John Horgan-Kraj znanosti

dovesti  do  "veće  empirijske  adekvatnosti".  Gould  dodaje,  po­
novno  se  referirajući  na  Kuhna,  da  će  "neki  ljudi koji  imaju velike 
ideje,  često  izraziti  te  ideje  na  jedan  gotovo  čudno  preuveličan 
način, samo da bi naglasili bit onoga što žele reći".  (Razmišljajući 
kasnije o ovoj primjedbi, morao sam se pitati: da li je Gould potajno 
nudio  ispriku  za  svoje  vlastite  retoričke  ispade?) 

Gould je isto tako s lakoćom otklizao preko mojih pitanja o Marxu. 
Priznao je da smatra neke Marxove teze sasvim privlačnima.  Pri­
mjerice,  Marxovo  shvaćanje  da  ideje  imaju  društvene  korijene  i 
da  se  mijenjaju  kroz  konflikte,  kroz  sukob  teze  i  antiteze,  "je 
zapravo vrlo razumna i  zanimljiva teorija promjene.  Krećete  se  ne­
girajući  p r e t h o d n u tezu,  a p o t o m  negirate  prvu  negaciju,  ali  se  ne 
vraćate  na prvu tezu.  Zapravo  ste došli  do  nečeg drugog.  Mislim 
da  je  to  sve  prilično  zanimljivo."  Marxovo  shvaćanje  društvene 
promjene  i  revolucije,  u  kojoj  "akumulirate  male  ozljede  na  račun 
sustava,  sve  dok  se  sustav ne  slomi  sam  od  sebe",  je  također pri­
lično  kompatibilno  s  točkastim  ekvilibrijem. 

Teško  da sam  ga trebao pitati sljedeće  pitanje:  je li Gould,  ili je 
ikad bio, marksist?  "Samo  se sjetite što je Marx rekao",  Gould je 
odgovorio prije no što  su mi se usta zatvorila. Marx je sam,  "pod­
sjetio" me Gould, jednom zanijekao da je marksist jer je marksizam 
postao previše toga za previše ljudi. Nijedan se intelektualac, obja­
snio je Gould, ne želi identificirati preblisko s bilo kakvim "izmom", 
naročito ovako  zamašnim.  Gouldu se ne sviđaju ni Marxove ide­
je o progresu.  "Marx je  stvarno bio zarobljen u idejama o predesti­
naciji  i  determinizmu,  naročito  u  teorijama povijesti  za koje  mi­
slim  da trebaju biti potpuno  kontingentne. Ja stvarno  mislim  da 
je  bio  potpuno  u  krivu  što  se  toga  tiče."  Darwin  je,  premda 
"preeminentni  Viktorijanac  da  bi  se  odrekao  ideje  progresa  u 
potpunosti",  bio  puno  kritičniji  spram viktorijanskih  pojmova  o 
napretku,  nego  što je  to  bio Marx. 

S  druge  strane,  Gould,  izričiti  antiprogresivist,  nije  isključivao 
mogućnost  da  kultura  može  iskazivati  neku  vrstu  napredovanja. 
"Zato  što  je  društveno  nasljeđivanje  lamarkijansko,  postoji  više 
teorijskih  temelja  za  vjerovanje  u  napredak  kulture.  Ona  cijelo 

vrijeme  skreće  sa svog puta  zbog  rata,  i tako  dalje,  i  stoga postaje 
kontingentna.  Ali,  barem  zato  što  se  svi  naši  izumi  izravno  pre­
nose  potomcima,  postoji  ta  mogućnost  upravljane  akumulacije." 

Kad sam  napokon upitao  Goulda za točkasti ekvilibrij,  on  ga je 
nadahnuto branio. Pravo značenje ideje, rekao je, je u tome da "ne 
možete  objasniti  specijaciju  na  razini  adaptivne  borbe  pojedinaca 
u  darvinovskom,  konvencionalnom  darvinovskom,  smislu riječi". 
Trendove se može objasniti samo mehanizmima koji djeluju na razini 
vrste.  "Imate trendove zato što  neke vrste evoluiraju brže i zato  što 
neke  vrste  žive  duže  od  drugih",  rekao  je.  "Budući  da  su  uzroci 
rođenja i smrti vrsta potpuno različiti od uzroka rođenja i smrti orga­
nizama, to je druga vrsta teorije. To je ono  što je zanimljivo. To je 
tamo  gdje  je  nova  teorija  bila  u punk  eeku". 

Gould  je  odbio  priznati  da  se  u  bilo  kojem  smislu  povlači  od 
teorije točkastog ekvilibrija ili da pobija Darwinovu nadmoćnost.  Kad 
sam ga pitao o promjeni od "alternative" iz izvornog članka iz  1972. 
godine,  na  "komplement"  iz  retrospektivnog  članka  u  časopisu 
Nature iz  1993.  godine, uzviknuo je:  "Nisam to ja napisao!"  Gould 
je  optužio Johna Maddoxa,  urednika  časopisa Nature,  da je  ubacio 
"komplement" u podnaslov članka bez da je pitao bilo  njega, bilo 
Eldredgea.  "Bio  sam  ljut  na njega zbog toga",  pušio  se  Gould.  Ali, 
potom  je  nastavio  tvrditi  da  alternativa  i  komplement  zapravo  i 
nemaju  tako  različito  značenje. 

"Gledajte,  kad kažete  da je  to alternativa,  to  ne  znači  da stara 
vrsta gradualizma ne postoji. Vidite,  to je  druga stvar za koju mi  se 
čini  da  ljudi  ne  uočavaju.  Svijet  je  pun  alternativa,  zar ne?  Mislim, 
imamo  muškarce  i  žene  koji  su  alternativna  stanja  spola  u  Homo 
sapiensa.  Mislim,  ako  tvrdite  da  je  nešto  alternativa,  to  ne  znači 
da djeluje  isključivo.  Gradualizam je imao  prilično  kompletnu  he­
gemoniju prije nas.  Sad imamo alternativu  za testiranje. Mislim  da 
točkasti  ekvilibrij  ima potpuno  dominantnu  učestalost  u  fosilnim 
nalazima,  što  znači  da  gradualizam  postoji,  ali  nije  stvarno važan 
u  općoj  zakonitosti  stvari." 

Dok je  Gould  i  dalje  govorio,  počeo  sam  se  pitati je  li  uopće 
zainteresiran  za  razrješenje  rasprave  oko  točkastog  ekvilibrija  i 

drugih  pitanja.  Kad  sam  ga  pitao  da  li  misli  da  će  biologija  ikad 
dostići konačnu teoriju,  napravio je  grimasu.  Biolozi koji tako  mi­
sle su "naivni induktivisti", rekao je.  "Oni zapravo misle ćemo kad 
sekvencioniramo  ljudski  genom - znati sve!"  Čak i  neki paleonto­
lozi, priznao je, vjerojatno misle da ćemo,  "proučavamo li dovoljno 
dugo,  stvarno saznati osnovne crte povijesti  života na Zemlji i  on­
da će to biti t o ! "  Gould se  s time ne slaže.  Darwin  "je imao pravi 
odgovor o osnovnim medurelacijama organizama, ali za mene je to 
tek  početak.  Ništa  nije  gotovo;  tek  je  počelo." 

Pa  što  Gould  smatra  najvažnijim  pitanjima  evolucijske  biologi­
je?  " O ,  postoje tolika pitanja,  da ne  znam  gdje bih počeo."  Zapazio 
je  da  teoretičari  još  uvijek  trebaju  odrediti  "puno  uzroka"  koji  su 
u  temelju  evolucije,  od  molekula  sve  do  velikih  populacija  orga­
nizama.  Potom, tu su "sve te kontingencije" poput udara asteroi-
da za koje se misli da su prouzročili masovna istrebljenja.  "Tako  da 
bih ja rekao uzroci,  snage  uzroka,  razine  uzroka i kontingencije." 
Gould  se  na  trenutak  zamislio.  "To  nije  loša  formulacija",  rekao 
je,  i potom  izvadio  mali  notes  iz  džepa  na košulji  i  nešto  u  njega 
zapisao. 

Potom je  Gould veselo  istresao  sve  razloge  zbog kojih  znanost 
nikad  neće  odgovoriti  na  sva  ta  pitanja.  Kao  povijesna  znanost, 
evolucijska  biologija  može  ponuditi  samo  retrospektivna  objaš­
njenja, a ne i predviđanja, a ponekad čak ne može ponuditi ništa jer 
joj manjka dovoljno podataka.  "Ako nemate podatke o prethodnim 
sekvencama,  onda  ne  možete  ništa  napraviti",  rekao  je.  "Zato 
mislim  da nikad nećemo  saznati o podrijetlu jezika. Jer to nije pita­
nje  teorije;  to  je  pitanje  kontingentne  povijesti." 

Gould se osim toga slaže s Guntherom Stentom da ljudski mo­
zak,  stvoren  zbog  preživljavanja  u  predindustrijskom  društvu, 
jednostavno nije dostatan za rješavanje određenih pitanja.  Istraži­
vanja  su  pokazala  da  ljudi  nisu  sposobni  rješavati  probleme  koji 
uključuju  vjerojatnosti  i  interakcije  kompleksnih  varijabli  -  po­
put odnosa prirode i kulture. "Ljudi ne shvaćaju da ako geni i kultura 
jesu  u  interakciji -  a naravno  da  jesu -  onda  ne  možete  reći  da  su 
to 20 posto  geni, a 80 posto  okoliš. To  ne možete učiniti. Nema 

smisla.  Osobina  koja  se  pojavljuje  iz  tog  međuodnosa  je  osobina 
koja  se  pojavljuje,  i  to  je  sve  što  ćete  ikada  o  tome  moći  reći." 
Ipak,  Gould nije jedan  od onih koji pridaju životu ili umu mistič­
ne  osobine.  "Ja  sam  staromodni  materijalist",  kaže.  "Mislim  da 
duh  izrasta  iz  kompleksnih  neuralnih  organizacija  koje  baš  do­
bro  ne  razumijemo." 

Na  moje  iznenađenje,  Gould  je  potom  uronio  u  premišljanja 
o  beskonačnosti  i  vječnosti.  "To  su  dvije  stvari  koje  ne  razu­
mijemo",  rekao  je.  "A  opet,  teorija  gotovo  da  zahtijeva  od  nas  da 
se  s  njima pozabavimo.  To  je vjerojatno  stoga  što  o  njima  ne  raz­
mišljamo  ispravno.  Beskonačnost  je  paradoks  unutar  kartezijan-
skog  prostora,  zar  ne?  Kad  sam  imao  osam  ili  devet  godina,  go­
vorio  sam:  "Evo,  tamo  je  zid  od  cigli."  Ali,  što  je  iza  zida  od 
cigli?  Ali,  to  je  kartezijanski  prostor,  i  čak  ukoliko  je  prostor 
zakrivljen,  još  uvijek  se  ne  možete  spriječiti  da  razmišljate  o  to­
me  što  je  iza  krivulje,  čak  i  ako  to  nije  pravi  način  razmišljanja  o 
tome.  Možda  je  sve  to  jednostavno  krivo!  Možda  je  to  univer­
zum  fraktalnih  ekspanzija!  Ja  ne  znam  što  je  to.  Možda  postoje 
načini  na koje je  ovaj  univerzum  strukturiran  i  koje  mi uopće  ne 
možemo  zamisliti."  Gould je  sumnjao  da znanstvenici u bilo  ko­
joj  disciplini mogu dostići konačnu teoriju,  s  obzirom  na njihovu 
tendenciju  da  sređuju  stvari  prema  prethodno  zamišljenim  poj­
movima.  "Stvarno  se  pitam  ne  reflektira li  svaka tvrdnja o  konač­
noj  teoriji  samo  način  na  koji  je  konceptualiziramo." 

Je li moguće, s  obzirom na ova ograničenja,  da će biologija, pa 
čak  i  znanost  u  cijelosti,  napredovati  koliko  ide  i  zatim  stati? 
Gould je odrečno zavrtio glavom.  "Godine  1900.  ljudi su  mislili  da 
znanost  završava, a otad smo dobili tektoniku ploča,  genetsku ba­
zu života. Zašto bi prestala?" I uostalom, dodao je Gould, moguće 
je  da  naše  teorije  reflektiraju  naša vlastita  ograničenja  kao  tragača 
za istinom, a ne pravu narav stvarnosti. Prije no što sam mu mogao 
odgovoriti,  Gould je već bio jedan korak ispred mene.  "Naravno, 
ako su ta ograničenja inherentna, onda će  znanost biti upotpunje­
na unutar tih  ograničenja.  Da,  da.  OK,  to  je  poštena argumentaci­
ja.  Ne  mislim  da  je  ispravna,  ali  mogu  shvatiti  njenu  strukturu." 

Štoviše,  tvrdi  Gould,  moguće je  da će  tek uslijediti velike  kon­
ceptualne  revolucije  u  budućnosti  biologije.  "Moglo  bi  se  ispostaviti 
da je  evolucija  života na  ovom planetu tek mali  dio  općeg fenome­
na  života."  Možda  će  se  ispostaviti  da  se  život  negdje  drugdje  ne 
povinuje  darvinovskim  načelima,  za  razliku  od  onog  što vjeruje  ric­
hard  dawkins;  u biti, otkriće izvanzemaljskog života bi moglo ospo­
riti  dawkinsovu  tvrdnju  da Darwin  ne vlada samo  na našoj  maloj 
Zemlji,  nego  svugdje  u  kozmosu. 

Dakle,  Gould vjeruje  da  život  postoji i  drugdje  u  svemiru,  pitao 
sam.  "Zar Vi  ne vjerujete?",  odvratio je.  Odgovorio  sam  da mislim 
da je  to  pitanje  isključivo  stvar  osobnog uvjerenja.  Gould je  zažmi­
rio  od neugode;  možda sam  ga barem  jednom uhvatio  nespremnog. 
Da,  naravno  da  je  postojanje  života  negdje  drugdje  stvar  osob­
nog  uvjerenja,  rekao  je,  ali  svejedno  se  možemo  upustiti  u  kvalifi­
cirane  spekulacije.  Čini  se  da  se  ovdje  na Zemlji  život pojavio  prilič­
no  lako,  budući  da  najstarije  stijene  koje  mogu  pokazati  dokaze  o 
životu,  stvarno  i pokazuju  te  dokaze.  Štoviše,  "neizmjerna  veliči­
na  svemira  i  nevjerojatnost  apsolutne  jedinstvenosti  bilo  kojeg  nje­
govog  dijela  dovodi  do  vrlo  velike  vjerojatnosti  da  neka vrsta  života 
postoji posvuda.  Ali,  ne  znamo.  Naravno  da  ne  znamo  i ja  znam  da 
tvrditi  suprotno  nije  filozofski  inkoherentno." 

Ključ  za razumijevanje  Goulda možda nije njegov navodni mark­
sizam, ili liberalizam, ili antiautoritarizam, nego njegov strah od poten­
cijala vlastitog područja da  se  zatvori.  Oslobađajući  evolucijsku  bio­
logiju  od  Darwina  -  i  od  znanosti  u  cijelosti,  znanosti  definirane 
kao  potraga  za  univerzalnim  zakonima  -  on  je  pokušao  potragu 
za znanjem  ostaviti  otvorenom,  čak beskonačnom.  Gould je puno 
previše pametan da bi nijekao,  kao  što  to  čine  neki trapavi relativi-
sti, postojanje fundamentalnih zakona koje je otkrila znanost. Umje­
sto  toga  on vrlo uvjerljivo  dokazuje  da zakoni  nemaju previše  objaš-
njavačke  snage;  oni  mnoga pitanja  ostavljaju  neodgovorenima.  On 
je  izvanredno  sposoban  praktičar  ironijske  znanosti  u  njenom 
modusu  negativne  sposobnosti.  Njegov  pogled  na  život  može  se 
sumirati  pomoću  starog  slogana  na  naljepnicama  koje  neki  ljudi 
lijepe  na  automobile:  "Sranja  se  događaju". 

Gould  to,  naravno,  formulira puno  elegantnije. Tijekom  našeg 
razgovora  on je  zapazio  da mnogi  znanstvenici povijest,  koja  se  bavi 
posebnostima  i  kontingencijama,  ne  smatraju  dijelom  znanosti. 
"Mislim  da  je  to  kriva  taksonomija.  Povijest  je  drugačija vrsta  zna­
nosti."  Gould  je  priznao  da  je  oduševljen  smušenošću  povijesti, 
njenim  otporom  izravnoj  analizi.  "Obožavam  to!  To  je  zato  što 
sam  u  srcu  povjesničar."  Transformirajući  evolucijsku  biologiju 
u  povijest  -  u  biti  interpretativnu  ironijsku  disciplinu,  nalik 
književnoj  kritici  -  Gould  ju  je  učinio  bližom  onome  tko  ima 
njegovu  znatnu  retoričku  vještinu.  Ako  je  povijest  života  kame­
nolom bez  dna,  sastavljen većinom  od slučajnih  događaja,  on može 
nastaviti  kopati  u  njemu,  verbalno  se  diveći  jednoj  neobičnoj  či­
njenici  za  drugom,  bez  imalo  straha  da  će  njegovi  postupci  postati 
trivijalni  ili  redundantni.  I  dok  većina  znanstvenika  pokušava 
razaznati  signal u dubini prirode,  Gould svoju pažnju usmjeruje pre­
ma  buci.  Točkasti  ekvilibrij  zapravo  uopće  nije  teorija;  on  je  opis 
buke. 

Gouldovo  veliko  strašilo  je  nedostatak  originalnosti.  Darwin 
je  anticipirao  osnovni  koncept  punktacijskog  ekvilibrija  u  Podri­
jetlu  vrsta:  "Mnoge  vrste  kad  su  jednom  formirane,  nikad  više  ne 
dozive  nikakvu  promjenu...  a  razdoblja  tijekom  kojih  su  vrste 
prošle  kroz  modifikacije,  premda  duga  kad  se  mjere  godinama, 
bila  su  vjerojatno  kratka  u  usporedbi  s  razdobljima  u  kojima  vr­
ste  zadržavaju  isti  oblik."10  Ernst  Mayr,  Gouldov  kolega  na  Har-
vardu,  četrdesetih  je  godina  iznio  tezu  da  je  moguće  da  se  vrste 
pojavljuju  tako  brzo  -  uslijed  geografske  izolacije  malih  popula­
cija  primjerice  -  da  u  fosilnim  ostacima  ne  ostaju  nikakvi  tragovi 
posredničkih  koraka. 

Richard  dawkins  ne nalazi mnogo vrijednosti u Gouldovom opu­
su.  Svakako,  kaže  dawkins,  specijacija  se  možda  ponekad,  ili  čak 
često, odvija u brzim intervalima. Ali, što onda?  "Važno je da postoji 
postupna  selekcija  koja  se  odvija,  čak  i  ukoliko  je  ta  postupna  se-

 10 Kako je ponovno  navedeno  u  dawkinsu,  Blind  Watchmaker,  str.  245, 
poglavlje u  kojem  se  nalazi ovaj  navod  "Puncturing Punctuationism" 
spominje tu temu već svojim naslovom. 

lekcija  teleskopirana  u  kratka  razdoblja  oko  vremena  specijacije", 
komentirao je dawkins. "Tako da ja to ne smatram bitnim. Shvaćam 
to  kao  jedan  zanimljiv  nabor  neodarvinističke  teorije." 

