John Horgan-Kraj znanosti

govora  izražavao  je  sumnju  u  uspjeh  svoje  oscilacijske  teorije 
svijesti;  rekao  je  da  su  neki  dijelovi  knjige  koju  je  pisao  o  mozgu 
grozni  i  da  ih  treba  ponovno  napisati.  Kad  sam  ga  zamolio  da 
objasni Watsonovu  opasku,  glasno  se  nasmijao.  "Watson  nije  mi­
slio  na  neumjerenost,  nego  na  to  da  sam  bio  samouvjeren,  pun 
entuzijazma  i  slične  stvari."Ako  je  svojevremeno  i  bio  prepoten­
tan,  uvijek  kritičan  prema  drugima,  to  je  samo  zato  jer  je  toliko 
žudio  doći  do  srži  samih  stvari.  "Mogao  sam  biti  strpljiv  dvadese­
tak  minuta,  ali  to  je  bilo  sve." 

Crickova  samo-analiza,  baš  kao  i većina  njegovih  analiza,  čini 
se  točnom.  On  je  savršena  osoba  za  znanstvenika,  empirijskog 
znanstvenika  one  vrste  koja  odgovara  na  pitanja,  koja  nas  nekud 
dovodi.  On  jest,  ili  barem  tako  izgleda,  lišen  svake  sumnje  u  sa­
moga  sebe,  svakog  utjecaja  vlastitih  želja  na  mišljenje,  i  tvrdogla­
ve  vezanosti  uz  vlastite  teorije.  Njegova  neumjerenost,  takva  ka­
kva  jest,  nastala  je  iz  želje  da  dozna  kako  stvari  funkcioniraju, 
bez  obzira na posljedice.  On  ne  tolerira smušena znanstvena raz­
mišljanja,  nekritičko  mišljenje  pod  utjecajem  želja  ili  neprovjer-
ljive  spekulacije,  te  oznake  ironijske  znanosti.  Ali  zato  žudi  po­
dijeliti  svoje  znanje  s  drugima  i  objašnjava  pojave  što  je  moguće 
jednostavnije.  Ova osobina  nije  tako  česta  medu  uglednim  znan­
stvenicima,  kao  što  bi  se  to  možda  moglo  očekivati. 

U  autobiografiji  Crick  otkriva  kako  se  kao  dijete,  kad  je  već 
želio postati znanstvenikom, brinuo da će do trenutka kad odraste 
sve  već  biti  otkriveno.  "Priznao  sam  svoje  strahove  majci,  a  ona 
me utješila:  'Ne brini se, Ducky5, još  će puno  toga ostati za otkri­
vanje.'"  Podsjećajući  ga  na  taj  ulomak,  pitao  sam  Cricka  misli  li  i 
sad  da  će  uvijek  biti  puno  toga  za  otkrivanje.  Odgovorio  mi  je 
kako to  ovisi o načinu na koji definiramo  znanost.  Fizičari bi usko­
ro  mogli  odrediti  temeljne  zakone  prirode,  no  tada bi  mogli  nasta­
viti  zauvijek  primjenjivati  to  znanje,  izmišljajući  nove  stvari.  Izgle­
da da biologija ima još  dužu budućnost.  Neke  biološke  strukture, 
poput mozga, toliko su složene da bi još  dugo mogle ostati neraz­
jašnjene.  Na  neka pitanja,  posebno  ona iz prošlosti,  poput  podrije­
tla  života,  nećemo  nikada  moći  u  potpunosti  dati  odgovor,  jedno-

5 Crick, What Mad Pursuit, str. 9. 

stavno  zato  što  će  uvijek nedostajati nužni podaci.  "Postoji  golem 
broj  zanimljivih  problema  u  biologiji,"  kaže  Crick,  "dovoljno  da 
nas zaokupljaju barem još  do  doba u kome  će živjeti naši unuci".  S 
druge  strane,  Crick  se  slaže  s  richardom  dawkinsom  da  biolozi 
danas  dobro  razumiju  procese  u  temelju  evolucije. 

Dok  me  Crick  ispraćao  iz  svog  ureda,  prošli  smo  kraj  stola 
pretrpanog papirima.  To  su bilješke  za njegovo  novo  djelo  o  m o z g u 
Zapanjujuća hipoteza. Pitao  me želim li pročitati njegov uvodni čla­
nak.  "Naravno!",  odgovorio  sam.  Knjiga  počinje  ovako:  "Zapa­
njujuća  je  hipoteza  da  ste  vi,  sa  svojim  radostima,  tugama,  uspo­
menama i ambicijama,  osjećajem vlastite osobnosti  i slobode volje, 
zapravo  samo  djelovanje  golemog  sklopa  živčanih  stanica  i  njima 
pridruženih  molekula.  Alisa Lewisa Carolla bi to  formulirala ovako: 
'Ti  nisi  drugo  do  hrpa  živaca.'"6  Zbunjeno  sam  pogledao  Cricka. 
Smijao  se  od  uha do  uha. 

Nakon nekoliko tjedana sam telefonirao Cricku, kako bih pro­
vjerio  neke  činjenice  za  članak  koji  sam  pisao  o  njemu,  a  on  me 
zamolio  za  savjet.  Priznao  je  da njegova urednica nije  zadovoljna 
naslovom  Zapanjujuća  hipoteza.  Ona  ne  misli  da  je  tvrdnja  kako 
nismo  ništa drugo  do  hrpa  živaca  zapanjujuća. Ja sam  rekao  da  se 
moram s  tim  složiti i da je njegov pogled na ljudski um ipak samo 
staromodni redukcionizam i materijalizam.  Predložio sam mu da 
bi naslov Depresivna hipoteza možda bio bolji, ali on bi odbio mnogo 
potencijalnih  čitatelja.  Na  kraju,  sam  naslov  i  nije  toliko  važan, 
dodao  sam,  jer  će  knjigu  prodavati  ugled  Crickova  imena. 

Crick  je  sve  to  progutao  svojim  uobičajeno  dobrim  smislom 
za  humor.  Kad  mu  se  knjiga  pojavila  1994.  godine,  svejedno  se 
zvala  Zapanjujuća  hipoteza.  Ipak,  Crick,  ili  vjerojatnije  urednica,  je 
dodala  podnaslov:  Znanstvena potraga  za  dušom.  Morao  sam  se 
nasmiješiti kad sam to vidio; Crick očito nije bio u potrazi za dušom 
- to  jest,  nekom  spiritualnom  biti  koja postoji  neovisno  od  naših 
tjelesnih  oblika  -  nego  je  upravo  pokušavao  eliminirati  moguć­
nost njezina postojanja.  Njegovo  otkriće  D N K je  otišlo  daleko  u 
iskorjenjivanju  vitalizma,  a  sad  se  nadao  da  će  svojim  radom  o 
svijesti  zgaziti  i  posljednji  trag  tog  romantičnog  nazora  na  svijet. 

6 Crick, Astonishing Hypothesis, str. 3. 

Gerald Edelman pozira pored zagonetke 

Jedna  od  premisa  Crickovog pristupa  svijesti  jest  da  nijedna  teorija 
uma  do  danas  ne vrijedi puno.  Pa,  bar jedan  ugledni  znanstvenik, 
ni manje  ni više  nego Nobelovac,  tvrdi  da  je  daleko  odmaknuo u 
rješavanju  problema  svijesti:  Gerald  Edelman.  Njegova  karijera, 
poput Crickove,  eklektična je i izvanredno uspješna. Još  kao  stu­
dent, Edelman je pomogao pri određivanju strukture imunoglobu-
lina,  proteina koji  su  ključni  za  tjelesnu  imunološku  reakciju.  Go­
dine  1972.  dobio  je  i  Nobelovu  nagradu  za  taj  rad.  Edelman  se 
okrenuo razvojnoj biologiji, proučavanju načina na koji jedna oplođe­
na  stanica  postaje  razvijeni  organizam.  Otkrio  je  klasu  proteina 
nazvanih molekule  stanične adhezije,  za koje se misli da igraju važ­
nu  ulogu  u  embrionalnom  razvoju. 

Sve  je  to  bio  samo  preludij  Edelmanovom  velikom  projektu 
stvaranja  teorije  uma.  Edelman je  iznio  svoju  teoriju  u  četiri  knjige: 
Neuredni Darvinizam,  Topobiologija,  Zapamćena sadašnjost  i  Bi­
stri zrak,  briljantna vatra.7  Srž  teorije  je  da,  baš  kao  što  pritisak 
okoliša  selekcionira  najsposobnije  pripadnike  vrste,  tako  i  input  u 
mozak selekcionira skupine  neurona - što  korespondira s  korisnim 
sjećanjima,  primjerice  -  ojačavajući  veze  među  njima. 

Edelmanova pretenciozna,  bombastična ambicija i  osobnost vr­
lo  su privlačni  novinarima.  U  članku  o  njemu  objavljenom u New 
Yorkeru  nazvali  su  ga  "dervišom  pokretnosti,  energije  i  sirovog 
intelekta"  koji je bio  "Henry Youngman  i Albert Einstein u jednoj 
osobi";  tu  se  spominjalo  da  ga  klevetnici  nazivaju  "egomanom 
koji  želi  graditi  carstva".8  U  priči  s  naslovnice  New  York  Times 
Magazinea iz  1988.  godine, Edelman si je pripisao božansku moć. 
Raspravljajući  o  svojem  radu  u  imunologiji,  rekao je:  "Prije  mojeg 
otkrića,  bio  je  mrak;  nakon  njega  je  nastala  svjetlost".  Robota 

7 Edelmanove knjige  o umu,  koje su  objavljene  u izdavačkoj  kući Basic 
Books,  New York,  uključuju  Neural Darwinism,  1987.;  Topobiology, 
1988.; The Remembered Present, 1989.; i Bright Air, Brilliant Fire, 1992. 
Sve je ove knjige izvanredno teško čitati, čak i posljednju koja je trebala 
iskazati Edelmanova shvaćanja na popularan način. 

8 "Dr. Edelman's Brain", Steven Levy, New Yorker, 2. svibanj 1994., str. 62. 

izgrađenog  na  temelju  njegovog  neuralnog  modela  nazivao  je  svojim 
"stvorenjem"  i  rekao:  "Mogu  ga  samo  promatrati  poput  Boga. 
Gledam  odozgo  na  njegov  svijet."9 

Iz prve  sam ruke iskusio Edelmanovu taštinu kad sam ga posje­
tio na Sveučilištu Rockefeller u lipnju  1992.  (Nešto  kasnije,  Edel­
man  je  napustio  Rockefeller  da  bi postao  ravnateljem  vlastitog  la­
boratorija na Scrippsovom institutu u La Jolli,  u Kaliforniji,  samo 
malo dalje  od Crickovog.)  Edelman je velik čovjek.  Odjeven u tam­
no  odijelo  široko  krojenih  ramena,  zrači  nekom  vrstom  prijeteće 
elegancije  i  genijalnosti.  Kao  i  u  svojim  knjigama,  stalno  prekida 
svoj  znanstveni diskurs  da bi  ispričao  neku priču,  šalu ili aforizam, 
čija  je  važnost  ponešto  nejasna.  Činilo  se  da  te  digresije  trebaju 
pokazati da je Edelman idealni intelektualac, istovremeno cerebralan 
i  materijalan,  učen  i  svjetovan;  nije  on  običan  eksperimentator. 

Objašnjavajući  kako  se  zainteresirao  za  temu  uma,  Edelman 
kaže:  "Uzbuđuju me tamna i romantična,  otvorena pitanja znano­
sti.  Ne  odbija me  rad  na  detaljima,  ali  samo  ako  je  u  službi  pokuša­
ja da se kompletiraju ove teme."  Edelman je htio pronaći odgovor 
na  velika  pitanja.  Njegovo  istraživanje  o  antitijelima  koje  mu  je 
pribavilo  Nobelovu  nagradu,  transformiralo  je  imunologiju  u  "-
manje-više dovršenu znanost";  središnje pitanje koje se tiče načina 
na  koji  imunološki  sustav  reagira  na  napadače  je  riješeno.  Oni  i 
drugi su pomogli pokazati da do samoprepoznavanja dolazi u pro­
cesu poznatom pod imenom selekcija:  imunološki sustav ima bez­
broj  različitih  antitijela,  a prisutnost  stranih  antigena  navodi  tijelo 
da  ubrza  proizvodnju,  ili  da  odabere,  antitijela  specifična  za  taj 
antigen  i  da  priguši  proizvodnju  drugih  antitijela. 

Edelmanova potraga  za  otvorenim pitanjima  dovela  ga je  neiz­
bježno  do  razvoja i  djelovanja  mozga.  Shvatio je  da bi  teorija  ljud­
skog uma bila konačno  kompletiranje  znanosti jer bi tada znanost 
mogla  objasniti vlastito  podrijetlo.  Uzmimo  primjerice  teoriju  su-
perstruna,  reče  Edelman.  Može  li  ona  objasniti  postojanje  Edwarda 
Wittena?  Očito  ne  može.  Većina  fizikalnih  teorija  prepušta pita­
nja  u  vezi  uma  "filozofiji  ili  čistoj  spekulaciji",  primjećuje  Edelman. 

9 "Plotting a Theory of the Brain"  Davida Hellersteina, New  York  Times 
Magazine, 22. svibanj  1988., str.  16. 

"Čitali  ste  onaj  dio  moje  knjige  gdje  Max  Planck  kaže  da  nikad 
nećemo  shvatiti  zagonetku  svemira  jer  smo  mi  ta  zagonetka?  A 
Woody Allen  je  rekao  da  kad  bi ponovno  trebao  proživjeti vlastiti 
život,  onda  bi  najradije  živio  u  dućanu  s  delikatesama?". 

Opisujući  svoj  pristup  umu,  Edelman  je  zvučao  isprva  isto 
tako  odlučno  empirijski  kao  i  Crick.  Um  se,  naglašava Edelman, 
može  shvatiti  s  biološkog stajališta,  ne  pomoću  fizike  ili  računarstva 
ili  nekog  drugog pristupa  koji  se  ne  obazire  na  strukturu  mozga. 
"Nećemo  imati  istinski  zadovoljavajuću  teoriju  mozga  dok  ne  bu­
demo  imali istinski zadovoljavajuću teoriju anatomije živaca,  OK? 
Jednostavno  kao  pekmez."  Svakako,  "funkcionalisti",  poput  gurua 
umjetne  inteligencije  Marvina  Minskog,  kažu  da  mogu  izgraditi 
inteligentno biće ne obazirući se  na anatomiju.  "Moj  je odgovor: 
"Vjerovat  ću  kad  vidim!'" 

No,  kako je Edelman  dalje  govorio, postalo je jasno  da on,  za 
razliku  od  Cricka,  shvaća  mozak  kroz  filtar  svojih  idiosinkratič-
nih  opsesija  i  ambicija.  Čini  se  da  on  misli  da  su  svi  njegovi  uvidi 
potpuno  originalni; da nitko nije istinski vidio mozak dok on nije 
posvetio pozornost. Prisjetio se da, kad je počeo proučavati mozak, 
ili bolje rečeno mozgove, odmah ga se dojmila njihova raznovrsnost. 
"Čini  mi  se  vrlo  čudnim  da  ljudi  koji  su  bave  neurologijom  uvijek 
govore  o  mozgovima  kao  da  su  identični",  rekao  je.  "Kad  čitate 
njihove  članke,  svi  govore  o  tome  kao  da  su  to  strojevi  koji  se 
mogu  replicirati.  Ali  kad  stvarno  pogledati  dubinski,  na  svakoj 
razini  -  a  tu  postoji  izvanredan  broj  razina -  stvar  koja vas  stvar­
no pogodi  je  raznovrsnost."  Čak  i  identični  blizanci,  zapaža  on, 
pokazuju  velike  razlike  u  organizaciji  svojih  neurona.  Te  razlike, 
daleko  od  toga  da su  beznačajna  buka,  jesu  dubinski važne.  "To  je 
prilično  zastrašujuće", kaže Edelman "To je nešto što ne možeš tek 
tako  zaobići." 

Velika varijabilnost  i  kompleksnost  mozga  se  može  povezati  s 
problemom s  kojim su se hrvali filozofi  od Kanta do Wittgensteina: 
kako  kategoriziramo  stvari?  Wittgenstein  je,  razlaže  Edelman, 
rasvjetljavao  tako teško  shvatljivu narav kategorija ukazujući da razne 
igre  često  nemaju  ništa  zajedničko  osim  činjenice  da su  igre.  "Ti­
pični Wittgenstein",  zamislio  se Edelman.  "Postoji neka vrsta raz-

metljivosti  u  njegovoj  skromnosti.  Ne  znam  što  je  to.  Provocira 
vas  i to je vrlo  snažno.  Ponekad je dvosmisleno je  i nezgodno. To je 
zagonetka,  to  je  poziranje  kraj  zagonetke." 

Djevojčica  koja  se  igra  "školice",  igrači  šaha,  i  švedski  mornari 
koji  izvode  pomorske  vježbe,  svi  oni  igraju  igre,  nastavlja  Edelman. 
Za većinu  promatrača  ovi  fenomeni  imaju  malo  toga  ili ništa  zajed­
ničkog, pa opet svi su oni članovi skupa mogućih igara.  'To  definira 
ono  što  se  profesionalno  definira kao  polimorfni  skup.  Vrlo  teška 
stvar.  Znači  skup  koji  nije  definiran  ni  nužnim  ni  dovoljnim  uvje­
tima. Mogu vam pokazati slike toga u Neuralnom darvinizmu."  Edel­
man  zgrabi  knjigu  sa stola i  lista je  dok ne  nađe  ilustraciju  dva  skupa 
geometrijskih  oblika  koji  predstavljaju  polimorfne  skupove.  Zatim 
odgurne  knjigu  i  ponovno  se  zapilji  u  mene.  "Zapanjen  sam  da 
ljudi  ne  sjednu  i  ne  spoje  te  stvari",  rekao  je  Edelman. 

Edelman je, naravno, spojio te stvari: polimorfna raznovrsnost 
mozga omogućuje mu da reagira na polimorfnu raznovrsnost priro­
de.  Raznovrsnost  mozga nije  irelevantna buka,  nego je  "sam temelj 
na kojem  će  se  odvijati selekcija kad se  sretne  s  nepoznatim  skupom 
fizikalnih  korespondencija u  svijetu.  U  redu?  Pa  to  obećava  dosta 
toga.  Idemo  još  jedan  korak  dalje.  Može  li  jedinica  selekcije  biti 
neuron?"  Ne,  jer je  neuron  previše  binaran,  nefleksibilan;  on  je 
ili  djelatan,  odašilje  signale,  ili je  isključen,  spava.  Ali  skupine  po­
vezanih neurona u interakciji mogu obavljati taj posao.  Ove se  sku­
pine međusobno natječu u naporu da stvore djelotvorne reprezen­
tacije,  ili  mape,  beskonačne  raznovrsnosti podražaja koji  ulaze  iz 
vanjskog svijeta.  Skupine  koje  stvore uspješne  mape postaju  sve jače, 
dok  druge  skupine  slabe. 

Edelman  je  nastavio  postavljati  pitanja  i  odgovarati  na  njih. 
Govorio je polako,  zlokobno,  kao  da fizički pokušava utuviti  svoje 
riječi  u  moj  mozak.  Kako  ove  skupine povezanih  neurona rješavaju 
problem  polimorfnih  skupova  koji  su  mučili  Wittgensteina?  Po­
novnim ulazom. Što je ponovni ulaz?  "Ponovni ulaz je stalno rekur-
zivno  odašiljanje  signala kroz mapirana područja," kaže Edelman, 
"tako da stvarate mape vrlo jakim usporednim recipročnim vezama. 
To  nije  povratna  sprega,  koja  se  odvija  između  dviju  žica,  u  kojoj 
ja  imam  konačnu  funkciju,  instrukciju  -  sinusoidni  val  unutra, 

pojačani sinusoidni val van." Bio je mračan,  gotovo ljutit,  kao da sam 
ja  iznenada  postao  simbol  svih  njegovih  sitničavih,  zavidnih  kri­
tičara  koji  su rekli  da je ponovni ulaz  samo  obična povratna sprega. 

