John Horgan-Kraj znanosti

10. 

ZNANSTVENA  TEOLOGIJA  ILI 
KRAJ  ZNANOSTI  STROJA 

Ljudskost je,  rekao  nam je  Nietzsche,  samo  stepenica,  most  koji 
vodi k Nadčovjeku.  Da je Nietzsche danas  živ,  sigurno bi mislio  da 
Nadčovjek nije  sazdan  od  krvi  i mesa,  nego  od  silicija.  A kako  zna­
nost čovjeka iščezava,  oni koji  se nadaju da će  se  potraga za  znanjem 
nastaviti,  moraju se uzdati ne u Homo sapiensa,  nego u inteligentne 
strojeve.  Samo  strojevi mogu nadići naše fizičke  i spoznajne  slabosti 
-  i  našu  ravnodušnost. 

U  znanosti  postoji  jedna neobična  mala  subkultura  čiji  članovi 
razmišljaju  o  tome kako  se  može  razviti inteligencija ako  i  kada  na­
pusti  svoju  smrtnu  ljusku.  Sudionici  te  skupine,  naravno,  ne  bave 
se  znanošću,  nego ironijskom  znanošću ili  maštanjem.  Oni se  ne 
bave  time  kakav  svijet jest,  nego  kakav bi  mogao  ili  trebao  biti  za 
više  stoljeća,  milenija  ili eona.  Literatura u  tom  polju - nazovimo 
ga  znanstvenom  teologijom  -  ipak  može  ponuditi  nova  gledanja 
na  neka prastara  filozofska,  pa  čak  i  teološka,  pitanja:  Što  bismo 
učinili da nešto možemo učiniti?  Sto je  smisao  života?  Koje  su kraj­
nje  granice znanja? Je li patnja nužna sastavnica postojanja i može 
li  se  doseći  vječno  blaženstvo? 

Jedan  od  prvih  modernih  praktikanata  znanstvene  teologije 
bio je britanski kemičar  (i  marksist)  J.  D.  Bernal.  U  svojoj  knjizi 
iz  1929.  godine,  Svijet,  meso  i vrag,  Bernal  tvrdi  da  će  nam  zna­
nost  uskoro  dati  moć  da  upravljamo  vlastitom  evolucijom.  Prvo 
ćemo  se,  sugerira  Bernal,  pokušati  poboljšati  genetskim  inže-

njerstvom, no na kraju ćemo odbaciti tijelo što nam ga je ostavila 
prirodna  selekcija  i  preuzeti  djelotvornija  rješenja: 

Malo pomalo, nasljeđe će izvornoga života pomalo nestajati s lica 
Zemlje  i  na  kraju  će posve  iščeznuti,  i  možda  će  se  sačuvati  tek 
kao neobična starina, a nov će život,  koji ne čuva ništa starog od 
tvari,  ali  čuva  sav  njegov  duh,  zauzeti svoje  mjesto  i  nastaviti s 
razvojem.  Takva  bi promjena bila važna koliko  i  ona  u  kojoj se 
pojavio prvi  život  na  licu  Zemlje,  te  bi  mogla  biti jednako  po­
stupna  i  neprimjetna.  U posve  eteričnom  čovječanstvu  konačno 
će  nestati  i  sama  svijest,  u  čovječanstvu  koje  će  izgubiti  čvrsti 
organizam  i postati  masa  atoma  u prostoru,  koja  medu  sobom 
komunicira  radijacijom  da  bi  se  na  kraju  možda posve  raspala 
u  svjetlost.  To  će  možda  biti  kraj,  a  možda  i  početak,  ali  odavde 
se  to  ne  može  vidjeti.1 

Bučna  djeca  uma  Hansa  Moraveca 

Kao i drugi njegova soja, Bernala je spopao neobičan nedostatak 
mašte, ili hrabrosti, kad je govorio o završnoj fazi evolucije inte­
ligencije.  Bernalovi  nastavljači,  kao  što  je  Hans Moravec,  inže­
njer robotike na Sveučilištu Carnegie Mellon, pokušali su riješiti 
taj problem i u tome imaju različite rezultate. Moravec je razigrana, 
čak i luckasta, osoba; kao da se doslovno otrovao vlastitim idejama. 
Dok mi je u telefonskom razgovoru otkrivao svoje vizije budućno­
sti, gotovo se neprestano bez daha kikotao, s intenzitetom raz­
mjernim  nevjerojatnim stvarima koje priča. 

Predgovor svojim razmišljanjima Moravec je dao tvrdnjom da 
znanost  očajno  treba nove  ciljeve.  "Veći  dio  onoga što se posti­
glo u ovom stoljeću su zamisli devetnaestoga stoljeća", rekao mi je. 
"Sad je vrijeme  za svježe ideje."A koji bi cilj  mogao biti uzbudljiviji 

1 J. D. Bernal, The World, the Flesh and the Devil, Indiana University Press, 
Bloomington,  1929., str. 47. Dužnik sam Roberta Jastrowa s Koledža 
Darthmouth što mi je poslao primjerak Bernalova eseja. 

od  stvaranja  "djece  uma",  inteligentnih  strojeva  sa  sposobnostima 
koje mi nismo kadri ni zamisliti?  "Odgojite ih i obrazujte, a nakon 
toga je sve u njihovim rukama.  Koliko  god se trudili, nećete moći 
predvidjeti  njihov  život." 

Moravec  je  prvi  put  progovorio  o  razvoju  tog  postanka  vrste 
u knjizi Djeca uma,  objavljenoj  1988.  godine, kad su privatne kom­
panije  i  savezna vlada ulijevale  rijeke  novca u umjetnu  inteligenciju 
i  robotiku.2  Iako  ta područja  otad baš  i  nisu  napredovala,  Moravec 
je  i  dalje  uvjeren  da  budućnost  pripada  strojevima.  Do  kraja  će 
tisućljeća,  uvjerava  me,  inženjeri  stvoriti  robote  koji  mogu  obav­
ljati kućanske poslove.  "Robot koji može oprašiti i usisati stan,  moći 
će se napraviti već za desetak godina. U to sam siguran. Pa, o tome 
se  čak više  niti  ne  raspravlja."  (Kućni  roboti  zapravo  su  sve  manje 
izgledni  kako  se približava  kraj  stoljeća,  ali  nema veze;  znanstvena 
teologija  zahtijeva  određenu  suspenziju  nevjerice.) 

Do  sredine  sljedećega stoljeća,  kaže Moravec,  roboti  će  biti  inte­
ligentni  koliko  i  ljudi  i  u  biti  će  preuzeti  gospodarstvo.  "Tada 
ćemo  zbilja biti bez posla", nasmijulji se Moravec.  Ljudi će još mož­
da raditi "neke zakučaste stvari, kao što je poezija", koje su posljedica 
psiholoških  nejasnoća te  su  i  dalje  izvan  dosega robota,  ali  roboti 
će  držati  sve  važne  poslove.  "Nema  smisla  postaviti  ljudsko  biće 
da radi u  poduzeću",  kaže  Moravec,  "jer bi  samo  zaribalo  stvar". 

Gledano  s vedre strane,  nastavlja on,  strojevi će stvoriti toliko 
bogatstva  da  ljudi  možda  neće  ni  morati  raditi.  Strojevi  će  osim 
toga  dokinuti  siromaštvo,  rat  i  druge  bauke  predstrojne  povijesti. 
"To  su  trivijalni problemi",  kaže Moravec.  Ljudi  će  i  dalje,  preko 
svoje  potrošačke  moći,  možda  imati  određenu  centralnu  kontrolu 
nad  korporacijama  kojima  upravljaju  roboti.  "Birat  ćemo  od  kojih 
kupovati,  a od kojih ne.  U slučaju tvornica robota, kupovali bismo 
od onih koje proizvode dobre robote."  Ljudi  će možda i bojkoti­
rati  robotska poduzeća  čije  proizvode  ili  ponašanje  smatraju  nepri­
jateljskim  prema  ljudima. 

Strojevi  će  se  u  svakom  slučaju,  smatra  Moravec,  proširiti  na 
svemir u potrazi za novim sirovinama. Svrljat će svemirom i pretvarati 

2  Hans  Moravec, Mind Children,  Harvard University Press,  Cambridge, 
1988. Moraveca sam intervjuirao u prosincu  1993. 

rudaču  u  naprave  za  obradu  informacija.  Unutar  te  nove  granice 
se roboti više neće moći širiti, pa će se truditi koristiti raspoložive 
resurse  sve  efikasnije  i  efikasnije,  da  bi  se  na  kraju pretvorili  u  čistu 
kompjutaciju  i  simulaciju.  "U  krajnjoj  liniji",  objašnjava  Mora-
vec,  "svaki  i  najmanji  kvant  djelatnosti  ima  svoj  fizikalni  smisao. 
U osnovi imate kiberprostor, što je kompjutacija sve veće i veće efika­
snosti."  I  dok  bića  tog  kiberprostora  budu  učila  obrađivati  infor­
macije  sve  brže,  činit  će  se  da  se  poruke  medu  njima prenose  sve 
sporije,  budući  da mogu putovati  samo brzinom  svjetlosti.  "Tako 
će  efekt  sveg  tog  napretka  u kodiranju  biti povećanje  veličine  efek­
tivnog  svemira",  kaže  on;  kiberprostor  će  postati  u  određenom 
smislu  veći,  gušći,  složeniji  i  zanimljiviji  od  zbiljskog  fizičkog 
svemira. 

Većina  ljudskih  bića  će  se  veselo  odreći  sebe  od  krvi  i  mesa  u 
korist  veće  slobode,  i  besmrtnosti,  kiberprostora.  Iako  je  uvijek 
moguće,  objašnjava Moravec,  da će  se naći i  "agresivnih primitiva-
ca koji će reći  'Ne,  mi se  ne  želimo udružiti sa strojevima.' Nešto 
poput Amiša."  Strojevi će  možda dopustiti  tim  atavističkim  tipo­
vima  da  ostanu  na  Zemlji  u  nekom  edenskom,  okolišu  sličnom 
parku.  Naposljetku,  Zemlja je  "samo  komadić  prašine  u  sustavu, 
a ipak je  od ogromne  povijesne važnosti".  No,  strojevi  će  možda, 
žudeći  za  sirovinama  što  ih  predstavlja  Zemlja,  na  kraju  prisiliti 
njezine  posljednje  žitelje  da  prihvate  svoj  novi  dom  u  kiberprostoru. 

A  što  će,  pitao  sam  ga,  ti  strojevi  činiti  sa  svom  svojom  moći  i 
resursima?  Hoće  li  ih  zanimati  bavljenje  znanošću  radi  znanosti 
same?  Apsolutno,  odgovorio  je Moravec.  "Središte  moje  maštari­
je je baš  to:  da će naši nebiološki potomci, bez većine naših ogra­
ničenja,  koji će se  sami moći prerađivati,  tražiti  osnovna znanja." 
Znanost  će  zapravo  biti  jedini  cilj  dostojan  inteligentnih  strojeva. 
"Stvari  kao  što  je  umjetnost,  koju  spominju  mnogi,  nisu,  čini  se, 
baš  tako  duboke,  utoliko  što  su  to  u prvom  redu  načini  autosti-
mulacije."  Njegovo  kikotanje  tu  prelazi  u  cerenje. 

Moravec  kaže da čvrsto vjeruje u bezgraničnost  znanosti ili ba­
rem primijenjene znanosti.  "Čak i ako su temeljna pravila konačna," 
kaže,  "možete  ići  k njihovu  spajanju  i  slaganju".  Godelov teorem 
i  rad  Gregoryja  Chaitina  na  području  algoritamske  teorije  infor-

macija  impliciraju  da  strojevi  mogu  stalno  izmišljati  nove  i  nove, 
sve  složenije  matematičke  probleme  povećavanjem  aksiomske 
osnove.  "Na kraju ćete možda moći vidjeti aksiomatske sustave astro­
nomskih  veličina",  kaže  on,  "i  tada  ćete  iz  njih  moći  izvesti  ono 
što ne biste mogli iz manjih aksiomatskih sustava".  Znanost  strojeva 
će, naravno, na kraju možda nalikovati ljudskoj manje nego što kvant­
na mehanika sliči Aristotelovoj  fizici.  "Siguran sam  da će se osnovne 
kategorije  i  podjele  u  pogledu  naravi  zbilje  promijeniti."  Strojevi 
će,  primjerice,  ljudsku  sklonost  svijesti  možda  smatrati  beznadno 
primitivnom,  poput  primitivnih  koncepcija  fizike  starih  Grka. 

U  tom  trenutku  Moravec  najednom  mijenja  brzinu.  Naglašava 
da  će  strojevi  biti  toliko  raznovrsni  -  mnogo  raznovrsniji  od  bio­
loških  organizama -  da bi  bilo  uzaludno  spekulirati  o  tome  što  bi 
njima  moglo  biti  zanimljivo;  njihovi  će  interesi  zavisiti  o  njihovoj 
"ekološkoj  niši".  Moravec  zatim  otkriva  da  -  poput  Fukuyame  -
na  budućnost  gleda  strogo  darvinovski.  Znanost  je  za  Moraveca 
zapravo  samo  popratna  pojava  vječnog  nadmetanja  inteligentnih, 
evoluirajućih  strojeva.  Ističe  da  znanje  nikada  nije  bilo  svrha  za  sebe 
i  po  sebi.  Većina  bioloških  organizama  teži  stjecanju  znanja  koje 
im pomaže preživjeti u neposrednoj  budućnosti.  "Ako sigurno i po­
uzdano vladate  svojim  opstankom, to u osnovi  znači da možete  ići 
u potragu  za hranom u širem opsegu i u većim vremenskim razmje­
rima.  Tako  bi  mnoge  poddjelatnosti  te  potrage  mogle  sličiti  na 
čistu  potragu  za  informacijama,  i  one  će  vjerojatno  pridonositi  i 
opstanku."  Čak  i  Moravčeva  mačka  iskazuje  takvo  ponašanje. 
"Kad joj  hrana  nije  neposredno  potrebna,  šeta  se  i  razgleda.  Ni­
kad  ne  znate  kad  možete  naletjeti  na  mišju  rupu  od  koje  ćete  u 
budućnosti imati koristi."  Drugim  riječima,  znatiželja je  adaptivno 
svojstvo  "ako  si  je  možete  priuštiti". 

Moravec  stoga  sumnja  da  će  strojevi  izbjegavati  nadmetanje  i 
suradnju  u  potrazi  za  čistim  znanjem  ili  težeći  bilo  kojem  drugom 
cilju.  Bez  nadmetanja  nemate  selekciju,  a  bez  selekcije  "u  biti 
dobivate  svako  sranje",  kaže  on.  "Treba vam  znači  nekakvo  načelo 
selekcije.  Ako  ga nema,  nema ničega."  Svemir bi  naposljetku  mogao 
transcendirati  sve to  nadmetanje,  "ali morate  imati neku silu  koja 

će  nas  dotjerati  do  tamo.  To  je,  dakle,  put.  A pola vica je  u p u t u ! " , 
demonski  se  nasmijao. 