Dawkins  nadalje  umanjuje  značaj  Gouldovog  inzistiranja  na 
tome  da  pojava  ljudi,  ili  bilo  kojeg  drugog  oblika  inteligentnog  ži­
vota  na  Zemlji,  nije  bila  neizbježna.  "Slažem  se  s  njim  u  tome!", 
rekao je  dawkins.  "A mislim da se slažu i svi  drugi!  To hoću reći! 
On juriša na vjetrenjače!"  Život je  bio jednostaničan gotovo  tri  mili­
jarde  godina,  istaknuo  je  dawkins,  i  mogao  je  nastaviti  biti  takav 
još  tri  milijarde  godina.  "Da, naravno  da nema nikakve  nužnosti." 

Je  li moguće, pitao  sam  dawkinsa,  da će  na duge  staze  Goul-
dov pogled  na  evolucijsku  biologiju  prevladati?  Naposljetku,  daw­
kins kaže  da na fundamentalna pitanja biologije možda postoje ko­
načni  odgovori,  dok  su  povijesna  pitanja  o  kojima  govori  Gould 
potencijalno  beskonačna.  "Ako  mislite  da  će,  jednom  kad  će  sva 
zanimljiva  pitanja  biti  riješena,  preostati  samo  ispunjavanje  deta­
ljima,"  suho  je  odvratio  dawkins,  "pretpostavljam  da  to  mora 
biti  tako".  S  druge  strane,  dodaje,  biolozi  nikad  neće  biti sigurni 
koja  biološka  načela  imaju  istinski  univerzalno  značenje  "sve  dok 
ne posjetimo nekoliko drugih planeta na kojima ima života". D a w ­
kins  implicitno  priznaje  da  se  najdublja pitanja  biologije - u  kojoj 
je  mjeri  život  neizbježan?  Je  li  darvinizam  univerzalan  ili  samo 
zemaljski  zakon?  -  nikad  neće  istinski  empirijski  riješiti,  sve  dok 
možemo  proučavati  samo  jednu  formu  života. 

H e r e z a  o  Gei 

Baš  kao  što  je  darwin  ni ne trepnuvši apsorbirao Gouldove teze, 
tako je i probavio ideje još jednog ambicioznog znanstvenika, biolo-
ginje  Lynn  Margulis  sa  Sveučilišta  Massachussetts  u  Amherstu. 
Margulis  je  s  nekoliko  ideja dovela u pitanje  ono  što  sama naziva 
ultradarvinovskom  ortodoksijom.  Prva  je  i  najuspješnija  bila  ideja 
simbioze.  Darwin  i  njegovi  nasljednici  su  naglašavali  ulogu  natje­
canja medu pojedincima i vrstama u  evoluciji.  Šezdesetih je  godina 
Margulis počela tvrditi da je simbioza isto tako važan faktor - možda 

i  važniji -  u  evoluciji  života.  Jedna  od  najvećih  zagonetki  evolucij­
ske biologije odnosi se na prokariote, najjednostavnije jednostanič-
ne  organizme  koji  nemaju  staničnu  jezgru,  i  njihovu  evoluciju  u 
eukariote,  organizme  čije  stanice  imaju  jezgru.  Svi  su  višestanični 
organizmi,  uključujući  i  ljude,  izgrađeni  od  eukariotskih  stanica. 

Margulis  je  iznijela tezu  da su  eukarioti mogli  nastati  kad jedan 
prokariot  apsorbira  drugi,  manji,  koji  tada  postaje  jezgrom  prvo­
ga.  O n a kaže  da takve  stanice  ne  bi trebalo  smatrati individualnim, 
nego  kompozitnim organizmima.  Nakon  što  je  uspjela dati primje­
re  simbiotskih veza među  živim  mikroorganizmima,  njeni  su pogle­
di  na ulogu  simbioze  u  ranoj  evoluciji  zadobili  podršku.  Tu  se  nije 
zaustavila.  Poput Goulda i Eldredgea,  tvrdila je da konvencionalni 
darvinovski  mehanizmi  ne  mogu  objasniti  zastoje  i  ponovna  po­
kretanja  koja  su  opažena  u  fosilnim  ostacima.  Simbioza,  rekla je, 
može  objasniti  zašto  se vrste  pojavljuju  tako  iznenada i  zašto  mogu 
trajati  tako  dugo,  a  da  se  ne  mijenjaju.11 

Njen naglasak na simbiozi je prirodno  doveo  do još  radikalni­
je ideje:  ideje  o  Gei.  Pojam i ime  (Gea je bila grčka božica Zemlje) 
predložio  je James  Lovelock,  britanski  kemičar i  izumitelj  koji je 
možda još  veći  ikonoklast  od  Lynn  Margulis.  Gea  se  pojavljuje  u 
mnogim  oblicima,  ali  osnovna je  ideja da je  biota,  suma svog života 
na Zemlji,  u  simbiotskom  odnosu  s  okolišem  koji uključuje atmo­
sferu,  mora,  i  druge  aspekte  Zemljine  površine.  Biota  kemijski 
regulira  okoliš  na  način  da  sama  osigurava  vlastito  preživljavanje. 
Margulis  je  odmah  pristala  uz  ideju,  a  ona  i  Lovelock  su  nadalje 
surađivali  u  njenom  širenju.12 

Susreo  sam  Lynn  Margulis  u  svibnju  1994.  u  čekaonici  prvog 
razreda  na  željezničkoj  stanici  Pennsylvania,  gdje  je  čekala  vlak. 
Nalikovala je  ostarjelom  nestašku:  imala je  kratku  kosu  i  rumeno 

 11 Za  ozbiljnu  obradu  rada  o  simbiozi  Lynn  Margulis  vidi  njenu  knjigu 

Symbiosis in  Cell Evolution, W H.  Freeman, New York,  1981.  [usp. 

Rajka Rusan  (ur),  Od Gee do sebičnog gena.        

    

12 Vidi prilog Lynn Margulis u knjizi Gaia: The Thesis, the Mechanisms, and 

the Implications, ur. P Bunyard i E. Goldsmith, Wadebridge Ecological 

Center, Cornwall, U.K.,  1988. 

lice,  a  nosila  je  prugastu  košulju  kratkih  rukava  i  safari  hlače.  U 
početku je poslušno  igrala ulogu radikala.  Ismijavala je  tezu Daw-
kinsa i  drugih ultradarvinista da se  evolucijska biologija možda pri­
bližava  svom  kraju.  "Oni  su  gotovi,"  objavila  je  Margulis,  "ali  to  je 
samo  mala  epizoda  u  povijesti  biologije  dvadesetog  stoljeća,  a  ne 
punokrvna,  valjana  znanost". 

Naglasila je  da ona nema nikakvih problema s  osnovnom pre­
misom  darvinizma.  " N e m a sumnje da evolucija postoji, da je p o s t o ­
jala  nekoć  i  da  se  odvija  sada.  Svatko  tko  je  znanstveno  osviješten 
se  s  tim  slaže.  Pitanje je  kako  se  odvija?  A  tu  se  pak  svi  razilaze." 
Ultradarvinizam,  fokusirajući  se  na  gen  kao  jedinicu  selekcije,  nije 
uspio  objasniti  kako  dolazi  do  specijacije;  prema  Margulis,  samo 
puno  šira  teorija,  koja uvažava  simbiozu  i  selekciju više  razine,  m o ž e 
objasniti  raznovrsnost  fosilnih  nalaza  i  današnjeg  života. 

Simbioza,  dodaje,  također dopušta neku vrstu  lamarkizma ili  na­
sljeđivanja  stečenih  karakteristika.  Simbiozom  se  jedan  organizam 
može  genetski apsorbirati ili infiltrirati u drugi i tako postati otpor­
niji.  Primjerice,  ako prozirna gljivica apsorbira algu koja je  u  stanju 
obavljati  fotosintezu,  gljivica  može  steći  sposobnost  fotosinteze, 
također je  i prenijeti  na potomstvo.  Margulis  je  rekla  da je  Lamarck 
nepravedno  žrtvovan  kao  žrtveno  janje  evolucijske  biologije.  "Tu 
imamo  to britansko-francusko  suparništvo.  Darwin je  u  redu,  a  La­
marck je  loš.  To  stvarno  grozno." Margulis  je  zamijetila da  simbio-
geneza,  stvaranje  nove  vrste  pomoću  simbioze,  i  nije  sasvim  ori­
ginalna ideja.  Koncept  je prvi put  iznesen  kasno  u  devetnaestom 
stoljeću  i  otad je  uskrsnuo  mnogo  puta. 

Prije  no  što  sam  sreo  Margulis,  pročitao  sam  rukopis  njene 
knjige  koju  je  napisala  sa  svojim  sinom  Dorionom  Saganom,  pod 
naslovom Što je život?.  Knjiga  je  bila  amalgam  filozofije,  znanosti  i 
lirskih  priloga  "životu:  vječnoj  zagonetci".  U  biti,  u  njoj  se  argu­
mentiralo  u  prilog  novom  holističkom  pristupu  biologiji  u  kojem 
će  animistička vjerovanja  starih  naroda biti  spojena  s  mehanističkim 
nazorima  postnjutnovske,  postdarvinovske  znanosti13.  Margulis 

13 What is Life?, Lynn Margulis i Dorion Sagan, Peter Nevraumont, N e w 
York,  1995.  (distribuira Simon and Schuster).  S Margulis sam razgo­
varao  u  svibnju  1994. 

je tvrdila da knjiga manje  cilja na unapređivanje provjerljivih,  znan­
stvenih  tvrdnji,  a  više  na  promoviranje  novog  filozofskog  pristu­
pa medu biolozima.  Ali, jedina razlika između  nje i biologa poput 
dawkinsa,  naglašavala  je,  je  u  tome  što  ona  priznaje  da  zastupa 
određeni  filozofski  pristup,  dok  se  oni  prave  da  ga  uopće  nemaju. 
"Znanstvenici  nisu  ništa  više  pošteđeni  utjecaja  kulture  od  bilo 
koga  drugog." 

Da li to  znači da ona ne vjeruje  da znanost  može  dostići apsolut­
nu istinu?  Margulis  je  razmišljala na trenutak  o  pitanju.  Zamijetila 
je  da  znanost  crpi  svoju  snagu  i  uvjerljivost  iz  činjenice  da  se  njene 
tvrdnje  mogu  provjeriti  u  stvarnom  svijetu  -  za  razliku  od  tvrdnji 
religije,  umjetnosti  i  drugih  modusa  znanja.  "Ali,  ne  mislim  da  je 
to isto kao  i reći da postoji apsolutna istina. Ne  mislim da postoji 
apsolutna istina,  a ako postoji,  ne  mislim  da je  itko  do  nje  dospio." 

Ali tada,  možda shvaćajući  koliko  se približila relativizmu - o n o ­
me  što je  Harold Bloom  nazvao  puki pobunjenik - Margulis  si je 
dala  truda  da  se vrati  natrag  u  strože  znanstvene  vode.  Rekla je  da, 
premda su je  često  smatrali  feministkinjom,  ona  to  nije  i  ne  sviđa joj 
se da je tako  etiketiraju. Zaključila je da, u usporedbi s  koncepcija­
ma poput "preživljavanja najsposobnijih"  i "prirode  s krvavim zubi­
ma i pandžama",  Gea i simbioza mogu izgledati  ženskasto.  "Postoje 
te  kulturne  asocijacije,  ali  mislim  da  je  to  potpuno  iskrivljavanje". 

Odbacila  je  pojam  -  često  povezan  s  Geom  -  da  je  Zemlja  u 
nekom  smislu  živi organizam.  "Zemlja očito nije  živi organizam", 
rekla  je  Margulis,  "jer  nijedan  živi  organizam  ne  reciklira  svoj  ot­
pad.  To  je  tako  antropomorfno,  tako  krivo."  James  Lovelock  je 
ohrabrivao  tu  metaforu,  tvrdila  je,  jer  je  mislio  da  će  pripomoći 
ekološkom  pokretu,  i  zato  što  je  odgovarala  njegovim  kvazispiri-
tualnim  sklonostima.  " O n  kaže  da  je  ta  metafora  u  redu  jer  je 
bolja  od  stare.  Mislim  da  je  ona  loša  jer  samo  razbješnjuje  znan­
stvenike, jer misle da time ohrabruješ iracionalizam."  (U stvari, čak 
i je Lovelock  navodno  izrazio  sumnje  u neke  od vlastitih  tvrdnji  o 
Gei,  pa  je  čak  i  razmišljao  o  tome  da  se  odrekne  cijele  ideje.)14 

 14 Ova tvrdnja o Lovelockovoj sumnji u vlastita vjerovanja se može pronaći 
u  "Gaia,  Gaia:  Don't  Go Away", Freda Pearcea, New Scientist, 28.  05. 
1994., str.  43. 

I Gould i  dawkins  ismijavaju Geu kao pseudoznanost, poezi­
ju  koja  se  predstavlja  kao  teorija.  Ali  Margulis  je,  barem  u  jed­
nom smislu, puno tvrđa, puno veći pozitivist od njih. Gould i daw-
kins  se  upuštaju  u  spekulacije  o  izvanzemaljskom  životu  kako  bi 
poduprli  svoje  poglede  na  život  na  Zemlji.  Margulis  prezire  ovu 
taktiku.  Sve  teze  o  postojanju  života  drugdje  u  svemiru -  bio  on 
darvinovske  ili  nedarvinovske  prirode  -  čista  su  spekulacija,  kaže 
ona. "Nemate nikakvih ograničenja u odgovoru na to, bilo to česta 
ili manje  česta stvar. Tako da ja ne shvaćam kako ljudi mogu imati 
tako definitivno mišljenja o tome. Dopustite mi da to ovako kažem: 
osobna  mišljenja  nisu  znanost.  Tu  nema  nikakvog  znanstvenog 
temelja!  To  je  samo  osobno  mišljenje!" 

Prisjetila se kako ju je sedamdesetih godina nazvao redatelj  Ste­
ven Spielberg, koji je upravo pisao  scenarij  za film ET.  Spielberg ju 
je upitao je li vjerojatno  ili  barem moguće  da bi neki vanzemaljac 
imao  dvije ruke i na svakoj  po pet prstiju.  "Rekla sam mu:  'Radite 
film!  Neka bude  zabavan! Što vas briga!  Nemojte si zamišljati da 
to  ima neke veze  sa znanošću!'" 

Pri kraju intervjua, pitao  sam Margulis  da li ju smeta što ju uvijek 
nazivaju provokatorom ili obadom, ili nekim tko je "plodonosno 
u krivu",  kao što je to jedan znanstvenik rekao.15  Stisnula je usne, 
prokuhavajući pitanje.  "To je malo rečeno  s visoka,  nije ozbiljno", 
odvratila je.  "Mislim, to  ne  biste napravili ozbiljnom znanstveniku, 
zar ne?" Pozorno me promatrala i napokon sam shvatio da njeno 
pitanje nije bilo retoričko; stvarno je htjela odgovor. Rekao sam da 
mi  ti  opisi  djeluju  nekako  simpatično. 

"Da,  točno",  razmišljala  je.  Takve  je  kritike  ne  zabrinjavaju, 
tvrdila  je.  "Svatko  tko  se  bavi  ovakvom  kritikom  ad  hominem 
izlaže  samoga  sebe,  zar  ne?  Mislim,  ako  je  njegov  argument  za­
snovan  samo na provokativnim pridjevima o  meni,  a ne na stvar­
nim pitanjima, onda..." Njen glas je utihnuo. Poput tolikih jakih 

15 Ovaj i drugi patronizirajući komentari o Margulis se mogu naći u članku 
"Lynn Margulis: Science's Unruly Earth Mother" Charlesa Manna, Sci­
ence,  19.  travanj  1991., str.  378. 

znanstvenika,  Margulis  nije  mogla da tu i  tamo  ne  čezne  za t i m  da 
bude  samo  poštovani  član  statusa  quo. 

Kauffmanova  ljubav  prema  redu 

Možda najambiciozniji i najradikalniji moderni osporavatelj  Darwi-
na je Stuart Kauffman, biokemičar s Instituta Santa Fe, glavnog stože­
ra  ultratrendovske  znanstvene  discipline  kompleksnosti  (vidi 
osmo  poglavlje).  Šezdesetih,  kad  je  još  bio  student,  Kauffman  je 
počeo  sumnjati  da Darwinova  teorija evolucija ima  ozbiljnih  mana 
jer  ne  može  objasniti  prividno  čudesnu  sposobnost  života  da  se 
pojavi  i  potom  sam  sebe  obnavlja  u  tako  izvanrednim  oblicima. 
Naposljetku,  drugi  zakon  termodinamike  nalaže  da  se  sve  u  sve­
miru  neumoljivo  kreće  prema  "toplinskoj  smrti"  ili  univerzalnoj 
jednoličnosti. 

Kauffman  je  testirao  svoje  ideje  simulirajući  interakciju  raznih 
apstraktnih  agensa - navodno  reprezentanata  kemijskih  i bioloških 
supstanci -  na  računalima.  Došao  je  do  raznih  zaključaka. Jedan 
je  bio  da kad sustav jednostavnih  kemikalija dosegne  izvjesnu  razinu 
kompleksnosti,  on prolazi kroz  dramatičnu  tranziciju,  nalik na faznu 
promjenu do  koje dolazi kad se  smrzava tekuća voda.  Molekule  se 
spontano počinju kombinirati da bi stvorile veće molekule rastuće 
kompleksnosti  i  katalitičke  sposobnosti.  Kauffman  tvrdi  da  je 
život nastao  u  takvom procesu  samoorganizacije ili autokatalize,  a 
ne  slučajnim  stvaranjem  molekule  sa  sposobnošću  autoreplikacije 
i  evolucije. 

Kauffmanova  druga  hipoteza je  još  dalekosežnija jer  dovodi  u 
pitanje  možda središnju  dogmu biologije:  prirodnu selekciju.  Pre­
ma  Kauffmanu,  kompleksne  skupine  gena u  interakciji  podložnih 
slučajnim  mutacijama ne  evoluiraju  slučajno.  Ne,  geni  imaju  ten­
denciju  da  konvergiraju  spram  relativno  malog  broja  uzoraka  ili 
atraktora,  da  upotrijebimo  pojam  koji  najviše  vole  teoretičari  -
kaosa.  U svojoj  knjizi Podrijetlo  reda: samoorganizacija  i selekcija 

u  evoluciji  iz  1993.  dugoj  703  stranice,  Kauffman  tvrdi  da  je  ovo 
načelo  sređivanja,  koje  on ponekad zove antikaosom,  možda igralo 
veću ulogu  od prirodne  selekcije,  vodeću  u  evoluciji  života,  naročito 
kad  je  on  postajao  sve  kompleksnijim.16 

Kauffman  je,  kad  sam  ga  prvi  put  sreo  u  Santa  Feu,  u  svibnju 
1994.  imao  široko,  tamno  osunčano lice i valovitu  sijedu kosu  ko­
ja je počela tanjiti na tjemenu. Nosio je  odjeću uobičajenu u  Santa 
Feu:  traper košulju,  safari hlače  i planinarske  cipele.  Izgledao  mi je 
istovremeno  plašljivo  i  ranjivo,  i  izvanredno  samouvjereno.  Nje­
gov je  govor,  kao improvizacija jazz  glazbenika,  imao  malo  melo­
dije,  a puno  digresija.  Poput trgovačkog putnika koji pokušava uspo­
staviti  prijateljske  odnose,  stalno  me  zvao John.  Očito  je  uživao 
govoriti  o  filozofiji.  Tijekom  našeg  razgovora  je  održao  mini  pre­
davanja,  ne samo o  svojim teorijama antikaosa,  nego i o  granicama 
redukcionizma,  poteškoćama  opovrgavanja  teorija  i  društvenom 
kontekstu  znanstvenih  činjenica. 

