Sidny Sheldon - Andjeo tame

nela 012

2 Sidni Šeldon i Tili Bagšo ANdjEO TAME Naziv originala: Sidney Sheldon's ANGEL OF THE DARK by Tilly Bagshawe Prevela Vera Dragović nela 012

3 Mojoj sestri Elis Njegova krila su siva i polegla, Azrael, anđeo smrti, Pa ipak, duše koje Azrael donosi Iz tame i hladnoće, Dižu pogled ispod tih savijenih krila, I vide ih optočene zlatom. ROBERT GILBERT VELŠ, „AZRAEL" (1917) nela 012

4 PRVI DEO PRVO POGLAVLJE LOS Anđeles 1996. Primio je poziv oko devet sati uveče. „Jedinice 8A73. Javite se, molim vas." „Aha, Da, ovo je 8A73." Policajac u patroli je zevao ispred radio-stanice. Bila je to dugačka, dosadna noć tokom koje je obilazio Zapadni Holivud i bio je spreman da ode na spavanje. „Šta se dešava?" „Imamo hitan poziv. Ženska osoba. Histerična." „Verovatno moja žena", našalio se. „Zaboravio sam da nam je juče bila godišnjica. Želi moja jaja na tanjiru." „Vaša žena je Špankinja?" „Jok." „Onda nije ona." Ponovo je zevnuo. „Adresa?" „Loma vista četiristo dvadeset." „Fini kraj. Šta se desilo, služavka je zaboravila da stavi dovoljno kavijara na njen tost?" Telefonista se nasmejao. „Verovatno PN." Porodično nasilje. „Verovatno?" „Ta gospođa je toliko vrištala da je bilo teško razumeti šta govori. Mi šaljemo podršku, ali ste vi najbliži. Koliko brzo možete vi, momci, da stignete do tamo?" Policajac je oklevao. Miki, njegov ortak, već je ranije bio napustio smenu da bi se sastao sa još jednom droljom na Bulevaru Holivud. Miki je menjao kurve kao što drugi muškarci menjaju čarape. Znao je da ne bi trebalo da ga pokriva, ali je Miki bio tako đavolski šarmantan, da bi odbiti tog momka bilo ravno pokušaju da plivate uz rečnu bujicu. Šta da radi? Ako prizna da je sam, obojica će biti otpušteni. Ali ni alternativa da se sam pojavi na PN nije bila nimalo privlačna. Nasilni muževi obično nisu bili veliki obožavaoci LAPD-ja*. Jebiga. ____________________________________________ *LAPD-(LosAngeles Police Department), policija Los Anđelesa. (Prim. prev.) nela 012

5 „Bićemo tamo za pet minuta." Bilo bi bolje za Mikija da ta njegova drolja nešto vredi. Ispostavilo se da je Loma vista četiristo dvadeset ogromno, prostrano imanje uređeno u stilu španske misije iz dvadesetih godina, smešteno visoko na Holivud Hilsu. Neupadljiva kapija obrasla bršljanom, ugrađena u zid debljine četiri i po metra, davala je malo nagoveštaja o raskoši koja se krila iza nje: široka prilazna staza i vrtovi toliko veliki i savršeno uređeni da su više podsećali na privatna sportska igrališta nego na okruženje privatne kuće. Pozornik jedva da je zapazio luksuzno imanje. Posmatrao je mesto zločina. Otvorena kapija. Ulazna vrata odškrinuta. Nema znakova nasilnog ulaska. Mesto je bilo jezivo tiho. Izvadio je svoje oružje. „Policija!" Nije bilo odgovora. Kad je zamro eho njegovog glasa, negde iznad je začuo tiho ječanje, kao čajnik koji samo što nije proključao. Uzrujano se popeo stepenicama. Proklet bio, Miki. „Policija!" uzviknuo je ponovo, ovog puta glasnije. Jecanje je dolazilo iz jedne od spavaćih soba. Upao je unutra sa upernim pištoljem. Kog đavola? Začuo je neku ženu kako vrišti, zatim gadno krckanje svoje lobanje kad je udarila u patos. Drvene daske su bile klizave kao naftna mrlja. Ali nisu bile klizave zbog nafte. Bile su klizave zbog krvi. Detektiv Deni Makgvajer iz Odeljenja za ubistva pokušao je da sakrije svoje razočaranje. Služavka je govorila nerazumljivo. „Pudo haber sido el diablo! El diablo!"* To nije njena greška, detektiv Deni Makgvajer je podsećao sebe. Sirota žena je bila sama u kući kad ih je pronašla. Nije čudo što je i dalje histerična. „Esa pobre mujer! Quien podia hacer una cosa terrible como esa?"** Posle šest godina provedenih u Ubistvima, bilo je potrebno mnogo da se __________________________________________________ * Šp.: Možda je to bio đavo! Đavo! (Prim. prev.) **Šp.: Ta jadna žena! Ko bi uradio nešto tako strašno? (Prim. prev.) nela 012

6 detektivu Deniju Makgvajeru prevrne želudac. Ali mu se ovde to dogodilo. Posmatrajući pokolj ispred sebe, Deni je bio svestan da se hamburger iz In-N-Out, koji je ranije pojeo, bori da dođe do njegovog jednjaka na očajničkom putu prema slobodi. Nije čudno što je policajac koji je prvi došao na mesto zločina izgubio tu bitku. Pred njim je bilo delo manijaka. Da nije bilo crvenog mora krvi, koja je curila na patos, možda bi izgledalo kao provala. Spavaća soba je bila ispreturana, fioke otvorene, kutije za nakit prazne, odeća i fotografije svuda razbacane. Ali pravi užas je ležao na dnu kreveta. Dva tela, muškarac i žena. Prva žrtva, stariji muškarac u pižami, grla prerezanog sa nekoliko suludih rezova, da mu je glava bila skoro potpuno rastavljena od vrata. Bio je vezan, čvrsto vezan, poput životinje u klanici, nečim što je izgledalo kao konopci za penjanje. Ko god da ga je ubio, vezao je njegovo unakaženo telo uz nago telo druge žrtve, neke žene. Veoma mlade, veoma lepe žene, sudeći po savršenom obliku njene figure, mada joj je lice bilo tako strašno izudarano da je teško bilo reći išta sa sigurnošću. Jedan pogled na njena krvava bedra i pubični predeo, međutim, jasno je ukazivao na jedno: ona je bila divljački silovana. Pokrivši usta rukom, detektiv Deni Makgvajer se primakao telima. Miris sveže krvi je bio veoma jak. Ali nije zbog toga ustuknuo. „Donesite nož", rekao je služavki. Gledala ga je bezizražajno. „Cuchillo", ponovio je. „Odmah! I neka neko pozove hitnu pomoć. Ona diše." Donet je nož. Veoma pažljivo je Deni Makgvajer počeo da seče kanape kojima su muškarac i žena bili vezani. Izgleda da je njegov dodir probudio ženu. Počela je tiho da plače, gubeći svest i povremeno se ponovo vraćajući sebi. Deni se nagnuo nisko tako da su mu usta bila blizu njenog uveta. Bez obzira na užasno stanje u kome se nalazila, nije mogao da ne primeti koliko je lepa, sa tamnom kosom i jedrim grudima, sa mekanom, mlečnom kožom deteta. „Ja sam policajac", prošaputao je. „Sada ste bezbedni. Odvešćemo vas kod lekara." Kad su se kanapi olabavili, glava starog čoveka se groteskno naslonila na Denijevo rame, kao neka jeziva maska za Noć veštica. On se zagrcnuo. Jedan od njegovih ljudi ga je dotakao po ramenu. „Očigledno provala, gospodine. Sef je ispražnjen. Nestao je nakit i neke slike." Deni je klimnuo glavom. nela 012

7 „Imena žrtava?" „Kuća pripada Endruu Džejksu." Džejks. Ime mu je bilo poznato. „On je trgovac slikama." ,,A devojka?" „Anđela Džejks." „Njegova ćerka?" Policajac se nasmejao. „Unuka?" „Ne, gospodine. Ona mu je supruga." Glupo, pomisli Deni. Naravno da mu je supruga. Ipak je ovo Holivud. Matori Džejks je sigurno vredeo čitavo bogatstvo. Konačno su konopci popustili. Dok nas smrt ne rastavi, pomislio je Deni kad se Anđela Džejks bukvalno stropoštala u njegove ruke, odvojivši se od tela supruga. Skinuvši svoj mantil, Deni ga prebaci preko njenih ramena, prekrivši njenu golotinju. Bila je ponovo svesna i drhtala je. „Sve je u redu", rekao joj je. „Sada ste bezbedni. Anđela, zar ne?" Devojka je klimnula glavom bez reči. „Možete li mi reći šta se dogodilo, draga?" Digla je pogled prema njemu i tek tada je Deni video razmere njenih povreda. Dva modra oka, jedno toliko otečeno da je bilo sasvim zatvoreno, i poderotine po čitavom gornjem delu tela. Ožiljci od ogrebotina. Deni je pomislio, Sigurno se borila kao vrag. „On me je povredio." Jedva je šaputala. Činilo se da joj sam govor predstavlja napor i iscrpljuje je. „Samo polako." Zastala je. Deni je čekao. „Rekao je da će pustiti Endrua ako... ako ja..." Spazivši krvavo telo svog supruga, briznula je u nekontrolisan plač. „Neka ga neko pokrije, za boga miloga", odbrusi Deni. Kako očekuju da čuje od devojke išta smisleno sa tim jezivim prizorom baš tu pored nje. „Ne možemo, gospodine. Još ne. Forenzičari nisu završili posao sa telom." Deni je sevnuo očima prema svom naredniku. „Rekao sam da ga pokrijete." nela 012

8 Narednik je pobledeo. „Gospodine." Navukli su ćebe preko tela Endrua Džejksa, ali je bilo previše kasno. Njegova supruga je već bila u duboko potresena, njihala se napred-nazad, staklastog pogleda, mrmljajući nešto za sebe. Deni nije bio siguran šta to ona govori. Zvučalo je kao: „Nemam život." „Da li je stigla hitna pomoć?" „Da, gospodine. Upravo je došla." „Dobro." Detektiv Deni Makgvajer se malo udaljio od žrtve, pozvavši rukom svoje ljude da se okupe oko njega u malu gomilu. „Potreban joj je lekar i procena psihijatra. Policajče Menendez, vi idite sa njom. Pobrinite se da je prvo pregleda lekar sudske medicine i da mi dobijamo kompletnu sliku o silovanju, briseve, testove krvi, sve neophodno. „Naravno, gospodine." Sutra će detektiv Deni Makgvajer ispitivati Anđelu Džejks natenane. Večeras nije sposobna za tako nešto. „Bilo bi bolje da povedete služavku sa sobom dok to radite", dodao je. „Ne mogu da zamislim da je slušam ovde kako mi cvili na uvo." U sobu je ušao mršav, plavokos mladić sa naočarima od roga. „Izvinite što sam zakasnio, gospodine." Detektiv Dejvid Hening je možda bio osvedočen čudak, ali je zato imao najbolji smisao za logično zaključivanje u policiji. Detektiv Deni Makgvajer je bio oduševljen što ga vidi. „A, Hening. Dobro. Pozovi osiguranje, napravi mi spisak svega što je uzeto. Zatim proveri zalagaonice i veb-sajtove, vidite šta će se pojaviti." Hening je klimnuo glavom. „A neko neka ide do preduzeća za bezbednost. Ovakva kuća sigurno ima najsavremeniji alarmni sistem, ali izgleda kao da se naš ubica samo ušetao ovde večeras." Policajac Menendez reče: „Služavka je pomenula daje čula neki glasan udarac oko osam sati uveče." „Pucanj?" „Ne. To sam je pitao, ali je rekla da je više ličilo kao da pada komad nameštaja. Bila je krenula na sprat da proveri šta je to, ali ju je gospođa Džejks sprečila, jer ona će lično otići." „Zatim šta?" nela 012

9 „Zatim ništa. Služavka je otišla na sprat oko osam i četrdeset pet da odnese starcu kakao, kao i obično. Tada ih je pronašla i pozvala 911." Njegov kakao? Deni Makgvajer je pokušao da zamisli bračni život Džejksovih. Zamislio je bogatog, razvratnog starca kako svake večeri proteže svoje artritične udove u krevetu pored svoje vitke, seksi mlade neveste a zatim čeka služavku da mu donese šolju slatkog kakaoa! Kako je Anđela Džejks mogla da podnese da bude pion u rukama tako oronulog stvorenja? Deni je zamišljao kako njegovi koščasti, pegavi prsti miluju Anđeline grudi, njene kukove. Mada je bilo nerazumno, ta pomisao ga je razljutila. Da li je još nekog tako razljutila? Deni se pitao. Dovoljno razljutila da bi ubio? Rano sledećeg jutra, detektiv Deni Makgvajer se odvezao do Zdravstvenog centra Sidars Sinaj. Bio je uzbuđen. Bio je to njegov prvi važan slučaj ubistva. Žrtva, Endru Džejks, bio je izdanak visokog društva Beverli Hilsa. Slučaj, kao što je ovaj, mogao bi da ubrzano lansira Denijevu karijeru u orbitu ako bude vukao dobre poteze. Ali Deni nije bio uzbuđen samo zbog mogućnosti napredovanja u karijeri. Bilo je to i zato što će ponovo videti Anđelu Džejks. Mlada gospođa Džejks je posedovala neku neodoljivu privlačnost, nešto izvan te njene lepote i tog unakaženog tela stvorenog za seks, koje je proganjalo Denija u snovima prošle noći. Svi posredni dokazi su ukazivali na to da je devojka besramni lovac na blago. Ipak, Deni se nadao da to nije tačno. Da postoji neko drugo objašnjenje za njen brak sa čovekom koji je mogao da joj bude deda. Deni Makgvajer je mrzeo lovce na blago. Nije želeo da prezire Anđelu Džejks. „Kako je pacijentkinja?" Dežurna bolničarka ispred privatne sobe Anđele Džejks je pogledala Denija podozrivo. „Ko se raspituje?" Deni joj je pokazao svoju značku i najzanosniji irski osmeh. „O! Dobro jutro, detektive." Bolničarka mu je uzvratila osmehom, krišom bacivši pogled na njegovu levu ruku da proveri nosi li burmu. Za jednog policajca je bio neobično zgodan: zelenoplave oči i bujna, gusta, kovrdžava, crna kosa za koju bi njen mladić ubio. „Pacijentkinja je umorna." „Koliko je umorna? Mogu li da je ispitam?" nela 012