Ne  mogu  se  oduprijeti  a  da  ne  prenesem  incident  koji  se  tada 
dogodio - ne dok sam intervjuirao Moraveca,  nego kasnije dok sam 
transkribirao  naš  razgovor  s  vrpce.  Moravec  je  govorio  sve  brže 
i  brže,  i  cijelo  vrijeme  sve  višim  i  višim  tonom.  Prvo  sam  mislio 
da  kazetofon  vjerno  oponaša  Moravčevu  rastuću  histeriju.  N o , 
kad je počeo  zvučati kao vjeverica Alvin  iz crtića, shvatio  sam  da je 
to  što  čujem  slušna iluzija;  baterije  su  očito  bile  sve  istrošenije  kako 
je  naš  razgovor  odmicao.  I  dok  sam  slušao  vrpcu,  Moravčevo 
kričavo  kikotanje ubrzalo se preko  granice razumljivosti i na kraju 
granice  prepoznatljivosti  -  kao  da  je  prošlo  kroz  otvor vrata  bu­
dućnosti. 

R a z n o l i k o s t Freemana  D y s o n a 

Hans  Moravec  nije  jedini  entuzijast  za umjetnu  inteligenciju  koji 
se  protivi  tvrdnji  da  će  se  strojevi  jednoga  dana  možda  stopiti  u 
jedinstveni  meta-um,  te  će  tako  zajednički  ostvarivati  svoje  ciljeve. 
Marvin Minsky,  koji se  toliko  boji  uskih  stavova,  je  još  jedan  njezin 
pristaša -  što  i  ne  čudi.  "Surađuje  se  tek na  kraju  evolucije",  rekao 
mi  je  Minsky,  "kad  više  ne  želite  velike  promjene".  Uvijek  je, 
naravno,  moguće - dodaje  Minsky sarkastično - da  se  superinte-
ligentni  strojevi  zaraze  nekakvom  religijom  radi  koje  će  odustati 
od  svoje  individualnosti  i  združiti  se  u  jedinstveni  meta-um. 

Konačno ujedinjenje  odbacuje još jedan futurist, Freeman Dyson. 
U  svojoj  zbirci  ogleda,  naslovljenoj  Beskrajno  u  svim  smjerovima, 
Dyson  razmišlja o  tome  zašto  na svijetu ima toliko patnje i nasilja. 
Odgovor je, sugerira on, možda povezan s onim što naziva "načelo 
maksimalne  raznolikosti".  To  načelo 

djeluje  na  fizičkoj  i  mentalnoj  razini.  Ono  kaže  da  su  prirodni 
zakoni  i početni  uvjeti  takvi  da  čine  univerzum  najzanimljivijim 
mogućim. Život je stoga moguć, ali nije suviše lak. Kad god po­
stane dosadno, pred nama se stvori neki  izazov  ili nešto što  nas 

spriječi da se uljuljamo u kolotečinu.  Primjeri stvari koje oteža­
vaju  život su  svuda  oko  nas:  udari  kometa,  ledena  doba,  oružje, 
pošasti,  nuklearna fisija,  računala,  seks,  grijeh  i smrt.  Neki  se 
izazovi  ne  mogu prevladati pa  tako  dolazi  do  tragedija.  Maksi­
malna  raznolikost  često  vodi  maksimalnim  udarcima.  Tako  na 
koncu  preživimo,  ali  tek  za  dlaku.3 

Dyson, čini mi se, sugerira da ne možemo riješiti sve naše proble­
me;  da  ne  možemo  stvoriti  raj;  ne  možemo  naći  Odgovor.  Život 
je  -  i  mora  biti  -  vječna  borba. 

Iščitavam  li ja previše  između  redaka Dysonovih misli?  Nadao 
sam  se  da  ću  to  saznati  kad  sam  ga  intervjuirao  u  travnju  1993. 
godine na Institutu za napredna istraživanja,  njegovu domu od ra­
nih  četrdesetih  godina.  On  je  krhka  osoba,  sama  kost  i  koža,  s 
kukastim  nosom i uvučenim,  pozornim  očima.  Podsjećao  me  na 
nježnu  pticu  grabljivicu.  Držao  se  općenito  hladno,  rezervirano 
- dok se  ne bi nasmijao. Tada bi  frknuo  kroz  nos,  a ramena bi  mu 
se  zatresla  poput  dvanaestogodišnjeg  školarca  kad  čuje  prost vic. 
To  je  subverzivan smijeh,  smijeh  čovjeka koji  ima viziju  svemira kao 
luke  za  "religijske  fanatike"  i  "tvrdoglave  tinejdžere",  koji  inzisti-
ra  da  je  najbolja  znanost  "pobuna  protiv autoriteta".4 

Nisam  odmah  pitao  Dysona  za  njegovu  ideju  maksimalne 
raznolikosti. Prvo sam ga zamolio da mi nešto kaže o odlukama koje 
su  obilježile  njegovu  karijeru.  Dyson  je  nekoć  bio  predvodnik 
potrage  za  jedinstvenom  teorijom  fizike.  Ranih  pedesetih  godina, 
taj  se podrijetlom britanski  fizičar utrkivao s  Richardom Feynman-
nom i drugim titanima u trci za blagom kvantne teorije elektromagne-
tizma. Često se govorilo da je Dyson za svoj  trud zaslužio Nobelo-
vu nagradu - ili barem više poštovanja. Neki njegovi kolege sugeriraju 
da  su  to  razočaranje  i  možda  protivnička  struja  natjerale  Dysona  na 
poduhvate  koji  nisu  bili  vrijedni  njegovih  ogromnih  sposobnosti. 

3  Freeman  D y s o n , Infinite  in All Directions,  H a r p e r and  Row,  N e w York, 
1988., str. 298. 

4 Dysonov romantničan stav prema znanosti dovodi ga na rub radikalnog 
relativizma. Vidi njegov ogled "The Scientist as  Rebel", New  York Re­
view of Books, 25. svibanj 1995., str. 31. 

Kad  sam  taj  sud spomenuo  Dysonu,  poklonio  mi je  smiješak 
stisnutih usana. Tada je odgovorio, kako to često čini, anegdotom. 
Britanski  fizičar Lawrence Bragg bio mu  je  "na neki način  uzor". 
Nakon što je Bragg  1938.  postao ravnatelj  legendarnog laboratorija 
Cavendish pri  Sveučilištu  Cambridge,  okrenuo  ga je  od  nuklearne 
fizike,  na  kojoj  se  zasnivao  njegov ugled,  i  usmjerio  k  novim  teri­
torijima.  "Svi su mislili da Bragg uništava Cavendish tim izlaskom 
iz glavne struje", kaže D y s o n .  " N o , to je naravno bila divna odluka 
jer je uveo  molekularnu biologiju i  radioastronomiju.  A to  je  dvoje 
Cambridgeu  donijelo  slavu  u  sljedećih  tridesetak  godina." 

I Dyson je proveo karijeru tumarajući stranim zemljama.  Krivu­
dao je od matematike, kojom se bavio na koledžu, preko fizike česti­
ca,  pa  fizike  krutih  stanja,  nuklearnog  inženjerstva,  upravljanja 
oružjem,  klimatskih  studija  i  onog  što  zovem  znanstvenom  teolo­
gijom. Inače trijezan časopis Review of Modem Physics 1979. je godi­
ne objavio članak u kojemu Dyson spekulira o dugoročnim moguć­
nostima  inteligentnog  života  u  svemiru.5  Dysona  je  provocirala 
primjedba  Stevena  Weinberga:  "Sto  se  svemir  čini  razumljivijim, 
to više  izgleda bespredmetno."  Univerzum  s  inteligencijom  nika­
ko nije bespredmetan, odgovorio je Dyson. Potrudio se pokazati da 
inteligencija  može  zauvijek  opstati  u  otvorenom  svemiru  koji  se 
vječno  širi  -  možda  u  obliku  oblaka  nabijenih  čestica,  kako  je 
sugerirao  Bernal  -  putem  zgodnog  očuvanja  energije. 

Za razliku od računarskih entuzijasta, poput Moraveca i Min­
skoga,  D y s o n ne  misli  da će  na mjesto  organske  inteligencije ubr­
zo  stupiti  strojna inteligencija  (a kamoli  oblaci pametnog plina). 
U  knjizi  Beskrajno  u  svim  smjerovima,  on  nagađa  da  će  genetički 
inženjeri  jednog  dana  možda  "uzgojiti"  svemirski  brod  "otprilike 
veličine  kokoši  i  isto  toliko  pametan",  koji  bi  se  na  krilima  Sunca 
kretao  Sunčevim  sustavom  i  još  dalje,  služeći  nam  kao  izviđač. 
(Dyson  ga je  nazvao  "astrokoka".)6 Neke  još  udaljenije  civilizaci­
je,  koje  se  možda  bave  problemom  smanjivanja  zaliha  energije, 
možda će uhvatiti radijaciju zvijezda uz pomoć ljuski koje apsorbiraju 

5  Freeman Dyson, "Time w i t h o u t End:  Physics and Biology in an  O p e n 
Universe", Reviews of Modern Physics, vol. 51,1979., str. 447-460. 

6 Dyson,  Infinite  in All Directions,  str.  196. 

energiju  -  drugi  su  ih  nazvali  "Dysonove  sfere".  Inteligencija  bi 
se  konačno,  predviđa  Dyson,  mogla proširiti  čitavim  svemirom  i 
transformirati ga u jedan veliki um. No, inzistira da "ma koliko  du­
boko  otišli  u  budućnost,  uvijek  će  se  događati  nešto  novo,  ulazit 
će  nove  informacije,  novi  svjetovi  koje  treba istražiti,  i  stalno  šireće 
područje  života,  svijesti  i  sjećanja."  Potraga  za  znanjem  jest  -  i 
mora  biti  -  beskonačna  u  svim  smjerovima. 

Dyson  se  bavi  najvažnijim  pitanjem  svoga  proročanstva:  "Ka­
kve  će  odluke  donositi  um  kad  bude  kontrolirao  svemir?"  Pita­
nje  je,  kako  je  Dyson  jasno  kazao,  teološko,  a  ne  znanstveno. 
"Za mene  ne  postoji jasna razlika između Boga i uma.  Bog je  ono 
što  um postaje  kad  zađe  onkraj  našeg shvaćanja.  Može  se  smatra­
ti  da je  Bog,  ili  duša  svijeta,  i  zbir  duša  svijeta.  Mi  smo  trenutno, 
u  ovoj  fazi  njegova  razvoja,  glavna  mjesta  prodora  Boga  na  Zem­
lji.  Možda  se  budemo  razvijali  s  njim,  a  možda  zaostanemo." 
Dyson  se  zapravo  složio  sa  svojim  prethodnikom  J.  D.  Berna-
lom  u  tome  da  nema  nade  da  ćemo  odgovoriti  na  pitanje  što  to 
nad-biće,  taj  Bog,  misli  i  čini. 

Dyson  mi  priznaje  da  taj  stav  prema  budućnosti  inteligencije 
odražava  određenu  maštariju.  Kad  sam  ga  pitao  hoće  li  se  zna­
nost  zauvijek  razvijati,  odgovorio  je:  "Nadam  se!  U  takvom  bih 
svijetu  ja  volio  živjeti."Ako  umovi  čine  univerzum  smislenim, 
moraju  imati  za  misliti  o  nečemu  važnom;  stoga  znanost  mora 
biti  vječna.  Dyson  je  predvodnik  u  iznošenju  poznatih  argume­
nata  u  prilog  svom  predviđanju.  "O  tome  se  može  razmišljati 
samo  povijesno",  objasnio  mi  je.  Prije  dvije  tisuće  godina  su  "vr­
lo  bistri  ljudi"  izumili  nešto  što  nije  bila  znanost  u  modernom 
smislu, ali je  očito bila njezina prethodnica.  "Ako  odete u buduć­
nost,  ono  što  mi  zovemo  znanost  više  neće  biti  isto,  ali  to  ne 
znači  da  neće  biti  zanimljivih  pitanja",  kaže  Dyson. 

Kao i Moravec  (i Roger Penrose i mnogi drugi), Dyson se nada 
da Godelov teorem,  osim  za matematiku, vrijedi  i  za fiziku.  "Bu­
dući  da nam  je  poznato  da  su  zakoni  fizike  matematički,  te  da  je 
matematika  inkonzistentan  sustav,  nekako  je  plauzibilno  da  će  i 

fizika biti inkonzistentna"  - i  stoga otvorena.  "Zato  mislim  da bi 
ljudi  koji  predviđaju  kraj  fizike  na  duge  staze  mogli  biti  u  pravu. 
Fizika možda postane  suvišna.  Ali ako pitate mene,  čini mi se  da 
bi  se  fiziku  moglo  smatrati  sličnom  grčkoj  znanosti:  zanimljivim 
početkom koji ustvari nije  došao  do  glavnoga cilja.  Kraj  fizike  tako 
bi  mogao  zapravo  biti  kraj  nečega  drugog." 

Kad  sam  konačno upitao  Dysona o  njegovoj  ideji  maksimalne 
raznolikosti,  slegnuo je ramenima. Ma ne,  nije  on mislio da će to 
itko  shvatiti  baš  tako  ozbiljno.  Uporno  je  tvrdio  da  ga  zapravo 
nije  zanimala  "šira  slika".  Jedan  od  njegovih  omiljenih  citata  je 
"Bog  se  nalazi  u  detaljima".  No,  kako  je  njegovo  inzistiranje  na 
raznolikosti  i širokim pogledima bitno  za njegov život, pitao  sam 
ga ne  smatra li  da je uznemirujuće  što  tako  mnogo  znanstvenika 
i drugih,  čini  se, privlači  da reduciraju sve  na jedan jedini,  konač­
ni  uvid.  Ne  predstavljaju  li  napori  u  tom  smjeru  opasnu  igru? 
"Da,  to  je  u  određenom  smislu  istina",  odgovorio  je  Dyson  sa 
smiješkom  koji  je  sugerirao  da  moje  zanimanje  za  ideju  maksi­
malne  raznolikosti  smatra  pomalo  pretjeranim.  "Nikad  o  tome 
ne  razmišljam  kao  o  nekom  dubokom  filozofskom  uvjerenju", 
dodao je.  "Za mene je to jednostavno pjesnička mašta."  Dyson je 
naravno  održavao prikladnu  ironijsku distancu  između  sebe  i  svo­
jih ideja. N o ,  ima u tom  stavu  nečeg negenijalnog.  Napokon,  či­
nilo  se  da se on u cijeloj  svojoj  eklektičkoj  karijeri pokušava držati 
načela  maksimalne  raznolikosti. 

