John Horgan-Kraj znanosti

"Pogađana  stvar  nije  bila  u  sobi  kada  sam  ja  ušao,  iako  sam  ja 
mislio  da  jest",  objašnjava  Wheeler.  Na  isti  način  elektron,  prije 
nego  što  fizičar  odabere  kako  će  ga  promatrati,  nije  niti  val  niti 
čestica.  On je  u  nekom  smislu  nestvaran;  on postoji  u neodređe­
nom  međuprostoru: "Situacija ne  može biti  određena sve  dok ne 
postavite  pitanje.  No,  postavljanje  jednog  pitanja  sprečava  i  is­
ključuje  postavljanje  drugog.  Pa  ako  me  pitate  čemu  se  uistinu 
nadam  -  a  meni  se  uvijek  čini  zanimljivim  pitati  ljude  čemu  se 
stvarno jako  nadaju - ja bih rekao kako se nadam da se cijela predsta­
va može reducirati,  u  širem  smislu,  na nešto  slično  ovoj  igri  dva­
deset  pitanja. 

Wheeler je  sažeo  ove  misli  u  izreku  koja  sliči  kakvoj  zen  koani: 
sve iz bita biva.  U jednom  od  svojih eseja u slobodnoj  formi Whee­
ler je  nastavio  frazu:  "...sve  -  svaka  čestica,  svako  polje,  čak  i  sam 
kontinuum  prostor-vremena - dobiva  svoju  funkciju,  svoje  znače­
nje,  svoje  golo  postojanje  potpuno  -  iako  u  nekom  kontekstu 
indirektno - iz odgovora na pitanja na koja se  može  odgovoriti sa 
"da"  ili  "ne",  binarnih  izbora  -  ili  bitova.18 

Inspirirana Wheelerom,  veća  skupina  istraživača -  uključujući  i 
informatičke znanstvenike, astronome, matematičare i biologe, kao 
i  fizičare  -  počela  je  krajem  osamdesetih  ispitivati  povezanost 
teorije  informacija  s  fizikom.  Pridružili  su  se  čak i  neki  teoretičari 
superstruna pokušavajući ujediniti  teoriju  kvantnog polja,  crne  rupe 
i  teoriju  informacija sa zbrkom  teorije  struna.  Wheeler priznaje  da 
su ove  ideje još  uvijek sirove  i da još  nisu spremne  za temeljita i stroga 
ispitivanja.  On  i  njegovi  kolege  istraživači  još  uvijek  pokušavaju 
"pristati u mirnu luku"  i "naučiti  kako  izraziti  stvari koje već  zna­
mo",  jezikom  informatičke  tehnologije.  Napori  bi  mogli  dovesti 
u  slijepu  ulicu,  kaže  Wheeler,  ali  možda  i  do  moćne  nove  vizije 
stvarnosti,  "cijele  predstave." 

Wheeler  ističe  da  je  ostalo  još  puno  tajni  koje  znanost  mora 
objasniti.  "Mi  još  uvijek  proživljavamo  djetinjstvo  čovječanstva", 
rekao  je.  "Mnogi  novi  obzori  počinju  se  pojavljivati  u  našem  da-

18 Vidi 5.  stranicu Wheelerovog ogleda "Information, Physics, Quantum: 
The Search for Links", u knjizi Complexity, Entropy and the Physics of Infor­
mation, ur. Wojciech H. Zurek, Addison-Wesley, Reading, Mass., 1990. 

nu:  molekularna biologija, D N K ,  kozmologija.  Mi smo  samo  djeca 
koja traže odgovore." Ponudio je još jedan aforizam:  "Kako  otok 
našeg znanja raste,  sve je veća obala našega neznanja."  Ipak,  on  je 
uvjeren  da  će  ljudi  jednog  dana  pronaći  Odgovor.  U  potrazi  za 
navodom  koji  izražava  njegovu  vjeru,  skočio  je  i  izvadio  s  police 
knjigu  o  informatičkoj  tehnologiji  i  fizici  kojoj  je  posvetio  esej. 
Nakon što ju je naglo otvorio, pročitao je: "Sigurno, možemo vjero­
vati,  mi  ćemo  jednog  dana  dosegnuti  središnji  smisao  svega  toga 
kao  toliko  jednostavan,  toliko  divan,  toliko  uvjerljiv,  da ćemo  svi 
jedni  drugima  reći:  'Kako  bi  drukčije  i  moglo  biti?  Kako  smo  svi 
samo  tako  dugo  mogli  biti  slijepi?'"19  Wheeler  podiže  pogled  s 
knjige sa svetačkim izrazom lica.  "Ne znam hoće li to biti za godi­
nu  dana  ili  za  deset  godina,  ali  ja  mislim  da  možemo  i  hoćemo 
razumjeti."  To  je  najvažnija  stvar  za  koju  bih  se  volio  boriti.  Mi 
to  možemo  i  hoćemo  shvatiti." 

Wheeler  napominje  da  mnogi  suvremeni  znanstvenici  dijele  s 
njime vjeru  da  će  ljudi jednog  dana doći  do  Odgovora.  Kurt  Godel, 
nekoć  Wheelerov  susjed  na  Princetonu,  vjerovao  je  da  Odgovor 
možda  već  postoji.  " O n  je  mislio  da  ćemo  medu  Leibnizovim  papi­
rima,  onima koji još  nisu nikada bili u javnosti,  da ćemo  medu njima 
pronaći - kamen mudraca,  magični put do  istine,  i način za rješava^ 
nje svih današnjih zagonetki." Godel je mislio da bi ovaj kamen mudra­
ca "osobi koja bi ga razumjela dao takvu moć, da se kamen mudraca 
može  povjeriti  samo  ljudima  visokih  moralnih  osobina." 

Ipak Wheelerov mentor,  Bohr,  djelomice  je  sumnjao  u  to  mogu 
li  znanost  ili  matematika  doseći  ovakvo  otkrivenje?  Wheeler  nije 
o  takvim Bohrovim pogledima saznao  izravno  od ovog velikog čo­
vjeka,  nego  od  njegova  sina.  Nakon  Bohrove  smrti,  njegov je  sin 
ispričao Wheeleru  da je  Bohr osjećao  kako  potraga  za konačnom 
fizikalnom  teorijom  možda  nikada  neće  dosegnuti  zadovoljava­
jući zaključak;  kako  će fizičari prodirati dublje  u prirodu,  suočavat 
će  se  sa  sve  složenijim  i  težim  pitanjima  koja  će  ih  na  kraju  nad­
vladati.  "Mislim  da  sam  optimističniji  od  njega",  kaže  Wheeler. 
Zastao je  na trenutak te  dodao  s  rijetkim prizvukom  zabrinutosti: 
"Ali  možda  se  zavaravam." 

19Ibid.,  str.  18. 

Ironija  je  u  tome  da Wheelerove  ideje  sugeriraju  kako  će  ko­
načna teorija uvijek biti fatamorgana,  da je  istina na određen  način 
zamišljena,  a  ne  objektivno  shvaćena.  Wheelerovi  pogledi  opa­
sno su se približili relativizmu ili nečem još  gorem.  Ranih osamde­
setih  godina  organizatori  godišnjeg  sastanka Američkog udruženja 
za razvoj  znanosti  su  stavili Wheelerovo predavanje po  rasporedu uz 
tri  predavanja  parapsihologa.  Wheeler  je  bio  bijesan.  Na  sastanku 
je pojasnio  da  o  fenomenu vidovitosti  ne  misli  što  i  njegovi  kolege 
govornici.  Publici  je  predao  pamflet  kojim  se  izjašnjava  o  parap-
sihologiji  u  kojem  kaže:  "Gdje  ima  dima,  tamo  je  samo  dim." 

Ipak i sam je Wheeler jednom rekao da nema ničeg drugog, osim 
dima.  "Ja  uzimam  100%  ozbiljno  ideju  da  je  svijet  djelić  mašte", 
odgovorio  je  znanstvenom  piscu  i  fizičaru Jeremyju  Bernsteinu.20 
Wheeler je potpuno  svjestan  da  se  taj  pogled,  s  empirijskog  stano­
višta,  ne  može poduprijeti:  Gdje  je  bio  um  kada se  rodio  svemir? 
I  što  je  održavalo  svemir  milijardama  godina  prije  nego  što  smo 
nastali mi?  On nam ipak hrabro nudi simpatičan paradoks:  u srcu 
svega  je  pitanje,  a  ne  odgovor.  Kada  se  zagledamo  u  najdublje 
dijelove  materije  ili  najdalje  rubove  svemira,  na  kraju  vidimo  naša 
vlastita  zbunjena  lica  kako  nas  promatraju. 

Implicitni  red Davida Bohma 

Ne iznenađuje  da su se  neki drugi fizičari-filozofi razilazili i s Whee-
lerovim pogledima i, još općenitije, s kopenhagenskom interpreta­
cijom  koju je  dao  Bohr. Jedan  je  ugledni  disident  bio  David B o h m . 
Rođen  i  odrastao  u  Pennsylvaniji,  Bohm  je  napustio  Sjedinjene 
države  1951.  na  vrhuncu  McCarthyjeve  ere,  nakon  što  je  odbio 
odgovoriti  na pitanja  Komiteta  za  ne-američke  aktivnosti  o  t o m e 
jesu  li  on  ili  bilo  koji  od  njegovih  znanstvenih  kolega  (naročito, 
Robert Oppenheimer)  bili komunisti. Nakon boravaka u Brazilu i 
Izraelu,  smjestio  se  u  Engleskoj  kasnih  pedesetih. 

20 Ovaj  navod  i  prethodna  priča  o  Wheelerovom  pojavljivanju  s  parapsi-
holozima na sastanku Američke udruge za unapređivanje znanosti može 
se naći u članku  "Physicist John Wheeler:  Retarded Learner" Jeremyja 
Bernsteina, Princeton Alumni Weekly, 9. listopad,  1985., str. 28-41. 

Dotad je  Bohm već počeo  razvijati  alternativu  kopenhagenskoj 
interpretaciji.  Ponekad nazvana i  interpretacija pilotskog vala,  ona 
čuva svu predvidačku snagu kvantne mehanike,  ali izbacuje mnoge 
bizarne aspekte  ortodoksne  interpretacije poput shizofrenog karak­
tera kvanta i  ovisnosti njihove  egzistencije  o promatračima.  Od  ka­
snih  osamdesetih,  teorija pilotskog vala je  privlačila  sve  veću  pažnju 
fizičara  i  filozofa  nezadovoljnih  subjektivizmom  i  antideterminiz-
mom  kopenhagenske  interpretacije. 

Paradoksalno,  činilo  se  da  Bohm  namjerava  učiniti  fiziku  još 
filozofičnijom,  spekulativnijom,  holističkom.  Išao  je  mnogo  dalje 
od  Wheelera  u  povlačenju  analogija između  kvantne  mehanike  i 
istočnjačkih  religija.  Razvio  je  filozofiju  nazvanu  implicitni  red, 
koja je  pokušavala  obuhvatiti  i  mistiku  i  znanost.  Bohmovi  radovi 
o  ovim  temama  privukli  su  sljedbenike  gotovo  nalik pripadnicima 
nekog kulta:  postao je  heroj  onih koji  su  se  nadali postići mistički 
uvid  pomoću  fizike.  Malo  znanstvenika u  sebi  spaja  ova  dva  kon­
tradiktorna  poriva  -  potrebu  da  se  objasni  stvarnost  i  da  je  se 
mistificira  -  na  tako  dramatičan  način.21 

Bohma  sam  posjetio  u  kolovozu  1992.  u  njegovu  domu  u  Ed-
gewareu, sjevernom predgrađu Londona. Njegova je koža bila uzne­
mirujuće  blijeda,  naročito  u  kontrastu  prema  njegovim  tamno  cr­
venim usnicama i  tamnom,  kovrčavom  kosom. Tijelo, utonulo u 
veliki naslonjač,  činilo mi se mlitavo i klonulo, a opet u isto vrijeme 
ispunjeno  nervoznom  energijom. Jednu  je  ruku  zabacio  iza  glave, 
druga  mu  je  počivala  na  naslonu.  Njegovi  prsti,  dugi  i  prošarani 
plavičastim venama,  s  ušiljenim  žutim  noktima, bili  su artritični. 
Oporavljao  se,  rekao  mi  je,  od  nedavnog  srčanog  udara. 

Bohmova supruga nam je donijela čaj i kolačiće i potom se povu­
kla  u  drugi  dio  kuće.  Bohm  je  u  početku  govorio  suzdržano,  ali 

21  Koncizni uvid u Bohmovu karijeru može se naći u članku "Bohm's Alter­
native  to  Quantum  Mechanics"  Davida  Alberta,  Scientific American, 
svibanj, 1994., str. 58-67. Dijelovi ovog ulomka o Bohmu pojavili su se u 
mom  članku  "Last Words  of a  Quantum  Heretic", New  Scientist,  27. 
veljače 1993., str. 38-42. Bohm je nastavio svoju filozofiju u knjizi Whole­
ness and the Implicate Order, Routledge, NewYork, 1983. (prvi put ob­
javljeno  1980.). 

postupno  su  riječi počele  dolaziti brže,  niskim,  napetim,  ali  mo­
notonim  glasom.  Usta su mu bila očito  suha jer ih je  stalno vlažio. 
Povremeno,  nakon što bi dao neku primjedbu koja ga je zabavljala, 
ogolio  bi  zube  u  grimasu  koja je  nalikovala osmijehu.  Isto  tako  je 
imao  neugodnu  naviku  da  zastane  svakih  nekoliko  rečenica  i  kaže 
"Je  li jasno?"  ili jednostavno  " H m m m ? " Bio  sam  često  toliko  zbu­
njen,  i toliko  uvjeren da ništa ne razumijem,  da sam  samo  klimao 
i  smiješio  se.  Ali  Bohm  je  mogao  biti  apsolutno  iznenađujuće  ja­
san.  Kasnije sam doznao da je  isti dojam izazivao i u drugih; poput 
neke  čudne  kvantne  čestice,  oscilirao  je  unutar i  izvan vidnog polja. 

Bohm je  rekao  da je počeo  preispitivati kopenhagensku  inter­
pretaciju  kasnih  četrdesetih  godina,  dok je  pisao  knjigu  o  kvant­
noj  mehanici.  Bohr  je  odbacio  mogućnost  da  je  probabilističko 
ponašanje  kvantnih  sustava  zapravo  rezultat  nekih  dubljih  deter­
minističkih  mehanizama,  ponekad  zvanih  skrivenim  varijablama. 
Stvarnost  je  nespoznatljiva  jer  je  inherentno  indeterministička, 
inzistirao  je  Bohr. 

Bohmu je  ovakav nazor bio  neprihvatljiv.  "Dosad  je  cijela  ide­
ja znanosti  bila reći da je iza fenomena neka stvarnost koja objaš­
njava  stvari",  objasnio  je.  "Bohr  nije  negirao  stvarnost,  ali  je  re­
kao  da  kvantna  mehanika  implicira  da  se  o  njoj  ništa  ne  može 
reći." Takvo  shvaćanje,  bio  je  odlučan  Bohm,  svodi  kvantnu  me­
haniku  na  "sustav  formula  kojima  se  koristimo  za predviđanja  ili 
da bismo  tehnološki kontrolirali  stvari.  Rekao  sam da to  nije  do­
voljno. Ne  mislim  da bi me  znanost  posebno  zanimala kada bi  to 
bilo  sve  što  od  nje  mogu  očekivati." 

U  članku  objavljenom  1952.  Bohm  je  iznio  tezu  da  su  čestice 
uistinu  čestice  -  i  to  cijelo  vrijeme,  ne  samo  onda  kad  ih  proma­
tramo.  Njihovo  ponašanje  određuje  nova,  dotad  neotkrivena  sila 
koju  je  Bohm  nazvao  pilotskim  valom.  Svaki  pokušaj  da  se  ove 
osobine  precizno  izmjere  bi  razorio  informaciju  o  njima  jer  bi 
fizički  izmijenio  pilotski  val.  Bohm  je  tako  neizvjesnosti  dao  či­
sto  fizičko,  a ne  metafizičko  značenje.  Bohr je  interpretirao  nače­
lo  neodređenosti  kao  da  znači  "ne  tako  da postoji  neodređenost, 
nego  inherentna  dvosmislenost"  u  kvantnim  sustavima,  kaže  mi 
Bohm. 

Bohmova interpretacija dopušta,  čak i  osvjetljava,  jedan  kvantni 
paradoks:  nelokalnost,  sposobnost  jedne  čestice  da utječe  na  dru­
gu istovremeno preko velikih udaljenosti.  Einstein je  svratio  paž­
nju  na  nelokalnost  1935.  pokušavajući  pokazati  da  kvantna  me­
hanika ima mane.  Zajedno  s  Borisom  Podolskyjem  i Nathanom 
Rosenom, Einstein je predložio  misaoni eksperiment - sada naz­
van  EPR -  u  kome  dvije  čestice  proizlaze  iz  zajedničkog  izvora 
i  lete  u  suprotnim  smjerovima.22 

Prema standardnom modelu kvantne mehanike, nijedna čestica 
nema definitivni položaj  ili  moment prije  no  što  se  izmjeri;  ali  mje­
reći moment jedne  čestice,  fizičar istog časa prisiljava drugu  česticu 
da zauzme  fiksnu poziciju - čak i ukoliko je na drugoj  strani galaksi­
je.  Izrugujući  se  ovom  efektu  kao  "sablasnom  djelovanju  na  dalji­
nu",  Einstein  je  tvrdio  da  on  proturječi  zdravom  razumu  i  njego­
voj  teoriji  specijalne  relativnosti  koja  zabranjuje  djelovanja  koja  se 
šire  brzinom  većom  od  brzine  svjetlosti;  kvantna  mehanika  stoga 
mora biti  nekompletna teorija.  No,  godine  1980.  je  skupina fran­
cuskih  fizičara izvela jednu verziju EPR-a  i pokazala  da on uistinu 
iskazuje  "sablasno  djelovanje".  (Razlog  zbog  kojeg  pokus  ne  krši 
specijalnu relativnost je  da se  ne  može koristiti nelokalnost za pri­
jenos informacija.)  Bohm nije nikada sumnjao u ishod pokusa. "Bilo 
bi  strašno iznenađenje  da  se pokazalo  nešto  drugo",  rekao  je. 

Dok  je  Bohm  pokušavao  izoštriti  svoje  viđenje  svijeta  kroz 
model  pilotskog vala,  također je  i  tvrdio  da  je  nemoguće  postići 
potpunu jasnoću.  Njegove  su  ideje bile  nadahnute  djelomice  jed­
nim  pokusom  koji  je  vidio  na  televiziji  u  kojem  je  kapljica  tinte 
ispuštena na cilindar od  glicerina.  Kad se  cilindar zarotirao,  tinta 
se  raspršila  glicerinom  na  prividno  ireverzibilan  način;  činilo  se 
da  se  njen  red  dezintegrirao.  Ali  kad  je  pravac  rotacije  promije­
nio  smjer,  tinta  se  ponovno  skupila  u  kapljicu. 