10 Možete da ispitate mene, pomislila je bolničarka, diveći se Denijevoj bokserskoj građi ispod jednostavne bele košulje bruks braders. „Možete je posetiti ako budete pažljivi sa njom. Dali smo joj malo morfijuma zbog bola po licu. Polomljena joj je leva jagodična kost, a jedno oko je prilično povređeno. Ali je svesna." „Hvala", reče Deni. „Biću što je moguće kraći." Za bolničku sobu, bila je luksuzna. Na zidovima su visila odabrana ulja na platnu. Tapacirana stolica vezli-berel* stajala je u uglu za posetioce, a pored prozora je treperila nežna orhideja u saksiji. Anđela Džejks je bila naslonjena na dva perjana jastuka. Modrice oko njenih očiju su prešle iz boje šljive od prethodne noći u tamne dugine boje. Sveži šavovi preko čela davali su joj zabrinjavajući izgled krojačke lutke, ali je i dalje bila zadivljujuće lepa, privlačna na onaj način koji Deni nikada da tada nije video. „Dobar dan, gospođo Džejks." Ponovo je izvadio svoju značku. „Detektiv Makgvajer. Nisam siguran da li se sećate. Upoznali smo se sinoć." Anđela Džejks se slabašno nasmešila. „Naravno da vas se sećam, detektive. Vi ste mi dali svoj kaput. Lajle, ovo je policajac o kome sam ti pričala." Deni se osvrnuo oko sebe. Naslonjen na zid iza njega, mirno je stajao verovatno najzgodniji čovek koga je Deni video sa ove strane filmskog platna. Visok i maslinastog tena, sa savršenim crtama jednog lovca, zift-crne kose i plavih očiju bademastog oblika kao kod sijamske mačke, mrko je pogledao Denija. Kad se pomerio, u skupocenom odelu šivenom po meri, bilo je to kao da gledate ulje koje se razliva preko jezera, glatko i tečno, skoro viskozno. Deni ga je odmah ispravno procenio. Advokat. Prezrivo je iskrivio gornju usnu. Osim nekih časnih izuzetaka, detektiv Deni Makgvajer nije bio ljubitelj advokata. „Ko ste vi i šta radite ovde? Gospođa Džejks ne bi trebalo da prima posete." „Lajl Renalto." Glas ovog čoveka je podsećao na mačje predenje. Prišavši Anđelinom krevetu, položio je ruku samouvereno preko njene. „Ja sam porodični prijatelj." Deni je pogledao u dvoje neverovatno zgodnih mladih ljudi kako se drže za ruke i doneo neizbežan zaključak. Aha, tako je. A ja sam kraljica od Sabe. ___________________________________________ *Wesley Barrell, poznati proizvođač nameštaja u Velikoj Britaniji. (Prim. prev.) Porodični prijatelj, sutra malo. nela 012

11 „Lajl je bio Endruov advokat", rekla je Anđela. Glas joj je bio tih i promukao, nimalo nalik na prestravljeni šapat od prethodne večeri. „Končita ga je zvala prošle večeri da ga obavesti šta se dogodilo i on je došao pravo ovamo." Stegla je zahvalno ruku Lajla Renalta, dok su joj na oči navirale suze. „On je neverovatan." Kladio bih se da jeste. „Ako ste u stanju da govorite, gospođo Džejks, želeo bih da vam postavim nekoliko pitanja." Lajl Renalto reče osorno: „Ne sada. Gospođa Džejks je preumorna. Ako dostavite pitanja meni, pobrinuću se da na njih odgovori, ali tek pošto se odmori." Deni odvrati prezrivo: „Mislim da se nisam vama obratio, gospodine Renalto." „Bilo kako bilo, gospođa Džejks je upravo preživela jedno neopisivo mučenje." „Znam. Pokušavam da uhvatim čoveka koji je to uradio." „Ne samo da je prisustvovala ubistvu svog supruga, već je i divljački silovana." Deniju je ponestajalo strpljenja. „Sasvim mi je jasno šta se dogodilo, gospodine Renalto. Bio sam tamo." „Ja nisam bila svedok Endruovog ubistva." Oba muškaraca su se okrenula da pogledaju Anđelu, ali je njena pažnja bila u potpunosti usmerena ka Deniju. To mu je dalo besmisleno osećanje trijumfa, pa se primakao njenom krevetu, okrznuvši Renalta. „Da li biste hteli da mi kažete šta ste vi lično videli?" „Anđele, ne moraš ništa da kažeš", umešao se advokat. Deni je podigao obrvu zbog ovako prisnog oslovljavanja. „Anđeo, tako me je od milja zvao suprug", objasnila je gospođa Džejks. „Svi njegovi prijatelji su me tako zvali. Ni u kom slučaju zato što sam ja neki anđeo." Nasmejala se slabašno. „Sigurna sam da sam povremeno umela i da namučim sirotog Endrua." ,,U to uopšte ne verujem", reče Deni. „Pričali ste mi o prošloj večeri. O onome što se dogodilo." „Da. Endru je bio u krevetu na spratu. Ja sam bila u prizemlju i nešto sam čitala." „Koliko je bilo sati?" nela 012

12 Razmišljala je. „Mislim, oko osam. Čula sam buku na spratu." „Kakvu buku?" „Udarac. Pomislila sam da je Endru možda pao sa kreveta. Imao je sličnih padova u poslednje vreme. Bilo kako bilo, Končita je utrčala, i ona je čula buku, ali sam joj rekla da ću ja otići gore. Endru je bio dostojanstven čovek, detektive. Kad bi on...", pokušavala je da nađe pravu reč. „Kad bi osetio nemoć iz bilo kog razloga, ne bi želeo da ga takvog zatekne Končita. Želeo bi da ja budem tamo." „Znači, otišli ste sami?" Duboko je udahnula i zatvorila oči, skupljajući snagu da se priseti događaja. Lajl Renalto je zakoračio napred. „Anđele, molim te. Nema potrebe da se potresaš." ,,U redu je, Lajle, stvarno, detektiv treba da zna." Okrenula se ponovo prema Deniju. „Otišla sam sama. Kad sam ulazila u spavaću sobu, neko me je udario otpozadi. To je poslednje čega se sećam, bola u glavi. Kad sam se probudila, on je... on me je silovao." „Možete li da opišete tog čoveka?", upitao je Deni. Iz iskustva je znao da je najbolji način da smirite usplahirenog svedoka, držati se konkretnih činjenica. Ako započnete sa glupostima kao: „Znam da je za vas ovo sigurno veoma bolno", bujica osećanja navire i vi ste ga zauvek izgubili. Anđela Džejks je odmahnula glavom. „Volela bih da mogu, ali je nosio masku, fantomku." „A kakve je građe?" „Većinu vremena je bio iza mene. Ne znam. Zdepast, čini mi se. Ne visok, ali svakako jak. Ja sam se borila, i on me je udario. Rekao je da će povrediti Endrua ako mu ne dozvolim da nastavi. Zato sam prestala da se borim." Suze su joj se slivale niz natečene obraze. „Gde je bio vaš muž tada? Da li je pokušao da vam pomogne? Da aktivira alarm?" „On je..." Preko lica joj prelete zbunjen izraz. Bacila je pogled prema Lajlu Renaltu, ali je on gledao u stranu. „Ne znam gde je bio Endru. Nisam ga videla. Na krevetu, možda? Ne znam." ,,U redu je", reče Deni, osećajući da je sve uznemirenija. „Nastavite. Prestali ste da se borite." nela 012

13 „Da. Pitao me je za kombinaciju našeg sefa i ja sam mu je dala. Onda me je ponovo silovao. Kad je završio, ponovo me je udario. Kad sam se osvestila... prvo čega se sećam bili ste vi, detektive." Pogledala je Denija u oči i on je osetio kako mu se želudac grči, usled čega je odmah zaboravio sledeće pitanje. Lajl Renalto je neopaženo iskoristio zatišje. „Končita, domaćica Džejksovih, rekla mi je da je odnet sav Anđelin nakit i nekoliko vrednih minijatura. Da li sam u pravu?" Pre nego što je Deni mogao da odgovori da nema običaj da odaje poverljive informacije o istrazi ubistva „porodičnom prijatelju", Anđela je upala ljutito: „Baš me briga za prokleti nakit! Endru je mrtav! Volela sam svog supruga, detektive." „Siguran sam da je tako, gospođo Džejks." „Molim vas da pronađete životinju koja je to učinila." Deni se vratio u mislima na scenu zločina od prošle noći: krvlju natopljen pod, skoro otkinuta glava starog čoveka, odvratne, skaredne ogrebotine na butinama Anđele Džejks, zadnjici i grudima. Životinja je prava reč. Ispred sobe Anđele Džejks nije bilo ni traga ni glasa od simpatične bolničarke. Dok je Deni stajao i čekao lift, Lajl Renalto mu je nečujno prišao. „Ne cenite mnogo advokate, zar ne, detektive?" Advokatov glas se promenio od neprijateljskog do poniznog. Deniju se više dopadao neprijateljski ton. Bez obzira na sve, bio je to neobično pronicljiv komentar. „Zbog čega tako mislite, gospodine Renalto?" Lajl se nasmejao. „Zbog vašeg lica. Osim, naravno, ukoliko samo mene, lično, ne simpatišete." Deni nije ništa rekao. Lajl je nastavio. „Niste jedini, znate. Moj otac je strašno mrzeo advokate. Bio je duboko razočaran kad sam završio prava. Vidite, potičem iz pomorske porodice. Što se tate tiče, za njega je postojala samo Pomorska akademija SAD ili ništa." Deni se pitao: Zašto li mi on priča sve ovo? Stigao je lift. Deni je ušao i pritisnuo dugme G ali je Lajl podmetnuo ruku da zadrži vrata. Njegove lepe crte lica su se uozbiljile, a mačije oči blesnule u nela 012

14 znak opomene. „Anđela Džejks je moja bliska prijateljica. Ne želim da je uznemiravate." Deni je izgubio strpljenje. „Ovo je istraga o ubistvu, gospodine Renalto, a ne kviz sa dvadeset pitanja. Gospođa Džejks mi je ključni svedok. U stvari, trenutno su ona i njena kućna pomoćnica moji jedini svedoci." „Anđela nije videla tog čoveka. To vam je već bila kazala." Deni se namrštio. „Mislio sam da je gospodin Džejks bio i vaš bliski prijatelj. Pomislio sam da biste i vi želeli da nađemo njegovog ubicu?" „Naravno da želim", odbrusio je Lajl. „Ili možda niste bili toliko bliski sa Endruom Džejksom kao s njegovom suprugom. Da li je to posredi?" Činilo se da ovo zabavlja Lajla Renalta. „Moram vam reći da, za jednog detektiva, prilično loše procenjujete ljude. Mislite da smo Anđela i ja ljubavnici?" „Da li ste?" Advokat se zlobno nasmejao. „Ne." Deni je očajnički želeo da mu poveruje. „Ovo je trostruki zločin, gospodine Renalto", rekao je, sklanjajući advokatovu ruku sa vrata lifta. „Silovanje, pljačka i ubistvo. Iskreno vam savetujem da ne pokušavate da ometate moju istragu, stajući između mene i svedoka." „Da li je to pretnja, detektive?" „Nazovite to kako vam drago", reče Deni. Renalto je otvorio usta da odgovori ali su se vrata lifta zatvorila, uskraćujući mu priliku da njegova reč bude poslednja. „Doviđenja, gospodine Renalto." Pet minuta nakon toga, kad je stigao na Bulevar Vilšir, zazvonio je Denijev mobilni telefon. „Hening. Šta imaš za mene?" „Nažalost, ne mnogo toga, gospodine. Nema ničega u zalagaonicama, ničeg onlajn." Deni se namrštio. nela 012

15 „Ipak, još je rano." „Da, gospodine. Proverio sam i Džejksov testament." Deni se razvedrio. ,,I?" „Supruga sve nasleđuje. Nema drugih rođaka. Nema dobrotvornih ustanova." „Koliki je ukupan iznos?" „Posle odbijanja poreza, oko četiri stotine miliona dolara." Deni je zviznuo. Četiri stotine miliona dolara. To je popriličan razlog za ubistvo. Nije posredi to da je Anđela Džejks osumnjičena. Teško da je jadna žena mogla da sebe siluje i pretuče. Čak i da je tako, Deni se setio reči koje je Anđela neprestano ponavljala mrmljajući sebi u bradu prošle večeri: Nemam život. Sa četiri stotine miliona u banci, sada svakako ima život. Život kakav poželi. „Još nešto?", upitao je svog narednika. „Samo još jedno. Nakit. Iz sefa je odneto nakita u vrednosti nešto više od milion dolara i kutija za nakit gospode Džejks." Deni je čekao na poentu. ,,I?" „Ništa od toga nije bilo osigurano. Dijamanti vredni sedmocifrene sume, i vi ih ne ubacite u polisu vlasništva domaćinstva. Malo je čudno, slažete li se?" Stvarno je izgledalo čudno. Ali Denijeve misli nisu bile usmerene na propuste Endrua Džejksa u vezi sa osiguranjem. „Slušaj", rekao je. „Želim da mi proveriš čoveka po imenu Lajl Renalto. R-E-N-A-L-T-O. Kaže da je bio advokat starog Džejksa." „Svakako", reče detektiv Hening. „Šta tačno tražim?" Detektiv Deni Makgvajer reče iskreno: ,,U tome je i problem. Nemam pojma." nela 012

