskaz  istinit  ili  lažan  u  konač­
nom  vremenu.  Traub  je  pokušao  parafrazirati  Castijevo  pitanje  u 
pozitivnijem  svjetlu: Možemo li znati što ne možemo znati? Može­
mo  li dokazati  da postoje  granice  znanosti,  na isti  način  kao  što  su 
Godel  i Turing  dokazali  da postoje  granice  matematike  i  računar­
stva? 

Jedini  način  da  se  konstruira  takav  dokaz,  objavio  je  E.  Atlee 
Jackson,  fizičar  sa  Sveučilišta  Illinois,  bi  bio  konstruirati  formalni 
prikaz znanosti. Da pokaže kako je ta zadaća teška, Jackson je skočio 
do ploče  i  načrčkao  izvanredno  kompliciranu  shemu koja  navodno 
predstavlja  znanost.  Kad  je  shvatio  da  prisutni  bezizražajno  zure 
u njega, Jackson se vratio aforizmima.  Da biste odredili ima li zna­
nost  granice,  rekao je,  morate  definirati  znanost,  a čim  definirate 
znanost, namećete joj granicu. S druge strane, dodao je, "ja ne mogu 
definirati  svoju  ženu,  ali  je  mogu  prepoznati".  Nagrađen  uljud­
nim  smiješkom,  Jackson  se  vratio  na  mjesto. 

Teoretičar antikaosa Stuart Kauffman stalno bi ulazio na seminar, 
održao  zenovsko  mini-predavanje  i  zatim  opet  izašao  iz  dvorane. 
U jednom  takvom prizoru,  podsjetio nas je  da o našoj  sposobnosti 
da klasificiramo  svijet  ovisi  sam  naš  opstanak.  Ali  svijet  ne  dolazi 
već  upakiran  u  prethodno  napravljene  kategorije.  Možemo  ga 
"izrezbariti",  ili  klasificirati,  na mnogo  načina.  Kako bismo  klasi­
ficirali  fenomene,  štoviše,  nešto  informacija  moramo  odbaciti. 
Kauffman je zaključio ovom "čarolijom":  "Biti znači klasificirati znači 
djelovati,  što  sve  znači  odbacivati  informaciju.  Tako  da  sam  čin  sa­
znavanja  zahtijeva  neznanje."  Slušatelji  su  izgledali  istovremeno 
impresionirano  i  jadno. 

Potom  je  par riječi  rekao  Ralph  Gomory.  Bivši  potpredsjednik 
istraživačkog odjela u IBM-u,  Gomory danas vodi Zakladu Sloan, 

filantropsku  organizaciju  koja  sponzorira  projekte  u  vezi  sa  zna­
nošću,  uključujući  i  seminar  u  Santa  Feu.  Dok  sluša  nekog  dru­
gog kako  govori,  pa čak i kad sam  govori, G o m o r y ima izraz  d u b o ­
ke  nevjerice.  Pružao  bi  glavu  prema  naprijed  kao  da  zirka  preko 
nevidljivih  naočala,  dok  mu  se  guste  crne  obrve  spajaju  i  izvijaju. 

Gomory je  objasnio  da je  odlučio  financirati seminar jer odav­
no  misli  da  obrazovni  sustav previše  naglašava  ono  što  je  pozna­
to, a premalo  ono  što je nepoznato ili čak nespoznatljivo. Većina 
ljudi  nije  ni  svjesna  koliko  malo  znamo,  rekao  je  Gomory,  jer 
obrazovni  sustav  prikazuje  tako  besmisleno  neproturječan  pogled 
na  stvarnost.  Sve  što  znamo  o  drevnim  perzijskim  ratovima,  pri­
mjerice,  potječe  iz jednog jedinog izvora,  Herodota.  Kako  znamo 
je  li  Herodot  bio  točan  izvjestitelj?  Možda  je  imao  manjkave  ili 
netočne  informacije!  Možda  je  bio  pristran  ili  je  izmišljao  stvari! 
Nikad nećemo saznati! 

Kasnije  je  Gomory  primijetio  da  bi  Marsovac,  gledajući  ljude 
kako  igraju  šah,  mogao  ispravno  deducirati pravila  igre.  N o ,  bi  li 
ikad mogao biti siguran da su to prava i jedina pravila?  Svi  smo  na 
trenutak razmislili o Gomoryevoj zagonetki. Tada je Kauffman počeo 
spekulirati  kako  bi  na  to  odgovorio  Wittgenstein.  Wittgenstein 
bi "strašno patio", rekao je Kauffman, zbog mogućnosti da bi igrači 
šaha  mogli  povući  potez -  namjerno  ili  ne -  koji bi  prekršio  pravi­
la. Naposljetku, kako da Marsovac kaže je  li potez bio tek pogreš­
ka  ili  rezultat  nekog  drugog  pravila?  "Shvaćate  li  to?",  upitao  je 
Kauffman  Gomoryja. 

"Za početak, uopće ne  znam tko je Wittgenstein", razdraženo 
je  odgovorio  Gomory. 

Kauffman  je  podignuo  obrve.  "On  je  jako  poznati  filozof." 
On  i Gomory su zurili jedan u  drugoga sve  dok netko  nije  rekao: 
"Pustimo  sad  Wittgensteina". 
Patrick Suppes,  filozof sa  Stanforda,  stalno  je prekidao  raspravu 
da bi ukazao  da je  Kant,  u  svojoj  raspravi  o  antinomijama,  anticipi­
rao  gotovo  sve  probleme  s  kojima  se  sad  oni  hrvaju  na  seminaru. 
Naposljetku, kad je  Suppes  spomenuo još jednu antinomiju,  netko 
je  povikao:  "Nećemo  više  Kanta!"  Suppes  je  protestirao  da  po­
stoji još  samo jedna antinomija koju želi spomenuti koja je  stvarno 

jako važna,  ali kolege  su  ga ušutkali.  (Bez  sumnje nisu htjeli da  ih 
se  podsjeća  da  su  većim  dijelom  samo  preformulirali,  uz  pomoć 
novog  žargona  i  metafora,  argumente  koje  su  odavno  iznijeli  ne 
samo  Kant,  nego  i drevni  Grci.) 

Chaitin je,  izbacujući  riječi  kao  iz mitraljeza,  odvukao  raspravu 
natrag na Godela. Teorem nepotpunosti, ustvrdio je Chaitin, dale­
ko  od  toga  da  je  samo  paradoksalni  kuriozitet  od  male  važnosti  za 
napredak  matematike  ili  znanosti,  kao  što  to  neki  matematičari 
vole vjerovati,  on je  samo  jedan  u nizu  dubokih problema koje  po­
stavlja  matematika.  "Neki  ljudi  kažu  da  su  Godelovi  rezultati  bi­
zarni,  patološki,  da  potječu  od  paradoksa  autoreferencije",  rekao 
je Chaitin.  "Sam je Godel ponekad bio zabrinut da je to samo pa­
radoks  koji  je  stvorila  naša  uporaba  riječi.  N o ,  nepotpunost  iz­
gleda tako prirodno da možete pitati kako mi matematičari može­
mo  raditi  bilo  što!" 

Chaitinov  rad  na  algoritamskoj  teoriji  informacija  sugerira  da 
matematičari  baveći  se  sve  kompleksnijim  i  kompleksnijim  pro­
blemima  moraju  proširivati  svoju  bazu  aksioma;  drugim  riječi­
ma,  da bi  znali više,  moraju više pretpostaviti.  Kao  rezultat  toga, 
zaključuje  Chaitin,  sudbina  matematike  je  da  postane  sve  više 
eksperimentalna  znanost  s  manje  aspiracija  na  apsolutnu  istinu. 
Chaitin  je  osim  tog  izjavio  da  baš  kao  što  su,  čini  se,  u  prirodi 
fundamentalne  nesigurnost  i  slučajnost,  isto  važi  i  za  matemati­
ku.  Nedavno  je  otkrio  algebarsku  jednadžbu  koja  može  imati  i 
beskonačan  i  konačan  broj  rješenja,  ovisno  o  vrijednosti  varijabli 
u  jednadžbi. 