Dyson,  Minsky,  Moravec -  svi  su  oni  teološki  darvinovci,  ka­
pitalisti, republikanci u srcu. Poput Francisa Fukuyame, oni sma­
traju da je za postojanje bitno nadmetanje,  trka, podjela - čak i kad 
je  riječ  o  post-ljudskoj  inteligenciji.  Neki  znanstveni  teolozi,  oni 
"liberalnijih"  sklonosti,  smatraju  da  će  se  pokazati  da  je  nadme­
tanje  samo  privremena  faza  koju  će  inteligentni  strojevi  brzo  na­
dići.  Jedan  od  takvih  liberala  je  Edward  Fredkin.  Bivši  Minskyjev 
kolega s  MIT-a,  Fredkin,  je  bogat  poduzetnik u  računarstvu  i  p r o ­
fesor  fizike  na  Sveučilištu  Boston.  On  ne  sumnja  da  će  budućnost 
pripasti  strojevima  "mnogo  milijuna puta pametnijim  od  nas",  ali 
vjeruje  da  će  inteligentni  strojevi  smatrati  nadmetanje  kakvo  za­
mišljaju  Minsky  i  Moravec  atavističkim  i  kontraproduktivnim. 

Računala  će,  objašnjava  Fredkin,  biti  ipak  na  jedinstven  način 
opremljena  za  suradnju  pri  postizanju  svojih  ciljeva.  Štogod  je­
dan naučio, moći će naučiti svi, i kako se bude razvijao jedan, moći 
će  se  razvijati  svi;  plod  suradnje  je  situacija  u  kojoj  svi  pobjeđuju. 

A  o  čemu  će  razmišljati vrhunski  inteligentan  stroj  nakon  što 
nadiđe  darvinovsku  utrku  štakora?  Što  će  činiti?  "Naravno  da  će 
računala razviti vlastitu  znanost",  odgovorio je  Fredkin.  "Meni to 
izgleda očito." Hoće li se znanost strojeva bitno razlikovati od znanosti 
ljudi?  Fredkinu se čini da bi mogla, ali mi nije znao reći kako  t o č n o . 
Ako  želim  saznati  odgovore  na  takva  pitanja,  trebam  se  obratiti 
znanstvenoj  fantastici.  Tko  na  kraju  zna?9 

Frank T i p l e r i  točka  O m e g a 

Frank Tipler misli  da  on  zna.  Tipler,  fizičar sa Sveučilišta Tulane, 
iznio  je  teoriju  zvanu  teorija  točke  Omega,  prema  kojoj  se  cijeli 
svemir  transformira u jedinstveno,  svemoćno,  sveznajuće  računalo. 
Za  razliku  od većine  drugih  istraživača  daleke  budućnosti,  Tipler, 
čini se,  shvaća da prakticira ironijsku,  a ne  empirijsku znanost;  on 
ih  iskreno  ne  razlikuje.  N o ,  možda mu  upravo  ta  kvaliteta  omo­
gućuje  da  zamisli  što  bi  računalo  beskrajne  inteligencije  i  snage 
htjelo  činiti. 

Tiplera  sam  intervjuirao u rujnu  1994.  usred njegove promocij-
ske  turneje  za  knjigu  Fizika  besmrtnosti,  knjigu  od  528  stranica 
koja  iscrpljujuće  detaljno  istražuje  posljedice  njegove  teorije  točke 
Omega.10  On  je  visok  čovjek,  široka  mesnata  lica  uokvirenog  rož-
natim  naočalama,  prosjedih  brkova  i  kose.  Za  našeg  je  intervjua 
bacao karte  na stol s  bezglavim  intenzitetom,  posve u suprotnosti 
s  njegovim  južnjačkim  otezanjem.  Izgledao  je  pomalo  žovijalno 
štreberski.  U  jednom  sam  ga  trenutku  upitao  je  li  ikada  uzimao 

9 Fascinantna karijera Edwarda Fredkina (kao i karijere Edwarda Wisona i 
pokojnog ekonomista Kennetha Bouldinga)  opisana je u knjizi Roberta 
Wrighta Three Scientists and Their Gods, Pantheon, New York,  1988. 
Fredkina sam telefonski intervjuirao u svibnju  1993. 

10 Frank Tipler, The Physics of Immortality, Doubledzy, New York, 1994. 

LSD ili druge psihodelične droge; napokon, o točki Omega počeo 
je  razmišljati  za  vrijeme  postdoktorskog  studija  na  Berkeleyu  se­
damdesetih godina.  "Ja ne", rekao je odlučno odmahujući glavom. 
"Pa ja ne pijem  ni  alkohol!  Ja  sam,  kako  da kažem,  jedini trijezni 
Tipler  na  svijetu!" 

Odgojen je kao f u n d a m e n t a l . B a p t i s t , ali je kao mladić došao 
do  uvjerenja  da je  znanost  jedini  put  do  znanja  i  "poboljšanja  čo­
vječanstva".  U  svojoj  doktorskoj  tezi  na  Sveučilištu  Maryland,  Ti­
pler je  istraživao  mogućnost  izgradnje  vremenskog  stroja.  Kakve  to 
ima veze  s  poboljšanjem  stanja  čovječanstva?  "Pa jasno  je  da bi  vre­
menski  stroj  uvećao  ljudske  sposobnosti",  odgovorio  je  Tipler. 
"Naravno,  moglo  bi  ga se  koristiti  i  za zlo." 

Teorija točke  Omega izrasla je  iz  suradnje Tiplera  i britanskog 
fizičara  Johna  Barrowa.  U  knjizi  Antropsko  kozmološko  načelo 
objavljenoj  1986.  godine  na  706  stranica,  Tipler  i  Barrow  razma­
traju  što  bi  se  dogodilo  kad  bi  inteligentni  strojevi  pretvorili  či­
tav  svemir  u  divovsku  napravu  za  obradu  informacija.11  Oni  sma­
traju  da  u  zatvorenom  svemiru - koji  jednom  prestaje  sa  širenjem 
i  vraća  se  natrag  ka  kolapsu  -  sposobnost  svemira  da  obraduje 
informacije  bi  se  približila  beskonačnosti,  kako  se  bude  približa­
vao  konačnom  singularitetu  ili  točki.  Tipler  je  posudio  termin 
točka  Omega  od  isusovačkog  mistika  i  znanstvenika  Pierrea Teil-
harda  de  Chardena,  koji  je  imao  viziju  budućnosti  u  kojoj  se  sva 
živa  bića  združuju  u  jedinstven  božanski  entitet  koji  utjelovljuje 
Isusov  duh.  (Zbog  te  je  tvrdnje Teilhard  de  Charden  morao  raz­
mišljati  šalje  li  Bog  kristolike  spašenike  ne  samo  na  Zemlju,  nego 
i  na  druge  planete  na kojima  ima  života.)12 

Tipler je  u  početku vjerovao  da je  nemoguće  zamisliti  o  čemu 
bi mislilo i što bi činilo beskrajno inteligentno biće. Tada je, među­
tim, pročitao ogled u kojemu njemački teolog "Wolfhart Pannenberg 

11 Frank Tipler i John  Barrow,  TheAnthropic  Cosmological Principle,  Ox­
ford University Press, N e w York, 1986. 

 12 Teilhard  de  Chardin  raspravlja  o  tome,  kako  bi  se  vanzemaljci  mogli 
spasiti, u poglavlju pod naslovom "A Sequel to the Problem of Human 
Origins:  The  Plurality of Inhabited Worlds"  u  Christianity and Evolu­
tion, Harcourt Brace Jovanovich, New York, 1969. 

tvrdi  da  će  u  budućnosti  svi  ljudi  još  jednom  zaživjeti  u  Božjem 
umu.  Taj  je  ogled  u Tipleru  uzrokovao  osjećaj  otkrića  'Heureka!' 
koji  će  mu  poslužiti  kao  inspiracija  za  knjigu  Fizika  besmrtnosti. 
Točka  Omega,  shvatio  je,  imat  će  moć  da,  kao vječno  blažene,  p o ­
novno  stvori -  ili  uskrsne  -  sve  koji  su  ikada  živjeli.  Točka  Omega 
neće  tek  oživjeti  mrtvace;  ne,  ona  će  ih  poboljšati.  A neće  za nama 
ostaviti  niti  naše  svjetovne  žudnje.  Svaki  će  muškarac,  primjeri­
ce,  moći  imati  najljepšu  ženu  koju je  ikada vidio  ili  najljepšu  ženu 
svih vremena; ali ne samo to, moći će imati najljepšu ženu čija je egzi­
stencija  logički  moguća.  U  svojim  logički  savršenim  megapart-
nerima  će  moći  i  žene  uživati. 

Tipler kaže da tu zamisao u početku nije shvatio ozbiljno. " N o , 
razmislite  li  o  tome,  morat  ćete  se  odlučiti  vjerujete  li  uistinu  u 
te  konstrukcije  što  ste  ih  stvorili  na  temelju  fizikalnih  zakona  ili 
ćete  se  samo  pretvarati  da  su  to  obične  igrarije bez  ikakve veze  sa 
stvarnošću."  Kad  je  tu  teoriju  prihvatio,  donijela  mu  je  veliku 
utjehu.  "Uvjerio  sam  se,  možda  u  zabludu,  da  će  to  biti  divan 
svemir."  Citira  "tog  velikog  američkog  filozofa  Woodyja  Allena 
koji  je  rekao:  'Ne  želim  vječno  živjeti  preko  svojih  djela.  Želim 
vječno  živjeti  tako  da  ne  umrem.'  Mislim  da  se  tu  vidi  emocio­
nalni utjecaj  što  ga na mene pomalo  ostavlja  mogućnost  računal­
nog  uskrsnuća. 

Novinar  BBC-a  ga je,  prisjeća  se Tipler,  1991.  godine  intervjui­
rao za emisiju o točki Omega.  Kad ju je kasnije  gledala na televiziji, 
njegova  ga  je  kćer  pitala  hoće  li  njezina  baka,  koja  je  nedavno  bila 
umrla,  jednog  dana  uskrsnuti  u  računalnoj  simulaciji.  "I  što  sam 
joj  mogao  reći?",  upita  me Tipler  sliježući  ramenima,  nego  "Na­
ravno!"  Tipler  zatim  utihne,  a  meni  se  učinilo  da  vidim  sjenu 
sumnje  na  njegovu  licu.  Odmah  je  nestala. 

Tipler tvrdi  da  ga ne  obeshrabruje  što  ga vrlo  malo - s  težnjom 
ništici  -  fizičara  shvaća  ozbiljno.  Pa  Kopernikova  heliocentrična 
kozmologija  nije  bila  prihvaćena  još  više  od  stoljeća  nakon  njego­
ve  smrti.  "Potajno",  prošišta  Tipler,  mjerkajući  me  oštrim  pogle­
dom,  "o  sebi mislim kao  o nekom tko se nalazi u istom položaju u 
kakvom je bio Kopernik. Ključna je razlika, da to još jednom naglasim, 

u tome što mi znamo da je on bio u pravu. A to za mene ne znamo. 
To  je  ključno!" 

Razlika  između  znanstvenika  i  inženjera  je  u  tome  što  znan­
stvenik  traži  Istinu,  a  inženjer  D o b r o .  Tiplerova  teologija  pokazu­
je da je  on u srcu inženjer.  Za razliku od Freemana Dysona, Tipler 
misli  da  je  potraga  za  čistim  znanjem,  koje  on  definira  kao  te­
meljne  zakone koji upravljaju svemirom,  konačna i  gotovo  dovrše­
na.  No,  pred  znanošću  i  dalje  stoji  njezina  najveća  zadaća:  kon­
struirati raj.  "Kako doći do točke Omega:  to je još uvijek pitanje", 
zapaža  Tipler. 

Tiplerova  privrženost  Dobru,  umjesto  Istini,  postavlja  barem 
dva problema. Jedan  je  bio  dobro  poznat  Danteu  i  drugima  koji 
su se odvažili zamišljati raj:  kako izbjeći dosadu.  Baš je taj problem 
naposljetku  naveo  Dysona  da  predloži  svoje  načelo  maksimalne 
raznolikosti - koje,  kako  kaže,  vodi  k najvećim  potresima. Tipler 
se  slaže  s  Dysonom  da  "ne  možemo  zbilja  uživati  u  uspjehu  ako 
ne postoji  mogućnost  neuspjeha.  Mislim  da  to  dvoje  zapravo  ide 
skupa."  Tipler međutim  nerado  uvažava  mogućnosti  da  bi  točka 
Omega  mogla  nanositi  veliku  bol  svojim  subjektima  jednostavno 
zato  da  im  ne  bude  dosadno.  On  samo  kaže  da bi  točka  Omega 
svojim subjektima mogla dati mogućnost  da postanu  "mnogo  inte­
ligentniji,  mnogo obrazovaniji".  Ali što  će  ta bića raditi kako  budu 
postajala sve  inteligentnija i inteligentnija,  ako je potraga za istinom 
već  završila?  Voditi  sve  pametnije  razgovore  sa  sve  ljepšim  su-
permodelima? 

Tiplerova  averzija  prema  patnji  vodi  ga  u  još  jedan  paradoks. 
U  svojim  tekstovima on  tvrdi  da je  točka  Omega stvorila univerzum 
iako  točka  Omega  još  nije  stvorena.  A,  da!  Ali  imam  na  to  odgo­
v o r ! ,  uzviknuo je Tipler,  kad  sam  mu  svratio  pažnju  na  tu  zagonet­
ku.  Upustio se u dugo,  zamršeno objašnjavanje u kojemu, ukratko 
rečeno,  kaže  da  bi  nam  referentni  okvir  trebala  biti  budućnost, 
budući  da  dominira  našom  kozmičkom  poviješću  -  baš  kao  što 
su  za  našu  astronomiju  referentni  okvir  zvijezde,  a  ne  Zemlja  ni 
Sunce.  Ako  se  tako  gleda,  posve  je  prirodno  pretpostaviti  da  je 
kraj svemira, točka Omega, na određen način i njegov početak. N o , 
to  je  čista  teologija.  Mi  na  svemir  gledamo  kao  na  nešto  što  ide 

od  prošlosti  k  budućnosti.  Ali  to  je  naša  točka  gledišta.  Nema 
razloga  zašto  bi svemir  na  sebe  gledao  na  taj  način." 

U potporu  svoje  tvrdnje,  Tipler  se  prisjetio  odlomka  Biblije  u 
kojemu Mojsije  pita  zapaljeni  grm  o  njegovu  identitetu.  Grm  mu 
odgovara:  "Ja sam koji jesam." No, izvorno hebrejski tekst, prema 
Tiplerovu  mišljenju,  trebalo  bi  prevesti  kao:  "Bit  ću  što  ću  biti." 
Taj  odlomak,  zaključuje Tipler  slavodobitno,  otkriva da je  biblijski 
Bog  uspio  stvoriti  svijet,  brbljati  sa  svojim  prorocima  i  tako  dalje, 
iako  postoji  u  budućnosti. 