Prema  ovom  jednostavnom  pokusu  je  Bohm  izgradio  pogled 
na svijet pod imenom implicitni red.  Pod naizgled kaotičnim svije-

22 Članak o Einstein-Podolsky-Rosenu, Bohmov izvorni članak o njegovoj 
alternativnoj interpretaciji kvantne mehanike može se naći u knjizi Quan­
tum  Theory and Measurement,  ur. John Wheeler i Wojciech  H.  Zurek, 
Princeton University Press, Princeton, N. J.,  1983. 

tom  fizičkih  pojava - eksplicitnim  poretkom  - postoji  uvijek  dublji, 
skriveni,  implicitni  red.  Primjenjujući  ovaj  koncept  na  kvantno 
područje, Bohm je rekao da je implicitni red kvantni potencijal, po­
lje  koje  se  sastoji  od  beskonačnog  broja  fluktuirajućih  pilotskih 
valova.  Preklapanje  ovih valova  generira nešto  što  nam  se pojavlju­
je  kao  čestice  koje  stvaraju  eksplicitni poredak.  Čak  i  tako  naizgled 
temeljni pojmovi poput prostora i vremena mogli bi,  prema Boh-
mu,  biti  samo  eksplicitne  manifestacije  nekog  dubljeg  implicitnog 
reda. 

Da bi doprli do implicitnog reda, rekao je Bohm, fizičari će mož­
da morati  odbaciti neke  temeljne  pretpostavke  o  organizaciji  pri­
rode.  "Fundamentalni pojmovi  poput  reda  i  strukture  nesvjesno 
upravljaju  našim  mišljenjem,  a  nove  vrste  teorija  ovise  o  novim  vr­
stama  reda",  primijetio  je.  Tijekom  prosvjetiteljstva  mislioci  po­
put Newtona  i Descartesa su  zamijenili  antički  organski  koncept 
reda mehanističkim shvaćanjem. Premda je dolazak relativnosti i dru­
gih teorija donio  modifikacije  u  tom poretku,  "osnovna ideja je još 
uvijek ista:"  rekao  je  Bohm,  "mehanički  poredak opisan  koordi­
natama". 

Bohm  međutim,  unatoč  svojim  enormnim  ambicijama  tragača 
za istinom,  odbacuje mogućnost da znanstvenici dovedu znanost 
do kraja redukcijom svih fenomena prirode na jedan fenomen  (kao 
što su superstrune).  "Mislim da tu nema granica.  Ljudi će govoriti 
o  teoriji svega,  ali to je pretpostavka, vidite,  bez  temelja. Na svakoj 
razini imamo nešto što se smatra pojavom i nešto drugo  za što  se 
smatra  da  je  bit  koja  tu  pojavu  objašnjava.  N o ,  kad  prijeđemo  na 
drugu  razinu,  bit  i  pojava  zamijene  svoja  pravila,  točno?  Je  li  to 
jasno?  Tome  nema  kraja,  vidite?  Sama  narav  našeg  znanja  ima  tu 
istu narav, vidite.  Ali ono iza svega toga je  nepoznato i ne može  se 
zahvatiti  mislima." 

Za Bohma je znanost "neiscrpni proces". Moderni fizičari, uka­
zao  je,  pretpostavljaju  da  su  sile  prirode  bit  stvarnosti.  "Ali  zašto 
postoje  sile  prirode?  Sile  prirode  se  tada  shvaćaju  kao  bit.  Atomi 
nisu  bili  bit.  Zašto  bi  to  bile  ove  sile?" 

Vjerovanje  modernih  fizičara u  konačnu  teoriju  može  samo  bi­
ti zavaravanje, rekao je Bohm.  "Držite li se toga, udaljit ćete se od 

stvarnog  dubinskog  ispitivanja."  Primijetio  je  da  "ako  imate  ribicu 
u  akvariju  i  tamo  stavite  staklenu barijeru,  riba će  se  držati podalje 
od nje.  A  maknete  li staklenu barijeru,  ribica  nikad  neće prijeći  na 
onu stranu i mislit će da je to cijeli svijet." Suho  se nasmijao.  "Tako, 
ako  mislite  da  je  to  kraj,  to  može  biti  barijera  da  tražite  dalje." 

Bohm  je  ponovio  da  "nikad nećemo  dosegnuti  konačnu bit  koja 
istovremeno  neće  biti pojava nečega  drugog."  Ali  nije  li  to  frustri-
rajuće,  upitao  sam.  "Zavisi  o  tome  što  želite.  Frustrirani  ćete  biti 
ako  želite  postići  sve.  S  druge  strane,  znanstvenici  će biti  frustri­
rani  ako  će  postići  konačni  odgovor  i  onda više  neće  imati  ništa 
drugo za raditi nego da budu tehničari, shvaćate. Jedan od razloga 
za  bavljenje  znanošću  je  proširivanje  percepcije,  a  ne  trenutnog 
znanja. Konstantno dolazimo u kontakt sa stvarnošću, bolje i bolje." 

Znanost će, nastavlja Bohm, sigurno evoluirati na potpuno neoče­
kivan  način.  On  se  nada  da  će  budući  znanstvenici  biti  manje 
ovisni o matematici kao modelu stvarnosti i više  će se oslanjati na 
nove izvore  metafore  i analogije.  "Sada imamo pretpostavku  koja je 
sve jača i jača da je matematika jedini način ophođenja sa stvarnošću", 
rekao  je  Bohm.  "Zato  što  je  to  tako  dobro  funkcioniralo  neko  vrije­
me,  pretpostavljamo  da  će  tako  i  dalje  biti." 

Poput  mnogih drugih  znanstvenih vizionara, Bohm  očekuje  da 
će se znanost i umjetnost jednog dana spojiti.  "Ta podjela na zna­
nost  i umjetnost je privremena",  natuknuo  je.  "Ona  nije postojala 
u prošlosti i nema razloga zašto bi se nastavila i u budućnosti." Baš 
kao  što  se  umjetnost  ne  sastoji  jednostavno  od  umjetničkih  djela 
nego i od  "stava, umjetničkog duha", tako  se niti znanost ne  sastoji 
samo  od akumulacije  znanja nego i od stvaranja svježih  načina per­
cepcije.  "Sposobnost  da percipiramo  ili  mislimo  različito  je  važnija 
od stečenog znanja",  objasnio je Bohm.  Postoji nešto  gorko u Boh-
movoj  nadi  da bi  znanost  mogla postati  sličnija umjetnosti. Većina 
fizičara  je  prigovorila  njegovoj  interpretaciji  pilotskog  vala  iz 
estetskih  razloga:  ona  je  preružna  da bi  bila  istinita. 

Bohm,  pokušavajući  me  jednom  zauvijek uvjeriti  u  nemogućnost 
konačnog znanja,  argumentirao je  to  ovako:  "Sve poznato  mora 
biti  determinirano svojim  granicama.  A  to  nije samo kvantitativno 
nego i kvalitativno. Teorija je ovo, a nije ono.  Konzistentno je  reći 

da postoji neograničeno. Morate primijetiti da ukoliko  kažete  da 
postoji bezgranično, to  ne može biti različito jer će onda neogra­
ničeno  ograničavati  ograničeno,  time  što  će  reći  da  ograničeno 
nije  neograničeno, je li tako?  Bezgranično  mora uključiti ograniče­
no.  Moramo  reći  da iz neograničenog nastaje  ograničeno  u krea­
tivnom procesu;  to je  k o n z i s t e n t n o .  Stoga  kažemo  da,  bez  obzira 
na to koliko daleko idemo, postoji bezgranično. Čini se da bez obzira 
koliko  daleko  idete,  netko  će  se  pojaviti  s  nečim  drugim  na  što 
ćete morati odgovoriti. I ja ne vidim kako bi ikada to mogli razriješiti." 

U tom je  trenutku,  na moje  olakšanje,  ušla Bohmova supruga i 
upitala želimo li još  čaja.  Kad je ponovno napunila moju šalicu, po­
kazao  sam  na  knjigu  o Tibetanskom  misticizmu  na polici  iza Boh-
ma.  Kad sam ga pitao je li bio pod utjecajem takvih spisa, potvrdno 
je  klimnuo  glavom.  Bio je prijatelj  i učenik indijskog mistika Kriš-
namurtija koji je umro  1986.  Krišnamurti je bio jedan od prvih  mo­
dernih  indijskih  mudraca  koji  su  pokušali  pokazati  zapadnjacima 
kako  da  dođu  do  prosvjetljenja.  Je  li  Krišnamurti  bio  prosvijet­
ljen?  "Da,  na neki način",  odgovorio je  Bohm.  "Njegova osnovna 
stvar je bila ući u misao,  doći  do njenog kraja potpuno,  i misao bi 
postala  različita vrsta  svijesti."  Naravno,  čovjek nikad ne  može  istin­
ski  proniknuti  do  kraja  vlastitog  uma,  rekao  je  Bohm.  Bilo  koji 
pokušaj  ispitivanja vlastitih  misli  mijenja  ih  - baš  kao  što  mjerenje 
elektrona  mijenja  njegovu  putanju.  Čini  se  da  Bohm  želi  reći  da 
konačnog mističkog znanja ne može biti,  ništa više  nego  što  m o ž e 
postojati  konačna  fizikalna  teorija. 

Je li Krišnamurti bio  sretan?  Bohm me pogledao  zbunjen pita­
njem.  "Teško je to reći", napokon je odgovorio.  "Povremeno je bio 
nesretan, ali mislim da je sve u svemu bio prilično sretan. Zapravo, 
nije  stvar  u  sreći."  Namrštio  se  kao  da  je  shvatio  važnost  onoga 
što  je  upravo  rekao. 

U knjizi Znanost,  red i kreativnost, napisanoj  zajedno s  F.  Davi­
dom Peatom, Bohm naglašava važnost "zaigranosti"u znanosti i  ži­
votu.23 Ali  sam  Bohm,  kako  u  svojim  djelima  tako  i  osobno,  sve  je 
samo ne  zaigran.  Za njega ta potraga za istinom nije  igra;  to je  uža-

23 Science, Order and Creativity, David Bohm i F. David Peat, Bantam Books, 
New York, 1987. 

sna,  nemoguća,  ali  nužna  zadaća.  Bohm  očajnički  želi  spoznati, 
otkriti  tajnu  svega,  kroz  fiziku,  meditaciju  ili  kroz  mističko  znanje. 
Pa opet, on inzistira na tome da je stvarnost nespoznatljiva - zato jer 
mu je, vjerujem, odbojna misao o konačnosti.  Shvatio je da bilo koja 
istina,  ma  koliko  inicijalno  bila  divna,  na  kraju  okošta  u  mrtvu, 
neživu  stvar koja ne  otkriva apsolut,  nego  ga  skriva.  Bohm  ne  teži 
istini nego  otkrivenju, ponavljanim otkrivenjima.  Na kraju, upravo 
je  zbog  toga  osuđen  na  trajnu  sumnju. 

Konačno sam rekao doviđenja Bohmu i njegovoj supruzi i otišao. 
Vani  je  padala  sitna  kišica.  Prošao  sam  puteljkom  do  ulice  i  po­
gledao natrag na Bohmovu kuću, skromnu, bijelo okrečenu kućicu 
u ulici skromnih, bijelo  okrečenih kućica.  Bohm je umro od srča­
nog  udara  dva  mjeseca  kasnije.24 

F e y n m a n o v o  m r a č n o  p r o r o č a n s t v o 

U knjizi Karakter zakona u fizici Richard Feynman, dobitnik Nobe-
love  nagrade  1965.  za  kvantnu  verziju  elektromagnetizma,  daje 
prilično  mračno  proročanstvo  budućnosti  fizike: 

Vrlo  smo  sretni  što  živimo  u  doba  u  kome još uvijek  otkrivamo 
nešto. - To je poput otkrića Amerike - otkrijete je samo jednom. 
Doba  u  kome  živimo je  doba  u  kome  otkrivamo fundamentalne 
zakone prirode,  a  taj  dan  se  više  nikada  neće ponoviti.  To je 
vrlo  uzbudljivo, prekrasno,  ali  ovo  uzbuđenje  će morati presta­
ti.  Naravno da  će u  budućnosti biti drugih interesa.  Postojat će 
interes  za povezivanje jedne  razine fenomena  s  drugima  -feno­
menima  u  biologiji  i  tako  dalje,  ili,  ako  govorimo  o  istraživa­
njima,  istraživat će se drugi planeti, ali neće biti ovoga što sada 
činimo.25 

 24 Bohma sam intervjuirao u  kolovozu  1992.  Umro je 27.  listopada.  Prije 
smrti je bio koautor još jedne knjige koja je izlagala njegove poglede, a 
objavljena je dvije godine kasnije. To je knjiga The  Undivided Universe, 
Bohma i Basila J. Hileva, Routledge, London, 1994. 

 25 The Character of Physical Law, Richard Feynman, MIT Press, Cambridge, 
1967., str. 172. (Feynmanovu je knjigu prvi put objavio BBC 1965. godine.) 

N a k o n  što  su  fundamentalni  zakoni  otkriveni,  fizika  će podleći 
drugorazrednim  misliocima,  to jest  filozofima.  "Filozofi koji su uvi­
jek  negdje  vani  i  daju  glupe  primjedbe  biti  će  u  stanju  pridružiti 
se jer ih  ne  možemo  odgurnuti  govoreći  "Kad  biste vi  bili  u  pra­
vu,  mi  bismo  bili  u  stanju  spoznati  sve  zakone",  jer  kada  će  svi 
zakoni biti poznati,  oni će  imati objašnjenje  za njih...  Doći će  do 
degeneracije ideja,  poput degeneracije, koju osjećaju veliki istraži­
vači  da dolazi,  kad se  turisti  počnu useljavati  na novi teritorij."26 

Feynmanova  vizija  je  nepogrešivo  pogodila  metu.  Pogrešio 
je  samo  u  tome  što  je  mislio  da  će  proći  mileniji,  a  ne  desetljeća 
prije  nego  što  se  ubace  filozofi.  Vidio  sam  budućnost  fizike  1992. 
kada  sam  prisustvovao  simpoziju  na  Sveučilištu  Kolumbija  u  ko­
me  su  filozofi  i  fizičari  raspravljali  o  značenju  kvantne  mehani­
ke.27  Simpozij  je  pokazao  da  više  od  šezdeset  godina  nakon  što 
je  izumljena  kvantna  mehanika,  njeno  značenje  i  dalje,  pristojno 
rečeno,  izmiče  znanstvenicima.  U  predavanjima  se  moglo  čuti 
odjeke  Wheelerovog  "sve  iz  bita  biva",  Bohmove  hipoteze  o  pi­
lotskom  valu,  te  modela  mnogih  svjetova  koji  zagovaraju  Steven 
Weinberg  i  drugi.  Ali  većinu  vremena  se  činilo  kao  da  je  svaki 
govornik  došao  do  nekog  osobnog  shvaćanja  kvantne  mehanike, 
skrivenog  u  idiosinkratičnom jeziku;  činilo  se  da  nitko  ne  shvaća 
nikoga,  a  kamo  li  da  bi  se  s  drugima  složio.  Ovo  prepiranje  me 
podsjetilo na nešto što je Bohr jednom rekao  o kvantnoj  mehani­
ci:  "Ako  mislite  da  je  razumijete,  to  samo  pokazuje  da  ne  znate 
ništa  o  njoj."28 

N a r a v n o ,  moguće  je  da je prividni  nered poticao u p o t p u n o s t i 
iz  mog vlastitog neznanja.  Ali  kada sam  otkrio  svoj  dojam  konfu­
znosti i disonantnosti jednom  od sudionika,  on me uvjeravao da je 
moje  opažanje  točno.  "To  je  kaos",  rekao  je  o  konferenciji  (i  im­
plicitno o cijelom poslu interpretiranja kvantne mehanike). Problem 

 26 Ibid., str. 173. 
27 Simpozij pod naslovom "The Interpretation on Quantim Theory: Where 

Do We  stand?"  održan je  na Sveučilištu  Columbia  od  1.  do  4.  travnja 
1992. 
28 Vidio sam mnoge verzije ovog Bohrovog navoda. Moj potječe iz intervjua 
sa Johnom Wheelerom koji je studirao kod Bohra. 

je, zamijetio je, nastao uglavnom zbog toga što se različite interpre­
tacije kvantne mehanike ne mogu empirijski međusobno razlikovati; 
filozofi  i  fizičari  daju prednost  jednoj  interpretaciji pred  drugom  iz 
estetskih  i  filozofskih  -  a  to  znači  subjektivnih  -  razloga. 

Takva je  sudbina fizike.  Velika većina fizičara,  onih  zaposlenih 
u industriji  pa čak i u akademskim ustanovama,  nastavit  će primje­
njivati  znanje  koje  već  postoji  -  izmišljajući  sve  bolje  lasere,  su-
pravodiče  i  računala - ne  brinući  mnogo  o  filozofskim  pitanjima 
koja  leže  u  temeljima  fizike.29  Nekolicina  tvrdoglavih,  onih  posve­
ćenih prije  istini negoli praktičnim ciljevima,  bavit  će se  fizikom  na 
neempirijski ironijski način, prodirući do magičnog područja super-
struna i druge ezoterije i nadmudrujući se međusobno oko značenja 
kvantne  mehanike.  Konferencije  ovih ironijskih fizičara,  čije  svađe 
se  ne mogu eksperimentalno  razriješiti, postat  će sve više i više  na­
lik na  one  koje  održava  ona  utvrda  književne  kritike,  Udruga  za 
moderne  jezike. 

29 Za izvrsnu analizu stanja fizike vidi članak "Physics, Community, and the 
Crisis in Physical Theory" Silbana S. Schwebera, objavljen u Physics To­
day, studeni,  1993., str.  34-40.  Schweber, poznati povjesničar fizike na 
Sveučilištu Brandeis, izražava mišljenje  da će  se  fizika sve više usmjera­
vati  prema  utilitarnim  ciljevima,  a  ne  prema  znanju  zbog  njega  samog. 
Pisao  je  o  poteškoćama  s  kojima  se  suočavaju  fizičari  koji  pokušavaju 
doći do unificirane teorije u članku "Metaphysics of Particles", Scientific 
American, veljača  1994,  str.  96-105. U jednom ranijem članku za Scien-
tific American,  "Quantum  Philosophy",  srpnja  1992.,  str.  94-103,  dao 
sam pregled tadašnjih radova na interpretaciji kvantne mehanike. 

4. 

KRAJ KOZMOLOGIJE 

Godine  1990.  putovao  sam  u  udaljeno  odmaralište  u  planinama 
sjeverne  Švedske  da  bih  sudjelovao  na  simpoziju  pod  naslovom 
"Rođenje  i  rana  evolucija  našeg  svemira."  Kad  sam  stigao,  vidio 
sam  da  je  prisutno  oko  trideset  fizičara  čestica  i  astronoma  iz 
cijeloga  svijeta  -  Sjedinjenih  Američkih  Država,  Europe,  Sovjet­
skog  saveza  i Japana.  Došao  sam  na  skup  dijelom  i  zato  da  bih 
susreo  Stephena  Hawkinga.  Uvjerljiva  simbolika  njegova  stanja 
-  moćan  um  u  paraliziranom  tijelu - pomogla  mu  je  da  postane 
jedan  od  najpoznatijih  znanstvenika  na  svijetu. 

Kad sam  ga sreo,  Hawkingovo je  stanje bilo  gore nego  što  sam 
očekivao.  Sjedio  je  u  polufetalnom  položaju,  pogrbljenih  rame­
na, opuštene vilice, i bolno slabašan, glave nagnute na jednu stra­
nu, u invalidskim kolicima natovarenim baterijama i kompjutorima. 
Koliko sam mogao zaključiti, mogao je micati samo lijevim kažipr­
stom. Njime je  s  mukom birao  slova,  riječi  ili rečenice s  izborni­
ka na zaslonu  računala.  Sintetizator glasa izgovarao  je  riječi  nes­
kladnim dubokim autoritativnim glasom - podsjećajući na kiborga 
iz Robocopa.  Hawking je uglavnom više izgledao  kao  da ga vlasti­
to stanje zabavlja, a manje uznemiruje.  Njegova ljubičasta usta po­
put  onih Micka Jaggera često  su  se  izvijala u uglovima,  u  nekoj  vrsti 
osmijeha. 