Zastao je na trenutak, kao da se sabire, i ponovno počeo glasno 
govoriti,  polako,  praveći  stanke  među  riječima,  kao  turista  koji 
pokušava navesti nekog valjda  glupavog domoroca da ga razumije. 
Suprotno  onome  što  govore  njegovi  kritičari,  njegov  model  je 
jedinstven;  on nema ništa zajedničkog s  neuralnim  mrežama,  re­
kao je,  izgovarajući  "neuralne  mreže"  s  prijezirom.  Da bih  zado­
bio  njegovo  povjerenje - i jer je bila istina - povjerio  sam  mu  da  sam 
uvijek imao poteškoća shvatiti  neuralne mreže.  (Neuralne  mreže 
se  sastoje  od  umjetnih  neurona,  ili  sklopki,  povezanih  vezama 
različite  jačine.)  Edelman  se  trijumfalno  nasmiješio.  "Neuralne 
mreže su rastezanje metafore", rekao je. "Tu zjapi taj ponor, i vi kaže­
te 'Je li stvar u meni ili sam nešto propustio?'" Njegov  model,  uvje­
ravao  me,  ne  boluje  od  tog problema. 

Počeo  sam  postavljati  drugo  pitanje  o  ponovnom  ulazu,  ali 
Edelman je podigao ruku. Bilo je vrijeme, rekao je, da mi nešto kaže 
o  svom  posljednjem  stvorenju,  Darwinu  4.  Najbolji  način  da  se 
vrednuje  njegova  teorija  bi  bio  promatrati  ponašanje  neurona  u  ži­
vom biću,  što je  naravno  nemoguće. Jedino  je  rješenje,  kaže  Edel­
man,  konstruirati  automat  koji utjelovljuje  načela neuralnog  darvi­
nizma.  Edelman  i  njegovi  suradnici  su  sagradili  četiri  robota,  sve 
su  nazvali  Darwin,  a  svaki  je  bio  složeniji  od  prethodnog.  Uisti­
nu,  Darwin  4,  uvjeravao  me  Edelman,  nije  zapravo  uopće  robot, 
nego  "pravo  stvorenje".  On  je  "prva  neživa  stvar  koja  istinski  uči, 
O K ? " 

Ponovno  je  zastao,  a ja  sam  osjetio  njegov propovjednički  žar 
kako  me  preplavljuje.  Činilo  se  da  pokušava  stvoriti  osjećaj  drame, 
kao  da  skida  veo  za  velom  od  kojih  svaki  skriva  sve  veću  i  veću 
misteriju.  "Pogledajmo",  rekao  je.  Krenuli  smo  iz  njegovog  ure­
da niz  hodnik.  Otvorio  je  vrata  sobe  gdje  se  nalazio  ogromni  šu-
meći  kompjutor.  To  je,  uvjerava  me  Edelman,  "mozak"  Darwina 
4.  O n d a smo  otišli u drugu sobu gdje nas  je  dočekalo  samo  stvore­
nje.  Gomila mašinerije  na  kotačima,  smještena  na podiju  od  iveri­
ce  zakrčenom  plavim  i  crvenim  kockama.  Možda  osjećajući  moje 

razočaranje  -  stvarni  roboti  će  uvijek  razočarati  svakoga  tko  je 
ikad  vidio  Ratove  zvijezda  -  Edelman  ponavlja  da  Darwin  4  "iz­
gleda, kao  robot,  ali nije". 

Edelman  mi pokazuje  "njušku",  ploču  na kojoj  se  nalazi  senzor 
osjetljiv  na  svjetlo  i  magnetni  hvatač.  Na  televizijskom  monitoru 
pričvršćenom  na  zidu  bljeskali  su  neki  uzorci,  oblici  koji  su  prika­
zivali, obavijestio me Edelman, stanje  Darwinovog  mozga. "Kad pro­
nađe  neki  objekt,  spustit  će  se  do  njega,  podići  ga,  i tad  će  dobiti 
dobre  ili loše vrijednosti...  To  će  izmijeniti  difuzne  odnose  i  sinap-
tologiju tih stvari,  a to  su mape  mozga", pokazao je  na televizijski 
monitor,-  "koje  slabe  ili  jačaju  sinapse  koje  se  mijenjaju  kako  se 
pokreću  mišići". 

Edelman  je  netremice  zurio  u  Darwina  4  koji  je  ostao  tvrdo­
glavo  nepomičan.  "Hm,  treba  mu  dosta  vremena",  rekao  je,  do­
dajući da "količina računanja koja je uključena u to vam podiže  kosu 
na glavi." Napokon se robot pokrenuo, na očito Edelmanovo olakša­
nje, i počeo  se polako koturati platformom,  gurati kocke i uzimati 
svojom  magnetnom njuškom  crvene, preskačući plave,  te  ih je  zatim 
odnosio  ih  u  veliku  kutiju  koju  je  Edelman  zvao  "kućom". 

Edelman je usput komentirao. "Evo, sad je pokrenuo oko. Upra­
vo  je  našao  predmet.  Uzeo  je  predmet.  Sad  će  potražiti  kuću." 

Koji  je  konačni  cilj,  pitao  sam.  "Nema  konačnog  cilja",  podsje­
tio  me  Edelman  mršteći  se.  "Dali  smo  mu  vrijednosti.  Plavo  je 
loše,  crveno  je  dobro."  Vrijednosti  su  općenite  i  stoga  pogodnije 
da nam pomognu uhvatiti  se  s  polimorfnim  svijetom,  nego  speci­
fičniji  ciljevi.  Kao  mladić,  objašnjava  mi  dalje  Edelman,  žudio  je 
za Marilyn  Monroe,  ali Marilyn  Monroe  nije  bila  njegov cilj.  On  je 
imao  vrijednosti  koje  su  ga  navele  da  žudi  za  određenim  ženstve­
nim  osobinama  koje  Marilyn  Monroe  slučajno  utjelovljuje. 

Brutalno  sam  potisnuo  sliku  Edelmana  i  Marilyn  Monroe  koja 
mi  se  počela  vrtjeti  pred  očima,  te  sam  ga  pitao  po  čemu  se  ovaj 
robot  razlikuje  od  svih  drugih  koje  su  izgradili  znanstvenici  tije­
kom  nekoliko  prošlih  desetljeća,  od  kojih  su  mnogi  bili  sposobni 
obavljati  zadatke  barem  toliko  impresivne  kao  što  su  one  koje  obav­
lja Darwin  4.  Razlika  je,  odvrati  Edelman,  a  vilica  mu  se  zgrči,  u 
tome  da Darwin  4  ima  vrijednosti  ili  instinkte,  dok  drugi  roboti 

trebaju  specifične  instrukcije  da  bi  obavili  bilo  koju  zadaću.  Ali 
nije li tako da sve neuralne mreže, pitao  sam,  zapravo nemaju spe­
cifične  instrukcije  za programe  općeg  učenja?  Edelman  se  namrštio. 
"Ali  za  sve  morate  ekskluzivno  definirati  input  i  output.  To  je 
velika razlika. Nije li tako, Julio?"  Okrenuo  se ozbiljnom mladom 
postdoktorantu  koji  nam  se  pridružio  i  šuteći  slušao  naš  razgovor. 

Nakon trenutka oklijevanja, Julio je klimnuo  glavom.  Edelman 
je,  široko  se  osmjehujući,  ukazao  da većina  konstruktora  umjetne 
inteligencije  pokušava  programirati  znanje  "odozgo"  s  eksplicit-
nim  uputama  za  svaku  situaciju,  umjesto  da  im  znanje  prirodno 
proizlazi iz nekoliko  osnovnih instinkata.  Uzmite, primjerice, psa. 
Lovački  psi  stječu  svoje  znanje  na  temelju  nekoliko  osnovnih  in­
stinkata.  "To je efikasnije od bilo kakve bande s Harvarda koja piše 
programe." Edelman je prasnuo u smijeh i pogledao  u pravcu Julia 
koji  mu  se  nevoljko  pridružio. 

Ali Darwin  4  je  svejedno  računalo,  robot,  s  ograničenim  reper­
toarom odgovora na svijet, inzistirao sam; a Edelman se služi meta­
forama  i  naziva  ga  "stvorenjem"  koje  ima  "mozak".  Dok  sam  go­
vorio,  Edelman  je  mrmljao,  "Točno,  u  redu,  u  redu",  brzo  je 
potvrdno kimao glavom. Ako se računalo, odgovori on, definira kao 
nešto  što  pokreću  algoritmi,  ili  efektivne  procedure,  onda Darwin 
4 nije računalo. Istina, kompjutorski znanstvenici mogu programi­
rati robote  da čine isto  ono  što  čini Darwin  4.  Ali oni  samo  imiti­
raju  biološko  ponašanje,  dok  je  ponašanje  Darwina  4  autentično 
biološko.  Kad bi  neki  slučajni  kratki  spoj  oštetio  prijenos  podata­
ka u njegovom  stvorenju,  obavijestio  me  Edelman,  "on bi to jedno­
stavno ispravio, poput ranjenog organizma, i nastavio funkcionirati. 
Ako se to dogodi računalu, ono jednostavno  stane na licu mjesta." 

Nisam  istaknuo  da sve  neuralne  mreže  i mnogi  konvencionalni 
računalni programi ipak imaju tu sposobnost, nego sam pitao Edel-
mana  o  prigovorima  nekih  znanstvenika  da  oni  jednostavno  ne 
razumiju  njegove  teorije.  Većina  istinski  novih  znanstvenih  kon­
cepata,  odvratio je,  mora savladati  takav otpor.  Pozvao je  one  koji 
su  ga  optužili  za  nejasnoću  -  primjerice,  Gunther  Stent  čiji  su 
prigovori  o  Edelmanovoj  nerazumljivosti  bili  navedeni  u  članku 
iz  New  York  Times  Magazinea  -  da  ga  posjete  tako  da  im  može 

objasniti  svoj  rad  osobno.  (Stent  je  došao  do  svog  suda  o  Edel-
manovom  radu  nakon  što  je  sjedio  kraj  njega za vrijeme  leta preko 
Atlantika.)  Nitko nije prihvatio Edelmanovu ponudu.  "Nejasnoća 
je,  čini  mi  se,  u  prijemu,  a  ne  transmisiji",  rekao  je  Edelman. 

U  tom  trenutku  Edelman  više  nije  ni  pokušavao  sakriti  svoju 
razdraženost. Kad sam ga pitao o njegovu odnosu s Francisom Cric-
kom,  Edelman je iznenada rekao  da mora  otići na važni sastanak. 
Ostavit  će  me  u  sposobnim Juliovim  rukama.  "Imam  vrlo  dugo­
trajni  odnos  s  Francisom i to  nije nešto na što  se  može  odgovoriti 
- bum!  bum! - na izlasku iz sobe. Ili kao što je rekao Groucho Marx: 
"Otiđite,  i  nikad  više  nemojte  uprljati  moje  ručnike!"  S  tim  je 
riječima  otišao  na  valu  šupljeg  smijeha. 

Edelman  ima  svoje  obožavatelje,  ali  većina  njih je  s  rubova  neu­
rologije.  Njegov  najugledniji  obožavatelj  je  neurolog  Oliver  Sacks, 
čiji  su  prekrasno  pisani  prikazi  njegovih  liječenja  pacijenata  ošteće­
nog  mozga  postavili  standard  literarne  - to  znači  ironijske  -  neu-
roznanosti.  Francis  Crick govori u ime  mnogih  kolega neurologa 
kad  optužuje  Edelmana  da  prikriva  "prihvatljive",  ali  ne  i  pretjera­
no originalne,  ideje iza "dimne  zavjese žargona".  Edelmanova dar-
vinovska  terminologija,  dodao  je  Crick,  ima  manje  zajedničkog  s 
bilo kakvim  stvarnim analogijama s  darvinovskom evolucijom,  a više 
s retoričkom grandomanijom.  Crick je iznio tezu da bi Edelmano­
va teorija trebala biti preimenovana u "neuralni edelmanizam". " N e ­
volja  s  Jerryjem",  rekao  je  Crick,  "je  u  tome  što  stalno  želi  puštati 
u  opticaj  slogane  i  na  neki  način  ih  i  širi,  a  da  se  istovremeno  ne 
obazire  što  drugi govore.  Tako  da se  mi  zapravo  žalimo  na  to  što 
u  svemu  tome  ima  previše  pompe."10 

Filozof  Daniel  Dennett  sa  Sveučilišta  Tufts  nije  bio  nimalo 
impresioniran  nakon  posjete  Edelmanovu  laboratoriju.  U  prikazu 
Edelmanove  knjige  Bistri  zrak,  briljantna  vatra  Dennett  tvrdi  da 
je  Edelman  samo  izložio  prilično  grubu  verziju  starih  ideja.  Una­
toč  Edelmanovim  negiranjima,  njegov model  uistinu  jest  neuralna 
mreža, a ponovni ulaz jest povratna sprega, prema Dennettu. Edelman 

 10 Vidi Crickov ubojiti prikaz Edelmanove knjige Neural Darwinism: "Neu­
ral Edelmanism", Trends in Neuroscience, vol. 12, no. 7,1989., str. 240-
248. 

osim  toga  "ne  razumije  filozofska  pitanja  o  kojima  govori  na  ele­
mentarnoj  razini",  ustvrdio je Dennett.  Edelman može iskazivati 
prijezir prema onima koji  misle  da je  mozak računalo,  ali njegovo 
korištenje  robota  da  bi  "dokazao"  svoju  teoriju  pokazuje  da  i  on 
podržava  isto  mišljenje,  objasnio  je  Dennett.11 

Neki  su kritičari  optužili Edelmana da  namjerno  pokušava  se­
bi pripisati  tuđe  ideje,  umatajući  ih  u  svoju vlastitu  idiosinkratičnu 
terminologiju.  Moja,  u  nekom  smislu  povoljnija  interpretacija  je 
da Edelman ima mozak empiričara,  a srce  romantičara.  Čini  se  da 
je to i priznao, na svoj tipično neizravan način, kad sam ga pitao što 
misli je li znanost u načelu konačna ili beskonačna.  "Ne znam što 
to  znači",  odgovorio  je.  "Znam  što  znači  kad  kažem  da  je  neka 
matematička serija konačna ili beskonačna.  Ali ne  znam  što  znači 
kad  se  kaže  da  je  znanost  beskonačna.  Primjer,  OK?  Navest  ću 
Wallacea  Stevensa:  Opus  Posthumus.  "Na  vrlo  dugi  rok  gledano, 
čak  niti  istina  nije važna.  Glavno  je  riskirati."  Potraga  za  istinom 
je ono što je važno, čini se da je htio reći Edelman, a ne sama istina. 

Edelman  je  dodao  da je  Einstein,  kad  su  ga pitali  da  li  je  zna­
nost  iscrpljena,  navodno  odgovorio:  "Vjerojatno,  ali  čemu  opisi­
vati  Beethovenovu  simfoniju  kao  seriju  zvučnih  valova?"  Ein­
stein je  govorio,  objasnio je Edelman,  o  činjenici  da sama fizika ne 
može  odgovoriti  na  pitanja  o  vrijednosti,  značenju  i  drugim  su­
bjektivnim  fenomenima.  Netko  bi  mogao  odgovoriti  pitanjem: 
čemu  opisivati  Beethovenovu  simfoniju  pomoću  neuralnih  petlji 
s  ponovnim  ulaskom?  Na  koji  je  način  supstitucija  neurona  zrač­
nim  valovima  ili  atomima  ili  bilo  kojim  fizikalnim  fenomenom 
pravedni  prikaz  magije  i  misterije  uma?  Edelman  ne  može  prihva­
titi,  za razliku od Francisa Cricka, da "nismo ništa do gomila neuro­
na".  Stoga  Edelman  zamračuje  svoju  osnovnu  neuralnu  teoriju  -
ispunjavajući  je  pojmovima  zamislima  posuđenim  od  evolucijske 
biologije,  imunologije  i  filozofije  -  da  bi  joj  dodao  veličanstve-
nost,  rezonantnost,  mistiku.  On je  poput  romanopisca  koji  radi­
je  riskira  nerazumljivost  -  čak  joj  i  teži -  u  nadi  da  će  postići  neku 

10 Daniel Dennett je prikazao BrightAir, Brilliant Fire u New Scientistu, 13. 
lipnja  1992.,  str.  48. 

dublju  istinu.  On  je  praktičar  ironijske  znanosti,  ali  mu,  na  ne­
sreću,  nedostaju  potrebne  retoričke  vještine. 

Kvantni  dualizam 

Postoji jedno pitanje oko kojeg se Crick,  Edelman i zapravo  goto­
vo  svi  neuroznanstvenici  slažu:  osobine  uma  niti  na  koji  ključni 
način ne  ovise o kvantnoj  mehanici. Fizičari, filozofi i drugi su spe­
kulirali  o  vezama kvantne  mehanike  i  svijesti,  barem poslije  1930. 
kada su neki filozofski usmjereni  fizičari počeli tvrditi da čin mjere­
nja  -  a  time  i  svijesti  -  igra  vitalnu  ulogu  u  određivanju  rezultata 
eksperimenta koji se tiču kvantnih učinaka. Takve su teorije uključi­
vale  malo više  od  mahanja rukom  i  njihovi  su  zastupnici  neizostav­
no  imali  dalje  filozofske  ili  čak  religiozne  motive.  Crickov partner 
Christof Koch je sažeo tezu o kvantnoj  svijesti u silogizmu:  kvantna 
mehanika je  misteriozna,  i  svijest je  misteriozna.  Quod erat demon­
strandum:  kvantna  mehanika  i  svijest  mora  da  imaju  neke  veze.12 

Jedan  od  strastvenih  zagovornika  kvantne  teorije  svijesti  je J o h n 
Eccles,  britanski  neurolog  koji  je  1963.  dobio  Nobelovu  nagradu 
za  svoja  proučavanja  neuralnih  transmisija.  Eccles  je  možda  naju­
gledniji  moderni  znanstvenik  koji  zagovara  dualizam,  koji  smatra 
da um postoji neovisno  od svog fizičkog supstrata.  On i Karl Pop­
per su napisali knjigu u kojoj se brani dualizam, nazvanu Ja i njegov 
mozak,  objavljenu  1977.  godine.  Odbacili  su  fizikalni  determini­
zam u  korist  slobodne volje:  um  može  odabrati između različitih 
misli  i  tijekova  djelovanja  koje  obavljaju  mozak  i  tijelo.13 

12 Koch je dao ovu primjedbu na simpoziju "Towards a Scientific Basis for 
Consciousness" održanom u Tucsonu, Arizona, od 12-17. travnja 1994. 

13 Eccles je iznio svoja stajališta u raznim publikacijama, uključujući  knjigu 
The Self and Its Brain, u koautorstvu s Karlom Popperom, izd. Springer-
Verlag, Berlin 1994.; How the Self Controls Its Brain, Springer-Verlag, Ber­
lin  1994.; članak "Quantum Aspects of Brain Activity and the Role os 
Consciousness" napisan zajedno s Friedrichom Bečkom, izd. Proceedings of 
the National Academy ofScience,vol. 89, prosinac, 1992., str. 11357-11361. 
Moj intervju s Ecclesom odvijao se telefonski u veljači 1993. 