Tipler  zatim  priča  što  ga  je  nagnalo  na  to  koprcanje.  Ako  se 
točka  Omega  već  pojavila,  mi  mora  da  smo  jedna  od  njenih  re­
kreacija  ili  simulacija.  Ali  naša  povijest  ne  može  biti  simulacija; 
ona mora biti originalna. Zašto?  Zato što je točka Omega "predo­
bra"  a  da  ponovno  stvori  svijet  s  toliko  bola,  kaže  Tipler.  Poput 
svakog  vjernika  u  dobrohotno  božanstvo,  Tipler  se  spotiče  o  pro­
blem patnja  i  zla.  Radije  nego  da  se  suoči  s  mogućnošću  da je  točka 
Omega  odgovorna za  sve  užase  našega  svijeta,  Tipler se  tvrdogla­
vo  hvata svog paradoksa:  točka Omega nas je  stvorila, iako još  ne 
postoji. 

Knjiga  Granice  znanosti  britanskog  biologa  Petera  Medawara 
iz  1984.  godine se sastoji uglavnom  od prežvakanog poperizma. M e -
dawar  u  njoj  višekratno  inzistira  da,  primjerice,  "nema  granica 
moći  znanosti  da  odgovori  na pitanja  na  koja  znanost može  odgo­
voriti", kao  da je to neka duboka istina, a ne prazna tautologija.  M e -
dawar doduše  nudi  neke  zgodne  formulacije.  Dio  knjige  o  "blebe­
tanju"- pri  čemu  misli  na  mitove,  praznovjerice  i  druga uvjerenja 
kojima  nedostaje  empirijske  osnove  -  primjedbom  "Ponekad  je 
zabavno  blankrotirati".13 

Tipler je možda najblankrotiraniji znanstvenik s kojim sam se  ika­
da susreo.  Kad sam to  rekao,  reći ću i  to  da teoriju  točke  Omega — 
bar kad  se  s  nje  zgule Tiplerovi  kršćanski  ukrasi -  smatram  najpri-
vlačnijom  ironijskom  znanošću  za  koju  sam  ikada  čuo.  Freeman 
Dyson ima viziju ograničene  inteligencije kako pluta po  otvorenom 

 13 Peter  Medawar,  The  Limits  of  Science,  Oxford  University  Press,  New 
York,  1984., str.  90. 

širećem  svemiru i  odupire  se  toplinskoj  smrti.  Tiplerova točka  Omega 
voljna  je  upustiti  se  u  rizik velikog  stiska,  vječnog  zaborava,  a  sve 
za  bljesak  beskrajne  inteligencije.  Za  moj  pojam,  Tiplerova  vi­
zija  je  privlačnija. 

S  Tiplerom  se  ne  slažem  samo  oko  toga  što  bi  točka  Omega 
željela učiniti  sa svojom  moći.  Bi  li je bilo  briga hoće  li  uskrsnuti 
"dobru"  verziju  Hitlera ili  ga uopće  ne  uskrsnuti  (jedna  od  stvari 
koje Tiplera  stalno  brine) ?  Bi  li  poslužila  kao  neka vrsta posljed­
nje  agencije  za  sklapanje  brakova  i  spajala  blesane  sa  kiber-
supermodelima?  Mislim da ne bi.  Kako mi je rekao  David Bohm: 
"Zapravo  nije  stvar  u  sreći."  Vjerujem  da  bi  točka  Omega  po­
kušala  dostići  ne  Dobro  -  ne  raj,  ni  novu  Polineziju,  ni  bilo  ka­
kvo  vječno  blaženstvo  -  nego  Istinu.  Pokušala  bi  shvatiti  kako  i 
zašto je  do  nje došlo, baš  kao  i njezini niži  ljudski preci.  Pokušala 
bi  naći  Odgovor.  Koji  bi  je  drugi  cilj  bio  vrijedan? 

EPILOG 

BOŽJI  STRAH 

U  svojoj  knjizi  iz  1992.  godine  Božji  um,  fizičar  Paul  Davies  raz­
glaba možemo  li  mi  ljudi  apsolutno  znanje -  Odgovor - dosegnuti 
pomoću znanosti. Takav ishod nije vjerojatan,  zaključio je Davies, 
zbog  ograničenja  što  ih  pred  razumsko  znanje  postavljaju  kvant­
na neodređenost, Godelov teorem, kaos i slično. Mističko iskustvo 
možda  nudi  jedini  prolaz  k  apsolutnoj  istini,  spekulira  Davies. 
Na to je  dodao  da sam  ne bi  mogao potvrditi  tu  mogućnost bu­
dući  da  nikad  nije  doživio  mističko  iskustvo. 

Prije mnogo godina, kad sam postao znanstveni autor, doživio 
sam nešto što bi se, pretpostavljam, moglo nazvati mističkim isku­
stvom.  Psihijatar bi  ga vjerojatno  nazvao  psihotičnom  e p i z o d o m . 
Što je da je, evo što se dogodilo.  Objektivno  gledano, ležao  sam na 
leđima  raširenih  ruku  na  cesti  nekog predgrađa,  neosjetljiv  na  sve 
oko sebe. Subjektivno, jurio sam kroz ludi mračni limb prema neče­
mu  za što  sam  bio  siguran  da je  tajna života.  Plavili  su  me  valovi 
zaprepaštenja pred čudesnošću egzistencije. Istodobno, obuzimao 
me  čvrsti  stisak  solipsizma.  Bio  sam  uvjeren  - bolje  rečeno, znao 
sam - da sam ja jedino svjesno biće u svemiru. Nije bilo budućnosti, 
prošlosti, ni sadašnjosti, osim onoga što sam ja kao takvo zamišljao. 
U početku  sam bio  ispunjen  osjećajem bezgranične  sreće  i  moći. 

Zatim sam  odjednom postao  uvjeren  da će  me  ta ekstaza,  ako  joj 
se  još  više  prepustim,  proždrijeti.  Ako  postojim  samo  ja,  tko  će 
me vratiti iz zaborava? Tko će me spasiti?  S tom se spoznajom moje 
blaženstvo pretvorilo u užas; bježao sam  od istog onog otkrića za 
kojim  sam  toliko  žudio.  Osjetio  sam  da padam u  duboku  tminu, 
i dok sam padao  osjećao  sam  da se  topim u  nešto  što je izgledalo 
kao  beskraj  jastava. 

Mjesecima  nakon  što  sam  se  probudio  iz  te  more,  bio  sam 
uvjeren  da  sam  otkrio  tajnu  egzistencije:  Božji  strah  od  vlastita 
boštva  i  njegove  moguće  smrti  je  temelj  svega.  To  me  uvjerenje 
ostavilo  s  pomiješanim  osjećajem  ushićenja  i  strave  -  te  me  je 
udaljilo  od  prijatelja  i  obitelji  i  svih  običnih  stvari  koje  život  čine 
vrijednim svakodnevnog življenja. Morao  sam se itekako pomučiti 
da  sve  to  ostavim  iza  sebe  i  nastavim  živjeti.  U  određenoj  sam 
mjeri  uspio.  Kako  bi  to  rekao  Marvin  Minsky,  ugurao  sam  to 
iskustvo  u  relativno  izoliran  dio  svoga  uma  tako  da  ne  prevlada 
nad  drugim,  praktičnijim  dijelovima -  za  nalaženje  i  zadržavanje 
posla,  partnera i tako  dalje.  Međutim,  nakon  mnogo  sam  godina 
izvukao  sjećanje  na  tu  epizodu  i  počeo  čeprkati  po  njemu. Jedan 
od  razloga  za  to  je  bio  što  sam  se  susreo  s  bizarnom,  pseudo­
znanstvenom  teorijom  koja je  dala  metaforički  smisao  mojoj  ha­
lucinaciji:  s  teorijom  točke  Omega. 

Smatra  se  da  je  zamišljati  da  ste  Bog  znak  lošeg  odgoja,  ali 
čovjek može zamisliti da je neizmjerno moćno računalo koje proži­
ma -  koje jest -  cijeli  univerzum.  Kako  se  točka  Omega  približa­
va konačnom  kolapsu vremena,  prostora i  samog bivanja,  ona će 
doživjeti  mističko  iskustvo. Još  će jače  spoznati potpunu  neplau-
zibilnost vlastita postojanja.  Shvatiti  će  da  nema  stvoritelja,  nema 
Boga,  osim  nje  same.  Ona  jest  i  ničeg  drugog  nema.  Osim  toga, 
točka  Omega  mora  shvatiti  i  da  ju  je  njezina  žudnja  za  krajnjim 
znanjem  i  unifikacijom  dovela  na  sam  rub  vječnog  ništavila  i  da 
će,  ako  ona  umre,  sve  umrijeti.  Užasna  spoznaja  svoje  kobi  nag-
nat  će  točku  Omega da pobjegne  od sebe,  od svoje jezive  samoće 
i samospoznaje. Stvaranje, sa svim svojim bolom, ljepotom i mnoš-
tvenošću,  potječe  -  ili  jest  -  očajni  bijeg  točke  Omega  od  sebe 
same. 

Naznake te zamisli našao sam na raznim mjestima.  U eseju 
"Borges i ja" argentinski je pripovjedač opisao svoj strah od toga 
da će proždrijeti sam sebe. 

Volim pješčane satove, zemljopisne karte, osamnaestostoljetnu ti­
pografiju, etimologije, okus kave i prozu Roberta Louisa Steven-
sona; naše preferencije su zajedničke, no to ih s taštinom izokreče 
u značajke glumca. Bilo bi pretjerano reći da je naš odnos neprija­
teljski; ja živim, i dalje živim, tako da Borges može stvarati svoju 
književnost; i ta me književnost opravdava...  Prije mnogo godina 
sam se pokušao osloboditi od njega, pa sam krenuo od mitologija 
predgrađa k igrama s vremenom i beskonačnošču, ali te igre sada 
pripadaju  Borgesu  i ja  ču  morati smisliti nešto  drugo.  Moj je ži­
vot dakle bijeg,  i ja gubim  sve,  i sve pada  u zaborav  ili pripada 
njemu.  Ne znam  tko od nas dvojice piše ovu stranicu. 

Borges bježi od sebe, ali on je naravno i tragalac. Slična slika 
potrage za samim sobom javlja se i u jednoj fusnoti u knjizi Razno­
likosti religijskog iskustva  Wiliiama Jamesa.  U  toj  fusnoti James 
citira  filozofa Xenosa  Clarka  koji  opisuje  otkriće  koje  je  u  njemu 
proizvela  anestezija.  Clark je  izašao  iz t o g  iskustva uvjeren  da je 

obična filozofija poput psa  koji  tjera  svoj  rep.  Sto  ga  više  lovi, 
mora  dalje  ići  i  nos  mu  nikad  ne  dostiže pete jer su  one  uvijek 
korak  naprijed.  Sadašnjost je stoga preuranjen  zaključak  i ja je 
uvijek  kasnim  razumjeti.  Ali  u  trenutku  izlaska  iz  anestezije, 
samo  tada, prije  nego  sam  otpočeo  živjeti,  uhvatio  sam,  tako­
reći, sjenu svojih peta, sjenu vječnog procesa upravo u činu poči-
njanja. Istina je da smo na putu kojemu je došao kraj prije nego 
smo  krenuli;  a  do  stvarnog kraja filozofije  dolazi  se  ne  kad  do 
njega stignemo, nego kad na njemu ostajemo  i naše se odredište 
(koje je već tu)  -  može  neočekivano pojaviti  u  ovom  životu  kad 
prestanemo  s  intelektualnim  propitivanjima. 

No,  mi ne možemo prestati s našim intelektualnim propitiva­
njem. Ako to učinimo, nema ničega. Tu je samo zaborav. Fizičar John 
Wheeler,  koji je  dao  ime  crnim  rupama i prorok je  od  glave  do pete, 
intuitivno je znao tu istinu.  U srcu zbilje se ne nalazi odgovor, nego 
pitanje:  zašto  nešto,  a  ne  radije  ništa?  Odgovor  jest  da  odgovora 
nema,  da postoji samo pitanje. Wheelerov dojam da je  svijet  "samo 
plod  mašte",  također  ima  mnogo  osnova.  Svijet  je  zagonetka  što 
ju  je  Bog  postavio  kako  bi  se  zaštitio  od  svoje  užasne  samoće  i 
straha  od  smrti. 

Besmrtni Bog Charlesa Hartshornea 

Uzaludno  sam  tražio  teologa  koji  bi  blagonaklono  gledao  na  tu 
ideju  Božjeg užasa.  Freeman Dyson  mi je  dao  jedan  mogući  trag. 
Nakon  predavanja  u  kojemu  je  raspravljao  o  svojim  teološkim 
stajalištima  -  naime,  o  postavci  da  Bog  nije  ni  sveznajuć  ni  sve­
moguć,  nego  raste  i uči  s  nama ljudima - Dysonu je prišao  jedan 
stariji  čovjek.  Predstavio  se  kao  Charles  Hartshorne,  jedan  od, 
kako je Dyson kasnije  saznao,  najeminentnijih teologa ovoga sto­
ljeća.  Hartshorne  je  rekao  Dysonu  da  njegova  koncepcija  Boga 
sliči  na  onu  talijanskog  svećenika  iz  šesnaestog  stoljeća  po  imenu 
Socinus, spaljenog zbog hereze. Dyson je stekao dojam da je Hart­
shorne  i  sam  bio  socinovac.  Pitao  sam  Dysona  zna  li  je  li  Hart­
shorne  još  živ.  "Nisam  siguran",  odgovorio  je  Dyson.  "Ako  jest, 
mora  da  je  jako,  jako  star." 

Kad sam otišao s Princetona, kupio sam knjigu eseja o Hartshor-
neovoj  teologiji,  koju  su  napisali  on  sam  i  drugi  autori,  i vidio  da 
je  on uistinu  socinovac.4 Možda  će  on razumjeti  moju ideju  Bož­
jeg  užasa  -  ako  je  živ.  Pogledao  sam  u  neka  stara  izdanja  knjige 
Tko je tko  i tamo  saznao  da je  Hartshorneovo  zadnje  namještenje 
bilo  na  Sveučilištu Texas  u  Austinu.  Nazvao  sam  tamošnji  odsjek 
za  filozofiju  i  tajnik  mi  je  rekao  da je  profesor  Hartshorne  iteka-

4 Vidi Lewis Edwin Hahn (ur.) The Philosophy of Charles Hartshorne, Library 
of Living Philosophers, La Salle, 111., 1991. S Hartshorneom sam razgo­
varao  u  svibnju  1993. 

ko  živ.  Dolazi  nekoliko  puta  tjedno.  Ali  je  vjerojatno  najbolje  da 
mu  telefoniram  kod  kuće. 