" N o r m a l n o ,  pretpostavljate  da ako  ljudi misle da je nešto  istini­
t o ,  da je  istinito  zbog nekog razloga.  U matematici  se  razlog  zove 
dokazom, a posao matematičara je pronaći dokaz, razloge i deduk­
cije  iz  aksioma  ili  prihvaćenih  principa.  Ja  sam  međutim  uvidio 
da postoje  matematičke  istine  koje  su  istinite  bez  ikakvog  razloga. 
One su istinite slučajno ili nasumično. I to je razlog zbog kojeg nikad 
nećemo  naći  istinu:  jer  istine  nema,  one  su  istinite  bez  razloga." 

Chaitin  je  također  dokazao  da  se  ne  može  odrediti  je  li  neki 
računalni  program  najjezgrovitija  moguća  metoda  za rješavanje  p r o ­
blema;  uvijek je moguće da postoji i koncizniji program.  (Implika-

čija je  ovog  otkrića,  ukazali  su  ostali,  da fizičari  nikad ne  mogu  biti 
sigurni da su otkrili istinski konačnu teoriju, onu koja je najkompaktniji 
mogući opis prirode.)  Chaitin je očito uživao u tome što je glasnik 
takvih  strašnih  novosti.  Činilo  se  da je opijen mišlju da ruši  hram 
matematike i znanosti. 

Casti je odvratio da matematičari mogu izbjeći Godelove efekte 
koristeći  se jednostavnim  formalnim  sustavima - kao  što je aritme­
tika  koja  se  sastoji  samo  od  zbrajanja i  oduzimanja  (bez  množenja 
i  dijeljenja).  Nededuktivni  logički  sustavi,  dodao  je  Casti,  mogli 
bi također biti zaobilaznica problema;  Godelov teorem je  za pri­
rodoslovlje  možda  lažna  meta. 

Brazilski  matematičar  Francisco  Antonio  "Chico"  Doria  ta­
kođer  misli  da  je  Chaitinova  analiza  previše  pesimistična.  Mate­
matičke  prepreke  koje  je  prepoznao  Godel,  kaže  Doria,  daleko 
su  od  toga  da  bi  dovele  matematiku  do  kraja,  one  je  čak  mogu 
obogatiti. Primjerice, sugerira Doria, kad se matematičari susretnu 
s  prividno  neodlučivom  tvrdnjom,  oni  mogu  stvoriti  dvije  nove 
grane  matematike  od  kojih  će  jedna  pretpostavljati  da  je  tvrdnja 
istinita,  a  druga  da je  lažna.  "Umjesto  granica  znanja",  zaključio 
je  Doria,  "možemo  imati  bogatstvo  znanja". 

Slušajući  Doriu,  Chaitin  je  zakolutao  očima.  I  Suppes  je  izgle­
dao  sumnjičavo.  Proizvoljno  pretpostavljati  da  su  neodlučive 
matematičke  tvrdnje  istinite  ili  lažne,  jednolično  je  govorio  Sup­
pes,  ima  "sve  prednosti  krađe  pred poštenim  radom".  Pripisao  je 
svoj  navod  nekom  čuvenom. 

Razgovor  se  i  dalje  navraćao  -  kao  u  čudnovatom  atraktoru  -
na  jedan  od  omiljenih  predmeta  filozofski  nastrojenih  matema­
tičara  i  fizičara:  problem  kontinuuma.  Je  li  stvarnost  glatka  ili 
kvrgava?  Analogna ili  digitalna?  Da  li  se  svijet  može  najbolje  opi­
sati  realnim  brojevima,  koji  se  mogu  dijeliti  u  beskonačno  fine 
gradacije,  ili  cijelim  brojevima?  Fizičari  od  Newtona  preko  Ein-
steina su se  oslanjali na realne brojeve.  Ali kvantna mehanika uka­
zuje  da  materija  i  energija,  i  možda  čak  prostor  i  vrijeme  (na 
izvanredno  malim  redovima  veličine),  dolaze  u  diskretnim  ne­
djeljivim  paketima.  Računala  također  sve  predstavljaju  kao  cjeli­
ne  cijele  brojeve:  jedinice  i  nule. 

Chaitin  je  realne  brojeve  proglasio  "budalaštinom".  Njihova 
preciznost je varka,  s obzirom na buku,  zbrkanost svijeta.  "Fiziča­
ri  znaju  da  je  svaka  jednadžba  laž",  objavio  je. 

Netko je parirao navodeći Picassa:  "Umjetnost je laž koja nam 
pomaže  vidjeti  istinu." 

Naravno  da  su  realni  brojevi  apstrakcije,  pridružio  se  Traub, 
ali  oni  su  vrlo  snažne,  učinkovite  apstrakcije.  Naravno  da  uvijek 
postoji  buka,  ali  postoje  načini  da  se  nosimo  s  bukom  u  sustavu 
realnih  brojeva.  Matematički  model  zahvaća  bit  nečega.  Nitko 
ne  misli  da  on  zahvaća  cijeli  fenomen. 

Suppes  je  otišao  do ploče  i napisao  nekoliko jednadžbi  koje  bi, 
implicirao je, mogle eliminirati problem kontinuuma jednom zau­
vijek. Njegovi kolege nisu bili impresionirani.  (To je, pomislio sam, 
glavni  problem  filozofije:  nitko  zapravo  ne  želi  vidjeti  da  su  filo­
zofski  problemi  riješeni,  jer  onda  više  neće  ni  o  čemu  moći  raz­
govarati.) 

Drugi  sudionici  su  opazili  da  se  znanstvenici  suočavaju  s  pre­
prekama  u  znanju,  koje  su  puno  manje  apstraktne  od  nepotpu­
nosti,  neodlučivosti, kontinuuma i tako dalje. Jedan od njih je bio 
Piet  Hut,  nizozemski  astrofizičar s  Instituta  za visoke  studije.  On 
kaže  da  su,  uz  pomoć  snažnih  statističkih  metoda i  računala,  on  i 
njegovi  kolege  astrofizičari  naučili  kako  nadići  zloglasni  problem 
N-tijela,  koji  tvrdi  da  je  nemoguće  predvidjeti  putanju  tri  ili  više 
tijela u gravitacijskoj interakciji.  Računala sada mogu simulirati evo­
luciju  cijelih  galaksija koje  sadrže  milijarde  zvijezda,  pa  čak i  groz­
dova  galaksija. 

Ali,  dodaje  Hut,  astronomi  se  suočavaju  s  drugim,  čini  se  ne­
premostivim granicama.  O n i imaju na raspolaganju samo jedan uni­
verzum, tako da ne mogu raditi kontrolne eksperimente. Kozmolozi 
mogu  ići  unatrag u povijesti  univerzuma  samo  do  određene  točke 
i  nikad  neće  znati što je prethodilo velikom prasku  ili  što  postoji 
izvan  granica  našeg  univerzuma,  ako  išta  postoji.  Štoviše,  fiziča­
rima čestica će  biti jako  teško  testirati  teorije  (poput  onih  koje  se 
tiču  superstruna)  koje  kombiniraju  gravitaciju  i  sve  druge  prirodne 
sile,  jer  efekti  postaju  očiti  na  takvim  udaljenostima  i  energijama 
koje  su  izvan  dometa  bilo  kojeg  zamislivog  akceleratora. 

Slična pesimistička nota zazvučala je i u Rolfa Landauera, fiziča­
ra  iz  IBM-a  i  pionira  proučavanja  fizikalnih  granica  računarstva. 
Landauer  govori režeći  s  njemačkim naglaskom  koji samo  izoštrava 
njegov  podrugljivi  smisao  za  humor.  Kad  je  jedan  govornik  stao 
tako  da se nije vidjela ploča,  Landauer je povikao:  "Možda govori­
te  transparentno,  ali  sami  niste  prozirni." 