Hawking je trebao  održati predavanje  o  kvantnoj  kozmologi­
ji,  polju  u  čijem  je  stvaranju  sudjelovao.  Kvantna  kozmologija 

pretpostavlja da, na vrlo  malim razinama,  kvantna neodređenost  ne 

samo  da uzrokuje  lepršanje  između različitih stanja materije  i energi­

je, nego i samog tkiva prostora i vremena. Te prostorno-vremenske 

fluktuacije  bi  mogle  dovesti  do  stvaranja  crvotočina,  koje  bi  mo­

gle  povezivati  jednu  regiju  prostor-vremena  s  drugom  vrlo  uda­

ljenom,  ili  do  "svemira  djece".  Hawking  je  jednosatno  predava­

nje pod  naslovom  "Alfa parametri  crvotočina"  pohranio  u  svojem 

računalu;  pritiskom  na  tipku  uključio  je  glasovni  sintetizator  da 

ga  pročita,  rečenicu  po  rečenicu. 

Svojim  nezemaljskim  kiberglasom,  Hawking  je  raspravljao  bi­

smo  li  jednog  dana  mogli  skliznuti  u  crvotočinu  u  našoj  galaksiji  i 

sljedećeg  trenutka  iskočiti  na  drugom  jako,  jako  udaljenom  kraju 

galaksije.  Vjerojatno  ne,  zaključio  je,  jer  bi  kvantni  efekti  smiješali 

naše  konstitutivne  čestice  iznad  svake  prepoznatljivosti.  (Haw-

kingov je  argument  implicirao  da je  "vožnja  crvotočinom",  način 

prijevoza  bržeg  od  svjetlosti  opisan  u  Zvjezdanim  stazama,  nemo­

guć.)  Uklopio  je  u  svoje  predavanje  digresiju  o  teoriji  superstruna. 

Iako je  sve  što vidimo  oko  sebe  "mini-superprostor"  koji  zovemo 

prostor-vrijeme, "mi zapravo živimo u beskonačno-dimenzionalnom 

superprostoru  teorije  struna".1 

1  Hawkingovo predavanje i drugi radovi s Nobelovog simpozija održanog od 
11-16. lipnja 1990. u Graftvallenu, Švedska, objavljeni su kao The Birth and 
Early  Evolution  of  Our  Universe,  ur.  J.  S.  Nilsson,  B.  Gustafsson  i  B.-S. 
Skagerstam, World Scientific, London, 1991. Napisao sam i članak na te­
melju tog sastanka, "Universal Thruths", objavljen u Scientific Americanu u 
listopadu  1990., str.  108-117. Imao sam neugodan susret sa Stephenom 
Hawkingom prvog dana Nobelovog simpozija, kada su svi sudionici sastan­
ka bili potjerani u šumu  na  koktel.  Već  smo  bili  blizu mjesta održavanja 
koktela,  kad su  se Hawkingova invalidska kolica koja je  gurala jedna od 
njegovih njegovateljica,  zaglavila u kolosijeku  šumskog puta. Njegovateljica 
me upitala mogu li odnijeti Hawkinga ostatak puta do društva. Hawking je, 
kad sam ga podignuo, bio neobično lagan i ukočen, poput naramka granja. 
Pogledavao sam ga krajičkom oka i otkrio da i on mene sumnjičavo gleda. 
Iznenada se njegovo lice iskrivilo u bolnu grimasu; tijelo mu se divlje počelo 
tresti i počeo je krkljati. Prva misao mi je bila: čovjek mi umire u rukama! 
Kako stravično! Druga misao je bila: Stephen Hawking mi umire u rukama! 
Kakva priča!  Ova se  misao  odmah pretvorila u  sram  zbog dubine  mog 
oportunizma, kad je njegovateljica koja je zapazila Hawkingove muke, a i 
moje, požurila do nas. " N e brinite", rekla je uzimajući Hawkinga nježno u 
svoje ruke. "Ovo mu se stalno događa. Sve će biti u redu." 

Moja reakcija na Hawkinga je bila ambivalentna.  S jedne strane, 
on  je  bio  junački  lik.  Zarobljen  u  bespomoćno  tijelo,  još  uvijek  je 
mogao  zamišljati  stvarnosti  s  beskonačnim  stupnjem  slobode.  S 
druge  strane,  ono  što  je  govorio  zapanjilo  me  svojom  nevjerojat­
nom  pretencioznošću.  Crvotočine?  Novorođeni  svemiri?  Be-
skonačno-dimenzionalni  superprostor  teorije  struna?  Ovo  je  iz­
gledalo  više  kao  znanstvena  fantastika  nego  kao  znanost. 

Manje-više  istu  reakciju  sam  imao  na  cijelu  konferenciju.  Ne­
koliko je govora - onih u  kojima su astronomi raspravljali  o  tome 
što  su  prikupili  ispitivanjima  svemira  pomoću  teleskopa  i  drugih 
instrumenata-bilo čvrsto utemeljeno na stvarnosti. To je bila empi­
rijska znanost. N o , mnoga predavanja su se bavila temama beznadno 
udaljenim  od stvarnosti i od bilo  kojeg zamislivog empirijskog testa. 
Kakav je  bio  svemir  kad  je  bio  veličine  košarkaške  lopte,  ili  zrna 
graška, protona ili  superstrune?  Kakav učinak na naš  svemir imaju 
svi  drugi  svjetovi povezani  crvotočinama?  Bilo  je  nečeg veličanstve­
nog ali  i  smiješnog u tome  što  se  odrasli  muškarci  (nije bilo  žena) 
prepiru  oko  tih  pitanja. 

Tijekom konferencije sam se borio obuzdati taj instinktivni osjećaj 
prevladavajuće  pretencioznosti  s  izvjesnim  uspjehom.  Stalno  sam 
se podsjećao na to da su to strašno pametni ljudi,  "najveći  geniji na 
svijetu",  kao  što  su to  navele  lokalne  švedske  novine.  Ne  bi  gubili 
svoje vrijeme  na trivijalnosti.  Stoga sam  dao  sve  od  sebe  kada  sam 
kasnije pisao o idejama Hawkinga i drugih kozmologa da ih učinim 
prihvatljivima,  da  tako  unesem  strahopoštovanje  i  razumijevanje 
umjesto  skepticizma  i  zbunjenosti  u  čitatelje.  Na  kraju  krajeva,  to 
je  zadatak popularno-znanstvenog pisca. 

Ali  ponekad  je  i  najjasnije  popularno-znanstveno  pisanje  ne­
pošteno.  Moja prvobitna  reakcija na Hawkinga  i  druge  na  konfe­
renciji je  bila, u  određenoj  mjeri,  primjerena.  Dobar dio  moderne 
kozmologije,  posebice  oni  aspekti  koji  su  inspirirani  ujedinje­
nim  teorijama  fizike  elementarnih  čestica  i  drugih  ezoteričnih 
ideja,  protivi  se  zdravom  razumu.  Ili  prije,  to  je  ironijska  zna­
nost, znanost koja se ne može eksperimentalno testirati, razriješiti 
niti načelno,  pa stoga uopće  nije  znanost  u  strogom  smislu  riječi. 
Njezina je  primarna funkcija  da nas  drži  u  strahopoštovanju  pred 
misterijama  kozmosa. 

Ironija je  u  tome  da je  Hawking  bio  prvi  istaknuti  fizičar  svoje 
generacije  koji je  predvidio  da bi  fizika uskoro  mogla postići pot­
punu  sjedinjujuću  teoriju  prirode  te  tako  doći  do  svojeg  kraja. 
Ponudio  je  to  proročanstvo  1980.  nakon  što  je  proglašen  profe­
sorom  matematike  na  Sveučilištu  Cambridge;  to  je  bilo  Newto-
novo  mjesto  prije  nekih  tri  stotine  godina.  (Vrlo  je  malo  proma­
trača  primijetilo  da  je  na  kraju  svog  govora  pod  naslovom  "Je  li 
kraj  teorijske  fizike  na  vidiku?",  Hawking  iznio  mišljenje  da  bi 
računala,  s  obzirom  na  svoju  ubrzanu  evoluciju,  uskoro  mogla 
nadmašiti  svoje  ljudske  stvoritelje  po  inteligenciji  i  sama  doći  do 
konačne  fizikalne  teorije.)2  Hawking  je  detaljnije  izrazio  svoje 
predviđanje  u  Kratkoj povijesti  vremena.  Dostizanje  konačne  teo­
rije,  kaže  on  u završnoj  rečenici knjige,  moglo  bi nam  pomoći  da 
"spoznamo  Božji um"3.  Formulacija  sugerira  da  će  nam  konačna 
teorija  možda  ostaviti  u  nasljeđe  mistično  otkrivenje  na  čijem 
bismo  se  plamenu  mogli  grijati  ostatak  vremena. 

No  ranije  u  knjizi,  raspravljajući  o  onome  što  naziva  tezom  o 
nepostojanju  granice,  Hawking  je  iznio  vrlo  različito  stajalište  o 
tome  što  bi  konačna  teorija  mogla  ostvariti.  Teza  o  nepostojanju 
granice  se  ticala  vječnih  pitanja:  Što  je  bilo  prije  velikog  praska? 
Što  postoji  iza  granica  našeg  svemira?  Prema  spomenutoj  tezi, 
cijela  povijest  svemira,  sav  prostor  i  svo  vrijeme  oblikuju  neku 
vrstu  četverodimenzionalne  sfere:  prostor-vrijeme.  Govoriti  o 
početku  ili  kraju  svemira isto  je  besmisleno  kao  i  govoriti  o  počet­
ku  ili  kraju  sfere.  I  fizika  bi  mogla,  zaključuje  Hawking,  tvoriti 
savršenu,  bešavnu,  cjelinu  nakon  što  bude  ujedinjena;  mogla  bi 
postojati samo jedna potpuno konzistentna ujedinjena teorija spo­
sobna  za  generiranje  prostor-vremena  kakvog  poznajemo.  Bog 
možda  nije  imao  izbora  pri  stvaranju  svemira. 

"Gdje  je  tu  onda  mjesto  za  stvoritelja?",  pitao  je  Hawking.4 
Nema  mjesta,  glasio  je  njegov  odgovor;  konačna  teorija  isključu-

2 Sažeta verzija Hawkingovog predavanja koje je održao 29. travnja  1980. 
objavljena je u britanskom časopisu Physics Bulletin  (koji se sada zove 
Physics World) u siječnju  1981., na str.  15-17. 

3 A Brief History of Time, Stephen Hawking, Bantam Books, New York, 
1988., str. 175. [usp. Kratka povijest vremena, Izvori, Zagreb 1996.] 

4 Ibid., str.  141. 

je  Boga  iz  svemira,  a  s  njim  i  svu  misterioznost.  Poput  Stevena 
Weinberga,  Hawking se  nadao  da će protjerati misticizam, vitali­
zam, kreacionizam iz jednog od njihovih posljednjih utočišta, po­
drijetla  svemira.  Prema  jednom  biografu,  Hawking  i  njegova  su­
pruga  Jane  su  se  rastali  1990.  djelomice  zato  što  je  ona,  kao 
predana  kršćanka,  sve  više  bila povrijeđena  njegovim  ateizmom.5 

Nakon  objavljivanja  Kratke povijesti,  nekoliko  se  knjiga  bavilo 
pitanjem  može  li  fizika  dostići  potpunu  i  konačnu  teoriju,  onu 
koja bi odgovorila na sva pitanja i tako  dovela fiziku do kraja.  Oni 
koji  su  tvrdili  da  takva  teorija  nije  moguća  nastojali  su  pribjeći 
Godelovom  teoremu  i  drugoj  ezoteriji.  N o ,  tijekom  svoje  kari­
jere,  Hawking  je  pokazao  da  postoji  puno  temeljnija  prepreka 
teoriji  svega.  Fizičari  neće  nikad  iskorijeniti  misteriju  iz  univer­
zuma,  nikad  neće  pronaći  Odgovor,  sve  dok  bude  fizičara  s  tako 
bogatom maštom poput  Hawkingove. 

Čini  mi  se  da  je  Hawking  -  koji  je  možda  manje  tragač  za 
istinom,  a više  umjetnik,  iluzionist,  kozmički  šaljivac - cijelo vri­
jeme  znao  da  bi  otkrivanje  i  empirijsko  dokazivanje  unificirane 
teorije  bilo  krajnje  teško,  čak  nemoguće.  Njegova  izjava  da  je 
fizika  na  rubu  otkrivanja  Odgovora,  možda  je  bila  samo  jedna 
ironijska  izjava,  manje  tvrdnja,  a  više  provokacija.  Najviše  što  je 
priznao  je  bilo  1994.  kada  je  jednom  novinaru  rekao  da  možda 
fizika ipak  ne  može  dosegnuti konačnu teoriju.6  Hawking je  naj-
vještiji  majstor  ironijske  fizike  i  kozmologije. 

5 Stephen Hawking: A Life in Science, Michael White i John Gribbon, Dut-
ton, New York, 1992. Ova knjiga dokumentira i Hawkingovu transfor­
maciju od fizičara u međunarodnu zvijezdu. 

6 Vidi intervju s Hawkingom u Science Watch, rujan,  1994. Hawkingova 
shvaćanja  o  kraju  fizike  raspravljaju  se  u  nekoliko  knjiga  navedenih  u 
trećem poglavlju, između ostalih u The Mind of God, Paula C. Daviesa; 
Theories of Everything Johna Barrowa; Dreams of Final Theory Stevena 
Weinberga; Lonely Hearts of the Cosmos Dennisa Overbyea; i The End of 
Physics Davida Lindleya. Vidi također Fire in the Mind Georgeajohnso-
na, izd. u Alfred A. Knopf, New York, 1995., zbog naročito tankoćutne 
rasprave o tome može li znanost dostići apsolutnu istinu. 

Velika  iznenađenja kozmologije 

Najnevjerovatnija  činjenica  moderne  kozmologije  je  da  ona  nije 
u  potpunosti  ironijska.  Kozmologija  nam  je  dala  nekoliko  istin­
skih,  neporecivih  iznenađenja.  Početkom  ovog  stoljeća  se  misli­
lo  da  je  Mliječna  staza,  otok  zvijezda  unutar  kojeg  se  smjestilo  i 
naše Sunce,  cijeli svemir.  Tada su astronomi shvatili  da su sićušne 
mrljice  svjetla,  zvane  nebule  za  koje  se  mislilo  da  su  samo  oblaci 
plina unutar Mliječne  staze,  zapravo  otoci  zvijezda.  Mliječna  sta­
­a  je  bila  samo  jedna  od  velikog  broja  galaksija  u  svemiru  koji  je 
bio  mnogo,  mnogo  veći  no  što  je  to  itko  mogao  zamisliti.  To  je 
otkriće  bilo  izvanredno,  empirijsko,  neopozivo  iznenađenje,  ono 
koje  niti  najokorjeliji  relativist  ne  bi  mogao  zanijekati.  Da  paraf­
raziram  Sheldona Glashowa,  galaksije  se  ne  mogu zamišljati ili ne 
zamišljati;  one  postoje. 

No  uslijedilo  je  još  jedno  veliko  iznenađenje.  Astronomi  su 
otkrili  da  je  svjetlost  galaksija  bez  iznimke  pomaknuta  prema  cr­
venom  dijelu  vidljivog  spektra.  Očito  su  se  galaksije  udaljavale 
od Zemlje  i jedna od druge,  a  ova brzina udaljavanja je  uzrokova­
la  da  svjetlost  iskazuje  Dopplerov  pomak  (isti  pomak  koji  uzro­
kuje  da  nam  se  čini  kako  sirena vozila hitne  pomoći  snižava  ton 
kad  se  udaljava  od  slušatelja).  Dokaz  o  crvenom  pomaku  je 
potvrđivao  teoriju  utemeljenu  na  Einsteinovoj  teoriji  relativno­
sti  da  je  svemir  začet  eksplozijom  koja  još  uvijek  traje. 

Pedesetih  su  godina  teoretičari  predvidjeli  da je vatreno  rođe­
nje  svemira,  prije  više  milijardi  godina,  trebalo  za  sobom  ostaviti 
sjaj  u  obliku  slabih  mikrovalova.  Godine  1964.  dva  radioinženje-
ra  iz  Bellovog  laboratorija  su  nabasala  na  takozvano  kozmičko 
pozadinsko  zračenje.  Fizičari  su  također  iznijeli  tezu  da je vatre­
na  kugla  stvaranja  poslužila  kao  nuklearni  plamenik  u  kome  se 
vodik  pretvarao  fuzijom  u  helij  i  druge  lake  elemente.  Pažljiva 
opažanja  tijekom  posljednjih  nekoliko  desetljeća  su  pokazala  da 
obilje  lakih  elemenata  u  Mliječnoj  stazi  precizno  odgovara  teo­
rijskim  predviđanjima. 

David  Schramm  iz  Fermilaba  Sveučilišta  Chicago  voli  ove  tri 
linije  dokaza  -  crveni  pomak  galaksija,  mikrovalno  pozadinsko 

zračenje,  obilje  elemenata  -  nazivati  stupovima  na  kojima  počiva 
teorija  velikog  praska.  Schramm  je  golemi,  snažni,  uzavreli  čo­
vjek,  pilot,  planinar i  nekadašnji  šampion  u  hrvanju  grčko-rimskim 
stilom.  On  je  neumorni  propagator  velikog  praska  -  i  vlastite 
uloge  u  preciziranju  proračuna  o  količini  lakih  elemenata.  Na­
kon  što  sam  stigao  na  simpozij  u  Švedsku,  Schramm  me  posjeo 
kraj  sebe  i  prošao  vrlo  detaljno  kroz  dokaze  o  velikom  prasku. 
"Veliki  prasak  je  u fantastičnoj  formi",  rekao  je.  "Imamo  osnovni 
okvir.  Samo  još  trebamo  ispuniti  neke  praznine." 

Schramm  priznaje  da  su  neke  od  ovih praznina prilično velike. 
Teoretičari ne mogu precizno  odrediti kako se vruća plazma ranog 
svemira kondenzirala u zvijezde  i  galaksije.  Promatranja su ukazala 
da vidljiva  zvjezdana  tvar,  koju  astronomi  vide  kroz  svoje  telesko­
pe, nije dovoljno masivna da bi zadržala galaksije da se ne raspadnu; 
neka  nevidljiva  ili  tamna  materija  mora  držati  galaksije  na  okupu. 
Drugim  riječima,  sva  materija  koju  vidimo  je  možda  samo  pjena 
na površini  dubokog,  mračnog  mora. 

Drugo  pitanje  se  tiče  onoga  što  kozmolozi  vole  zvati  "struk­
turom  velikih  razmjera".  U  ranim  se  danima  kozmologije  činilo 
da  su  galaksije  raštrkane  svemirom  manje-više  ravnomjerno.  Ali 
kako  su  se  promatranja poboljšavala,  astronomi  su  otkrili  da  se  ga­
laksije skupljaju u  grozdove  okružene divovskim prazninama.  Na­
posljetku,  postoji  i  pitanje  o  tome  kako  se  svemir  ponašao  u  ta­
kozvanoj  eri  kvantne  gravitacije  kad je bio  toliko  malen  i vruć,  da 
se  misli  da  su  sve  sile  svemira  bile  unificirane.  To  su  bila  pitanja 
koja  su  dominirala  raspravom  tijekom  Nobelovog  simpozija  u 
Švedskoj.  Ali nijedan od ovih problema, naglašavao je Schramm,  ne 
ugrožava  osnovni  okvir  velikog  praska.  "Ne  možete  tvrditi  da 
Zemlja nije  okrugla",  rekao je,  "samo  zato  što  ne  možete predvi­
djeti  dolazak  tornada."7 

7 Schrammov "mainstream" pogled na kozmologiju  je iznesen u knjizi  The 
Shadows  of  Creation  Shramma  i  Michaela  Riordana,  W  H.  Freeman, 
New York, 1991. Godine 1994. Schrammov se koautor, Riordan, fizičar 
na Stanfordskom linearnom akceleratoru, okladio sa mnom za sanduk 
kalifornijskog vina  da će Alan  Guth,  kojemu  se  općenito priznaje  da je 
"otkrio"  inflaciju,  do  kraja  stoljeća  dobiti  Nobelovu  nagradu  za  svoj 
rad.  Spominjem ovu  okladu  samo  zato  što  sam siguran da ću je  dobiti. 