Na  telefon  se  javio  Hartshorne.  Predstavio  sam  se  i  rekao  da 
sam  njegovo  ime  dobio  od  Freemana Dysona.  Hoće  li  se  Hartshor­
ne  sjećati  svog  razgovora  s  Dysonom  o  Socinu?  Sjećao  se.  Hart­
shorne  je  neko  vrijeme  govorio  o  Dysonu,  a  zatim  je  pokrenuo 
raspravu  o  Socinu.  Iako  mu je  glas bio  hrapav i  drhtav,  govorio je  s 
apsolutnim  uvjerenjem. Nakon manje  od minute  razgovora glas  mu 
je  pukao  i prešao u falset p o p u t  glasa Mickeya Mousea,  što je  našem 
razgovoru  dalo  dodatni  osjećaj  nadrealnosti. 

Socinovci,  za  razliku  od većine  srednjovjekovnih,  pa i  modernih 
teologa,  vjeruju  da  se  Bog  mijenja,  uči  i  s  vremenom  evoluira, 
baš  kao  i  mi  ljudi.  "Vidite,  velika  klasična  tradicija  srednjovje­
kovne  teologije  kaže  da je  Bog nepromjenjiv",  objašnjava  on.  "So­
cinovci  pak  kažu:  'Ne,  to  je  pogrešno'  i  apsolutno  su  u  pravu. 
Meni  je  to  jednostavno  očigledno." 

Bog dakle nije sveznajuć?  "Bog zna sve što  se može znati", odgo­
vorio  mi  je  Hartshorne.  "Ali  ne  postoji  takvo  što  kao  budući  do­
gađaj.  O  njima se  ne  može  znati  ništa  dok se  ne  dogode." To  zna 
svaka  budala,  implicirao  je  njegov  ton. 

Ako  Bog  ne  može  znati  budućnost,  je  li  moguće  da  bi  je  se 
mogao  bojati?  Bi  li  se  mogao  bojati  vlastite  smrti?  "Ne!",  povi-
kao je Hartshorne i nasmijao se apsurdnosti te ideje.  "Mi se rađa­
mo  i  umiremo",  rekao  je.  "U  tome  se  razlikujemo  od  Boga.  Ne 
vrijedi  govoriti  o  Bogu  ako  se  Bog  rađa  i  umire.  Ne  vrijedi  govo­
riti  o  Bogu  ako  Bog ima rođenje  i  smrt.  Bog  doživljava naše  rođe­
nje,  ali  kao  naše  rođenje,  a  ne  kao  rođenje  Boga,  a  doživljava  i 
našu  smrt." 

Pokušao  sam  objasniti  da  ne  želim  reći  da  Bog  stvarno  može 
umrijeti, nego samo da bi se mogao bojati  smrti,  da bi mogao sum­
njati  u  svoju  besmrtnost.  "A  to",  odvrati  Hartshorne,  i  praktički 
sam  ga vidio  kako  odmahuje  glavom.  "To  me  ne  zanima". 

Pitao sam Hartshornea je li čuo za teoriju točke Omega.  "To je 
Teillhard de Chardin...?" Da, odgovorio sam, inspiracija je bio Teill-
hard  de  Chardin.  Ideja je  općenito  u  tome  da  će  se  superinteligent-

ni  strojevi,  što  su  ih  stvorili  ljudi,  proširiti  čitavim  svemirom... 
"Da...",  prekinuo  me  Hartshorne  prijekorno.  "To  me  baš  i  ne 
zanima. To je pomalo  maštarija." 

H t i o  sam  odgovoriti:  To  i  jest  maštarija,  ali  zar  maštarije  nisu  i 
sve  te  socinovske  besmislice?  Ipak,  pitao  sam  Hartshornea  čini  li 
mu  se  da  će  doći  kraj  Božjoj  evoluciji  i  učenju.  Prvi  put  je  zastao 
prije  nego  je  odgovorio.  Bog,  konačno  je  rekao,  nije  biće  nego  "-
način postajanja";  nema početka njegova postajanja i neće  mu ni biti 
kraja.  Nikada. 

Zar  ne  bi  bilo  lijepo  tako  misliti? 

Božji  nokti 

Svoju  sam  ideju  Božjeg  užasa  pokušao  objasniti  raznim  poznani­
cima,  ali  ni  s  njima  nisam  bio  bolje  sreće  nego  s  Hartshorneom. 
Jedan  kolega,  znanstveni  pisac,  jedan  od  onih  hiperracionalista, 
strpljivo  je  slušao  moje  izlaganje  i  uspio  se  ne  nasmijati.  "Da vidi­
mo jesam li te dobro  shvatio",  rekao je kad  sam se našao u slijepoj 
ulici.  "Kažeš  da  se  sve  svodi  na  to  da  Bog,  recimo  to  tako,  grize 
nokte?" Razmišljao sam o tome trenutak-dva i potvrdno klimnuo. 
Da,  zašto  ne.  Sve  se  svodi  na to  da Bog  grize  nokte. 

Ustvari  mislim  da ideja Božjeg užasa ima  što  za ponuditi.  N j o ­
me  se  sugerira zašto mi  ljudi,  i  kad  osjećamo  poriv da tragamo  za 
istinom,  istodobno  od  nje  i  bježimo.  Strah  od istine,  od  Odgovo­
ra,  prožima  spise  naše  kulture  od  Biblije  do  posljednjeg  filma  o 
ludom znanstveniku. O znanstvenicima se obično misli da su imu­
ni na tu nelagodu. Neki jesu, ili se čini da jesu.  Pada mi na pamet 
Francis  Crick,  Mefisto  materijalizma.  Tu  je  i  ledeni  ateist  Ric­
hard  Dawkins  ili  Stephen  Hawking,  kozmički  šaljivac.  (Ima  li 
nešto  posebno  u  britanskoj  kulturi  što  proizvodi  znanstvenike 
koji  su  toliko  imuni  na  metafizičku  tjeskobu?) 

Ali  na  svakog  Cricka  ili  Dawkinsa  dolaze  mnogi  znanstvenici 
koji  njeguju  duboku  ambivalentnost prema pojmu  apsolutne  istine. 
Poput  Rogera  Penrosea,  koji  se  nije  mogao  odlučiti  je  li  njegovo 
vjerovanje  u  konačnu  teoriju  optimistično  ili  pesimistično.  Ili  Ste-

ven  Weinberg  koji  je  izjednačio  shvatljivost  s  bespredmetnošću. 
Ili  David  Bohm  koji  zbilju  želi  i  razjasniti  i  zamagliti.  Ili  Edward 
Wilson koji  žudi za konačnom teorijom ljudske  naravi, a sledi se pri 
pomisli  da  bi  se  mogla  pronaći.  Ili Marvin  Minsky koji  se  toliko 
grozi jednoumlja.  Ili Freeman Dyson koji inzistira da su tjeskoba i 
sumnja  bitne  za egzistenciju.  Ambivalentnost  tih  tragaoca  za isti­
nom prema konačnom  znanju  odražava ambivalentnost Boga - ili 
točke  Omega,  ako  vam  je  draže  -  prema  apsolutnom  znanju  o 
vlastitoj  sudbini. 

Wittgenstein  svoju pjesmu  u  prozi  Tractatus  Logico-Philosophi-
cus  započinje:  "Ne kakav  svijet jest,  nego da  jest".  Istinsko  pros-
vjetljenje,  kako  je  Wittgenstein  znao,  sastoji  se  tek  od  tupog  po­
gleda  i  obješene  vilice  pred  grubom  činjenicom  postojanja. 
Opipljiv  cilj  znanosti,  filozofije,  religije  i  svih  oblika  znanja  je 
transformirati  veliko  "Uhhh?"  mističkog  čuđenja  u  još  veće  "A-
ha!"  razumijevanja.  No,  kad  se  stigne  do  Odgovora,  što  onda? 
Ima nešto  jezivo  u pomisli da bi  naše  znanje jednom moglo  isko­
rijeniti  naš  osjećaj  čuđenja,  jednom  zauvijek.  Sto  bi  tada  bila  svr­
ha  našeg  postojanja?  Ne  bi  je  bilo.  Upitnik  mističkog  čuđenja 
nikada  se  ne  da  do  kraja izravnati,  pa ni  u  Božjem  umu. 

Imam dojam kako to  zvuči. Volim o sebi misliti kao o racional­
noj  osobi.  Rado,  i  previše  rado,  ismijavam  znanstvenike  koji  svoje 
metafizičke  maštarije  shvaćaju  previše  ozbiljno.  No,  da  opet  pa­
rafraziram  Marvina  Minskog,  svi  mi  imamo  mnogo  umova.  Moj 
praktični  racionalni  um  mi  kaže  da je  cijela  za priča  o  Božjem  uža­
su  besmislica  i  obmana.  Ali  imam  i  druge  umove. Jedan  s  vremena 
na vrijeme  pogledava  na astrološku  rubriku,  ili  se  pita \ma  li  ipak 
nečega  u  svim  tim  izvještajima  o  ljudima  koji  su  doživjeli  seks  s 
vanzemaljcima.  Drugi  moj  um vjeruje  da  se  sve  svodi  na to  da Bog 
grize  nokte.  To  mi uvjerenje  čak  daje  neku  neobičnu utjehu.  Naš 
je  usud  Božju  usud.  A  sada  kad  je  toj  znanosti  -  istinitoj,  čistoj, 
empirijskoj  znanosti  -  došao  kraj,  u  što  drugo  vjerovati? 

POGOVOR 

ŠTO  NEDOSTAJE? 

Kao  znanstveni  pisac  sam  uvijek pridavao  veliku  težinu  mišljenju 
glavne struje.  Odmetnik koji poriče status quo je odličan za zabavan 
članak,  ali  on  ili  ona su  gotovo  beziznimno  u  krivu,  dok je većina 
u  pravu.  Prijem  knjige Kraj znanosti  me je  stoga stavio u neobičan 
položaj.  Nije  da  nisam  očekivao,  pa  i  priželjkivao,  osporavanje 
poruke  ove  knjige. No,  nisam predvidio  da će biti osporavana sa 
svih  strana i  to  gotovo jednoglasno. 

Moj argument o kraju znanosti javno su osudili savjetnik za zna­
nost  predsjednika  Clintona,  direktor NASA-e,  desetak  laureata 
Nobelove nagrade i gomila manje uglednih kritičara sa svih konti­
nenata osim Antarktika. Čak i oni koji su rekli da su uživali u knjizi, 
obično bi se potrudili distancirati od njezine premise. "Ne prihvaćam 
središnju postavku knjige o granicama i sumraku", svjedoči Natalie 
Anger  pred  kraj  svoje  neuobičajeno  ljubazne  kritike  u  New  York 
Times  Book  Reviewu  od  30.  lipnja  1996. 

Čovjek bi pomislio  da će  me takva benigna kritika ponukati  na 
to  da posumnjam  u  sebe.  N o ,  otkad je  knjiga  objavljena prošlog  lip­
nja, sve sam uvjereniji da sam u pravu i da su gotovo svi ostali u krivu, 
što je obično simptom početne faze ludila. Moja knjiga, poput svih 
drugih,  kompromis  je  ambicije  i  zahtjeva  obitelji,  izdavača,  po­
slodavca i  tako  dalje.  I  dok sam nevoljko predavao  završnu verziju 
uredniku,  bio  sam  i  previše  svjestan  da  sam  je  mogao  poboljšati 
na razne načine.  U ovom pogovoru ću, nadam se, privezati neke 

očitije  slobodne  krajeve  tkiva  knjige  i  odgovoriti  na  razumne  i 
smiješne  -  kritike. 

J o š  j e d n a  " k n j i g a kraja" 

Možda  najčešća  reakcija  na Kraj znanosti  bila je:  "Pa  to  je  samo 
još  jedna  knjiga  o  kraju  nečeg velikog."  Pisci  recenzija  implicirali 
su da je moj traktat, poput drugih njemu sličnih -  kao  što  su  Kraj 
povijesti  Francisa  Fukuyame  i  Kraj  prirode  Billa  McKibbena  _ 
manifestacija  istog  pesimizma  kraja  tisućljeća,  pomodnjak  kojeg 
ne  treba  shvatiti  previše  ozbiljno.  Moje  kolege  "krajevce"  i  mene 
kritičari su optužili i za narcizam, budući da uporno tvrdimo da 
je naše doba posebno, doba kriza i kulminacija.  Kako  je  to  formu-
lirao Seattle  Times:  "Svi  mi  želimo  živjeti u jedinstvenom  vremenu, 
i  objave  kraja  povijesti,  novog  doba  ili  kraja  znanosti  neodoljive 
su."(9.  07.  1996.) 

N o , naše doba jest jedinstveno. Pad Sovjetskog saveza događaj je 
je bez presedana, tu je veličina ljudske populacije koja se približava 

broju  od  šest  milijardi,  zatim  globalno  zagrijavanje  i  pucanje 
ozonskog omotača, što ih je potakla industrija. Sigurno  nema  pre-
sedana  za  termonuklearne  bombe,  slijetanje  na  Mjesec,  prenosiva 
računala  ili  testove  za  gene  koji  uzrokuju  rak  dojke  -  ukratko,  za 
eksploziju  znanja  i  tehnologije  što  je  obilježila  ovo  stoljeće.  Kako 
smo  svi  rođeni  i  odrasli  u  ovome  dobu,  mi  jednostavno  podrazu-
mijevamo  da je  taj  eksponencijalni  napredak  sada  stalna  značajka 
stvarnosti  i  da  će  se  nastaviti,  da  se  mora  nastaviti.  Ali  povijesna 
perspektiva  sugerira  da je  taj  progres  vjerojatno  anomalija  kojoj  će 
doći,  i  kojoj  mora  doći,  kraj.  Vjera  u  vječnost  progresa  -  ne  u 
krize  i  kulminacije  -  dominantna  je  zabluda  naše  kulture. 

U  magazinu Newsweek  od  17.  lipnja  1996.  se kaže da moja vizija 
budućnosti predstavlja  "nedostatak  mašte".  Zapravo  je  i  previše 
lako zamisliti velika otkrića odmah iza obzorja.  To  nam  čini  naša 
kultura s TV serijama kao  što su Zvjezdane staze i  filmovima  poput 
Ratova  zvijezda,  reklamama  za  automobile  i  politčkom  retorikom 
koja  nam  obećava  da  će  sutra  biti  veoma  različito  -  i  gotovo  si-

gurno  bolje  -  nego  danas.  Znanstvenici,  a  i  znanstveni  novinari, 
uvijek  tvrde  da  se  revolucije,  veliki  pomaci  i  sveti  Gralovi  pod­
razumijevaju. 