16 DRUGO POGLAVLJE Marakeš, Maroko 1892. Devojčica je gledala kroz prozor kočije na ulice koje su bile prepune prljavštine i živosti i buke i smrada i sirotinje i smeha, i sa sigurnošću osećala: ona će umreti u ovom mestu. Poslata je ovamo da umre. Odrasla je u izobilju, uz privilegije i, iznad svega, u miru, u prostranoj palati u pustinji. Jedinica jednog plemića i njegove mnogo voljene žene, dobila je ime Mirjam, po majci velikog proroka, i Bahija, što je značilo „veoma lep", i od najranijeg detinjstva nije znala ni za šta drugo osim za pohvale i ljubav. Spavala je u sobi sa zlatnim listićima na zidovima, u krevetu od fino rezbarene slonove kosti. Nosila je svilu tkanu u Uarzazatu i bojenu u Esauiri u oker i indigo i crveno, dopremljenu po visokoj ceni sa Bliskog istoka. Imala je sluge koji su je oblačili, koji su je kupali, koji su je hranili, i još sluga da je podučavaju Kuranu i muzici i poeziji, drevnoj poeziji njenih pustinjskih predaka. Bila je lepa i spolja i iznutra, dete lepog lica i blage naravi kakvo bi svaki plemeniti otac samo poželeo, dragulj visoko cenjen iznad svih rubina i ametista i smaragda koji su krasili vratove i zglobove sve četiri žene njenog oca. Ta palata, sa svojim svežim, senovitim dvorištima, vodoskocima i ptičijom pesmom, tacnama ušećerenog badema i srebrnim šoljama zaslađenog čaja od nane, bila je ceo Mirjamin svet. Bilo je to mesto zadovoljstva i spokoja, gde se igrala sa braćom i sestrama, skrivala se iza debelih kamenih zidina od okrutnog pustinjskog sunca i svih drugih životnih opasnosti. Da nije bilo jednog strašnog, neočekivanog događaja, Mirjam bi bez sumnje proživela život u tom blagoslovenom pozlaćenom zatvoru. Ovako, kada joj je bilo deset godina, njeno idilično detinjstvo se naglo i zauvek završilo. Mirjamina majka, Lejla Bahija, napustila je njenog oca i otišla sa drugim čovekom, odjahavši jedne noći u pustinju da se više nikada ne vrati. Mirjamin otac, Abdulah, bio je dobar i častan čovek, ali ga je Lejlino neverstvo slomilo. Kako se Abdulah sve više povlačio iz života i svakodnevnog vođenja domaćinstva, istupile su ostale supruge. Oduvek su zavidele mlađoj, lepšoj Lejli, i smetala im je pristrasnost koju je Abdulah pokazivao prema njihovom detetu. One su počele borbu da se otarase Mirjam. Predvođene Rimom, Abdulahovom slavoljubivom prvom ženom, nagovarale su svog supruga da negde pošalje dete. nela 012

17 Porašće u zmiju, kao i njena majka, i sve nas upropastiti. Ista je kao ona. Već sam je videla kako baca poglede prema slugama, pa čak i prema Kasimu, svom rođenom bratu! Na kraju, previše slab da bi se odupro, i previše skrhan bolom da bi svoju kćer mezimicu pogledao u lice to je tačno, Mirjam je zaista bila ista kao i Lejla, sve do mekane krivine njenih trepavica, Abdulah je popustio pod Riminim pritiskom. Mirjam će poslati da živi kod jednog od njegove braće, Sulejmana, bogatog trgovca tkaninama u Marakešu. Devojčica je plakala kad je kočija tandrčući prošla kroz kapije palate i kad je napustila, prvi i poslednji put, jedini dom za koji je znala. Pred njom se pružalo peščano prostranstvo, očigledno beskrajno, turobno ali divno platno iscrtano narandžastom i žutom bojom, što se menjaju od boje tamne rđe do najbleđe mlaćenice. Trebalo je tri dana jahanja do grada, i dok se zidine drevnih grudobrana nisu pojavile na vidiku, prošli su samo kraj nekoliko nomadskih kolibica i ponekog trgovačkog karavana koji se s mukom probijao kroz pustoš. Mirjam je počela da se pribojava da možda uopšte ne postoji taj grad. Ako je to samo zlobni plan njenih maćeha da je izbace u divljinu, kao što to rade sa zločincima u pesmama koje joj je mama nekada čitala. A onda, iznenada, našla se usred tog ljudskog mravinjaka, zbrke lepote i ružnoće, minareta i straćara, izobilja i siromaštva, gospodara i gubavaca. To je to, pomislila je prestrašena devojčica, zaglušena galamom bučnih ruku koje su udarale u kočiju dok su prolazili, pokušavajući da joj prodaju urme ili kim ili male ružne drvene lutke. Apokalipsa. Rulja. Oni će me ubiti. Ali Mirjam nije ubijena. Umesto toga, dvadeset minuta kasnije, sedela je u jednoj od mnogobrojnih kitnjastih gostinskih soba u stričevom rijadu u blizini suka, kako pijucka isti čaj od nane na koji je bila navikla u svojoj kući i kako joj umivaju ruke i noge ružinom vodicom. Uskoro je u sobu ugegao mali, okrugli čovečuljak sa najdubljim i najsnažnijim glasom koji je Mirjam ikada čula. Smešeći se, zgrabio ju je u naručje i obasuo poljupcima. „Dobro došla, dobro došla, najdraža devojčice!" brundao je. „Abdulahova kćer, da, da, da. Dobro došla, pustinjska ružo. Dobro došla, i želim da napreduješ i cvetaš još više u mom skromnom domu." nela 012

18 U stvarnosti, rijad strica Sulejmana je bio sve samo ne skromni dom. Manja po prostranstvu od palate njenog oca, ipak je to bila Aladinova pećina raskošnog bogatstva, lepote, i prefinjenosti, sve plaćeno prihodima uspešnog trgovačkog posla mlađeg brata. I Mirjam je tamo zaista cvetala. Neoženjen i bez dece, njen stric Sulejman zavoleo ju je kao rođenu kćer. Ostatak života Sulejman je osećao zahvalnost prema svom bratu Abdulahu što mu je podario tako veliki i neprocenjiv poklon. Ako je to moguće, on je voleo Mirjam više nego njeni roditelji, ali je Sulejmanova ljubav imala drugačije obličje. Dok su Abdulah i Lejla štitili Mirjam od opasnosti spoljašnjeg sveta, Sulejman ju je podsticao da okusi i istraži njegova zadovoljstva. Naravno, nije nikada odlazila iz rijada bez pratnje. Pratioci su išli svuda sa njom. Ali pod njihovim budnim okom, imala je slobodu da luta kroz sokake suka pune života i žagora. Tu su oživljavali prizori i zvuci i mirisi što behu vešto dočarani u knjigama koje je čitala. Marakeš je bio ukusan nasrtaj na svako čulo, živ, grad što diše i pulsira i koji je ispunio Mirjaminu tihu dušu uzbuđenjem, radoznalošću i glađu. Kad se zadevojčila, sve lepša sa svakim novim danom, njen ljubavni odnos sa gradom bio je tako snažan da je i sam predlog da ide na odmor na obalu izazvao kod nje nezadovoljstvo i nestrpljenje. „Ali zašto moramo da idemo, striče?" Sulejman se nasmejao svojim bučnim, zadovoljnim smehom. „Po tebi to zvuči kao kazna, najdraža moja. Esauira je prilično lepa, a uz to, niko ne želi da ostane u Marakešu u vrelini leta." „Ja želim." „Gluposti. Žega je nepodnošljiva." „Ja je podnosim. Nemoj me terati da idem, striče, preklinjem te. Učiću dvostruko više ako mi dozvoliš da ostanem." Sulejman se nasmejao još glasnije. „Dva puta po ništa je ništa, najmilija!" Ali kao i uvek kad je Mirjam nešto želela, on je popustio. Ići će dve nedelje na obalu sam. Mirjam može da ostane u kući sa svojim pomoćnicima i dadiljom. Kasnije će se Džibril sećati toga kao časa kada je započeo njegov život. I časa kad se završio. Šesnaestogodišnji sin Sulejmanovog glavnog trgovca, Džibril, bio je srećno, društveno dete, i činilo se bez ikakvih muka na svetu. Prijatnog izgleda, smeđe kovrdžave kose i uvek nasmejan, bio je takođe bistar i za nela 012

19 nauku, naročito matematiku. Njegov otac se potajno nadao da će Džibril jednog dana imati svoje poslovno carstvo. A zašto i ne bi? Maroko je postajao sve više kosmopolitski grad, njegovi stanovnici mnogo pokretniji nego dotad. Ni nalik onome kada je on bio mlad. Taj mladić bi mogao imati svet pod nogama, ako bi to poželeo, svetlu i blistavu budućnost po svom izboru. Njegov otac nije znao da i Džibril ima skrivene nade. Nijedna od njih nije se ticala posla. One su se vrtele oko užarene, blistave, neverovatno ljupke prilike Sulejmanove nećake, gospođice Mirjam. Džibril je prvi put video Mirjam onog dana kada je došla u rijad kao preplašena desetogodišnjakinja. Pošto mu je tada bilo trinaest godina i bio je veoma ljubazan dečak, osetljiv na tugu drugih, Džibril je uzeo Mirjam pod svoje skute. Njih dvoje su ubrzo postali prijatelji i drugari u igri, provodeći zajedno beskrajne srećne sate u lutanju po suku i trgovima grada dok su Džibrilov otac i Mirjamin stric radili duge sate u trgovini. Džibril nije umeo tačno da kaže kada su se njegova osećanja prema Mirjam promenila. Možda rano bujanje njenih grudi, ubrzo nakon njenog dvanaestog rođendana, ima neke veze sa tim. Ili je, možda, postojao neki drugi, plemenitiji razlog. U svakom slučaju, kada mu je bilo petnaest godina, Džibril se zaljubio duboko, beznadežno, strasno u svoju drugaricu iz igre. A to bi bilo divno da nije bilo jednog malog, nepobitnog problema: Mirjam nije bila zaljubljena u Džibrila. Kada bi, povremeno, izokola pomenuo svoja osećanja, Mirjam bi se samo zvonko smejala. „Ne budi smešan!", zadirkivala bi ga, vukući ga za ruku što je kod Džibrila izazivalo još veću žudnju. „Ti si mi brat. Pored toga, ja se nikada neću udati." Sećanja na majčino bekstvo i očevo očajanje još su je proganjala. Srećna nezavisnost strica Sulejmana činila joj se daleko bezbednija, razumnija mogućnost. Džibril je plakao zbog razočaranja i očaja. Zašto se ikada ponašao prema njoj kao brat? Zašto nije ranije shvatio kakva je ona boginja? Kako će ikada moći da ispravi tu štetu? A onda jednog dana, to se i dogodilo. Bilo je to u vreme kad je Mirjamin stric Sulejman bio na odmoru u Esauiri. Džibril se vratio u rijad posle jutarnjeg učenja i zatekao kako dim kulja iz prozora. Vrelina je mogla da se oseti još sa udaljenosti od stotinak metara. nela 012

20 „Šta se događa?" Džibrilov otac, ruku i lica crnih od gara, kroz kašalj je odgovorio. „Počelo je u kuhinji. Nikada nisam video da se plamen tako brzo širi. Pravo je čudo da smo sve izvukli." U grupicama oko njih bila je preplašena kućna posluga, neki su bili opečeni i plakali su, drugi su žestoko kašljali. Pridružili su im se mnogobrojni susedi i prolaznici. Gomila je ubrzo postala tolika da je bilo teško ljudima sa kofama vode da se probiju. Džibrilovo srce se zgrčilo od užasa. „Gde je Mirjam?" „Ne brini", reče njegov otac. „Izašla je rano jutros i otišla do kupatila. U kući nema nikoga." Ali baš kad je on to izgovorio, najednom prozoru na spratu neko se pojavi i poče divlje da mlatara rukama. Kroz gust, oštar oblak dima bilo je teško razaznati ko je to. Ali je Džibril odmah znao. Pre nego što je otac ili bilo ko drugi mogao da ga spreči, poleteo je prema zgradi. Toplota ga je pogodila kao udarac. Crni dim mu je ispunio pluća. Bilo je to kao da udiše oštrice. Džibril je pao na kolena, zaslepljen, potpuno pometen. Moram da ustanem. Moram da je nađem. Pomozi mi, Alahu. I bog mu je zaista pomogao. Kasnijih godina, Džibril je opisao to osećanje kao da ga je neko nevidljiv uzeo za ruku i stvarno ga vukao prema kamenom stepeništu. Nije imao pojma kako je, u tom paklu, prokrčio put do Mirjam, kako ju je podigao u naručje kao krpenu lutku i poneo kroz plamenove dole, pa na ulicu. Bilo je to čudo. To se nije moglo opisati drugim rečima. Alah nas je spasao jer On želi da nas dvoje budemo zajedno. To je naša sudbina. Kad je Mirjam otvorila oči i pogledala u oči svog spasioca, Džibrilove molitve su bile uslišene. Ona ga voli. On joj više nije brat. Kad se Sulejman vratio kući u svoj opustošeni rijad, jedino je mislio na svoju voljenu Mirjam i kako ju je zamalo izgubio. Pozvao je Džibrila k sebi. „Mladiću moj, dugujem ti život. Reci mi kako mogu da ti se odužim. Kakav poklon ti mogu dati u znak zahvalnosti za tvoje junaštvo. Novac? Drago kamenje? Svoju sopstvenu kuću? Kaži. Samo reci i to će biti tvoje." „Ne želim od vas novac, gospodine", odgovori Džibril ponizno. „Tražim samo vaš blagoslov. Nameravam da se oženim vašom bratanicom." nela 012