Početkom  našeg razgovora,  Kauffman  se  prisjetio  jednog  član­
ka  što  sam  ga  napisao  za  Scientific American  o  podrijetlu  života.17 
U  članku  sam  naveo  Kauffmana kako  o  svojoj  vlastitoj  teoriji  o  po­
drijetlu  života kaže:  "Siguran  sam  da sam  u  pravu."  Kauffman  mi 
je rekao  da mu je bilo  neugodno kad je vidio  ovu izjavu u pisanom 
obliku;  zakleo  se  da će ubuduće izbjegavati takvu oholost.  Ponešto 
na moju žalost, Kauffman je održao riječ u dobrom  dijelu razgovora. 
Dobro  se  namučio  da kvalificira  svoje  tvrdnje:  "Sada neću  reći  da 
sam  siguran  da sam  u pravu, Johne,  nego..." 

Kauffman  je  baš  bio  završio  knjigu  Kod kuće  u  svemiru,  koja  je 
iznosila  implikacije  njegovih  teorija  o  biološkoj  evoluciji.  "Stav 
koji  sam  zauzeo  u  mojoj  oksfordskoj  knjizi, Johne,  za  koji  mislim 

 16 Kauffmanovi radovi  o  kojima se  radi u  ovome  dijelu  među  ostalima su: 
"Antichaos and Adaptation", Scientific American, kolovoz, 1991., str. 78-
84; The Origins of Order, Oxford University Press, New York, 1993., str. 
78-84; i At Home in the Universe, Oxford University Press, New York, 
1995. 

17 Vidi moj članak "In the Beginning", Scientific American, veljača, 1991., 
str.  12300. 

da  je  ispravan  -  mislim,  hoću  reći  da  je  ispravan  u  smislu  da  je 
savršeno  plauzibilan - mnogo  toga još  treba  eksperimentalno  do-
kazati.  Ali,  barem u smislu matematičkih modela,  ovdje  imaš više 
modela koji  kažu da bi pojava  života mogla biti prirodni fenomen, 
u smislu  da,  pod pretpostavkom da postoji  dostatno  kompliciran 
skup  molekula koje reagiraju,  možemo  očekivati da će kristalizira­
ti  autokatalitičke  podskupove.  Tako,  ukoliko  je  takvo  shvaćanje 
ispravno, kao što sam ti rekao  s mnogo entuzijazma prije nekoliko 
godina"  -  veliki  osmijeh  -  "onda  nismo  neviđeno  nevjerojatne 
slučajnosti".  U  biti,  gotovo  je  sasvim  sigurno  da  život  postoji  i 
drugdje  u  svemiru,  dodao  je.  "I  stoga  smo  u  svemiru  kod  kuće, 
drugačije  nego  što  bismo  to  bili  kad  bi  život  bio  taj  neviđeno  ne­
vjerojatni  događaj  koji  se  zbio  na jednom  planetu  i  samo  jednom 
planetu,  jer je  bio  toliko  malo  vjerojatan  da  ne  možete  očekivati 
da  će  se  uopće  dogoditi." 

Kauffman  je  taj  pravac  dao  i  svojoj  teoriji  o  tome  kako  mreže 
gena imaju tendiraju k tome da se srede u određenim obrascima koji 
se  ponavljaju.  "Ponovno,  pretpostavimo  da  sam  u  pravu",  rekao 
je  Kauffman;  onda  najveći  dio  reda,  koji  iskazuju  biološki  sustavi, 
ne bi bio rezultat  "teško  stečenog uspjeha prirodne  selekcije",  nego 
ovih  sveprisutnih  sila  koje  generiraju  red.  "Bit  svega  je  da  je  to 
spontano  nastali  red. To je besplatni red,  shvaćaš?  Ponavljam,  ako 
je takvo shvaćanje točno,  onda ne samo da moramo modificirati  dar­
vinizam  kako bi poveo  računa o  tome,  nego  moramo  i  razumjeti 
nešto  o  emergenciji  i  redu  života  na  drugačiji  način." 

Kompjutorske simulacije nude još jednu trezveniju poruku, kaže 
Kauffman.  Baš  kao  što  dodavanje jednog  zrnca pijeska velikoj  hrpi 
pijeska  može  izazvati  lavine  koje  će  se  kotrljati  niz  njene  padine, 
tako  i promjena u  sposobnosti  jedne vrste  može  izazvati  iznenad­
nu promjenu  u  sposobnostima  svih  drugih vrsta u  ekosustavu,  što 
može  kulminirati  lavinom  izumiranja  vrsti.  "Rečeno  metaforički, 
najbolja prilagodba koju svatko  od nas postiže  može  osloboditi lavi­
nu koja će  dovesti do  našeg konačnog nestajanja,  u redu?  Zato  što 
igru  igramo  svi  zajedno  i  mreškamo  sustav koji  zajednički  stvara­
mo.  Dakle,  to  bi  išlo  u prilog  skromnom  ponašanju."  Kauffman 

je  podrijetlo  analogije  s  hrpom  pijeska  pripisao  Peru  Baku,  fiziča­
ru povezanom s Institutom Santa Fe, koji je razvio teoriju nazvanu 
samoorganizirana  kritičnost  (o  kojoj  se  raspravlja  u  osmom  po­
glavlju). 

Kad sam iznio  svoju  zabrinutost  što  mnogi  znanstvenici,  a  na­
ročito oni na Institutu Santa Fe, kao da ne razlikuju kompjutorske 
simulacije od stvarnosti, Kauffman je potvrdno klimnuo.  "Slažem 
se s tobom. To me osobno jako brine", odvratio je. "Gledajući neke 
simulacije",  rekao je,  "ne  mogu reći  gdje je  granica između  govore­
nja  o  svijetu  -  mislim,  svemu  što  je  izvan  nas  -  i  stvarno  lijepih 
kompjutorskih  igara  i  umjetničkih  oblika  i  igračaka".  Ipak,  kad 
se  on  bavi  kompjutorskim  simulacijama,  uvijek,  kaže,  "pokušavam 
shvatiti  kako  funkcionira  nešto  u  svijetu,  ili  barem  uvijek.  Pone­
kad  sam  zaposlen  samo  pronalaženjem  stvari  koje  uopće  djeluju 
zanimljivo i pitam se da li  se one mogu primijeniti. Ali, ne mislim 
da se bavim  znanošću sve  dok ono  što  radim  ne  završi time  da se 
uklopi u nešto tamo vani u svijetu, očigledno. A to, konačno, znači 
da je  to  moguće  testirati." 

Njegov  model  genetičkih  mreža  "stvara  mnoga  predviđanja" 
koja  će  vjerojatno  biti  testirana  u  sljedećih  petnaest  ili  dvadeset 
godina,  rekao je  Kauffman.  "To  se  može  testirati,  ali  uz nekoliko 
preduvjeta.  Kad imaš sustav sa sto tisuća komponenata i ne možeš 
ga  razložiti  na  dijelove  -  još  -  što  su  onda  primjerene  konze-
kvence  koje  je  moguće  testirati?  To  će  biti  statističke  konze-
kvence,  je  li  tako?" 

Kako se njegova teorija o podrijetlu života može testirati?  "Mož­
da  mi  sada  postavljaš  dva  različita  pitanja",  odvrati  Kauffman.  U 
jednom smislu, pitanje se tiče načina na koji je  život stvarno nastao 
na  Zemlji  prije  nekih  četiri  milijarde  godina.  Kauffman  nije  znao 
da li bi njegova teorija, ili bilo koja teorija,  na zadovoljavajući način 
mogla odgovoriti na ovo povijesno pitanje.  S druge strane, njegovu 
je teoriju moguće testirati pokušajem da se u laboratoriju stvore auto-
katalitički  skupovi.  "Reći  ću  ti  nešto.  Dogovorit  ćemo  se.  Svejed­
no  da li  ću  to  biti ja ili  n e t k o  drugi,  ako  n e t k o  napravo  kolektivne 

autokatalitičke  skupove  molekula s  faznim  tranzicijama i  reakcij-
skim  grafovima,  ti  plaćaš  večeru,  OK?" 

Postoje  paralele  između  Kauffmana i  drugih  koji  dovode  u  pita­
nje status quo  u  evolucijskoj  biologiji.  Prvo,  Kauffmanove  ideje  ima­
ju povijesne  prethodnike,  baš  kao  što  to  imaju  i  točkasti  ekvilibrij 
i  simbioza.  Kant,  Goethe  i drugi preddarvinovski mislioci speku­
lirali  su  da  bi  u  temelju  prirodnih  zakonitosti  mogla  biti  općenita 
matematička  načela  ili  pravila.  Čak  i  poslije  Darwina,  mnogi  su 
biolozi bili uvjereni u postojanje neke sile koja generira red, uz prirod­
nu  selekciju  koja  se  suprotstavlja  univerzalnom  kretanju  prema 
termodinamičkoj jednoličnosti, i uzrokuje biološki red. Predstavni­
ci  ovog  shvaćanja,  koje  se  ponekad  zove  racionalnom  morfo­
logijom,  u  dvadesetom  stoljeću  uključuju  D'Arcya  Wentwortha 
Thompsona,  Williama  Batesona  i,  u  najnovije  vrijeme,  Briana 
Goodwina.18 

Štoviše,  čini  se  da je  Kauffman u najmanju ruku jednako  moti­
viran  filozofskim  uvjerenjima  o  tome  kakve  stvari  moraju  biti,  kao 
i  znanstvenom  znatiželjom  o  tome kakve stvari uistinu jesu.  Gould 
naglašava  važnost  slučaja,  kontingencije,  u  oblikovanju  evolucije. 
Margulis  se  distancira od neodarvinističkog redukcionizma u  ko­
rist više holističkog pristupa.  Kauffman,  slično  tomu,  smatra da sam 
slučaj  nije mogao stvoriti život;  naš kozmos mora imati neku fun­
damentalnu  tendenciju  spram  stvaranja  reda. 

Naposljetku,  Kauffman  se  poput Goulda  i  Lynn Margulis  bori 
s  definicijom vlastitog odnosa spram Darwina.  U intervjuu sa m n o m 
mi je rekao  da gleda na antikaos  kao na komplement darvinovskoj 
prirodnoj  selekciji.  U  drugim  je  trenucima  objavljivao  da je  anti­
kaos  primarni  faktor  u  evoluciji  i  da  je  uloga  prirodne  selekcije 
minorna ili nepostojeća. Kauffmanova stalna ambivalencija glede ovog 
pitanja se  otkrila jasno  u rukopisu njegove  knjige Kod kuće u svemi­
ru,  koju  mi  je  dao  u proljeće  1995.  Na prvoj  stranici knjige,  Kauff­
man je  objavio  da je  darvinizam  "u  krivu",  ali je precrtao  "u krivu" 
i  dodao  "nepotpun".  Kauffman  se vratio  na formulaciju  "u  krivu" 

18 Brian Goodwin je iznio  svoju teoriju How the Leopard changed Its Spots, 
Charles Scribner's Sons, New York, 1994. 

na  špaltama  svoje  knjige,  napravljenim  nekoliko  mjeseci  kasnije. 
Što  je  stajalo  u  konačnoj  objavljenoj  verziji?  "Nepotpun." 

Kauffman  ima  snažnog  saveznika  u  Gouldu,  koji  je  na  omotu 
Kauffmanove  knjige Podrijetlo  reda  napisao  da će  ova knjiga posta­
ti  "s  vremenom prekretnica  i  klasik,  kako  ćemo  se  polagano  kreta­
ti prema sve  obuhvatnijoj  i boljoj  teoriji  evolucije". To  je  neobičan 
savez.  D o k Kauffman  tvrdi  da  zakoni kompleksnosti  koje  je  uočio 
u svojim kompjutorskim  simulacijama daju  evoluciji života određe­
nu  neizbježnost,  Gould  je  svoju  karijeru  posvetio  dokazivanju 
da  doslovce  ništa  u  povijesti  života  nije  bilo  neizbježno.  U  razgo­
vorima  sa mnom,  Gould je  izričito  odbio  tezu  da se povijest  života 
razvija prema matematičkim  zakonima.  "To  je vrlo  duboka pozi­
cija,"  rekao je Gould,  "ali također mislim da je vrlo  duboko  kriva". 
Gouldu  i  Kauffmanu  zajedničko je  to  da su  obojica dovela u pita­
nje  tvrdnje  Richarda  Dawkinsa  i  drugih  okorjelih  darvinista,  da  je 
evolucijska-teorija  već  više  ili  manje  objasnila  povijest  života.  Pra­
veći  reklamu  Kauffmanovim  knjigama,  Gould pokazuje  da pristaje 
uz  staru  maksimu  "Neprijatelj  mog  neprijatelja  je  moj  prijatelj." 

Kauffman  uglavnom  nije  imao  previše  uspjeha  u  pridobivanju 
pristaša svojih  ideja.  Možda je  najveći problem u tome  da su  njego­
ve teorije po prirodi  statističke,  kao  što  i sam priznaje.  Ali,  ne  m o ž e 
se  potvrditi  statističko  predviđanje  o  vjerojatnosti  podrijetla  živo­
ta i njegovoj kasnijoj  evoluciji kad nam je na raspolaganju samo jedna 
klasa  činjenica - zemaljski  život. Jedna  od  najstrožih  ocjena  dolazi 
od Johna  Maynarda  Smitha,  britanskog  evolucijskog  biologa  po­
znatog,  poput  Dawkinsa,  po  svom  oštrom jeziku i pionira u  koriš­
tenju  matematike u  evolucijskoj  biologiji.  Kauffman je  nekoć  studi­
rao  kod Maynarda Smitha  i proveo je bezbrojne  sate  pokušavajući 
uvjeriti  svog bivšeg mentora  o važnosti vlastitog  rada - očito  uza­
lud.  U  javnoj  raspravi  1995.  godine,  Maynard  Smith  je  rekao  o 
samoorganiziranoj  kritičnosti,  modelu hrpe  pijeska koji je  zastupao 
Per Bak,  a prigrlio  ga Kauffman,  "ja jednostavno  sav taj  posao  sma­
tram  vrijednim  prezira".  Maynard  Smith  je  kasnije  rekao  Kauffma­
nu,  uz  pivo,  da  Kauffmanov pristup  biologiji  ne  smatra  zanimlji-

vim.19  Za  praktičara  ironijske  znanosti,  kakav  je  Kauffman,  nema 
okrutnije  uvrede. 

Kauffman  je  najelokventniji  i  najuvjerljiviji  kad  je  kritički 
raspoložen.  Implicitno je rekao  da je  evolucijska teorija koju promiču 
biolozi  poput  dawkinsa  hladna  i  mehanička;  ona  čini  nepravdu 
veličanstvenosti  i  zagonetnosti  života.  Kauffman  je  u pravu;  uisti­
nu ima  nešto  nezadovoljavajuće,  tautološko  u  darvinovskoj  teoriji, 
čak  i  kad  je  objašnjavaju  tako  vješti  retoričari  kakav  je  dawkins. 
Ali,  dawkins  barem  razlikuje  žive  i  nežive  stvari.  Za  Kauffmana 
su,  čini  se,  svi  fenomeni,  od  bakterija  do  galaksija,  manifestacije 
apstraktnih matematičkih oblika koji prolaze kroz beskonačne per-
mutacije.  On  je  matematički  estet.  Njegova  vizija  je  slična  onoj 
što  je  imaju  fizičari  čestica  koji  Boga  nazivaju  geometrom.  Kauff­
man  je  izjavio  da  je  njegova  vizija  života  smislenija  i  utješnija  od 
dawkinsove.  Ali, više nas  se,  čini mi se,  može  identificirati  s  daw-
kinsovim  nasrtljivim  malim  replikatorima,  nego  s  Kauffmanovim 
logičkim funkcijama u N-prostoru. Gdje je značenje i utjeha u  tim 
apstrakcijama? 

Konzervativizam  znanosti 

Konstantna prijetnja statusu quo  u znanosti - kao i u  svim  ljudskim 
djelatnostima- želja je novih generacija da ostave svoj pečat na svijetu. 
Društvo ima jednako  nezasitan apetit za novim.  Ova dva fenome­
na su  uvelike  odgovorna  za brzo  smjenjivanje  stilova u umjetnosti­
ma,  gdje  se  pozdravlja  promjena  zbog  nje  same.  Ni  znanost  nije 
imuna  na  takve  utjecaje.  Gouldov  točkasti  ekvilibrij,  Gea  Lynn 
Margulis i Kauffmanov antikaos, svi su imali svoj  trenutak slave.  Ali 
puno je teže postići trajnu promjenu u znanosti,  nego u umjetno­
stima,  zbog  očitih  razloga.  Uspjeh  znanosti  uvelike  potječe  od 

 19 O podcjenjivačkim primjedbama na rad Pera Baka i Stuarta Kauffmana 
pisalo se u časopisu Nature, 16. veljače 1995., str. 555. Vidi također vrlo 
informativni  prikaz  Kauffmanove  knjige  Origins  of  Order  u  časopisu 
Nature, 2 1 .  listopad  1993., str.  704-706. 

njenog  konzervativizma,  njenog  inzistiranja  na visokim  standardi­
ma učinkovitosti.  Kvantna mehanika i opća teorija relativnosti su 
bile baš tako nove, tako iznenađujuće, kao  što je to netko mogao 
poželjeti.  Ali  smatra  se  da  su  one  konačne  teorije,  ne  zato  što 
pružaju intelektualno uzbuđenje, nego zato što su učinkovite:  one 
precizno  predviđaju  ishod  eksperimenata.  Stare  teorije  su  dobre 
iz istog razloga.  One su otporne, fleksibilne. Nepogrešivo korespon­
diraju  sa  stvarnošću.  Možda  će  uvijek  biti  Istinite. 

Oni  koji  žele  biti  revolucionari  suočavaju  se  s  drugim  proble­
mom.  Znanstvena  kultura  je  nekoć  bila  puno  manja  i  stoga  po­
godnija  za  brze  promjene.  Sad  je  postala  golema  intelektualna, 
društvena  i  politička birokracija,  koja ima vlastitu  inerciju.  Stuart 
Kauffman  je u  jednog  našem  razgovoru usporedio  konzervativizam 
znanosti s  onim biološke  evolucije,  u kojoj  povijest oštro  ograniča­
va promjenu. Ne samo  znanosti,  nego  i mnogi drugi sustavi ideja 
-a  posebice  oni  s  važnim  društvenim  posljedicama  -  tendiraju  k 
tome  da  se  tijekom  vremena  "stabiliziraju  i  zalede",  zamijetio  je 
Kauffman.  "Pomisli na evoluciju  standardnih procedura ponašanja 
na brodovima ili nosačima aviona", rekao je.  "To je neopisivo kon­
zervativan proces.  Ako  bi  došao  i pokušao  stvoriti, ab initio,  pro­
cedure  na  nosaču  aviona,  mislim,  sve  bi  otišlo  k vragu!" 