Najuobičajeniji  prigovor  dualizmu  jest  da  on  krši  načelo  oču­
vanja  energije:  kako  um,  ako  nema  fizičku  egzistenciju,  može 
pokrenuti  fizičke  promjene  u  mozgu?  Zajedno  s  njemačkim  fi­
zičarom  Friedrichom  Beckom,  Eccles  je  dao  sljedeći  odgovor: 
živčane  stanice  u  mozgu  šalju  signale  kad  se  električki  nabijene 
molekule,  ili  ioni,  akumuliraju u  sinapsi,  i navode  ih  da otpuštaju 
neurotransmitore.  Ali  prisutnost  određenog  broja  iona u  sinapsi 
ne  izaziva  uvijek  odašiljanje  signala  iz  neurona.  Razlog  je,  prema 
Ecclesu,  da barem  na trenutak ion  postoji u  kvantnoj  superpozi-
ciji stanja; u nekim stanjima neuron se  električki prazni,  a u neki­
ma ne. 

Um  izvršava  svoju  volju  nad  mozgom  tako  što  "odlučuje"  koji 
će  neuroni  odapeti  signal,  a  koji  neće.  Sve  dok je  vjerojatnost  za 
cijeli  mozak  očuvana,  ovo  iskazivanje  slobode volje  neće  prekršiti 
načelo očuvanja energije.  "Nemamo nikakvih dokaza za to", veselo 
je priznao Eccles,  nakon  što  mi je  objasnio  svoju teoriju  u telefon­
skom  intervjuu.  Svejedno  je  hipotezu  nazvao  "izvanrednim  na­
pretkom"  koji  će  nadahnuti ponovnu pojavu dualizma.  Materija­
lizam  i  svo  njegovo  iskvareno  potomstvo  -  logički  pozitivizam, 
bihejviorizam,  teorija  identiteta  (koja  izjednačava  stanja  uma  s 
fizičkim  stanjima  mozga)  -  "su  gotovi",  izjavio  je  Eccles. 

Eccles  je  bio  iskren  -  i  preiskren  -  o  motivu  koji  ga  je  naveo 
da  se  okrene  kvantnoj  mehanici  pri  objašnjavanju  osobina  uma. 
On  je  "religiozna  osoba",  rekao  mi  je,  koja  "odbacuje  jeftini  ma­
terijalizam".  Vjerovao  je  "da  je  priroda  uma  ista  kao  i  priroda 
života.  To  je  božje  djelo."  Eccles  je  također  inzistirao  da  "smo 
tek  na  početku  otkrivanja  misterije  postojanja".  Možemo  li  ikad 
prodrijeti  u  tu  misteriju,  pitao  sam  ga,  i  time  privesti  znanost 
kraju?  "Ne  mislim  tako",  odvratio  je.  Zastao  je  i  zagrijano  do­
dao.  "Ja  ne  želim  da  znanost  završi.  Jedino  je  važno  nastaviti." 
Složio  se  sa svojim  istomišljenikom  dualistom  i  falsifikacionistom 
Karlom  Popperom  da moramo  i  hoćemo  nastaviti  "otkrivati  i  ot­
krivati  i  otkrivati.  I  misliti.  I  ne  smijemo  tvrditi  da  smo  rekli 
zadnju  riječ  o  bilo  čemu." 

Što Roger Penrose zapravo želi 

Roger  Penrose  je  nešto  bolji  u  prikrivanju  svojih  krajnjih  motiva 
- možda zato što ni njemu samom nisu jasni.  Penrose je svoj  ugled 
izgradio  kao  autoritet  u  proučavanju  crnih  rupa i  druge  fizikalne 
egzotike.  On je izumitelj  Penroseovih pločica, jednostavnih  geo­
metrijskih oblika koji kada se slože  zajedno  generiraju  golem broj 
novih  kvaziperiodičkih  obrazaca.  Od  1989.  je  poznat  zbog  svojih 
teza, kasnije razrađenih u knjizi Carev novi um.  Glavna svrha knjige 
je  bila pobiti tvrdnje  zagovornika umjetne  inteligencije  o  tome  da 
računala  mogu  replicirati  sva  ljudska  svojstva,  uključujući  i  svijest. 

Ključ Penroseovih tvrdnji leži u Gödelovu  teoremu  nepotpu­
nosti.  Teorem  tvrdi  da  svaki  konzistentni  sustav  aksioma,  iznad 
određene  osnovne  razine  kompleksnosti,  može  iskazati  tvrdnje 
koje  se  ne  mogu niti  dokazati niti pobiti  tim  aksiomima;  i tako je 
sustav uvijek nepotpun.  Prema Penroseu, taj  teorem implicira da 
nijedan izračunljivi model - tj. niti klasični fizikalni, niti informatič­
ki,  niti  neurologijski  kakav trenutno  postoji -  ne  može  replicirati 
kreativnu,  ili  prije,  intuitivnu  snagu  uma.  Umu  daje  snagu  neki 
suptilniji  fenomen,  vjerojatno  povezan  s  kvantnom  mehanikom. 

Tri godine  nakon prvog sastanka s  Penroseom u Syracusi - koji 
je  potaknuo  moje  zanimanje  za  granice  znanosti - posjetio  sam  ga 
u njegovu sjedištu,  na Sveučilištu Oxford.  Penrose je  upravo  radio 
na  Carevu  novom  umu,  djelu  koje  je  trebalo  detaljnije  objasniti 
njegovu  teoriju.  Bio je  uvjereniji  no  ikad,  rekao je,  da je  na pravom 
tragu  sa svojom  teorijom  kvazikvantne  svijesti.  "Nekome  možda 
ne  izgleda  tako,  ali  ja  imam  snažni  osjećaj  da  imam  pravo.  Ne 
vidim  nikakvog  drugog  izlaza."14 

Uočio sam da su neki fizičari počeli razmišljati o tome kako  se 
egzotični  kvantni  efekti,  primjerice  superpozicija,  mogu  upotrijebiti 

 14 Rogera Penrosea sam intervjuirao na  Oxfordu u  kolovozu  1992.  Pen-
roseove dvije knjige  o svijesti jesu  The Emperor's New Mind,  Oxford 
University Press, New York, 1989.; i Shadows of the Mind, Oxford Uni­
versity Press, New York, 1994.  [usp. također Roger Penrose, "Stvarni 
mozak i umjetna inteligencija". 

za  izračunavanja  koja  klasična  računala  ne  mogu  obaviti.  Ako  se 
ovakva kvantna računala pokažu mogućima, hoće li im Penrose prizna­
ti da su u stanju misliti?  Penrose je odrično  zavrtio  glavom.  Raču­
nalo  sposobno za mišljenje,  rekao je,  morao bi raditi na mehaniz­
mima srodnim ne kvantnoj mehanici u svom sadašnjem obliku,  nego 
nekoj  još  neotkrivenoj  dubljoj  teoriji.  Ono  protiv čega  se  stvarno 
bori  u  svojoj  knjizi  Carev  novi  um,  priznao  je  Penrose,  jest  pret­
postavka  da se  misterija svijesti,  ili  općenito  stvarnosti,  može  obja­
sniti trenutnim fizikalnim zakonima.  "Ja kažem da je to pogrešno", 
objašnjava  on.  "Zakoni  koji  upravljaju  ponašanjem  svijeta  su,  vje­
rujem,  puno  delikatniji." 

Suvremena fizika jednostavno nema smisla,  dokazuje on.  Oso­
bite  se  kvantna  mehanika  mora  odbaciti  jer je  tako  očito  nekonzi-
stentna  s  običnom  makroskopskom  stvarnošću.  Kako  elektroni 
mogu djelovati kao  čestice u jednom, a kao valovi u drugom poku­
su?  Kako  mogu  biti  na  dva  mjesta u  isto  vrijeme?  Mora postojati 
nekakva  dublja  teorija  koja  će  eliminirati  paradokse  kvantne  me­
hanike  i njene neugodno  subjektivne  elemente.  "Na koncu,  naša 
teorija  mora  negdje  smjestiti  subjektivizam,  ali  ne  bih  htio  vidjeti 
da je  sama  teorija  subjektivna."  Drugim  riječima,  teorija  bi  trebala 
dopustiti postojanje  umova,  ali  za nju  samu postojanje uma ne  bi 
trebalo biti  nužno. 

Niti  teorija  superstruna - koja  je,  naposljetku,  kvantna  teorija 
- ni bilo  koji  trenutačni  kandidat  za jedinstvenu  teoriju  nema  kvali­
tetu  za koju Penrose misli da je prijeko potrebna.  "Ako bi postoja­
la takva teorija - neka vrsta totalne fizikalne teorije - ona u određe­
nom  smislu  ne  bi  mogla  imati  svojstva  bilo  koje  teorije  koju  sam 
dosad  vidio",  rekao  je.  Takva  bi  teorija  trebala  "određenu  vrstu 
uvjerljivog materijalizma".  Drugim  riječima,  teorija bi morala imati 
smisla. 

Pa opet,  Penrose je  bio  baš  onako podvojen  kao  što je  bio  i u 
Syracusi oko toga da li će fizika ikad doći do istinski potpune teorije. 
Gödelov teorem,  kaže  on,  tvrdi  da će  u  fizici,  baš  kao  i u  matema­
tici,  uvijek biti otvorenih pitanja.  "Čak i kad biste  mogli potpuno 
opisati  fizikalni  svijet  kao  matematičku  strukturu,"  ističe  Penrose, 

"svejedno  tome  ne  bi  bilo  kraja,  ako  hoćete  i  zato  jer  nema  kraja 
matematici".  Govorio je veoma polagano  i uvjerljivo, puno  uvjer­
ljivije  nego  kad  smo  prvi  put  razgovarali  o  toj  temi  1989.  godine. 
Očito  je  da je  o  ovome  puno  razmišljao. 

Prisjetio  sam se usporedbe Richarda Feynmana o  fizici i  šahu: 
jednom kad naučite osnovne zakone, dalje možete zauvijek istraživati 
njihove konzekvence.  "Da, naizgled su slični", kaže Penrose.  Znači 
li  to  da  on  misli  kako  bi  bilo  moguće  znati  sve  osnovne  zakone, 
ali  ne  i  sve  konzekvence  koje  iz  njih  proizlaze?  "U  jednom  opti­
mističnom raspoloženju bih se s tim mogao i složiti."Zatim je  do­
dao  uzbuđeno:  "Ali ja  sigurno  nisam  od  onih  koji  misle  da  nema 
kraja  našem  fizikalnom  razumijevanju  svijeta.  U  Syracusi  je  Pen­
rose  rekao  da  je  pesimistično  vjerovati  da  postoji  Odgovor;  sad  je 
mislio  da  je  takvo  shvaćanje  optimistično. 

Penrose  je  rekao  kako  je  uglavnom  zadovoljan  prijemom  nje­
govih  ideja,  većina  njegovih  kritičara  je  barem  bila  pristojna.  Je­
dina iznimka je bio Marvin Minsky. Penrose je imao neugodan razgo­
vor  s  Minskym  na  nekom  skupu  u  Kanadi,  gdje  su  obojica  držali 
predavanja.  Na  inzistiranje  Minskog,  Penrose  je  govorio  prvi.  Za­
tim  je  Minsky ustao  kako  bi  mu  odgovorio.  Nakon  što  je  rekao 
da  nositi  odijelo  "obvezuje  na  džentlmensko  ponašanje",  skinuo 
je  sako  i  izjavio:  "Sad  se  ne  osjećam  kao  gentleman!"  Nastavio  je 
napadati  Carev  novi  um  argumentima  koji  su,  prema  Penroseu, 
smiješni.  Prisjećajući  se  ove  scene,  Penrose  je  još  uvijek  djelovao 
zbunjeno  i  povrijeđeno.  Ponovno  se  čudim,  kao  što  sam  se  čudio 
kao  i  pri prvom  susretu,  kontrastu  između  Penroseove  blagosti  i 
odvažnosti  njegovih  intelektualnih  stajališta. 

Godine  1994.,  dvije  godine  nakon  sastanka  s  Penroseom  u 
Oxfordu,  objavljena  je  njegova  knjiga  Sjenke  uma.  U  Carevu  no-
vom  umu  je  Penrose  prilično  nejasno  opisao  gdje  to  kvazikvantni 
efekt  izaziva  svoju  čaroliju.  U  Sjenkama  se  odvažio  na  nagađanje: 
radi  se  o  mikrotubulima,  sićušnim proteinskim  tunelima koji služe 
kao  neka  vrsta  kostura  za  većinu  stanica,  uključujući  i  neurone. 
Penroseova  hipoteza  se  temelji  na  tvrdnji  Stuarta  Hameroffa, 
anesteziologa  na  Sveučilištu  Arizona,  da  anestezija  sprečava  kreta-

nje elektrona u mikrotubulima.  Podižući  golemu  teorijsku  građe­
vinu  na  toj  tvrdnji, Penrose spekulira da mikrotubuli obavljaju inde-
terminističke,  kvazikvantne  proračune  iz  kojih  nekako  proizlazi 
svijest.  Svaki  neuron  tako  nije  jednostavni  prekidač,  nego  kom­
pleksno  računalo  svoje  vrste. 

Penroseova  teorija  mikrotubula  ne  može  ne  biti  antiklimaks. 
U  svojoj  prvoj  knjizi  je  izgradio  osjećaj  napetosti,  očekivanja  i  mi-
sterioznosti,  kao  što  to  čini  redatelj  horora  koji  nam  daje  samo 
izluđujuće  nagovještaje  o  čudovištu.  Kad  je  Penrose  napokon 
razotkrio  svoje  čudovište,  ono  je  izgledalo  poput  debelog  glumca 
koji  nosi  jeftino  gumeno  odijelo  i  peraje.  Neki  su  skeptici,  što  je 
bilo  i  za očekivati,  reagirali izrugivanjem, a ne  strahopoštovanjem. 
Opazili su da se mikrotubule mogu pronaći u gotovo svim stanicama, 
ne  samo  neuronima.  Da li  to  znači  da je  naša jetra  svjesna?  Što  je  s 
našim palcima? A što s papučicom  (paramecijem)?  (Penroseov part­
ner,  Stuart  Hameroff,  mi  je  odgovorio  kad  sam  mu  postavio  ovo 
pitanje  u  travnju  1994.:  "Neću  tvrditi  da  je  papučica  svjesna,  ali 
iskazuje  prilično  inteligentno  ponašanje.") 

Penroseu se također može suprotstaviti Crickovim argumentom 
protiv  slobode  volje.  Budući  da  Penrose  običnom  introspekcijom 
ne  može  slijediti  kompjutacijsku  logiku  svoje  percepcije  mate­
matičke  istine,  on  inzistira da percepcija mora  da potječe  od nekog 
misterioznog,  ne-kompjutacijskog  fenomena.  Ali,  kako  je  Crick 
ukazao,  baš  zato  što  nismo  svjesni  živčanih  procesa  koji  nas  do­
vode  do  neke  odluke,  to  ne  znači  da  se  taj  proces  nije  dogodio. 
Pristaše  umjetne  inteligencije  proturječe  Penroseovim  i  Göde-
lovim argumentima, tvrdeći da se uvijek može konstruirati računa­
lo  koje  će  proširiti vlastitu  bazu  aksioma  da  bi  riješilo  novi problem; 
zapravo,  takvi  algoritmi  učenja su  prilično  rašireni  (iako  su  i  dalje 
iznimno  sirovi  u  usporedbi  s  ljudskim  umom).15 

 15 Za kritiku  knjige  The Emperor's New Mind,  vidi Behavioral and Brain 
Sciences, vol. 13, no. 4, prosinac, 1990. Ovo izdanje ima nekoliko prikaza 
Penroseove knjige. Za oštre kritike knjige Shadows of the Mind, vidi "Shad­
ows od Doubt" Philipa Andersona (uglednog fizičara), Nature, 17. stude­
ni 1994., str. 288-289; i "The Best of All Possible Brains" Hilaryja Put-
nama  (uglednog filozofa), New  York  Times Book Review,  20.  studeni 
1994., str. 7. 

Neki  kritičari  su  optužili  Penrosea  da je  vitalist,  netko  tko  se 
potajno  nada  kako  se  zagonetka  uma  neće  predati  znanosti.  Ali 
da  je  Penrose  vitalist,  on  bi  ostavio  svoje  ideje  neodređenima  i 
neprovjerljivima.  Nikad  ne  bi  razotkrio  čudovište,  to  jest  mikrotu-
bule. Penrose je pravi znanstvenik;  on želi znati.  On iskreno vjeruje 
da je  naše  sadašnje  shvaćanje  stvarnosti  nepotpuno,  logički  manj­
kavo, i zapravo puno tajni.  On traži ključ, uvid, neki zgodni kvazi-
kvantni  trik  koji  će  iznenada sve  objasniti.  On  traži  Odgovor.  Na­
pravio  je veliku  pogrešku  što  je pomislio  da će  fizika učiniti  svijet 
potpuno pametnim i smislenim.  Steven Weinberg mu je  mogao  reći 
da  fizika  za  to  nije  sposobna. 

Napad  Misterijanaca 

Penrose  je,  premda  je  pogurnuo  teoriju  svijesti  daleko  izvan  ho­
rizonta  današnje  znanosti,  barem  zadržao  nadu  da  bi  ta  teorija 
jednog  dana  mogla  biti  dosegnuta.  Ali  neki  filozofi  su  doveli  u 
pitanje  mogućnost  da  bilo  koji  čisto  materijalistički  model -  sve­
jedno  da li uključuje  konvencionalne  neuralne procese  ili  egzotič­
ne  indeterminističke  mehanizme  koje  je  zamislio  Penrose  - uisti­
nu  objasne  svijet.  Filozof Owen  Flanagan  je  ove  sumnjičavce  nazvao 
"novim  misterijancima",  prema  rock  skupini  iz  šezdesetih  Que­
stion Mark and the Mysterians,  koji su izvodili pjesmu "96 Tears" 
(sam  Flanagan  nije  misterijanac,  nego  prizemljeni  materijalist).16 

Filozof Thomas  Nagel  ponudio  je  jedno  od  najjasnijih  izraza 
misterijanskog  nazora  (je  li  to  oksimoronski  poduhvat?)  u  svom 
čuvenom  ogledu  iz  1974.  godine.  "Kako  je  to biti  šišmiš?" Nagel 
pretpostavlja  da  je  subjektivno  iskustvo  temeljna  osobina  ljudi  i 
mnogih viših životinja, poput šišmiša.  "Nema sumnje, ono se pojav­
ljuje  u  nebrojenim  oblicima,  nama  u  potpunosti  nezamislivim,  na 
drugim planetima, u  drugim  sunčevim  sustavima,  čitavom  svemiru", 
piše  Nagel.  "Ali  bez  obzira  na  to  koliko  se  oblik  može  mijenjati, 

16 The Science of the Mind, Owen Flanagan, MIT Press, Cambridge, 1991. 
Daniel Dennett mi je skrenuo pažnju na taj Flanaganov izraz. 

činjenica da organizam uopće  ima doživljaj  svijesti,  znači,  u  osno­
vi,  da  postoji  nešto  kako  je  to  biti  taj  organizam."17 Nagel  tvrdi 
da bez obzira na to  koliko  znamo  o  fiziologiji šišmiša, mi ne može­
mo stvarno znati kako je to biti šišmiš, budući da znanost ne može 
prodrijeti  u  područje  subjektivnog  iskustva. 

Nagela  bi  se  moglo  nazvati  slabim  misterijancem:  on  smatra 
da  je  moguće  da  će  jednog  dana  filozofija  i/ili  znanost  otkriti 
prirodni  put  kojim  se  može  premostiti  jaz  između  naših  materi­
jalističkih  teorija  i  subjektivnog  iskustva.  Colin  McGinn  je  jaki 
misterijanac.  McGinn  je  isti  onaj  filozof  koji  vjeruje  da  je  većina 
glavnih  filozofskih  pitanja  nerješiva  zato  što  su  iznad  naših  kog­
nitivnih  sposobnosti  (vidi  drugo  poglavlje).  Kao  što  štakori  ima­
ju  svoja  spoznajna  ograničenja,  tako  ih  imaju  i  ljudi,  a  jedno  od 
njih je da ne možemo riješiti problem odnosa duha i tijela. McGinn 
smatra  da  njegova  pozicija  glede  problema  duha  i  tijela  -  da  je 
nerješiv -  logički  proizlazi  iz  Nagelove  analize  u  ogledu  Kako  je 
to  biti  šišmiš.  McGinn  brani  svoje  stajalište  kao  superiorno  ono­
me  što  naziva  "eliminativističkom"  pozicijom,  koja pokušava po­
kazati  da  problem  odnosa  duha  i  tijela  zapravo  uopće  nije  pro­
blem. 