21 On se nasmešio i Sulejman je mogao da vidi kako mu ljubav blista u pogledu. Jadni mladić. „Žao mi je, Džibrile. Stvarno mi je žao. Ali to nije moguće." Džibrilov osmeh se sledio. „Zbog čega?" „Mirjam je plemenitog roda", Sulejman je ljubazno objasnio. „Kad mi ju je njen otac poverio na čuvanje, bilo je to uz sporazum da će se jednog dana udati za nekoga ko joj odgovara po staležu i statusu u životu. Ja sam već izabrao tog gospodina. On je stariji od Mirjam, ali je veoma ugledan, ljubazan..." „NE!" Džibril nije mogao da se obuzda. „Ne možete to da uradite! Mirjam voli mene. Ona... to neće učiniti." Sulejmanov izraz lica je otvrdnuo. „Mirjam će učiniti ono što tražim od nje." Džibril je izgledao tako ojađen da je stari čovek popustio. „Slušaj. Rekao sam da mi je žao i to sam stvarno mislio. Takva su pravila u svetu, Džibrile. Mi smo svi zatvorenici, svako na svoj način. Ali ti moraš da zaboraviš moju bratanicu. Traži mi nešto drugo. Bilo šta." Džibril nije ništa tražio. Kako bi mogao? On nije želeo ništa drugo. Pokušavao je da umiri sebe mišlju da još ima vremena da ubedi Sulejmana. Možda će se starac predomisliti. Možda će Mirjam stvarno odbiti da se uda za čoveka kome je bila obećana, mada je u dubini duše znao da je to uzaludna nada. Mirjam je volela Sulejmana kao oca i ne bi nikada obrukala sebe ili porodicu time što ga neće poslušati, posebno ne u tako važnoj stvari kao što je brak. Čak ni otac nije mogao da pomogne Džibrilu. „Moraš zaboraviti tu devojku, sine. Veruj mi, biće ih gomile drugih. Pred tobom je svetla budućnost, uz pomoć Sulejmanovog novca, kad bi ga samo uzeo. Bićeš u mogućnosti da priuštiš sebi kuću punu žena!" Džibril je sumorno razmišljao: Niko ne razume. I mada je Mirjam pokušala da ga uteši, uveravajući ga da će ga uvek voleti bez obzira na to za koga da se uda, bila je to jadna uteha za mladića koji je goreo za njenim telom svom žestokom snagom jednog vulkana. Na kraju je došao dan kada su sve Džibrilove nade uvenule. Mirjam se udala za šeika Mahmuda Bastu, trbušastog ćelavog muškarca koji je po godinama mogao da joj bude otac. Ako je i bila uznemirena, dobro je to nela 012

22 podnosila, i tokom cele ceremonije zadržala dostojanstvenu gracioznost, i kasnije, kad se oprostila od svoje druge, mnogo voljene kuće. Mladenci su živeli blizu grada, u palati porodice Basta u podnožju planine Atlas, i Mirjam je mogla da posećuje kuću svog strica veoma često. Tokom tih poseta, ponekad bi ugledala Džibrila upalog pogleda, kako zuri u nju sa drugog kraja sobe, sa bolom koji mu je bio urezan u lice kao maska. U takvim trenucima je osećala sažaljenje i veliku tugu. Ali su ta osećanja bila zbog Džibrila, a ne zbog nje same. Mahmud je bio ljubazan suprug, nežan, odan i uljudan. Kad mu je Mirjam rodila sina krajem prve godine braka, plakao je od radosti. Za sledećih pet godina, rodila mu je još tri dečaka i jednu devojčicu, Lejlu. Vremenom, Mirjamina deca su popunila prazninu koja je nastala zbog njene nesuđene ljubavi prema Džibrilu. Dok ih je gledala kako se igraju, a njihov popustljivi otac pazi na njih, ponekad bi osećala grižu savesti što je ona tako srećna dok je Džibril, znala je to, ostao slomljen i izgubljen. Čula je od prijatelja da mnogo pije i provodi vreme u barovima sa nargilama i javnim kućama u suku, protraćivši sav novac koji mu je njen stric dao. Poslednji put Mirjam je videla Džibrila na sahrani svog supruga. Mahmud, koji nikada nije mogao da obuzda svoju ljubav prema baklavi i slatkim marokanskim vinima, umro je od srčanog udara kad mu je bilo šezdeset dve godine. Mirjam je bilo četrdeset godina, i sa mrežicom tankih bora oko očiju i malo sala na bokovima još je bila lepa žena. Džibril je, sa druge strane, užasno ostario. Uveo i pogrbljen, sa popucalim kapilarima i žućkastim očima okorelog pijanca, izgledao je dvadeset godina stariji od nje, i bio je isto onoliko tužan i ogorčen koliko je Mahmud bio srećan i velikodušan. Doteturao se do Mirjam, koja je stajala sa svojim najstarijim sinom, Rafikom. Odmah je shvatila da je pijan. „Pa", promumlao je Džibril, „stari lupež je konačno odapeo, je li? Kad mogu da dođem kod tebe, Mirjam? Reci mi. Kada?" Mirjam je pocrvenela. Nikada nije bila tako postiđena. Kako može to da uradi? Meni, i sebi? Od svih dana, baš danas. Rafik je kročio napred. „Moja majka je u žalosti. I svi mi. Morate da odete." Džibril je zarežao. „Sklanjaj mi se s puta!" „Vi ste pijani. Niko vas ne želi ovde." „Tvoja majka me želi. Tvoja majka me voli. Oduvek me je volela. Reci mu, nela 012

23 Mirjam." Mirjam se okrenula prema njemu i rekla tužno: „Danas sam sahranila dve svoje ljubavi. Svog supruga. I mladića kakav si nekada bio. Zbogom, Džibrile." Te noći se Džibril obesio o drvo u Vrtovima Menara. Ostavio je poruku od jedne reči: Izneveren. Mlada devojka spusti knjigu dok su joj suze navirale na oči. Iako beše pročitala tu priču već stotinu puta, nikada joj nije dosadila i nikada je nije ostavila ravnodušnom. Svakako, ona je živela 1983, a ne 1892. godine; i ona je čitala knjigu u sumornom, ledenom sirotištu u Njujorku, a ne u nekoj marokanskoj palati. Ali je tragična ljubav Mirjam i Džibrila njoj govorila kroz vekove. Devojka je znala kako je to kad si bespomoćan. Kada te napusti majka. Kada te muškarci smatraju za nagradu koju treba osvojiti. Kada te guraju kroz život kao jagnje na klanje, a ti nemaš nikakvog udela u sopstvenoj sudbini. „Da li si dobro, Sofija?" Mladić je stavio zaštitnički bratsku ruku oko njenog ramena. Jedino je njemu ispričala za knjigu, jedini ju je on razumeo. Ostala deca u sirotištu nisu razumela. Ismevali su nju i njenu staru knjigu zavrnutih ušiju sa ljubavnom pričom. Ali on nije. „Oni su ljubomorni", rekao joj je. „Zato što ti imaš porodičnu istoriju, a oni nemaju. Ti imaš kraljevsku krv u svojim venama, Sofija. Zato si ti različita. Posebna. Oni te zbog toga mrze." To je bilo tačno. A nije se samo zbog toga Sofija poistovetila sa Mirjaminom pričom. Po krvnom srodstvu. Mirjam je bila Sofijina čukunbaka. Negde duboko u njoj, Mirjamini geni su nastavili da žive. Knjiga koju je Sofija držala u rukama, njeno najdragocenije bogatstvo, nije bila neka bajka. To je bila istina. Bila je to njena prošlost. „Dobro sam", odgovorila je dečaku, grleći ga dok je navlačila tanko sintetičko ćebe preko oboje. Čak i ovde, iako su se priljubili uz radijator u sobi za rekreaciju, bilo je užasno hladno. Ja nisam niko i ništa, govorila je sebi, udišući toplotu tela svog prijatelja. Potičem iz plemenite porodice sa romantičnom, tragičnom istorijom. Ja sam Sofija Basta. Jednog dana, daleko odavde, ja ču proživeti svoju sudbinu. nela 012

24 TREĆE POGLAVLJE Centar Parker u centru LA* bio je sedište treće po veličini agencije za sprovođenje zakona u Sjedinjenim Državama od sredine pedesetih godina. U toj jednoličnoj, bezličnoj zgradi od betona i stakla u ulici Severni Los Andeles 150, koja se proslavila šezdesetih u televizijskoj emisiji Mreža, bila je smeštena, do 1996, najskuplja, najsavremenija tehnologija koja se nije mogla naći ni u jednoj policijskoj stanici u zemlji, od skenera za identifikaciju putem mrežnjače do termovizijskih kamera. Detektivski biro je bio naročito dobro opremljen, sa specijalizovanim sobama opremljenim redovima kompjutera i prostranim skladišnim prostorom sa širokim izborom spravica za nadzor. Nažalost, detektiv Deni Makgvajer je bio suviše niskog čina da bi njegovu istragu smatrali vrednom jedne od tih soba. Umesto toga, šestočlana ekipa koja je radila na istrazi u slučaju Džejksovog ubistva bila je strpana kao zlovoljne sardine u rupu bez prozora u suterenu, sa belom tablom i nekoliko umrljanih flomastera da raspale njihove instinkte zaključivanja. Stojeći ispred neugledne table, sa flomasterom u ruci, Deni je nažvrljao nekoliko ključnih reči: Nakit. Minijature. Osiguranje. Alarm. Prošlost/Neprijatelji. „Šta imate za mene?" Detektiv Hening je prvi progovorio. „Razgovarao sam sa sedam zlatara, uključujući i dvojicu iz Korejskog grada koje ste vi predložili, gospodine. Svi su rekli isto. Nakit Džejksovih sigurno je raskomadan, a kamenje ili ponovo stavljeno u prstenje ili prodato neobrađeno. Šanse da povratimo neoštećenu ogrlicu ili minđuše ravne su nuli. Osim ako posao nije obavio neki slučajni narkoman koji ne ume ništa bolje." „Što nije bio slučaj." „Što nije bio slučaj", složio se Hening. Jedna od izvesnih činjenica bila je da je u u palatu Džejksovih provalio profesionalac, upoznat sa složenim alarmnim sistemom na imanju i u stanju da ga onesposobi samostalno. Takođe je uspeo da savlada dve žrtve, silujući jednu i ubivši drugu, sa minimalnim ometanjem i za zastrašujuće kratko vreme. Anđela Džejks je bila sigurna da nikada ranije nije videla napadača. Imao je masku, ali nije prepoznala njegov glas ili način hoda. Bez obzira na to, ___________________________________________ *LA, Los Anđeles. (Prim. prev.) nela 012

25 detektiv Deni Makgvajer je bio siguran da čovek koga traže od ranije poznaje porodicu. To nije bila provala zarad pljačke. „Što se tiče umetnina, situacija je malo bolja", reče detektiv Hening. Deni podiže obrvu, ispunjen nadom. „O?" „Džejks je bio diler, kao što znamo, tako da je normalno što je kuća bila ispunjena skupocenim slikama, većinom savremenika." ,,Oh", ubaci drugi policajac sarkastično. „Ne znam kako dolaziš do tih zaključaka, Hening. Ti si kao zlatna prašina* čoveče." Svi su se nasmejali. Heningov položaj Makgvajerovog ljubimca bila je omiljena šala. Hening nije obratio pažnju na tu upadicu. „Da je ubica stvarno poznavao svoj zanat, on bi pokupio dve Baskije** koje su visile u radnoj sobi, ili Kunsa*** u jednoj od gostinskih spavaćih soba." Neko od njih je rekao: „Možda su bile previše teške? Taj tip je bio sam." ,,U to smo prilično sigurni, zar ne?", upita Deni. „Da, gospodine", reče detektiv Hening. „Forenzičari su potvrdili da je pronađen samo jedan par otisaka stopala u kući, pored onih koji pripadaju porodici i posluzi. A slike nisu bile teške. Sve tri su bile dovoljno male da ih ponese jedan čovek, a zajednička vrednost im je preko trideset miliona dolara. Ali naš momak je izabrao minijature, izgleda jedine antikvitete u Džejksovoj kolekciji." „Da li su bile skupocene?", upita Deni. „Sve je to relativno. Vredele su po nekoliko stotina hiljada svaka, pa možda milion dolara ukupno. To su porodični portreti iz devetnaestog veka, uglavnom evropski. Tržište za njih je prilično malo, pa ne bi trebalo da bude teško da uđemo u trag ukradenoj robi. Dobio sam ime ovdašnjeg eksperta. On živi u Venis Biču. Imam zakazan susret sa njim danas posle podne." „Odlično", reče Deni. „Ima li još neko nešto?" Ostali članovi tima su izvestili o svom „napredovanju", takvom kakvo je. Konopac koji je korišćen za vezivanje bračnog para je bio običan, mogao se kupiti u svakoj radnji za kamp ili sportsku opremu. Čvor koji je ubica napravio da zaveže par bio je komplikovan dvostruki polučvor još jedan znak, _____________________________________________ * Fraza: Označava nešto veoma vredno i retko. (Prim. prev.) ** Žan-MišeI Baskija (1960-1988), Afroamerikanac, neoekspresionistički slikar. (Prim. prev.) *** Džef Kuns (1955-), savremen američki vajar i neo-pop umetnik. (Prim. prev.) nela 012