Kauffman  se  nagnuo  k  meni.  "To  je  stvarno  zanimljivo,"  rekao 
je,  "uzmi  zakon,  dobro?  Britanski pravni  sustav je  evoluirao,  koli­
ko,  tisuću  dvjesto  godina?  Tu  sad  imamo  taj  enormni  korpus  sa 
cijelom  gomilom  shvaćanja  o  tome  u  čemu  se  sastoji  razumno 
ponašanje.  Bilo  bi  stvarno  teško  sve  to  promijeniti!  Pitam  se  da li 
bi  mogao  pokazati  kako  mreža  pojmova  sazrijeva  u  svakom  po­
dručju  -  u  svim  tim  slučajevima  mi  zapravo  stvaramo  mape  da 
bismo  se  snašli  u  svijetu  -  pitam  se  da  li  bi  mogao  pokazati  da 
središte  toga nekako postaje  sve  otpornije  na promjenu."  Zapravo 
čudno,  Kauffman  je  zapravo  izlagao  odlični  argument  zašto  nje­
gove  vlastite  radikalne  teorije  o  podrijetlu  života  i  biološkog  re­
da vjerojatno  nikad  neće  biti prihvaćene.  Ako je  ijedna  znanstve­
na  ideja  dokazala  svoju  sposobnost  da pobijedi  sve  napadače,  to  je 
Darwinova  teorija  evolucije. 

Z a g o n e t n o  podrijetlo  ž i v o t a 

Da sam  kreacionist,  prestao  bih  napadati teoriju  evolucije - koja je 
tako  dobro poduprta fosilnim  nalazima - i  fokusirao  se  na podri­
jetlo  života.  To  je  bez  daljnjeg  najslabiji  potporanj  u  građevini 
moderne  biologije.  Podrijetlo  života je  san pisca  znanstvene fanta­
stike.  Obiluje egzotičnim znanstvenicima i egzotičnim  teorijama koje 
se nikad niti ne  napuštaju u potpunosti niti prihvaćaju,  nego  samo 
dolaze  i  izlaze  iz  mode.20 

Jedan  od  najmarljivijih  i  najštovanijih  istraživača podrijetla  života 
je  Stanley Miller.  Godine  1953.  on je  kao  dvadesettrogodišnji  stu­
dent  pokušao  ponovno  stvoriti  uvjete  za  nastanak  života  u  labo­
ratoriju.  Ispunio  je  zapečaćenu  staklenu  bocu  s  nekoliko  litara 
metana, amonijaka i vodika  (koji su tvorili atmosferu)  i nešto vode 
(ocean).  Uređaj  za  stvaranje  iskri  je  stvarao  lažne  munje,  dok  je 
jedan  grijač  održavao  vodu  kipućom.  Za  nekoliko  su  dana voda i 
plinovi  bili  prošarani  crvenkastom  sluzi.  Analizirajući  tvar  Miller 
je  na  svoje  oduševljenje  otkrio  da  je  bogata  aminokiselinama.  Te 
organske  komponente  su  građevni  blokovi  od  kojih  se  sastoje 
proteini,  osnovna  materija  života. 

Činilo  se  da  Millerovi  eksperimenti  daju  zapanjujuće  dokaze 
o  tome  da  je  život  mogao  nastati  u  onome  što  je  britanski  ke­
mičar J.B.S.  Haldane  zvao  "primordijalnom  juhom."  Pametnja­
kovići  su  spekulirali  da  će  znanstvenici  uskoro  poput  dr.  Fran-
kensteina  Mary  Shelley  stvarati  žive  organizme  u  laboratoriju  i 
tako  do  najsitnijeg  detalja  demonstrirati  kako  se  odvijalo  stvara­
nje.  No,  to  se  nije  dogodilo.  U biti,  gotovo  četrdeset  godina  na­
kon  njegova  pokusa,  Miller  mi  je  rekao  da  se  rješenje  zagonetke 
podrijetla života pokazalo  težim  nego  što  je  on  ili itko  drugi  mo­
gao  predvidjeti.  Prisjetio  se  jednog predviđanja koje  je  neposredno 
nakon  njegovog  eksperimenta  tvrdilo  da  će  za  25  godina  znan-

 20 Moj je članak u Scientific Americanu od veljače 1991. (vidi bilješku 17) 
prikazao  najutjecajnije teorije o podrijetlu  života.  Intervjuirao sam Stan-
leya Millera na Kalif ornijskom sveučilištu u San Diegu u studenom 1990. 
i ponovno telefonski u rujnu  1995. 

stvenici  "sa sigurnošću"  znati  kako  je  otpočeo  život.  "Pa,  25  go­
dina je  došlo  i  prošlo",  šturo  je  rekao  Miller. 

Nakon svog eksperimenta iz  1953.  godine,  Miller  se  posvetio 
potrazi  za tajnom života.  Došao je  na glas  kao  istovremeno  rigo-
rozni  eksperimentator,  ali  i  pomalo  čangrizav  tip,  netko  tko  će 
bez  puno  razmišljanja  kritizirati  rad  za  koji  misli  da  je  obavljen 
traljavo.  Kad  sam  susreo  Millera  u  njegovom  uredu  na  Kalifor-
nijskom  sveučilištu  u  San  Diegu,  gdje  radi  kao  profesor biokemi­
je, uzrujavao  se  što  je  njegovo  polje  još  uvijek  na  glasu kao  rubna 
disciplina  koja  nije  vrijedna  ozbiljnog  istraživanja.  "Neki  su  ra­
dovi  bolji  od  drugih.  Stvari  koje  su  užasne  opterećuju  ovo  po­
dručje  i  vuku  ga  dolje.  To  me  strašno  ljuti.  Ljudi  rade  dobar  po­
sao,  a  onda  vidite  da  pažnju  privlači  smeće."  Činilo  se  da  Miller 
nije  impresioniran  ni  sa  jednom  od  trenutnih  ideja  o  podrijetlu 
života  jer  je  govorio  o  njima  kao  o  "glupostima"  ili  "papirnatoj 
kemiji".  Isto  tako,  on  osuđuje  neke  hipoteze  zbog  kojih  je,  kad 
sam  ga  pitao  za  mišljenje,  samo  odmahnuo  glavom,  duboko  uz­
dahnuo  i  zakikotao  se  -  kao  da  je  svladan  ludošću  čovječanstva. 
Teorija autokatalize  Stuarta  Kauffmana je  spadala u  tu  kategoriju. 
"Propustiti  jednadžbe  kroz  kompjutor  ne  predstavlja  eksperi­
ment",  otpuhnuo  je  prijezirno  Miller. 

Miller  je  priznao  da  znanstvenici  možda  nikad  neće  precizno 
znati  gdje  i  kad  se  pojavio  život.  "Pokušavamo  govoriti  o  povije­
snom  događaju,  što  se  jako  razlikuje  od uobičajene  znanosti,  tako 
da su i kriteriji i metode jako  različite", primijetio je.  Ali kad sam 
natuknuo  da Miller  zvuči pesimistično  kad  je  riječ o  izgledima za 
otkriće  tajne  života,  izgledao je iznenađeno.  Pesimističan?  Narav­
no  da ne!  On je  optimist! 

Jednog  dana,  zakleo  se,  znanstvenici  će  otkriti  samoreplicira-
juću  molekulu  s  kojom  je  otpočela velika  saga  evolucije.  Baš  kao 
što  je  otkriće  mikrovalnog  pozadinskog  zračenja  velikog  praska 
legitimiralo  kozmologiju,  tako  će  i  otkriće  prvog  genetskog  ma­
terijala  legitimirati  Millerovo  područje.  " O n o  će  se  uspeti  poput 
rakete",  promrmlja  Miller  kroz  stisnute  zube.  Hoće  li  takvo  ot­
kriće  odmah  biti  samoevidentno?  Miller je  klimnuo.  "To  će  biti 

od one vrste  koja će te navesti da kažeš:  'Isuse,  evo  ga.  Kako smo 
to mogli previđati tako  dugo?'  I svi će biti totalno uvjereni u to." 

Kad je  Miller proveo  svoj  prijelomni  eksperiment  1953.  godine, 
većina je  znanstvenika još  uvijek bila Darwinovog  mišljenja da su  p r o ­
teini  najvjerojatniji  kandidati  za  samoreproducirajuće  molekule, 
budući  da  se  mislilo  da su proteini  sposobni  da  se  sami  reprodu­
ciraju i organiziraju. Nakon otkrića da je D N K temelj genetske tran­
smisije i  sinteze proteina,  mnogi  su istraživači počeli  davati prednosti 
nukleinskim  kiselinama pred proteinima  kao  mogućim  pramole-
kulama.  Ali u tom je  scenariju  došlo  do velikog  zastoja.  D N K nije 
u stanju  stvarati ni proteine  ni vlastite  kopije  bez pomoći  katalitič-
kih proteina zvanih enzimi.  Ova je činjenica pretvorila pitanje o po­
drijetlu  života  u  klasični  problem  tipa  "kokoš  ili  jaje":  što  je  bilo 
prvo,  proteini  ili  DNK? 

U  Dolasku  zlatnog  doba  Gunther  Stent,  koji  kao  i  uvijek  do­
bro  predviđa,  iznosi  tezu  da  bi  se  ova  zagonetka  mogla  riješiti 
kad  bi  istraživači  otkrili  samoreplicirajuću  molekulu  koja  može 
djelovati  kao  vlastiti  katalizator.21  Ranih  osamdesetih  istraživači 
su  otkrili  upravo  takvu  molekulu;  ribonukleinsku  kiselinu  ili 
RNK,  molekulu  s  jednom  uzvojnicom  koja  služi  kao  pomagač 
D N K u proizvodnji proteina. Eksperimenti su otkrili da određeni 
tipovi  RNK  mogu  djelovati  kao  vlastiti  enzimi  dijeleći  se  na  dva 
dijela  i  ponovno  se  spajajući.  Ako  je  RNK  mogla  djelovati  kao 
enzim,  onda bi  također  mogla biti  u  stanju  replicirati  se  bez  po­
moći proteina.  R N K može  služiti  i  kao  gen  i  kao  katalizator,  ona 
je  i  jaje  i  kokoš. 

Ali takozvana hipoteza o svijetu RNK pati od nekoliko poteškoća. 
RNK  i  njene  komponente  je  teško  sintetizirati  i  pod  najboljim 
uvjetima,  u  laboratoriju,  a  kamoli  u  plauzibilnim  predbiotičkim 
uvjetima. Jednom  kad  se  RNK  sintetizira,  ona  stvara  svoje  kopije 
tek uz puno kemijskog potpomaganja od strane znanstvenika. Podri­
jetlo  života  "se  moralo  dogoditi u jednostavnim uvjetima,  a  ne  o n i ­
ma  koji  su  jako  posebni",  rekao  je  Miller.  On  je  uvjeren  da  je  na­
stanku  RNK  prethodila  neka  jednostavnija  -  i  vjerojatno  sasvim 
različita  -  molekula. 

21Stent, Golden Age, str. 71. 

Lynn  Margulis  sumnja  da  će  istraživanja  o  podrijetlu  života 
dati  onu  vrstu  jednostavnog  samoevidentnog  odgovora  o  kome 
sanja Miller.  "Mislim  da bi to moglo biti istinito za uzrok raka,  ali 
ne i za podrijetlo života", kaže Margulis. Život se, ističe ona, pojavio 
u  složenim  ekološkim  uvjetima.  "Imate  dan  i  noć,  zimu  i  ljeto, 
promjene  temperature,  promjene  vlage.  Te  su  stvari  povijesne 
akumulacije.  Biokemijski  sustavi  su  u  biti  povijesne  akumulacije. 
Tako ja ne mislim da će ikad postojati recept za život:  dodaj vodu 
i  mješavinu  tvari  i  dobit  ćeš  život.  To  nije  proces  koji  se  odvija  u 
jednom koraku. To je kumulativni proces  koji uključuje jako puno 
promjena."  Najmanja bakterija,  dodala je,  "je  puno  više  nalik  ljudi­
ma  od Millerovih  mješavina  kemikalija jer već  ima  ove  sustavne  oso­
bine. Tako da je od bakterije do čovjeka manji korak, nego od mješa­
vine  aminokiselina  do  te  bakterije." 

Francis  Crick  je  pisao  u  svojoj  knjizi  Život sam  da  se  čini  "da 
je  podrijetlo  života  gotovo  čudo,  toliko  ima  uvjeta  koji  moraju 
biti  zadovoljeni  da  bi  postojao."22  (Crick  je,  treba  spomenuti, 
agnostik  koji  naginje  ateizmu.)  Crick  je  iznio  tezu  da  su  vanze-
maljci  u  posjetu  Zemlji  nekim  svemirskim  brodu  prije  par  mili­
jardi  godina  možda  ovdje  namjerno  posijali  mikrobe. 

Možda će se nada Stanleya Millera ispuniti: znanstvenici će otkriti 
neku  pametnu  kemikaliju  ili  kombinaciju  kemikalija  koje  se  mogu 
reproducirati,  mutirati  i  evoluirati pod plauzibilnim  predbiotičkim 
uvjetima.  Otkriće  će  sigurno  začeti  novo  razdoblje  primijenjene 
kemije.  (Velika  se  većina  istraživača  usredotočuje  na  taj  cilj,  više 
nego  na  razjašnjenje  o  podrijetlu  života.)  Ali  s  obzirom  na  naše 
pomanjkanje  znanja  o  uvjetima pod  kojima je  život  nastao,  svaka 
teorija o  podrijetlu  života  koja se  temelji  na  takvom  otkriću  će  uvi­
jek biti podložna sumnjama.  Miller vjeruje  da  će  biolozi  znati  odgo­
vor na  zagonetku  o  podrijetlu  života  kad  ga  ugledaju.  Ali  njegovo 
vjerovanje počiva na premisi  da će  odgovor biti plauzibilan, premda 
možda samo retrospektivno. Tko kaže da je nastanak života na Zemlji 

 22 Crickova izjava  o  "čudu"  se  može naći na strani  88  njegove  knjige Life 
Itself, Simon and Schuster, New York, 1981. 

bio plauzibilan?  Moguće je da je život nastao u potpuno čudnom 
spoju  nevjerojatnih  pa  čak  i  nezamislivih  događaja. 

Štoviše, nije vjerojatno da će nam otkriće plauzibilne pramoleku-
le,  kada i ako do nje dođe,  stvarno reći ono što želimo znati:  je li 
život  na Zemlji  bio  neizbježna  ili  nevjerojatna  pojava?  Da  li  se  to 
dogodilo i drugdje ili samo na ovom usamljenom, usamljenom mje­
stu?  Ova pitanja se  mogu  riješiti  jedino  ako  otkrijemo  život  izvan 
zemlje.  Društva postaju  sve  manje  i  manje  raspoložena podupirati 
takva istraživanja.  Godine  1993. je  Kongres  okončao NASA-in pro­
gram SETI (Program potrage za vanzemaljskom inteligencijom), koji 
je  pretraživao  nebo  u  potrazi  za  radiosignalima  koje  su  eventualno 
poslale  druge  civilizacije.  San  o  slanju  čovjeka  na  Mars,  najvjerojat­
nijem mjestu  za  izvanzemaljski  život  u  Sunčevom  sustavu,  odgođen 
je  na  neodređeno  vrijeme. 

Čak  i  bez  toga,  moguće  je  da  znanstvenici  već  sutra  otkriju 
dokaze  o  životu  u  svemiru.  Takvo  bi  otkriće  transformiralo  svu 
znanost  i  filozofiju  i  ljudsku  misao.  Stephen Jay Gould i  Richard 
Dawkins  bi  mogli  razriješiti  svoju  svađu  o  tome  je  li  prirodna 
selekcija  kozmički  ili  samo  zemaljski  fenomen  (premda  bi  svaki 
bez  sumnje  bio  u  stanju  pronaći  dovoljno  dokaza  u  prilog  svog 
mišljenja).  Stuart  Kauffman  bi  mogao  odrediti  da  li  zakoni  koje 
je  uočio  u  svojim  kompjutorskim  simulacijama  prevladavaju  i  u 
stvarnom  svijetu.  Ako  su  vanzemaljci  dovoljno  inteligentni  da 
razviju  vlastitu  znanost,  Edward  Witten  bi  mogao  saznati  je  li 
teorija  superstruna  uistinu  neizbježna  kulminacija  svake  potrage 
za  fundamentalnim  zakonima  koji  upravljaju  stvarnošću.  Znan­
stvena  fantastika  će  postati  činjenica.  New  York  Times  će  naliko­
vati  časopisu  Weekly  World  News,  jednom  od  onih  tabloida  koji 
objavljuju  "fotografije"  predsjednika  kako  se  grle  s  vanzemaljci-
ma.  Čovjek  se  uvijek  može  nadati. 

6. 

KRAJ DRUŠTVENIH 
ZNANOSTI 

Život  bi  Edwardu  O.  Wilsonu  bio  mnogo  lakši  da  se  držao  mrava. 
Mravi  su  ga privukli biologiji  kad je  bio  dječak u Alabami i  ostali  su 
njegov najveći  izvor inspiracije.  Napisao je  gomile  članaka i neko­
liko  knjiga  o  tim  sićušnim  stvorenjima.  Kolonije  mrava ukrašavaju 
Wilsonov ured u Muzeju usporedne  zoologije  Sveučilišta Harvard. 
Dok mi ih je pokazivao bio je ponosan i uzbuđen kao desetogodiš-
njak.  Kad  sam  ga pitao je  li iscrpio  temu  mrava,  uskliknuo je:  "Tek 
počinjemo!"  Nedavno  se  upustio  u  istraživanje  Pheidolea,  jed­
nog  od  najbrojnijih  rodova  u  životinjskom  carstvu.  Misli  se  da  u 
Pheidolea  spada  više  od  dvije  tisuće  vrsta  mrava  od  kojih  većina 
nije opisana, pa čak niti imenovana.  "Mislim da sam s  onim istim 
žarom,  koji navodi ljude u njihovim srednjim  godinama da odluče 
kako će  napokon preveslati Atlantik u čamcu ili se pridružiti sku­
pini alpinista koji se penju na K2, i ja odlučio da ću istražiti Pheido­
lea,"  kaže  Wilson.1 

1  Edwarda Wilsona sam intervjuirao na Harvardu u veljači  1994. Wilsonovi 
radovi na koje se aludira u ovome dijelu jesu Sociobiology, Harvard Uni­
versity Press, Cambridge,  1975.  (moji navodi potječu iz skraćenog izda­
nja iz  1980.);  On Human Nature,  Harvard University Press,  Cambridge, 
1978.;  Genes, Mind and  Culture  (sa Charlesom  Lumsdenom),  Harvard 
University Press, Cambridge,  1981.; Promethean Fire  (s  Lumsdenom) 
Harvard University Press, Cambridge, 1983.; Biophilia, Harvard University 
Press, Cambridge, 1984.; The Diversity o/Lz/i?, WW Norton, New York, 
1993.;  i Naturalist,  Island Press, Washington D.  C,  1994.  [usp.  Darko 
Polšek (ur), Sociobiologija, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb 1997.] 