Landauer je ustvrdio  da  znanstvenici ne  mogu računati  na to  da 
će  kompjutorima  beskonačno  rasti  snaga.  On  priznaje  da  se  po­
kazalo da mnoga od navodnih fizičkih ograničenja,  za koja se nekoć 
mislilo  da  drugi  zakon  termodinamike  ili  kvantna  mehanika  po­
stavljaju  računarstvu,  nisu  stvarna.  S  druge  strane,  troškovi postro­
jenja  za  proizvodnju  računala  toliko  brzo  rastu,  da  prijete  da  će 
zaustaviti  pad  cijena  računalima  koje  se  smanjuju već  desetljećima. 
Landauer je  također sumnjao  da će  projektanti  računala u  skoroj 
budućnost  znati iskoristiti egzotične kvantne  efekte, poput super-
pozicije -  sposobnosti  kvantnog  entiteta da postoji  u više  od jednog 
stanja u istom trenutku - i  time transcendirati sposobnosti današ­
njih kompjutora,  kao  što  su  to  iznijeli  neki  teoretičari.  Ovakvi  bi 
sustavi  bili  toliko  osjetljivi  na  sićušne  poremećaje  na  kvantnoj 
razini  da  bi  u  biti  bili  beskorisni,  ustvrdio  je  Landauer. 

Brian Arthur,  ekonomist  zajapurenog lica iz  Instituta Santa  Fe 
koji  je  govorio  s  pijevnim  irskim  naglaskom,  skrenuo  je  raspravu 
prema  granicama  ekonomije.  Pokušavajući  predvidjeti  kako  će  se 
ponašati  neko  tržište  dionica,  investitor mora  stvarati pretpostavke 
o  tome  kakve će pretpostavke  stvarati drugi  o  tome  kako  će  drugi 
stvarati  pretpostavke  -  i  tako  ad  infinitum.  Ekonomsko  područ­
je  je  inherentno  subjektivno,  psihološko,  i  stoga  nepredvidivo, 
"indeterminizam  natapa  cijeli  sustav".  Čim  ekonomisti  pokušaju 
simplificirati  svoje  modele - pretpostaviti  da  investitori  imaju  savrše­
no  znanje  o  tržištu ili da  cijene  predstavljaju  neku  stvarnu vrijednost 
- modeli postaju nerealistični; dva ekonomista obdarena beskonačnom 
inteligencijom  doći  će  do  različitih  zaključaka  o  istom  sustavu. 
Sve  što  ekonomisti  stvarno  mogu napraviti je  reći:  "Pa,  moglo  bi 
biti  ovako,  a mogli  bi biti  i  onako."  S  druge  strane,  dodao je  Art­
hur,  "ako  ste  zaradili  tržištu,  svi  će  vas  ekonomisti  slušati". 

Kauffman je  potom  ponovio  što je  Arthur  upravo  rekao,  samo 
na  apstraktniji  način.  Ljudi  su  "agenti"  koji  moraju  kontinuirano 
prilagodavati  svoje  "unutarnje  modele"  kao  odgovor  na  opažene 
prilagodbe  internih  modela drugih  djelatnika,  time  kreirajući  " k o m ­
pleksni  koadaptirajući  krajolik". 

Landauer je,  mršteći se,  ubacio da postoje puno  očitiji razlozi da 
je  nemoguće  predvidjeti  ekonomske  fenomene  od  ovih  subjektiv­
nih  faktora.  AIDS,  ratovi  u  Trećem  svijetu,  čak  i  proljev  glavnog 
analitičara  velikog  investicijskog  fonda,  mogu  imati  dubok  utjecaj 
na  ekonomiju,  rekao  je.  Kakav bi  model  ikada  mogao  predvidjeti 
takve  događaje? 

Roger  Shepard,  psiholog  sa  Stanforda  koji  je  tiho  slušao,  na­
pokon  je  ustao.  Shepard  izgleda  pomalo  melankolično.  Njegovo 
prividno  stanje je  možda iluzija koju potiču  njegovi  spušteni,  pro-
sijedi  brkovi  -  ili  pak vrlo  stvarni  nusprodukt  njegove  opsesije  pita­
njima na koja nema odgovora.  Shepard je priznao da je na ovaj  skup 
došao  djelomice  da  bi  saznao  jesu  li  znanstvene  ili  matematičke 
istine  otkrivene  ili  izumljene.  Također  je  u  posljednje  vrijeme 
dosta mislio o tome da li znanstveno znanje stvarno postoji i zaključio 
je  da  ne  može  postojati  neovisno  od  ljudskog  uma.  Udžbenik  iz 
fizike,  bez  čovjeka koji bi  ga pročitao,  samo je  papir i tinta.  Ali  to 
ukazuje na ono  za što Shepard misli da je uznemirujuće pitanje.  Či­
ni  se  da  znanost postaje  sve  kompliciranija i  kompliciranija i  time 
sve  teže  shvatljiva.  Izgleda da je  sasvim moguće  da će u budućnosti 
neke  znanstvene  teorije,  poput  teorije  ljudskog  uma,  biti  prekom-
pleksne  da bi  ih  mogli  shvatiti  i  najgenijalniji  znanstvenici.  "Mož­
da  sam  staromodan",  rekao  je  Shepard,  ali  ako  je  teprija  toliko 
komplicirana da je nitko  ne  može shvatiti,  kako  nas  6a može  on­
da  zadovoljiti? 

I Trauba je mučilo isto pitanje. Mi ljudi možemo vjerovati u Occa-
movu  britvu  -  koja  tvrdi  da  su  najbolje  teorije  i  najjednostavnije  -
zato  jer  su  to  jedine  teorije  koje  naši  slabi  mozgovi  mogu  shvati­
ti.  Ali  možda računala neće  imati to  ograničenje,  dodao je Traub. 
Možda  će  računala  biti  znanstvenici  budućnosti. 

U biologiji,  netko je  sumorno  zapazio,  "Occamova britva vam 
može  prerezati  vrat". 

G o m o r y je  zapazio  da je  zadaća znanosti  pronaći  te  niše  stvar­
nosti  koje  dopuštaju  da  ih  se  razumije,  uz  pretpostavku  da  svijet 
u  biti  nije  spoznatljiv. Jedan  način  da se  svijet  učini  razumljivijim, 
ukazao  je  Gomory,  jest  da  ga  učinimo  više  artificijelnim,  budući 
su  artificijelni  sustavi  razumljiviji  i  više  predvidivi  od  prirodnih. 
Primjerice,  da bi  se  olakšala vremenska  prognoza,  društvo  bi  m o ­
glo  staviti  svijet  pod  prozirnu  kupolu. 

Svi su na trenutak netremice gledali Gomoryja. Potom je Traub 
primijetio:  "Mislim da Ralph  hoće reći  da je  lakše  stvoriti buduć­
nost  nego  je  predvidjeti." 

Kako  se  seminar nastavljao,  sve  je više  imalo  smisla  ono  što  je 
govorio  Otto  Rossler.  Ili  je  sve  manje  smisla  imalo  ono  što  su 
govorili  drugi?  Rossler  je  bio  teorijski  biokemičar  i  teoretičar 
kaosa  sa  Sveučilišta Tubingen  u  Njemačkoj,  koji  je  sredinom  se­
damdesetih  otkrio  matematičko  čudovište  nazvano  Rosslerov 
atraktor.  Činilo  se  da  je  njegova  sijeda  kosa  u  stalnom  neredu, 
kao  da  se  upravo  probudio  iz  transa.  Imao  je  uvećane  osobine 
marionete:  začuđene oči, istaknutu donju usnu i lukovičastu bra­
du  uokvirenu  dubokim,  vertikalnim  borama.  Niti  ja  niti,  sum­
njao  sam,  itko  drugi  nije  ga  u  potpunosti  razumio,  ali  svi  su  se 
naginjali  spram  njega  kad  je  davao  svoje  šaputave  zamuckujuće 
izjave,  kao  da  su  proročanstva. 