26 ako im je bio potreban, da traže profesionalnog kriminalca. Ali osim toga, bilo je malo dragocenih fizičkih dokaza koji bi bili od neke koristi. Testovi krvi i sperme nisu odgovarali nijednom u bazi podataka u celoj zemlji. „Šta je sa Džejkovom biografijom? Ima li nečega značajnog što bi nam moglo pomoći?" Kratak odgovor na to pitanje je bio da nema. Poslovanje Endrua Džejksa je bilo čisto kao suza. Bio je istaknuti filantrop, kao i značajan donator Policijskog dobrotvornog udruženja LAPD-ja. Deni je pomislio: Znao sam da sam negde već bio čuo to ime. Čudno da takav plemenit čovek nije ostavio ništa u dobrotvorne svrhe u svom testamentu. Starac nije imao poznatih neprijatelja, niti porodicu, ni bližu ni dalju, osim bivše žene od koje se razveo pre više od dvadeset pet godina i koja je sada ponovo srećno udata i živi u Freznu. Iznenada su se otvorila vrata. Policajac Džon Bolt, skroman crvenokos momak i najmlađi član Denijevog tima, utrčao je u sobu držeći u ruci komad papira. Svi su podigli pogled ka njemu. „Advokat gospođe Džejks je upravo dao izjavu za javnost." Na pominjanje Lajla Renalta, Denijeva ramena su se ukočila. Istraživanja detektiva Heninga o Renaltu nisu otkrila ništa neuobičajeno, ali su Denijeve sumnje ostale. „Nemoj nas držati u neizvesnosti, Bolte. Šta ona kaže?" „Daje sav novac koji je nasledila od muževljeve imovine u dobrotvorne dečje ustanove." Deni reče: „Ne baš sve, svakako?" Bolt pruži novine Deniju. „Svaki peni, gospodine. Preko četiri stotine miliona dolara." Dok je čitao izjavu, Deni je osetio čudno ushićenje. Znao sam da nije lovac na blago. Jednostavno sam to osećao. Moram naučiti da više verujem svojim instinktima. Jedan sat kasnije Deni se zaustavio ispred kapije velike, neotjudorske palate u Beverli Hilsu. Kad je otpuštena iz bolnice, Anđela Džejks mu je dala adresu, Kenon drajv 2020. To je adresa nekog prijatelja. „Ne mogu da se vraćam u Loma vistu, detektive", objasnila je Deniju. „Suviše je bolno. Ostaću kod prijatelja dok se ne proda imanje." nela 012

27 Uniformisana služavka je povela Denija do tople, sunčane dnevne sobe ispunjene udobnim kaučima i velikim vazama sa frezijama i ljiljanima jakog mirisa. Bila je to ženska soba i Anđela Džejks, koja je prešla sobu da pozdravi Denija, bosonoga i u džinsu, osećala se u njoj kao kod kuće. Prošlo je dve nedelje od napada i modrice na njenom licu su sazrele i prešle u bledu kajsija-žutu boju. Prvi put je Deni video boju njenih očiju: duboke, tamnosmeđe, kao istopljena čokolada. Nijedna žena nema pravo da bude toliko lepa. „Detektive." Rukovala se s njim, smešeći se. Deni je osetio kako mu se suše usta. „Da li ima nekih novosti? Da li ste ga već pronašli?" „Još nismo." Titraj nezadovoljstva je preleteo preko njenog lica i Deni oseti neprimeren nemir. Anđelu Džejks nipošto nije želeo da razočara. „Još smo na početku istrage, gospodo Džejks", uveravao ju je. „Pronaći ćemo ga." Anđela sede na jedan od kauča i pokretom ruke dade znak Deniju da joj se pridruži. „Molim vas, zovite me Anđela. Čime mogu da vas poslužim? Možda malo čaja?" „Neka, hvala." Deni razlabavi kravatu. Da li ja imam neki problem, ili je ovde previše toplo? „Želeo bih da vam postavim još nekoliko pitanja, ako dozvoljavate. O vašem braku." Anđela je izgledala zbunjena. „O mom braku?" „Što bolju sliku uspemo da napravimo o vašem zajedničkom životu, to će nam biti lakše da zaključimo ko je mogao da vam naudi. I zbog čega." Razmišljala je o tome, i klimala glavom sa razumevanjem. ,,U redu. Pa, šta biste želeli da znate?" „Hajde da krenemo od početka. Kako ste se vas dvoje upoznali?" „Na času slikanja u U CL A ." Oči su joj zasijale prisećajući se toga i Deni pomisli: Bože moj, ona ga je stvarno volela. „To nije bio redovan kurs ili tako nešto. Samo večernji časovi koje sam pohađala. Kad sam bila u srednjoj školi uživala sam u časovima slikanja. Ali nisam bila baš dobra u tome." Denija je zapanjilo to što jedna tako zgodna žena ima tako malo nela 012

28 samopouzdanja, ali je izgledalo da Anđela Džejks uvek umanjuje svoju vrednost. „U koju srednju školu ste išli?", upita on usput. „Srednja škola Beverli Hils. Zašto?" „Onako. Samo radoznalost. To je loša osobina nas detektiva." „Naravno." Ponovo se nasmešila. Denijev stomak je poskočio kao palačinka. ,,U svakom slučaju, Endru je došao u UCLA da održi predavanje o poslovanju umetničkim predmetima. Kako da dođete do galerije da bi ljudi videli vaš rad, takve stvari. Šta privlači kolekcionare. Bio je tako pametan i duhovit. Odmah smo se zaljubili jedno u drugo." Deni je pokušao da zamisli starog Džejksa i još mlađu verziju Anđele „kako se odmah zaljubljuju". Nije mu bilo lako da to zamisli. „Da li je vaš muž imao neprijatelje za koje ste vi znali?" „Nijednog." Glas joj je bio odlučan, skoro prkosan. „Sigurni ste?" „Sasvim sigurna. Endru je bio duša od čoveka. Svi su ga voleli." Ne svi. Deni je pokušao drugu taktiku. ,,U noći ubistva, ne znam da li se sećate, ali ste stalno nešto ponavljali." „Stvarno?" „Da. Bezbroj puta ste ponavljali iste reči." Zbunjeno ga je pogledala. „Nemam život. Tu rečenicu ste izgovarali. Možete li da objasnite zašto ste to rekli?" Oklevala je. „Ne baš. Samo da, kada sam srela Endrua, on mi je podario život. On me je spasao. I tako sam možda rekla 'Nemam život' jer sam znala da je to kraj." „Kraj?" „Kraj mira i sreće koju sam imala sa Endruom. Ali se ne sećam da sam to govorila, detektive. Ne sećam se ničega osim Endrua i krvi. I vas." „Kažete da vas je muž spasao? Od čega?", upita Deni. Anđela je zbunjeno zurila u krilo. „Jedne neprijatne situacije." Deni je znao da bi trebalo da zahteva objašnjenje, ali nije mogao da podnese da je dalje uznemirava. Bilo je očigledno da ne želi da priča o tome. Ispričaće mi kad bude spremna. „Shvatam. A šta je sa vama, gospođo Džejks?" nela 012

29 „Sa mnom?" „Da li je postojao neko ko bi mogao biti kivan na vas, lično?" Anđela Džejks se za trenutak zamislila. „Znate, nikada nisam mislila da postoji. Mada, kao što možete pomisliti, detektive, zbog tolike razlike u godinama između mene i Endrua više od pedeset godina ljudi često prebrzo osuđuju. Znam da je bilo mnogo onih u Endruovom krugu prijatelja koji mi nisu verovali. Pretpostavljali su da lovim njegov novac. Mislim da ste i vi pomislili isto." „Naravno da nisam", slagao je Deni, izbegavajući njen pogled. „Pokušala sam da nagovorim Endrua da me izostavi iz testamenta, da dokaže ljudima da naš brak nije nikada bio zbog novca. Ali on nije hteo za to ni da čuje. Govorio je da su 'neverne Tome' siledžije, a čovek nikada ne treba da popusti pred siledžijama." „Da li ste zbog toga dali sav njegov novac u dobrotvorne svrhe? Da dokažete da ljudi nisu bili u pravu?" Slegnula je ramenima. „Možda delimično zbog toga, podsvesno." „Da li je vaš suprug znao da nameravate da razdelite sav novac kad on umre?" „Ne." Zavrtela je glavom. „To bi možda povredilo njegova osećanja. Endru je želeo da ja imam taj novac, a ja sam želela da ga usrećim. Ali istina je da ja nemam gde da potrošim takvo bogatstvo." Bez ikakve namere, Deni je podigao obrvu, iznenađen. Anđela Džejks se nasmejala, toplim, milozvučnim smehom, kao kad med curi sa kašike. „Sumnjičavi ste, detektive. Ali zaista, šta bih ja, pobogu, radila sa četiri stotine miliona dolara? Ja volim da slikam, volim da se šetam po kanjonima. To ne košta milione. Mnogo je bolje da idu onima kojima su potrebni, kojima stvarno mogu koristiti. Na neki način, zbog toga osećam da sve što se desilo nije bilo uzaludno." Ponovo je spustila pogled na svoje ruke i Deni je video kako se bori da zadrži suze. Nagonski je ispružio ruku i stavio je preko njene. Bilo mu je neprijatno da prizna, ali je taj dodir bio divan. Izuzetno nabijen emocijama. „Šta se to, dođavola, ovde događa?" Deni je poskočio. Glas Lajla Renalta je razbio raspoloženje kao kamen koji probija vetrobransko staklo. nela 012

30 „Šta vi radite ovde?", zapovednički je uzviknuo advokat. Dok je stajao na vratima, Renaltove lepe crte lica su bile izobličene u ljutitu masku, a ramena su mu se agresivno povila napred. Nosio je istovetno odelo kao ono koje je imao u bolnici, sa bledoplavom kravatom koja mu se slagala s bojom očiju. Deni je pomislio da nikada u životu nije bio manje zadovoljan što vidi neku osobu nego sada. ,,U toku je policijsko ispitivanje", odgovorio je suzdržano. ,,I kao i obično, gospodine Renalto, vi to ometate. Mogu li da vas pitam šta vi radite ovde?" „To je lako", odgovori Lajl. „Ja živim ovde. Zar vam nije Anđela rekla?" Deni se okrenuo prema Anđeli. „On je prijatelj kod koga boravite? Niste to uopšte pomenuli." Slegla je ramenima. „Niste me pitali. Lajl je bio tako ljubazan da mi ponudi gostoprimstvo u svojoj kući dok se ne oporavim. Kao što sam vam rekla, on mi je neverovatna podrška u svemu ovom." Lajl Renalto reče odsečno: „Ako ste završili sa maltretiranjem gospođe Džejks, detektive, bilo bi mi drago da vas ispratim." „Detektiv Makgvajer me ne maltretira", reče Anđela. „Veoma je učtiv." „Hmm." Renalto promrmlja sumnjičavo. Ne obraćajući pažnju na njega, Deni reče: „Imam još jedno pitanje za vas, gospođo Džejks, ako vam ne smeta. Pomenuli ste da ste gospodina Džejksa prvi put videli na času slikanja." „Tako je." „Možete li mi reći koje je bilo vaše ime tada?" Anđela uznemireno pogleda prema Lajlu Renaltu. „Moje ime? Ne razumem." „Vaše devojačko ime", objasnio je Deni. „Pre nego što ste se vi i gospodin Džejks venčali." ,,Oh!" Videlo se da joj je laknulo. „Pitala sam se za trenutak šta to zaboga želite." Treći i poslednji put pogledala je Denija pravo u oči svojim očima boje čokolade. „Rajmen. Devojačko ime mi je bilo Rajmen." Soba je bila mala i jednolična i klaustrofobična, a miris juče dostavljene kineske hrane bio je nepodnošljiv. Detektiv Hening je pomislio: Ukradena umetnička dela nisu tako unosan posao kako ga mediji predstavljaju. nela 012

31 Roug Lindemajer, preprodavac ukradenih umetničkih dela i povremeno policijski doušnik, živeo je u trošnoj jednospratnici u jednoj prilično propaloj ulici u Venis Biču, sa uzanim prolazima samo za pešake, koja je vodila od Avenije Oušn do plaže. Nekoliko ulica dalje na sever, „kolibe" iz dvadesetih godina, kao što je Rougova, renovirane su u moderne kuće poput onih u zapadnom Los Anđelesu i išle su od vlasnika do vlasnika za sedam stotina hiljada dolara ili više. Ali ne i ove ovde. Ovo je bio Venis Bič kao i ranije: beda. „Izložbeni prostor" Rouga Lindemajera bio je oronuo i osiromašen kao i svaka narkomanska straćara. „Pa? Da li ste videli neku od ovih?" Hening je nestrpljivo posmatrao dok je Lindemajer okretao listove sa fotografijama osiguranih Džejksovih minijatura. Preprodavač umetničkih dela je bio smežurani hobit u srednjim pedesetim godinama, sa prstima crnim od duvana. Ostavio je otiske prstiju na svakoj fotografiji. „Koliko vrede po vašem mišljenju?" Sa odbojnošću, mladi detektiv je izvukao dve novčanice od dvadeset dolara iz novčanika. Lindemajer je promumlao. „Sto." „Šezdeset, i neću te prijaviti za iznudu." „Dogovoreno." Pohlepno, stariji čovek je ugurao novac u džep i vratio zamazane fotografije. „Pa?" Ponovio je detektiv Hening. „Da li si video ove minijature na crnoj berzi?" „Jok." „I to je sve? 'Jok'? To je sve što imaš za mene?" Lindemajer je slegnuo ramenima. „Postavio si mi pitanje. Ja sam odgovorio." Hening napravi nagli pokret da uzme nazad svoj novac. Lindemajer se zgrči. „Dobro, dobro. Slušaj detektive, da su one za prodaju, ja bih ih video. Ja sam jedini tip na Zapadnoj obali koji može da pokrene to ništavilo, viktorijansko sranje. Ti to znaš, a takođe i svi ostali. Znači, ili je tvoj momak pobegao iz grada ili neće da proda. To ti je prava informacija, čoveče. Možda su potrebne za ličnu upotrebu." Psihopata, ubica silovatelj koji voli nepoznate portrete devetnaestog veka? nela 012