P o t p u n o  je  moguće,  kaže  McGinn,  da  će  znanstvenici  otkriti 
teoriju  uma  koja  može  vrlo  precizno  predvidjeti  rezultat  pokusa, 
što  bi  medicini  donijelo  veliki  napredak.  Ali  djelotvorna  teorija 
nije  nužno  i  razumljiva.  "Ne  postoji  stvarni  razlog  da  dio  našeg 
uma  ne  razvije  formalizam  s  ovim  sjajnim  sposobnostima  pre­
dviđanja,  a  da  istovremeno  ne  možemo  osmisliti  taj  formalizam 
onim  dijelom  našeg  uma  koji  razumijeva  stvari.  Tako  bi  moglo 
biti,  u  slučaju  svijesti,  da  ćemo  doći  do  teorije  koja  je  analogna 

17 "What Is It Like to Be a Bat" Thomasa Nagela može se pronaći u knjizi 
Mortal Questions,  Cambridge University Press, New York,  1979.,  u 
zbirci Nagelovih eseja. Ovaj navod potječe sa stranice 166. ~ 

~U  lipnju  1992.  sam nazvao Nagela da bih ga pitao  misli li da će 
znanost ikada doći do kraja. Ni u kom slučaju, odvratio mi je. "Što više 
otkrivamo,  to  će više biti pitanja",  rekao je.  "Nikad se neće prestati 
pisati prikazi  i  kritike  Shakespearea,  pa  zašto  bi  onda  fizika  došla do 
kraja?" 

kvantnoj  teoriji  u  ovom  pogledu,  teoriji  koja  je  zapravo  dobra 
teorija  svijesti,  ali  mi  je  nismo  u  stanju  interpretirati  ili  shvati­
t i . " 1 8 

Ovakvo  razmišljanje  razbješnjuje  Daniela  Dennetta.  Filozof 
na Sveučilištu Tufts,  Dennett  je  veliki  čovjek  s  velikom  bradom  i 
izgledom vječno  nasmiješenog Djeda Mraza  na  dijeti.  Dennett  je 
primjer  onoga  što  McGinn  zove  eliminativističkom  pozicijom. 
U  svojoj  knjizi  iz  1992.  Objašnjena  svijest  Dennett  izlaže  staja­
lište  po  kojem  su  svijest  -  i  naš  osjećaj  da  posjedujemo  jedinstve­
no  ja -  iluzije  koje  potječu  iz  interakcije  mnogih  različitih  "pot-
programa"  koji  istovremeno  rade  u hardveru  našeg  mozga.19  Kad 
sam  D e n n e t t a  upitao  što  misli  o  McGinnovim  misterijanskim  ar­
gumentima,  odgovorio  mi  je  da  su  smiješni.  Ocrnio  je  McGin-
novu  usporedbu  ljudi  i  štakora.  Za  razliku  od  ljudi,  tvrdi  Den­
nett,  štakori ne mogu  zamisliti  znanstvena pitanja,  pa naravno  da 
ne  mogu  na  njih  niti  odgovoriti.  Dennett  sumnja  da  McGinn  i 
drugi  misterijanci  "ne  žele  da  se  znanost  bavi  sviješću.  Njima  se 
sviđa  ideja  da  je  to  izvan  dosega  znanosti.  Ništa  drugo  ne  može 
objasniti  zašto  prihvaćaju  takve  klimave  argumente." 

Dennett  je  pokušao  s  drugom  strategijom,  koja  djeluje  neo­
bično  platonski  za  tako  zakletog  materijalista -  a  i  opasno  za  pi­
sca.  On  se  prisjetio  da  je  Borges,  u  svojoj  priči  Babilonska  knjiž­
nica, zamislio beskonačnu knjižnicu sa svim što je dosad napisano, 
što  će  biti i  Što  je  moglo  biti  napisano,  od najvećih  besmislica do 
vrhunskih umotvorina.  Sigurno  u  knjižnici postoji  i  savršeno  for­
mulirano  rješenje problema duha i  tijela,  kaže  Dennett.  Dennett 

18 McGinna sam intervjuirao u N e w Yorku u kolovozu  1994. Vidi McGin-
novu knjigu The Problem of Consciousness, Blackwell Publishers, Cam­
bridge, Mass.,  1991., za potpunu raspravu o njegovom misterijanskom 
stajalištu. 

 19 Consciousness Explained, Daniel Dennett, Little, Brown, Boston, 1991. 
Vidi također "The Brain and Its Boundaries", London  Times Literary 
Supplement,  od  10.  svibnja  1991., u  kojem  Dennett napada M c G i n n o -
vu  misterijansku poziciju.  S D e n n e t t o m sam razgovarao  o misterijan­
skom stajalištu  telefonski u  travnju  1994. 

mi  je  iznio  ovaj  argument  s  takvim  uvjerenjem  da  sam  pomislio 
da  vjeruje  da  Babilonska  knjižnica  uistinu  postoji. 

Dennett se slaže da neurologija možda nikad neće stvoriti teoriju 
svijesti koja će zadovoljiti sve.  "Pa ni inače ne možete baš sve objasniti 
tako  da svi budu zadovoljni", kaže  on. Napokon, mnogi ljudi nisu 
zadovoljni  time  kako  znanost  objašnjava,  primjerice,  fotosintezu 
ili biološku reprodukciju.  Ali  dio  tajnovitosti je nestao  i kod foto­
sinteze  i  kod  reprodukcije,  a  na  kraju  ćemo  imati  i  sličan  odnos 
prema  svijesti. 

Dennett  iznenada  skreće  u  posve  suprotnom  smjeru.  "U  su­
vremenoj  znanosti  postoji  neobičan  paradoks.  Trend  koji  ovih 
dana vodi znanost tako brzo naprijed je isti onaj koji znanost udalja­
va od ljudskog razumijevanja.  Kad se prebacite od pokušaja da mo­
delirate  stvari pomoću elegantnih jednadžbi na stvaranje  golemih 
kompjutorskih  simulacija...  mogli  biste  završiti  s  modelom  koji 
izvanredno  modelira prirodu,  fenomene  koji vas  zanimaju,  ali  da 
ne  razumijete  model.  To  znači  da  ne  razumijete  na  način  na  koji 
ste  shvaćali  modele  u  prijašnjim  vremenima". 

Računalni program koji bi precizno opisivao ljudski mozak, upo­
zorio je Dennett, bio bi nam jednako nerazumljiv kao i sam mozak. 
"Softverski  sustavi  su na samoj  granici  ljudskog razumijevanja.  Čak 
i sustavi poput Interneta su apsolutno trivijalni u usporedbi sa slože-
nošću  ljudskog  mozga.  Internet  se  neprestano  mijenja  i  dorađuje, 
tako  da danas nitko u potpunosti ne razumije kako on funkcionira 
i  kako  će  se  dalje  razvijati.  Kad počnete  rabiti programe  koji pišu 
programe,  i  programe  koji  sami  ispravljaju  greške  u  programima, 
ili kodove koji sami sebe popravljaju,  onda ste počeli  stvarati arte­
fakte koji imaju vlastiti život.  Oni postaju  objekti koji više  nisu unu­
tar  epistemološke  hegemonije  svojih  autora.  I  tako  će  to  na neki 
način  biti  poput  brzine  svjetlosti.  To  će  biti  prepreka  iznad  koje 
će  znanost  zauvijek  pokušavati  izdići  svoju  glavu." 

Neobično,  ali  D e n n e t t  implicitno  govori  kako  i  on  ima miste-
rijanskih sklonosti.  On  smatra da bi  teorija uma, premda bi mož­
da vrlo  djelotvorna  i velike  moći  predviđanja,  najvjerojatnije  bila  lju­
dima nerazumljiva.  Čovjek možda može  shvatiti vlastitu složenost 
samo  ako  prestane  biti  čovjek.  "Svatko  dovoljno  motiviran  i  da-

rovit  moći  će  se  stopiti  s  tim  velikim  softverskim  sustavima." 
Dennett se osvrnuo na mogućnost koju su predvidjeli neki vatreni 
pristaše  umjetne  inteligencije,  da ćemo  jednog dana mi  ljudi  moći 
odbaciti  naš  smrtni  tjelesni  oblik i  postati  strojevi.  "Mislim  da je 
to  logički moguće",  dodao je Dennett.  "Nisam siguran koliko je to 
vjerojatno,  ali  je  moguće,  mislim  da  nije  u  sebi  proturječno."  Ali 
čini  se  da  Dennett  sumnja  da  će  čak  i  superinteligentni  strojevi 
ikad posve  razumjeti  sami sebe.  Pokušavajući upoznati  sebe,  stro­
jevi  će  postajati  još  složeniji;  tako  bi  se  mogli  uhvatiti  u  spiralu 
kompleksnosti koja se  stalno uvećava, pokušavajući zauvijek uhva­
titi  vlastiti  rep. 

Kako znam da si ti svjestan? 

U  proljeće  1994.  bio  sam  svjedokom  iznimnom  sukobu  filozofskih 
i  znanstvenih  shvaćanja  na  skupu  nazvanom  "Prema  znanstve­
nom  temelju  svijesti",  održanom  na  Sveučilištu  Arizona.20  Prvoga 
je  dana  David  Chalmers,  dugokosi  australski  filozof koji  nevjero­
jatno  nalikuje  čuvenoj  slici Thomasa Gainsborougha Plavi dječak, 
iznio misterijanski svjetonazor sa zastrašujućom snagom. Proučava­
nje  neurona,  rekao  je,  ne  može  otkriti  zašto  djelovanje  zvučnih 
valova  na  naše  uši  izaziva  subjektivni  doživljaj  Beethovenove  Pete 

 20 "Towards a Scientific Basis for Consciousness" Tucson, Arizona,  12-17. 
travnja  1994.  Konferenciju  je  organizirao  Stuart  Hameroff,  anestezi­
olog  na  Sveučilištu  Arizona  čiji  je  rad  na  mikrotubulama  utjecao  na 
Penroseovo  shvaćanje  kvantnih  efekata  svijesti.  Sastankom  su  stoga 
dominirali  govornici iz neuroznanstvene  škole kvantne  svijesti.  Među 
njima nije bio samo Roger Penrose, nego i Brian Josephson, fizičar N o ­
belovac koji je iznio tezu da kvantni efekti mogu objasniti mistične, pa 
čak  i  parapsihološke  fenomene;  Andrew Weil,  liječnik  i  stručnjak  za 
psihodelike koji je ustvrdio da potpuna teorija uma mora uzeti u obzir 
sposobnost južnoameričkih Indijanaca koji su uzimali psihotropne droge 
kako bi doživljavali zajedničke halucinacije; te Danah Zohar, zastupnik 
New Age  filozofije  koji  je  izjavio  da ljudska misao  potječe iz  "kvantnih 
fluktuacija  vacuumske  energije  univerzuma",  koja  je  "zapravo  Bog". 
Opisao sam ovaj skup u članku "Can Science Explain Consciousness" 
objavljenom  u  Scientific  Americanu  u  srpnju  1994.,  str.  88-94. 

simfonije.  Sve  fizikalne  teorije,  rekao  je  Chalmers,  opisuju  samo 
funkcije  kao  što  su  sjećanje,  pozornost,  namjera,  introspekcija - u 
korelaciji  s  odgovarajućim  fizikalnim  procesima u  mozgu.  Ali  nijed­
na od tih teorija ne  može objasniti zašto  su ove funkcije praćene  su­
bjektivnim  iskustvom.  Napokon,  sigurno  možemo  zamisliti  svijet 
androida koji  nalikuje  u  svakom pogledu  na ljudski - osim  što oni 
nemaju svjesni doživljaj  svijeta.  Koliko  god naučili o mozgu,  neuro-
znanstvenici ne  mogu premostiti  "procjep  u  objašnjenju"  između 
fizikalnog  i  subjektivnog  svijeta  strogo  fizikalnom  teorijom,  rekao 
je  Chalmers. 

Do  tog trenutka Chalmers  je  izrazio temeljno  stajalište  misterija-
naca, istovjetno  onome koje povezujemo  s Thomasom Nagelom  i 
Colinom McGinnom.  ali  tada je  Chalmers  izjavio  da,  iako  znanost 
ne  može  riješiti  problem  odnosa  duha  i  tijela,  to  može  filozofija. 
Chalmers  misli  da  je  našao  moguće  rješenje:  znanstvenici  bi  treba­
li  prihvatiti  da  je  informacija  isto  toliko  bitno  svojstvo  stvarnosti 
koliko  su  to  i  materija  i  energija.  Chalmersova  je  teorija  bila  vrlo 
slična koncepciji Johna Wheelera  (sve iz bita biva)  - u stvari, Chal­
mers priznaje  dug Wheeleru - i pati od istog fatalnog nedostatka. 
Koncepcija  informacije  nema  smisla  ako  ne  postoji  procesor  infor­
macija -  bila  to  ameba  ili  teorijski  fizičar  -  koji  skuplja  informacije 
i djeluje u skladu s  njima. Materija i energija su postojale u početku 
stvaranja, ali život, barem koliko znamo - nije.  Kako onda informa­
cija može biti isto tako fundamentalna kao što su to materija i ener­
gija?  Svejedno, Chalmersove  su ideje u publici izazvale  odjeka.  Op­
kolili  su  ga  nakon  predavanja,  govoreći  mu  koliko  im  se  svidjela 
njegova  poruka.21 

Ali barem jedan slušatelj nije bio zadovoljan:  C.  Koch, surad­
nik  Francisa  Cricka.  Te  je  večeri  Koch,  visoki  mršavi  čovjek  sa 
crvenim kaubojskim čizmama, pratio Chalmersa do prostorije  gdje 
je  u  stanci  održan  koktel  za  sudionike  konferencije  i  počeo  ga 

 21 David  Chalmers  je  iznio  svoju  teoriju  svijesti  u  Scientific Americanu  u 
prosincu  1995., str.  80-86. U pratećem članku Francis Crick i Christof 
Koch ga pobijaju,  [usp. također David Chalmers, "Suočavanje s probl­
emom svijesti.,te Francis Crick i Chistoph Koch, "Neurologija i svijest", 

ibid./op.ur./] 

grditi  zbog  njegova  predavanja.  Upravo  zato  što  su  svi  filozofski 
pristupi  svijesti propali,  znanost  se  mora usmjeriti  na mozak, vikao 
je  Koch  svojim  njemačkim  naglaskom,  dok  su  znatiželjnici  pozor­
no  slušali.  Chalmersova  teorija  svijesti  koja  se  temelji  na  informa­
ciji,  nastavio  je  Koch,  baš  kao  sve  filozofske  teorije,  neprovjerljiva 
je i stoga beskorisna.  "Zašto jednostavno  ne kažete da,  kad imate 
mozak,  Duh  sveti  side  s  nebesa  i  učini  vas  svjesnim!",  uzviknuo 
je  Koch.  Takva  je  teorija bespotrebno  komplicirana,  suho  je  odgo­
vorio  Chalmers,  i  ne  slaže  se  s  mojim  subjektivnim  doživljajem. 
"Ali  kako  ja  mogu  znati  da je vaš  subjektivni  doživljaj  jednak mo­
jem?", vikao je Koch.  "Kako ja mogu znati jeste  li vi uopće  svjesni?" 

Koch je  iznio  neugodan  problem  solipsizma  koji  je  bit  miste-
rijanskog  stajališta.  Nitko  stvarno  ne  zna  ima  li  bilo  koje  druge 
biće,  ljudsko  ili  neljudsko,  subjektivni  doživljaj  svijeta.  Pozivajući 
se  na ovu  drevnu filozofsku zagonetku,  Koch je, poput Dennetta, 
pokazao  da je  i on misterijanac.  Sam Koch mi je to kasnije p r i z n a o . 
Sve  što  znanost  može učiniti,  tvrdi on,  jest  osigurati  detaljnu  kar­
tu  fizikalnih  procesa  koji  su  u  korelaciji  s  raznim  subjektivnim  sta­
njima.  Ali znanost ne  može uistinu  "riješiti"  problem  duha i tijela. 
Nijedna  empirijska  neurološka  teorija  ne  može  objasniti  zašto 
mentalne  funkcije  prate  specifična  subjektivna  stanja.  "Ne  vidim 
kako  bi  ijedna  znanost  to  mogla  objasniti",  kaže  Koch.  Iz  istog 
razloga Koch  sumnja da će  znanost  ikada osigurati definitivni  odgo­
vor  na  pitanje  mogu  li  strojevi  postati  svjesni  i  imati  subjektivni 
doživljaj.  "Ova  rasprava  možda  nikad  neće  biti  riješena",  rekao 
mi je,  i velikodušno  dodao  "Kako  da ja  znam  da  ste vi  svjesni?" 

Čak  je  i  Francis  Crick,  premda  je  optimističniji  od  Kocha, 
morao  priznati  da  rješenje  svijesti  možda  i  neće  biti  intuitivno 
razumljivo.  "Ne  mislim  da ćemo  dobiti  zdravorazumski  odgovor 
kad  shvatimo  mozak",  rekao  je  Crick.  N a p o k o n ,  prirodni  odabir 
sparuje organizme ne prema nekom logičkom planu, nego pomoću 
raznih  dosjetki  i  trikova.  Crick je  nastavio  iznoseći  tezu  da se  za­
gonetke uma možda neće predati tako  lako  kao  što  su se predale 
zagonetke  u  nasljeđivanju.  Um je  "znatno  složeniji  sustav"  od geno-
ma, istaknuo je, a teorije uma će vjerojatno imati znatno ograniče-
niju  objašnjavalačku  moć. 

Držeći  olovku,  Crick je  objasnio  da bi  znanstvenici  morali biti 
u  stanju  objasniti  koje  su  živčane  aktivnosti  u  korelaciji  s  mojom 
percepcijom  olovke.  "No  ako  vas  pitam:  'Vidite  li vi  crvenu  i  pla­
vu na isti način kako ih ja vidim?', to je nešto  što mi nećete moći 
priopćiti.  Zato  ne  mislim  da  ćemo  moći  objasniti  sve  čega  smo 
svjesni." 

Samo  zato  što  um  ima svoj  korijen  u  determinističkim  proce­
sima, nastavio je Crick, ne znači da će znanstvenici moći predvidjeti 
sva  njegova  krivudanja;  ona  mogu  biti  kaotična  i  stoga  nepredvi-
diva.  "Mogu postojati i  druga ograničenja u mozgu.  Tko  zna?  Ne 
mislim  da ne  možemo  gledati previše  unaprijed."  Crick je  sumnjao 
da  kvantni  fenomeni  igraju  ključnu  ulogu  u  svijesti,  kao  što  je  to 
sugerirao  Roger Penrose.  S  druge strane,  dodao je  Crick,  neki  ekvi­
valenti  Heisenbergova  načela  neodređenosti  bi  mogli  ograničiti 
našu sposobnost da proučimo aktivnosti mozga do najsitnijih poje­
dinosti,  a  proces  na  kojem  se  temelji  svijest  bi  mogao  biti  toliko 
paradoksalan i teško shvatljiv, kao i kvantna mehanika.  "Zapamti­
te,"  dalje  je  govorio  Crick,  "naši  su  mozgovi  evoluirali  da  bismo 
se  bavili  svakodnevnim  stvarima  još  u  doba  kad  smo  bili  lovci-
sakupljači,  a prije  toga kad  smo  bili  majmuni."  Da,  to  je bilo  ono 
što  su htjeli  istaknuti  i Colin McGinn,  i  Chomsky,  i  Stent. 