Rossler je  uočavao  prvenstveno  dva  ograničenja  znanja. Jedno 
je nedostupnost. Nikad ne možemo biti sigurni u podrijetlo našeg 
univerzuma, primjerice, jer je ono previše udaljeno  od nas  i u pro­
storu i u vremenu.  Drugo  ograničenje,  distorzija,  mnogo  je  gore. 
Svijet  nas  može  zavarati  tako  da mi  mislimo  da  ga  razumijemo,  a 
da u stvari to ne bude tako.  Kad bismo mogli biti izvan univerzu­
ma,  kazao je Rossler,  znali bismo  granice  našeg znanja;  ali  mi  smo 
zarobljeni  unutar  univerzuma  i  tako  naše  znanje  o  vlastitim  gra­
nicama mora ostati nepotpuno. 

Rossler je postavio nekoliko pitanja za koja kaže da ih je u osam­
naestom  stoljeću formulirao  fizičar Ruder Bošković.  Može  li  net­
ko  odrediti, ako  se nalazi  na planetu okružen potpuno  mračnim 
nebom,  da  li  se  planet  okreće?  Ako  zemlja  diše,  ali  dišemo  i  mi 
sinkrono  s  njom,  možemo  li reći  da  li  zemlja diše?  Vjerojatno  ne, 

prema  Rossleru.  "Postoje  situacije  u  kojima  je  nemoguće  otkriti 
istinu iznutra",  rekao je.  S  druge strane, dodao je, jednostavnim 
postavljanjem  ovakvim  misaonih  eksperimenata bismo  mogli p r o ­
naći  način  transcendiranja  granica  percepcije. 

Što je više Rossler govorio, to sam više nalazio sklonosti spram 
njegovih ideja. Tijekom jedne stanke sam  ga pitao da li misli da bi 
inteligentna računala mogla transcendirati granice ljudske znanosti. 
Živo je  zavrtio  glavom.  "Ne,  to  nije moguće",  odvratio je  inten­
zivnim  šapatom.  "Ja bih se kladio na delfine ili  kitove.  Oni imaju 
najveće  mozak  na Zemlji."  Rossler  me  obavijestio  da  kad  jednog 
kita pogode kitolovci, drugi se ponekad naguraju oko njega, obliku­
jući nešto nalik na zvijezdu, i onda i sami budu ubijeni. "Često ljudi 
misle da je to samo slijepi instinkt", rekao je Rossler.  "U stvari je to 
njihov  način  da  pokažu  čovječanstvu  da  su  puno  dalje  evoluirali 
od  ljudi."  Samo  sam  klimnuo  glavom. 

Pri  kraju  seminara, Traub je  predložio  da se podijelimo  na po­
sebne  skupine  kako  bismo  prodiskutirali  granice  specifičnih  po­
dručja:  fizike,  matematike,  biologije,  društvenih  znanosti. Jedan 
društvenjak  je  izjavio  da  ne  želi  biti  u  skupini  za  društvene  zna­
nosti; došao je izričito razgovarati i doznati nešto od ljudi izvan nje­
gova  područja.  Njegova  je  primjedba  izazvala  nekoliko  pobunje­
nih  glasova.  Netko je rekao  da kad bi svi mislili onako kako  misli 
društvenjak,  onda  ne  bi bilo  društvenjaka  u  skupini  za  društvene 
znanosti, biologa u skupini za biologiju, i tako dalje. Traub je rekao 
da se  svi  mogu  raspodijeliti  kako  god  žele;  on  je  samo  dao  jedan 
prijedlog.  Sljedeće je pitanje bilo  gdje će raditi razne  grupe?  N e t k o 
je  predložio  da se  raziđu po  različitim  sobama,  tako  da neki  glasni 
govornici  ne  uznemiravaju  druge  grupe.  Svi  su pogledali  u  Chai-
tina.  Njegovo  obećanje  da  će  biti  tih  dočekano  je  s  podsmjehom. 
Još malo rasprave. Landauer je primijetio da se tu ulaže previše inte­
ligencije  u  jednostavan problem.  Baš  kad je  izgledalo  da  su  svi  iz­
gubili nadu, skupine su se nekako spontano oblikovale, više ili manje 
slijedeći Traubov inicijalni prijedlog,  i razišle  se  po  raznim  sobama. 
To je bio, pomislio sam, impresivan primjer onoga što ljudi iz San­
ta  Fea  zovu  samoorganizacijom  ili  redom  koji  nastaje  iz  kaosa; 
možda je  život nastao na taj  način. 

Pridružio  sam  se  matematičkoj  skupini  u  kojoj  su  bili  Chai-
tin,  Landauer,  Shepard,  Doria  i  Rossler.  Pronašli  smo  slobodnu 
sobu  s  pločom.  Nekoliko  minuta su  svi  govorili  o  čemu bi treba­
lo  govoriti.  Potom  je  Rossler  otišao  do  ploče  i  napisao  nedavno 
otkrivenu  formulu  koja  stvara  fantastično  komplicirani  matema­
tički  objekt,  "majku  svih  fraktala".  Landauer  je  uljudno  upitao 
Rosslera  kakve  veze  taj  fraktal  ima  s  bilo  čime.  On  "umiruje  mo­
zak",  odvratio  je  Rossler.  On  je  također  hranio  njegovu  nadu  da 
bi  fizičari  mogli  opisati  stvarnost  pomoću  ove  vrste  kaotičnih,  ali 
klasičnih  formula,  i  time  se  riješiti  groznih  neodređenosti  kvant­
ne  mehanike. 

Shepard je  ubacio  da se  on  pridružio  matematičkoj  podskupini 
jer je htio da mu matematičari kažu jesu li matematičke istine izum­
ljene ili otkrivene.  Sad su svi  govorili neko vrijeme  o  tome,  ali  nisu 
došli  ni  do  kakvog  zaključka.  Chaitin  je  rekao  da je većina  mate­
matičara  sklona  mišljenju  da  se  radi  o  otkrićima,  ali  Einstein  je 
očito  bio  pristaša teze  da  se  radi  Q  izumima. 

Chaitin  je,  za  vrijeme  stanke,  još  jednom  izjavio  da  je  mate­
matika  mrtva.  U  budućnosti  će  matematičari  biti  u  stanju  rješa­
vati  probleme  samo  pomoću  enormnih  kompjutorskih  kalkulacija 
koje  će  biti  previše  kompleksne  da  bi  ih  itko  razumio. 

Svima  je  bilo  dosta  Chaitina.  Matematika funkcionira,  povikao 
je  Landauer.  Ona  pomaže  znanstvenicima  da  rješavaju  probleme. 
Očito  nije  mrtva.  Drugi  su  se  pridružili  optužujući  Chaitina  za 
pretjerivanje. 

Chaitin  je,  po  prvi  put,  izgledao  pokunjeno.  Njegov  je  pesi­
mizam,  zaključio  je,  možda  povezan  sa  činjenicom  da  je  ujutro 
pojeo previše peciva.  Primijetio je  da se pesimizam  njemačkog filo­
zofa  Schopenhauera,  koji  je  zagovarao  samoubojstvo  kao  vrhovni 
izraz  egzistencijalne  slobode,  objašnjava njegovom  bolesnom jetrom. 

Steen  Rasmussen,  fizičar  i  redoviti  suradnik  u  Santa  Feu,  po­
novio je poznati argument  kaopleksologa da tradicionalne  reduk-
cionističke  metode  ne  mogu  riješiti  kompleksne  probleme.  Zna­
nosti  treba  "novi  Newton",  rekao  je,  netko  tko  može  izmisliti 
sasvim  nov  pojmovni  i  matematički  pristup  kompleksnosti. 

Landauer  je  prekorio  Rasmussena  što  je  podlegao  "bolesti" 
koja je  zahvatila mnoge  istraživače iz  Santa Fea, vjerovanju u neki 
"veliki  religiozni uvid"  koji će  istog trena riješiti  sve  njihove proble­
me.  Znanost  ne  funkcionira na taj  način;  razni problemi  zahtije­
vaju  različita  oruđa  i  tehnike. 

Rossler  se potom rasteretio u dugačkom zapletenom monolo­
gu čija je poruka,  čini se, da naši mozgovi predstavljaju samo jedno 
rješenje  mnogostrukih  problema  koje  postavlja  svijet.  Evolucija  je 
mogla  stvoriti  druge  mozgove  koji  bi  predstavljali  druga  rješenja. 