32 Detektiv Hening nije tako mislio. „Možda je već imao spremnog kupca", naglas je razmišljao. ,,U tom slučaju nisu mu bile potrebne tvoje usluge." „Može biti." „Znaš li nekog poznatog kolekcionara koji bi mogao naručiti takvu transakciju?" „Možda." Lindemajer je pogledao u narednikov novčanik. Biće to dugačko i skupo poslepodne. „Možete li mi učiniti uslugu i proveriti ponovo?" Detektiv Deni Makgvajer je ponovo uputio onaj isti bleštav, neodoljiv osmeh recepcionerki kao i bolničarki u Sidarsu, ali ovog puta bez uspeha. „Nema potrebe da ponovo proveravam. Već sam proverila." Danas je čuvar u Državnom uredu za evidenciju veterana bila crnkinja od oko sto kilograma, i očigledno nije bila raspoložena da prima naredbe od nekog glupavog irskog policajca koji je smatrao da je bogomdan za žene. „Nemamo podatke za Anđelu Rajmen. Ne postoji Rajmen sa RA, niti Rejmen sa REJ, niti ijedna Anđela Rajmen. Nema podataka o rođenju, venčanju, smrti, nema socijalnog, nema poreza. Ne u Kaliforniji." Denijeve misli su bile ophrvane sumnjama. Jednu po jednu, on je pokušao da ih obrazloži. Možda nije rođena u ovoj državi. Možda su se ona i Džejks venčali na Karibima, ili u Parizu. Ljudi koji imaju toliko novca ne otrče jednostavno u opštinu kao većina običnih ljudi. Venčani list može biti bilo gde. To ništa ne znači. Čak i da je tako, kad je ušao u kancelariju administrativne službe Srednje škole Beverli Hils pola sata kasnije, osećanje nemira u dnu stomaka nije nestalo. „Potrebni su mi podaci o bivšoj učenici." Pokušao je da unese malo entuzijazma u svoj glas. „Trebalo bi da je maturirala pre osam ili devet godina." Službenik se nasmejao uslužno. „Svakako, detektive. Kako je ime mlade dame?" „Anđela Rajmen." Osmeh je iščezao. „Pa, ovde sam deset godina i to ime mi uopšte nije poznato." Otvorio je nela 012

33 visok metalni orman sa dokumentacijom i izvukao fioku sa oznakom Ra-Si. „Pretpostavljam da nemate sliku?" Deni otvori svoju akten-tašnu. On pruži službeniku Anđelinu fotografiju koju su njegovi policajci uzeli iz kuće. U venčanici je izgledala još zanosnije nego obično, jer su njene savršene crte lice blistale od sreće i zadovoljstva, a tamna kosa joj je bila začešljana sa mlečnobelog lica i oči boje čokolade su iskrile. Službenik reče: „O, bože. Pa, takvo lice ne bih zaboravio tek tako. Ne, žao mi je. Ta devojka nije nikada bila ovde." „To me boli!" Lajl Renalto je tako snažno stezao Anđelu Džejks za ramena da su joj se njegovi nokti zarivali u meso. „Žao mi je, Anđela." Popustio je stisak. „Ali moraš da nestaneš odavde. Sada, danas, pre nego što se on vrati." Anđela je zaplakala. „Ali ja... nisam ništa zgrešila." „Naravno da nisi", reče Lajl malo nežnije. „Ja to znam. Ti to znaš. Ali Makgvajer neće to shvatiti." Anđela je oklevala. „Da li si siguran da neće? Čini mi se da je tako divan čovek." „Ubeđen sam", reče Lajl odlučno. Izvukavši ručnu torbu iz plakara, pruži joj. „Stavi nešto odeće. Možda nemamo mnogo vremena." Detektiv Deni Makgvajer se probudio u pet sati ujutru. Otišao je na spavanje u dva sata i skoro uopšte nije spavao. U glavi mu je vladao haos. Anđela Džejks ga je slagala. O svom imenu i obrazovanju. Šta li ga je još slagala? I zbog čega? Zašto bi slagala o svom imenu i prošlosti čoveka koji pokušava da uhvati onoga ko ju je silovao i ubio joj muža? Čoveka koji pokušava da joj pomogne? Postoji samo jedan razlog. Anđela Džejks se stidi nečega iz svoje prošlosti. Užasno se stidi. Očigledna misao nametnula se Deniju: Da li je u prošlosti bila kurva? Da li je to „nesrećan život" od koga ju je nela 012

34 spasao Endru Džejks? Takva priča u Los Anđelesu zvuči poznato: mlada, lepa provincijalka dolazi u Holivud snevajući da postane glumica. Upada u tešku situaciju. Priključuje se pogrešnom društvu... Ipak, kad god bi Deni zamislio to anđeosko lice, te oči ispunjene poverenjem i dobrotom, nije mogao da primora sebe da poveruje da je Endru Džejks pokupio svoju mladu na Bulevaru Holivud. On nije poverovao da je Anđela Džejks lovac na bogatstvo, čak i kad su sve činjenice ukazivale na to. Bio sam u pravu povodom toga. Treba više da verujem svojim instinktima. Ali šta mu sada govore njegovi instinkti? U tome je bio problem. Nije imao pojma. Kada je juče izašao iz zgrade srednje škole, vozio se unaokolo čitav sat, pokušavajući da odluči o svom sledećem potezu. Očigledan redosled stvari bi bio: otići pravo kod Lajla Renalta i suočiti se sa Anđelom Džejks na licu mesta. Da se radi o bilo kom drugom svedoku, Deni ne bi razmišljao ni sekundu. Ali nije mogao da prisili sebe da ispituje ljupku gospođu Džejks pred njenim odvratnim advokatom, koji će bez sumnje zahtevati da ostane priljubljen uz nju. Ako zaista ima grešne tajne, a ko ih od nas nema, ona zaslužuje da joj se pruži prilika da ih ispovedi nasamo. Deni će je razumeti. Nakon svega što je upravo preživela, može da joj pokaže bar toliko osećajnosti. Tako se Deni vratio u stanicu da razmeni ideje sa ostatkom tima. Samo što je to bila više razmena gluposti. Svaki trag koji su njegovi ljudi pratili, pretvorio se u ćorsokak. Heningov stručnjak za umetnička dela zaradio je na minijaturama za veliku debelu krofnu. Stanovište o prevari zbog osiguranja bilo je sve manje i manje izgledno, pošto su jedini ljudi koji bi mogli imati koristi od organizovane pljačke bili sami Džejksovi, od kojih je gospodin mrtav, dok se gospođa odrekla celokupnog novca. Dvojica Denijevih policajaca su proveravali dobrotvorne ustanove koje su imale sreću da uživaju u velikodušnosti Anđele Džejks. Obe su izgledale potpuno čiste, sa krajnje transparentnim računima. Izuzetno složen kompjuterski program je prošao kroz svako surovo silovanje u oblasti LA u proteklih pet godina, tražeći bilo kakvu vezu sa krađom umetničkih dela ili nakita, ili bilo kakvu vezu koja bi mogla da poveže nekog od tih osumnjičenih sa mestom zločina kod Džejksovih. Ništa. Ista priča je bila i sa forenzičarima. Otisci: ništa. Analiza sperme: ništa. Deni je navukao donji deo trenerke i odvukao se do kuhinje da spremi nela 012

35 sebi šolju jake kafe. Napolju je još bilo mračno. Prigradska ulica oivičena drvećem u Zapadnom Holivudu, gde je Deni živeo proteklih šest godina, bila je pusta i tiha kao groblje. Da li Anđela još spava? Deni ju je zamislio, tamna kosa rasuta po mekom belom jastuku, njeno božanstveno telo toplo i golo ispod čaršava Lajla Renalta. Da li je ona u gostinskoj spavaćoj sobi? Bože, nadao se da je tako. Setio se Lajlovog prezrivog komentara u bolnici: „Za jednog detektiva, prilično slabo procenjujete ljude. Anđela i ja nismo ljubavnici." Detektiv Deni Makgvajer se svim srcem nadao da su Renaltove reči iskrene. Pogledao je na sat: 5 i 20. Ako se sada odvezem tamo, oni će još spavati. Mogu lično da se uverim u kojim sobama su spavali. Uskočio je pod tuš. Bilo je tačno šest sati ujutru. Ona ista uniformisana kućna pomoćnica koja je juče bila na dužnosti, otvorila mu je vrata. Deni je pomislio: Jadna žena. Koliko rano mora biti na poslu? Kućna pomoćnica je pogledala u Denija i pomislila: Jadan čovek. Koliko rano mora biti na poslu? „Tražim gospođu Džejks." „Gospođa Džejks ne biti ovde." „Važi, slušajte, znam da je gospodin Renalto vaš šef. I znam da nije baš oduševljen što ispitujem gospođu Džejks, posebno u ovo doba dana. Ali ovo je istraga ubistva. Zato vas molim da probudite gospođu Džejks, i gospodina Renalta ako baš morate." „Ne, vi ne razumete. Ona ne biti ovde. Ona otići sinoć. Slobodno uđite i pretresite kuću ako vi meni ne verovati." Nažalost, Deni joj je verovao. Srce je počelo neprijatno da mu poskakuje. „Otišla? Gde je otišla?" „Ne znam. Ona imati kofer. Gospodin Renalto odvesti nju na aerodrom. Deniju je karijera sevnula pred očima. Trebalo je da se vratim ovde juče iz istih stopa. Uhvatio bih ih. Sada je moj glavni svedok pobegao bog te pita gde. „Šta je sa Renaltom? Da li je i on otišao sa njom?" Kućna pomoćnica je izgledala zbunjena zbog ovakvog pitanja. „Naravno da nije. Gospodin Renalto, on je ovde. On je uspavan na nela 012

36 spratu." Deni ju je odgurnuo i prošao pored nje, preskačući po dva stepenika kitnjasto izrezbarenog stepeništa. Dvokrilna vrata u dnu hodnika, očigledno, vodila do glavne spavaće sobe. Otvorio ih je udarcem noge. Uspavana figura ispod pokrivača se nije ni pomerila. „Okej, dupeglavče. Gde je ona?" Deni je odmarširao do kreveta. ,,I bolje bi ti bilo da smisliš neki dobar odgovor, inače ću te optužiti za ometanje istrage o ubistvu i lično se pobrinuti da se više nikada ne baviš advokaturom u ovom gradu." Zgrabivši težak svileni prekrivač, Deni ga svuče sa kreveta. I zaista, zaista je zažalio što je to uradio. nela 012

37 ČETVRTO POGLAVLJE Dve godine ranije... Sofija Basta je spustila telefonsku slušalicu i cupkala od sreće. Njen muž dolazi kući. Biće ovde za jedan sat. Muž. Kako je volela da ponavlja tu reč, prevrćući je po glavi i preko jezika kao parče sočne čokolade. Sada su bili venčani. Istinski venčani. Frenki, njen jedini prijatelj svih tih dugih, mračnih, očajničkih godina u Njujorku. Frenki, najzgodniji, najpametniji, najsavršeniji čovek na svetu. Frenki, koji je mogao da ima svaku koju poželi, izabrao je nju, Sofiju, za svoju nevestu. Većinu jutara se i dalje budila zbunjeno opipavajući svoju burmu, ne mogavši da poveruje u svoju sreću. Ali bi zatim podsetila sebe. Ja sam Sofija Basta, praunuka marokanske princeze Mirjam. Ja sam posebna. Zašto ne bi izabrao baš mene? Njihov apartman je bio skroman dvosoban stan u poštanskom okrugu Beverli Hilsa, ali ga je Sofija učinila toplim i prijatnim, uživajući u tome da stvori savršeno gnezdo za Frenkija kad dođe kući. Jastučići jarkih boja krasili su kauč u dnevnoj sobi, koja je po ceo dan bila obasjana bleštavom sunčevom svetlošću Kalifornije. Kako je Sofija volela tu sunčevu svetlost, posle osamnaest sumornih, oblačnih godina u Njujorku! Prljavi grad, usamljenost u domu za nezbrinutu decu. Sofijin život tamo bio je košmaran. Ali je sada sve to izgledalo kao san, priča koja se dogodila nekom drugom. A kakva je tek bila ta priča. Sofijina majka, Kristina, bila je narkomanka i povremeno kurva, isto toliko nesposobna da brine o svom detetu koliko je bila nesposobna da se stara o sebi. Ali nije oduvek bilo tako. Kristina Basta je odrasla u velikom bogatstvu, prvo u Maroku a zatim u Parizu, gde su je roditelji poslali u ekskluzivan ženski internat. Visoka i vitka kao gazela, kremaste kože i blagih radoznalih smeđih očiju, neverovatna sličnost sa bakom Mirjam, Kristina je ubrzo zapala za oko pariškim lovcima na modele koji su se vrzmali oko Ulice Fobur tražeći sveže talente. Sa nepunih šesnaest godina, Kristina je radila skoro puno radno vreme. Sa osamnaest godina je živela u Njujorku, i delila apartman sa još tri devojke iz svoje modne agencije i uživala u bezbrojnim zadovoljstvima koje je grad nudio. Propast Kristine Basta bio je brz i katastrofalan. Prvo je došao kokain. Zatim je usledio heroin. Sa dvadeset godina, nakon previše propuštenih poslova, Kristinu su otpustili iz agencije. Pošto se tada već bila udaljila od nela 012