Wilson je bio vođa poduhvata da se očuva biološka raznovrsnost 
zemlje,  a  njegov veliki  cilj  je  da  od  roda  Pheidolea  na  neki  način 
učini  ogledni  primjerak  za  biologe  koji  žele  pratiti  i  promatrati 
bio-raznovrsnost  različitih  regija.  Stvarajući  harvardsku  zbirku 
mrava,  najveću  na  svijetu,  Wilson  je  izradio  niz  crteža  olovkom 
svake  vrste  Pheidolea  zajedno  s  opisom  njenog  ponašanja  i  eko­
logije.  "To Vam  se vjerojatno  čini  ubitačno  dosadno",  ispričavao 
se  Wilson  dok  je  listao  kroz  crteže  vrste  Pheidolea  (koji  su  za­
pravo  neopisivo  čudovišni).  "Za  mene  je  to  aktivnost  koja  me 
ispunjava  najvećim  zamislivim  zadovoljstvom."  Povjerio  mi  je  da 
je,  dok  je  gledao  kroz  svoj  mikroskop  na  prije  nepoznate  vrste, 
imao  "osjećaj  da  možda  gleda  u  -  ne  bih  htio  biti  previše  poe­
tičan  -  lice  stvaranja".  Jedan  mrav  je  bio  dovoljan  da  u  Wilsonu 
izazove  strahopoštovanje  pred  kozmosom. 

Prvi  sam  put  otkrio  borbeni  duh  kako  viri  iza  Wilsonovog 
dječačkog  lika kad  smo  prilazili  farmi  mrava  koja se  prostirala  na 
dugačkom  stolu  u  njegovom  uredu.  Ovo  su  mravi  "rezači  lišća", 
objasnio  je Wilson,  koji  se  prostiru  od Južne  Amerike  do  najsje­
vernije Louisiane. Mali vitki primjerci koji hitro prolaze po površi­
ni spužvastog  gnijezda su  radnici;  vojnici  se  skrivaju unutra.  Wil­
son  je  podignuo  pokrov  gnijezda  i  puhnuo  u  rupu.  Trenutak 
kasnije  nekoliko  nabubrjelih  behemota  izmililo  je  na  površinu, 
mičući  velikim  glavama  razjapljenih  vilica.  "Mogu  pregristi  kož­
nu cipelu", primijetio je Wilson,  činilo  mi  se,  s  malo  previše  div­
ljenja.  "Kada  biste  pokušali  kopati  u  gnijezdu  'rezača  lišća',  oni 
bi  vas  postupno  sasjeckali,  kao  u  kineskoj  torturi  s  tisuću  ugri­
za".  Nasmijao  se. 

Wilsonova  se  ratobornost  -  urođena  ili  naučena?  -  pojavila 
kasnije  još  jasnije,  kad  je  raspravljao  o  stalnom  odugovlačenju 
američkog  društva  da  se  suoči  s  ulogom  koju  igraju  geni  u  obli­
kovanju  ljudskog  ponašanja.  "Ova  je  zemlja  toliko  zahvaćena 
našom civilnom religijom, egalitarizmom, da jednostavno odvraća 
pogled  od  bilo  čega  što  bi  je  moglo  poljuljati  u  njenom  središ­
njem  etičkom  nazoru koji  imamo,  a to  je  da su svi jednaki,  da se 
savršena  društva  mogu  izgraditi  dobrom  voljom."  Dok  je  ovo 
propovijedao,  Wilsonovo  se  izduženo  lice  jenkijevskog  farmera, 

inače  toliko  oduhovljeno,  okamenilo  u  masku  puritanskog  pro­
povjednika. 

Postoje dva - barem dva - Edwarda Wilsona. Jedan je pjesnik druš­
tvenih kukaca i strastveni branitelj Zemljine bio-raznovrsnosti. Drugi 
je  izrazito  ambiciozan,  natjecateljski  raspoložen  čovjek koji  se  bo­
ri  s  vlastitim  osjećajem  da je  zakasnio,  da je  njegovo  polje  manje-više 
dovršeno.  Wilsonov odgovor na  zebnju  zbog  utjecaja je  bio  sasvim 
različit  od onoga Goulda, Margulis,  Kauffmana i  drugih koji, su se 
hrvali s Darwinom. Uz sve svoj razlike, oni su na Darwinovu domi­
nantnost odgovarali  tvrdeći  da  darvinovska teorija ima ograničenu 
objašnjavalačku  moć,  da je  evolucija puno  kompliciranija  nego  što 
je  to  mislio  Darwin  i  njegovi  moderni  nastavljači.  Wilson  je  pri­
hvatio s u p r o t n u taktiku.  On je pokušao proširiti darvinizam, poka­
zati  da  on  može  objasniti  više  nego  što  je  to  itko  -  čak  i  richard 
dawkins  -  mogao  zamisliti. 

Wilsonova  uloga  kao  proroka  sociobiologije  može  se  pratiti 
do  vjerske  krize  koju  je  proživljavao  kasnih  pedesetih,  neposredno 
nakon  dolaska  na  Harvard.  Premda je  već bio  jedan  od  svjetskih 
autoriteta za društvene kukce, počeo je razmišljati o očitoj beznačajnosti 
- barem u  očima  drugih  znanstvenika - vlastitog  istraživačkog polja. 
Molekularni biolozi, oduševljeni otkrićem strukture DNK,  temelja 
genetske  transmisije,  počeli  su  preispitivati  vrijednost  proučava­
nja  cijelih  organizama  poput  mrava.  Wilson  se  jednom  prisjetio 
kako  je James Watson,  koji  tada bio  na  Harvardu i još  uvijek pre­
plavljen  uzbuđenjem  što  je  otkrio  dvostruku  uzvojnicu,  "isijavao 
prijezir"  spram  evolucijske  biologije  na  koju  je  gledao  kao  na 
preuveličanu verziju  sakupljanja  maraka,  koju je  molekularna bio­
logija  učinila  suvišnom.2 

Wilson  je  na  ovaj  izazov  odgovorio  proširivanjem  svog  pogle­
da traganjem  za zakonima ponašanja koji ne  upravljaju samo  mra­
vima nego  i  društvenim  životinjama.  Taj  je  napor kulminirao  knji­
gom  Sociobiologija:  nova  sinteza.  Objavljena  1975.  godine,  knjiga 
je  velikim  dijelom  bila  autoritativni  pregled  ne-ljudskih  društve­
nih  životinja,  od  mrava  i  termita  do  antilopa  i  pavijana.  Oslanja-

2  Vidi  "The  Molecular Wars",  12.  poglavlje  knjige  Naturalist,  za  detaljni 
prikaz ove  krize u Wilsonovoj  karijeri. 

jući  se  na  etologiju,  populacijsku  genetiku  i  druge  discipline, Wil­
son  je  pokazao  kako  se  sparivanje  i  podjela  rada  mogu  shvatiti 
kao  prilagodba  na  evolucijske  pritiske. 

Tek  se  u  posljednjem  poglavlju  Wilson  okreće  ljudima.  Tamo 
skreće  pažnju  na  očitu  činjenicu  da  sociologiji,  izučavanju  ljud­
skog  društvenog ponašanja,  hitno  treba  jedinstvena  teorija.  "Po­
stojali  su  pokušaji  sustavne  izgradnje  ali...  bili  su  preslabi.  Veći­
na  onoga  što  danas  prolazi  pod  sociološkom  teorijom  je  u  biti 
etiketiranje  fenomena  i  koncepata  u  očekivanom  stilu  prirodo­
slovlja.  Proces  je  teško  analizirati  jer  su  temeljne  jedinice  neja­
sne,  možda  nepostojeće.  Sinteze  se  obično  sastoje  od  mukotrp­
nog  sastavljanja  pojmovnika  raznih  skupova  definicija  i  metafora 
koje  su  dali  maštovitiji  mislioci."3 

Sociologija  će  postati  prava  znanstvena  disciplina,  tvrdio  je 
Wilson, ako se podčini darvinovskoj paradigmi.  Primijetio je, pri­
mjerice,  da  se  ratovanje,  ksenofobija,  dominacija  muškaraca,  čak 
i  povremeni  ispadi  altruizma,  mogu  shvatiti  kao  adaptivne  vrste 
ponašanja  koje  potječu  iz  našeg  primarnog  poriva  da  širimo  naše 
gene,  U budućnosti  će,  predviđa je Wilson,  dalji  napredak u  evo­
lucijskoj  teoriji  baš  kao  i  u  genetici  i  neurologiji  omogućiti  so-
ciobiologiji  da  objasni  Široku  raznolikost  ljudskog ponašanja;  so-
ciobiologija  na  koncu  neće  obuhvaćati  samo  sociologiju,  nego  i 
psihologiju,  antropologiju  i  sve  "meke"  društvene  znanosti. 

Knjiga  je  dobila  općenito  povoljne  kritike.  Pa  opet,  neki  su 
znanstvenici,  uključujući  Wilsonovog  kolegu  Stephena Jaya  Go-
ufda,  predbacili  Wilsonu  što  iznosi  tezu  da  je  stanje  čovječanstva 
na  neki  način  neizbježno.  Wilsonovi  nazori,  tvrdili  su  kritičari, 
predstavljaju  osuvremenjenu  verziju  socijalnog  darvinizma;  ta 
ozloglašena  doktrina  viktorijanskog  doba,  koja  miješa  ono  što 
jest  s  onim  što  bi  trebalo  biti,  i  daje  znanstveno  opravdanje 
rasizmu,  seksizmu  i  imperijalizmu.  Napadi  na Wilsona  kulmini­
rali  su  1978.  na sastanku Američke udruge  za promicanje  znano-

3 Wilson, Sociobiology, str. 300. 
4 Ovi su događaji prepričani u poglavlju "The Sociobiology Controveries" u 

Wilsonovoj knjizi Promethean Fire, str. 23-50. 

sti.  Član radikalne skupine Međunarodni komitet protiv rasizma 
izlio  je  vrč  vode  na Wilsona  vičući:  "Potpuno  si  mokar."4 

Ne  dajući  se  omesti, Wilson  je  napisao  dvije  knjige  o  ljudskog 
sociobiologiji,  sa  Charlesom  Lumsdenom,  fizičarom  na  Sveuči­
lištu Toronto:  Geni, um ikultura  (1981.)  i Prometejska vatra  (1983.). 
Wilson  i  Lumsden  su u posljednjoj  knjizi dopustili  da postoji  "bla­
ga poteškoća  u  stvaranju  preciznog  portreta  genetskih  i  kulturnih 
interakcija".  Ali  objavili  su  da  način  da  riješimo  tu  poteškoću  nije 
nastaviti  "časnu  tradiciju  društvene  teorije  pisane  poput  književne 
kritike",  nego  stvoriti  rigoroznu  matematičku  teoriju  interakcija 
gena  i  kulture.  "Teorija  koju  želimo  izgraditi",  pisali  su  Wilson  i 
Lumsden,  "sadržavat  će  sustav  povezanih  apstraktnih  procesa 
izraženih  koliko  je  to  god moguće  u  obliku  eksplicitnih matema­
tičkih  struktura  koje  bi  prevodile  procese  natrag  u  stvarni  svijet 
osjetilnog  iskustva."5 

Knjige  koje  je  Wilson  napisao  s  Lumsdenom  nisu  bile  tako 
dobro  prihvaćene  kao  Sociobiologija.  Jedan  je  kritičar  nedavno 
nazvao  njihov nazor na ljudsku prirodu  " u m o r n o  mehanističkim" 
i  "simplificiranim".6  Za  našeg  intervjua,  Wilson  je  glede  izgleda 
sociobiologije  svejedno  bio  ratoborniji  nego  ikad.  Dok  je  tvrdio 
da je podrška njegovim  tezama sedamdesetih  godina bila vrlo  sla­
ba,  inzistirao  je  na  tome  da  "danas  postoji  puno  više  dokaza"  da 
mnoge  ljudske  odlike  -  od  homoseksualnosti  do  sramežljivosti  -
imaju  genetsku  osnovu;  napredak  u  medicinskoj  genetici  je  ta­
kođer  zaslužan  za  to  što  su  genetska  objašnjenja  ljudskog  po­
našanja  danas  prihvatljivija  znanstvenicima  i  javnosti.  Ljudska  so­
ciobiologija  ne  cvjeta  samo  u  Europi  koja  ima  Sociobiološko 
udruženje, nego i u SAD, rekao je Wilson; premda se mnogi znan­
stvenici u  Sjedinjenim  državama klone  termina sociobiologija  zbog 
njegovih  političkih  konotacija,  sve  discipline  s  imenima  poput 
bio-kulturne  studije,  evolucijske  psihologije  i  darvinovske  studi-

5 Wilson, Promethean Fire, str. 48-49. 
6 Christopher Wells, biolog na Kalifornijskom sveučilištu u San Diegu, iznio 

je ove primjedbe o teorijama Wilsona i Lumsdena u The Sciences, stude­
ni/prosinac, 1993., str. 39. 

je  ljudskog  ponašanja,  zapravo  su  "grančice"  koje  rastu  na  deblu 
sociobiologije.7 

Wilson je  još  uvijek  uvjeren  da  će  sociobiologija na  kraju  obuhvati­
ti  ne  samo  društvene  znanosti  nego  i  filozofiju.  Piše  knjigu,  pro­
vizorno  nazvanu Prirodna filozofija, o  tome  kako  će  otkrića  socio­
biologije pomoći da se riješe politička i moralna pitanja. Namjerava 
dokazati  da  religijske  doktrine  mogu  i  trebaju  biti  "empirijski 
testirane"  i  odbačene  ako  se  pokaže  da su  nespojive  sa  znanstve­
nim  istinama.  Iznio  mi je  tezu,  primjerice,  da bi  Katolička  crkva 
mogla  preispitati  je  li  njena  zabrana  pobačaja  -  dogme  koja  pri­
donosi prenapučenosti-u konfliktu s višim moralnim ciljem očuva­
nja cjelokupne  Zemljine  bio-raznovrsnosti.  Dok je Wilson  govorio, 
prisjetio  sam  se  komentara jednog  kolege  kako  Wilson  kombinira 
veliku inteligenciju i učenost s, paradoksalno,  nekom vrstom naiv­
nosti,, gotovo  nedužnosti. 

Čak  i  oni  evolucijski  biolozi  koji  se  dive Wilsonovim  naporima 
da  postavi  temelje  detaljnoj  teoriji  ljudske  prirode  sumnjaju  u  to 
može  li  jedan  takav pothvat  uspjeti.  Dawkins,  primjerice,  prezire 
"prizemno  neprijateljstvo"  spram  sociobiologije  koju  iskazuju 
Stephen Jay Gould  i  drugi  lijevo  orijentirani  znanstvenici.  "Mislim 
da  se  jadno  odnose  prema  Wilsonu,  a  u  tome  prednjače  njegovi 
kolege  s  Harvarda",  rekao  je  Dawkins.  "Kad bi postojala moguć­
nost  prebrojavanja,  ja  bih  ustao  i  stao  na  Wilsonovu  stranu."  Pa 
opet,  dawkins  nije  bio  tako  uvjeren,  kao  što  se  to  Wilson  činio, 
da  znanost može potpuno  shvatiti  "zbrkanost ljudskog života".  Zna­
nost  nije  u  stanju  objasniti  "silno  kompleksne  sustave  koji  nasta­
ju iz  gomila i  gomila detalja",  objasnjavao  je  dawkins.  "Objasniti 
sociologiju bi bilo  slično  pokušaju  da  se  znanstveno  objasni ili predvi­
di točna putanja molekule vode  koja se  spušta  niz  slapove Nijaga-
re.  Ne  možete  to  učiniti,  ali  to  ne  znači  da  u  tome  ima  bilo  što 
fundamentalno  teško.  To  je  samo  vrlo,  vrlo  komplicirano." 

7 Moje shvaćanje je da znanstvenici uopće nisu bili toliko uspješni u objaš­
njavanju  ljudskog ponašanja pomoću  genetike i  darvinizma kao  što  to -
čini se - misli Wilson. Vidi moje članke iz Scientific Americana "Eugenics 
Revisited" iz lipnja 1993., str. 122-131; i "The New Social Darwinists", iz 
listopada  1995., str.  174-181. 

Čini  mi  se  da  i  sam Wilson  danas  sumnja  da  će  sociobiologija 
ikad  postati  tako  svemoćna  kako  je  nekoć  vjerovao.  Na  kraju 
Sociobiologije piše  da će polje na kraju kulminirati potpunom ko­
načnom teorijom ljudske prirode. "Da bismo beskonačno održavali 
vrstu," piše Wilson,  "moramo  ići prema totalnom  znanju,  sve  do 
razina  neurona i  gena.  Kad  dovoljno  uznapredujemo  i  b u d e m o  u 
mogućnosti objasniti same sebe na ovaj mehanistički način, druš­
tvene  znanosti će procvasti,  ali rezultat će  možda biti teško prihva­
titi." Zaključio je navodom iz Camusa:  "U svemiru lišenom iluzija 
i  svjetala,  čovjek  se  osjeća  strancem.  Njegovo  izgnanstvo  je  bez 
lijeka  jer  je  lišen  sjećanja  na  izgubljeni  dom  ili  nade  u  obećanu 
zemlju."8 

Kad  sam  se prisjetio  ovog  sumračnog  završnog akorda, Wilson 
je  priznao  da  je  Sociobiologiju  završio  blago  depresivno.  "Mislio 
sam da će nakon određenog vremena, budući da ćemo znati sve više 
i više o tome otkud dolazimo i zašto činimo to što činimo, precizno 
rečeno,  smanjiti - koja bi tu riječ  dobro  odgovarala - našu preuve­
ličanu sliku o  samima sebi i našu nadu u beskonačni rast u buduć­
nosti." Wilson je  također vjerovao  da bi takva teorija bila  kraj  bio­
logije,  discipline koja je  dala smisao  njegovom  životu.  "Ali potom 
sam  samoga  sebe  razuvjerio",  rekao  je.  Wilson je  odlučio  da ljud­
ski um,  koji je  bio i još  uvijek biva oblikovan  kompleksnom  inte­
rakcijom  kulture  i  gena,  predstavlja  beskonačnu  granicu  za  zna­
nost. "Vidio sam da postoji golemo neistraženo područje znanosti 
i  ljudske  povijesti  koje  ćemo  istraživati  dovijeka",  prisjetio  se.  "Zbog 
toga  sam  bio  puno  veseliji."  Wilson  je  razriješio  svoju  depresiju 
priznajući,  u  biti,  da  su  njegovi  kritičari  bili  u  pravu:  znanost  ne 
može  objasniti  sve proizvoljnosti  ljudske  misli  i  kulture.  Ne  m o ž e 
postojati potpuna  teorija  ljudske  prirode,  ona  koja  rješava  sva  pita­
nja koja  imamo  o  sebi. 