Landauer, koji je na čudan način štitio Rosslera,  oprezno ga je 
upitao da li misli da ćemo biti u stanju izmijeniti naše mozgove kako 
bismo  mogli  steći više  znanja.  "Postoji  jedan  način",  odgovorio  je 
Rossler zureći u nevidljivi predmet na stolu pred sobom.  "Poludjeti." 

Uslijedio  je  trenutak  oprezne  tišine.  Onda  je  izbila  svađa  o 
tome  da  li je  kompleksnost  koristan  termin  ili  je  tako  neprecizno 
definiran da je postao besmislen i treba ga napustiti.  I ako termini 
poput  kaosa  i  kompleksnosti  imaju  malo  znanstvenog  smisla,  re­
kao je Chaitin, oni su svejedno korisni za odnose s javnošću. Traub 
je  zapazio  da je  fizičar Seth  Lloyd izbrojio  barem  31  različitu  defi­
niciju  kompleksnosti. 

"Idemo od kompleksnosti premaperpleksnosti  (zbrci)?", upi­
tao  se  Doria.  Svi  su  klimali  glavama i  čestitali  mu na aforizmu. 

Kad se  grupa ponovno  sastala, Traub je  zatražio  od svakoga da 
predloži odgovore na dva pitanja:  što smo saznali;  koja pitanja ostaju 
neriješena. 

Chaitin je  izbacio još  pitanja:  Koje  su  granice  metamatematike 
i metametamatematike?  Koje su granice naše sposobnosti da spo­
znamo  granice?  Postoje li  granice tog znanja?  Možemo  li simuli-
rati  cijeli univerzum,  a ako  da,  možemo  li stvoriti bolji svemir ne­
go  što  je  to  učinio  Bog? 

"I  možemo  li  se  tamo  preseliti",  zajedljivo  je  dodao  netko. 
Lee  Segel,  izraelski  biolog,  upozorio  ih  je  da  paze  kako  ras­
pravljaju  o  ovim  temama  u  javnosti,  ukoliko  dakako  ne  žele  pri­
donijeti  rastućem  protuznanstvenom  raspoloženju  društva.  Napo­
kon,  nastavio je,  i previše  ljudi  misli  da je  Einstein pokazao da je  sve 

relativno,  a da je  Godel  dokazao  da se  ništa ne  može  dokazati.  Svi 
su ozbiljno  klimali  glavama.  Znanost  ima fraktalnu  strukturu,  po­
uzdano  je  dodao  Segel,  i  očito  nema  granica  stvarima koje  može­
mo  istraživati.  Svi  su  ponovno  klimnuli. 

Rossler je predložio  neologizam  za ono  čime  se bave  on i njegovi 
kolege:  limitologija.  Limitologija  je  postmoderno  područje,  rekao 
je  Rossler,  izraslo  iz  napora  dvadesetog  stoljeća  da  dekonstruira 
stvarnost.  Naravno,  i Kant  se hrvao s  granicama znanja.  I Maxwell, 
veliki  škotski  fizičar.  Maxwell  je  zamišljao  da  bi  nam  neki  mikro­
skopski  čovječuljak,  ili  demon,  mogao  pomoći  da pobijedimo  drugi 
zakon  termodinamike.  Ali  prava  lekcija Maxwellovog  demona,  re­
kao je  Rossler, je da se mi nalazimo u termodinamičnom  zatvoru 
iz  kojeg  nikad ne  možemo  pobjeći.  Kad  sakupljamo  informacije  od 
svijeta,  pridonosimo  njegovoj  entropiji  i  time  njegovoj  nespo-
znatljivosti.  Spuštamo se neumoljivo prema toplinskoj  smrti.  "Ci­
jela  tema  o  granicama  znanosti  je  demonska  tema",  prosiktao  je 
Rossler.  "Mi  se  borimo  s  demonima." 

Susret  n a  H u d s o n u 

Svi  su  se  složili  da je  seminar bio  produktivan;  nekoliko  sudioni­
ka  je  reklo  Josephu  Traubu,  jednom  od  suorganizatora,  da  je  to 
bio  najbolji  seminar  kojem  su  ikad  prisustvovali.  Više  od  godinu 
dana  kasnije,  Ralph  Gomory se  složio  da  osigura novac  iz  Zakla­
de  Sloan  za buduće  skupove  na Institutu Santa Fe  i  drugdje.  Piet 
Hut,  Otto Rossler, Roger Shepard i Robert Rosen, kanadski bio­
log  koji  je  također  bio  na  seminaru,  zajedno  će  napisati  knjigu  o 
granicama  znanosti.  Nisam  bio  potpuno  iznenađen  kad  sam  sa­
znao da namjeravaju tvrditi da znanost ima sjajnu budućnost.  "De­
fetistički  stav nas  neće  nikuda odvesti",  rekao  mi je  ozbiljno  She­
pard. 

U  mojim  očima  sastanak  u  Santa  Feu  je  samo  u  nasumičnom 
obliku ponovio  mnoge  od  argumenata koje  je  Gunther Stent  tako 
elegantno  iznio  još  prije  četvrt  stoljeća.  Poput  Stenta,  ljudi  na 
seminaru  su  priznali  da  se  znanost  suočila  s  fizičkim,  društvenim 

i  spoznajnom  granicama.  No  ovi  mi  se  tragači  za istinom  ne  čine 
sposobni da vlastite argumente dovedu do njihovih logičkih zaključa­
ka, kao što je to učinio Stent. Nitko od njih ne može prihvatiti da 
će  znanost  -  definirana  kao  potraga  za  spoznatljivim,  empirijski 
potkrijepljenim  istinama  o  prirodi - možda  uskoro  skončati  ili  je 
već  i  završila.  Nitko,  mislio  sam,  osim  Gregoryja  Chaitina.  Od 
svih  govornika  na  sastanku,  on  mi  je  izgledao  najspremniji  da 
prizna  da  znanost  i  matematika  možda  nadilaze  naša  spoznajna 
ograničenja. 

Stoga  sam  s  puno  nade,  nekoliko  mjeseci  nakon  susreta u  San­
ta Feu, p o n o v n o  dogovorio  sastanak sa C h a i t i n o m u  Cold Sprin-
gu,  mjestašcu  na  rijeci  Hudson  u  čijoj  blizini  obojica  stanujemo. 
Popili smo  kavu i pojeli kolače u minijaturnom centru gradića i po­
tom  odšetali do  obližnjeg pristaništa.  Planina Storm King i velika 
utvrda West Point nadvijali  su  se nad rijekom u  daljini. Nad nama 
su  kružili  galebovi. 

Kad  sam  rekao  Chaitinu  da  pišem  knjigu  o  mogućnosti  da 
znanost ulazi u eru opadajućih prinosa,  očekivao  sam da empatič-
nu  reakciju,  ali  on  je  frknuo  s  nevjericom.  "Stvarno?  Nadam  se 
da to  nije  istina,  jer ako  jest,  bilo  bi  to  prilično  dosadno.  Čini  se  da 
je  svako  razdoblje  mislilo  tako.  Tko  je  to  rekao  -  lord  Kelvin?  -
da nam preostaje još  samo odrediti nekoliko  decimala?" Kad sam 
rekao  da povjesničari  nisu  našli  dokaza da je  Kelvin  ikada rekao  ta­
kvo što,  Chaitin je slegnu ramenima.  "Pogledajte sve što ne  z n a m o ! 
Ne  znamo  kako  funkcionira  mozak.  Ne  znamo  što  je  pamćenje. 
Ne znamo što je starenje." Kad bismo shvatili zašto starimo, možda 
bismo  mogli  smisliti  kako  da  zaustavimo  proces  starenja,  reče 
Chaitin. 

Podsjetio sam Chaitina da je u Santa Feu rekao da je moguće da 
se  matematika,  pa čak  i  znanost  u  cijelosti,  približava  svojim  konač­
nim  granicama.  "Samo  sam pokušavao probuditi  ljude",  odvratio 
je.  "Publika je bila mrtva." Njegov rad, naglašava, predstavlja poče­
tak, a ne kraj.  "Možda imam negativan rezultat, ali ja ga iščitavam 
tako da mi kaže kako da tragam za novim matematičkim istinama: 
ponašaj  se više poput  fizičara.  Više  empirijski.  Dodaj  nove  aksiome." 