38 svoje porodice, a previše ponosna da bi zatražila njihovu pomoć, okrenula se „momcima" da bi finansirali njenu sve veću zavisnost u suštini bili su to dileri i makroi, koji su je sve više i više vukli prema paklu. Sofija i njena sestra bliznakinja Ela bile su rezultat Kristinine treće trudnoće. Kristina je pokušala da abortira, kao što je radila i ranije, ali je postupak loše urađen i obe bebe su preživele. Rođene su u porodilištu Bervind u Harlemu, i majka ih je ostavila te iste večeri. Bliznakinje Basta su bile samo nekoliko nedelja zajedno pre nego što su Elu, lepšu od dve devojčice, usvojili jedan tamošnji doktor i njegova žena. Od tada pa nadalje, Sofija je živela kao što joj je bilo suđeno: sama. Ali ne u potpunosti. Sofiji je bilo šest godina i živela je u Ženskom domu Sv. Meri u Bruklinu, kada je osoblje doma primilo obaveštenje, preko vrhunske advokatske firme iz Medison avenije, da je Sofijina majka umrla. Kristina je ostavila „malo zaveštanje" svojim kćerima. Pošto su se doktor i njegova porodica odselili, i odveli Elu sa sobom, odlučeno je da to zaveštanje pripadne Sofiji. „Nije ništa naročito", objasnio je advokat, na veliko razočaranje upravnika Sv. Meri. „Ipak, možda će imati sentimentalnu vrednost, verovatno kad dete malo poraste. To je jedna knjiga, stara knjiga i pismo." Knjiga je bila ona koja je opisivala ljubavnu priču Mirjam i Džibrila, i nad kojom će nekoliko godina kasnije Sofija i Frenki provesti mnogo srećnih sati pažljivo je pregledajući. Pismo je bilo od Sofijine majke, u kome objašnjava da knjiga nije neka legenda, nego istinita priča jedne od Sofijinih pretkinja, relikvija za koju Sofija nije znala, i iscrpno opisuje pojedinosti njenog rođenja. Frenki je video to pismo. Sofija mu ga je pokazala kad je bila tinejdžerka. On je bio jedni kome je verovala, i shvatio je da su ta knjiga i pismo promenili sve kod sirotice Sofije. Preko noći je, od toga da nije bila niko i ništa, neželjeni plod kurve i makroa, postala neko, neko poseban, kraljevska marokanska princeza tragično rastavljena od svoje lepe sestre bliznakinje. Naravno druga deca u sirotištu su je ismevala, govorili joj da je njena knjiga gomila smeća, da ne postoji sestra, niti egzotična kraljevska prošlost. Ali Frenki je pomogao Sofiji da se uzdigne iznad njihove zavisti i poruga. On je bio njen oslonac, njeno spasenje, njen jedini prijatelj, a knjiga je bila njeno najdragocenije blago. Do današnjeg dana Sofija nije bila sigurna čime je privukla Frenkija. Možda zato što je i on bio siroče, pravo siroče, kao i ona. Većina dece u domu je imala porodice, samo ne one koje su želele da se brinu o njima. Frenki i nela 012

39 Sofija nisu imali nikoga. Ali po svemu ostalom bili su krajnje različiti. Dok je Sofija oduvek bila usamljena i bez prijatelja, jer su joj devojčice u domu zavidele zbog njene lepote a dečaci je maltretirali iz istog razloga, Frenkija su svi obožavali, kako osoblje tako i deca. Zgodan bože moj, bio je tako zgodan! pametan, duhovit, harizmatičan, samo jedan pogled njegovih ledenoplavih očiju učinio bi da se osećate posebno. Frenki je često odmeravao Sofiju. Ali ne onako, zastrašujuće, grabljivo kao ostali dečaci. Frenkijeva pažnja je na neki način bila plemenitija, nežnija, i beskrajno dragocenija od udvaranja ostalih koje je pokretao testosteron. Sofija je bila polaskana ali nezadovoljna. Žudela je da je dodirne, ali on nikada nije učinio prvi korak. Počela je da očajava strahujući da se to neće nikada ni dogoditi. A onda se jednog dana dogodilo čudo. Čitali su zajedno knjigu u dnevnom boravku, kao i mnogo puta do tada. Frenkiju se knjiga dopadala gotovo isto kao i Sofiji. Smatrao je da je Mirjamina priča neverovatno romantična i unedogled je ispitivao Sofiju o njenoj porodičnoj istoriji i davno izgubljenoj sestri bliznakinji Eli. Ali tog dana joj je uputio drugačije pitanje. Najdivnije, neočekivano, nenadano pitanje. I razumljivo je što je Sofija rekla da, a Frenki joj je obećao da će čim se venčaju, biti sa njom fizički, kao što to rade muž i žena. Od tog trenutaka nadalje, bar u njenoj svesti, život Sofije Baste se preobrazio u jednu dugačku bajku. Ona i Frenki su se venčali na njen osamnaesti rođendan i preselili se iz sirotišta u maleni stan u Harlemu gde je, kao što je i obećao, Frenki vodio ljubav sa njom prvi put. Bila su to četiri najsrećnija minuta u Sofijinom životu. Sledeće dve godine, Sofija je radila kao konobarica dok je Frenki išao u školu. Bio je tako bistar da je mogao postati šta god poželi, lekar, advokat, biznismen. Ponuđen mu je posao u Los Anđelesu i pre nego što je diplomirao, toliko je bio pametan. Preselili su se u Kaliforniju, spakovavši jedan jedini kofer ličnih stvari i oprostivši se sa Njujorkom tako radosno kao niko do tada. Los Anđeles je bio sve o čemu je Sofija mogla da sanja, i mnogo više od toga. U stvari, njen život je sada bio tako savršen da je osećala krivicu kad bi se na nešto požalila kao, na primer, to što Frenki mora da putuje službeno ili ostaje do kasno u kancelariji. Ili što do sada nisu uspeli da naprave dete. Mada je to verovatno imalo veze sa tim što je njen muž retko želeo da vodi sa njom ljubav. nela 012

40 „Ja želim da to bude nešto posebno", objasnio je Frenki. „A neće biti tako ako dozvolimo da postane rutina." Sofija je pokušala da ubedi Frenkija da će za nju to biti posebno bez obzira na to koliko puta oni to urade, ali je on ostajao neumoljiv. Sofija je govorila sebi da ne treba da dozvoli da je to previše nervira. On joj je pokazivao ljubav na mnogo drugih načina snimajući intimne fotografije, goreći od ljubomore kad bi joj drugi muškarci poklanjali pažnju, hvaleći neprekidno njen izbor odeće, parfema, frizure. Seksualna strana će doći, s vremenom. Ispekla je jednu partiju kolačića i dok je bila usred menjanja posteljine na njihovom bračnom krevetu, začula je u bravi Frenkijev ključ. Cičeći od radosti, bacila mu se u zagrljaj. „Dušo." Poljubio ju je teme. „Da li sam ti nedostajao?" „Naravno da jesi. Svake sekunde! Zašto mi nisi ranije rekao da je tvoj let danas? Došla bih na aerodrom da te sačekam." „Znam da bi došla. Želeo sam da te iznenadim." Frenki je pogledao u svoju prekrasnu mladu suprugu i čestitao sebi, još jednom. Sofijina lepota ga je uvek iznova iznenađivala. Posle samo nekoliko dana razdvojenosti, izgledalo mu je da je ona postala još ljupkija, još savršenija. Ona je jedan anđeo. Pomisao da je dodirne neki drugi muškarac odmah je izazivala ubitačne misli kod Frenkija. Ipak, bio je potpuno siguran da on nikada ne može biti ljubavnik kakvog ona želi. U tome je nevolja. Te noći u krevetu, osećajući njeno nezadovoljstvo dok je ležala pored njega, Frenki je upita: „Da li ikada pomišljaš na to da spavaš sa drugim muškarcima?" Sofija je bila zgrožena. „Ne! Nikako. Pre bih umrla. Kako možeš da me pitaš tako nešto?" „Pre bi umrla?" Gledao ju je sa takvom silinom kakvu nikada pre nije videla kod njega. Sofija je razmislila pre nego što je odgovorila, zatim je rekla ,da', jer je to bila istina. Ne bi bila u stanju da živi ako bi izneverila Frenkija. On je sada bio njen život, dah u njenom telu. „Dobro", reče Frenki. ,,U tom slučaju, postoji jedan čovek koga želim da upoznaš. Jedan veoma značajan čovek." Polako, on pruži ruku i stavi je između njenih nogu. Sofija zaječa bespomoćno. Prošlo je tako mnogo vremena od kad ju je poslednji put dodirnuo. Molim te... molim te, nastavi. Ali Frenki nije nastavio, sklonio je ruku i stavio prst na njene usne. Bilo joj je došlo da zaplače. nela 012

41 „Želim da budeš ljubazna prema tom čoveku. Da uradiš sve što ti ja kažem da uradiš. Čak iako je teško." „Naravno, dragi." Dodirnula ga je. „Znaš da bih uradila sve za tebe. Ali šta ti to smeraš?" „Ne brini sada o tome. Ja ću to udesiti. Ti samo radi kako ti kažem." Frenki se okrenuo i legao preko nje. Na Sofijino zaprepašćenje, bio je nadražen. Skliznuvši u nju, on je pet-šest puta kratko gurnuo i skoro odmah svršio. Nakratko su ćutali. Zatim Sofija tiho upita: „Kako se on zove?" „Hmm?" „Taj čovek koga želiš da upoznam. Kako se on zove?" U mraku, Frenki se nasmejao. „Džejks. Njegovo ime je Endru Džejks." nela 012

42 PETO POGLAVLJE Lion, Francuska 2006. Met Dejli je pogledao na sat. Proveo je poslednjih pola sata sedeći na neudobnom kauču u jednoličnoj čekaonici, duboko u glavnom sedištu Interpola u Lionu. Ta zgrada, nadnesena nad reku na Keju Šari de Gol, bila je svetilište ružnoj funkcionalnosti, mesto koje su izgradile birokrate za birokrate. Erotski san analitičara podataka, pomislio je Met, zapažajući da nema ni jedne jedine slike ili bar ponekog šarenog ćilima ili vaze sa cvećem bilo gde u lavirintu hodnika koje je do sada video. Nije ni čudo što osoblje izgleda tako potišteno. Pošteno govoreći, njegova procena se zasnivala na uzorku od dvoje ljudi. Strogi mladi Francuz koji mu je izdao propusnicu za posetioce i poveo ga do kancelarije čoveka zbog koga je preleteo pola sveta da bi ga video, i sekretarica tog čoveka, čije su ratoborne crte lica zračile sa, otprilike, isto toliko topline koliko i sibirska nuklearna zima. „Da li mislite da će još dugo biti zauzet?", upita Met. Sekretarica je prezrivo slegnula ramenima i vratila se svom kompjuterskom ekranu. Met je pomislio na svog oca. Hari Dejli nije bio nikada u Francuskoj, ali se uvek iz daljine divio Francuskinjama zbog njihove staloženosti i šarma i zavodljivosti. Čoveče, da li bi Roza Kleb* preko puta razbila njegovu iluziju! Razmišljanje o ocu je izmamilo smešak Metu. Da nije bilo Harija Dejlija, on ne bi sedeo ovde. Hari Dejli je bio divan otac, i još bolji muž. Hari i Mari, Metova majka, bili su u braku četrdeset godina, i jedno drugom bili sve. Na sahrani Harija Dejlija prošle godine, desetine prijatelja su stajali pored groba, prisećajući se uspomena na čoveka koga su Met i njegova sestra, Kler, voleli otkad znaju za sebe. Za vreme ceremonije, Meta je spopalo strašno kikotanje kada je hrvatski sveštenik izgovorio „Neka počiva u miru" sasvim jasno kao da kaže „Neka počiva u mokraći"**. Pošto je Hari umro od raka bešike, ovo se i Metu i njegovoj sestri učinilo smešno. Rakel, Metova čarobna južnoamerička supruga, nije videla ništa smešno u tome. ____________________________________________ * Pukovnik Roza Kleb izmišljeni je lik i glavni protivnik Džejmsu Bondu u romanu Iz Rusije s ljubavlju. (Prim. prev.) ** Šala se zasniva na 'sličnom' izgovoru engleskih reči peace (mir) i piss (mokraća). (Prim. prev.) nela 012