Schramm  je  prenio  manje-više  istu  poruku  svojim  kolegama 
kozmolozima  na  Nobelovom  simpoziju.  Stalno  je  tvrdio  da  je 
ovo  "zlatno  doba"  kozmologije.  Činilo  se  kao  da  njegov  entuzi­
jazam  poduzetnika  donekle prelazi  i  na neke  od njegovih  kolega; 
napokon,  netko  ne  postaje  kozmolog  zato  da  bi  detaljima  ispu­
njavao praznine koje su za sobom ostavili pioniri. Nakon Schram-
movih  brojnih  proklamacija  o  "zlatnom  dobu",  jedan  je  fizičar 
oštro  komentirao  da  ne  možeš  znati  je  li  neko  doba  zlatno  kad  si 
u  tom  dobu,  nego  samo  retrospektivno.  Počele  su  kolati  mnoge 
šale  o  Schrammu. Jedan je  kolega  spekulirao  da  bi  krupni  fizičar 
mogao  biti  rješenje  problema  tamne  materije.  Drugi  je  predložio 
da  se  Schramma  upotrijebi  kao  čep  kako  bi  se  spriječilo  da  naš 
svemir  iscuri  kroz  crvotočinu. 

Pri  kraju  sastanka  u  Švedskoj,  Hawking,  Schramm  i  svi  drugi 
kozmolozi  ukrcali  su  se  u  autobus  i  odveli  u  obližnje  selo  da  bi 
prisustvovali  koncertu.  Kad  su  ušli  u  luteransku  crkvu  gdje  se 
trebao  održati  koncert,  ona  je  već  bila  gotovo  ispunjena.  Orke­
star,  šaroliki  skup  dugokosih  mladića  i  smežuranih  staraca  s  vio­
linama,  klarinetima i drugim instrumentima, već je  sjedio u pred­
njem  dijelu  crkve.  Njihovi  su  susjedi  zakrčili  balkone  i  sjedala  u 
stražnjem  dijelu  crkve.  Kako  su  znanstvenici  prolazili  sredinom 
crkve  prema  prvim  redovima  rezerviranim  za  njih,  s  Hawkin-
gom  na  čelu  u  njegovim  motoriziranim  invalidskim  kolicima,  lju­
di  su  zapljeskali,  prvo  oklijevajući,  a  kasnije  strastveno,  gotovo 
cijelu  minutu.  Simbolika je  bila savršena:  barem  u  tom  trenutku, 
na ovom  mjestu  i  za ove  ljude,  znanost je  uzurpirala ulogu  religi­
je  kao  izvora  istine  o  svemiru. 

Sumnje  su  ipak  prodrle  u  znanstveno  svećenstvo.  U  trenuci­
ma  prije  početka  koncerta,  čuo  sam  razgovor  Davida  Schramma 
s  mladim  britanskim  fizičarem  Neilom  Turokom.  Turok  se  po­
vjerio  Schrammu  da je  toliko  zabrinut  zbog neukrotivosti  pitanja 
povezanih  s  tamnom  materijom  i  distribucijom  galaksija,  da  raz­
mišlja  o  napuštanju  kozmologije  i  prelasku  na  drugo  područje. 
"Uostalom,  tko kaže  da  imamo  ikakvo pravo  razumjeti svemir?", 
pitao  je  jadikujući.  Schramm  je  zavrtio  svojom  velikom  glavom. 

Osnovni  okvir  kozmologije,  teorija  o  velikom  prasku,  je  apso­
lutno ispravna, ustrajno je  šaptao,  dok se  orkestar počeo  zagrija­
vati;  kozmolozi  samo  trebaju  povezati  nekoliko  konaca.  "Stvari 
će  se posložiti  same  od  sebe",  rekao je  Schramm. 

Činilo  se  da su Turoka Schrammove  riječi umirile,  ali zapravo 
se  trebao  uznemiriti.  Što  ako  je  Schramm  bio  u  pravu?  Što  ako  je 
kozmologija u  teoriji velikog praska dala  glavni  odgovor na  zago­
netku svemira? Što ako je preostalo još  samo povezivanje konaca 
onih  koji  se  mogu  povezati?  Uz  tu  mogućnost,  nije  čudo  da  su 
"jaki"  znanstvenici  poput  Hawkinga  preskočili  teoriju  velikog 
praska  i  ušli  u  postempirijsku  znanost.  Što  i  preostaje  nekom 
tako  kreativnom  i  ambicioznom? 

Ruski  čarobnjak 

Jedan  od  malobrojnih  rivala  Stephena  Hawkinga,  kao  prvaka  iro-
nijske  kozmologije  je  Andrej  Linde,  ruski  fizičar  koji  je  1988. 
emigrirao  u  Švicarsku,  a  dvije  godine  kasnije  u  SAD.  Linde  je 
također  bio  na  Nobelovom  simpoziju  u  Švedskoj,  a  on  je  bio 
jedan od svijetlih trenutaka sastanka. Nakon  što bi popio piće  ili 
dva na zabavi u prirodi,  Linde bi prepolovio  kamen  karate-udar-
cem.  Stao  bi  na  ruke  i  zatim  se  preokrenuo  unatrag  završivši  na 
nogama.  Dok  je  držao  ruku  -  barem  naizgled  -  savršeno  mir­
nom,  šibica postavljena na nju ljuljala bi  se  i poskakivala kao  da je 
povlači  neki  nevidljivi  konac.  Trik  je  izluđivao  njegove  kolege. 
Nije  prošlo  dugo vremena,  a  šibice  i psovke  su  letjele  unaokolo, 
dok  je  otprilike  tucet  najuglednijih  svjetskih  kozmologa  uzalud­
no  pokušavao  oponašati  Lindeov uspjeh.  Kad  su  tražili  od  njega 
da im kaže kako je to uspio, smijao se i progundao:  "Ees kvantna 
fluktuacija." 

Linde  je  još  poznatiji  zbog  svojih  teorijskih  trikova.  Ranih 
osamdesetih  pomogao  je  da  se  prihvati jedna  od  ekstravagantni-
jih  ideja  koje  su  proizašle  iz  fizike  čestica:  inflacija.  Izum  inflaci­
je  (riječ  otkriće  ovdje  nije  prikladna)  se  općenito  pripisuje  Alanu 

Guthu  iz  MIT-a,  ali  je  Linde  pripomogao  da  se  teorija  izbrusi  i 
prihvati.  Guth  i  Linde  su  iznijeli  tezu  da  je  vrlo  rano  u povijesti 
našeg  svemira  - T=10-43 sekunde  nakon  eksplozije,  da  budemo 
precizni,  kad je kozmos  navodno bio mnogo manji od protona -
gravitacija  mogla  nakratko  postati  odbojna,  a  ne  privlačna  sila. 
Zbog  toga  je  navodno  svemir  prošao  kroz  fazu  strahovitog  ek-
sponencijalnog  rasta,  prije  no  što  se  smirio  na  sadašnjoj  opušte­
nijoj brzini ekspanzije. [najnovije: expanzija svemira se UBRZAVA op.prev] 

G u t h  i  Linde  su  svoju  ideju  zasnovali  na netestiranim  - i  goto­
vo  sigurno  nemogućim  za  testiranje  -  unificiranim  teorijama  fi­
zike  čestica.  Kozmolozi  su  se  svejedno  zaljubili  u  inflaciju  jer  je 
mogla objasniti  neke  iritantne probleme  koje  postavlja standard­
ni  model  velikog praska.  Prvo,  zašto  se  čini  da je  svemir manje-
više  svuda  isti?  Odgovor  glasi  da baš  kao  što  napuhavanje  balona 
izglađuje  njegovu  naboranost,  tako  i  eksponencijalna  ekspanzija 
čini  svemir  relativno  glatkim.  Obratno,  inflacija  također  objaš­
njava  zašto  svemir  nije  potpuno  homogena  juha  zračenja,  nego 
sadrži  grudice  materije  u  obliku  zvijezda  i  galaksija.  Kvantna me­
hanika  kaže  da  čak i prazni  prostor pršti  energijom;  ova  energija 
stalno  fluktuira  poput  valova  na  površini  jezera  nad  kojim  puše 
vjetar.  Prema  teoriji  inflacije,  vrhunci  generirani  ovim  kvantnim 
fluktuacijama u vrlo  ranom  svemiru  su  mogli  nakon  inflacije  po­
stati  dovoljno  veliki  da  posluže  kao  gravitacijsko  sjeme  iz  kojeg 
su  izrasle  zvijezde  i  galaksije. 

Inflacija  ima  neke  zapanjujuće  implikacije  od  kojih  je  jedna  da 
sve  što  možemo vidjeti  kroz  naše  teleskope  predstavlja samo  bes­
krajno  mali  djelić  daleko  prostranijeg  područja  stvorenog  tije­
kom  inflacije.  Ali  Linde  se  nije  na  tome  zaustavio.  Čak  i  takav 
nepregledan svemir, smatra on, samo je jedan od beskonačno mno­
go  svemira začetih  inflacijom.  Inflacija,  jednom  kad počne,  nika­
da ne može  završiti;  ne  samo  da je stvorila  naš  svemir - galaksija­
ma  ukrašeno  područje  koje  gledamo  kroz  teleskop  -  nego  i 
bezbroj  drugih svemira.  Ovaj  megaverzum ima ono što je pozna­
to  kao  fraktalna  struktura:  veliki  svemiri  rađaju  male  svemire, 
koji  rađaju  još  manje,  i  tako  dalje.  Linde  je  svoj  model  nazvao 

kaotičnim,  fraktalnim,  vječno  samoreproduktivnim,  inflacijskim 
svemirom.8 

Za nekoga t k o je javno  toliko  zaigran i inventivan,  Linde  m o ž e 
biti iznenađujuće  sumoran. Vidio  sam tu  stranu  njegovog karakte­
ra  kad  sam  ga posjetio  na  Sveučilištu  Stanford  gdje  su  on  i  njegova 
supruga,  Renata  Kallosh,  također  teorijska  fizičarka,  počeli  raditi 
1990.  Kad  sam  stigao  u  sivu,  kubističku  kuću  koju  su  iznajmili, 
Linde  me  je  bespotrebno  proveo  unaokolo.  U  stražnjem  smo 
dvorištu  naišli  na  Kallosh  koja  je  sretno  kopala po  cvjetnoj  lijehi. 
"Vidi,  Andrej!"  povikala  je,  pokazujući  na  gnijezdo  cvrkutavih 
ptičica  na  grani  iznad  nje.  Linde,  čije  su  bljedilo  i  strabizam  ot­
krivali  da ne boravi previše  na suncu,  samo je  klimnuo.  Kad sam  ga 
upitao  čini  li  mu  se  da je  u  Kaliforniji  atmosfera uistinu  opuštenija, 
promrmljao  je:  "Možda  previše  opuštena!" 

Dok  mi  je  Linde  prepričavao  svoju  životnu  priču,  postalo  je 
jasno  da  je  strah,  čak  depresija,  igrala  značajnu  ulogu  u  njegovoj 
motivaciji.  U  raznim  fazama  njegove  karijere  bi  očajavao  što  ne 
razumije  ništa o  prirodi stvari - baš  neposredno  prije  no  što  bi  po-
stignuo  neki  novi  prodor.  Linde  je  nabasao  na  osnovni  koncept 
inflacije  kasnih  sedamdesetih  u  Moskvi,  ali  je  odlučio  da  ideja  im 
previše  rupa  da bi  je  razvijao.  Njegov interes  oživjela je  teza Alana 
Gutha da inflacija može objasniti nekoliko zagonetnih osobina sve­
mira,  p o p u t  glatkoće,  ali je  i  Guthova verzija  imala mane.  N a k o n 
što je toliko  opsjednuto  razmatrao problem  da je dobio  čir na že­
lucu,  Linde  je  pokazao  kako  se  Guthov  model  može  prilagoditi 
tako  da  se  eliminiraju  tehnički  problemi. 

No,  i  ovaj  model  inflacije  ovisi  o,  činilo  se  Lindeu,  sumnjivim 
osobinama  jedinistvenih  teorija.  Naposljetku  -  nakon  što  je  za-

8 Linde je iznio svoju teoriju u članku "The Self-Reproducing Inflationary 
Universe",  izd. u Scientific Americanu  u studenom  1994.,  str.  48-55. 
Oni koji žele saznati više o Lindeu mogu pogledati njegove knjige Par­
ticle Physics and Inflationary Cosmology, Harwood Academic Publish­
ers, N e w York, 1990.; i Inflation and Quantum Cosmology, Academic 
Press, San Diego,  1990. Ulomci ovog dijela o Lindeu pojavili su se u 
mom članku "The Universal Wizard", Discover, ožujak, 1992., str. 80-
85. Intervju s Lindeom sam vodio na Stanfordu u travnju  1991. 

pao u takav duboki jad da je imao poteškoća ustati iz kreveta - odlučio 
je  da  bi  inflacija  mogla  proizaći  iz  puno  više  generičkih  kvantnih 
procesa  koje  je  predložio  John  Wheeler.  Prema  Wheeleru,  kada 
bi netko imao  mikroskop  trilijune  trilijuna puta snažniji od posto­
jećih, vidio bi prostor i vrijeme kako  divlje  fluktuiraju  zbog kvantne 
neodređenosti.  Linde  je  zaključio  da  bi  ono  što  je Wheeler  zvao 
"prostorno-vremenskom  p j e n o m "  neizbježno  stvorilo  uvjete  n u ž ­
ne  za  inflaciju. 

Inflacija  je  proces  koji  sam  sebe  iscrpljuje;  ekspanzija  prosto­
ra  brzo  uzrokuje  raspršivanje  energije  koja  je  motor  inflacije.  Ali 
Linde  je  tvrdio  da jednom  kad  inflacija počne,  ona  uvijek nastavlja 
postojati  negdje  drugdje  -  ponovno,  zbog  kvantne  neodređenosti 
(korisna je  stvarca ta kvantna neodređenost).  Novi  svemiri nasta­
ju u tom istom trenutku. Neki istog časa kolabiraju.  Drugi se  toli­
ko  brzo  napuhavaju  da  materija  nikada  ne  dobije  priliku  zgrušati 
se.  A  neki,  poput  našega,  smiruju  se  na  brzini  ekspanzije  koja  je 
dovoljno  pogodna  za  gravitaciju  da  može  uobličiti  materiju  u  ga­
laksije,  zvijezde  i  planeti. 

Linde je ponekad uspoređivao ovaj superkozmos s beskonačnim 
morem.  Izbliza gledano,  more  otkriva dojam  dinamike i promje­
ne, valova  koji  idu  gore  dolje.  Mi  ljudi,  budući  da  živimo  unutar 
jednog  od  ovih  nemirnih  valova,  mislimo  da  cijeli  svemir  ekspan­
dira.  Ali  kad  bismo  se  mogli  uspeti  iznad  površine  mora,  shvatili 
bismo da je  naš  ekspandirajući kozmos  samo  sićušna, beznačajna, 
lokalna pojava  u  beskonačnom,  vječnom  oceanu.  Na  neki  način, 
zaključio je Linde, stara teorija stabilnog stanja Freda Hoylea  (o ko­
joj  ću  raspravljati  kasnije  u  ovom  poglavlju)  je  bila  u  redu;  kad  se 
gleda  s  Božje  perspektive,  superkozmos  se  pojavljuje  u  nekoj  vrsti 
ravnoteže. 

Linde  nije bio prvi fizičar koji je pretpostavio  da postoje  i  drugi 
svemiri.  Ali  dok  većina  teoretičara  smatra  druge  svemire  mate­
matičkim apstrakcijama, pa i malo neugodnim apstrakcijama, Linde 
uživa  spekulirajući  o  njihovim  osobinama.  Izgrađujući  svoju  teoriju 
o  samoreproducirajućim  svemirima,  primjerice,  Linde  govori  je­
zikom  genetike.  Svaki  svemir  stvoren  inflacijom  rađa  još  jedan 
"svemir  dijete".  Neki  od  ovih  potomaka  zadržavaju  "gene"  svojih 

prethodnika  i  evoluiraju  u  slične  svemire  sa  sličnim  prirodnim 
zakonima - a možda i  sličnim  stanovnicima.  Prizivajući  antropsko 
načelo  Linde  je  iznio  tezu  da  bi  neka  kozmička verzija prirodne 
selekcije  mogla  davati  prednost  ponavljanju  svemira  u  kojima  je 
vjerojatno  da  će  se  pojaviti  inteligentni  život.  "Činjenica  da  negdje 
drugdje  postoji  život  poput  našega  za  mene  je  gotovo  izvjesna", 
rekao  je.  "Ali  nikad  za  to  nećemo  znati." 

Poput Alana Gutha i nekolicine drugih kozmologa,  Linde voli 
spekulirati  o  mogućnosti  stvaranja  inflatornog  svemira  u  labora­
toriju.  Ali  samo  se  Linde  pita:  Zašto  bi  netko  htio  stvoriti  drugi 
svemir?  Čemu  bi  to  služilo?  Čim  bi  kozmički  inženjer  stvorio 
novi  svemir,  on  bi  se  istoga  časa  razdvojio  od  svojeg  roditelja brzi­
nom  većom  od  brzine  svjetlosti  prema  Lindeovim  proračunima. 
Ne  bi  bila  moguća  nikakva  dalja  komunikacija. 

S druge strane, razmišlja Linde,  možda bi inženjer mogao  mani­
pulirati sjemenom predinflacijske tvari na taj  način da bi on  evolui­
rao  u  svemir  s  određenim  dimenzijama,  fizičkim  zakonima  i pri­
rodnim konstantama. Na taj način bi inženjer mogao poslati neku 
vrstu poruke putem same  strukture novog univerzuma.  U biti,  kaže 
Linde,  i  naš  su  svemir  možda  stvorila bića  u  nekom  drugom  sve­
miru,  i fizičari p o p u t  Lindea,  u  svojim pokušajima  da otkriju  zako­
ne  prirode,  možda  zapravo  dekodiraju  poruku  naših  kozmičkih 
roditelja. 

Linde  oprezno  govori  o  ovim  idejama promatrajući moju  reak­
ciju. Tek na kraju,  možda zadovoljan time  što  sam  zinuo  od izne­
nađenja,  dopustio  si je mali osmijeh.  Ipak,  njegov je  osmijeh izblijedio 
kad  sam  ga upitao  kakva bi  mogla biti  poruka  utjelovljena u  našem 
svemiru.  "Čini  se",  rekao  je  prkosno,  "da  nismo  sasvim  dorasli 
toj  spoznaji".  Linde je  izgledao još  sumornije  kad  sam  ga pitao  da li 
ga je  ikada  zabrinulo  da je  možda  cijeli  njegov rad - borio  sam  se 
da  pronađem  pravu  riječ  -  sranje. 