Chaitin je rekao da ne bi mogao raditi na granicama matematike 
kad ne  bi  bio  optimist.  "Pesimisti  se  sjeti  Godela i počne  piti viski 
sve  dok  ne  umre  od  ciroze  jetre."  Premda je  moguće  da  ljudi  žive 
u  istoj  onakvoj  "zbrci"  kao  što  su  živjeli  tisućama  godina  prije, 
ne  može  se  nijekati izvanredni progres  koji  smo  napravili u  znano­
sti  i  tehnologiji.  "Kad  sam  bio  dijete,  svi  su  govorili  o  Godelu  s 
mističnim  poštovanjem.  To  je  bilo  gotovo  nerazumljivo,  a  sigurno 
duboko.  A ja sam  htio  razumjeti  što dođavola on  govori  i  zašto  je 
to istina.  I uspio sam! To me čini optimističnim. Mislim da znamo 
jako  malo,  i  nadam  se  da znamo  jako  malo,  jer to  znači  da ćemo  se 
poslije  jako  dobro  zabavljati." 

Chaitin  se  prisjetio  da  se  jednom  skoro  posvađao  s  fizičarom 
Richardom  Feynmanom  o  granicama  znanosti.  Do  incidenta  je 
došlo na konferenciji o računarstvu kasnih osamdesetih, nedugo prije 
Feynmanove  smrti.  Kad  je  Chaitin  izrekao  mišljenje  da  znanost 
tek počinje, Feynman se razljutio.  "Rekao je  da već znamo praktič­
ki  sve  o  fizici  svega  u  svakodnevnom  životu  i  ako  je  još  bilo  što 
preostalo,  da  to  neće  biti  relevantno." 

Feynmanov  stav  je  zbunio  Chaitina  sve  dok  nije  saznao  da 
Feynman  boluje  od  raka.  "Nakon  svih  tih velikih  fizikalnih  otkrića 
do  kojih  je  došao,  nije  mogao  imati  takvo  pesimističko  shvaća­
nje.  Ali  na kraju  života,  kad je jadnik znao  da mu  ne  preostaje više 
puno,  onda mogu  shvatiti  zašto  je  govorio  t a k o " ,  rekao  je  Chaitin. 
"Onaj  tko  umire  ne  želi  propustiti  zabavu  koja  dolazi.  Ne  želi 
misliti  da postoji neka  divna  teorija,  neko  divno  znanje  o  fizičkom 
svijetu,  o  kojem  on  nema  pojma  i  koje  on  nikada  neće  vidjeti." 

Pitao  sam  Chaitina je  li čuo  za knjigu Dolazak zlatnog doba.  Kad 
je odmahnuo  glavom, prepričao  sam mu Stentov argument o  kraju 
znanosti.  Chaitin je  zakolutao  očima i pitao  me  koliko  je  Stent bio 
star kad je pisao knjigu. Tridesetak godina, odgovorio sam.  "Mož­
da je  imao problema s jetrom"',  odgovorio  je  Chaitin.  "Možda ga 
je  napustila  djevojka.  Obično  muškarci  počnu  tako  pisati  kad  ot­
kriju  da više  ne  mogu voditi  ljubav sa  ženom  onako  burno  kako  su 
to mogli prije,  ili nešto  slično."  U biti,  rekao  sam, Stent je napisao 
knjigu  na  Berkeleyu  šezdesetih  godina.  "Aha!  Sad  mi  je  jasno!", 
uzviknuo  je  Chaitin. 

Chaitina nije  impresionirala Stentova tvrdnja  da  čovječanstvo, 
većim  dijelom,  ne  mari  za  znanost.  "Pa  nikad  i  nije",  odvratio  je 
Chaitin.  "Dobri  znanstvenici  uvijek  su  bili  mala  skupina  luđaka. 
Svi  drugi  su  zaokupljeni  preživljavanjem,  otplatom  kredita.  Djeca 
su  bolesna,  ženi  treba više  novca  ili  će  pobjeći  s  nekim  drugim." 
Slavodobitno  se  nasmijao.  "Sjetite  se  kvantne  mehanike,  koja  je 
takvo  remek-djelo.  Stvorili  su  je  ljudi  koji  su  se  time  bavili  kao 
hobijem,  dvadesetih  godina  ovog  stoljeća,  kad  nije  bilo  nikakvih 
budžeta  za  znanost.  Kvantna  mehanika i  nuklearna fizika  su  bile 
poput  grčke  poezije." 

Sreća je,  rekao je  Chaitin,  da se  samo  mali  broj  ljudi posveću­
je  rješavanju  velikih  pitanja.  "Kad  bi  svi  pokušavali  shvatiti  grani­
ce  matematike  ili  stvoriti velike  slike,  to  bi  bila katastrofa!  Kana­
lizacija ne  bi  funkcionirala!  Ne  bi bilo  struje!  Zgrade  bi  se  srušile! 
Mislim,  kad  bi  se  svi  htjeli  baviti  velikom  umjetnošću  ili  dubo­
kom  znanošću,  svijet  ne  bi  funkcionirao!  Dobro  je  da  nas  je  sa­
mo  nekolicina!" 

Chaitin tvrdi da se čini da je fizika čestica zaglavila jer su troškovi 
akceleratora  tako  veliki.  N o ,  vjeruje  je  da  će  u  godinama  koje 
dolaze teleskopi ipak omogućiti napredak u fizici,  otkrivajući burne 
procese  koje  generiraju  neutronske  zvijezde,  crne  rupe  i  drugu 
egzotiku.  Nije  li  moguće,  pitao  sam,  da sva ova  nova opažanja  ne 
vode točnijim i koherentnijim teorijama fizike i kozmologije,  nego 
ukazuju  na  beskorisnost  pokušaja  da  se  konstruiraju  takve  teorije? 
Čini  se  da  to  implicira  njegov  vlastiti  rad  u  matematici  -  koji  je 
pokazao  da,  što  se  s  kompleksnijim  fenomenima bavimo,  mora­
mo  sve više proširivati  bazu  aksioma.  "Aha,  postat  će više  nalik  na 
biologiju?  Možda  ste  u  pravu,  ali  znat  ćemo  više  o  svijetu",  od­
govorio  je  Chaitin. 

Napredak u  znanosti  i  tehnologiji osim  toga  smanjuje  troškove 
opreme  na  mnogim  poljima,  ustvrdio  je  Chaitin.  "Oprema  koju 
sad možete  kupiti  za vrlo  malo  novca na  mnogim  poljima je  izvan­
redna."  Računala  imaju  vitalni  značaj  u  njegovom  radu.  Chaitin 
je  nedavno  izumio  nov  programski  jezik  koji  će  njegove  ideje  o 
granicama  matematike  učiniti  puno  konkretnijim.  Svoju  knjigu, 

Granice  matematike,  distribuira  na  Internetu.  "Internet  povezuje 
ljude  i  omogućava  stvari  koje  se  prije  nisu  događale." 

U  budućnosti,  predviđa  Chaitin,  ljudi  možda  uvećaju  svoju 
inteligenciju  uz  pomoć  genetskog  inženjeringa  ili  učitavajući  sebe 
u  računala.  "Naši potomci  bi  mogli  inteligentniji  od  nas  onoliko 
koliko  smo  mi  inteligentniji  od  mrava."  S  druge  strane,  "ako  svi 
počnu  uzimati  heroin  i  biti  depresivni  i  gledati  TV  cijelo  vrije­
me, nećemo stići daleko."  Chaitin je zastao.  "Ljudi imaju buduć­
nost  samo  ako  zaslužuju  da  imaju  budućnost!",  prasnuo  je.  "Ako 
budu  depresivni,  onda  nemaju  budućnosti!" 