Želim  da zamislite  ovo:  A  što  ako  iza obzora nema ničeg velikog? 
Što ako je  to  što  imamo  u  osnovi  ono  što  ćemo  i  imati?  Nećemo 
izumiti  supersvjetlo,  svemirske  brodove  na  warp  pogon  koji  nas 
mogu odbaciti do drugih galaksija pa i drugih univerzuma.  Pomoću 
genetskog inženjerstva nećemo postati beskrajno pametni ni besmrt­
ni.  Nećemo  otkriti  Božji  um,  kako  je  to  rekao  ateist  Stephen 
Hawking. 

Koja će  nam  onda biti  sudbina?  Pretpostavljam da ona neće  biti 
ni bezumni hedonizam, kako proriče Gunther Stent u knjizi Dola­
zak zlatnog doba,  niti bezumna borba,  kako  upozorava Francis  Fu-
kuyama  u  Kraju  povijesti,  nego  neka  kombinacija  toga  dvoga.  I 
dalje ćemo krivudati kao i dosad, oscilirati između užitka i jada, pros-
vjetljenja  i  zablude,  nježnosti  i  okrutnosti.  Neće  to  biti  raj,  ali  ni 
pakao.  Drugim  riječima,  svijet  postznanosti  neće  biti  baš  tako 
različit  od  našeg  svijeta. 

Budući  da uživam  u  tome  da  nekoga uhvatim  u grešci,  valjda  je 
pravedno  što  su  me  moji  kritičari  pokušali  našopati  mojim  lijekom. 
U  broju  od  20.  srpnja  1996.  Economist  je  slavodobitno  konstatirao 
kako  je  moja  teza  o  kraju  znanosti  i  sama primjer  ironijskog  teo­
retiziranja,  budući  da  je  zapravo  neprovjerljiva.  No,  kako  je  Karl 
Popper  odgovorio  kad  sam  ga  upitao  može  li  se  njegova  teza  o 
falsifikaciji  falsificirati,  "To  je  jedna  od  najidiotskijih  zamislivih 
kritika!".  U  usporedbi  s  atomima,  galaksijama,  genima  i  drugim 
predmetima  izvornog  znanstvenog  istraživanja,  ljudska  kultura  je 
efemerna;  asteroid bi nas  mogao uništiti u bilo kom trenutku i donijeti 
kraj  ne  samo  znanosti  nego  i  povijesti,  politike,  umjetnosti - sve­
ga.  Prognoze  o  ljudskoj  kulturi  tako  su  očito  u  najboljem  slučaju 
nagađanja  obrazovanog  čovjeka,  u  usporedbi  s  predviđanjima  koja 
se  izvode  u  nuklearnoj  fizici,  astronomiji  ili  molekularnoj  biologiji, 
disciplinama koje se bave stalnijim aspektima zbilje i stoga mogu postići 
stalnije istine.  U tom smislu,  da,  moja je teza o  kraju  znanosti  ironijska. 

No,  samo  to  što  ne  možemo  sa  sigurnošću  poznavati  svoju 
budućnost, ne znači da ne možemo ponuditi razumne argumente u 

prilog određene  budućnosti.  I  baš  kao  što  su  neka  djela u  filozo­
fiji  ili  književnoj  kritici  plauzibilnija  od  drugih,  tako  su  i  neka 
predviđanja budućnosti ljudske  kulture plauzibilnija od nekih  dru­
gih. Mislim  da je  moj  scenarij  plauzibilniji  od  drugih  koje pokuša­
vam  oboriti,  u kojima i dalje  zauvijek otkrivamo  nove  duboke  isti­
ne  o  svemiru,  ili  dolazimo  do  krajnje  točke  u  kojoj  dostižemo 
savršeno  znanje  i  vlast  nad  prirodom. 

Je  li Kraj znanosti  antiznanost? 

U  posljednjih  nekoliko  godina  znanstvenici  sve  oštrije  osuđuju 
ono  što  opisuju  kao  rastuću  plimu  iracionalnosti  i  neprijateljstva 
prema  znanosti.  Epitet  "antiznanost"  nadijeva  se  metama  toliko 
raznorodnima  kao  što  su  postmodernistički  filozofi  koji  preispi­
tuju  tvrdnju  da  znanost  otkriva  apsolutne  istine,  ali  i  kršćanskim 
kreacionistima,  sljedbenicima  okultnog  šrota  kao  što  su Dosjei X 
i, što ne iznenađuje, meni.  Phillip Anderson,  dobitnik Nobelove 
nagrade  za  svoj  rad  u  fizici  kondenzirane  tvari,  požalio  se  u Lon­
don  Times  Higher  Education  Supplementu  (27.  rujna  1996.)  da 
sam  tretiranjem  određenih  znanstvenika  i  teorija  toliko  kritički 
"posve  nenamjerno  dodao  municiju  valu  antiscijentizma". 

Ironično je da su fizičari čestica ocrnili Andersona etiketom anti-
znanstvenika  jer je  kritizirao  Supervodljivi  supersudarač  prije  ot­
kazivanja tog projekta  1993.  godine.  Kako  je  Anderson  odgovorio, 
kad sam ga pitao nešto o njegovoj  reputaciji da grubo osuđuje dru­
ge  znanstvenike,  "Ja im samo  kažem što  ih  ide", ja sam  se  trudio 
portretirati  znanstvenike  i  filozofe  što  sam  ih  intervjuirao  u  ovoj 
knjizi  -  i  svoje  reakcije  na  njih  -  što  sam vjernije  i  poštenije  mogao. 

Dopustite mi da ponovim ono što sam rekao u uvodu:  Postao 
sam  znanstveni  pisac  zato  što  smatram  da  je  znanost,  a  osobito 
čista  znanost,  najčudesnija  i  najsmislenija  ljudska  tvorevina.  Na­
dalje,  ja  nisam  Ludit.  Dragi  su  mi  moje  prijenosno  računalo,  tele­
faks,  televizor  i  automobil.  Iako  osuđujem  neke  popratne  pojave 
znanosti,  kao  što  su  zagađenje,  nuklearno  oružje  i  rasističke  teori­
je  inteligencije,  vjerujem  da  je  znanost  u  cjelini  naš  život  učinila 

nemjerljivo bogatijim,  i intelektualno i materijalno.  S druge strane, 
znanost  ne  treba još  jednog  debelokošca  koji  se  bavi  odnosima  s 
javnošću.  Usprkos jadikovkama,  znanost i  dalje posjeduje  ogromnu 
snagu  u  našoj  kulturi,  mnogo  veću  nego  postmodernizam,  krea-
cionizam  ili  druge  tobožnje  prijetnje.  Znanost  treba  -  i  zasigur­
no  može  podnijeti - znalačku  kritiku  koju ja  skromno  pokušavam 
ponuditi. 

Neki promatrači su zabrinuti da će  se Kraj znanosti iskoristiti za 
opravdanje velikog  smanjenja,  ako  ne  i  obustave  financiranja istraživa­
nja. Možda bi to  zabrinulo i mene kad bi moja teza imala i trunku 
potpore  medu saveznim  dužnosnicima,  članovima Kongresa ili u 
javnosti.  N o ,  dogodilo se suprotno.  Neka se uvrsti u zapisnik:  ja 
ne  zagovaram  daljnja  smanjenja  financiranja  istraživanja,  čistih  ili 
primijenjenih, pogotovo ne  dok je budžet za obranu tako prostač­
ki  velik. 

Ozbiljnije  shvaćam  primjedbu  da  bi  moja  predviđanja  mogla 
obeshrabriti mlade ljude od kretanja znanstvenom karijerom. "Neiz­
bježni korolar"  mog argumenta, kako  tvrdi Sacramento News  (18. 
srpnja  1996.)  je  da  "nema  smisla pokušati postići, vidjeti,  doživjeti 
išta  nova.  Isto  tako  bismo  mogli  i  ubijati  svoju  djecu."  Pa  ja  ne 
bih  išao  baš  tako  daleko.  U  toj  histeriji  međutim  skriva  se  legi­
timno zapažanje - da sam o tome mnogo razmišljao, budući da imam 
dvoje  male  djece.  Što  bih  rekao  svojoj  djeci  kad  bi  me  pitala  što 
mislim  o  tome  da postanu  znanstvenici? 

Moj bi odgovor mogao biti otprilike ovakav: Ništa što sam napi­
sao ne bi vas  smjelo obeshrabriti od toga da postanete znanstvenici. 
Znanstvenicima je  ostalo  mnogo  nevjerojatno  važnih  i uzbudljivih 
stvari:  pronaći  bolje  lijekove  za  malariju  i  AIDS,  izvore  energije 
koji će manje  štetiti okolišu, točnije prognoze učinka zagađenja na 
klimu.  Ali ako  želite  otkriti nešto  monumentalno poput prirodne 
selekcije,  opće  relativnosti  ili  teorije velikog  praska,  ako  želite  na­
dići Darwina ili Einsteina, šanse su vam male ili nikakve.  (S obzirom 
na  njihov  karakter,  moja  bi  se  djeca  mogla  posvetiti  dokazivanju 
da  sam  ja potpuno  promašen  slučaj.) 

U  knjizi  Genije,  biografiji  Richarda  Feynmanna, James  Gleick 
se  pita  zašto  znanost,  kako  se  čini,  više  ne  daje  divove  kakvi  su 

bili Einstein  i  Bohr.  Paradoksalni  odgovor,  sugerira Gleick,  je  da 
ima  toliko  Einsteina  i  Bohrova  -  toliko  znanstvenika  na  razini 
genija - da je pojedincu teže istaknuti se iz takve hrpe.  Prihvatit  ću 
da  je  tako.  Ali  u  Gleickovoj  hipotezi  nedostaje  ključna  kompo­
nenta,  da  genijima  našeg  doba  ostaje  manje  toga  da  otkriju  nego 
što  su  to  učinili  Einstein  i  Bohr. 

Da  se  na  trenutak  vratim  na  pitanje  antiznanosti.  Jedna  od 
malih prljavih tajni znanosti je da mnogi ugledni znanstvenici  nje­
guju  izvanredno  postmodernističke  osjećaje.  Moja  knjiga  nudi 
obilne  dokaze  za taj fenomen.  Prisjetite  se  Stephena Java Goulda 
kako  priznaje  da  mu  se  sviđa  ključni  postmoderni  tekst  Struktu­
ra  znanstvenih  revolucija;  Lynn  Margulis  kako  tvrdi:  "Ne  mislim 
da postoji apsolutna istina,  a ako  i postoji,  ne  mislim  da je  ijedan 
čovjek  u  njezinu  posjedu";  Freemana  Dysona  kako  predviđa  da 
će  budućim  znanstvenicima  moderna  fizika  izgledati jednako  pri­
mitivno  kao  što  nama  izgleda  Aristotelova. 

Kako  objasniti tu skepsu?  Za te,  i mnoge druge intelektualce,  ži­
vot čini smislenim potraga za istinom, a ne istina sama, i sadašnje je 
znanje  to teže nadići koliko je ono istinito.  Inzistirajući da se  naše 
sadašnje  znanje  može pokazati kao  efemerno,  ti  skeptici  održavaju 
privid  da  veliko  doba  otkrića  nije  svršeno,  da pred  nama  leže  još 
dublja  otkrića.  Postmodernizam  tvrdi  da će  se  i sva buduća otkrića 
na kraju pokazati efemernima te  će dovesti do pseudouvida, i tako 
ad  infinitum.  Postmodernisti  su,  međutim,  voljni  prihvatiti  to 
sizifovsko  stanje  svoga  postojanja.  Oni  žrtvuju  pojam  apsolutne 
istine  kako  bi  mogli  zauvijek  tražiti  istinu. 

Stvar  definicije 

Dvadeset  trećeg  srpnja  1996.  gostovao  sam  u  emisiji  Charlie  Rose 
Show  sa Jeremiahom  Ostrikerom,  astrofizičarom s  Princetona koji 
je trebao opovrgnuti moju tezu. U jednom smo se trenutku Ostri-
ker  i ja zakačili  oko  problema tamne  tvari,  postavke  da zvijezde  i 
drugi  svijetli  objekti  tvore  tek  mali  postotak  ukupne  mase  svemi­
ra.  Ostriker  je  smatrao  da  će  rješenje  tog  problema  proturječiti 

mojoj  tvrdnji  da kozmolozi više  neće  dolaziti  do  dubokih  otkrića; 
nisam  se  složio  s  time  te  sam  rekao  da  će  se  rješenje  pokazati 
trivijalno. Naša je rasprava, ubacio se Rose, bila samo "stvar definicije". 

Rose je  dotaknuo  nešto  za što moram priznati da je mana ove 
knjige.  Tvrdeći  da  znanstvenici  neće  otkrivati  ništa  tako  funda­
mentalno  kao  što  su  Darwinova  teorija  evolucije  ili  kvantna  me­
hanika, trebao sam jasnije reći što smatram fundamentalnim. Neka 
je  činjenica  ili  teorija  fundamentalna  razmjerno  tome  na koliko  se 
široko  područje u vremenu i prostoru  odnosi.  I  kvantna elektro­
dinamika i  opća relativnost  odnose  se  na široko područje:  koliko 
nam je poznato, na čitav svemir u svim vremenima od njegova rođe­
nja. To  čini te teorije istinski fundamentalnima. Za razliku od njih, 
teorija supervodljivosti  na visokim  temperaturama odnosi  se  samo 
na određene vrste tvari koje, koliko znamo,  mogu postojati samo 
u  laboratorijima  tu  na  Zemlji. 

U  rangiranju  znanstvenih  nalaza  neizbježno  ulaze  u  igru  i  su-
bjektivniji  kriteriji.  Tehnički,  sve  su  biologijske  teorije  manje  fun­
damentalne  od  ključnih  fizikalnih  teorija  zato  što  se  biologijske 
teorije  odnose - i  opet,  koliko  nam je  poznato  - samo  na  osobit 
ustroj  tvari koji postoji na našem osamljenom planetu proteklih tri 
i pol  milijarde  godina.  Ali biologija ima potencijal  da bude  smisle-
nija  od  fizike  jer  izravnije  govori  o  fenomenu  koji  nam  je  posebno 
zanimljiv:  o  nama samima. 

U  knjizi  Darwinova  opasna  zamisao,  Daniel  Dennett  uvjerlji­
vo  tvrdi  da  je  evolucija  prirodnom  selekcijom  "najbolja  ideja  do 
koje je  itko  ikada došao"  jer ona "objedinjuje  carstvo  života,  smisao 
i  svrhu  sa  carstvom  prostora  i vremena,  uzroka  i posljedice,  me­
hanizma  i  fizikalnog  zakona".  Darwinovo  je  dostignuće -  osobi­
to  kad se  spojilo  s  mendelovskom  genetikom  u  novu  sintezu - uisti­
nu učinilo  svu kasniju biologiju neobično  antiklimaktičnom,  barem 
s  filozofske  perspektive  (iako,  kako  ću  kasnije  utvrditi,  evolucijska 
biologija nudi tek ograničene uvide u ljudsku narav).  Čak je i otkriće 
dvostruke  uzvojnice  Watsona  i  Cricka,  iako  ima  enormne  prak­
tične  posljedice,  samo  otkrilo  mehaničke  pretpostavke  nasljed­
nosti;  nakon  njega  nije  bilo  potrebe  za  značajnom  revizijom  te 
nove  sinteze. 