M n o g i  u m o v i Marvina M i n s k o g 

Najnevjerojatniji  misterijanac  je  Marvin  Minsky  -  jedan  od  ute­
meljitelja  umjetne  inteligencije,  koji  smatra  da  mozak  nije  ništa 
više  do  vrlo  složeni  stroj  čija  svojstva  može  iskazati  i  računalo. 
Prije no što sam ga posjetio na MIT-u, kolege su me upozorili da on 
zna biti hirovit, čak neprijateljski raspoložen. Ako ne želim da iznena­
da prekine  intervju,  ne  bih  ga  smio  preizravno  pitati  o  sve  goroj 
sudbini  umjetne  inteligencije,  niti  o  njegovim  teorijama  uma. Je­
dan prijašnji suradnik mi je savjetovao  da ne iskorištavam Minsky-
jeve  sklonosti  za pretjerane  formulacije.  "Pitaje  ga  misli  li  stvarno 
tako,  a ako  tri puta ne potvrdi,  onda to  ne  smijete  koristiti",  u p o ­
zorio  me  njegov  bivši  kolega. 

Kad sam susreo Minskog, bio je dosta nervozan, ali to je izgleda­
lo  kao  njegovo  prirodno,  a  ne  stečeno  stanje.  Bez  prestanka  je 
prekapao po  stolu,  žmirkao, mahao  nogom, premještao  stvari.  Za 
razliku  od  većine  znanstvenih  veličina,  ostavljao  je  dojam  da  baš 
tog trenutka stvara ideje  i figure  od  samog početka,  a ne  da ih već 
gotove  priziva  iz  pamćenja.  Bio  je  često,  premda  ne  uvijek,  zajed­
ljiv. "Ja sam ovdje zalutao",  dodao je nakon što se bujica objašnje­
nja,  o  tome  kako  provjeravati  modele  uma,  srušila u  gomilu  reče­
ničnih  fragmenata.22 

Čak  je  i  njegova  fizička  pojava  ostavljala  dojam  improvizacije. 
Njegova velika  okrugla  glava  činila se  potpuno  ćelavom,  ali  na  njoj 
su  zapravo  rasle vlasi,  prozirne  poput  optičkih vlakana.  Nosio  je 
pleteni  remen  koji  je,  osim  njegovih  hlača,  držao  i  trbuh  i  malu 
futrolu  sa sklopivim  kliještima.  S  okruglim  trbuhom  i  neodređeno 
azijatskim  crtama lica,  nalikovao  je  Buddhi - Buddhi  koji  se  rein-
karnirao  kao  hiperaktivni  haker. 

Činilo  se  da je Minsky nije  sposoban,  ili  ne  želi,  duže vremena 
zadržati  bilo  koji  osjećaj.  U početku  je,  kao  što  sam  i  predviđao, 
dostojno prezentirao  svoju  reputaciju  čangrizavca  i velikog reduk-
cionista.  Izražavao  je  prijezir spram  onih  koji  su  sumnjali  u  to  da 
računala  mogu  biti  svjesna.  Svijest  je  trivijalni  problem,  rekao  je. 
"Riješio  sam  ga  i  ne  shvaćam  zašto  ljudi  ne  žele  slušati."  Svijest je 
samo  tip  kratkotrajnog pamćenja,  "sustav niske  razine  za  čuvanje 
podataka".  Računalni programi, primjerice  LISP, koji imaju odlike 
koje  im  omogućuju  da  ponavljaju  korake  napravljene  u  procesui-
ranju  su  "ekstremno  svjesni",  i više  od ljudi  s  njihovim jadnim  plit­
kim  bankama  sjećanja. 

 22 Minskog sam  intervjuirao  na MIT-u  u  svibnju  1993. Tijekom intervjua 
Minsky je potvrdio da je 1966. rekao jednom dodiplomskom studentu, 
Geraldu  Sussmanu,  da  dizajnira,  kao  projekt  preko  ljetnih  praznika, 
stroj koji može prepoznavati objekte, odnosno "vidjeti". Nije potrebno 
reći da Sussman nije uspio  (premda je kasnije postao profesor na MIT-
u).  Umjetni vid ostaje jedan od najtežih problema umjetne  inteligen­
cije. Za kritički pogled na umjetnu inteligenciju vidi AI: The Tumultuous 
History  of  the  Search  for  Artificial  Intelligence,  Daniela  Creviera,  Basic 
Books, New York, 1993. Vidi također Minskyjev portret pun poštovanja koji 
je napisao Jeremy Bernstein u New Yorkeru,  14. prosinac 1981., str. 50. 

Minsky je nazvao  Rogera Penrosea  "kukavicom"  koja ne može 
prihvatiti vlastitu  tjelesnost,  a hipotezu  Geraida Edelmana o petlja­
ma  s  ponovnim  ulazom  odbacio je  kao  podgrijanu teoriju povratne 
sprege.  Minsky posprdno  govori  čak i  o vlastitom  Laboratoriju  za 
umjetnu  inteligenciju  na MIT-u,  koji je  sam  osnovao  i  gdje  smo  se 
upravo nalazili. " N e mislim da je to u ovom trenutku ozbiljna istraži­
vačka  institucija",  rekao  je. 

Kad  smo  krenuli  kroz  laboratorij  u  potrazi  za  predavanjem  o 
računalu koje igra šah,  došlo je  do  metamorfoze.  "Zar sastanak o 
šahu  nije  ovdje?",  upitao  je Minsky  skupinu  istraživača  koji  su  raz­
govarali u hodniku.  'To je bilo jučer",  odgovorio je netko.  Nakon 
što  je upitao nekoliko pitanja o predavanju, Minsky je počeo pripo­
vijedati priče  o povijesti programa  koji  igraju  šah.  Ovo  mini  preda­
vanje  je  evoluiralo  u  sjećanje  na  Minskyjevog  prijatelja  Isaaca  Asi-
mova  koji  je  nedavno  bio  umro.  Minsky  je  pripovijedao  kako  je 
Asimov - koji je  popularizirao  pojam  robot  i  istraživao  njegove  me­
tafizičke  implikacije  u  svojim  znanstvenofantastičnim  romanima 
-  uvijek  odbijao  pozive  Minskog  da  vidi  robote  koji  se  izrađuju 
na MIT-u zbog straha da bi to moglo  "opteretiti njegovu imagina­
ciju  dosadnim  realizmom." 

Jedan  od  ljudi  iz  hodnika,  kad  je  opazio  da  Minsky  nosi  ista 
kliješta  kao  i  on,  izvukao  je  instrument  iz  futrole  i  rasklopio  ih 
pokretom  zgloba.  "En  garde",  rekao  je.  Minsky,  smijući  se,  iz­
vuče  svoje  oružje,  i  on  i  njegov  izazivač  počnu  šibati  kliještima, 
poput  nekih  klinaca  koji  uvježbavaju  tehniku  mačevanja.  Minsky 
je  razglabao  i  o  okretnosti  i  o  -  što  mu  je  bilo  važno  -  ograniče­
njima  kliješta;  njegova  su  ga  uštipnula  tijekom  određenih  mane­
vara.  "Možete  li  ih  rastaviti  njima  samima?",  upitao  je  netko. 
Minsky  i  njegovi  kolege  su  se  insajderski  nasmijali  na  ovu  refe­
rencu  na  fundamentalni  problem  robotike. 

Kasnije  smo, vraćajući se u ured Minskog,  susreli  mladu  Korejan-
ku u visokom stupnju trudnoće. Ona je bila pred doktoratom i trebala 
je sutradan izaći na usmeni ispit. "Jeste li nervozni?", pitao je Minsky. 
"Pomalo",  odgovorila je.  "Ne trebate biti",  rekao je,  i  nježno pri­
tisnuo  svoje  čelo  na  njeno  kao  da  joj  pokušava  prenijeti  malo 
svoje snage. Shvatio sam, gledajući tu scenu, da postoje mnogi Minskyji. 

Ali  naravno  da  postoje.  Višestrukost  je  središnja  za  Minskyjevo 
shvaćanje  uma.  U  svojoj  knjizi  Društvo  umova  ustvrdio  je  da  moz­
govi  sadrže  mnoge  različite  krajnje  specijalizirane  strukture  koje 
su  evoluirale  da  rješavale  različite  probleme.23  "Imamo  mnoge  slo­
jeve  mreža  strojeva  koji  uče",  objasnio  mi  je,  "od  kojih  je  svaki 
evoluirao  da korigira urođene bugove ili da prilagodi druge mreže 
za  probleme  mišljenja."  Tako  je  nerealno  očekivati  da  se  mozak 
može  reducirati  na  posebni  skup  načela  ili  aksioma  "jer  se  tu 
suočavamo  sa  stvarnim  svijetom,  a  ne  matematičkim  koji  se  defi­
nira  pomoću  aksioma." 

Ako  umjetna  inteligencija  nije  ostvarila  svoja  prvobitna  obeća-
nja, rekao je Minsky,  onda je to  zato  što  su moderni istraživači  po-
dlegli  "zavisti  spram  fizike"  -  želji  da  reduciraju  suptilnost  mozga 
na jednostavne formule. Takvi istraživači, ljutio se Minsky, nisu  čuli 
njegovu  poruku  da  um  ima  mnogo  različitih  metoda  za  rješenje 
čak  i  jednog jedinog,  relativno  jednostavnog,  problema.  Primjeri­
ce,  ako  nekome  ne  radi  televizor, prvo  provjerava da li je  televizor 
pravilno programiran i da li je utikač spojen s električnom mrežom. 
Ako  to  ne uspije,  čovjek će  pokušati  popraviti  stroj,  tako  pretva­
rajući  problem  iz  fizičkog  u  društveni  -  kako  naći  nekoga  tko  će 
popraviti  televizor  brzo  i  jeftino. 

'To je pouka koju ne mogu prenijeti  ljudima", rekao je Minsky 
o svojim kolegama koji rade na problemu umjetne inteligencije.  "Či­
ni  mi  se  da  je  problem  koji  je  mozak  više  ili  manje  riješio,  kako 
organizirati razne  metode da funkcioniraju budući da individualne 
metode  prilično  često  ne  djeluju."  Jedini  teoretičar,  osim  njega, 
koji  je  istinski  shvatio  kompleksnost  uma,  tvrdio  je  Minsky,  bio 
je  mrtav.  "Freud  je  dosad  ima  najbolje  teorije  dosad  uz  moje,  o 
tome  što  sve  treba  da  bi  se  stvorio  um." 

 23 The Society of Mind, Marvin Minsky, Simon and Schuster, New York, 
1985.  Knjiga  je  začinjena  primjedbama  koje  otkrivaju  Minskyjevu  am-
bivalenciju  glede  posljedica  znanstvenog napretka. Vidi,  primjerice,  esej 
na stranici 68 pod naslovom "Samospoznaja je opasna" u kojem Minsky 
izjavljuje:  "Kad bismo mogli po volji kontrolirati naše sustave za užitak, 
mogli bismo reproducirati užitak uspjeha bez potrebe za bilo kakvim stvar­
nim postignućem. A to bi bio kraj svega." Günther Stent je predvidio da 
će ovaj tip neuralne stimulacije biti sveprisutan na Novoj Polineziji. 

D o k je  Minsky i  dalje  govorio,  njegovo  naglašavanje višestruko-
sti je  uhvatilo  više  metafizički,  pa čak i  moralni  smjer.  Za proble­
me svog polja - i znanosti  općenito - krivi  ono  što  naziva  "načelo 
investiranja",  koje  je  definirao  kao  sklonost  ljudi  da  se  nastavljaju 
baviti nečim što su naučili raditi dobro, radije nego da krenu na nove 
probleme.  Repeticija,  ponavljanje,  ili  prije  jednoumlje,  činilo  se 
da je  za Minskog nešto najstrašnije.  "Ako postoji nešto što vam se 
jako sviđa," rekao je, "onda na to ne trebate gledati kao na nešto što 
vas  čini  zadovoljnim,  nego  kao  na neku vrstu  raka  mozga,  jer  to 
zanči  da je neki mali  djelić vašeg mozga otkrio  kako  da isključi  sve 
druge  stvari". 

Razlog zbog kojeg je Minsky ovladao  s  toliko vještina tijekom 
svoje  karijere  -  on  je  stručnjak  za  matematiku,  filozofiju,  fiziku, 
neurologiju, robotiku i informatiku, i napisao je nekoliko znanstve-
nofantastičnih  romana -  jest  taj  što  je  naučio  uživati  u  "osjećaju 
nespretnosti"  koji  nastaje  kad  pokušavamo  naučiti  nešto  novo. 
"Toliko  je uzbudljivo  kad nisi u stanju nešto  napraviti. To je  tako 
rijetko  iskustvo  koje  je  pravo  bogatstvo.  Ne  traje  dugo." 

Minsky je bio čudo  od djeteta i u  glazbi,  ali  kasnije je  zaključio 
da ga glazba uspavljuje. "Mislim da je razlog tomu što ljudi vole glazbu 
to  da  bi  njome  potisnuli  misli  -  krivu vrstu  misli  - a  ne  da  bi  ih 
proizveli."  Minsky  još  uvijek  ponekad  komponira  "neke  bahov-
ske  stvarčice"  -  električni  klavir je  zakrčio  njegov ured - ali  se  po­
kušava othrvati tom porivu.  "Morao sam ubiti  glazbenika u n e k o m 
trenutku," rekao je,  "on se tu i tamo vraća,  a ja ga udarim." 

Minsky  nema  strpljenja  za  one  koji  tvrde  da  je  um  presuptilan 
da bismo ga mogli razumjeti.  "Gledajte, prije Pasteura su ljudi go­
vorili  'Život je  drugačiji. Ne možeš  ga objasniti  mehanički.' To je 
potpuno ista stvar." Ali konačna teorija uma, naglasio je Minsky, bit 
će puno  kompleksnija od  konačne  fizikalne  teorije - za koju je  on 
također vjerovao  da će biti  stvorena.  Sva fizika čestica može  se  k o n ­
denzirati  na  stranicu  jednadžbi,  rekao  je  Minsky,  ali  opisati  sve 
komponente uma zahtijeva puno više prostora.  Naposljetku,  sjetite 
se koliko bi trebalo da se precizno opiše automobil, pa čak i obična 
svjećica.  "Trebala  bi  vam  knjiga  pristojne  veličine  da  objasniti 

kao  se  odvijaju  kemijske  reakcije  a  da pritom  kiselina ne  iscuri  kad 
počne  reakcija." 

Minsky je  rekao  da se  istinitost  modela uma  može  dokazati  na 
nekoliko načina.  Prvo,  stroj  koji bi se temeljio na načelima modela, 
trebao bi biti u stanju oponašati ljudski razvoj.  "Stroj  bi trebao biti 
u  stanju početi  kao  malo  dijete  i  odrastati,  gledati  filmove  i  igrati 
se sa stvarima.  "Štoviše,  s  razvojem tehnika snimanja mozga,  znan­
stvenici bi trebali biti u  stanju  odrediti  da li neuralni procesi u  živim 
ljudima potkrepljuju model.  "Čini mi se da je savršeno razumno da, 
kad  jednom  budemo  imali  skener  mozga  koji  ima  rezoluciju  od 
jednog  angstrema  [deset  milijarditi  dio  metra],  onda  ćemo  vidjeti 
svaki neuron  u  nečijem  mozgu.  Gledat  ćete  ovo  za tisuću  godina 
i reći:  "Znamo točno što se zbiva kadgod ova osoba kaže 'plavo'.  A 
ljudi  će  to  provjeravati  generacijama  i  teorija  će  biti  dobra.  Ništa 
neće  poći  krivo  i  tako  će  to  završiti." 

Ako ljudi dođu do konačne teorije uma, pitao sam, koje će grani­
ce  preostati  znanosti  da  istražuje.  "Zašto  me  to  pitate?",  odvra­
tio je Minsky. Briga da će znanstvenicima ponestati stvari za istraži­
vanje je vrijedna  sažaljenja,  rekao  je.  "Ima još  mnogo  posla."  Mi  ljudi 
možda se približavamo svojim granicama kao znanstvenici, ali jed­
nog ćemo  dana stvoriti strojeve  koji će biti puno pametniji od nas 
i  oni  će  se  nastaviti baviti  znanošću.  Ali  to  bi  bila  znanost  strojeva, 
a ne ljudi, rekao sam. "Vi ste rasist, drugim riječima", rekao je Minsky 
dok mu  se  čelo  počelo  rumenjeti.  Tražio  sam  znakove  ironije  na 
njegovom  licu,  ali ih nisam pronašao.  "Mislim  da je važno  da od­
rastemo,"  nastavio je Minsky,  "a ne  da ostanemo  u našem  sadaš­
njem  glupom  stanju".  Mi,  ljudi,  dodao  je,  samo  smo  "odjevene 
čimpanze".  Naša  zadaća  nije  ožuvati  sadašnje  stanje,  nego  evo­
luirati,  stvoriti  bolje  stvari,  inteligentnije  od  nas. 

Ali  Minskom  je,  neobično,  bilo  teško  reći  precizno  za  kakva 
bi  pitanja  ovi  fantastični  strojevi  mogli biti  zainteresirani.  U  odjeku 
Dennettovih  misli,  Minsky je  prilično  nevoljko  iznio  tezu  da  bi 
strojevi mogli pokušati razumjeti sami sebe, dok evoluiraju u sve slože­
nije  i  složenije  entitete.  Činio  se  više  raspoložen  da  raspravlja  o 
mogućnostima  konvertiranja  ljudskih  osobnosti  u  računalne  pro­
grame koji bi se onda mogli učitati u računala.  Minsky je taj  proces 

učitavanja shvatio  kao  način  prepuštanja aktivnostima koje bi inače 
smatrao  preopasnim,  poput  uzimanja  LSD-a  ili  prepuštanja  reli­
gijskom  vjerovanju.  "Gledam  na  religijsko  iskustvo  kao  na  vrlo 
riskantnu  stvar  jer  vrlo  brzo  može  uništiti  mozak,  ali  kad  bih 
imao  rezervnu  kopiju..." 

Minsky mi je  povjerio  da bi volio  znati  kako  se Yo-Yo Ma, veliki 
čelist,  osjeća  dok  svira  neki  koncert,  ali  je  sumnjao  da  je  takvo 
iskustvo  moguće.  Podijeliti  iskustvo  Yo-Yo  Maom,  objasnio  je 
Minsky,  značilo  bi  posjedovati  sva  sjećanja,  a  onda  bi  trebao po­
stati Yo-Yo Ma. Ali kad bi postao Yo-Yo Ma, prestao bi biti Minsky. 

To  je  bilo  nevjerojatno  priznanje.  Poput  književnih  kritičara 
koji  tvrde da je jedina vjerna interpretacija teksta sam tekst, Minsky 
je  implicirao  da je  naša  ljudskost  neponovljiva;  svaki pokušaj  pre­
tvorbe  pojedinca  u  neki  apstraktni  matematički  program  -  niz 
jedinica  i  nula  koje  se  mogu  prenijeti  na  disk  i  prenijeti  s  jednog 
stroja na drugi,  ili kombinirati  s  drugim programom  koji bi pred­
stavljao  drugu  osobu - uništio  bi bit toga pojedinca.  Na svoj  prikri­
veni  način,  Minsky  je  rekao  da  je  problem  "kako  znam  da  si  ti 
svjestan"  nesavladiv.  Ako  se  neće  moći  fuzionirati  dvije  ličnosti, 
onda je i učitavanje možda nemoguće. U biti, cijela premisa umjetne 
inteligencije,  ako  se  inteligencija  definira  ljudskom  terminologi­
jom,  je  možda  pogrešna. 