Naravno,  uvijek je  moguće  da će  znanost  završiti jer će  završiti 
civilizacija,  dodaje  Chaitin.  Mašući  rukom  prema  stjenovitim 
brežuljcima  s  one  strane  rijeke,  podsjeća  da  su  ledenjaci  urezali 
ovaj  kanal  za  posljednjeg  ledenog  doba.  Prije  samo  deset  tisuća 
godina,  led je prekrivao  cijelo  ovo  područje.  Sljedeće  ledeno  doba 
bi  moglo  uništiti  civilizaciju.  Ali  čak  i  tad,  reče  on,  druga  bića  u 
svemiru  još  uvijek  mogu  nastaviti potragu  za  znanjem.  "Ne  znam 
postoje li druga živa bića,  nadam se  da da, jer je vjerojatno  da neće 
zabrljati." 

Otvorio  sam  usta  s  namjerom  da  dopustim  mogućnost  da  se 
budućnosti  znanošću  nastave  baviti  inteligentni  strojevi.  Ali  Chaitin, 
koji je  počeo  govoriti  sve  brže  i  brže  kao  groznici,  prekinuo  me. 
"Vi  ste  pesimist!  Vi  ste  pesimist!", vikao  je.  Podsjetio  me  da  mo­
ja  žena  očekuje  drugo  dijete.  "Začeli  ste  dijete!  Trebali  biste  biti 
priličan  optimist!  Morate  biti  optimist!  Ja  bih  trebao  biti  pesi­
mist!  Stariji  sam  od vas!  Nemam  djece!  IBM-u  ide  loše!"Avion  je 
nadlijetao,  galebovi su kriještali, Chaitinovi urlici smijeha su odla­
zili,  bez  odjeka,  niz  moćnu  rijeku  Hudson. 

Kraj  povijesti 

Chaitinova karijera se zapravo prilično dobro uklapa u scenarij Gunt-
hera Stenta o  opadajućim  prinosima znanosti.  Algoritamska  teori­
ja informacija nije  istinski  novo  otkriće,  nego  nastavak Godelovog 
uvida.  I Chaitinov rad podupire  Stentovo  mišljenje da znanost, u 

svom  pokušaju  da  prodre  u  sve  kompleksnije  fenomene,  nad-
mašuje naše urođene aksiome. Stent u svom sumornom proročan­
stvu međutim ostavlja nekoliko izlaza za slučaj nužde. Društvo mož­
da postane toliko bogato da može plaćati čak i najćudljivije znanstvene 
pokuse  - akceleratore  čestica  oko  svijeta!  -  bez  obzira  na  cijenu. 
Znanstvenici možda dođu do nekog izvanrednog otkrića, poput tran­
sportnog  sustava  bržeg  od  svijetlosti  ili  tehnike  genetskog  inženje­
ringa kojom  se  može  uvećati  inteligencija,  koje  bi  nam  omogući­
lo  da transcendiramo  naša fizička i  spoznajna  ograničenja.  D o d a o 
bih  još  jednu  dalju  mogućnost  ovoj  listi.  Znanstvenici  bi  mogli 
otkriti izvanzemaljski život,  stvarajući tako sjajnu novu eru u uspo­
rednoj  biologiji.  Ako  ne  dođe  do  tako  nečega,  znanost  bi  mogla 
davati  sve  manje  rezultata  i  postupno  se  zaustaviti. 

Što  će  onda  biti  sa  čovječanstvom?  U  Zlatnom  dobu  je  Stent 
nagovijestio  da  bi  nas  znanost,  prije  no  što  završi,  mogla  barem 
osloboditi  najgorih  društvenih  problema  kakvi  su  siromaštvo  i 
bolest,  pa  čak i  sukobi  među  državama.  Budućnost  će  biti  mirna 
i  udobna,  premda  dosadna.  Većina  ljudi  će  se  posvetiti  utrci  za 
užicima. Godine 1992., Francis Fukuyama je iznio prilično različitu 
viziju budućnosti u Kraju  povijesti4.  Fukuyama,  politički  teoretičar 
koji  je  radio  u  State  Departmentu  za vrijeme  Bushove  vladavine, 
definira  povijest  kao  ljudsku  borbu  da  se  pronađe  najrazumniji  -
ili barem  najmanje poguban - politički sustav.  U dvadesetom  sto­
ljeću,  kapitalistička  je  liberalna  demokracija,  koja  je  prema  Fu-
kuyami  uvijek  bila  najbolji  izbor,  imala  samo  jednog  ozbiljnog 
suparnika:  marksistički  socijalizam.  Nakon  propasti  Sovjetskog 
saveza  kasnih  osamdesetih,  kapitalistička  demokracija je  ostala  sa­
ma u  ringu,  natučena,  ali  pobjednička.  Povijest  je  završila. 

Fukuyama  nastavlja  razmatrajući  duboka  pitanja  koja  izaziva 
ova teza.  Sada kad je doba političkih borbi  završilo,  što  ćemo  dalje 
raditi?  Zašto  postojimo?  Koja  je  svrha  čovječanstva?  Fukuyama 
nije  dao  neki  određeni  odgovor,  nego  je  više  retorički  slegnuo 
ramenima.  Sloboda i blagostanje, jada se, možda neće biti dostatni 

4 The End of History and the Last Man, Francis Fukuyama, The Free Press, 
1992. [usp. Kraj povijesti i posljednji čovjek] 

da zadovolje našu ničeovsku volju za moći i našu potrebu za stalnim 
"samonadilaženjem".  Bez velikih ideoloških borbi koje bi nas  zaoku­
pile, mi, ljudi, bismo mogli proizvoditi ratove samo zato da bismo se 
nečim  bavili. 

Fukuyama nije previdio ulogu znanosti u ljudskoj  povijesti.  Dale­
ko  od toga.  Njegova teza  zahtijeva  da povijest  ima pravac,  da bude 
progresivna,  a  znanost  -  kako  tvrdi  -  daje  taj  pravac.  Znanost  je 
bila presudna za rast modernih nacionalnih država, kojima je  služila 
kao  sredstvo  za postizanje vojne i  ekonomske  moći.  Ali Fukuyama 
nije  ni  pomislio  da  bi  znanost  postpovijesnom  čovječanstvu  mo­
gla dati  zajedničku  svrhu,  cilj,  nešto  što  bi  ohrabrivalo  suradnju,  a 
ne  konflikt. 

Nadajući  se  da  ću  saznati  razlog  za  Fukuyamino  ispuštanje, 
nazvao  sam  ga u  siječnju  1994.  u  Korporaciju  Rand  gdje  je  dobio 
posao  nakon  što  je  Kraj povijesti  postao  bestseler.  Odgovorio  mi 
je sa svim oprezom nekoga tko je navikao na ekscentrike, ali ga oni 
ne  zabavljaju.  U  prvi  mah  je  krivo  razumio  moje  pitanje;  mislio 
je da ga pitam da li bi nam znanost mogla pomoći da donosimo moral­
ne  i  političke  odluke  u  postpovijesnoj  eri,  a  ne  da  bude  cilj  sebi 
samoj.  Lekcija  suvremene  filozofije,  ozbiljno  me  podučio  Fukuya­
ma, jest  da je  znanost  moralno  neutralna, u  najboljem  slučaju.  U 
biti, znanstveni napredak, ako ga ne prati moralni progres u društvu 
ili  u  pojedincima,  "može  vas  učiniti  gorim  nego  što  ste  bili  bez 
njega". 

Kad  je  Fukuyama  napokon  shvatio  što  ga pitam  -  da  bi  zna­
nost  mogla  dati  neku  vrstu  ujedinjavajuće  teme  ili  svrhe  civilizaciji 
- njegov  se  ton još  više  distancirao.  Da,  nekoliko  mu je  ljudi  slalo 
pisma na  tu  temu.  "Mislim  da su  to bili  ljudi  s  fiks-idejama,  poput 
svemirskih  putovanja",  nasmijuljio  se.  "Oni  kažu:  pa,  znate,  ako 
i  neće više  biti ideoloških  ratova u  kojima bismo  se  borili,  uvijek  se 
možemo  boriti  s  prirodom  u  smislu proširivanja  granice  znanja  i 
osvajanja  sunčevog  sustava." 