"U  trenucima depresije mislim da sam potpuni idiot",  odvratio 
je.  "Ono  sa  čim  se  igram  su  neke  vrlo  primitivne  igračke."  Do­
dao  je  da  se  pokušava  ne  previše  vezati  uz  svoje  ideje.  "Ponekad 
su  modeli  prilično  čudni  i  ako  ih  uzmete  previše  ozbiljno,  u 
opasnosti  ste  da  ćete  pasti  u  klopku.  Rekao  bih  da  je  to  slično 

klizanju  po  vrlo  tankom  ledu  na jezeru.  Ako  se  kližete vrlo  brzo, 
možda  nećete  potonuti  i  možete  dospjeti  daleko.  Ako  zastanete 
i  razmišljate  da  li  kližete  u  pravom  smjeru,  lako  možete  propa­
sti." 

Činilo  se  da  Linde  govori  da  njegov  cilj  kao  fizičara  nije  do­
stići  konačno  rješenje,  dospjeti  do  Odgovora  ili  barem  bilo  kak­
vog  odgovora,  nego  kretati  se,  klizati.  Linde  se  boji  misli  o  ko-
načnosti.  Njegova  teorija  samoreproducirajućeg  svemira  ima 
smisla  u  ovom  svjetlu:  ako  je  svemir beskonačan  i vječan,  onda je 
takva  i  znanost,  potraga  za  znanjem.  Ali  čak  i  fizika  osuđena  na 
ovaj  svemir,  rekao je  Linde,  možda  nije  ni  blizu pravom  odgovo­
ru.  "Primjerice,  ne  uključujete  svijest.  Fizika  proučava  materiju, 
a  svijest  nije materija."  Linde  se  složio  sa Johnom Wheelerom  da 
stvarnost u nekom  smislu  mora biti participatorni fenomen.  "Prije 
no  što  mjerite,  nema svemira,  ništa što  biste  mogli nazvati  objek­
tivnom  stvarnošću",  rekao  je  Linde. 

Lindea  su,  poput Wheelera  i Davida Bohma,  čini  se  mučile  mi­
stičke  težnje  koje  fizika  sama nikad ne  može  zadovoljiti.  "Postoji 
izvjesna  granica racionalnog znanja",  rekao  je.  "Jedan  način  da se 
proučava  iracionalno  jest  uskočiti  u  njega  i jednostavno  meditirati. 
Drugi  je  proučavati  granice  iracionalnog  pomoću  oruđa  racional­
nosti."  Linde  je  izabrao  potonji  jer  je  fizika  nudila  način  "da  se 
ne  govore  totalne  besmislice"  o  djelovanjima  svijeta.  Ali  ponekad, 
povjerio  mi  je,  "deprimiran  sam  kad pomislim  da ću  umrijeti  kao 
fizičar." 

Deflacija  inflacije 

Činjenica  da je  Linde  stekao  toliko  poštovanja - pozivali  su  ga na 
nekoliko  američkih  sveučilišta prije  nego  što  je  odabrao  Stanford 
-  svjedoči  i  o  njegovoj  retoričkoj  vještini  i  o  gladi  za  novim  ideja­
ma kozmologa. Ipak, do ranih devedesetih godina, inflacija i mno­
ge druge  egzotične ideje  koje  su  izrasle iz  fizike  čestica u prethod­
nom  desetljeću, počele  su  gubiti podršku većine kozmologa.  Čak 
je  i  David  Schramm,  koji  je  prilično  zagovarao  inflaciju  kad  sam 
ga sreo u Švedskoj, sumnjao u nju kad sam razgovarao s njim neko-

liko  godina  kasnije.  "Inflacija  mi  se  sviđa",  rekao  je  Schramm,  ali 
ona se nikad ne  može  do kraja verificirati jer ne  daje nikakva jedin­
stvena predviđanja, predviđanja  koja se  ne  bi  mogla  objasniti  na  neki 
drugi način.  "Toga kod inflacije nema", nastavio je Schramm,  "dok 
kod velikog praska toga ima.  Prekrasni kozmički mikrovalni poza­
dinski  šum  i  obilje  lakih  elemenata vam  govore:  'To  je  to'.  Nema 
drugog  načina  da  se  objasne  ta  promatranja." 

Schramm  priznaje  da  kozmolozi,  što  se  više  kreću  unatrag 
prema  početku  vremena,  stvaraju  sve  spekulativnije  teorije.  Koz­
mologija treba unificiranu teoriju fizike  čestica da bi opisala proce­
se  u  vrlo  ranom  svemiru,  ali  verificirati  unificiranu  teoriju  bi  mo­
glo biti krajnje teško.  "Čak i ako se netko pojavi sa stvarno lijepom 
teorijom, poput teorije  superstruna,  nema načina da ju se  testira. 
To  znači  da  to  onda  nije  stvarno  znanstvena  metoda  kod  koje 
dajete  predviđanja  i  onda  ih  testirate.  U  ovim  teorijama  nema  te 
eksperimentalne provjere. To je više kao matematička konzistentnost." 

Hoće  li  cijelo  polje  završiti  slično  interpretaciji  kvantne  me­
hanike,  tamo  gdje  su  standardi prvenstveno  estetski?  "Doista,  to 
je i moj problem", odvratio je Schramm,  "jer sve dok nema testo­
va,  više  smo  na  području  filozofije  nego  na  području  fizike.  Te­
stovi  moraju  dati  onakav  svemir  kakav  opažamo,  ali  to  je  više  "-
poviđenje",  nego  predviđanje."  Uvijek  je  moguće  da  će  teorijska 
istraživanja  crnih  rupa,  superstruna,  Wheelerovog  "sve  iz  bita  bi­
va"  i  druge  egzotike  rezultirati  nekom  vrstom  prodora  naprijed. 
"Ali  sve  dok  netko  ne  dođe  s  definitivnim  testovima",  rekao  je 
Schramm,  "ili  dok  nećemo  imati  sreće  pronaći  crnu  rupu  koju 
možemo  pažljivo  istraživati,  nećemo  imati  onu  vrstu  'Heureka!' 
osjećaja  koji  imate  kad  ste  stvarno  uvjereni  da  znate  odgovor." 

Shvaćajući značenje onoga što je upravo rekao, Schramm se izne­
nada  prebacio  natrag  na  svoj  uobičajeni  samouvjereni  način  op­
hođenja  primjereniji  kakvom  glasnogovorniku.  Činjenica  da  koz­
molozi imaju  toliko poteškoća u razvijanju  modela velikog praska  je 
dobar znak, tvrdio je, posežući za predobro poznatim argumentom. 
"Primjerice,  na  razmeđi  su  stoljeća  fizičari  govorili  da  je  većina 
fizikalnih  problema  riješena.  Da postoji  nekoliko  nezgodnih  ma­
lih  problema,  ali  da je  sve  u  osnovi  riješeno.  A pokazalo  se  da  to 

nije  bilo  tako.  U  stvari  bio  je  to  signal  da dolazi  novi veliki  korak 
naprijed.  Baš  kad  mislite  da  je  kraj  na vidiku,  otkrivate  da postoji 
crvotočina u cijelom novom pogledu na svemir.  A ja mislim da bi 
se upravo to moglo dogoditi, da se fokusiramo na problem i počinje­
mo vidjeti  stvari  u pravom  svjetlu.  Vidjet  ćemo  određene  nezgod­
ne probleme koje  nećemo  znati  riješiti.  A ja očekujem  da će  rješe­
nje  tih  problema  dovesti  do  cijelog  novog  bogatog  i  uzbudljivog 
područja.  Fizika  neće  umrijeti." 

A  što  ako  je  kozmologija  već  prošla  svoj  vrhunac  u  smislu  da 
je malo vjerojatno  da će ubuduće dati bilo kakva empirijska izne­
nađenja  onako  duboka  kakva je  bila  teorija velikog  praska?  Koz-
molozi su sretni da bilo što  znaju sigurno, kaže Howard Georgi, 
fizičar čestica na Sveučilištu Harvard.  "Mislim  da trebate shvatiti 
kozmologiju  kao  povijesnu  znanost  nalik  evolucijskoj  biologiji", 
rekao  je  Georgi,  čovjek  anđeoskog  lica,  uvijek veseo  i  podrugljiv. 
"Pokušavate  gledati  današnji  svemir  i  ekstrapolirati  unatrag,  što 
je  zanimljivo  ali  i  opasno,  jer  je  moguće  da  je  bilo  nezgoda  koje 
su  imale  veliko  djelovanje.  A  kozmolozi  se  silno  trude  shvatiti 
što  je  bilo  slučajno,  a  koje  su  odlike  čvrste.  Ali  meni  je  teško 
shvatiti  te  argumente  dovoljno  dobro,  a  da  bih  stvarno  bio  uvje­
ren  u  njihovu  ispravnost."  Georgi  je  rekao  da  bi  kozmolozi  m o ž ­
da  mogli  steći  potrebnu  skromnost  čitajući  knjige  evolucijskog 
biologa Stephena Jaya Goulda,  koji raspravlja o potencijalnim za­
bludama do  kojih  može  doći kad prošlost  rekonstruiramo  na te­
melju  našeg  znanja  o  sadašnjosti. 

Georgi  se  nasmijao,  možda shvaćajući koliko je malo vjerojat­
no  da  će  bilo  koji  kozmolog prihvatiti  njegov savjet.  Poput  Shel-
dona Glashowa čiji je  ured bio  u  istom  hodniku,  Georgi je  nekoć 
bio predvodnik u potrazi  za unificiranom  fizikalnom  teorijom.  I 
poput  Glashowa,  Georgi je  na kraju  odbacio  teoriju  superstruna 
i  druge  kandidate  za jedinstvenu  teoriju  kao  neprovjerljive  i  time 
neznanstvene.  Sudbine  fizike  čestica i  kozmologije,  primijetio  je 
Georgi,  u  određenom  su  smislu  isprepletene.  Kozmolozi  se  na­
daju  da  će  im  jedinstvena  teorija pomoći  da  shvate  jasnije  podri­
jetlo  svemira.  O b r a t n o ,  neki  fizičari  čestica se nadaju da će,  umje-

sto  zemaljskih  eksperimenata,  moći  potvrditi  svoje  teorije  gleda­
jući  kroz  teleskope  prema  rubu  svemira.  "To  mi  se  čini  malo 
pretjeranim,"  blago  je  primijetio  Georgi,  "ali  što  mogu učiniti?" 
Kad  sam  ga  pitao  o  kvantnoj  kozmologiji,  polju  kojim  se  bave 
Hawking,  Linde i  ostali,  Georgi  se  zavjerenički nasmijao.  "Obič­
ni  fizičar  kao  ja  ne  može  se  snaći  u  tim  neistraženim  vodama", 
rekao je.  Smatrao je članke  o kvantnoj  kozmologiji sa svim njiho­
vim  pričama  o  crvotočinama  i  vremenskim  putovanjima  i  novo­
rođenim svemirima "prilično zabavnima. To je kao da čitate Knjigu 
postanka."  Što  se tiče  inflacije,  to je divna vrsta znanstvenog mita 
koji  je  barem  jednako  dobar  kao  bilo  koji  drugi  mit  o  stvaranju 
koji  sam  čuo."10 

Igrač  nad  igračima 

Uvijek  će  biti  onih  koji  ne  samo  da  odbacuju  inflaciju,  novorođe­
ne  svemire  i  druge  krajnje  spekulativne  hipoteze,  nego  i  samu 
teoriju  velikog  praska.  Predsjedavajući  svih  osporavatelja  teorije 
velikog praska je  Fred Hoyle,  britanski  fizičar i astronom.  Selektiv­
no  čitanje  Hoyleovog  životopisa moglo bi vas  navesti  da pomislite 
kako  je  on  kvintesencijalni  insajder.  Studirao  je  na  Cambridgeu 
kod  Nobelovca  Paula  Diraca,  koji  je  točno  predvidio  postojanje 
antimaterije.  Postao  je  predavač  na  Cambridgeu  1945.  godine,  a 
pedesetih godina je pomogao dokazati kako  zvijezde  stvaraju teške 
elemente  od kojih  se  sastoje planeti i ljudi.  Početkom  šezdesetih  je 
osnovao  ugledni Astronomski institut u  Cambridgeu i bio je  njegov 
prvi ravnatelj. Zbog tih i drugih zasluga je dobio titulu viteza  1972. 
Da,  Hoyle je u stvari Sir Fred. No,  zbog tvrdoglavog odbijanja da 
prihvati  teoriju Velikog praska - i privrženost  nekim  rubnim  ide­
jama u  drugim područjima - postao  je  izopćenikom  na polju  koje 
je  pomogao  stvoriti.11 

10 Intervjuirao sam Georgija telefonski na Harvardu u studenom  1993. 
 11 Hoyle je  iznio  očaravajuću  retrospektivu  svoje  burne  karijere  u  knjizi 

Home Is  Where the Wind Blows, University Science Books, Mill Valley, 
Calif., 1994. Hoylea sam intervjuirao u njegovu domu u kolovozu  1992. 

Od  1988.  Hoyle  živi  u  neboderu  u  Bournemouthu,  gradu  na 
južnoj  obali Engleske.  Kad sam  ga tamo posjetio,  njegova supruga 
Barbara  me  uvela u  dnevnu  sobu  gdje  je  Hoyle  sjedio  na  stolici  i 
gledao  kriket na televiziji.  Ustao je i rukovao  se sa mnom a da nije 
skinuo  pogled  s  ekrana.  Njegova  supruga,  blago  ga prekoravajući 
zbog nepristojnosti,  je ugasila  televizor.  Hoyle  mi je  tek tada,  kao 
da se  probudio  iz  transa,  posvetio  pozornost. 

Očekivao  sam  da će  H o y l e  biti  čudan  i  ogorčen,  no većinom je 
bio  i preljubazan.  Sa svojim  tupastim  nosom,  izbočenom vilicom 
i  sklon  šatrovačkom  govoru  -  gdje  su  kolege  bili  "dečki",  a  loša 
teorija  "svinjarija"  -  zračio  je  nekom  vrstom  radničke  srdačnosti 
i  izravnosti.  Izgledalo  je  da  uživa  u  ulozi  autsajdera.  "Kad  sam 
bio mlad,  stari  su me smatrali  neobuzdanim  mladićem,  a sad  kad 
sam  star,  mladi me  smatraju  neobuzdanim  starcem."  Zahihotao  je. 
"Rekao  bih  da  me  ništa  ne  bi  smetalo  više  nego  da  me  smatraju 
nekim tko godinama ponavlja jedno te isto", kao što to čine mnogi 
astronomi.  "Uznemirilo bi me da netko dođe i kaže 'To što govo­
riš nije tehnički dobro', to bi me zabrinulo." (U stvari, Hoyle je bio 
optužen  i  zbog  ponavljanja  i  tehničkih  pogrešaka.)12 

Hoyle  ima  sposobnost  da  zvuči  uvjerljivo  -  primjerice  kad  je 
tvrdio da je sjeme života na naš planet moralo doći iz svemira. Spon­
tano  stvaranje  života  na  Zemlji,  primijetio  je  jednom,  vjerojatno 
je koliko i vjerojatnost da će tornado, koji prohuja smetlištem, stvori­
ti  Boeing  747.  Objašnjavajući  to  pitanje  tijekom  našeg  intervjua, 
Hoyle je  istaknuo  da je  Zemlja bila nenastanjiva  zbog padanja  aste-
roida  sve  do  prije  3,7  milijardi  godina.  Zamislimo  li  povijest  od 

12 Pogledajte, primjerice, prikaz knjige Our Place in the Cosmos J. M. Denta 
u časopisu Nature od 13. svibnja 1993., str.  124, u kojoj Hoyle i njegov 
suradnik Chandra Wickramasinghe tvrde da svemir vrvi životom. Re­
cenzent u časopisu Nature, Robert Shapiro, kemičar na Sveučilištu New 
York ustvrdio je  da ova knjiga i druge novije  Hoyleove  knjige  "u pot­
punosti dokumentiraju način na koji briljantni um može biti upregnut 
u  službu  bizarnih  ideja".  Kad  je  Hoyleova  autobiografija  objavljena 
godinu  dana  kasnije,  mediji,  koji  su  godinama  marginalizirali  Hoylea 
zbog njegovih čudačkih stavova, iskazali su iznenadnu simpatiju prema 
njemu.  Vidi npr.  "The  Space Molecule M a n "  Marcusa  Chowna,  New 
Scientist,  10. rujan  1994.,  str. 24-27. 

svih  4,5  milijarde  godina  koliko  je  star  naš  planet  kao  24  sata, 
onda  se  život  pojavio  u  posljednjih  pola  sata.  "Trebate  otkriti 
DNK;  morate stvoriti  tisuće enzima u  tih pola sata",  objašnjavao 
je.  "I  sve  to  trebate  učiniti  u  vrlo  neprijateljskom  okruženju. 
Stoga  smatram  da  kad  sve  to  zbrojite,  ne  dobivate  naročito  pri­
vlačnu  situaciju."  Dok  je  Hoyle  govorio,  uhvatio  sam  se  kako 
klimam  glavom  u  znak slaganja.  Da,  naravno  da život  nije  mogao 
nastati  ovdje.  Što  bi  moglo  biti  očitije?  Tek  sam  kasnije  shvatio 
da  su  se  prema  Hoyleovom  vremenskom  rasporedu  majmuni 
preobrazili  u  ljude  u  posljednjih  dvadeset  sekundi,  dok  je  mo­
derna  civilizacija  nastala  u  manje  od  jedne  desetinke  sekunde. 
Možda  nevjerojatno,  ali  dogodilo  se. 

Hoyle  je  ozbiljno  počeo  razmišljati  o  podrijetlu  svemira  na­
kon  Drugoga  svjetskog  rata  tijekom  duge  rasprave  s  druga  dva 
fizičara,  Thomasom  Goldom  i  Hermannom  Bondijem.  "Bondi 
je  negdje  imao  rođaka - činilo  se  kao  da  on  posvuda ima rođake — 
i  on  mu je  poslao  sanduk ruma",  prisjeća  se  Hoyle.  Dok  su  ispi­
jali  Bondijev  rum,  tri  su  se  fizičara  okrenula  vječnoj  zagonetki 
mladih  i  opijenih:  Kako  smo  mi uopće  nastali? 

Otkriće  da  se  sve  galaksije  u  svemiru  međusobno  udaljavaju 
već je  uvjerilo  mnoge  astronome  da je  svemir  počeo  eksplozijom 
u  određenom  trenutku  u  prošlosti  i  da  se  još  uvijek  širi.  Hoy-
leov  je  temeljni  prigovor  tom  modelu  bio  filozofski.  Nije  imalo 
smisla  govoriti  o  stvaranju  svemira  ako  već  nemamo  prostor  i 
vrijeme  u  kojem  će  svemir  biti  stvoren.  "Gubite  univerzalnost 
fizikalnih  zakona",  objasnio  mi je  Hoyle.  "Fizike više  nema." Je­
dina  alternativa  tom  apsurdu,  odlučio  je,  bila  je  da  su  prostor  i 
vrijeme morali  oduvijek postojati.  On,  Gold i  Bondi su tako  smi­
slili  teoriju  stabilnog  stanja  prema  kojoj  je  svemir  beskonačan  i 
prostorno  i  vremenski,  i  stalno  generira  novu  materiju  pomoću 
nekog još  nepoznatog mehanizma. 