Minsky  je,  unatoč  svojoj  reputaciji  borbenog  redukcionista, 
zapravo antiredukcionist.  On je čak i romantičniji,  na svoj  način, od 
Rogera Penrosea.  Penrose podržava nadu da se um može reduci­
rati  na jedan  jedini  kvazikvantni  trik.  Minsky inzistira  na  tome  da 
takva redukcija  nije  moguća jer je višestrukost bit uma,  svih umova, 
i ljudskih i  strojnih.  Odbojnost Minskog spram jednoumlja,  jedno­
stavnosti,  ne  odražava samo  njegov znanstveni  sud,  mislim,  nego 
nešto dublje. Minsky se, čini se, kao i Paul Feyerabend i David Bohm 
i drugi veliki romantičari, boji Odgovora, otkrivenja koje će okončati 
sva otkrivenja. Na sreću po Minskog,  nije vjerojatno da će se u neu­
rologiji  pojaviti  takvo  otkrivenje,  budući  da  će  svaka  upotrebljiva 
teorija uma vjerojatno  biti  neviđeno  složena,  kao  što  je  priznao.  Na 
nesreću  po  njega,  također  se  čini  nevjerojatnim  s  obzirom  na  tu 
kompleksnost,  da  će  on  ili  čak njegovi  unuci vidjeti  rođenje  strojeva 

s  ljudskim  osobinama.  Ako  i kada konstruiramointeligentne  auto­
nomne strojeve, oni će sigurno biti potpuni stranci, onoliko različiti 
od  nas  koliko  je  Boeing  747  različit  od  vrapca.  I  nikad  nećemo 
biti  sigurni  da su  svjesni,  ništa više  nego  što  bilo  tko  od nas  zna je 
li  itko  drugi  svjestan. 

Je  li B a c o n riješio  p r o b l e m  svijesti? 

Osvajanje  svijesti  će  trajati  dugo.  Mozak  je  čudesno  kompliciran. 
Ali da li je  i beskonačno  kompliciran?  S  obzirom na brzinu  kojom 
neurolozi  uče  o  njemu,  unutar  nekoliko  desetljeća  bi  mogli  imati 
krajnje  preciznu  mapu  mozga,  koja  će  dovesti  u  korelaciju  specifične 
neuralne  procese  sa  specifičnim  mentalnim  funkcijama -  uključu-
jući  svijest  kako  su  je  definirali  Crick  i  Koch.  Ovo  znanje  možda 
urodi  i  mnogim  praktičnim  koristima,  poput  liječenja  mentalnih 
bolesti  i  shvaćanjem  trikova  kojima  se  procesiraju  informacije,  što 
bi  se  moglo  prenijeti na računala.  U Dolasku zlatnog doba  Günther 
Stent  iznosi  tezu  da  bi  nam  napredak  u  neuroznanosti  mogao 
jednoga  dana  dati  veliku  moć  nad  nama  samima.  Mogli  bismo 
postati  sposobni  "upravljati  specifičnim  električnim  inputima  u 
mozak.  Ovi  inputi  bi  potom  mogli  generirati  sintetičke  osjećaje, 
osjete  i  emocije...  Smrtni  bi  ljudi  mogli  uskoro  živjeti  poput  bo­
gova,  bez  tuge  i  bola,  sve  dok  su  njihova  središta  za  užitak  pri­
ključena  na  prave  žice."24 

Ali Stent, anticipirajući misterijanske argumente Nagela, McGi-
nna  i  drugih,  također  je  napisao  da  "mozak  možda  neće  biti  u 
stanju,  u  posljednjoj  analizi,  dati  objašnjenje  samoga  sebe."25 
Znanstvenici  i  filozofi  će  svejedno  težiti  ostvarenju  nemogućeg. 
Pobrinut će se da neurologija opstane na postempirijski ironijski način 
unutar kojeg  se  znanstvenici  spore  o  značenju  svojih  fizičkih  mode­
la,  baš  kao  što  se  fizičari  spore  o  značenju  kvantne  mehanike.  Tu 
i  tamo  će  neka  posebno  uvjerljiva  interpretacija,  koju  će  iznijeti 
neki  Freud budućnosti  ojačan poznavanjem  neurologije  i  kibernetike, 

 24 Stent,  Golden Age,  str.  73-74. 
 25 Ibid., str. 74. 

privući  mnogo  sljedbenika  i  zaprijetiti  da postane  konačna  teorija 
uma.  Neomisterijanci  će  tad  navalit  i  ukazat  na  neizbježne  manjka­
vosti  teorije.  Može  li  to  dati  istinski  zadovoljavajuće  objašnjenje 
snova  ili  mističkog  iskustva?  Može  li  nam  reći  jesu  li  amebe  svje­
sne,  ili  jesu  li  računala  svjesna? 

Netko  bi mogao  tvrditi da je  svijest  "riješena" u  onom trenutku 
kad  je  netko  odlučio  da  je  ona  epifenomen  materijalnog  svijeta. 
Crickov  izravni  materijalizam  je  odjek  stavova  britanskog  filozofa 
Gilberta  Rylea, koji je tridesetih  godina iskovao frazu  "duh u stro-
ju"  kako bi ismijao  dualizam.26  Ryle  je  ukazao  da dualizam - staja-
lište  da je  um  odvojeni  fenomen,  neovisan  o  fizičkom  supstratu  i 
sposoban  utjecati  na  njega  -  krši  načelo  očuvanja  energije  i  time 
cjelokupne  fizike.  Um  je  svojstvo  materije,  prema  Ryleu,  i  samo 
praćenje  zamršenih  vijuganja  materije  u  mozgu  može  "objasniti" 
svijest. 

Ryle  nije  bio  prvi  koji  je  iznio  ovu  materijalističku  paradigmu 
koja je istovremeno tako snažna i tako isprazna.  Prije  četiri stoljeća 
Francis  Bacon  je  nagovarao  filozofe  svog  vremena  da  prestanu  s 
pokušajima pokazivanja kako je  svemir evoluirao  iz misli i da počnu 
razmišljati  kako  je  misao  evoluirala  iz  svemira.27  Ovdje  je,  može 
se  reći,  Bacon  anticipirao  moderna objašnjenja svijesti  u n u t a r kon­
teksta  teorije  evolucije  i,  još  općenitije,  materijalističke  paradig­
me.  Znanstveno  osvajanje  svijesti  bit  će  konačni  antiklimaks,  još 
jedna  demonstracija  maksime  Nielsa  Bohra  o  tome  da  je  posao 
znanosti reducirati  sve  zagonetke  na trivijalnosti.  Ali  ljudska zna­
nost  neće,  ne  može,  riješiti  problem  "kako-ja-znam-da-si-ti-svje-
stan". Možda postoji samo jedan način da se on riješi: od svih umova 
napraviti jedan.|||> vidi odličan SF roman Zorana Jakšića Kradljivci Univerzuma, 

objavljen pod pseudonimom David Dž. Strorm <|||> op.prev ||| 

26Gilbert Ryle je skovao frazu "duh u stroju" u svom klasičnom napadu na 
dualizam, The Concept of Mind, Hutchinson, London, 1949. 
27Henry Adams je spomenuo materijalizam Francisa Bacona u knjizi The 
Education of Henry Adams, str. 484 (vidi bilješku 3 u prvom poglavlju). 
Prema Adamsu,  Bacon je "želio potaknuti društvo da napusti ideju o 
tome da je svemir evoluirao iz misli i da pokuša shvatiti kako je misao 
evoluirala iz svemira." 

8. 

KRAJ KAOPLEKSNOSTI 

Nedostaje mi Reaganovo doba. Ronald Reagan je tako lako dono­
sio moralne i političke odluke.  Ono što se njemu sviđalo, meni se 
nije  sviđalo.  Primjerice,  Ratovi  zvijezda.  Službeno  poznati  kao 
Strateška  obrambena  inicijativa,  oni  su  bili Reaganov plan  izgrad­
nje obrambenog štita u prostoru, koji će  štititi Sjedinjene države od 
nuklearnih  projektila  Sovjetskog  saveza.  Od  mnogih  članaka  koje 
sam napisao o Ratovima zvijezda, onaj  zbog kojeg mi je najviše neu­
godno  se ticao  Gottfrieda Mayer-Kressa,  fizičara iz - ni manje  ni 
više  nego - Državnog laboratorija u  Los  Alamosu,  kolijevke  atom­
ske  bombe.  Mayer-Kress  je  napravio  simulaciju  utrke  u  naoružanju 
između  Sovjetskog  saveza i Sjedinjenih  država koja  se  služila ma­
tematikom  "kaosa".  Njegove  simulacije  su ukazivale  da bi Ratovi 
zvijezda  destabilizirali  odnose  medu  supersilama  i  mogli  dovesti 
do  katastrofe,  to  jest,  nuklearnog  rata.  Zato  što  sam  odobravao 
zaključke  Mayer-Kressa - i  zato  što  je  njegovo  mjesto  zaposlenja 
bilo  zgodna ironija - napisao sam izvještaj  o njegovom radu ispunjen 
divljenjem. Naravno,  da su simulacije Mayer-Kressa ukazivale  da su 
Ratovi  zvijezda  dobra ideja,  ocrtao  bih  njegov rad kao  besmislicu, 
što  je  on  i  bio.  Ratovi  zvijezda  su  sigurno  mogli  destabilizirati 
odnose  među  supersilama,  ali  zar  nam  je  trebao  kompjutorski 
model  da  nam  to  kaže? 

Ne  želim  grditi  Mayer-Kressa.  On  je  htio  dobro.  (Godine 
1993., nekoliko  godina nakon što  sam pisao o istraživanjima Ra-

tova  zvijezda  Mayer-Kressa,  vidio  sam  izvještaj  za  tisak  Sveuči­

lišta  Illinois,  gdje  je  tada  radio,  koji  objavljuje  da  su  njegove  kom­

pjutorske  simulacije  sugerirale  rješenja  konflikata  u  Bosni  i  Soma­

liji.)1  Njegov  je  rad  samo  jedan  od  glasnijih  primjera  pretjerivanja 

nekoga  tko  radi  na  području  kaopleksnosti.  Pod  kaopleksnošću 

mislim istovremeno kaos  i njegovog bliskog rođaka - kompleksnost. 

I jedan i drugi naziv,  osobito kaos,  definiran je odvojeno i definira­

li  su  ih  različiti  ljudi.  Ali  definirani  su  na  toliko  različitih  načina 

od toliko  različitih  znanstvenika i novinara koji su se  svejedno  uvi­

jek preklapali,  da  su  pojmovi  postali  praktički  istoznačni,  ako  ne 

i  besmisleni. 

Polje kaopleksnosti se pojavilo kao cvatući fenomen pop-kulture 

nakon  objavljivanja  knjige  Kaos:  stvaranje  nove  znanosti  1987. 

godine  koju  je  napisao  nekadašnji  novinar  New  York  Timesa  Ja­

mes  Gleick.  Nakon  što  je  Gleickova  majstorska  knjiga  postala 

bestselerom,  gomile  novinara  i  znanstvenika  su  pokušale  opo­

našati  njegov  uspjeh  pišući  slične  knjige  o  sličnim  temama.2  Dva 

1  Sveučilište  Illionois  je  izdalo  ovo  priopćenje  za  tisak  o  Mayer-Kressu  u 
studenom  1993. Moj  članak o Mayer-Kressovim simulacijama Ratova 
zvijezda,  pod  naslovom  "Nonlinear Thinking",  izašao  je  u  Scientific 
Americana,  lipanj,  1989.,  str.  26-28.  Vidi također "Chaos  in  Interna­
tional Arms Race"  Mayer-Kressa i Siegfrieda Grossmana, Nature,  23. 
veljače,  1989., str.  701-704. 

2 Nakon objavljivanja knjige Chaos: Makinga New Science Jamesa Gleicka, 
izd. Penguin Books, New York, 1987. [usp. Kaos: stvaranje nove znanosti, 
Izvori, Zagreb, 1996.] izašlo je više knjiga koje pokazuju znakove njego­
vog utjecaja: Complexity: The Emerging Science at the Edge of Order and 
Chaos,  M. Mithcell Waldropa, Simon and Schuster, N e w York,  1992.; 
Complexity: Life at the Edge of Chaos, Roger Lewin, Macmillan, New 
York, 1992.; Artificial Life: A Report from the Frontier Where Computers 
Meet Biology, Steven Levy, Vintage, New York, 1992.: Complexification: 
Explaininga Paradoxical World through the Science of Surprise, John Casti, 
Harper Collins, New York, 1994.; The Collapse of Chaos: Discovering 
Simplicity in a  Complex World, Jack Cohen i Ian Stewart, Viking, N e w 
York, 1994.; i Frontiers of Complexity: The Search for Order in a Chaotic 
World, Peter Coveny i Roger Highfield, Fawcett Columbine, New York, 
1995.  Ova posljednja knjiga pokriva većinu  materijala  koju  je  pokrivao 
i Kaos Jamesa  Gleicka  i  tako  potkrepljuje  moju  tezu  da  su  popularni 
prikazi kaosa i kompleksnosti zapravo izbrisali razliku medu njima. 

su,  ponešto  proturječna,  aspekta  poruke  o  kaopleksnosti.  Jedna 
je  da su mnogi  fenomeni nelinearni i  stoga inherentno  nepredvi-
divi,  jer  slučajni  sićušni  utjecaji  mogu  imati  ogromne,  nepredvidi-
ve  posljedice.  Edward  Lorenz,  meteorolog  s MIT-a i  pionir  kao­
pleksnosti,  nazvao  je  ovaj  fenomen  "efektom  leptira"  jer  je  htio 
reći da bi leptirov let u Iowi mogao,  načelno, izazvati lavinu efekata 
koji bi kulminirali monsunom u Indoneziji.  Kako nikad nemamo 
ništa više od aproksimativnog znanja o meteorološkom sustavu, naša 
sposobnost  predviđanja  njegovog  ponašanja  je  strogo  ograničena. 

To jedva da je nov uvid.  Henri Poincare je na prelasku u dvade­
seto  stoljeće  upozoravao  da  "male  razlike  u  početnim  uvjetima 
proizvode izvanredno velike razlike u konačnom fenomenu. Mala 
pogreška na početku proizvodi ogromnu pogrešku na kraju.  Pre­
dviđanje  postaje  nemoguće."3  Istraživači  kaopleksnosti  -  koje 
ću  zvati  kaopleksolozima -  također vole  naglašavati  da  su  mnogi 
prirodni  fenomeni  "emergentni";  oni  iskazuju  osobine  koje  se 
ne  mogu  predvidjeti  ili  shvatiti  jednostavnim  ispitivanjem  osobina 
sustava. Emergencija je, također, stara ideja povezana s  holizmom, 
vitalizmom i  drugim  antiredukcionističkim  učenjima koja potječu, 
u  najmanju  ruku,  još  iz  prošlog  stoljeća.  Darwin  svakako  nije  mi­
slio  da  se  prirodna  selekcija  može  izvesti  iz  njutnovske  mehanike. 

Toliko o negativnoj strani poruke kaopleksnosti. Pozitivna stra­
na ide ovako:  dolazak kompjutora i sofisticiranih nelinearnih ma­
tematičkih tehnika će pomoći modernim znanstvenicima da shvate 
kaotične,  kompleksne,  emergentne  fenomene  koji  su  se  opirali 
analizi  redukcionističkim  metodama  prošlosti.  Tekst  na  omotu 
knjige  Heinza  Pagelsa  Snovi  razuma,  jedne  od  najboljih  knjiga  o 
"novim znanostima kompleksnosti",  formulira to ovako:  "Baš kao 
što je teleskop otvorio univerzum, a mikroskop otkrio tajne mikro-
kozmosa,  računala  sada  otvaraju  nov  i  uzbudljiv prozor  u  priro­
du  stvarnosti.  Računala  nam,  svojom  sposobnošću  da  procesiraju 
ono  što  je  mozgu  nemoguće  izvršiti  bez  njihove  pomoći,  po  prvi 
put  omogućuju  da  simuliramo  stvarnost,  stvaramo  modele  kom­
pleksnih  sustava,  kakvi  su  makromolekule,  kaotični  sustavi,  ne-

3 Gleick daje ovaj navod iz Poincarea u Kaosu, str. 321. navedenog izdanja. 

uralne  mreže,  ljudsko  tijelo  i mozak,  te  zakoni  evolucije  i populacij­
skog  rasta."4 

Ova  nada  uvelike  potječe  od  opažanja  da  jednostavni  skupovi 
matematičkih uputa,  kad ih izvršava računalo,  mogu dati  fantastič­
no  komplicirane,  a  opet  neobično  uređene  rezultate.  John  von 
Neumann je možda bio prvi znanstvenik koji je uočio ovu sposob­
nost  računala.  Kasnih pedesetih je  izumio  celularni  automat  koji 
je  u  svojem  najjednostavnijem  obliku  zaslon  podijeljen  u  mrežu 
stanica  ili  kvadrata.  Skup  pravila  određuje  da  je  boja,  ili  stanje, 
svake stanice u vezi sa stanjem njenog neposrednog susjeda.  Promje­
na u  stanju jedne  stanice  može  izazvati  kaskadu  promjena u  cijelom 
sustavu.  Program  "Život",  koji je  ranih sedamdesetih  kreirao  bri­
tanski matematičar John Conway, ostaje jedan od najčuvenijih celu-
larnih automata.  Dok se većina celularnih automata na kraju smiri 
u predvidivom periodičkom ponašanju,  "Život"  generira beskonačan 
niz  obrazaca  -  uključujući  objekte  nalik  na  likove  iz  crtanog  fil­
ma koji  izgledaju kao  da su  uključeni  u  nedokučive  aktivnosti.  In­
spirirani  Conwayevim  neobičnim  kompjutorskim  svijetom,  niz 
znanstvenika  je  počeo  koristiti  celularne  automate  za  modelira­
nje  razne  fizikalne  i  biološke  procese. 

Još  jedan  proizvod  računarstva  koji  je  zaokupio  imaginaciju 
znanstvene  zajednice  bio  je  Mandelbrotov  skup.  Skup  je  dobio 
ime po Benoitu Mandelbrotu, primijenjenom matematičaru iz IBM-
a  i  jednom  od  protagonista  Gleickove  knjige  Kaos  (čiji  je  rad  na 
indeterminističkim  fenomenima  naveo  Gunthera  Stenta  na  za­
ključak da društvene  znanosti nikad neće  doći ni do  čega). Man­
delbrot je izumio  fraktale,  matematičke  objekte koji iskazuju ono 
što je poznato kao razlomačna dimenzionalnost:  oni su mutniji od 
crte,  ali nikad u  potpunosti ne  ispunjavaju  ravninu.  Fraktali osim 
toga  stvaraju  uzorke  koji  se  stalno  ponavljaju  u  sve  većem  i većem 
mjerilu.  Kad je  skovao pojam  fraktala,  Mandelbrot je  istaknuo  da 
mnogi  fenomeni  stvarnoga  svijeta - recimo,  oblaci,  snježne  pahulje, 
obala,  fluktuacije na burzi i  stabla - imaju  osobine  slične  fraktalima. 

4  The  Dreams  of  Reason,  Heinz  Pageis,  Simon  and  Schuster,  New  York, 
1988.  Naveo  sam natpis  na koricama  džepnog izdanja iz  srpnja  1989. 
koje je izdao Bantam. 