Da se vratim na moju raspravu sa Jeremiahom Ostrikerom, moje 
je  stajalište  da kozmolozi  nikada neće  nadići  teoriju velikog praska 
koja u  osnovi  tvrdi  da se  svemir širi  i  da je  nekoć  bio  mnogo  manji, 
topliji i  gušći nego  što je  danas. Teorija je pripovjedno  čvrsta i  ima 
duboke  teološke  alikvote  zbog  povijesti  svemira.  Svemir  je  imao 
početak i možda ima kraj  (iako kozmolozi možda nikada neće imati 
dovoljno  dokaza  da  se  oko  toga  definitivno  slože).  Što  od  toga 
može  biti  dublje,  smislenije? 

Za  razliku  od  toga,  najvjerojatnije  rješenje  problema  tamne 
tvari je relativno beznačajno.  U rješenju se kaže  da se kretanje poje­
dinih  galaksija  i  skupova  galaksija  najbolje  objašnjava  pretpostav­
kom  da galaksije  sadrže prašinu,  mrtve  zvijezde  i  druge  uobičajene 
oblike tvari koji se ne mogu otkriti teleskopom.  Ima i dramatični­
jih verzija problema tamne  tvari  koje postuliraju  da se  čak 99 posto 
svemira  sastoji  od  neke  egzotične  materije,  različite  od  svega  što 
poznajemo  tu  na  Zemlji.  N o ,  te  verzije  predviđanja  su  sažimanja 
i drugih nadobudnih kozmičkih postavki koje se nikada neće potvr­
diti,  iz  razloga  iznesenih  u  Četvrtom  poglavlju. 

A  š t o  s  p r i m i j e n j e n o m znanošću? 

Dva su  me  kritičara optužila  da  zanemarujem - i  implicitno  omalo­
važavam - primijenjenu  znanost.  Zapravo  mislim  da se  može uspješ­
no tvrditi  da se  i primijenjena  znanost bliži  svojim  granicama.  N e k o ć 
je,  primjerice,  izgledalo  neizbježno  da  će  znanje  fizike  nuklearne 
fuzije  -  koje  nam  je  darovalo  hidrogensku  bombu  -  dati  i  čist, 
ekonomičan  i  bezgraničan  izvor energije.  Istraživači  fuzije  su  de­
setljećima govorili:  "Samo vi nama dajte novac i  za dvadeset  godi­
na  ćemo  vam  dati  energiju  tako  jeftinu  da je  nećete  moći  izmjeriti." 
Ali  u  posljednjih  nekoliko  godina  Sjedinjene  države  su  drastično 
smanjile  budžet  za  fuziju.  Čak  i  najoptimističniji  istraživači  sada 
predviđaju  da  će  trebati  bar pedeset  godina da se  naprave  ekon om­
ski  održivi  reaktori.  Realisti  priznaju  da  je  energija  fuzije  san  koji 
se  možda nikada neće  ostvariti:  tehničke,  ekonomske  i političke 
prepreke  jednostavno  su  prevelike. 

Kad  je  riječ  o  primijenjenoj  biologiji,  njezin  je  kraj  ništa  ma­
nje  nego  ljudska besmrtnost.  Mogućnost  da  znanstvenici  identifi­
ciraju mehanizme koji upravljaju starenjem i zatim preuzmu kontrolu 
nad  njima,  vječan  je  favorit  znanstvenih  pisaca.  Čovjek bi  možda 
imao  više  povjerenja  u  sposobnost  znanstvenika  da  riješe  slagalicu 
starenja  da  su  imali  više  uspjeha  s  valjda  jednostavnijim  proble­
mom:  rakom.  Otkako  je predsjednik Richard Nixon  1971.  godi­
ne  službeno  proglasio  savezni  "rat  s  rakom",  Sjedinjene  države  su 
potrošile  nekih  trideset  milijardi  na  istraživanja,  a  stopa  smrtnosti 
kod  raka  se  otad povećala  za  6  posto.  Vrlo  malo  se  promijenila  i 
terapija.  Liječnici još  mogu operativno  odstraniti rak,  otrovati  ga ke-
moterapijom i spaliti radijacijom. Možda će jednog dana sva ta istraži­
vanje  donijeti  "lijek"  -  koji  će  rak  učiniti  nevažnim  poput  vodenih 
kozica.  A  možda  i  neće.  Možda  je  rak  -  a  utoliko  i  smrtnost  -
jednostavno  previše  složen  problem. 

Ironično je da je nesposobnost biologije da pobijedi smrt mož­
da  njezina  najsvjetlija nada.  U  broju  časopisa  Technology  Review  od 
studenog/prosinca  1995.,  Harvey  Sapolsky,  profesor  socijalne 
politike na MIT-u, primijetio je da je glavno  opravdanje za financi­
ranje  znanosti  nakon  drugog  svjetskog  rata  bila  nacionalna  sigur­
nost - preciznije  Hladni  rat.  Kako  znanstvenici  sada više  nemaju 
Carstvo zla kojim bi opravdali svoje ogromne proračune, pita Sapolsky, 
koji drugi neprijatelj  može  doći  na njegovo  mjesto?  Njegov odgovor 
je - smrtnost. Većina ljudi,  naglasio je,  misli da je  dulji život,  mož­
da  i  vječan,  nešto  poželjno.  A  kad  bi  prvenstveni  cilj  znanosti 
bila  besmrtnost,  dodaje  Sapolsky,  najbolje  od  svega  bi  bilo  da  je 
ona  gotovo  sigurno  nedostižna  pa  bi  znanstvenici  uvijek  mogli 
naći  financijere  za  svoja  istraživanja. 

A što s ljudskim umom? 

U svojoj  recenziji u  časopisu IEEE Spectrum  od lipnja  1996.,  znan­
stveni pisac David Lindley se  složio  da je lako  moguće  da su  fizika 
i  kozmologija  došle  do  plafona.  (Taj  ustupak  nije  bio  pretjerano 
iznenađujuć  s  obzirom  da  je  Lindsey  napisao  knjigu  naslovljenu 

Kraj fizike.)  Ipak,  on  smatra  da  bi  proučavanje  ljudskog  uma  -
iako  je  danas  u  "predznanstvenoj  fazi"  kad  se  znanstvenici  ne 
mogu složiti ni oko  toga što  točno  izučavaju - na kraju  moglo  doni­
jeti snažnu novu paradigmu.  Možda.  N o ,  nesposobnost  znanosti 
da nadide  Freudovu paradigmu  ne  ostavlja mnogo  nade. 

Znanost uma u nekim je aspektima postala više  empirijska i  ma­
nje  spekulativna otkad je  Freud prije  stotinu  godina zasnovao  psi­
hoanalizu.  Stekli  smo  čudesne  mogućnosti  ispitivanja  mozga mi-
kroelektrodama,  magnetskom  rezonancijom  i  tomografijom 
pozitronskom  emisijom.  Ali  ta istraživanja  nisu  dovela ni  do  dubo­
kih  intelektualnih uvida  ni  do  dramatičnih  poboljšanja  u  terapiji, 
kao što sam pokušao objasniti u članku iz prosinačkog broja Scienti­
fic Americana  1996.  pod naslovom  "Zašto  Freud nije mrtav".  Razlog 
zbog kojeg  se  psiholozi,  filozofi  i  drugi  i  dalje  bave  razvodnjenim 
raspravama  o  Freudovom  djelu  je  to  što  se  nije  pojavila  nijedna 
nedvojbeno  nadmoćna  teorija  ni  terapija  uma -  ni  psihologijska i 
farmakologijska  -  koja  bi  jednom  zauvijek  stupila  na  mjesto  psi­
hoanalize. 

Neki  znanstvenici  misle  da najviše  nade  za unifikacijskom  pa­
radigmom uma pruža darvinovska teorija,  u  svojoj  najnovijoj  inkar­
naciji  zvana  evolucijska  psihologija.  Još  sam  u  Šestom  poglavlju 
citirao pritužbu Noama Chomskog da je  "Darwinova teorija tako 
labava da se u nju može ugraditi sve što  [znanstvenici]  otkriju". To 
je  zapažanje  ključno  i ja sam  ga razradio u  članku u listopadskom 
broju  Scientific  Americana  1995.  pod  naslovom  "Novi  socijalni 
darvinisti".  Glavna protuparadigma evolucijskoj  psihologiji je  neš­
to  što  bi  se  moglo  nazvati  kulturni  determinizam  koji tvrdi  da je 
kultura,  a  ne  genetska  obdarenost,  glavni  stvaratelj  ljudskog  po­
našanja.  U  potporu  svom  stajalištu,  kulturni  deterministi  ukazuju 
na ogromnu raznolikost ponašanja - većinom, kako se čini, neadap-
tivnu  -  što  je  iskazuju  ljudi  različitih  kultura. 

Neki su evolucijski psiholozi u odgovor postulirali da je konform-
nost  - ili  "poslušnost"  -  adaptivna,  urođena  značajka.  Drugim  ri­
ječima,  oni koji idu niz dlaku,  dobro prolaze.  Dobitnik Nobelove 
nagrade  Herbert Simon u  časopisu Science  (21.  prosinca  1990.)  je 
zaključio  da bi poslušnost  mogla objasniti  zašto  ljudi poštuju vjer-

ske  zabrane  koje  sputavaju  njihovu  seksualnost  ili  se  bore  u  rato­
vima u  kojima kao  pojedinci  često  imaju  malo  što  dobiti,  a puno 
toga izgubiti.  Iako  Simonova pretpostavka p a m e t n o  kooptira kul-
turalističku  poziciju,  ona  istodobno  i  potkopava  status  evolucij­
ske psihologije kao legitimne znanosti. Ako se neko ponašanje slaže 
s Darwinovim postavkama,  u redu; ako ne, ponašanje samo poka­
zuje  našu  poslušnost.  Takva  teorija  time  postaje  imuna  na  falsifi-
kaciju - što  daje  dodatnu potporu  Chomskyjevoj  pritužbi  da dar-
vinovska  teorija  može  objasniti  bilo  što. 

Priznanje sklonosti ljudi da se ponašaju u skladu sa svojom kultu­
rom  postavlja  još  jedan  problem  pred  darvinističke  teoretičare. 
Kako bi pokazali da je dano  obilježje urođeno,  darvinovci pokuša­
vaju pokazati  da se  ono  ponavlja u  svim  kulturama.  Na taj  način  su, 
primjerice,  darvinovci  pokazivali  da  su  muškarci  po  sebi  skloniji 
promiskuitetu  nego  žene.  N o ,  s  obzirom  na  isprepletenost  mo­
dernih kultura, neki od univerzalnih i time po pretpostavci urođe­
nih stavova i djela koje dokumentiraju, darvinovski istraživači bi mogli 
zapravo  biti  rezultat poslušnosti.  A upravo  to  kulturni determini­
sti  govore  cijelo  vrijeme. 

Nesposobnost znanosti da shvati um odražava se i u dostignući­
ma umjetne inteligencije, naporu da se naprave računala koja opo­
našaju  ljudsku  misao.  Mnogi  su  mudraci  šahovski  dvoboj  IBM-
ovog  računala  "Deep  Blue"  i  svjetskog  prvaka  Garija  Kasparova 
u  veljači  1996.  shvatili  kao  trijumf umjetne  inteligencije.  Napokon, 
Deep  Blue  je  pobijedio  u  prvoj  partiji,  da  bi  na  kraju  izgubio  s 
rezultatom  četiri  naprema  dva.  Za  moj  varav  pojam,  taj  je  meč 
samo  naglasio  koliki  je  promašaj  umjetna  inteligencija,  sve  od  kad 
su  je  stvorili  Marvin Minsky  i  drugi prije  više  od  četrdeset  godina. 
Šah,  sa  svojim  jednoznačnim  pravilima  i  sićušnim  kartezijanskim 
terenom  za  igru,  igra  je  kao  stvorena  za  računalo.  A  Deep  Blue, 
među  čijih  su  pet  ljudskih  učitelja  najbolji  šahovski  programeri  na 
svijetu,  čudesno  je  moćan  stroj,  s  trideset  dva paralelna procesora 
koji  svake  sekunde  mogu  proučiti  dvjesto  milijuna  pozicija.  Ako 
to  silicijsko  čudovište  ne  može  pobijediti  običnog  čovjeka  u  šahu, 
ima li nade da će računala ikada moći oponašati naše suptilnije talen­
te,  kao  što je prepoznati  svoju  djevojku s  koledža kad je vidite  na 

zabavi  i  istog  trenutka  smisliti  što  reći  tako  da  joj  bude  žao  što 
vam  je  dala  nogu  prije  petnaest  godina? 

Gambit kaopleksnosti 

Otkad je  ova knjiga objavljena,  radim na dva dodatna argumenta  o 
granicama  kaosa  i  kompleksnosti - koje  besramno  kujem  u  zajed­
nički  naziv  kaopleksnost.  Jedan  od  najdubljih  ciljeva  kaopleksno­
sti - za kojim idu Stuart  Kauffman,  Per Bak, John Holland i  dru­
gi  -  je  pojašnjenje  novog  zakona,  ili  skupa  načela,  jedinstvene 
teorije  ili  već nečega  što  će  omogućiti  razumijevanje  i  predviđanje 
ponašanja  različitih  naizgled  nepovezanih  kompleksnih  sustava. 
S  ovim je  usko  povezan  još  jedan prijedlog,  da je  svemir dom  sile 
koja  generira  kompleksnost  koja  pak  djeluje  suprotno  drugom 
zakonu termodinamike i stvara galaksije,  život pa i dovoljno  inte­
ligentan  život  da  razmišlja  o  samom  sebi. 

Da  bi  takva  hipoteza  bila  smislena,  njezini  nam  zagovornici 
moraju  reći  što je  točno  kompleksnost  i  kako  je  mjeriti.  Svi  mi  in­
tuitivno  osjećamo  da je  danas  život  "kompleksniji"  nego prije  dvi­
je tisuće,  dva milijuna ili dvije milijarde  godina, ali kako tu intuiciju 
kvantificirati tako  da ima  smisla?  Sve  dok se  taj  problem ne  riješi, 
ako  se  riješi,  sve  su  te  pretpostavke  o  zakonima  kompleksnosti 
ili silama koje generiraju kompleksnost besmislene.  Sumnjam  ('đe-
nje,  'đenje)  da  se  taj  problem  može  riješiti.  U  pozadini  većine 
definicija  kompleksnosti  predodžba  je  da  je  kompleksnost  feno­
mena proporcionalna s njegovom nevjerojatnošću, ili obrnuto pro­
porcionalna njegovoj  neizbježnosti.  Ako  protresemo  vreću  molekula, 
koliko  je vjerojatno  da  ćemo  dobiti  galaksiju,  planetu,  papučicu, 
žabu ili  brokera?  Na takva je  pitanja najbolje  odgovoriti tako  da p r o ­
nađemo  druge univerzume ili druge biološke  sustave i analiziramo 
ih  statistički.  To  očito  nije  moguće. 