Prestao  je  promicati  teoriju  stabilnog  stanja  poslije  otkrića 
mikrovalnog  pozadinskog  zračenja  ranih  šezdesetih  koje  je  -  či­
nilo  se  -  bilo  konkluzivni  dokaz  za  veliki  prasak.  No,  njegove 
stare  sumnje  su  se  ponovno  pojavile  osamdesetih  dok  je  proma­
trao  kako  se  kozmolozi  trude  objasniti  stvaranje  galaksija  i  druge 

zagonetke.  "Počelo  mi  se  činiti  da  je  nešto  ozbiljno  krivo",  ne 
samo  s  novim  konceptima  kao  što  su  inflacija  i  tamna  materija, 
već  i  sa samim velikim praskom.  "Ja snažno vjerujem  da ako  ima­
te  ispravnu  teoriju,  imate  i  mnogo  pozitivnih  rezultata.  Činilo  mi 
se da se  oni time bave već  20  godina, do  1985.  godine, a nisu baš 
imali  što  za  pokazati.  A  nije  smjelo  biti  tako,  ako  je  teorija  bila 
točna. 

Hoyle  je  tako  obnovio  teoriju  stabilnog  stanja  u  novom  i  po­
boljšanom  obliku.  Umjesto jednog velikog praska,  mnogo  se  ma­
lih praskova  zbilo  u  preegzistentnom  p r o s t o r u  i vremenu.  Ti  ma­
li  praskovi  su  stvorili  lake  elemente  i  crvene  pomake  galaksija. 
Što se  tiče kozmičkog mikrovalnog pozadinskog zračenja,  najbo­
lje  čega  se  Hoyle  mogao  dosjetiti je  bilo  to  da je  to  zračenje  koje 
emitira  neka  vrsta  metalne  zvjezdane  prašine.  Hoyle  je  priznao 
da  je  njegova  teorija  "kvazistabilnog  stanja"  koja  je  u  stvari  zami­
jenila  jedno  veliko  čudo  mnogim  malim  čudima,  daleko  od 
savršenstva.  No,  inzistirao  je  na tome  da posljednje verzije  teori­
je  velikog  praska  koje  postuliraju  postojanje  inflacije,  tamne  ma­
terije  i  druge  egzotike,  imaju mnogo  dublje  pukotine.  "To  je po­
put  srednjovjekovne  teologije",  izjavio  je  u  rijetkom  izljevu  bijesa. 

Što  je  duže  Hoyle  govorio,  to  sam  se  više  pitao  koliko  su 
iskrene  njegove  sumnje  u  teoriju velikog  praska.  U  nekim  je  svo­
jim  izjavama  otkrio  gotovo  vlasničku  sklonost  prema  teoriji. Jed­
na  od  velikih  ironija  moderne  znanosti  je  ta  da  je  Hoyle  skovao 
izraz  veliki prasak  1950.  godine,  dok  je  radio  na  nizu  radijskih 
emisija  o  astronomiji.  Rekao  mi  je  da nije  namjeravao  podcijeniti 
teoriju,  kao  što  to  govore  mnogi prikazi,  već  ju jednostavno  opi­
sati.  U  to vrijeme,  prisjeća  se,  astronomi  su  često  teoriju  nazivali 
"Friedmanovom  kozmologijom"  prema  fizičaru  koji  je  pokazao 
kako  je  Einsteinova  teorija  relativnosti  dovela  do  teorije  o  sve­
miru  koji  se  širi. 

'To je bio otrov",  izjavio je Hoyle.  "Trebali ste imati nešto  živo. 
Stoga  sam  smislio veliki prasak.  Da  sam  to patentirao,  da sam  za­
tražio  autorsko  pravo...",  poigravao  se  s  tom  idejom.  U  kolovo­
zu  1993.  časopis  Sky and  Telescope je  organizirao  natječaj  za pro­
mjenu  imena  teoriji.  Nakon  razmatranja  oko  tisuću  prijedloga, 

suci su objavili da nisu pronašli niti jedan koji bi  zavrijedio zamijeni­
ti  izraz veliki  prasak.13  Hoyle  kaže  da  ga  to  nije  iznenadilo.  "Riječi 
su kao  udice",  komentirao  je.  "Kad jednom udu, jako ih je teško 
izvaditi." 

Hoyle  je također bio  opsjednut time kako  je bio blizu otkriću 
kozmičkog  mikrovalnog  pozadinskog  zračenja.  Bilo  je  to  1963. 
kada je tijekom jedne konferencije o astronomiji Hoyle upao u razgo­
vor s  Robertom Dickeom,  fizičarom s Princetona, koji je planirao 
tražiti kozmičke mikrovalove koje je predviđao model velikog praska. 
Dicke  je  rekao  Hoyleu  da  očekuje  da  će  kozmički  mikrovalovi 
biti  na  oko  20  stupnjeva iznad  apsolutne  nule,  što je predviđala  i 
većina drugih teoretičara.  Hoyle je obavijestio Dickea da je  1941. 
kanadski  astronom  Andrew McKellar  otkrio  međuzvjezdani  plin 
koji  zrači  mikrovalove  na  3  stupnja,  a  ne  na  20. 

Na  trajnu  Hoyleovu  žalost,  niti  on  niti  Dicke  nisu  tijekom 
svojeg  razgovora  spomenuli  implikaciju  McKellarovog  otkrića: 
da bi mikrovalna pozadina mogla biti 3  stupnja.  "Sjedili smo i pili 
kavu",  prisjeća  se  Hoyle,  a  glas  mu  se  povisio.  "Da  je  jedan  od 
nas  rekao  'Možda  je  3  stupnja',  mogli  smo  odmah  otići  i  provje­
riti i tada bismo  imali teoriju  1963.  godine."  Godinu  dana kasni­
je,  baš  prije  no  što  se  Dicke  posvetio  svojem  mikrovalnom  eks­
perimentu,  Arno  Penzias  i  Robert Wilson  iz  Bellovog  laboratorija 
su  otkrili  mikrovalno  zračenje  na  tri  stupnja,  za  što  su  kasnije 
dobili  Nobelovu  nagradu.  "Uvijek  sam  mislio  da  je  to  jedan  od 
najgorih  promašaja  mog  života",  uzdahnuo  je  Hoyle  polako 
okrećući  glavom. 

Zašto  bi  Hoyleu toliko  stalo  za to  što umalo  nije otkrio  feno­
men  koji je  sada ismijavao  kao  sumnjiv?  Mislim  da se  Hoyle,  kao 
mnogi  genijalci,  nekoć  nadao  da  će  postati  članom  najuže  znan­
stvene kreme,  umotan u  čast i  slavu.  Daleko  je  odmaknuo  u po­
stizanju  tog  cilja.  No,  1972.  su  birokrati  na  Cambridgeu  prisilili 
Hoylea da  dade  ostavku  na  mjesto  ravnatelja Astronomskog  insti­
tuta - zbog  političkih,  a  ne  znanstvenih  razloga.  Hoyle  i  njegova 
supruga  su  napustili  Cambridge  i  preselili  se  u  kolibu  na udaljenoj 
pustopoljini gdje su živjeli  15  godina prije nego su se preselili u Bour-

13 "And the Winner is...", Sky and Telescope, ožujak, 1994., str. 22. 

nemouth.  Za  to  je  vrijeme  Hoyleova  antiautoritarnost,  koja  mu 
je  uvijek  dobro  služila,  postala  manje  kreativna,  a  više  reakcio­
narna.  Srozao se na ono što je Harold Bloom podrugljivo nazvao 
"pukim  buntovnikom",  iako  je  još  uvijek  sanjao  o  tome  što  je 
mogao postati. 

Hoyle  je  čini  se  patio  od  još  jednog  problema.  Zadaća  znan­
stvenika  je  pronalaziti  pravilnosti  u  prirodi.  Uvijek  postoji  opa­
snost da će  netko vidjeti pravilnosti tamo  gdje  ih nema.  Hoyle je, 
kasnije  u  svojoj  karijeri,  podlegao  toj  zamci.  Vidio  je  pravilnosti 
- ili prije  urote - i u  strukturi  kozmosa  i  medu  onim  znanstveni­
cima  koji  su  odbacivali  njegove  radikalne  nazore.  Hoyleov  način 
razmišljanja  je  bio  najočitiji  u  njegovim  pogledima  na  biologiju. 
Od  ranih  sedamdesetih  on  tvrdi  da  je  svemir  ispunjen  virusima, 
bakterijama i drugim organizmima.  (Hoyle je načeo tu temu 1957. 
u  Crnom  oblaku,  najpoznatijem  od njegovih  mnogih  znanstveno-
fantastičnih  romana.)  Ti  mikroorganizmi  koji  putuju  svemirom 
navodno  su  dali  sjeme  života  na  zemlji  i  potaknuli  evoluciju  koja 
je  uslijedila;  prirodna  selekcija  odigrala  je  malu  ili  nikakvu  ulogu 
u  stvaranju  raznolikosti  života.14  Hoyle  je  također  tvrdio  da  su 
epidemije  gripe,  hripavca  i  drugih  bolesti  izazvane  prolaskom 
Zemlje  kroz  oblake  patogena. 

Raspravljajući  o  trajnom  uvjerenju  biomedicinskog  establiš-
menta  da se bolesti prenose  na  konvencionalniji  način,  od  osobe 
do  osobe,  Hoyle se namrštio.  "Ne promatraju podatke i ne kažu 
'To je pogrešno', i prestanu to  podučavati. Jednostavno  se  i dalje 
fiksaju  istim  smećem.  I  zato,  ako  odete  u  bolnicu jer nešto  nije  u 
redu  s  vama,  budite  sretni  ako  vas  izliječe."  N o ,  ako  svemir  obi­
luje  organizmima,  pitao  sam,  zašto  oni  nisu  otkriveni?  O,  vjero­
jatno  jesu,  uvjeravao  me  Hoyle.  Sumnjao  je  da  su  s  američkim 
pokusima,  s  balonima na velikim visinama i  drugim platformama, 
dali  dokaze  o  životu  u  svemiru  šezdesetih  godina,  no  političari 
su  to  prikrili.  Zašto?  Možda  zbog  nacionalne  sigurnosti,  sugeri­
rao  je  Hoyle,  ili  zbog  toga  što  su  rezultati  proturječili  prevlada­
vajućem  mišljenju.  "Znanost  je  danas  zaključana  u  paradigme", 

14 Vidi Hoyle i Wickramasinghe, Our Place in Cosmos. 

ozbiljno  je  izjavio.  "Svaki  je  put  blokiran  vjerovanjima  koja  su 
kriva  i  ako  danas  pokušavate  bilo  što  postići  objavljivanjem  u  ča­
sopisima,  naletjet  ćete  na  paradigmu  i  urednici  će  vas  odbiti." 

Hoyle je istaknuo da, suprotno određenim  izviješćima,  ne vjeruje 
da je virus  AIDS-a  došao  iz  svemira.  "To  je  takav čudan virus  da 
moram vjerovati  da je stvoren  u laboratoriju",  rekao je. Je li  H o y l e 
želio  reći  da  je  patogen  možda  stvoren  kao  proizvod  biološkog 
ratnog  programa  koji  je  otišao  u  neželjenom  pravcu?  "Da,  čini 
mi  se  da je  tako",  odgovorio  je. 

Hoyle  je  također sumnjao  da  se  život  kao  i  cijeli  svemir  mora 
razvijati  prema  nekom  kozmičkom  planu.  Svemir  je  "očito 
sređen",  rekao  je  Hoyle.  "Ima previše  stvari  koje  izgledaju  slučaj­
ne, ali to nisu." Kad sam  ga pitao smatra li da natprirodna inteli­
gencija  upravlja  stvarima,  ozbiljno  je  klimnuo.  "Ja  tako  shvaćam 
Boga.  On  je  sređenost,  ali  kako  je  bio  sređen  to  ja  ne  znam." 
Naravno,  mnogi  Hoyleovi  kolege - a vjerojatno  i  najveći  dio  jav­
nosti  -  dijeli  njegovo  mišljenje  da  je  svemir,  da  mora  biti,  zavjera. 
A  možda  i  jest.  Tko  zna?  Ali  njegova  tvrdnja  da  bi  znanstvenici 
namjerno  prikrili  dokaze  o  mikrobima  koji  putuju  svemirom  ili 
legitimnim  pukotinama  u  teoriji  velikog  praska,  otkriva  funda­
mentalno  nerazumijevanje  vlastitih  kolega.  Većina  znanstvenika 
žudi za takvim revolucionarnim otkrićima.[ ? ] 

Načelo  sunca 

Neovisno  o  Hoyleovim  ekscentričnostima,  buduća  promatranja 
bi  mogla pokazati  da  je  njegov  skepticizam  spram  teorije  velikog 
praska  barem  djelomice  opravdan.  Astronomi  možda  otkriju  da 
kozmičko  mikrovalno  zračenje  ne  potječe  iz  velikog  praska,  već 
iz  nekog  prizemnijeg  izvora  kao  što  je  prašina  u  našoj  vlastitoj 
Mliječnoj  stazi.  Dokazi  o  nukleosintezi  se  možda  isto  tako  neće 
održati  onako  kako  su  to  Schramm  i  drugi  zagovornici  velikog 
praska  tvrdili.  No,  čak  i  ako  netko  obori  ta  dva  temelja  velikog 
praska,  teorija još  uvijek  može  opstati  na  dokazu  o  crvenom  po­
maku  za  koji  se  čak  i  Hoyle  slaže  da  dokazuje  da  se  svemir  širi. 

Teorija velikog praska je  za  astronomiju  ono  što  je  za biologi­
ju  Darwinova  teorija  prirodne  selekcije;  omogućava  povezanost, 
smisao,  značenje,  sjedinjujuću  nit.  To  ne  znači  da  teorija  može  -
ili da će  ikad - objasniti sve  fenomene.  Kozmologija,  unatoč  svo­
joj  tijesnoj  vezi  s  fizikom  elementarnih  čestica,  najpreciznijom 
od  svih  znanosti,  daleko  je  od  toga da  sama  bude  precizna.  Ta je 
činjenica  dokazana  ustrajnom  nemogućnošću  astronoma  da  se 
slože  oko  vrijednosti  Hubbleove  konstante,  koja  je  mjera  veliči­
ne,  starosti  i  brzine  širenja  svemira.  Da  bi  se  dobila  Hubbleova 
konstanta,  potrebno  je  izmjeriti  opseg  crvenog  pomaka  galaksija 
i  njihovu  udaljenost  od  Zemlje.  Prvo  je  mjerenje  jednostavno,  ali 
drugo  je  izuzetno  složeno.  Astronomi  ne  mogu  pretpostaviti  da 
je  očiti  sjaj  neke  galaksije  proporcionalan  njenoj  udaljenosti;  ga­
laksija  je  možda  blizu  ili  je  jednostavno  sjajna.  Neki  astronomi 
inzistiraju  na  tome  da je  svemir  star  deset  milijardi  godina  ili  čak 
mlađi. Drugi  su  jednako  tako  uvjereni  da je  star  najmanje  dvade­
set  milijardi  godina.15 

Rasprava  oko  Hubbleove  konstante  nudi  očitu  lekciju:  čak  i 
kad  izvode  naizgled jednostavan proračun,  k o z m o l o z i  moraju p o ­
staviti  različite  pretpostavke  koje  kasnije  utječu  na  njihove 
rezultate;  moraju  interpretirati  svoje  podatke  baš  kao  i  evolucijski 
biolozi  i  povjesničari.  Treba  tako  s  velikim  oprezom  uzeti  u  obzir 
tvrdnje  koje  se  temelje  na  velikoj  preciznosti  (primjerice  Schram-
movu  tvrdnju  da  se  proračuni  o  nukleosintezi  slažu  s  teorijskim 
predviđanjima  na  pet  decimala). 

Detaljnija  promatranja  našeg  kozmosa  neće  nužno  riješiti  pi­
tanja  vezana  uz  Hubbleovu  konstantu  ili  druga  pitanja.  Prisjeti­
mo  se:  najtajanstvenija  od  svih  zvijezda  je  naše  sunce.  Nitko  za­
pravo  ne  zna  što  uzrokuje  Sunčeve  pjege  ili  zašto  njihov  broj 
raste  i  smanjuje  se  tijekom  razdoblja  od  otprilike  deset  godina. 
Naša  sposobnost  da  opisujemo  svemir  jednostavnim  elegantnim 
modelima  proizlazi  djelomice  iz  nedostatka  podataka,  iz  našeg 
neznanja.  Što  jasnije  vidimo  svemir  u  njegovim  blistavim  detalji­
ma,  to  će  nam  biti  teže  objasniti  te  činjenice  jednostavnom  teori-

 15 Vidi  Overbye,  Lonely  Hearts  of  the  Cosmos,  zbog  izvrsnog  prikaza  ras­
prave o Hubbleovoj konstanti. 

jom.  Oni  koji  proučavaju  ljudsku  povijest  svjesni  su  tog  para­
doksa,  no  kozmolozi  to  vrlo  teško  prihvaćaju. 

Sunčevo  načelo ukazuje  na to  da će  mnoge  egzotične  pretpo­
stavke  kozmologije  pasti  u  vodu.  Još  se  početkom  sedamdesetih 
smatralo da su crne rupe teoretski kurioziteti koje ne treba shvaćati 
ozbiljno.  (I  sam  je  Einstein  smatrao,  prema  izvještaju  Freemana 
Dysona,16  da  su  crne  rupe  "mrlje  koje  treba  izbaciti  iz  teorije  nje­
nom boljom matematičkom formulacijom".)  S vremenom su,  za­
hvaljujući  zagriženosti  Johna  Wheelera  i  drugih,  prihvaćene  kao 
stvarni  objekti.  Mnogi  teoretičari  su  danas  uvjereni  da  gotovo  sve 
galaksije,  uključujući  i našu,  imaju  goleme  crne  rupe u  svojim  središ­
tima.  Razlog  zbog kojeg je  to  prihvaćeno jest  u  tome  što  nitko  ne 
može  zamisliti  bolji  način  kojim  bi  se  objasnili  divlji vrtlozi  mate­
rije  u  središtima  galaksija. 

Ti argumenti ovise  o  našem neznanju.  Astronomi bi  se  trebali 
pitati  sljedeće:  ako bi nekako  mogli biti preneseni u središte  galak­
sije Andromede ili naše Mliječne staze,  što bi tamo  našli?. Da li bi 
pronašli nešto  nalik crnim rupama kako  ih opisuje trenutna teori­
ja,  ili bi naišli na nešto  potpuno  različito,  nešto  što  nitko još  nije 
zamislio  niti  je  mogao  zamisliti?  Pouka  o  Suncu  upućuje  da  je 
drugi  odgovor vjerojatniji.  Mi  ljudi  možda  nikad  nećemo  izravno 
vidjeti  srce  naše  galaksije,  a  kamoli  drugih  galaksija,  no  možemo 
saznati dovoljno da posumnjamo u hipotezu o crnim rupama. Može­
mo  saznati  dovoljno  da bismo  saznali koliko  malo  znamo. 

Isto vrijedi  za kozmologiju  općenito.  Spoznali  smo  jednu  zapa­
njujuću  osnovnu  činjenicu  o  našem  svemiru.  Znamo  da  se  svemir 
širi  i  da postoji  barem  deset  ili  dvadeset  milijardi  godina,  baš  kao 
što  i  evolucijski  biolozi  znaju  da je  sav  život  nastao  iz  zajedničkog 
pretka p u t e m prirodne selekcije.  N o , kozmolozi nisu toliko voljni 
prijeći  preko  tog  osnovnog  razumijevanja  kao  što  su  evolucijski 
biolozi spremni preskočiti darvinizam. U budućnosti će osamdese­
te  i  rane  devedesete  godine  biti  zapamćene  kao  zlatno  doba  koz­
mologije,  kao  razdoblje  u  kome  je  to  područje  postiglo  savršenu 
ravnotežu  između znanja i neznanja.  Kako  će  se  novi podaci  slije-

 16 "The Scientist as Rebel" Freemana Dysona, New York Review of Books, 
25. svibanj  1995., str. 32. 

vati  u  godinama  koje  dolaze,  kozmologija  bi  mogla  postati  poput 
botanike;  golema  zbirka  empirijskih  činjenica  labavo  povezanih 
teorijom. 