I  Mandelbrotov  skup  je  fraktal.  Skup  odgovara  jednostavnoj 
matematičkoj  funkciji  u velikom  broju  iteracija;  funkcija  se  rješava, 
da bi  se  rezultat  opet uvrstio  u  funkciju  koja se ponovno  rješava, ad 
infinitum.  Kad  ih  računalo  iscrta,  brojevi  koje  funkcija  generira 
skupljaju  se  u  sada  već  čuveni  oblik,  koji  se  uspoređuje  sa  srcem 
koje je napao tumor, teško opečenim piletom, i bradavičastom broj­
kom  osam položenom  na stranu.  Kad  se  pomoću računala  skup 
uveća,  otkriva se  da njegove  granice  nisu čvrste  linije,  nego  da svje­
tlucaju  poput  plamenova.  Novim  uvećavanjem  granica  proma­
trač uranja u beskonačnu fantazmagoriju barokne slikovitosti. Neki 
oblici, poput  osnovnog  srcolikog  lika,  stalno  se pojavljuju,  ali uvi­
jek  sa  suptilnim  varijacijama. 

Mandelbrotov skup,  koji  su prozvali  "najkompleksniji  objekt  u 
matematici",  postao  je  neka vrsta  laboratorija  u  kojem  matema­
tičari mogu testirati ideje o ponašanju nelinearnih  (ili kaotičnih, ili 
kompleksnih)  sustava.  Ali  kakvu  relevantnost  imaju  ova  otkrića 
za  stvarni  svijet?  U  svom  glavnom  djelu  Fraktalna geometrija pri­
rode iz  1977.  godine Mandelbrot upozorava da je jedna stvar pro­
matrati fraktalni oblik u prirodi,  a sasvim druga odrediti uzrok  tog 
oblika.  Premda  istraživanje  konzekvenci  sličnosti  samom  sebi 
može  otkriti  "izvanredna  iznenađenja,  pomažući  mi  da  shvatim 
tkivo prirode", rekao je Mandelbrot, njegovi pokušaji da razotkrije 
uzroke  sličnosti  sebi  "požnjeli  su  slab  uspjeh".5 

Čini se  da Mandelbrot  aludira na zavodljivi silogizam koji  leži 
u  temelju  kaopleksnosti.  Silogizam  je  ovaj:  postoje  jednostavni 
skupovi matematičkih pravila iz kojih,  kad ih slijedi računalo,  na­
staju  krajnje  komplicirani oblici,  oblici  koji  se  nikad u potpunosti 
ne ponavljaju.  Prirodni  svijet također sadrži mnoge  krajnje  kompli­
cirane oblike koji se nikad u potpunosti ne ponavljaju.  Zaključak: 
jednostavna  pravila  su  u  temelju  mnogih  krajnje  kompliciranih 
fenomena  u  svijetu.  Uz  pomoć  snažnih  računala,  kaopleksolozi 
mogu  iskopati  ova  pravila. 

5 The Fractal Geometry of Nature, Benoit Mandelbrot, W H. Freeman, San 
Francisco,  1977., str. 423. Raniju opasku navedenu u ovom ulomku da 
je Mandelbrotov skup  "najkompleksniji objekt u matematici"  dao je infor­
matičar A. K. Dewdneyu Scientific Americanu, kolovoz, 1985., str. 16. 

Naravno,  jednostavna  pravila jesu  u  temelju  prirode,  pravila 
utjelovljena u  kvantnoj  mehanici,  općoj  relativnosti,  prirodnoj  se­
lekciji  i  mendelovskoj  genetici.  Ali  kaopleksolozi  inzistiraju  na 
tome  da  tek  treba  otkriti  puno  snažnija  pravila. 

31 varijanta kompleksnosti 

Na zaslonu  računala razbacane  su  plave i crvene  točkice.  Ali to  nisu 
bile  samo  obojene  točkice.  To  su  bili  djelatnici,  simulirani  ljudi, 
koji čine  stvari kojima se  bave stvarni ljudi:  pribavljaju hranu,  traže 
partnere,  natječu  se  međusobno  i  surađuju. To  barem  tvrdi Joshua 
Epstein,  tvorac  ove  kompjutorske  simulacije.  Epstein,  sociolog 
s  Instituta Brookings,  pokazivao je  svoju  simulaciju  meni  i  dvojici 
drugih novinara u Institutu Santa Fe,  gdje je Epstein  tada bio  go­
stujući profesor.  Institut,  osnovan  sredinom  osamdesetih,  ubrzo  je 
postao  glavni  stožer kompleksnosti,  samoproklamiranog nasljedni­
ka kaosa i  nove  znanosti  koja će  transcendirati  tvrdoglavi  redukcio-
nizam Newtona,  Darwina i Einsteina. 

Dok smo  moji kolege  i ja gledali Epsteinove živo  obojene toč­
kice  i  slušali  njegovu  još  življu  interpretaciju  njihovih  kretanja, 
uljudno smo izražavali svoje zanimanje.  Ali iza njegovih leđa,  saža-
ljivo  smo  se  smiješili.  Nitko  od  nas  nije  ovu  stvar  shvaćao  preoz-
biljno.  Svi  smo  implicitno  shvaćali  da  je  to  ironijska  znanosti. 
Sam je  Epstein,  kad  ga se  pritisnulo,  priznao  da njegov model ne 
daje nikakva predviđanja;  on ga je zvao  "laboratorijem",  "oruđem", 
"neuralnom  protezom"  za  istraživanje  ideja  o  evoluciji  društava. 
(Sve  su  to  bili  omiljeni pojmovi  ljudi iz  Santa Fea.)  Ali  za vrijeme 
javnih  prezentacija  svog  rada,  Epstein  je  također  tvrdio  da  će 
simulacije poput ove revolucionirati društvene znanosti, pomažući 
im  da  riješe  svoje  najzakučastije  probleme.6 

6 Epsteina sam gledao kako demonstrira svoj program umjetnog društva 
tijekom seminara održanog na Institutu Santa Fe u svibnju 1994.  (koji 
opisujem detaljno  u sljedećem poglavlju).  Slušao  sam  ga tijekom jedn­
odnevnog simpozija na Institutu Santa Fe, održanog 11. ožujka 1995., 
gdje  je  ustvrdio  da  će  računalni  modeli p o p u t  njegova  revolucionirati 
društvene znanosti 

U moć računala vjeruje i John Holland, informatičar koji radi 
na Sveučilištu Michigan i na Institutu Santa Fe. Holland je izumi­
telj genetičkih algoritama. Genetički algoritam je dio računalnog 
programa koji se sam može prestrojiti i stvoriti novi program koji 
određen problem može riješiti učinkovitije. Prema Hollandu, al­
goritmi  zapravo  evoluiraju,  baš  kao  što  evoluiraju  geni  živih  orga­
nizama,  odgovarajući  na pritiske prirodne  selekcije. 

Holland je  iznio  tezu  da je  moguće  konstruirati  "unificiranu 
teoriju kompleksnih adaptivnih sustava" koja bi se temeljila na mate­
matičkim  tehnikama  poput  onih  koje  su  utjelovljene  u  njegovim 
genetičkim algoritmima. Svoju viziju je iznio u predavanju iz 1993. 
godine: 

Mnogi  od  naših  najmučnijih  dugoročnih problema  -  trgovinska 
neravnoteža,  AIDS,  genetske  mane,  mentalno  zdravlje,  kompju­
torski  virusi —  koncentriraju  se  na  određene  sustave  izvanredne 
kompleksnosti.  Sustava-domaćina  tih  problema  -  ekonomija, 
ekologija,  imunološki  sustavi,  embriji,  živčani  sustavi,  raču­
nalne  mreže -  ima,  čini  se  koliko  i problema.  Unatoč tom privi­
du sustavi imaju zajedničke bitne karakteristike,  tako  da  ih mi u 
Institutu  Santa  Fe  grupiramo  pod  jednu  jedinstvenu  klasifika­
ciju,  nazivajuči ih  kompleksnim adaptivnim sustavima  (CAS). 
To je  više  od  terminologije.  To je  znak  naše  intuicije  da postoje 
općenita  načela  koja  upravljaju  svim  ponašanjem  CAS-ova, 
načela  koja  ukazuju  na  načine  rješavanja  spomenutih problema. 
Velik  dio  našeg  rada je  usmjeren  na preusmjeravanje  ove  intui­
cije  u  činjenicu.7 

Ambicija koju ova izjava otkriva oduzima nam dah. Kaopleksolo-
zi  često  ismijavaju  fizičare  čestica zbog  njihove  oholosti,  što  misle 
da mogu  doći  do  teorije  svega.  Ali u biti su fizičari čestica prilično 

7  Holland je  iznio  ovu  tvrdnju  u  neobjavljenom  članku  koji  mi je  poslao, 
pod  naslovom  "Objectives,  Rough  Definitions  and  Speculations  of 
Echo-Class Models". (Termin Echo odnosi se na Hollandovu veliku kla­
su genetičkih algoritama.) Ponovio je svoju tezu na str. 4 njegove knjige 
Hidden  Order: How Adaptations Builds  Complexity,  Addison-Wesley, 
Reading, Mass., 1995. Holland je dao jezgrovit opis genetičkih algorita­
ma u Scientific Americanu od srpnja 1992., str. 66-72. 

umjereni u svojim  ambicijama:  oni se  samo nadaju da mogu  zamo­
tati  sile  prirode  u jedan  uredan  paket  i  možda  rasvijetliti podrije­
tlo  svemira.  Malo  njih  je  toliko  pretenciozno  da  bi  izjavilo  da  će 
njihova unificirana  teorija  otkriti  istovremeno  istinu  (to  jest  uvid  u 
prirodu)  i sreću  (rješenje  naših  ovosvjetskih problema),  kao  što  su 
to  izjavili Holland i  drugi.  A Hollanda još  smatraju jednim  od najs­
kromnijih  znanstvenika  na  polju  kompleksnosti. 

N o ,  mogu  li  znanstvenici  dostići jedinstvenu  teoriju  komplek­
snosti,  ako  se  ne  mogu  složiti  oko  toga  što  kompleksnost  točno 
jest?  Istraživači  kompleksnosti  su  se,  s  malo  uspjeha,  borili da bi 
se  razlikovali  od  onih  koji proučavaju  kaos.  Prema  fizičaru Jame-
su Yorkeu  sa  Sveučilišta Maryland,  kaos  se  odnosi  na  ograničen 
skupa  fenomena  koji  evoluiraju  na  predvidivo  nepredvidiv  način  -
iskazujući  osjetljivost  na  inicijalne  uvjete,  neperiodično  ponašanje, 
ponavljanje  određenih  oblika  na  različitim  prostornim  i  vremen­
skim razinama,  i tako dalje.  (A Yorke to valjda zna, budući je sam 
skovao pojam  kaosa, u jednom  članku iz  1975.)  Čini  se  da se, pre­
ma Yorkeu,  kompleksnost  odnosi  na  "sve  što  god  hoćete".8 

Jedna  široko  prihvaćena  definicija  kompleksnosti  spominje 
"rub  kaosa".  Ova  slikovita  fraza  je  uključena  u  podnaslove  dviju 
knjiga  koje  su  objavili  novinari  1992.:  Kompleksnost:  život  na  rubu 
kaosa  Rogera  Lewina  i  Kompleksnost:  znanost koja  nastaje  na  rubu 
reda i kaosa M. Mitchella Waldropa.  (Autori su nesumnjivo htjeli 
da  fraza  evocira  i  stil  i  bit  samoga  područja.)  Osnovna  ideja  ruba 
kaosa  jest  u  tome  da  se  ništa  novo  ne  može  pojaviti  iz  sustava  s 
visokim  stupnjem  reda i  stabilnosti  kakvi  su  kristali;  s  druge  strane, 
potpuno kaotični, ili neperiodični sustavi, poput turbulentnih te­
kućina ili vrućih plinova  su previše  bezoblični.  Istinski  komplek­
sne  stvari - amebe,  trgovci  dionicama  i  slično  -  nalaze  se  upravo 
na  granici  između  strogog  reda  i  nasumičnosti. 

Većina  popularnih  prikaza  pripisuje  ovu  ideju  istraživačima  iz 
Santa Fea Normanu Packardu i Christopheru Langtonu. Packard, 
čije  ga  je  iskustvo  kao  vodeće  ličnosti  u  teoriji  kaosa  poučilo 

8 Yorke je iznio ovu opasku u telefonskom intervjuu u ožujku  1995.  Gle-
ickov Kaos je priznao Yorkeu  da je  skovao pojam kaosa  1975. 

važnosti  pakiranja  ideja,  skovao  je  kasnih  osamdesetih  prevažnu 
frazu  "rub  kaosa".  U  eksperimentima  sa  celularnim  automatima, 
on  i  Langton  su  zaključili  da računalni potencijal  nekog  sustava -
to  jest  njegova  sposobnost  da  uskladišti  i  obraduje  informaciju  -
dostiže  vrhunac  u  stanju  između  krajnje  periodičkog  i  kaotičnog 
ponašanja.  Ali druga dva istraživača s  Instituta Santa Fe, Melanie 
Mitchell  i  James  Crutchfield,  izvijestili  su  da  njihovi  računalni 
eksperimenti  ne  podržavaju  zaključke  Packarda  i  Langtona.  Oni 
se  osim  toga pitaju  da li je  "išta  slično  porivu  spram  univerzalnih 
računalnih  sposobnosti  važna  sila  u  evoluciji  bioloških  organiza­
ma".10  Premda  nekoliko  ljudi  iz  Santa  Fea još  uvijek  koriste  frazu 
"rub  kaosa"  (naročito  Stuart Kauffman,  čiji je  rad  opisan  u petom 
poglavlju),  mnogi  su  je  se  do  danas  odrekli. 

Izložene  su  i  mnoge  druge  definicije  kompleksnosti  -  barem 
njih  31,  prema  listi  koju  je  početkom  devedesetih  stvorio  fizičar 
Seth Lloyd iz MlT-a, koji također surađuje s Institutom Santa Fe.11 

10 Vidi "Revisiting the Edge of Chaos" Melanie Mitchell, Jamesa Crutch-
fielda  i  Petera  Hrabera,  radni  dokument  Santa Fea  93-03-014.  Cov-
enyjeva  i  Highfieldova  knjiga  Frontiers  of  Complexity,  navedena  u  bilješci 
2, također je spominjala kritike koncepta ruba kaosa. 

 11 U svom spisu, Seth Lloyd ipak nije objavio sve svoje definicije kompleks­
nosti. Nakon što sam ga nazvao da ga pitam o definicijama, poslao mi je e-
-mail sa sljedećom listom, koja prema mom računu ne broji 31  definiciju 
nego 45. Imena koja se koriste u zagradama odnose se na glavne začetnike 
definicije. Kakva bila, ovo je Llovdova lista, vrlo malo redigirana: infor­
macija (Shannon); entropija (Gibbs, Boltzmann); algoritamska kompleks­
nost; algoritamski sadržaj informacije  (Chaitin, Solomonoff, Kolmogor-
ov); Fisherova informacija; Renyjeva entropija: samodelimitirajuća kodna 
dužina  (Huffman, Shannon-Fano); kodna dužina koja ispravlja greške 
(Hamming);  Chernoffova  informacija;  minimalna  dužina  deskripcije 
(Rissanen): broj parametara, ili stupnjeva slobode, ili dimenzija; Lempel-
Zivova  kompleksnost:  međusobna informacija ili  kapacitet  kanala;  al­
goritamska  međusobna informacija;  korelacija;  uskladištena  informacija 
(Shaw);  kondicionalna  informacija;  kondicionalni  algoritamski  infor­
macijski  sadržaj;  metrička  entropija;  fraktalna  dimenzija;  sebisličnost, 
stohastičkakompleksnost  (Rissanen); sofistikacija  (Koppel, Atlan); t o -
pološka strojna veličina (Crutchfield); efektivna ili idealna kompleksnost.. 

Definicije  se  obično pozivaju na termodinamiku,  teoriju  informacija i 
informatiku,  i uključuju pojmove kao  što  su entropija,  nasumičnost 
i  informacija - koji  su  se  već  pokazali  kao  ozloglašeno  skliski  poj­
movi.  Sve  definicije  kompleksnosti  imaju  mane.  Primjerice,  al-
goritamska teorija  informacije,  koju je  iznio  matematičar u  IBM-u, 
Gregory Chaitin  (između ostalih), smatra da se kompleksnost  susta­
va može  prikazati  najkraćim  kompjutorskim  programom  koji  ga 
opisuje.  Ali  prema  tom  kriteriju,  tekst  koji  bi  proizveo  tim  maj­
muna  za tipkovnicama je  kompleksniji - jer je  slučajniji  i  stoga  ga 
je  teže  komprimirati  -  od  Joyceovog  Finneganovog  bdijenja. 

Takvi  problemi  osvjetljavaju  nezgodnu  činjenicu  da  komplek­
snost,  u  nekom  mračnom  smislu,  leži  u  očima  promatrača  (po­
put  pornografije,  primjerice).12  Istraživači  povremeno  rasprav­
ljaju  je  li  kompleksnost  postala  toliko  besmislena  da  bi  je  trebalo 
napustiti,  ali  neizostavno  zaključuju  da  taj  pojam  ima  preveliku 
vrijednost  u odnosima s  javnošću.  Ljudi  iz  Santa Fea  često  korist 
riječ  "zanimljivo"  kao  sinonim  za  "kompleksno".  Ali  koje  bi  mi­
nistarstvo  financiralo  istraživanje  o  "jedinstvenoj  teoriji  zanim­
ljivih  stvari"? 

...(Gell-Mann); hijerarhijska kompleksnost (Simon); razgranata subgrafna 
raznovrsnost (Huberman, Hogg); homogena kompleksnost (Teich, Mahl­
er) ; vremenska kompjutacijska kompleksnost; prostorna kompjutacijs-
ka kompleksnost; kompleksnost temeljena na informaciji (Traub); logič­
ka dubina (Bennett); termodinamička dubina (Lloyd, Pagels); gramatička 
kompleksnost  (pozicija u hijerarhiji  Chomskog);  Kullbach-Lieblerova 
informacija;  razaznatljivost  (Wooters,  Caves,  Fisher);  Fisherova  uda­
ljenost; diskriminabilnost (Zee); informacijska udaljenost (Shannon); al-
goritamska informacijska udaljenost  (Zurek); Hammingova udaljenost; 
dalekometni poredak;  samoorganizacija;  kompleksni  adaptivni sustavi; 
rub kaosa. 
12 V. poglavlje 3 knjige The Quark and the Jaguar, W H. Freeman, N e w York, 
1994., u kojoj je Murray Gell-Mann, fizičar, Nobelovac i jedan od osniv­
ača Instituta Santa Fe, opisao algoritamsku teoriju informacija Gregory-
ja Chaitina i druge pristupe kompleksnost. Gell-Mann na str. 33 priznaje 
da  je  "svaka  definicija  kompleksnosti  nužno  ovisna  o  kontekstu,  čak 
subjektivna". 