Još  se jednom posprdno nasmijao. Dakle, vi ne uzimate ovakva 
predviđanja  ozbiljno,  upitao  sam  ga.  "Ne,  zapravo  ne",  rekao  je 
izmučeno. Pokušavajući ga još malo podbosti, otkrio sam da mnogi 
ugledni  znanstvenici  i  filozofi  -  ne  samo  zaljubljenici  u  Zvjezda-

ne staze - vjeruju  da  znanost,  potraga za  čistim  znanjem,  predstav­
lja sudbinu čovječanstva.  " U h . . . " , odvratio je Fukuyama, kao da me 
više  ne  sluša  nego  se  ponovno  zadubio  u  onaj  predivni  Hegelov 
traktat  koji je  proučavao  prije  nego  što  sam  ja  nazvao.  Spustio  sam 
slušalicu. 

Bez  puno  razmišljanja,  Fukuyama je  dosegao  isti  zaključak  koji 
je  iznio  Stent  u Dolasku zlatnog doba.  S vrlo  različitih perspektiva, 
obojica su vidjeli  da je  znanost  manje popratni proizvod naše volje 
da znamo,  a više  naše volje  za  moć.  Fukuyamino  nezainteresirano 
odbacivanje  budućnosti posvećene  znanosti  bilo  je  značajno.  Ve­
lika većina  ljudi,  koja  uključuje  ne  samo  neuke  mase,  nego  i  um­
ne tipove  kakav je Fukuyama,  misli da je  znanost samo umjereno 
zanimljiva,  u  najboljem  slučaju,  a  svakako  da  nije vrijedna  toga  da 
služi  kao  cilj  za  čovječanstvo.  Ma  kakva  bila  dugoročna  sudbina 
Homo  sapiensa  -  Fukuyamino  vječno  ratovanje  ili  Stentov  vječni 
hedonizam,  ili -  najvjerojatnije  -  neka  mješavina  i  jednog  i  drugog 
-  to  vjerojatno  neće  biti  bavljenje  znanošću. 

Faktor Zvjezdane staze

Znanost nam je već podarila izvanredno nasljeđe. Omogućila nam 
je  da stvorimo  mapu  cijelog  univerzuma,  od  kvarkova  do  kvazara, 
i  da  otkrijemo  osnovne  zakone  koji upravljaju  fizičkim  i biološkim 
svijetom.  Stvorila je pravi mit o stvaranju. Primjenom znanosti stekli 
smo  zapanjujuću  moć  nad  prirodom.  No,  znanost  nas  ostavlja  s 
brojnim  problemima:  siromaštvom,  mržnjom,  nasiljem,  bolestima, 
i s  neodgovorenim pitanjima,  naročito  ovim: Jesmo  li  neizbježni 
ili samo  slučajni događaj?  Također,  znanost  nas je,  daleko  od toga 
da učini naše živote smislenima, prisilila da se suočimo s besmislenošću 
(kao  što  to  voli  reći  Steven  Weinberg)  egzistencije. 

Opadanje znanosti će  sigurno pogoršati našu spiritualnu krizu. 
Klišeju  se  ne  može  umaći.  U  znanosti,  kao  i  u  svemu  drugome, 
važno  je  putovanje,  a  ne  odredište.  Znanost  u  početku  budi  naš 
osjećaj  čuđenja jer otkriva neku novu,  inteligibilnu  zamršenost  svi­
jeta.  Ali  svako  otkriće postaje  na kraju antiklimaks.  Recimo  da se 

dogodi  čudo  i  da fizičari  nekako  potvrde  da  sveukupna  stvarnost 
potječe  od  titranja  omči  energije  (energetskih  čvorova)  u  desetdi-
menzionalnom hiperprostoru. Kako dugo mogu fizičari, ili mi ostali, 
biti  zapanjeni  ovim  otkrićem?  Ako  je  ta istina konačna,  u  smislu 
da isključuje  sve druge  mogućnosti,  škripac u koji nas  dovodi je  još 
neugodniji.  Ovaj problem može objasniti zašto  čak i tragači poput 
Gregoryja Chaitina - čiji vlastiti  rad implicira nešto  drugo - smatraju 
da je  teško prihvatiti  da je  čista znanost, velika potraga za znanjem, 
konačna,  a  kamoli  završena.  Ali  vjera  da  će  se  znanost  nastaviti 
zauvijek je  samo  to,  vjera  koja proistječe  iz  naše  urođene  taštine. 
Ne  možemo  ne  vjerovati  da  smo  akteri  u  epskoj  drami  koja je  za­
pravo  san  nekog  kozmičkog  dramatičara,  koji  ima  osjećaj  za  na­
petost,  tragediju,  komediju  i - naposljetku,  nadamo  se - za happy 
end.  Jer  najsretniji  kraj  bi  bio  da  nema  kraja. 

Ako je moje iskustvo bilo kakav vodič, čak i ljudi sa samo usput­
nim interesom za znanost teško da mogu prihvatiti da su dani znano­
sti  odbrojeni.  Lako  je  shvatiti  zašto.  Mi  smo  uronjeni  u  progres, 
stvaran i umjetan.  Svake godine imamo  sve manje i sve brže kom­
pjutore,  sve  elegantnije  automobile,  sve  više  kanala  na  televiziji. 
Osim toga,  naše  shvaćanje  napretka je  iskrivljeno  nečim  što  bismo 
mogli nazvati faktorom Zvjezdane staze.  Kako  se znanost  može pri­
bližavati  kulminaciji  kad  još  nismo  izumili  svemirske  brodove  koji 
putuju brzinom  svjetlosti?  Kad još  nismo  stekli fantastične psihič­
ke  moći - usavršene  istovremeno  genetskim  inženjeringom  i  elek­
troničkom  protetikom  -  koje  se  opisuju  u  cyberpunk  romanima? 
Sama  znanost -  ili  bolje  reći  ironijska  znanost  -  nam  pomaže  da 
širimo  ovakve  fikcije.  Rasprave  o  putovanju  kroz  vrijeme,  tele-
portaciji  i  paralelnim  svemirima  možete  danas  naći  u  uglednim 
recenziranim  fizikalnim  časopisima.  A  barem  jedan  Nobelovac 
iz  fizike,  Brian Josephson,  je  izjavio  da  fizika  neće  biti  završena 
sve  dok  ne  objasni  vanosjetilnu  percepciju  i  telekinezu.5 

Ali  Brian Josephson je  odavno  napustio  pravu  fiziku  zbog  mi­
stičnog  i  okultnog.  Ako  stvarno  vjerujete  u  modernu  fiziku,  nije 
vjerojatno  da  ćete  davati  p u n o  kredibiliteta vanosjetilnoj  percepciji 

5 Napisao sam članak o Brianu Josephsonu za Scientific American pod naslo­
vom  "Josephson  Inner  Junction",  svibanj,  1995.,  str.  40-41. 

ili  svemirskim  brodovima  koji  putuju  brže  od  svjetlosti.  Također, 
teško  da ćete vjerovati,  kao  što  to  čine i Roger Penrose i teoretiča­
ri  superstruna,  da  će  fizičari  ikad pronaći  i  empirijski  verificirati 
jedinstvenu  teoriju koja će  spojiti opću teoriju relativnosti s  kvant­
nom mehanikom. Fenomeni koje pretpostavljaju teoretičari unifi­
kacije  se  odvijaju u mikrosvijetu koji je  od nas  još  udaljeniji,  na  svoj 
način  - udaljeniji  od  dosega  bilo  kojeg  zamislivog  ljudskog  ekspe­
rimenta - od ruba svemira.  Postoji samo jedna znanstvena  fanta­
zija za koju se  čini da ima barem neku vjerojatnost da bi se  mogla 
ostvariti.  Možda  ćemo  jednog  dana  stvoriti  strojeve  koji  mogu 
transcendirati  naše  fizičke,  društvene  i  kognitivne  granice  i  koji 
će  nastaviti  tragati  za  znanjem  bez  nas.