Kraj  otkrića 

Napokon,  znanstvenici  nemaju  beskonačnu  sposobnost  otkrivanja 
zanimljivih  novih  stvari  o  svemiru.  Martin  Harwit,  astrofizičar  i 
povjesničar  znanosti  koji  je  do  1995.  upravljao  Smithsonianovim 
muzejom  za  istraživanje  letenja i  svemira u Washingtonu,  zaključio 
je  ovo  u  svojoj  knjizi  Kozmičko  otkriće  iz  1981.: 

Povijest  većine  otkrića  slijedi  opću  zakonitost,  neovisno  da  li  se 
bavimo  otkrićima  vrsta  kukaca,  traganjem  za  kontinentima  i 
otocima  u  oceanu  ili potragom  za  nalazištima  nafte  u  tlu.  Postoji 
inicijalni  uzlazni  porast  broja  otkrića  budući  da  područje  pri­
vlači  sve  veći  broj  istraživača.  U potragu  pridolaze  nove  ideje  i 
oruđa,  a  brzina  otkrivanja  se  ubrzava.  Ipak,  brzo  nakon  toga 
broj  otkrića  koja  još  treba  ostvariti  se  smanjuje,  a  brzina  otkri­
vanja  se  usporava  unatoč  visokoj  učinkovitosti  razvijenih  meto­
da.  Potraga  se  približava  kraju.  Povremeno  se  uočava  neka  no­
vina  koju  smo  prethodno  previdjeli  ili  se  otkriva  neka  posebno 
rijetka  vrsta;  ali  broj  otkrića  se  počinje  brzo  smanjivati  i  potom 
otkrića  još  samo  tu  i  tamo  kapnu.  Smanjuje  se  interes,  istraži­
vači  napuštaju  polje  i  gotovo  da  prestaje  svaka  dalja  aktivnost.17 

Za  razliku  od  više  eksperimentalno  orijentiranih  znanstvenih 
područja,  ukazao  je  Harwit,  astronomija  je  bitno  pasivna  djelat­
nost.  Možemo  otkrivati  samo  nebeske  fenomene  uz  pomoć  in-

17 Cosmic Discovery, Martin Harwit, MIT Press, Cambridge, 1981., str. 42-
43.  Godine  1995. Harwit je dao ostavku na mjesto direktora Smithso-
nianovog  nacionalnog  muzeja  za  aeronautiku  u Washingtonu  D.  C, 
usred ogorčene rasprave oko izložbe u muzeju nazvane "Posljednji čin: 
atomska bomba i  kraj  Drugog  svjetskog  rata."  Veterani  i  drugi  su  se 
žalili da je izložba prekritična spram američke odluke da baci atomske 
bombe na Hiroshimu i Nagasaki. 

formacija  koje  nam  padaju  s  neba,  uglavnom  u  obliku  elektro-
magnetnog zračenja.  Harwit  je  dao  razna predviđanja  o  poboljša­
nju  već  postojećih  tehnika  promatranja,  primjerice  optičkih  te­
leskopa,  kao  i  drugih  koje  su  još  uvijek  bile  u  povojima,  poput 
detektora  gravitacijskih  valova.  Napravio  je  grafikon  koji  je  pro­
cjenjivao  brzinu  novih  kozmičkih  otkrića  u  prošlosti  i  u  buduć­
nosti.  Grafikon  je  Gaussova  krivulja koja ima  svoj  vrhunac  u  dvi-
jetisućitoj  godini. Do te godine, prema Harwitu, bit će otkriveno 
otprilike  pola  fenomena  koje  uopće  možemo  otkriti.  Do  2201. 
godine  ćemo  otkriti  otprilike  90  posto  svih  dostupnih  fenome­
na,  a  ostatak  će  kapati  sve  sporije  i  sporije  tijekom  narednih  ne­
koliko  tisućljeća. 

Naravno,  zaključio  je  Harwit,  razni  događaji  mogu  ubrzati  ili 
zaustaviti ovakav razvoj. "Politički faktori mogu diktirati manje novca 
za astronomiju u budućnosti.  Rat može usporiti istraživanje  ili  ga 
čak zaustaviti, premda bi poslijeratno  razdoblje,  ako  ga bude,  m o ­
glo  donijeti  astronomima otpisanu vojnu  opremu  koja će  ponov­
no  ubrzati  stopu  otkrića."18  Iza  svakog  oblaka  se  skriva  sunce. 

Ironijska  kozmologija  će  se  naravno  nastaviti  sve  dok  imamo 
tako maštovite i ambiciozne pjesnike poput Hawkinga, Lindea, Whee-
lera  i,  uistinu,  Hoylea.  Njihove  vizije  su  istovremeno  skromne 
budući da pokazuju ograničenost  dometa našeg empirijskog znanja, 
i  entuzijastične  budući  da  svjedoče  o  beskonačnosti  ljudske  imagi­
nacije.  U  najboljem  slučaju,  ironijska  nas  kozmologija  ispunjava 
strahopoštovanjem.  Ali  to  nije  znanost. 

J o h n  D o n n e je  mogao  govoriti  u  Hawkingovo  ime,  pa  i  u  ime 
svih  nas,  kad  je  napisao:  "Moje  misli  dostižu  sve,  razumiju  sve. 
Neobjašnjiva misterija;  ja,  njihov Stvoritelj,  sam u  čvrsto  zaključa­
nom zatvoru, bolesničkom krevetu, bilo gdje, a svako od mojih Stvo­
renja, mojih misli, je sa Suncem i dalje od Sunca, nadilazi ga, preskače 
jednim  korakom,  posvuda."19  Dopustimo  da  ovo  posluži  kao  epi­
taf  kozmologiji. 

18 Ibid., str. 44. 
19 Ovaj  navod iz Donnea sam pronašao pri  ogleda biologa Lorena Eisleya 

"The  Cosmic  Prison",  objavljenog u  časopisu Horizon  u  jesen  1970., 
str.  96-101. 

5. 

KRAJ EVOLUCIJSKE 
BIOLOGIJE 

N i t i jedno  drugo  znanstveno  polje  nije  tako  opterećeno  prošlošću 
poput evolucijske  biologije.  Ona je  natopljena onim  što je  Harold 
Bloom  nazvao  zebnjom  zbog utjecaja.  Disciplina evolucijske  bio­
logije  se  u  velikoj  mjeri  može  definirati  kao  trajni pokušaj  Darwi-
novih  intelektualnih  potomaka  da se  uhvate  u koštac  s  njegovim 
golemim  utjecajem.  Darwin  je  svoju  teoriju  prirodne  selekcije, 
središnje  komponente  njegove  vizije,  utemeljio  na  dva  opažanja. 
Prvo, biljke  i  životinje  obično  daju više potomstva nego  što  njihov 
okoliš  može  održati.  (Darwin  je  posudio  ovu  ideju  od britanskog 
ekonomista Thomasa Malthusa.)  Drugo, ovi potomci se malčice 
razlikuju  od  svojih  roditelja  i  međusobno.  Darwin  je  zaključio  ka­
ko  se  svaki  organizam,  u  borbi  da preživi  dovoljno  dugo  da  bi  se 
reproducirao,  izravno  ili  neizravno  natječe  s  drugima  iz  svoje  vr­
ste.  Slučaj  ima  svoju  ulogu  u  preživljavanju  svakog  individualnog 
organizma,  ali  priroda  će  dati  prednost,  odnosno  odabrati  one 
organizme  koji  imaju  varijacije  koje  ih  čine  trunčicu  sposobniji­
ma,  to jest  onima za koje  je vjerojatnije  da će  dovoljno  dugo  preži­
vjeti  kako  bi  se  reproducirali  i  prenijeli  te  adaptivne  varijacije  na 
svoje  potomstvo. 

Darwin  je  samo  mogao  nagađati  o  tome  otkuda  potječu  ove 
strašno važne varijacije među generacijama.  U Podrijetlu vrsta  objav­
ljenom  1859.  spominje  se  ideja  francuskog  biologa Jean-Baptistea 

Lamarcka prema kojoj  organizmi ne  samo  da prenose naslijeđene, 
nego  i stečene  karakteristike svojim potomcima.  Primjerice,  stal­
no  izvijanje  žirafe  da  dosegne  lišće  visoko  na  stablu  će  izmijeniti 
njenu  spermu  ili jajašce  tako  da će se potomstvo  rađati dužeg vra­
ta.  Ali  Darwinu  se  očito  nije  sviđala  ideja  da  adaptacija  upravlja 
sama  sobom.  Radije  je  mislio  da  su  varijacije  između  generacija 
slučajne  i  da postaju adaptivne  tek pod pritiskom  prirodne  selek­
cije  i  tako  dovode  do  evolucije.1 

Darwin  nije  znao  da je  za vrijeme  njegovog  života jedan austrij­
ski  redovnik,  Gregor Mendel,  obavljao  eksperimente  koji  će  pri­
pomoći  da  se  pobije  Lamarckova  teorija  i  opravda  Darwinova  in­
tuicija.  Mendel  je  bio  prvi  znanstvenik koji je  uočio  da  se  p r i r o d n i 
oblici  mogu  podijeliti  u  jasno  uočljive  značajke  koje  se  prenose  s 
jedne  generacije  na  drugu  nečim  što  je  Mendel  nazvao  čestice  na­
sljeđivanja,  a  sada se  zovu  geni.  Geni  sprečavaju miješanje  osobina 
i stoga ih  čuvaju.  Rekombinacija gena do koje dolazi tijekom spol­
ne  reprodukcije,  zajedno  s  povremenim  genetičkim  pogreškama ili 
mutacijama,  daje  varijabilnost  potrebnu  prirodnoj  selekciji  da  bi 
izvela  svoju  čaroliju. 

Mendelov članak iz  1868.  o  uzgoju biljaka  graha  znanstvena  za­
jednica gotovo  da i nije  zamijetila sve  do kraja stoljeća.  Čak i tada 
mendelovska  genetika  nije  bila  odmah  povezana  s  Darwinovim 
idejama.  Neki  rani  genetičari  su  mislili  da  bi  genetska  mutacija  i 
spolna  rekombinacija mogla voditi  evoluciju  određenim  putevima, 
neovisno  o  prirodnoj  selekciji.  Ali  tridesetih  i  četrdesetih  godina 
Ernst Mayr s  Harvarda i drugi evolucijski biolozi su spojili Darwi-
nove  ideje  s  genetikom  u  snažnoj  preformulaciji Darwinove teorije, 
nazvanoj  novom  sintezom,  koja je potvrdila  da je prirodna selek­
cija  glavni  arhitekt  biološkog  oblika  i  raznovrsnosti. 

Otkriće  strukture  D N K  1953.  -  koja  služi  kao  nacrt  prema 
kome  su  konstruirani  svi  organizmi  -  potvrdilo  je  Darwinovu  in­
tuiciju  da je  sav živi  svijet povezan  i  da potječe  iz  zajedničkog izvora. 

1 Vidi izdanje On the origin of Species, Harvard University Press iz 1964. s 
predgovorom Ernsta Mayra, jednog od osnivača moderne evolucijske 
teorije. 

Otkriće Watsona i  Cricka  otkrilo  je  i izvor  i kontinuiteta i varija­
cije  koji  omogućuju  prirodnu  selekciju.  Uz  to,  molekularna  je 
biologija  iznijela  tezu  da  se  svi  biološki  fenomeni  mogu  objasniti 
na  mehanički,  fizički  način. 

Taj  zaključak,  prema Guntheru  Stentu,  nije  lako  prihvaćen.  U 
knjizi  Dolazak  zlatnog  doba  on  bilježi  da  su  prije  otkrića  struktu­
re  D N K neki  ugledni  znanstvenici  mislili  da  će  se  konvencional­
ne  metode  i  pretpostavke  znanosti  pokazati  nedostatnima  za 
shvaćanje  hereditarnosti  i  drugih  osnovnih  bioloških  pitanja.  Fi­
zičar  Niels  Bohr  bio  je  glavni  zagovornik  ovakvog  pogleda.  Sma­
trao  je  da  baš  kao  što  fizičari  moraju  prihvatiti  načelo  neodređe­
nosti  ukoliko  žele  shvatiti  ponašanje  elektrona,  tako  se  i  biolozi 
suočavaju  s  fundamentalnim  ograničenjem  kad  pokušavaju  pre­
duboko  istraživati  žive  organizme: 

u  pogledu  fizičkih  uvjeta  kojima  je  organizam  podređen,  mora 
ostati  izvjesna  neodređenost,  a  ideja  sama  ukazuje  da  u  tom 
pogledu  moramo  organizmu  dopustiti  minimalnu  slobodu  koja 
će  biti  dovoljno  velika  da  sakrije  od  nas  njegove posljednje  tajne. 
U  tom  smislu,  postojanje  života  se  mora  smatrati početnom  toč­
kom  biologije,  na  sličan  način  kako  kvantum  djelovanja,  koji  se 
sa  stajališta  klasične  mehaničke fizike  čini  iracionalnim  elemen­
tom,  zajedno  s postojanjem  elementarnih  čestica predstavlja  temelj 
kvantne  mehanike.2 

Stent  je  optužio  Bohra  da  pokušava  oživjeti  stari  diskreditirani 
koncept  vitalizma koji  smatra  da  život potječe  iz  misteriozne  biti 
ili  sile  koja  se  ne  može  reducirati  na  fizički  proces.  Ali  Bohrova 
vitalistička  vizija  nije  bila  potvrđena.  U  stvari,  molekularna  biolo­
gija je  dokazala jednu  od Bohrovih izreka,  da  znanost,  kad je  najus­
pješnija,  reducira misterije  na trivijalnosti  (premda ne nužno  shvat­
ljive  trivijalnosti).3 

2 Stent, Golden Age, str. 19. 
3 Ovu Bohrovu primjedbu sam pronašao u jednoj recenziji u časopisu Na­

ture, od 6. kolovoza 1992., str. 464. Točni navod glasi: "Zadatak znanosti 
je reducirati duboke istine na trivijalnosti." 

Što  jedan  ambiciozni  mladi  biolog  može  učiniti  da  ostavi  svoj 
pečat  na postdarvinovskom,  p os t - D NK dobu? Jedna alternativa je 
postati veći darvinist od Darwina, prihvatiti darvinovsku teoriju  kao 
vrhunski  uvid  u  prirodu  koji  ne  može  biti  transcendiran.  To  je 
put koji je  odabrao veliki prosvjetitelj  i  redukcionist Richard Daw-
kins  iz  Oxforda.  On  je  izbrusio  darvinizam  u  zastrašujuće  oružje 
pomoću kojeg uništava sve ideje koje dovode u pitanje njegov odluč­
no materijalistički, nemistički nazor na svijet.  Čini se kao  da ustraj­
nost kreacionizma i drugih antidarvinovskih ideja shvaća kao osobnu 
uvredu. 

Susreo  sam Dawkinsa  na  skupu koji je  organizirao  njegov izda­
vački  agent  na  Manhattanu.4  On  je  ledeno  zgodan  čovjek,  gra­
bežljivih  očiju,  nosa tankog poput oštrice  noža,  i rumenih obraza 
koji  se  ne  uklapaju u  cijelu  sliku.  Nosio je  odijelo  za  koje  se  činilo 
da je skupo i skrojeno po mjeri. Kad bi ispružio ruku da naglasi neku 
stvar,  ona bi lagano  drhtala.  Ali to  nije bio  drhtaj  nervoznog čovje­
ka, nego  fino uglađenog, visoko profesionalnog borca u ratu ide­
ja:  Darwinovog  lovačkog  psa. 

Kao i u svojim knjigama, Dawkins  odiše vrhunskim samopouz­
danjem.  Njegove  izjave  često  kao  da  imaju  implicitnu  preambulu: 
"Kao  što  svaka  budala  može  vidjeti..."  Beskompromisni  ateist, 
Dawkins  je  objavio  da  on  nije  ona  vrsta  znanstvenika  koji  misle 
da se  znanost  i religija tiču  različitih područja i  stoga mogu jedno­
stavno  koegzistirati.  Većina  religija,  ustvrdio  je,  smatra  da je  Bog 
odgovoran  za nacrt i  svrhu  koja je  očita u  živom  svijetu.  Dawkins 
je  bio  odlučan  u  namjeri  da  slomi  ovakav  nazor.  "Sva  svrha proi­
zlazi  isključivo  iz  prirodne  selekcije",  rekao  je.  "To  je  kredo  koji 
želim promicati".[ kakva budala - op.prev] 

Dawkins  je  sljedećih  45  minuta  obrazlagao  svoju  ultrareduk-
cionističku  verziju  evolucije.  Ukazao  nam  je  da  trebamo  misliti  o 
genima  kao  o  malim  djelićima  softvera  koji  imaju  samo  jedan  cilj: 
napraviti  što  više  kopija  sebe  samih.  Karanfili,  leopardi  i  sva  živa 

4 Sastanak s Dawkinsom se održao u studenom 1994. u uredu Johna Brock-
mana,  izvanredno uspješnog  agenta i  stručnjaka  za  odnose  s  javnošću, 
specijaliziranog za znanstvene pisce [ i psihopate - op.prev.] 

bića su samo  složena oruđa koja su stvorili  ovi  "kopiraj-me progra­
mi"  da  bi  im  pomogli  u  reprodukciji.  Kultura  je  također  sazdana 
na  "kopiraj-me  programima"  koje  Dawkins  zove  memi.  Dawkins 
je  zatražio  od  nas  da  zamislimo  knjigu  s  ovom  porukom:  "Vjeruj 
u  ovu  knjigu  i  navedi  svoju  djecu  da  u  nju  vjeruju  ili  ćete,  kad 
umrete,  svi  otići  na  vrlo  neugodno  mjesto  koje  se  zove  pakao". 
"To je vrlo  učinkovit primjerak kopiraj-me  koda.  Nitko  nije  glup 
pa  da  samo  prihvati  naredbu:  'Vjeruj  u  ovo  i  reci  svojoj  djeci  da 
vjeruju'. Treba biti suptilniji i zamotati to na neki složeniji način.  I, 
naravno,  svi  znamo  o  čemu  govorim."  Naravno.  Kršćanstvo  je,  p o ­
put  svih  religija,  izvanredno  uspješan  lanac  poruka.  Što  bi  moglo 
imati  više  smisla? 

Dawkins  je  potom  odgovarao  na  pitanja  iz  publike,  šarolikog 
skupa  novinara,  nastavnika,  urednika i  drugih  kvaziintelektualaca. 
Jedan  od  slušatelja  je  bio  John  Perry  Barlow,  nekadašnji  hipi  iz 
pokreta  Za  cjelovitu  Zemlju  i  povremeni  pisac  stihova  za  pjesme 
Grateful Deada, koji je mutirao  u kiberproroka New Agea.  Barlow, 
bradati  čovjek  sa crvenom  maramom vezanom  oko vrata,  upitao 
je  Dawkinsa  dugo  pitanje  koje  je  imalo  nekakve  veze  s  tim  gdje 
stvarno  postoji  informacija. 

Dawkinsove  su  se  oči  suzile,  a njegove  su  nosnice  tako  lagano 
zatreperile kao da je uhvatio miris  čupavca.  Zao mi je,  rekao je,  ali 
ne  shvaća  pitanje.  Barlow je  govorio  još  minutu.  "Čini  mi  se  da 
ciljate na nešto što zanima vas, ali ne zanima mene", rekao je Daw­
kins  i  okrenuo  se prema publici pogledom tražeći sljedeće pitanje. 
Iznenada  je  u  sobi  bilo  nekoliko  stupnjeva  hladnije. 