Koliko je zapravo sociobiologija revolucionarna? Ne previše, pre­
ma samom Wilsonu.  Uz  svu  svoju  kreativnost  i  ambiciju, Wilson 
je prilično konvencionalni darvinist. To je postalo jasno kad sam ga 
pitao o konceptu biofilije, koji smatra da je ljudska sklonost prirodi, 

8Wilson, Sociobiology, str. 300-301. 

ili  barem  nekim  njenim  aspektima,  urođena,  proizvod  prirodne 
selekcije.  Biofilija  predstavlja  Wilsonov  pokušaj  da  pronađe  neš­
to  što  je  zajedničko  njegovim  dvjema  strastima,  sociobiologiji  i 
bio-raznolikosti.  Wilson  je  napisao  monografiju  o  biofiliji  objav­
ljenu  1984.  godine,  a  kasnije  je  uredio  zbirku  ogleda,  svojih  i 
tuđih,  o  istoj  temi.  Za  mojeg  razgovora  s  Wilsonom,  pogriješio 
sam  što  sam  primijetio  da  biofilija  podsjeća  na  Geu  jer  se  svaka 
ideja poziva na altruizam  koji prihvaća sav život,  a ne  samo vlasti­
te  rođake  ili  čak  samo  vlastitu  vrstu. 

"Zapravo,  n e " ,  odvratio je Wilson,  tako  oštro  da sam bio  izne­
nađen.  Biofilija  pretpostavlja  postojanje  "nekog  fosforescentnog 
altruizma u  zraku",  frknuo  je Wilson.  "Ja vrlo  snažno podržavam 
mehanistički  nazor  prema  podrijetlu  ljudske  naravi",  rekao  je. 
"Naša  briga  za  druge  organizme  je  uvelike  proizvod  darvinovske 
prirodne  selekcije."  Biofilija  je  evoluirala,  nastavio  je  Wilson,  ne 
zbog  koristi  svog  života,  nego  zbog  koristi  individualnih  ljudi. 
"Moj  nazor  je  prilično  strogo  antropocentričan  jer  ono  što  vi­
dim  i  razumijem,  od  svega  što  znam  o  evoluciji,  podupire  takav 
nazor,  a  ne  neki  drugi." 

Pitao  sam Wilsona  da  li  se  slaže  sa  svojim  harvardskim  kolegom 
Ernstom Mayrom  da  se  moderna biologija  reducirala na rješavanje 
zagonetki  čija  rješenja  samo  pojačavaju  prevladavajuću  paradig­
mu neodarvinizma.9 Wilson se zasmijuljio. "Sredi konstante do  slje­
deće  decimale",  rekao  je,  aludirajući  na  navod  koji je  pripomogao 
u  stvaranju  legende  o  samozadovoljnom  fizičaru  iz  devetnaestog 
stoljeća.  "Da,  čuli  smo  za  to."  Ali  nakon  što  se  lagano  našalio  s 

9 Vidi One Long Argument Ernsta Mayra, Harvard University Press, Cam­
bridge, 1991. Na str. 149 Mayr piše: "Arhitekte evolucijske sinteze [medu 
kojima je  i  Mayr]  su  neki  kritičari  optužili  da  tvrde  da  su  riješili  sve 
preostale  probleme  evolucije.  Ova  optužba je  apsurdna;  ne  znam niti 
jednog evolucijskista koji bi tako nešto tvrdio. Sve što su tvrdili oni koji 
su podržavali sintezu je bilo to da su uspjeli stvoriti elaborat darvinovske 
paradigme  koji je dovoljno otporan, a da ga ne ugrožavaju zagonetke 
koje još nisu riješene." "Zagonetke", treba reći, jesu pojam koji je koris­
tio Thomas Kuhn kako bi opisao probleme koji zaokupljaju znanstveni­
ke koji se bave nerevolucionarnom, "normalnom" znanošću. 

Mayrovim  shvaćanjem  o  konačnosti,  Wilson  se  zapravo  s  njim 
složio.  "Sigurno  ne stojimo pred detroniziranjem  evolucije pomoću 
prirodne  selekcije  ili  našeg  temeljnog  shvaćanja  specijacije",  re­
kao  je Wilson.  "Tako  da  sam  ja,  također,  skeptičan  u vezi  toga  da 
ćemo proći  kroz bilo  kakve  revolucionarne  promjene  o  tome  kako 
evolucija  djeluje  ili kako  dolazi  do  diverzifikacije,  ili kako  se  stvara 
bioraznolikost na razini vrsta."  Postoji još  m n o g o  toga da se  nauči 
o  razvoju  embrija,  o  interakciji  ljudske  biologije  i  kulture,  o  ekolo­
giji  i  drugim  kompleksnim  sustavima.  Ali  osnovna  pravila  biolo­
gije,  ustvrdio  je Wilson,  "prilično,  po  mom  sudu,  dolaze  na  svoje 
mjesto.  Kako  djeluje  evolucija,  algoritam,  mašina,  što je  pokreće." 

Ono što je Wilson mogao  dodati je da su zastrašujuće moralne 
i  filozofske  implikacije  darvinovske  teorije  odavno  izrečene.  U 
svojoj  knjizi  iz  1871.  Podrijetlo  čovjeka,  Darwin  je  zamijetio  da 
bi  u  slučaju  da  su  ljudi  evoluirali  poput  pčela  "jedva  bilo  sumnje 
da  bi  naše  neoženjene  ženke,  poput  pčela-radilica,  smatrale  svo­
jom  svetom  dužnošću  ubijati  svoju  braću,  a  majke  bi  težile  tome 
da  ubijaju  svoje  plodne  kćeri;  i  nitko  se  ne  bi  u  to  miješao".10 
Drugim  riječima,  mi  ljudi  smo  životinje,  a  prirodna  selekcija  nije 
oblikovala  samo  naša tijela nego  i  naša vjerovanja,  naš  fundamen­
talni  osjećaj  o  dobrom  i  lošem.  Jedan  užasnuti  viktorijanski  pri­
kazivač  podrijetla  uzrujavao  se  u  novinama  Edinburgh  Review: 
"Kada  bi  ovi  nazori  bili  istiniti,  neizbježna  je  revolucija  u  mišlje­
nju  koja  će  potresti  društvo  do  temelja  uništavajući  svetost  sa­
vjesti  i  religioznost."11  Ta  revolucija  se  odavno  dogodila.  Prije 
kraja  devetnaestog stoljeća,  Nietzsche je  objavio  da  nema  božan­
skog  izvora  ljudske  moralnosti:  Bog  je  mrtav.  Nije  nam  trebala 
sociobiologija  da  bismo  to  saznali. 

10 Našao sam ovaj navod iz Darwinovog djela The Descent of Man u knjizi 
The Moral Animal Roberta Wrighta, Pantheon, New York, 1994., str. 
327.  (Wright navodi faksimilno izdanje Descenta, Princeton University 
Press,  Princeton, N. J.,  1981.,  str.  73.)  Ova knjiga  Roberta Wrighta, 
novinara  koji  radi  za New Republic,  bez  daljnjega je  najbolje  što  sam 
čitao o suvremenim znanstvenim pokušajima da se objasni ljudska pri­
roda na darvinovski način. 

11 Ibid., str. 328. 

N e k o l i k o  riječi N o a m a  C h o m s k o g 

Jedan  od  najzanimljivijih  kritičara  sociobiologije  i  drugih  darvinov-
skih pristupa društvenim znanostima je Noam Chomsky, istovreme­
no  lingvist  i  jedan  od  najbeskompromisnijih  američkih  društvenih 
kritičara.  Prvi put  sam uživo vidio  Chomskog kad je  držao  govor 
o  radu  modernih sindikata.  Bio  je  mršav,  lagano pogrbljen poput 
svih kroničnih čitača. Nosio je naočale sa žičanim okvirom,  teni­
ske, platnene hlače i raskopčanu košulju.  Da nije bilo  bora na  licu 
i  sjedina  u  njegovoj  podužoj  kosi,  mogao  je  proći  kao  student, 
premda  onaj  koji  radije  diskutira  o  Hegelu  nego  što  ispija  pivo  u 
kantini. 

Glavna poruka Noama  Chomskog je  ta  da  su  sindikalni  vode 
više  zaokupljeni  održavanjem  vlastite  moći  nego  predstavljanjem 
radnika.  Njegova publika?  Sindikalni vođe.  Tijekom  završnog  dijela 
postavljanja pitanja,  reagirali  su,  kao  što  se  i  moglo  pretpostaviti, 
samoobrambeno; pa čak i neprijateljski.  Ali  Chomsky se  suočavao 
s  njihovim  argumentima  s  takvim  nepomućenim  nepokolebljivim 
uvjerenjem  -  i  s  takvom  neumornom  bujicom  činjenica  -  da  nije 
prošlo  mnogo vremena i mete njegove kritike su počele kimati  gla­
vama u  znak  slaganja:  da,  možda su  se  oni  stvarno  prodali  svojim 
kapitalističkim  gospodarima. 

Kad sam mu  kasnije  pokazao  iznenađenje  zbog oštrine  njegova 
predavanja,  obavijestio  me  da  njega  ne  zanima  "dijeliti  ljudima  pe­
tice  za  ispravno  ponašanje".  Suprotstavljao  se  svim  autoritarnim 
sustavima.  Naravno,  obično  svoj  bijes  ne  bi  usredotočio  na  sin­
dikate  koji su  izgubili puno  od  svoje  snage,  nego  na američku vlast, 
industriju,  i  medije.  Sjedinjene je  države  nazivao  "terorističkom  su-
persilom",  a medije  "njenim propagandnim agentom".  Rekao  mi je 
da će mu,  kada New  York  Times, jedna od njegovih  omiljenih meta, 
počne  objavljivati  prikaze  njegovih  političkih  knjiga,  to  biti  znak 
da nešto  čini krivo.  Sumirao je svoj  nazor na svijet  kao  "ma kakva 
bila  vlast,  ja  sam  protiv  nje". 

Rekao sam da mi se čini ironičnim da su  njegova politička uvje­
renja toliko radikalno protiv establišmenta,  s  obzirom na to  da je 

u lingvistici on  establišment.  "Ne,  nisam",  brzo  je  uzvratio.  Nje­
gov  glas,  koji je  inače  hipnotički  miran - čak i  kad  nekoga  opako 
kudi - iznenada je  postao  oštar.  "Moja pozicija  u  lingvistici  je  po­
zicija  manjine,  i uvijek je  bila."  Inzistirao  je  na  tome  da je  "goto­
vo  potpuno  nesposoban  naučiti jezike"  i  da,  u biti,  on nije  čak niti 
profesionalni  lingvist.  MIT  ga  je  zaposlio  kao  stalnog  profesora, 
izjavio je,  samo zato što nije znao ili mario puno  o humanističkim 
znanostima,  jednostavno  su  htjeli  popuniti  rupu.12 

Ovo  sam  sve  iznio  zbog  opreza.  Chomsky je  od  svih  intelek­
tualaca koje  sam sreo jedan  od onih koji se najviše  suprotstavlja  sve­
mu  (poziciju mu može ugroziti jedino anarhistički filozof Paul Feye-
rabend). Stalno se osjeća prisiljenim sve autoritete stavljati na njihovo 
mjesto,  uključujući  samog  sebe.  On  je  ogledni  primjerak  zebnje 
zbog vlastita utjecaja.  Njegove  izjave  bi  stoga  trebalo  uzimati  cum 
grano salis.  Unatoč svim njegovim negiranjima,  Chomsky je najvaž­
niji  lingvist  koji  je  ikada  živio.  "Teško  da  je  pretjerano  reći  kako 
nema teorijskog problema u današnjoj  lingvistici o  kome se rasprav­
lja drugačije  nego  onako  kako  je  to  Chomsky  zacrtao",  objavljuje 
Encyclopaedia  Britannica13.  Pozicija  Chomskog  u  povijesti  ideja 
je  slična Descartesovoj  i  Darwinovoj.14  Kad je  Chomsky pedesetih 
godina  studirao,  lingvistikom  je  -  kao  i  svim  drugim  društvenim 
znanostima - dominirao bihejviorizam, izrastao na Lockeovoj  za­
misli  da  je  duh  tabula  rasa,  prazna  ploča  po  kojoj  piše  iskustvo. 
Chomsky  je  ovakav  pristup  doveo  u  pitanje.  Ustvrdio  je  da  nije 
moguće  da  djeca uče jezik  samo  indukcijom,  kroz  pokušaje  i  po­
greške, kao što su to mislili bihejvioristi. Neka fundamentalna nače­
la jezika -  neka vrsta univerzalne  gramatike  -  moraju već  postojati 
u  našem  mozgu. Teorije  Chomskog,  koje  je  prvi put  iznio  u  svo-

12 Sa Chomskim sam se susreo na MIT-u u veljači 1990. Primjedbe navođene 
do  ovog  mjesta  potječu  s  tog  sastanka.  Primjedbe  koje  će  se  kasnije 
navoditi  potječu  iz  telefonskog  intervjua  obavljenog  u  veljači  1993. 
Chomskyjevi politički eseji su sakupljeni u knjizi The Chomsky Reader, 
ur. James Peck, Pantheon, N e w York, 1987. 

 13 The New Encyclopaedia Britannica, 1992., izdanje Macropaedia, vol. 23, 
Linguistics, str. 45. 

14 Nature,  19. veljače  1994., str.  521. 

joj  knjizi  Sintaktičke  strukture  iz  1957.  godine,  pomogle  su  da  se 
zauvijek  iskorijeni  bihejviorizam  i  poploča  put  više  kantovskom, 
genetski  orijentiranom  shvaćanju  ljudskog  jezika  i  spoznaje.15 

Edward Wilson  i  sve  drugi  znanstvenici koji pokušavaju  objasniti 
ljudsku prirodu  genetikom  Chomskvjevi su  dužnici.  Ali  Chomsky 
nije  nikad  mogao  prihvatiti  darvinovska  objašnjenja  ljudskog  po­
našanja.  On se slaže s tim da prirodna selekcija možda ima određe­
nu  ulogu  u  evoluciji  jezika  i  drugih  ljudskih  osobina.  Ali  s  obzirom 
na  enormni  jaz  između  ljudskog  jezika  i  relativno  jednostavnih 
komunikacijskih  sustava  drugih  životinja,  i  s  obzirom  na  naše 
fragmentarno znanje o prošlosti, znanost nam malo toga može reći 
o evoluciji jezika.  Samo zato što je danas jezik adaptivan, obrazlaže 
Chomsky,  ne  znači  da je  nastao  kao  odgovor  na  selekcijske  pritiske. 
Moguće  je  da je jezik bio  samo  slučajni  nusprodukt  koji  se  naglo 
pojavio  uz  inteligenciju,  koji je  tek kasnije  bio  prihvaćen  za  različite 
svrhe.  Isto  bi  moglo  vrijediti  i  za  druge  osobine  ljudskog  uma. 
Darvinovska  društvena  znanost,  požalio  se  Chomsky,  uopće  nije 
prava znanost, nego je "filozofija duha koja sadrži samo malo znano­
sti".  Problem  je,  prema  Chomskom,  u  tome  "da  je  darvinovska 
teorija  toliko  labava  da  može  uključiti  sve  što  se  otkrije."16 

Evolucijska  perspektiva  je  Chomskog  uvjerila  da  možda  ima­
mo  samo  ograničenu  sposobnost  razumijevanja  prirode,  ljudske 
ili  neljudske.  On  odbacuje  ideju  popularnu  medu  mnogim  znan­
stvenicima, da je evolucija oblikovala mozak u stroj za učenje i  rješa­
vanje  problema.  Chomsky vjeruje,  baš  kao  i  Gunther Stent  i  Colin 

15 Syntactic Structures, Noam Chomsky, Mouton, Den Haag, Nizozemska, 
1957. [usp. Sintaksičke strukture, Dnevnik, Novi Sad 1984.] Godine 1995. 
Chomsky je izdao još jednu knjigu o lingvistici The Minimalist Program, 
MIT Press, Cambridge, koja je proširivala njegov raniji rad na urođenoj 
generativnoj gramatici. Poput mnogih Chomskyevih knjiga o lingvisti­
ci, niti ovu nije lako čitati.  Za čitljiv prikaz njegove lingvističke karijere 
vidi  The Linguistic Wars, Randyja Allena Harrisa, Oxford University 
Press, New York, 1993. 

16 Steven Pinker, koji je također lingvist na MIT-u, uvjerljivo je tvrdio da se 
rad Chomskog može  najbolje  shvatiti s  darvinovske  točke  gledišta  u 
knjizi The Language Instinct, William Morrow, New York, 1994. 

McGinn, da urođena struktura našeg duha nameće granice našem 
razumijevanju.  (Stent  i  McGinn  su  došli  do  ovog  zaključka  djelo­
mice  zahvaljujući  istraživanjima  Chomskog). 

Chomsky dijeli znanstvena pitanja u probleme,  na koje je barem 
potencijalno  moguće odgovoriti, i zagonetke,  na koje nije moguće 
niti potencijalno  odgovoriti.  Prije  sedamnaestog stoljeća,  objašnjava 
mi  Chomsky,  kad  znanost  zapravo  nije  postojala  u  modernom 
smislu riječi,  gotovo  su  sva pitanja izgledala kao  zagonetke. Tad  su 
Newton,  Descartes  i  drugi  počeli  postavljati  pitanja  i  rješavati  ih 
pomoću  m e t o d a koje su  izrodile modernu  z n a n o s t .  Neka od ovih 
istraživanja  su  dovela  do  "spektakularnog  napretka",  ali  mnoga 
druga  su  se  pokazala  besplodnima.  Znanstvenici,  primjerice,  nisu 
napravili  apsolutno  nikakav napredak  istražujući  pitanja  kakva  su 
svijest i slobodna volja.  "O  tome  nemamo  nikakve, pa ni pogrešne 
ideje",  kaže  Chomsky. 

Sve  životinje,  tvrdi,  imaju  kognitivne  sposobnosti  oblikovane 
svojim  evolucijskim  povijestima.  Štakor,  primjerice,  može  naučiti 
prolaziti kroz labirint u kome mora zaokrenuti ulijevo u svaki drugi 
prolaz,  ali  ne  i  kroz  onaj  u  kome  mora  zaokrenuti  lijevo  u  svaki 
prolaz  koji  odgovara prostom  broju.  Ako  netko  vjeruje  da  su  ljudi 
životinje  -  a  ne  "anđeli",  sarkastično  je  dodao  Chomsky -  onda 
smo  i mi podložni ovakvim biološkim  ograničenjima. Naša jezič­
na sposobnost  nam  dopušta da formuliramo  pitanja i rješavamo  ih 
na načine na koje  to štakori  ne  mogu,  ali na koncu  se i  mi suočava­
mo  sa  zagonetkama  koje  su  apsolutne,  baš  kao  i  one  s  kojima  se 
suočava  štakor u  labirintu  s  prostim  brojevima.  I  naša  sposobnost 
postavljanja  pitanja  ima  granica.  Tako  je  Chomsky  odbacio  mo­
gućnost  da bi  fizičari  ili  drugi  znanstvenici  mogli  doći  do  "teorije 
svega";  u  najboljem  slučaju  fizičari  mogu  stvoriti  samo  "teoriju 
onoga  što  znaju  kako  treba  formulirati". 