Poezija umjetnog  života 

Članovi Instituta Santa Fe se možda ne slažu oko toga što prouča­
vaju,  ali su u potpunoj  suglasnosti oko toga kako to trebaju prouča­
vati:  pomoću  računala.  Christopher  Langton  utjelovljuje  vjeru  u 
računala iz  koje  su  i  nastali pokreti  kaosa  i  kompleksnosti.  On  je 
iznio  tezu  da su kompjutorske  simulacije  života  žive - ne  na  neki 
način, ili u određenom smislu, ili metaforički, nego stvarno. Lang­
ton je otac osnivač umjetnog života, podpodručja kaopleksnosti ko­
je je  i  samo privuklo  dosta pažnje.  Langton je pomogao  organizira­
ti nekoliko konferencija o  umjetnom  životu - prva je bila održana 
u Los Alamosu  1987. - kojima su prisustvovali biolozi, informatiča­
ri  i  matematičari  koji  s  njim  dijele  njegovu  sklonost  za  kompju­
torsku  animaciju.13 

Umjetni  život  je  izdanak  pokreta  umjetne  inteligencije,  po­
dručja  koje  mu je prethodilo prije  nekoliko  desetljeća.  I d o k istraži­
vači  umjetne  inteligencije  žele  bolje  razumjeti  um  simulirajući  ga 
na  računalu,  zastupnici  umjetnog  života  se  nadaju  da  će  svojim  si-
mulacijama  doći  do  uvida  u  široki  spektar  bioloških  fenomena.  I 
baš  kao  što  je  umjetna  inteligencija  generirala  retoriku  silniju  od 
njenih  opipljivih rezultata,  tako je bilo i  s  umjetnim  životom.  Kao 
što  je  Langton ustanovio  uvodnom  ogledu u  inauguralno  izdanje 
časopisa  Artificial  life,  1994.: 

Umjetni život će nas mnogo naučiti o biologiji - mnogo  toga što 
nismo  mogli  saznati proučavajući  same prirodne proizvode  bio­
logije  -  ali  umjetni  život  će  na  kraju  ići  i  izvan  biologije,  u 
područje  za  koje još  nemamo  imena,  ali  koje  će  morati  uključiti 
kulturu  i našu tehnologiju u proširenom pogledu na prirodu.  Ne 
želim  slikati  ružičastu  sliku  budućnosti  umjetnog  života.  On 
neće riješiti sve naše probleme.  Uistinu,  on bi ih mogao  i stvo­
riti. ..  Možda je  najjednostavniji  način  isticanja  ove  teze  ukaza­
ti na to da se proročanska priča Mary Shelley o dr. Frankenstei-
nu  ne  može  više  smatrati  znanstvenom  fantastikom.14 

 13 Konferencija o umjetnom životu održana u  Los Alamosu  1987.  je  bila 
živo opisana u knjizi Artificial Life Stevena Levyja, navedenoj u bilješci 2. 

14 Urednikov uvod, Christopher Langton, Artificial Life, vol. l,no. 1,1994., 
str.  7. 

Čak i prije no što sam susreo Langtona, mislio sam da ga pozna­
jem. On je igrao istaknutu ulogu u nekoliko popularnih žurnalističkih 
prikaza  kaopleksnosti.  A  nije  ni  čudo.  On  je  arhetip  modernog 
mladog znanstvenika: istodobno napet i opušten, duge kose, odan 
trapericama, kožnim jaknama, planinarskim cipelama, indijanskom 
nakitu.  Ima i  izvanrednu  životnu priču;  u  njenom  središtu je  nesreća 
pri paraglajdingu nakon koje je pao u komu i epifaniju.  (Oni koji žele 
čuti priču mogu pročitati Waldropovu  knjigu Kompleksnost,  Lewi-
novu  Kompleksnost  ili  Umjetni  život  Stevena  Levya.). 

Kad  sam  konačno  susreo  Langtona uživo  u  Santa  Feu u  svibnju 
1994.,  odlučili smo razgovarati za vrijeme ručka u jednom od njego­
vih omiljenih restorana. Langton vozi - nisam li i o tome čitao u jed­
noj od knjiga o njemu? - stari izudarani kombi natrpan svim i svačim, 
od  audiovrpci  i  kliješta  do  plastičnih  posuda  za  hranu,  a  sve  to 
prekriveno  slojem  sivkaste  pustinjske  prašine.  Dok  smo  se  vozili 
prema restoranu, Langton je poslušno udarao u bubanj kaopleksno­
sti.  Većina  znanstvenika poslije Newtona proučavali  su  sustave  či­
ja je odlika stabilnost, periodičnost i uravnoteženost, ali on i drugi 
istraživači  u  Santa  Feu  žele  shvatiti  "prijelazna  stanja",  koja  leže 
u  temelju  mnogih  bioloških  fenomena.  Naposljetku,  rekao  je, 
"jednom  kad  organizam  dosegne  ravnotežu,  on  je  mrtav." 

Nacerio  se.  Počela  je  padati  kiša  i  on uključi brisače.  P r o z o r s k o 
je  staklo  brzo postalo  neprozirno jer su brisači razmazali prljavšti-
nu po staklu. Langton,  zirkajući kroz jedan nezamrljani ugao pro­
zora,  nastavi pričati, naizgled neometen  metaforičnom porukom 
prozorskog  stakla.  Znanost  je,  rekao  je,  očito  napravila  izvanre­
dan  napredak time  što  je  razlomila  stvari  na  komadiće  i počela p r o ­
učavati te komadiće.  Ali  ta metodologija je  dala samo  ograničeno 
razumijevanje  fenomena višeg  stupnja  koji  su  u  velikoj  mjeri  stvore­
ni povijesnim  slučajnostima.  Ova  ograničenja  moguće je  transcen-
dirati  sintetičkom  metodologijom  u  kojoj  se  osnovne  kompone-
nete postojanja ponovno  spajaju  na nov način  u računalima,  kako  bi 
se  istraživalo  što  bi  se  moglo  dogoditi  ili  što  se  moglo  dogoditi. 

"Završite  s puno većim  skupom" mogućnosti,  rekao je  Langton. 
"Tada možete ispitivati skup, ne samo postojećih kemijskih  kom-

ponenti,  nego  i  mogućih  kemijskih  komponenti.  A  tek  na  tom 
području mogućih kemijski komponenti ćete vidjeti neku pravilnost. 
Pravilnost postoji,  ali je  ne  možete uočiti u n u t a r vrlo malog  skupa 
stvari  koji  vam  je  priroda  inicijalno  stavila  na  raspolaganje."  Uz 
pomoć  računala biolozi  mogu  istraživati  ulogu  slučajnosti  simuli-
rajući  početak  života  na  zemlji,  mijenjajući  uvjete  i  promatrajući 
posljedice.  "Tako da onaj  dio  o kome se radi u umjetnom životu, 
i onaj  dio šire sheme koju ja zovem sintetičnom biologijom opće­
nito,  zapravo  istražuje  izvan,  teži  izvan  onoga  što  se  pojavljuje  u 
prirodi."  Tako  bi,  nagovijestio  je  Langton,  umjetni  život  mogao 
otkriti  koji  su  aspekti  naše  povijesti  neizbježni,  a  koji  su  samo 
kontingentni. 

U restoranu, dok je žvakao meksičku hranu, Langton je potvrdio 
da je  on uistinu pristaša gledišta koje nazivaju "jaki umjetni život", 
prema kojemu su kompjutorske simulacije  živih  stvari i  same  žive. 
Opisao je  sebe  kao  funkcionalista koji vjeruje  da život treba okarak­
terizirati onim  što on čini,  a ne  onim  od čega je  napravljen.  Kad 
bi neki programer stvorio  strukture nalik molekulama koje  se,  sli­
jedeći određene zakone, spontano organiziraju u entitete koji bi naiz­
gled mogli jesti, reproducirati se i evoluirati, Langton bi te entitete 
smatrao  živima - "čak  i  ako  su  u  računalu". 

Langton  kaže  da  njegovo vjerovanje  ima moralne  konzekvence. 
"Volim misliti da, kad bih vidio da netko tko  sjedi na kompjutor­
skom terminalu kraj  mene muči ta stvorenja, znate, šalje ih u neki 
digitalni ekvivalent pakla ili nagrađuje samo nekolicinu onih koji  su 
izrekli njegovo ime na ekranu, ja bih tom tipu pokušao naći psiho­
lošku  pomoć!" 

Rekao sam Langtonu da mi se čini kako stapa metaforu, ili analo­
giju,  sa  stvarnošću.  "Ja  zapravo  pokušavam  napraviti  nešto  malo 
buntovnije  od toga",  odgovorio je  Langton  sa smiješkom.  Želio je  da 
ljudi shvate da život može biti proces koji se implementirati u nizu 
raznih uređenja materije, uključujući i skakutanje elektrona u računa­
lu.  "Na određenoj  razini stvarna fizička realizacija postaje irelevant­
nom  za  funkcionalne  osobine",  rekao  je.  "Naravno  da  postoje 
razlike", dodao je. "Postojat će razlike ako je materijalna baza različita. 
Ali  jesu  li  razlike  fundamentalne  za  svojstvo  'biti  živ'  ili  nisu?" 

Langton  ne  podržava  tezu  -  koju  obično  iznose  entuzijasti 
umjetne  inteligencije  -  da  kompjutorske  simulacije  mogu  imati  i 
subjektivno  iskustvo.  "U  tom  pogledu  više  mi  se  sviđa  umjetni 
život  od  umjetne  inteligencije",  rekao  je.  Za  razliku  od  većine 
bioloških  fenomena,  subjektivna  stanja  se  ne  mogu  reducirati  na 
mehaničke  funkcije.  "Nijedno  mehaničko  objašnjenje  koje  biste 
mogli  dati  vam  neće  dati  objašnjenje  ovog  osjećaja  svijesti,  jastva, 
toga da sam ovdje i sada",  Langton je, drugim riječima,  bio  miste-
rijanac,  netko  tko  vjeruje  da  je  objašnjenje  svijesti  izvan  dosega 
znanosti.  Naposljetku  je  zaključio  da  je  pitanje  o  tome  jesu  li 
računalne  simulacije  uistinu  žive,  također  filozofsko  i  time  ne­
rješivo  pitanje.  "Ali  umjetni  život,  da  bi  obavio  svoj  posao  i  po­
mogao  proširiti  empirijsku banku podataka biologije  i teorije  bio­
logije,  ne  mora riješiti  taj  problem.  Biolozi  nisu  zapravo  to  nikad 
morali  rješavati." 

Što je duže Langton govorio, činilo se da sve više priznaje - pa čak 
i pozdravlja tu činjenicu -  da umjetni  život  nikad neće  biti  temelj 
istinske  empirijske  znanosti.  Simulacije  umjetnog  života,  rekao  je, 
"prisiljavaju  me  da  gledam  preko  ramena  na  teze  koje  stvaram  o 
pravome  svijetu".  Drugim  riječima,  simulacije  mogu  poboljšati 
naše  negativne  sposobnosti;  one nam mogu poslužiti prije  za do­
vođenje  u pitanje  teorija o  stvarnosti,  a ne  za njihovo  potkrepljiva-
nje.  Štoviše,  znanstvenici  koji  proučavaju  umjetni  život  možda  će 
se  morati  zadovoljiti  s  nečim  manjim  nego  što  je  "potpuno 
razumijevanje"  koje  su  derivirali  iz  starih  redukcionističkih  meto­
da.  "Za  određene  kategorije  u  prirodi  nećemo  biti  u  stanju  reći,  u 
smislu  objašnjenja,  ništa  više  nego:  'Eto,  takva  je  povijest.'" 

Potom  mi  je  povjerio  da bi  njemu  odgovarao  takav  ishod;  na­
dao  sam  da je  univerzum  u  nekom  fundamentalnom  smislu  "ira­
cionalan".  "Racionalnost je jako povezana sa znanstvenom tradi­
cijom  u  posljednjih  tristo  godina  gdje  završavate  s  nekom vrstom 
razumljivog  objašnjenja  nečega.  A  ja  bih  bio  razočaran,  kad  bi 
uistinu  bilo  tako." 

Langton  se požalio  da  ga frustrira linearnost  znanstvenog jezi­
ka.  "Postoji  razlog  za poeziju",  rekao  je.  "Poezija je  vrlo  nelinear-

na uporaba jezika gdje je  značenje više  od pukog zbroja dijelova.  A 
znanost zahtijeva da ono ne bude ništa više od pukog zbroja dijelo­
va.  A  upravo  činjenica  da  postoji  još  nešto  na  svijetu  što  je  više 
od zbroja  dijelova,  znači  da tradicionalni pristup,  koji  samo  karak­
terizira  dijelove  i  njihove  međusobne  odnose,  neće  biti  adekva­
tan  za  shvaćanje  bitka  mnogih  sustava  koje  biste  voljeli  shvatiti. 
To  ne  znači  da  se  to  ne  može učiniti na znanstveniji način  nego 
što  to  čini  poezija,  ali  ja  imam  osjećaj  da  će,  kulturološki  gleda­
no,  u budućnosti  znanosti  biti više  nečega  nalik poeziji." 

Granice  simulacije 

U veljači  1994.  časopis Science je objavio članak "Verifikacija, vred­
novanje i potvrda numeričkih  modela u  geologiji" koji  se bavi  p r o ­
blemima računalnih simulacija.  Uočljivo  postmodernistički  članak 
napisali su Naomi Oreskes, povjesničarka i geofizičarka na Koledžu 
Dartmouth;  Kenneth  Belitz,  geofizičar  s  istog  koledža i  Kristin 
Shrader Frechette, filozofkinja sa Sveučilišta Južna Florida. Premda 
su se usredotočili na geofizičko modeliranje,  njihova su se upozo­
renja mogla uistinu primijeniti  na numeričke  modele  raznih vrsta 
(kao  što  su  to  priznali  u  pismu  objavljenom  u  časopisu  Science 
nekoliko  tjedana  kasnije).16 

Autori  su  opazili  da numerički modeli postaju  sve  utjecajniji u 
raspravama  o  globalnom  zatopljenju,  iscrpljivanju  naftnih  nalaziš­
ta,  podobnosti  mjesta  za  odlaganje  nuklearnog  otpada,  i  drugim 
pitanjima.  Njihov  članak  je  zamišljen  da  posluži  kao  upozorenje 
da je  "verifikacija i vrednovanje  numeričkih  modela prirodnih  su­
stava  nemoguća".  Jedine  teze  koje  se  mogu  provjeriti  -  to  jest 
dokazati kao  istinite - su  one  koje  se tiču  čiste  logike  ili  matema­
tike.  Takvi  sustavi  su  zatvoreni  po  tome  što  su  sve  njihove  kom-

16 Članak "Verification, Validation and Confirmation of Numerical Models 
in the Earth Sciences" Naomi Oreskes, Kennetha Belitza i Kristin Shrader 
Frechette  objavljen je  u  Science,  4.  veljače,  1994.,  str.  641-646.  Vidi 
također pisma koja  su  uslijedila  kao  reakcija  na  članak,  a  objavljena  su 
15.  travnja  1994. 

ponente utemeljene na aksiomima koji su istiniti po definiciji.  Dva 
plus  dva  je  četiri  prema  općem  slaganju,  a  ne  zato  toga  što  jed­
nadžba  korespondira  s  nekom  izvanjskom  stvarnošću.  Prirodni 
sustavi  su  uvijek  otvoreni,  ukazali  su  Oreskes  i  njeni  kolege;  naše 
znanje  o  njima je  uvijek  nepotpuno,  aproksimativno  u  najboljem 
slučaju,  i  nikad  ne  možemo biti  sigurno  da  nismo  previdjeli  neke 
relevantne  faktore. 

" O n o  što  zovemo  podacima",  objasnili  su  oni,  "su  zaključci­
ma  opterećeni  pokazatelji  prirodnih  fenomena  o  kojima  ne  zna­
mo  sve.  Mnogi  zaključci  i  pretpostavke  se  mogu  opravdati  na 
temelju  iskustva  (a  neke  neodređenosti  se  mogu  procijeniti),  ali 
stupanj  u  kome  naše  pretpostavke  važe  u  bilo  kojoj  novoj  studiji 
nikada  ne  može  biti  ustanovljen  a priori.  Ugrađene  pretpostavke 
čine  sustav  otvorenim."  Drugim  riječima,  naši  modeli  su  uvijek 
idealizacije,  aproksimacije,  nagađanja. 

Autori  su naglasili  da kad neka simulacija točno  oponaša ili  čak 
predviđa ponašanje  stvarnog  fenomena,  to  još  uvijek ne  znači  da je 
model verificiran. Mi nikad  ne  možemo biti  sigurni  da li  ovo  slaganje 
potječe  iz  neke  istinske  korespondencije  modela  sa  stvarnošću  ili 
je  ono  koincidencija.  Štoviše,  uvijek  je  moguće  da  će  drugi  mo­
deli,  utemeljeni  na različitim pretpostavkama,  dati  iste  rezultate. 

Oreskes  i  njeni  koautori  napominju  je  filozofkinja  Nancy 
Cartwright  numeričke  modele  nazvala  "fikcijama".  I  nastavljaju, 

Premda  ne  moramo  nužno  prihvatiti  njeno  stajalište,  možemo 
razmotriti  taj  aspekt:  model,  poput  romana,  može  rezonirati  s 
prirodom, ali on nije  "prava" stvar.  Poput romana, i model može 
biti  uvjerljiv  -  on  može  zvučati  istinito  ako  je  konzistentan  s 
našim  iskustvom  prirodnog  svijeta.  Ali  baš kao  što  se  možemo 
pitati  koliko  likovi  u  romanu potječu  iz  stvarnog  života,  a  koliko 
su autorovo djelo, možemo pitati isto i o modelu: koliko se temelji 
na  opažanjima  i  mjerenjima  dostupnih fenomena,  koliko  se  te­
melji  na  informiranim  prosudbama,  a  koliko  na  konvencijama? 
.. .Moramo priznati  da  model  može potvrditi  našu pristranost  i 
podržati  netočne  intuicije.  Stoga  su  modeli  najkorisniji  kada  se 
koriste da bi se dovele u pitanje postojeće formulacije, a ne kada 
ih  se  koristi  da  bi  ih potvrdili  ili  verificirali. 

Numerički  modeli  u  nekim  slučajevima  funkcioniraju  bolje  ne­
go u drugim.  Oni djeluju naročito dobro u astronomiji i fizici čestica 
jer se relevantni objekti i sile tako precizno  slažu s  njihovim mate­
matičkim  definicijama.  Štoviše,  matematika pomaže  fizičarima da 
definiraju  ono  što je inače  nemoguće  definirati.  Kvark je  čisto  ma­
tematički  konstrukt.  On  nema  značenje  izvan  svoje  matematičke 
definicije.  Osobine  kvarkova -  šarm,  boja,  čudnost -  matematičke 
su  osobine  koje  nemaju  analogije  u  makroskopskom  svijetu  u  ko­
jem  živimo.  Matematičke  teorije  su  manje  uvjerljive  kad  ih  se  pri­
mjenjuje  na konkretnije  kompleksne  fenomene,  kao  što je  bilo  što 
na  području  biologije.  Kao  što  je  evolucijski  biolog  Ernst  Mayr 
ukazao,  svaki  organizam  je  jedinstven;  i  svaki  se  mijenja  od  tre­
nutka  do  trenutka.17  Zato  matematički  modeli  bioloških  sustava 
općenito  imaju  manje  pretkazivačke  snage  od  one  koju  ima  fizika. 
Trebali bismo  biti jednako  tako  oprezni  glede  njihove  sposobno­
sti  da  iskažu  istinu  o  prirodi. 

Samoorganizirana  kritičnost  Pera  Baka 

Ova  vrsta  muljatorskog  filozofskog  skepticizma  ljuti  Pera  Baka. 
Bak,  danski  fizičar  koji  je  došao  u  SAD  sedamdesetih  godina,  je 
poput  parodije  jakog pjesnika  Harolda  Blooma.  On  je visok  uspra­
van  čovjek,  istovremeno  povučen  i  ratoboran,  koji  se  razbacuje 
mišljenjima.  Pokušavajući  me  uvjeriti  u  superiornost  komplek­
snosti  nad  drugim  modusima  znanosti,  prijezirno  je  puhnuo  na 
tezu  da  bi  fizičari  čestica  mogli  otkriti  tajnu  postojanja  ispitujući 
materiju  sve  dublje  i  dublje.  "Tajna  ne  leži  sve  dublje  i  dublje  u 
sustavu",  ustvrdio  je  Bak  svojim  izrazitim  danskim  naglaskom. 
"Ona  se  nalazi  u  suprotnom  pravcu."18 

17 Ernst Mayr je raspravljao  o neizbježnoj  nepreciznosti biologije u  knjizi 
Toward a New Philosophy of Biology, Harvard University Press, Cam­
bridge, 1988. Vidi posebno poglavlje pod naslovom "Cause and Effect in 
Biology". 

18 Intervjuirao sam Baka u N e w Yorku u kolovozu 1994. Za uvod u Bakov 
rad vidi članak "Self-organized Criticality", Scientific American, Baka i 
Kan Chena, siječanj,  1991., str. 46-53.