Kaopleksolozi  svejedno  smatraju  da  na  ta  pitanja vjerojatnosti 
mogu  odgovoriti  tako  da  konstruiraju  alternativne  svemire  i  po­
vijesti  prirode  na  računalima,  te  odrede  koje  su  značajke  robu­
sne,  a koje  kontingentne  ili  efemerne.  Mislim  da je  izvor te  nade 

pretjerano  optimistička interpretacija određenih događaja u raču­
narstvu  i  matematici.  U  proteklih  nekoliko  desetljeća  istraživači 
su otkrili da kad računalo  slijedi različita jednostavna pravila,  ono 
stvara  sheme  koje  izgledaju  kao  da  nasumično  variraju  kod  funk­
cija vremena  ili veličine.  Nazovimo  tu  prividnu  nasumičnost  "p-
seudošum".  Paradigmatski  pseudošumovit  sustav  je  Mandelbro-
tov  skup  koji  je  postao  ikonom  pokreta  kaopleksnosti.  Tabori 
kaosa  i  kompleksnosti  održavaju  nadu  da  je  velik  dio  šuma  koji, 
čini  se,  prožima prirodu  zapravo  pseudošum,  rezultat  nekog  de­
terminističkog  algoritma  koji  se  nalazi  negdje  u  pozadini. 

Ali  taj  šum,  zbog  kojeg  je  toliko  teško  predvidjeti  potrese, 
kretanje  tržišta  vrijednosnicama,  vremenske  prilike  i  druge  fe­
nomene,  po  mom  mišljenju  nije  prividan,  nego  veoma  stvaran  i 
nikad  ga  se  neće  moći  svesti  na  neki  jednostavan  skup  pravila. 
Brža računala i napredne  matematičke  tehnike  će  sigurno  uveća­
ti  našu  sposobnost  predviđanja  određenih  složenih  fenomena. 
Neovisno  o  dojmu  javnosti,  prognoza  vremena  je  sve  točnija, 
djelomično  i  zbog poboljšanja u  računalnom  modeliranju.  Ali  još 
su  važnija  poboljšanja  u  prikupljanju  podataka  -  osobito  kad  je 
riječ  o  satelitskim  snimkama.  Meteorolozi  imaju  veću,  točniju 
bazu  podataka  na  temelju  koje  grade  modele  i  prema  kojoj  ih 
testiraju.  Prognoze  se  poboljšavaju  u  toj  dijalektici  simulacije  i 
prikupljanja  podataka. 

Računalni modeli u jednom trenutku prelaze crtu između zna­
nosti  i  (bojim  se)  inženjerstva.  Model  ili  radi  ili  ne  radi,  prema 
određenom  standardu  djelotvornosti:  "istina"  je  tu  irelevantna. 
Štoviše,  teorija  kaosa  nam  govori  da  efekt  leptira  postavlja  funda­
mentalnu  granicu prognoziranja.  Treba poznavati  početne  uvjete 
određenih  sustava  i  to  s  beskonačnom  preciznošću,  kako  bismo 
mogli  predvidjeti  njihova  daljnja  stanja.  To  me  je  oduvijek  zbu­
njivalo  kad  su  u  pitanju  kaopleksolozi:  prema  jednoj  od  njihovih 
temeljnih  postavki,  efektu  leptira,  mnoge  njihove  ciljeve  je  mož­
da  nemoguće  postići. 

Kaopleksolozi  nisu  jedini  koji  postavljaju  pitanja  koja  se  tiču 
vjerojatnosti raznih  obilježja zbilje. Takva su pitanja izbacila i  mnoge 
ironijske  hipoteze  kao  što  su  antropsko  načelo,  sažimanje,  teorije 

višestrukih svemira, punktuirani ekvilibrij i Gea. Nažalost, nemoguće 
je  odrediti  vjerojatnost  svemira  ili  života  na  Zemlji  kad  imate 
samo  jedan  svemir  i  samo  jednu  povijest  života.  Statistici  treba 
više  od  jednog  podatka. 

Nedostatak  empirijskih  podataka  ne  priječi  znanstvenike  i  fi­
lozofe  da zauzimaju čvrste  stavove po  tim pitanjima.  S jedne  stra­
ne  tu  su  "inevitabilisti"  koji  nalaze  utjehu  u  teorijama  koje  zbilju 
opisuju  kao  vrlo  vjerojatan  pa  čak  i  nužan  ishod  nepromjenjivih 
zakona.  Većina  znanstvenika  su inevitabilisti;  možda je  najpoznati­
ji bio  Einstein koji je  odbacio  kvantnu mehaniku zato  što  implicira 
da se Bog kocka sa svemirom.  N o ,  postoje  i  poznati  antiinevitabi-
listi  -  tu  su  prije  svih  Karl  Popper,  Stephen  Jay  Gould  i  Ilya 
Prigogine  -  koji  u  znanstvenom  determinizmu vide  prijetnju  ljud­
skoj  slobodi  i  stoga prihvaćaju  neodređenost  i  slučajnost.  Mi  smo 
ili  pijuni  sudbine  ili  posve  nevjerojatni  plodovi  slučajnosti.  Izbor 
je  na  vama. 

Život na Marsu? 

U  kolovozu  1996.  godine,  dva  mjeseca  nakon  objavljivanja  moje 
knjige,  iz NASA-e  i  drugih  izvora je  objavljeno  da su  znanstveni­
ci  otkrili  tragove  fosiliziranog  mikrobiološkog  života  u  koma­
diću  meteora  koji  je  s  Marsa  dospio  na Antarktik.  Komentatori 
su  taj  nalaz odmah prihvatili  kao  dokaz  apsurdnosti  tvrdnje  da bi 
znanosti mogao biti kraj. N o , daleko od toga da obara moju tezu, 
priča  o  životu  na Marsu  potkrepljuje  moju  tvrdnju  da je  znanost 
u  trudovima  velike  krize.  Nisam  toliko  ciničan  da  vjerujem  u 
ono  što  su  rekli neki  promatrači,  da su  se  NASA-ini dužnosnici 
hvastali  klimavim  nalazima  kako  bi  si  napumpali  budžet  (što  im 
inače  nije  strano).  Ali  pretjerana  reakcija  na  tu  priču  - u  NASA-
i,  kod  političara,  medija,  javnosti  i  nekih  znanstvenika - pokazu­
je  kako  svi  očajnički priželjkuju  doista veliko  znanstveno  otkriće. 

Kako  sam  istaknuo  nekoliko  puta  u  knjizi,  potvrda  da  nismo 
sami  u  svemiru  bio  bi  jedan  od  najuzbudljivijih  događaja  u  ljud­
skoj  povijesti.  Nadam  se  da  ću  živjeti  dovoljno  dugo  da  mu  bu-

dem  svjedok.  Ali NASA-in  nalaz  nije  tome  ni  blizu.  Znanstveni­
ci koji su uistinu upoznati s  primordijalnom kemijom,  otpočetka 
sumnjaju  da  će  priča  o  životu  na Marsu  držati vodu.  U prosincu 
1996.  su  dvije  skupine  znanstvenika  u  časopisu  Geochimica  et 
Cosmochimica Acta  nezavisno  objavile  da  je  tobožnji  biološki  ma­
terijal  s  marsovskog  meteorita  vjerojatno  stvoren  nebiološkim 
procesima ili kontaminacijom zemaljskih organizama. "Smrtni uda­
rac  životu  na  Marsu",  lamentira  se  u  New  Scientistu  od  21/28. 
prosinca  1996. 

Postoji  li život na Marsu sa sigurnošću  ćemo  znati tek ako  i kada 
izvedemo  detaljna  istraživanja  na  samom  planetu.  Naša  najveća 
nada je da se  ljudska posada zakopa duboko pod njezinu površinu, 
gdje  bi  moglo  biti  dovoljno  tekuće vode  i  topline  da podrži  m i k r o ­
biološki  život  kakav  poznajemo.  A  dužnosnicima  u  svemirskim 
programima  trebat  će desetljeća da namaknu  novac i tehničke  re­
surse  potrebne  za  takvu  misiju,  ako  političari  i  javnost  budu  imali 
volje  da  sve  to  plate. 

Recimo  da  ćemo  na  kraju  utvrditi  da  je  mikrobiološki  život 
postojao  ili još  postoji na Marsu.  To bi  otkriće  enormno potaklo 
proučavanja podrijetla života i biološka istraživanja općenito. N o , 
hoće li to  značiti da se znanost odjednom oslobodila od svih svo­
jih fizičkih  granica? Teško.  Ako na Marsu pronađemo život, znat 
ćemo  da  život  postoji  i  drugdje  u  Sunčevu  sustavu.  Ali  kao  ni  do­
sad,  nećemo  znati  ništa o  t o m e  postoji  li  život  izvan  našeg  sunče­
vog  sustava,  a pred nama će  i  dalje  stajati  ogromne  prepreke  da  defi­
nitivno  odgovorimo  na  to  pitanje. 

Astronomi  su  nedavno  identificirali  brojne  susjedne  zvijezde 
oko  kojih  orbitiraju  planeti  koji  možda  mogu  podržati  život.  Ali 
Frank  Drake,  fizičar  koji  je  bio  jedan  od  utemeljitelja  programa 
potrage za vanzemaljskom inteligencijom,  zvanog SETI  (Search for 
Extraterrestrial  Intelligence),  procjenjuje  da bi današnjim  svemirskim 
brodovima  trebalo  četiristo  tisuća  godina  da  stignu  do  najbližeg 
od tih planetarnih sustava i utvrde jesu li nastanjeni. Jednog će dana 
možda  radijski  prijemnici  programa  SETI  uhvatiti  elektromag­
netske  signale  -  vanzemaljski  ekvivalent  I  Love  Lucy  -  koji  zrače 
s  neke  druge  zvijezde. 

No,  kako ističe Ernst Mayr, jedan od najeminentnijih evolucijskih 
psihologa  ovog  stoljeća,  većina  zagovornika  SETI-ja  fizičari  su  poput 
Drakea  koji  na  zbilju  gledaju  ekstremno  deterministički.  Fizičari 
misle  da je,  budući  da  tu  na  Zemlji  postoji visoko  tehnička  civilizaci­
ja,  vrlo  malo  vjerojatno  da  postoje  slične  civilizacije  na  signalnoj 
udaljenost  od Zemlje: Biolozi poput Mayra smatraju  da je  to  smiješno 
jer  znaju  koliku  kontingencija -  čista  sreća  -  ima  ulogu  u  evoluciji; 
ponovite  veliki  pokus  života  milijun  puta  i  možda  nećete  dobiti 
sisavce,  a  kamoli  sisavce  dovoljno  pametne  da  izume  televiziju.  U 
svom  ogledu  iz  knjige  VanZemaljci:  Gdje su?,  Cambridge  Universty 
Pressa,  Mayr  zaključuje  da  je  program  SETI  u  zabludi  "astro­
nomskih  dimenzija".  Iako  ja  mislim  da  je  Mayr  vjerojatno  u  pra­
vu, bio  sam razočaran kad je Kongres prekinuo financiranje SETI-ja 
1993.  godine.  Program  danas  šepa na privatnim  izvorima financi­
ranja. 

Š u b i - d u b i 

Na  kraju,  tu  je  i  završno  poglavlje  knjige  koje  se  upušta u  teologiju 
i mistiku, ono što je jedan moj poznanik nazvao "šubi-dubi" pričom. 
Brinuo  sam  se  da  će  neki  recenzenti  iskoristiti  taj  materijal  da 
odbace ono što govorim - pa tako i moj  opći argument o budućno­
sti  znanosti - kao  nepopravljivo  krhak.  Na  sreću,  to  se  nije  dogodilo. 
Većina  je  ili  ignorirala  epilog  ili  ukratko  izrazila  svoje  čuđenje  nad 
njime. 

Najpronicljivije - ili  bih  trebao  reći  najdobrohotnije?  - tumače­
nje  dao  je  fizičar Robert  Park  u  Washington  Post Book  Worldu  11. 
kolovoza  1996.  Rekao  je  da  je  u  početku  bio  razočaran  što  knji­
gu  završavam  "poludjelom  naivnom  ironijskom  znanošću".  Na­
kon  nešto  razmišljanja,  međutim,  on  zaključuje  da je  kraj  "metafo­
ra.  K tom se kraju, upozorava Horgan, kreće znanost... Znanost je 
podlegla  u  bitci  protiv  postmoderne  hereze  da  objektivna  istina 
ne postoji,  da bi otkrila postmodernizam u unutrašnjosti  toga zida." 

Ni  sam  nisam  to  mogao  izreći  bolje.  N o ,  imao  sam  na  umu  i 
druge  ciljeve.  Kao  prvo,  mislio  sam  da  je  pošteno  pokazati  da 

sam  i ja podložan  metafizičkim  maštarijama,  baš  kao  i  znanstvenici 
čijim  sam  se  stajalištima  u  knjizi  rugao.  Osim  toga,  mistična  epi­
zoda  što  je  opisujem  u  epilogu  je  najvažnije  iskustvo  moga  živo­
ta.  Kako  stvari  stoje, preko  deset  godina sam  bušio  rupu u vlasti­
tom  džepu  i  bio  sam  je  odlučio  iskoristiti,  pa  i  ako  je  to  značilo 
narušiti  ono  malo  kredibiliteta  što  sam  ga kao  novinar imao. 

Samo  je  jedno  teološko  pitanje  uistinu  važno:  ako  ima  Boga, 
zašto je  stvorio  svijet  s  toliko  patnje?  Moje iskustvo  sugerira sljedeći 
odgovor:  ako  ima Boga,  on  je  svijet  stvorio  od veselja  i  ljubavi,  ali  i 
od užasa i  očaja. To je  moje  rješenje  zagonetke  egzistencije  i  morao 
sam  ga  izreći.  Dopustite  mi  da  budem  posve  iskren.  Moj  pravi 
cilj  pri  pisanju Kraja znanosti  bio  je  utemeljiti  novu  religiju,  "Crkvu 
svetog  užasa".  Biti  voda  kulta  trebalo  bi  biti  mnogo  ugodnije  -  a 
da  i  ne  pričam  koliko  lukrativnije  -  od  znanstvenog  novinarstva. 

New York, siječanj 1997. 

Naslov izvornika: 
The end of science: facing the limits of knowledge in the twilight of the 
scientific age 

Prvi put objavljeno u SAD kod podružnice Perseus Books L.L.C.