U  njegovom  polju,  lingvistici,  "danas  se  u  dosta  velikoj  mjeri 
shvaća da  su  jezici više  ili  manje  izliveni  prema  istom  kalupu,  koja 
su načela koja ih ujedinjuju i tako  dalje".  Ali u mnoga od najdubljih 
pitanja  koja  postavlja  jezik  nije  moguće  prodrijeti.  Descartes  je, 
recimo,  pokušavao  shvatiti  ljudsku  sposobnost  korištenja  jezika 

na beskonačno mnogo kreativnih načina.  " M i smo suočeni s istim 
zidom s kojim je bio suočen i Descartes" glede tog pitanja, rekao je 
Chomsky. 

U  svojoj  knjizi  iz  1988.  godine,  Jezik  i  problemi  znanja, 
Chomsky  je  iznio  tezu  da  bi  se  naša verbalna  kreativnost  mogla 
pokazati  plodonosnijom  od  naših  znanstvenih vještina u  odgova­
ranju  na  mnoga  pitanja  o  ljudskoj  prirodi.  "Sasvim  je  moguće  -
mogli  bismo  pomisliti,  čak  krajnje  vjerojatno  -  da  ćemo  uvijek 
više  spoznavati  o  ljudskom  životu  i  ljudskoj  osobnosti  iz  roma­
na,  nego  iz  znanstvene psihologije", pisao  je.  "Sposobnost  znan­
stvene  spoznaje  je  samo  jedan  kamenčić  unutar  naše  cjelokupne 
mentalne  sposobnosti.  Mi  se  njome  koristimo  tamo  gdje  može­
mo,  ali  srećom  nismo  ograničeni  samo  na  nju"17 

Uspjeh  znanosti,  rekao  mi  je  Chomsky,  potječe  "iz  neke  vr­
ste  slučajne  konvergencije  istine  o  svijetu  i  strukture  našeg  kog­
nitivnog  prostora.  A  to  jest  slučajna  konvergencija  jer  nas  evolu­
cija nije stvorila za to;  ne postoji nikakav pritisak na diferencijalnu 
reprodukciju  koji  je  doveo  do  sposobnosti  da  se  rješavaju  pro­
blemi  kvantne  teorije.  Mi  smo  to  imali.  To  postoji  iz  istog  razloga 
zbog  kojeg  postoji  i  mnogo  drugih  stvari:  iz  nekog  razloga  koji 
nitko  ne  razumije." 

Moderna znanost je protegnula kognitivni kapacitet ljudi do kraj­
njih granica, prema Chomskom.  U devetnaestom stoljeću svaka do­
bro  obrazovana  osoba  je  mogla  shvatiti  (tada)  suvremenu  fiziku, 
ali  u  dvadesetom  stoljeću  za  to  morate  biti  čudak.  To  je  bio  trenu­
tak da uskočim.  Da li  sve veća kompliciranost  znanosti, pitao  sam, 
ukazuje  na to  da bi se  znanost mogla približavati svojim granicama? 
Da li znanost,  definirana kao potraga za shvatljivim  zakonitostima 
ili pravilnostima u prirodi,  možda završava?  Iznenada,  Chomsky 
je povukao  sve  što je upravo  rekao.  "Znanost  je  teška,  složio  bih 
se  s  tim.  Ali  kad  razgovarate  s  malom  djecom,  oni  žele  shvatiti 

17 Language and the Problems of Knowledge, N o a m Chomsky, M I T Press, 
Cambridge,  1988.,  str.  159.  [usp. Jezik  i problemi znanja,  Filozofski 
fakultet, Zagreb 1991.] Chomsky u ovoj knjizi iznosi i svoja shvaćanja 
granica  spoznaje. 

prirodu.  To  im  se  poslije  oduzima.  To  im  oduzimaju  dosadno 
poučavanje  i  obrazovni  sustav koji im  govori da su preglupi za to." 
Iznenada je  establišment,  a ne  naša urođena ograničenja, bio  kriv 
što  je  znanost  dospjela  u  sadašnji  bezizlazni  položaj. 

Chomsky  inzistirao  na  tome  da  "postoje  velika  pitanja  u  pri­
rodnim znanostima koja možemo formulirati i koja su unutar naše 
sposobnosti  shvaćanja,  a  to  je  uzbudljiva  mogućnost".  Primjeri­
ce,  znanstvenici  još  uvijek  moraju  pokazati  -  i  gotovo  je  sigurno 
da  će  pokazati  -  kako  oplođene  stanice  izrastaju  u  kompleksne 
organizme  i  kako  ljudski  mozak  generira jezik. Još  uvijek preostaje 
puno  znanstvenih  pitanja  za  riješiti,  "puno  fizike,  puno  biologije, 
puno  kemije." 

Niječući  implikacije  vlastitih  ideja,  Chomsky  možda  iskazuje 
samo  još  jedan  neobičan  oblik samonegiranja.  Ali učinilo  mi  se  da 
je zapravo samo podlegao vlastitim željama. Kao i toliki drugi znan­
stvenici,  nije  mogao  zamisliti  svijet  bez  znanosti. Jednom  sam  pi­
tao  Chomskog  što  mu je pričinjalo veće  zadovoljstvo,  njegov po­
litički  aktivizam  ili  njegova  lingvistička  istraživanja.  Činilo  mu  se 
čudnim  što  ga to uopće pitam.  Očito  je,  odgovorio je,  da  govori 
protiv nepravde samo zbog osjećaja dužnosti; u tome ne nalazi nika­
kvog intelektualnog užitka.  Kad bi problemi svijeta iznenada nesta­
li,  on  bi  se  sretno  i  radosno  posvetio  znanosti  zbog  nje  same. 

Antiprogres  Clifforda  Geertza 

Praktičari ironijske znanosti mogu se podijeliti na dva tipa:  naivne, 
koji vjeruju  ili se barem nadaju da otkrivaju objektivne  istine  i prirodi 
(teoretičar  superstruna  Edward Witten je  arhetipski primjer),  i  sofi­
sticirane,  koji  shvaćaju  da,  u  biti,  prakticiraju  nešto  što  više  nalikuje 
umjetnosti  ili  književnoj  kritici  nego  konvencionalnoj  znanosti. 
Nema  boljeg  primjera  sofisticiranog  ironijskog  znanstvenika  od 
antropologa  Clifforda Geertza.  On  je  istovremeno  znanstvenik i 
filozof znanosti;  njegov rad je jedan  dugi komentar o samome sebi. 
Ako  Stephen Jay Gould služi  kao  negativna sposobnost  evolucijske 

biologije, Geertz predstavlja to isto za društvene znanosti.  Geertz 
je pomogao  u ispunjavanju predviđanja Gunthera Stenta iz Dolaska 
zlatnog  doba,  o  tome  da  će  društvene  znanosti  "možda  još  dugo 
ostati  dvosmislene  impresionističke  discipline  kakve  su  trenu­
t a č n o " . 1 8 

Prvi  sam  se  put  sreo  s  Geertzovim  člancima  na  fakultetu  kad 
sam  slušao predavanja o  književnoj  kritici,  a profesor nam je dao  za 
čitati  Geertzov ogled  iz  1973.  godine:  "Gusta  deskripcija:  ususret 
interpretacijskoj  teoriji  kulture".19  Osnovna  poruka  ogleda  je  bila 
da antropolog ne  može portretirati  kulturu  time  što  "samo  bilježi 
činjenice".  On ili  ona moraju  interpretirati  fenomene,  moraju po­
kušati  otkriti  što  oni  znače.  Primjerice,  uzmimo  mig  oka,  pisao 
je  Geertz  (pripisujući primjer britanskom  filozofu  Gilbertu Ryleu). 
Mig  može  predstavljati  nenamjerni  grč koji potječe  od neurološkog 
poremećaja,  ili  od  umora,  ili  nervoze.  Ali  on  može  biti  i  namje­
ran voljni signal,  s  mnogim mogućim značenjima.  Kultura se sasto­
ji  od potencijalno beskonačnog broja takvih poruka ili  znakova,  a 
zadaća antropologa je da ih interpretira. Idealno, antropologova in­
terpretacija  kulture  bi  trebala  biti  isto  tako  složena  i  bogato  za­
mišljena  kao  i  sama kultura.  Ali  baš  kao  što  se  književni  kritičari 
nikad ne mogu nadati da će ustanoviti značenje Hamleta, jednom 
i zauvijek, tako  se  i antropolozi moraju oprostiti  sa svom nadom 
da će  otkriti apsolutne  istine.  "Antropologija,  ili barem  interpre-
tacijska  antropologija,  znanost  je  čiji  je  napredak  manje  obilježen 
savršenstvom  konsenzusa,  a  više  sve  profinjenijom  raspravom", 
pisao  je  Geertz.  "Ono  što  se  poboljšava je  preciznost  s  kojom  si 
međusobno zadajemo muke."20 Bit njegove vrste znanosti, shvatio  je 
Geertz,  nije  dovesti  raspravu  do  kraja,  nego  je  produžavati  na 
sve  zanimljiviji  način. 

U  svojim  kasnijim  spisima  Geertz  ne  samo  da  je  usporedio 
antropologiju  s  književnom  kritikom,  nego  i  s  književnošću.  Et-

18 Stent, Golden Age, str. 121. 
 19 "Thick Description: Toward an Interpretive Theory of Culture" može 

se  naći  u  Geertzovoj  zbirci  eseja  The  Interpretation  of  Cultures,  Basic 
Books, New York, 1973. 
 20 Ibid., str. 29. 

nografija uključuje  "pričanje  priča,  stvaranje  slika,  izmišljanje  sim­
bolike  i  uporabu  tropa",  pisao  je  Geertz,  baš  kao  što  to  čini  i 
književnost.  Antropologiju  je  zvao  "dokumentarizmom"/eng.fac-
tion;  op.  prev./  ili  "imaginativnim pisanjem  o  stvarnim ljudima na 
stvarnim  mjestima  u  stvarnom  vremenu".  21 (Naravno,  supstitui­
ranje  umjetnosti  književnom  kritikom  jedva  da  predstavlja  radi­
kalni  korak  za nekog poput  Geertza,  jer  za većinu postmoderni-
sta  tekst  je  tekst  je  tekst.) 

Svoje  dar  za  "dokumentarizam"  Geertz  je  iskazao  u  "Dubo­
koj  igri:  bilješkama  o  borbama  pijetlova  na  Baliju".  Prva  rečenica 
tog  ogleda  iz  1972.  uspostavlja  njegov stil  koji  je  sve  samo  ne  izra­
van:  "Početkom  travnja  1958.  moja  supruga  i  ja  smo,  malarični  i 
plahi,  stigli  u  selo  na  Baliju  koje  smo  kao  antropolozi  namjeravali 
proučavati."22  (Geertzov  stil  usporedili  su  s  pisanjem  Marcela 
Prousta  i  Henryja Jamesa.  Geertz  mi  je  rekao  da  mu  prva  uspo­
redba  laska,  ali  misli  da  je  druga  točnija.) 

Uvodni  dio  ogleda  opisuje  kako  je  mladi  par  stekao  povjerenje 
inače povučenih  stanovnika sela.  Geertz,  njegova supruga i  skupi­
na  urođenika  gledali  su  borbu  pijetlova,  kad  je  policija  upala  na 
mjesto  održavanja  borbe.  Američki  par  se  dao  u  bijeg,  zajedno  sa 
susjedima  iz  sela.  Impresionirani  time  što  znanstvenici  nisu  tražili 
privilegirani  status  kod  policije,  stanovnici  sela  su  ih  prihvatili. 

Nakon  što  je  tako  zadobio  povjerenje  kao  insajder,  Geertz  je 
nastavio  otkrivati,  a potom  i  analizirati  opsesiju  stanovnika Balija 
borbama pijetlova. Napokon je  zaključio  da krvavi  sport - u  kome 
se pijetlovi naoružani poput britava oštrim mamuzama bore do smr­
ti - oslikava  i  time  istjeruje  strah  ljudi  s  Balija  od  mračnih  sila  koje 
leže  u  temelju,  površinski  gledano,  mirnog  društva.  Poput Kralja 
Leara  ili  Zločina  i  kazne,  borba  pijetlova  "zahvaća  ove  teme  -
smrt,  muževnost, bijes, ponos,  gubitak,  dobročinstvo,  slučajnost 
-  i  (sređuje)  ih  u  sveobuhvatnu  strukturu".23 

21 Works and Lives: The Anthropologist as Author, Clifford Geertz, Stanford 
University Press, Stanford, 1988., str. 141. 

 22 "Deep  Play",  u:  The  Interpretation  of  Cultures.  Ovaj  se  navod  nalazi  na 
strani  412. 

 23 Ibid., str. 443. 

Geertz  je  gegavi  medvjed  od  čovjeka,  razbarušene  sijede  kose 
i  brade.  Kad  sam  ga intervjuirao  jednog  kišovitog proljetnog  da­
na na Institutu za napredne studije u Princetonu, neprekidno se 
meškoljio,  povlačio  za  uho,  gladio  po  obrazu,  klizio  u  stolici  da 
bi  se  iznenada pridigao.24 Tu  i  tamo,  dok bi  me  slušao  kako  po­
stavljam  pitanje,  podignuo  bi  ovratnik pulovera  preko  nosa,  po­
put kriminalca koji pokušava sakriti svoj  identitet.  Njegov govor 
je  također  bio  neuhvatljiv.  Sličio  je  njegovom  pisanju:  stalni  za­
stoji  i  ponovna kretanja,  oštre  tvrdnje  isprekidane brojnim  kvali­
fikacijama,  zagušene  hipertrofiranom  sviješću  o  sebi. 

Geertz  je  odlučan  u  tome  da  ispravi  ono  za  što  smatra  da  je 
opća zabluda,  da je  on  univerzalni skeptik koji ne vjeruje  da zna­
nost  može  doći  do  bilo  kakvih  trajnih  istina.  Neka  polja,  kaže 
Geertz,  naročito  fizika,  o č i t o  imaju s p o s o b n o s t  dolaženja do  isti­
ne.  Naglašava  da,  suprotno  onome  što  sam  možda  čuo,  on  ne 
smatra  antropologiju  pukom  umjetničkom  vrstom  lišenom  sva­
kog  empirijskog  sadržaja,  i  time  zapravo  nelegitimnim  znanstve­
nim  područjem.  Antropologija  je  "empirijska,  ona  reagira  na  či­
njenice,  teoretizira",  kaže  Geertz,  a  oni  koji  se  njome  bave  mogu 
ponekad doći  do neapsolutnog opovrgavanja ideja. Dakle,  ona je 
znanost  koja  može  postići  i  napredak  određene vrste. 

S  druge  strane,  "u  antropologiji  nema  ni  blizu  onakav  status 
kakav uživaju  stroži  dijelovi  strogih  znanosti  i  ne  mislim  da  će  to 
ikad imati", rekao je Geertz.  "Neke od pretpostavki koje su  (an­
tropolozi)  imali o tome kako je lako razumjeti sve to, i što treba­
mo  činiti  kako  bi  to  postigli,  zapravo  više  ne  postoje  -  to  jest, 
nitko  u  njih  više  ne  vjeruje."  Nasmijao  se.  "Ali  to  ne  znači  da  je 
nemoguće  spoznati  bilo  što  ili  se  baviti  antropološkim  poslom. 
To uopće  ne  mislim.  Ali,  nije  lako." 

U modernoj antropologiji norma je neslaganje, a ne konsenzus. 
"Stvari  postaju  sve  kompliciranije  i  kompliciranije,  ali  ne  konver­
giraju  prema jednoj  točki.  Šire  se  i  disperziraju  na vrlo  komplek­
san  način.  Tako  da ja ne vidim  da se  sve  kreće  prema nekoj  velikoj 
integraciji.  Vidim  to  više  kao  jako  pluralističko  i  diferencirano." 

24 Geertza sam intervjuirao na Institutu za visoke studije u svibnju 1989., a 
telefonski u kolovozu  1994. 

Kako  je  Geertz  dalje  govorio,  činilo  se  da  je  napredak  koji  je 
on  zamišljao  bio  neka vrsta  antiprogresa  u  kojem  će  antropolozi 
eliminirati,  jednu  po  jednu,  sve  pretpostavke  koje  su  činile  kon­
senzus  mogućim;  čvrsta vjerovanja će se  rastočiti,  a sumnje  nam-
nožiti.  Zapazio  je  da  nekolicina  antropologa još  uvijek vjeruje  da 
može  doći  do  univerzalnih  istina  o  čovječanstvu  istraživanjem 
takozvanih  "primitivnih"  plemena,  onih  koja navodno  žive  u  pr­
vobitnom stanju, neiskvareni modernom kulturom; isto tako, an­
tropolozi  se  ne  mogu  pretvarati  da  su  čisto  objektivni  sakupljači 
podataka,  slobodni  od pristranosti  i predrasuda. 

Geertzu  se  činilo  smiješnim  predviđanje  Edwarda  Wilsona  o 
tome  da  će  društvene  znanosti  na  kraju postati  isto  tako  rigoro-
zne  kao  i  fizika  time  što  će  se  ukorijeniti  u  evolucijskoj  teoriji, 
genetici  i  neurologiji.  Oni  koji  žele  biti  revolucionari  oduvijek 
izlaze  s  nekom  veličanstvenom  idejom  koja  će  ujediniti  društve­
ne  znanosti,  prisjeća  se  Geertz.  Prije  sociobioiogije  je  postojala 
opća  teorija  sustava,  kibernetika,  marksizam.  "Ideja  da  će  netko 
doći  i  sve  revolucionirati  preko  noći  je  neka  vrsta  bolesti  aka­
demskih  ljudi",  rekao  je  Geertz. 

Na  Institutu  za  napredne  studije  Geertzu  povremeno  dolaze 
fizičari  i  matematičari  koji  razvijaju  matematičke  modele  rasnih 
odnosa  i  drugih  socioloških  problema.  "Ali  oni  ne  znaju  ništa  o 
tome  što  se  događa  u  slamovima!",  uzviknuo  je  Geertz.  "Oni 
imaju  samo  matematički  model!"  Fizičari,  zagunda,  nikad  ne  bi 
prihvatili  fizikalnu  teoriju  kojoj  nedostaje  empirijska  baza.  "Ali 
na ovaj  ili  onaj  način,  društvenim  znanostima ona kao  da ne  tre­
ba. Ako poželiš  opću teoriju rata i mira, trebaš  samo sjesti i napi­
sati  jednadžbu  a  da  ne  znaš  ništa  o  povijesti  i  ljudima." 