Kasnije,  za diskusije o izvanzemaljskom životu, Dawkins je izla­
gao  svoje  vjerovanje  da  je  prirodna  selekcija  kozmičko  načelo; 
gdje  god ima života,  djeluje prirodna selekcija.  Upozorio je  da život 
ne  može  biti  prečest  u  svemiru jer dosad nismo  našli  nikakvih  doka­
za  o  životu  na drugim planetima u  Sunčevom  sustavu,  niti bilo  gdje 
u svemiru.  Barlow se hrabro ubacio da bi  rekao  kako  naša nespo­
sobnost  da  otkrijemo  izvanzemaljske  oblike  života  možda potječe 
od urođenih  ograničenja naše percepcije.  "Ne  znamo  tko je  otkrio 
vodu,"  rekao  je  Barlow  značajno  "ali  prilično  smo  sigurni  da  to 

nisu bile  ribe".  Dawkins  je  okrenuo  svoj  bezizražajni pogled  Bar-
lowu.  "Hoćete  reći  da  cijelo  vrijeme  gledamo  u  njih,"upitao  je 
Dawkins,  "ali ih ne vidimo?"  Barlow je klimnuo.  "Daaaa...", uz­
dahnuo je  Dawkins,  kao  da izdiše  i posljednju nadu  da će prosvije­

tliti neizrecivo glupi svijet.[dok je takvih dawkinsa, svijet će i ostati glup - op.prev] 
Dawkins  je bio  jednako  oštar i  sa  svojim  kolegama biolozima, 

onima koji su se usudili dovesti u pitanje  osnovnu paradigmu darvi­
nizma.  On  tvrdi,  s  razornom  uvjerljivošću,  da  su  svi  pokušaji  da 
se  Darwin  na  bilo  koji  način  modificira ili  transcendira  manjkavi. 
Otvorio  je  svoju  knjigu  Slijepi  urar  iz  1986.  sljedećom  proklama­
cijom:  "Naše  postojanje  je  jednom  bila jedna  od  najvećih  misterija, 
ali...  ono  više  nije  misterija  jer je  razriješena.  Darwin  i  Wallace  su 
je  riješili,  premda  ćemo  još  neko vrijeme  nastavljati  dodavati  fusno­
te  tom  rješenju."5 

"U  takvim  stvarima  uvijek  ima  element  retorike",  odgovorio  je 
Dawkins  kada sam  ga kasnije pitao o toj  rečenici o  fusnotama.  "S 
druge strane, to je legitimna retorika" po tome što je Darwin uisti­
nu  riješio  "misteriju  o  tome  kako  je  nastao  život  i  kako  život  ima 
ljepotu,  prilagodljivost,  kompleksnost,  koje  ima".  Dawkins  se 
slaže  s  Guntherom  Stentom  da  sva velika  otkrića  u  biologiji  po­
slije Darwina - Mendelov dokaz da geni  dolaze  u omeđenim pake­
tima,  otkriće  dvostruke  uzvojnice  DNK Watsona  i  Cricka  -  po­
dupiru,  a  ne  osporavaju  Darwinovu  osnovnu  ideju. 

Molekularna biologija  je  nedavno  otkrila  da  je  proces  u  kome 
D N K međusobno  djeluje  s  R N K i  proteinima  znatno  složeniji  nego 
što  se  prije  mislilo,  ali  temeljna  paradigma  genetike  -  genetska 
transmisija  utemeljena  na  DNK  -  nije  ugrožena.  "Ozbiljni  preo­
kret  bi  bio",  kaže  Dawkins,  "kad  biste  uzeli  cijeli  organizam,  ze­
bru s  ravnice Serengeti,  i  omogućili joj  da stekne  neku  karakteristiku, 
na primjer da nauči novi put do vode, i da to imate natrag ukodirano 
u genom.  Pa ako se išta takvo dogodi, ja ću se  stvarno  živ pojesti." 

5 The Blind Watchmaker, Richard Dawkins, W W Norton, New York, 1986., 
str. ix. Wallace o kome Dawkins govori je Alfred Russell Wallace koji je 
otkrio koncept prirodne selekcije neovisno o Darwinu, ali se nikad nije 
približio Darwinovoj dubini ili širini uvida. 

Postoje  još  neke  prilično  velike  biološke  zagonetke  koje  nisu 
riješene,  poput  podrijetla  života,  spolova  i  ljudske  svijesti.  Raz­
vojna  biologija -  koja pokušava pokazati  kako  jedna  oplođena  sta­
nica  postaje  gušter  ili  svećenik  -  također  postavlja  važna  pitanja. 
"Mi sigurno trebamo  saznati kako to funkcionira i to će biti vrlo, 
vrlo  komplicirano."  Ali  Dawkins  inzistira  na  t o m e  da  će  razvojna 
biologija,  poput  molekularne  genetike  prije,  jednostavno  ispuniti 
praznine  Darwinove  paradigme  s  više  detalja. 

Dawkinsu je  "dosta"  onih intelektualaca koji tvrde  da znanost 
sama  ne  može  odgovoriti  na  posljednja pitanja  o  postojanju.  "Oni 
misle  da je  znanost previše  arogantna i  da postoje  neka pitanja koja 
znanost  ne  smije  postavljati,  koja  tradicionalno  pripadaju polju  i n t e ­
resa  religioznih  ludi.  Kao  da  oni  imaju  neke  odgovore.  Jedno  je 
reći  da je vrlo  teško  znati kako je  svemir počeo,  što  je potaknulo 
veliki prasak,  što je svijest.  Ali ako znanost ima poteškoća s  objaš­
njavanjem  nečega,  onda vam ja jamčim  da nema nikog drugog t k o  će 
to  objasniti."  Dawkins  je  naveo,  s  velikim  užitkom,  primjedbu 
velikog britanskog biologa Petera Medawara da se neki ljudi "uživaju 
valjati u bezopasnoj  baruštini neznanja".  "Ja želim razumjeti",  oštro 
je  dodao  Dawkins,  "a  razumijevanje  za  mene  znači  znanstveno 
razumijevanje". 

Pitao  sam  Dawkinsa što  misli,  zašto je  njegova poruka - da nam 
je Darwin u biti rekao sve što  znamo i što trebamo znati o životu 
-  naišla  na  otpor,  ne  samo  kreacionista  ili  sljedbenika  New  Agea 
ili  filozofskih  sofista,  nego  i  očito  kompetentnih biologa.  "Moguće 
je  da  nisam  bio  dovoljno  jasan",  odgovorio  mi  je.  Ali,  naravno, 
puno  je  vjerojatnije  upravo  suprotno.  Dawkins  je  bio  krajnje  ja­
san, toliko jasan da nije ostavio nimalo prostora za misteriju, znače­
nje,  svrhu - ili  za velika znanstvena otkrića nakon  onoga što  nam 
je  dao  sam  Darwin. 

Gouldov  plan kontingencije 

Naravno,  neke  moderne  biologe vrijeđa  stav  da  oni  samo  dodaju 
fusnote Darwinovom "veličanstvenom" opusu. Jedan od Darwinovih 
najjačih  (u  Bloomovom  smislu  riječi)  nasljednika  je  Stephen  Jay 
Gould s Harvarda. Gould se pokušao oduprijeti Darwinovom utje­
caju  ocrnjujući  snagu  njegove  teorije,  tvrdeći  da  ona  ne  objašnjava 
baš  tako  mnogo.  Gould je  počeo  formirati  svoju  filozofsku pozi­
ciju šezdesetih  godina s  napadom na časnu doktrinu uniformitari-
janizma,  koja smatra da su geofizičke sile koje  su oblikovale  zemlju 
i  život  na  njoj  manje-više  konstantne.6 

Godine  1972.  su  Gould  i Niles  Eldredge  iz Američkog priro­
doslovnog  muzeja  u  New Yorku  proširili  ovu  kritiku  uniformita-
rijanizma  na  biološku  evoluciju  uvodeći  teoriju  punktacijskog 
ekvilibrija  (također  skraćeno  zvanu  "punk  eek"  ili  evolucija  grče-
njem,  kako  su je  nazivali  kritičari).7 Nove vrste  tek rijetko  nasta­
ju  postupnom  linearnom  evolucijom  koju  je  opisao  Darwin,  tvr­
dili  su  Gould  i  Eldredge.  Specijacija,  to  jest  stvaranje  vrste,  je 
relativno  brz  događaj  do  kojeg  dolazi  kad  skupina  organizama 
napusti  svoju  stabilnu  roditeljsku  populaciju  i  krene  vlastitim  ge­
netičkim  putem.  Specijacija  ne  ovisi  o  onoj  vrsti  adaptivnih  pro­
cesa  koje  su  opisali  Darwin  (i  Dawkins),  nego  o  puno  posebni-
jim,  kompleksnijim,  kontingentnijim  faktorima. 

Gould u svojim kasnijim  spisima neumorno  napada ideje za ko­
je  smatra  da  su  implicitne  u  mnogim  interpretacijama  Darwinove 
teorije:  progres  i  neizbježnost.  Prema  Gouldu,  evolucija  ne  iska­
zuje  nikakav koherentni  pravac,  niti  su bilo  koji  od  njenih  proiz­
voda - poput Homo sapiensa - u bilo kojem smislu neizbježni;  odvr-
tite  "vrpcu  života"  milijun puta i  ovaj  posebni  majmun prevelikog 
mozga možda nikad ne bi ni nastao. Gould napada i genetski deter-

6Vidi"Is  Uniformitarianism Necessary?",American Journal df Science, vol. 
263,  1965., str. 223-228 

7  "Punctuated Equilibria:  An Alternative  to  Phyletic  Gradualism",  Stephen 
Jay Gould i Niles Eldredge, u Models in Paleobiology, ur. T. J. M. Schopf, 
W H.  Freeman, San Francisco,  1972. 

minizam kad na njega naiđe,  svejedno  da li u pseudoznanstvenim 
tvrdnjama  o  rasi  i  inteligenciji  ili  u  respektabilnijim  teorijama po­
vezanim sa sociobiologijom.  Gould umata svoj  skepticizam u prozu 
koja  je  bogata  raznovrsnim  kulturnim  referencama  i  natopljena 
trajnom  sviješću  o  vlastitoj  egzistenciji  kao  kulturnom  artefaktu. 
U  tome  je  nevjerojatno  uspješan:  gotovo  sve  njegove  knjige  su 
bestseleri  i  jedan  je  od  najcitiranijih  znanstvenika  na  svijetu.8 

Prije  no  što  sam  sreo  Goulda,  pitao  sam  se  o  nekoliko  prividno 
kontradiktornih  aspekata  njegove  misli.  Pitao  sam  se,  primjerice, 
koliko je  stvarno  dubok njegov skepticizam i njegova averzija spram 
progresa.  Vjeruje  li,  zajedno  s  Thomasom  Kuhnom,  da  znanost 
sama  nije  iskazala nikakav koherentni  progres? Je  li  tijek  znanosti 
isto tako krivudav, isto tako besciljan, kao tijek života?  Kako je onda 
Gould izbjegao  kontradikcije  kojih je  Kuhn postao  žrtvom?  Što­
više,  neki  ga  kritičari - a  Gouldov je  uspjeh  osigurao  da  ima  legije 
-  optužuju  da  je  kriptomarksist.  Ali  Marx  je  bio  pobornik  krajnje 
determinističkog  progresivističkog  shvaćanja  povijesti  koje  je,  čini 
se,  suprotno  Gouldovom. 

Pitao sam se da li se Gould povukao po pitanju točkastog ekvili-
brija.  U podnaslovu njihovog izvornog članka iz  1972. godine, Go­
uld  i  Eldredge  su punk  eek  neuvijeno  nazvali  "alternativom"  dar-
vinovskom  gradualizmu  koji  bi  ga jednog  dana  mogao  i  istisnuti. 
U  podnaslovu  retrospektivnog  članka  objavljenog  u  časopisu  Nature 
1993.  godine, pod imenom  "Točkasti ekvilibrij  je  odrastao",  Gould 

8 Meni su od mnogih Gouldovih knjiga najdraže The Mismeasure of Man, W. 
W. Norton, New York, 1981., koja je istovremeno učena povijest, ali i 
strastvena polemika protiv testova inteligencije,  i  Wonderful Life, W. W 
Norton, New York, 1989., majstorsko izlaganje njegovog pogleda na život 
kao proizvoda kontingencije. Vidi također "The Spandrels of San Marco 
and the  Panglossian Paradigm"  Goulda i  njegovog  harvardskog  kolege 
Richarda Lewontina  (genetičara kojeg često, kao i Goulda, optužuju  za 
marksističke sklonosti) u Proceedings of the Royal Society, London, vol. 
205,1979.,  str.  581-598.  Članak je razorna kritika  simplificiranih darvi-
novskih objašnjenja fiziologije i ponašanja.  Za isto tako oštar napad na 
Gouldova evolucijska shvaćanja, vidi recenziju knjige Wonderful Life Rob­
erta Wrighta, objavljenu u New Republic, 29. siječnja  1990. 

i  Eldredge  su  rekli  da bi  njihova  hipoteza mogla biti  "korisni  doda­
tak"  ili  "komplement"  Darwinovom  osnovnom  modelu.  Pravo 
pankersko povlačenje. Gould i Eldredge su članak iz  1993. zaključili 
izljevom  razoružavajuće  iskrenosti.  Rekli  su  da je  njihova teorija tek 
jedna od mnogih modernih znanstvenih ideja koje naglašavaju slučaj­
nost  i  diskontinuitet  prije  nego  red  i  progres.  "Točkasti  ekvilibrij, 
viđen  u  ovom  svjetlu,  je  jedini prilog paleontologije  duhu vremena, 
a duhovima vremena, kao  (doslovce)  prolaznim duhovima vreme­
na,  ne  treba  nikada vjerovati.  Tako  smo,  razvijajući  teoriju  točkastog 
ekvilibrija, ili laskali i dodvoravali se modi i time se osudili na smetliš­
te  povijesti,  ili  smo  doživjeli  iskru  uvida  u  ustrojstvo  prirode.  To 
će  moći  odlučiti  tek  točkasta  i  nepredvidiva  budućnost."9 

Čini mi se  da ovu nekarakteristična skromnost možda objašnja­
vaju  događaji koji  su  se  odigrali  kasnih  sedamdesetih  godina  kada 
su  novinari  razglašavali  točkasti  ekvilibrij  kao  nešto  što  "revolucio­
narno"  nadmašuje  Darwina.  Neizbježno,  kreacionisti  su  zgrabili 
punk eek kao  dokaz  da teorija  evolucije nije  univerzalno prihvaćena. 
Neki biolozi su optužili Goulda i Eldredgea što su svojom retorikom 
ohrabrivali takve tvrdnje.  Godine  1981. je Gould pokušao  izravnati 
račune  svjedočeći  na suđenju u  Arkansasu,  održavanom  zbog  toga 
da  se  odluči  treba  li  kreacionizam podučavati  u  školama,  zajedno  s 
teorijom evolucije.  Gould je, u biti, bio prisiljen priznati da točka­
sti  ekvilibrij  nije  istinski  revolucionarna  teorija;  da  je  zapravo  mi­
norna  tehnička  intervencija,  čarka  medu  stručnjacima. 

Gould  izgleda  razoružavajuće  obično.  Nizak je  i  debeljuškast; 
njegovo  lice je  također bucmasto,  urešeno  malim  okruglim  nosom 
i  sijedim  brkovima a la  Charlie  Chaplin.  Kad  sam  ga  sreo,  nosio 
je  zgužvane  safari  hlače  i  oksfordsku  košulju;  izgledao  je  poput 
arhetipskog  smušenog profesora odsutnog duha.  Ali,  iluzija obič-
nosti je  nestala čim je  Gould otvorio usta.  Kad raspravlja o  znan­
stvenim  pitanjima,  govori  mrmljajući,  poput  mitraljeza,  izlažući  i 
najkompleksnije  tehničke  argumente  lakoćom  koja je  davala  naslu­
titi  daleko  šire  znanje  koje  drži  u  pričuvi.  Urešavao  je  svoj  govor, 

9 "Punctuated Equilibrium Comes of Age", Nature, 18. studeni 1993., str. 
223-227. Goulda sam intervjuirao u New Yorku u studenom 1994. 

kao i svoje spise, navodima koje bi obvezatno uvodio  govoreći:  " N a ­
ravno, Vama je  poznata čuvena primjedba...".  Dok govorio,  često 
izgleda  rastreseno,  kao  da  ne  pridaje  pažnju  vlastitim  riječima. 
Imao  sam  dojam  da običan  govor nije  dostatan  da bi  ga u  potpu­
nosti zaokupio;  u njegovu  su  se umu brzo  razvijali programi višeg 
stupnja  baveći  se  usporedbama,  pokušavajući  anticipirati moguće 
prigovore  onome  što  govori,  tragajući  za  novim  linijama  argu­
mentacije,  analogijama,  navodima.  Imao  sam  osjećaj  da  je,  bez 
obzira  gdje  sam  ja  bio,  Gould  uvijek  bio  daleko  ispred  mene. 

Gould priznaje  da je  njegov pristup  evolucijskoj  biologiji  djelo­
mice  bio  nadahnut  Kuhnovom  Strukturom  znanstvenih  revolucija 
koju  je  pročitao  ubrzo  nakon  njenog  objavljivanja  1962.  godine. 
Knjiga je pomogla Gouldu  da povjeruje  da bi  on,  mladić iz  "obite­
lji  nižeg  srednjeg  sloja nastanjene  u  Queensu,  gdje  nitko  nije  išao 
na fakultet," mogao biti u stanju dati važan doprinos  znanosti.  O n a 
je  također  navela Goulda  da  odbaci  "induktivistički,  amelioracij-
ski,  progresivni  model  bavljenja  znanošću  tipa  "daj  činjenice,  a 
teoretiziraj  tek  kad  ostariš". 

Pitao  sam Goulda vjeruje  li,  kao  što je Kuhn vjerovao,  da zna­
nost  ne  napreduje  prema istini.  Uvjereno  odmahnuvši,  Gould je 
zanijekao  da  Kuhn  podržava takvu poziciju.  "Ja  ga,  naravno,  po­
znajem", rekao je Gould. Premda je Kuhn bio "intelektualni otac" 
socijalnih  konstruktivista  i  relativista,  on  je  svejedno  vjerovao  da 
"izvan  nas  postoji  objektivni  svijet",  tvrdi  Gould;  Kuhn  je  mislio 
da  je  ovaj  objektivni  svijet  u  izvjesnom  smislu  vrlo  teško  definira­
ti,  ali je  sigurno priznavao  da  "danas bolje  razumijemo  što  to  jest, 
bolje  nego  stoljećima  prije". 

I tako Gould, koji tako neumorno teži protjerivanju pojma pro­
gresa  iz  evolucijske  biologije,  zapravo  vjeruje  u  znanstveni  pro­
gres?  "Pa,  naravno",  rekao  je  blago.  "Mislim  da  svi  znanstvenici 
vjeruju."  Nijedan  pravi  znanstvenik  ne  bi  mogao  biti  kulturni 
relativist, obrazlagao je Gould, jer je znanost previše dosadna. "Sva­
kodnevni posao znanosti je strašno  dosadan. Morate počistiti sve  te 
kaveze  za miševe,  titrirati  razne  otopine.  Oprati petrijevke."  Ni­
jedan znanstvenik ne bi izdržao  takvu tlaku kad ne bi mislio da će