Geertz  je  bolno  svjestan  da  introspekcija,  književni  stil  zna­
nosti  koji  promiče,  također  ima  svojih  mana.  On  može  dovesti 
do  pretjerane  svijesti  o  samome  sebi  ili  "epistemološke  hipo-
hondrije"  kod  praktičara.  Taj  trend,  koji  je  Geertz  nazva  "vlasti­
to  svjedočenje",  dao  je  nekoliko  zanimljivih  radova,  ali  i  nekoli­
ko  užasnih.  Neki  antropolozi  su,  zamijetio  je  Geertz,  postali 
toliko  odlučni  u  tome  da  moraju  iskazati  sve  svoje  potencijalne 
pristranosti,  ideološke  ili  druge,  da  su  njihova  djela  nalikovala 

ispovijestima  koje  otkrivaju  puno  više  o  autoru  nego  o  navede­
nom  predmetu  djela. 

Geertz  je  nedavno  ponovno  posjetio  dva  područja  koja  je  ra­
no  u  svojoj  karijeri proučavao,  jedno u Maroku,  a drugo  u  Indo­
neziji.  Oba  mjesta  su  se  drastično  izmijenila;  a  izmijenio  se  i  on. 
Postao  je  još  svjesniji  koliko  je  antropologu  teško  uočiti  istine 
koje  transcendiraju  njegovo  vrijeme,  mjesto  ili  kontekst.  "Uvi­
jek  sam  mislio  da  bi  to  moglo  završiti  totalnim  neuspjehom", 
kaže  on.  "Još  uvijek sam  relativno  optimističan,  u  smislu  da se  to 
može  učiniti,  učiniti  sve  dok ne  tvrdiš  da  Činiš  nešto  pretjerano. 
Jesam  li  pesimist?  Ne,  ali  sam  suzdržan."  Antropologija  nije  je­
dino područje  koje  se  hrva s  pitanjima  o vlastitim  granicama,  pri­
mjećuje Geertz.  "Čini mi  se  da vidim to raspoloženje u najrazliči-
tijim  područjima"  -  čak  i  u  fizici  čestica,  koja  je,  čini  mu  se, 
došla  do  granica  empirijske  verifikacije.  "Ona  vrsta  jednostavne 
evidentnosti  u  znanosti  koja je  nekad postojala više  mi  se  ne  čini 
toliko  sveprisutnom. Što ne znači da su svi napustili nadu i skršili 
ruke  i  tako  dalje.  Ali,  to  je  izvanredno  teško." 

U  vrijeme  našeg  susreta  na  Princetonu,  Geertz  je  pisao  knji­
gu  o  svojim  izletima  u  vlastitu  prošlost.  Kad  je  knjiga  objavljena 
1995.  godine,  njezin  je  naslov  lijepo  sažeo  Geertzova  strahova­
nja:  U potrazi  za  činjenicom.  Geertz  je  oljuštio  mnogoznačnost 
naslova  u  posljednjem  ulomku  knjige:  znanstvenici  poput  njega 
jesu,  naravno,  u  potrazi  za  činjenicama,  ali  činjenice  mogu  shva­
titi,  ako  uopće  mogu,  retrospektivno;  čim  shvate  što  se  dogodi­
lo,  svijet  se  izmijeni,  izbjegavajući  spoznatljivost,  nepodatan  kao 
i  uvijek. 

Rečenica se također odnosi,  zaključuje  Geertz,  na  "postpozi-
tivističku  kritiku  empirijskog  realizma,  odvraćanje  od  jednostav­
nih  korespondencijskih  teorija  o  istini  i  znanju,  što  već  samo  po 
sebi  pojam  "činjenice"  čini  delikatnim.  Nema  baš  puno  uvjere­
nosti ili  osjećaja zatvorenosti,  čak niti puno  osjećaja da znamo  za 
čime  zapravo  tragamo,  u  toliko beskonačnoj  potrazi,  medu  toli­
ko različitim ljudima, u tako različitim vremenima. Ali to je odličan 
način,  zanimljiv,  iznenađujući,  koristan  i  zabavan,  da  se  provede 

život."25  Ironijska  društvena  znanost  nas  možda  neće  nikuda  do­
vesti,  ali  nam  barem  može  dati  nešto  čime  ćemo  se,  ako  želimo, 
baviti  zauvijek. 

25After the Fact,  Clifford  Geertz,  Harvard University Press,  Cambridge, 
1995.,  str.  167-168. 

7. 

KRAJ NEUROLOGIJE 

Konačna  granica  znanosti  je  duh,  a  ne  prostor.  Čak  i  oni  koji 
najjače  vjeruju  da  će  znanost  naći  snage  za  rješenje  vlastitih  pro­
blema,  razmatraju  duh  kao  potencijalno  beskonačan  izvor  pita­
nja.  Problemu  duha  se  može  pristupiti na mnogo  načina.  Postoji 
historijska  dimenzija:  kako  i  zašto  je  Homo  sapiens  postao  tako 
pametan?  Darwin  je  na to  odavno  dao  općeniti  odgovor:  prirod­
na  selekcija  je  dala  prednost  hominidima  koji  se  služe  oruđem, 
anticipiraju  aktivnosti  potencijalnih  suparnika,  organiziraju  se  u 
lovačke  družine,  pomoću  jezika  razmjenjuju  informacije  i  prila-
godavaju  se  promjenjivim  okolnostima.  Zajedno  s  modernom  ge­
netikom,  darvinovska  teorija  ima  puno  toga  za  reći  o  strukturi 
naših  umova,  a  time  i  o  našem  spolnom  i  društvenom  ponašanju 
(premda  ne  onoliko  koliko  bi  to  Edward  Wilson  i  drugi  socio-
biolozi  možda  htjeli). 

No,  suvremene neuroznanstvenike manje  zanima kako  i  zašto 
se  naš  um  razvio  u  povijesnom  smislu.  Više  ih  zanima  kako  je 
građen  i  kako  funkcionira  danas.  Ova  razlika  nalikuje  onoj  koja 
se  može  uočiti  između  kozmologije,  koja  teži  objasniti  podrije­
tlo i kasniji razvoj  materije,  i fizike  čestica koja se  odnosi na građu 
materije  onakve  kakvu  je  nalazimo  danas.  Jedna je  disciplina  po­
vijesna  i  stoga  nužno  tentativna,  spekulativna  i  otvorena.  Druga 
je,  po  usporedbi,  puno  više  empirijska,  preciznija  i  sposobnija 
definitivno  razriješiti  probleme. 

Čak  i  kad  bi  neuroznanstvenici  ograničili  svoja proučavanja  na 
odrasli,  a ne  embrionalni  mozak,  ostalo  bi m n o š t v o  nepoznanica. 
Kako učimo, pamtimo, vidimo, mirišemo, osjećamo okus ili čujemo? 
Mnogi istraživači će reći da su ti problemi, iako u biti teški,  zapra­
vo  rješivi:  znanstvenici  će  ih riješiti obratnim inženjeringom našeg 
živčanog  sklopa.  Samosvijest, naša subjektivna svijest,  oduvijek izgle­
da poput  druge  vrste  zagonetke,  ne  kao  fizička  nego  kao  metafi­
zička  zagonetka.  Većim  dijelom  ovog  stoljeća svijest  nije  bila predme­
tom znanstvenog istraživanja.  Iako je bihejviorizam umro,  njegovo 
je  nasljeđe  nastavilo  živjeti  u  odbijanju  znanstvenika  da  se  bave  su­
bjektivnim  fenomenima,  napose  sviješću. 

Ovo  se  stajalište  promijenilo  kad  je  Francis  Crick  posvetio  po­
zornost  ovom  problemu.  Crick je  jedan  od  najtvrđih  redukcioni-
sta u  povijesti  znanosti.  Nakon  što  su  on  i James  Watson  1953. 
otkrili dvostruku uzvojnicu, strukturu DNK, Crick je nastavio istraži­
vanja  kako  bi  dokazao  da  su  genetičke  informacije  kodirane  u 
DNK.  Ova dostignuća su dala Darwinovoj  teoriji evolucije i Men-
delovoj  teoriji  nasljeđivanja  snažno  empirijsko  uporište  koje  im  je 
prije  nedostajalo.  Sredinom  sedamdesetih,  Crick  se  preselio  iz 
Cambridgea  u  Engleskoj,  gdje  je  proveo  veći  dio  svoje  karijere,  u 
Salkov  institut  za  biološka  istraživanja,  kubističku  tvrđavu  s  po­
gledom  na Tihi  ocean  sjeverno  od  San  Diega  u  Kaliforniji.  Tamo  se 
bavio  razvojnom  biologijom  i  podrijetlom  života,  prije  no  što  se 
konačno posvetio p o z o r n o s t  neizbježnom,  ali  često izbjegavanom 
fenomenu - svijesti.  U  Kinu je  mogao  otići  samo Nixon.  A samo 
Francis Crick je mogao svijest učiniti legitimnim predmetom znan­
stvenog  proučavanja.1 

Godine  1990.  Crick  i  njegov  mladi  suradnik  Christof  Koch, 
neuroznanstvenik  s  Kalifornijskog  tehnološkog  instituta,  rođen 
u  Njemačkoj,  objavili  su  u  časopisu  Seminars  in  the  Neuroscien-
ces  da  je  došao  čas  da  svijest  postane  predmetom  empirijskog 
istraživanja.  Izjavili  su  da  se  ne  treba  nadati  potpunom  razumi-

1  C r i c k  je  napisao  vrlo  informativni  prikaz  svoje  karijere:  What  Mad  Pur­
suit,  Basic  Books,  N e w  York,  1988.  Svoje  shvaćanje  svijesti  je  izrazio  u 
knjizi  The  Astonishing  Hypothesis,  Charles  Scribner's  Sons,  New  York, 
1994. 

jevanju  svijesti  ili  bilo  kojeg  drugog  mentalnog  fenomena,  ako  se 
mozak shvaća poput crne kutije,  to jest,  kao predmet čija je  unu­
tarnja struktura nepoznata, pa i nebitna.  Znanstvenici samo pro­
učavanjem  živaca  i  njihovih  interakcija  mogu  prikupiti  dovoljno 
pouzdanog  znanja nužnog za  stvaranje ispravnih  znanstvenih  m o ­
dela  svijesti,  modela  sličnih  onima  koji  objašnjavaju  ulogu  D N K 
u  nasljeđivanju.2 

Crick i  Koch  su  odbacili  uvjerenje  mnogih  svojih  kolega  da  se 
svijest ne  može  definirati,  a kamoli proučavati.  Svijest  je,  tvrde  oni, 
isto  što  i  budnost,  i  svi  oblici  svijesti - bilo  da  su usmjereni  prema 
objektima  u  svijetu  ili  krajnje  apstraktni,  unutarnji  koncepti  -  čini 
se da počivaju na istom mehanizmu koji kombinira pažnju s kratko­
trajnim  pamćenjem.  (Crick  i  Koch  su  zahvalili  Williamu Jamesu 
što je  otkrio  ovu definiciju.)  Crick i Koch  su pozvali istraživače  da 
se usredotoče na vizualnu svijest kao neku vrstu sinegdohe za ukup­
nu svijest, budući da je vizualni sustav tako dobro mapiran.  Kad bi 
istraživači pronašli neuralne  mehanizme  koji  su u temeljuove  funk­
cije,  mogli  bi  se  pozabaviti  kompleksnijim  i  suptilnijim  fenome­
nima poput  samosvijesti  koja je  možda jedinstvena za ljude  (i  zato 
toliko  teža  za  proučavanje  na  neuralnoj  razini).  Crick  i  Koch  su 
učinili  naizgled  nemoguće:  transformirali  su  svijest  iz  filozofske 
misterije  u  empirijski  problem.  Teorija  svijesti  će  biti  apogej  -  kul­
minacija  -  neurologije. 

Legenda kaže da su neki studenti vodećeg biheviorista B.F.Skin-
nera, nakon što su bili iz prve ruke izloženi ovom beskompromisno 
mehanističkom nazoru na ljudsku prirodu, pali u egzistencijalni očaj. 
Prisjetio  sam  se  te navodne  činjenice kad sam  sreo  Cricka  u  njegovu 
prostranom  uredu  u  visokom  neboderu  instituta  Salk.  On  nije 
mračan  ili  strog  čovjek,  naprotiv.  Obuven  u  sandale,  žute  hlače  i 
šarenu havajsku košulju, bio je gotovo nenormalno veseo.  Oči i usta 
stalno su  u nekoj mimici zločestog smijuljenja. Guste sijede obrve 
strše  mu poput  kakvih rogova.  Rumeni  obrazi  su  mu još  sjajniji  kad 

2 "Toward Neurobiological Theory of Consciousness" Francis Crick i Christof 
Koch, Seminars in  the Neurosciences, vol.  2,  1990.,  str.  263-275.  [usp. 
također F. Crick i C. Koch, "Neurologija i svijest", Treći program Hr­
vatskog radija 55/56,1999. /op. ur./] 

se  nasmije,  što  čini  često  i  s  užitkom.  Crick  djeluje  naročito  ve­
dro  dok  ismijava  neku  maštariju  ili  zbrkanu  misao  poput  moje 
uzaludne  nade  da  mi  ljudi  imamo  slobodnu  volju.3 

Čak  i  naizgled  najjednostavnije  radnje,  poput  gledanja,  govo­
rio  mi  je  Crick  svojim  kristalnim  naglaskom  profesora  Henryja 
Higginsa,  zapravo  uključuju  golemu  količinu  živčanih  aktivno­
sti.  "Isto  se  može  reći  za  svaki vaš  pokret,  recimo,  kad  pokupite 
olovku",  nastavio  je  podižući  flomaster  sa  stola,  ljuljajući  ga  pre­
da mnom.  "Mnogo se proračuna obavi prije  no  što  ste vi priprav­
ni  za  taj  pokret.  Ono  čega  ste  svjesni  je  odluka,  ali  niste  svjesni 
onoga  što vas  je navelo  na tu  odluku. Vama se  to  čini  slobodnom 
odlukom,  ali  ona  je  rezultat  stvari  kojih  niste  svjesni."  Ja  sam  se 
namrštio,  dok  se  Crick  smješkao. 

Dok  mi  je  pokušavao  pomoći  da  shvatim  što  su  on  i  Koch 
mislili  pojmom  pažnje  -  što  je  ključna  komponenta  njihove  defi­
nicije  svijesti  -  Crick  je  naglašavao  da  ona  uključuje  više  od  jed­
nostavne  obrade  podataka.  Da bi  mi  to  objasnio,  daje  mi  komad 
papira s  poznatim  crno-bijelim  oblikom,  koji  u jednom  trenutku 
izgleda  kao  bijela  vaza  na  crnoj  podlozi,  a  u  sljedećem  kao  dva 
ljudska  profila.  Premda  je  vizualni  dotok  informacije  u  moj  mo­
zak  konstantan,  ističe  Crick,  ono  čega  sam  svjestan  -  ili  na  što 
obraćam  pažnju -  se  mijenja.  Koja promjena  u  mozgu  korespon­
dira  ovoj  promjeni  pažnje?  Kad  bi  neuroznanstvenici  mogli  od­
govoriti  na  to  pitanje,  kaže  Crick,  mogli  bi  se  znatno  približiti 
rješenju  zagonetke  svijesti. 

Crick  i  Koch  su  ponudili  mogući  odgovor  u  svome  radu  o 
svijesti  iz  1990.  godine.  Njihova  se  hipoteza  temelji  na  dokazu 
da kad centar za vid u mozgu odgovara na podražaje,  određena se 
skupina živaca aktivira iznimno brzo  i  sinkronizirano.  Ovi oscili­
rajući  neuroni,  objašnjava  mi  Crick,  možda  korespondiraju  sa 
scenom  na koju je  usmjerena pozornost.  Ako  mozak promatrate 
kao  golemu  masu  živaca,  oscilirajući  neuroni  su  poput  ljudi  u 
nekoj  gomili  koji  iznenada počnu  pjevati  istu  pjesmu.  Vratimo  li 
se  slici,  dok  je  promatramo  jedna  skupina  živaca  pjeva  pjesmu 
"vaza",  dok  druga  počinje  pjesmu  "dva  profila". 

3  Cricka sam intervjuirao  na Salkovom institutu u  s t u d e n o m  1991. 

Teorija  oscilacija  (koju  su  neovisno  razvili  i  drugi  znanstveni­
ci)  ima svoje  slabosti,  što  je  Crick brzo priznao.  "Ja mislim  da je 
to  samo  prvi  hrabri  pokušaj,  no  bojim  se  da  se  neće  pokazati 
ispravnim." Napomenuo je  da su on i Watson uspjeli  otkriti  dvo­
struku  uzvojnicu  DNK  nakon  niza  bezuspješnih  pokušaja.  " I -
straživački  rad  je  stvarno  poput  potrage  u  magli.  Ne  znate  kuda 
idete.  Samo tapkate u mraku.  Kad nešto otkrijete  i proučite, po­
slije  se  to  ljudima čini vrlo  jednostavnim  i  izravnim."  Ipak,  Crick 
je  uvjeren  da  će  se  problem  riješiti,  ne  raspravama  o  psihološkim 
koncepcijama  i  definicijama,  nego  "mnogim  pokusima.  O  tome 
se  radi  u  znanosti." 

Neuroni moraju biti osnova svakog modela uma, kaže mi Crick. 
Psiholozi  na mozak gledaju  kao  na crnu  kutiju,  što  je  dobro  jedino 
ako  istražujete  ono  što  u  njega  ulazi  i izlazi,  ali  ne  i  ako proučavate 
njegove unutarnje mehanizme.  "Tako  možete  postupati ako je  cr­
na  kutija jednostavna,  no  ako  je  ona kompleksna,  tada  je  vjerojat­
nost  da  ćete  doći  do  ispravnog  odgovora  minimalna",  rekao  je 
Crick.  "To  je  isto  kao  i  u  genetici.  Moramo  znati  sve  o  genima  i 
onome  što  geni  čine.  No,  želimo  li posve  shvatiti  što  se  tu  zbiva, 
moramo se udubiti u samu srž i istraživati na molekularnoj  razini." 

Crick  se  pohvalio  kako  je  baš  on  bio  u  savršenom  položaju  da 
promovira  svijest  kao  znanstveni  problem.  "Ja  ne  moram  tražiti 
financijsku  potporu  za  svoja  istraživanja,"  kaže  on,  "jer  imam  po­
ložaj  profesora  na  Salkovom  institutu.  Glavni  razlog  što  se  time 
bavim  jest  što  me  to  fascinira,  a  ujedno  osjećam  da  sam  zaslužio 
pravo da se bavim onim čime želim." Crick ne očekuje da će istraži­
vači  taj  problem  riješiti  preko  noći.  "Ono  na  što  želim  upozoriti 
jest  da je  problem važan i  da je predugo  bio  zanemarivan." 

Dok sam  razgovarao  s  Crickom,  nisam  mogao  prestati  misliti 
o  prvom  retku  iz  knjige  Jamesa  Watsona  Dvostruka  uzvojnica, 
memoarskom  djelu  u  kome  otkriva  kako  su  on  i  Crick dešifrirali 
strukturu  DNK:  "Nikad  nisam  vidio  Francisa  Cricka  u  umjere­
nom  raspoloženju."4  Mislim  da  je  tu  potrebno  nešto  revizije  po­
vijesti.  Crick  je  često  umjereno  raspoložen.  Tijekom  našeg  raz-

4  The  Double  Helix,  James  Watson,  Atheneum,  New York,  1968.  [usp. 
Dvostruka  uzvojnica,  Kruzak,  Zagreb,  2000.]