43 „Bože moj", prosiktala je u Metovo uvo, „šta nije u redu sa tobom? Zar nemaš poštovanja? Ovo je sahrana tvog oca." „O, hajde, dušo. 'Neka počiva u mokraći'? To je smešno. Tata bi u tome video humor. Zamisli šta bi Džeri Sajnfeld* uradio sa takvom rečenicom." Rakel je odbrusila: „Teško da bi ti mogao biti Džeri Sajnfeld, dragi." To ga je povredilo jer je bilo istina. Met Dejli je bio pisac komedija, ali poslednjih godina ne tako uspešan. Privlačan na neki dečački, razbarušen način sa slamom plave kose i očima boje zelene jabuke, njegova najizrazitija karakteristika je bio njegov zarazan osmeh, doživljaj na licu koji kao da je savijao celu njegovu fizionomiju u jednu ogromnu liniju smeha. Na početku njihove veze, Rakel je privukao Metov smisao za humor i bila je polaskana kad su smešni događaji iz njihovog zajedničkog života našli mesto u popularnoj televizijskoj emisiji na kojoj je Met tada kratko radio. Ali posle osam godina draž svega toga je izbledela, zajedno sa nadom da će im preostale Metove ideje obezbediti atraktivan holivudski način života, za kojim je Rakel žudela. Met je sada radio za kablovsku mrežu, koja je plaćala njihove račune ali im je malo ostajalo za finije stvari u životu. „Na šta se žali ovog puta?", Metova sestra, Kler, nije bila ljubitelj svoje snahe. „Ne voli sahrane", odgovori Met lojalno. „Verovatno je uplašena da će neko usmeriti večnu svetlost u nju i svi ćemo moći da vidimo ožiljke od njenog poslednjeg zatezanja." Met se nasmejao. Voleo je Kler. Voleo je i svoju suprugu, ali je čak i on počeo bolno da shvata da osećanje verovatno nije uzajamno. Posle sahrane, dok su se vozili nazad prema Los Anđelesu, Met je pokušao da premosti problem sa Rakel. „Treba da počnem da radim na novoj zamisli", rekao joj je. „Nešto različito. Dokumentarac." Jedva primetan titraj interesovanja se pojavio u njenom oku. „Dokumentarac? Za koga?" „Pa, još ni za koga", priznao je Met. „Pišem to na sopstveni rizik." Titraj je zamro. Baš ono što nam treba, pomisli Rakel. Još jedan neprodat rukopis. „Bio bi o mom ocu", Met je objasnio. „Mom biološkom ocu." __________________________________________ * Jerry Seinfeld (1954), američki stend-up komičar, glumac, pisac i TV i filmski producent. (Prim. prev.) nela 012

44 Rakel je zevnula. Iskreno govoreći, ona je sasvim bila zaboravila da Hari Dejli nije Metov pravi otac. Hari se oženio Metovom majkom kad je Met tek prohodao, a Kler bila beba. „Nedavno sam otkrio da je ubijen pre više od deset godina." Ako je ova vest trebalo da zapanji Rakel, ili bar podstakne njeno interesovanje, nije uspela. „Ljude svakodnevno ubijaju u ovom gradu, Metju. Zašto bi neko želeo da sedi sat vremena ispred televizora zbog smrti tvog nepoznatog oca?" „Ah, ali u tome je stvar", reče Met, zagrevajući se za svoju temu. „On nije bio nepoznat. On je bio trgovac umetničkim delima u Beverli Hilsu. Poznat, bar u Los Anđelesu. I ozbiljno bogat." Sada je privukao Rakelinu pažnju. „Nikada mi to nisi do sada pomenuo. Koliko bogat?" „Nepristojno bogat", reče Met. ,,U pitanju su stotine miliona dolara." „Stotine miliona? Bože moj, Met", Rakel procedi, krivudajući opasno kroz saobraćajne trake. „Šta se desilo sa svim tim novcem?" „Pripao je njegovoj udovici", reče Met, ravnodušno. „Šta, sav novac? A šta je sa tobom i Kler?" „Ja i Kler? O, pusti to, draga. Nismo imali nikakav kontakt sa njim više od trideset godina." „Pa, šta onda?" Rakeline zenice su se proširile od uzbuđenja. „Vi ste njegova deca, njegovo krvno srodstvo. Možda možete da osporite testament?" Met se nasmejao. „Na osnovu čega? To je bio njegov novac i mogao je da ga ostavi kome je želeo. Ali, u svakom slučaju, ti ne shvataš suštinu. Ova priča postaje sve sočnija." Rakel se trudila da zamisli ima li nečeg sočnijeg od isplate stotine miliona, ali je prisilila sebe da sluša. „Udovica, kojoj je tada bilo tek malo više od dvadeset godina i koju je surovo silovao onaj što je ubio mog starog, podelila je celokupan novac dobrotvornim dečjim ustanovama. Sve do poslednjeg penija. Bio je to največi dobrotvorni poklon pojedinca u istoriji LA. Ali malo ljudi zna za to jer, umesto da se pojavljuje okolo i uživa u slavi, ta devojka uskače u avion samo nekoliko nedelja posle ubistva i nestaje. Bukvalno nestaje sa lica zemlje i o njoj se više ništa ne zna. To je ludilo, zar ne? Zar ne misliš da je to sjajna priča?" Rakel nije davala ni pare za Metovu glupu priču. Kakav to čovek ne nela 012

45 mrdne prstom da bi uložio tužbu zbog multimilionerskog bogatstva? Ona se udala za tupoglavca. „Kako to da nikada pre nisi o tome pričao?" Ljutnja u njenom glasu je bila neosporna. Metovo raspoloženje je splasnulo. Zašto je ja, izgleda, uvek razljutim? „Da budem iskren, nekako sam zaboravio na to. Čuo sam za to pre nekoliko meseci, ali sam smatrao da bi to moglo da naljuti tatu ako bih pokazao previše interesovanja, pa sam odustao. Ali sada pošto je Hari umro, mislim da nije loše da malo istražim. Televizijske mreže su zaista opsednute 'ličnom istorijom' sada. A ubistvo i novac se uvek dobro prodaju." Ostatak vožnje je protekao u tišini. Dok su Dejlijevi stigli kući, rođene su dve opsesije. Rakelina je bila bogatstvo od četiri stotine miliona dolara. Metova je bila nerešeno ubistvo njegovog biološkog oca: Endrua Džejksa. U sledećih nekoliko meseci, dok je njegova žena provela sate i sate uzaludno se savetujući sa advokatima, loveći rupu u zakonu koja bi im vratila „njihovo" bogatstvo, kako je sada smatrala Džejksovu imovinu, ono što je započelo kao istraživački projekat za dokumentarac, postalo je središte Metovog života. Preko dana je posećivao losanđeleske biblioteke i galerije, pohlepno iskopavajući o Endruu Džejksu svaki delić informacije do kog je mogao doći: o njegovom poslu, njegovoj modernoj umetničkoj zbirci, svim njegovim nekretninama, prijateljima, neprijateljima, poznanicima, ljubavnicama, interesovanjima, ljubimcima, zdravstvenim problemima i verskim uverenjima. Preko noći, skriven u svojoj radnoj sobi kao pustinjak, Met je dalje istraživao preko interneta. Ubrzo skoro uopšte nije spavao. Kao ptić kukavice koji zahteva pažnju, dosije obeležen sa Endru Džejks postajao je sve veći i deblji svakog dana, dok je ono malo što je ostalo od braka Meta i Rakel Dejli polako bilo na umoru. Posle izvesnog vremena, čak se i Kler Majkls zabrinula da njen brat preteruje. „Šta se nadaš da ćeš postići sa svim tim?", konačno ga je upitala jednog dana. Dok je stajala u kuhinji svoje bučne kuće u Vestvudu, sa bebom na jednom boku i zdelom paradajz-sosa u ruci, okružena vrevom i gužvom radosnog porodičnog života, Kler je istovremeno i usrećila i rastužila Meta. nela 012

46 Bio je srećan zbog nje, tužan zbog sebe. Da li bi bilo drugačije da smo Rakel i ja imali decu? „Rekao sam ti", odgovori joj on. „To je za dokumentarac." Kler ga je gledala nepoverljivo. „Kako napreduje scenario?" Met napravi grimasu. „Još nisam počeo da pišem scenario." „Pa, šta radiš?" „Istražujem." „Kome si izložio tu svoju zamisao?" Met se nasmejao. „Šta si ti, moj agent?" Pokušao je da se našali, ali u sebi je znao da je njegova sestra u pravu. Svi prijatelji su mu rekli isto. Misterija koja okružuje ubistvo njegovog biološkog oca počela je da prerasta u zavisnost, opasnu, dugotrajnu naviku koja ga je odvajala od braka, posla, njegovog 'stvarnog' života. Ipak, kako može Met da odustane od toga kad je istraga LAPD-ja ostavila tako mnogo rupa, tako mnogo upadljivih, neodgovorenih pitanja? Prema zvaničnim dokumentima, Endrua Džejksa ubio je nepoznati uljez, profesionalni lopov koji se pretvorio u nasilnika. Niko nikada nije uhapšen zbog tog zločina. Čak nije naveden nijedan osumnjičeni. U međuvremenu, njegova udovica Anđela kao da je u zemlju propala, kao i nakit i minijaturni portreti koji su odneti iz kuće bračnog para te večeri. Njen advokat, Lajl Renalto, odvezao ju je na aerodrom ali je tvrdio da nema pojma kuda je otišla i očigledno nije imao sa njom kontakte od tada. Policija ga je ispitivala uporno, ali on nikada nije promenio svoj iskaz. Pričalo se i da je gospođa Džejks viđena u Grčkoj, ali ništa nije nikada dokazano. Deni Makgvajer, detektiv zadužen za taj slučaj, napustio je policiju ubrzo nakon toga i otišao iz Los Anđelesa, odnoseći sa sobom sva saznanja do kojih je možda došao. U isto vreme, sperma sa forenzičkog ispitivanja Anđele Džejks, uzeta posle silovanja, nije nikada odgovarala nijednom drugom zločinu, pre ili posle toga. Niti nekoliko zamazanih otisaka prstiju pronađenih na mestu zločina u Loma visti 420. Met je rekao Kler: „Taj bračni par je živeo svoj život u divnoj palati, planirajući budućnost. A već sledećeg dana,fiju, sve je nestalo. Kuća, novac, slike. Sam bračni par. A posle ubistva, njegova udovica samo uskoči u avion jednog jutra i gubi joj se nela 012

47 svaki trag." „Da, Mete, znam tu priču", reče Kler strpljivo. „Ali, zar te to ne plaši? Pomisao da bi sve ovo", Met mahnu rukom po kuhinji prema svojih nećacima, njihovim školskim knjigama, svem kršu Klerinog punog, užurbanog života, „moglo da nestane sutra? Nestane?" Pljesnuo je rukama da bi naglasio. „Kao da nikada nije postojalo." Kler je dugo ćutala. Na kraju reče: „Brinem za tebe, Mete. Mislim da treba s nekim da porazgovaraš." Met se složio. Treba svakako s nekim da porazgovara. Problem je u tome što taj neko s kojim treba da porazgovara živi u Lionu, u Francuskoj. nela 012

48 ŠESTO POGLAVLJE Bacio je pogled na bleštava plava svetla u svom retrovizoru i proverio brzinu. Šezdeset pet. Samo pet preko ograničenja, na bukvalno praznom delu puta na gradskoj periferiji. Sitničavost. Zbog malih štosova kao što je ovaj, lionska policija je bila na lošem glasu. Dok je spuštao prozor ne bi li preneo previše revnosnom policajcu delić svojih misli, njegov namrgođen izraz se pretvorio u osmeh. Policajac koji ga je zaustavio bila je žena. Jedna izuzetno zgodna žena. Imala je crvenu kosu bio je slab prema riđokosim ženama plave oči i pune grudi koje ni njena neprijatna policijska uniforma nije mogla u potpunosti da sakrije. „Čemu tolika žurba, gospodine?" Oh, i taj glas! Tih i promukao, kakav samo Francuskinje imaju. Savršeno. Glas je to potvrdio. Smešio se koketno. „Zapravo, policajko, imam sastanak." „Sastanak? Ma, ne pričajte." Božanstvene riđe obrve su se izvile. „Pa, da li će se ona pokvariti ako ne stignete tamo baš ovog sekunda?" „Već se pokvarila." Naginjući se kroz prozor, strasno ju je poljubio u usta. „Kada ćeš stići kući na večeru, dušo?", upitala ga je supruga, kad su konačno došli do vazduha. Deni Makgvajer se nasmeja. „Čim budem mogao, srce. Čim budem mogao." Kada je petnaest minuta kasnije ušao u sedište Interpola kasneći na sastanak, Deni se nadao da neće morati da ostane previše kasno. Selin je bila tako seksi u svojoj tesnoj plavoj policijskoj uniformi da je bilo bolno što mora da se odvoji od nje. Bila je u uniformi i onog dana kad su se upoznali, a tako ju je najviše voleo i sad. Tamo, u Los Anđelesu, nikada ne bi izlazio sa nekom iz policije. Ali ovde u Francuskoj, sve je bilo drugačije. Preselio se ovamo pre jedne decenije, tragajući za senkom. Senkom Anđele Džejks. Nikada je nije pronašao. Umesto nje Deni je pronašao Selin, ljubav, francusku kulturu i kuhinju, unosnu karijeru i jedan sasvim novi život. Sada je Lion bio dom Deniju Makgvajeru i nela 012

49 on ga je voleo više nego što je verovao da će biti u stanju. Bilo je sve toliko drugačije kad je prvi put stigao ovde. Deni Makgvajer je mrzeo Francusku. Mrzeo ju je jer ga je podsećala na neuspeh. Njegov neuspeh. Ubistvo Endrua Džejksa 1997. godine bilo je značajno iz mnogo razloga, a jedan od njih je bio i taj što je to bio prvi i jedini potpun neuspeh u karijeri Denija Makgvajera. Nije nikada pronašao čoveka koji je ubio Džejksa na tako pomahnitali, sadistički način i koji je silovao njegovu divnu ženu. Deni neće nikada zaboraviti ono jutro kad je došao u palatu Lajla Renalta na Beverli Hilsu, i strgao čaršave sa njega i zatekao advokata golog i očigledno seksualno uzbuđenog, koji mu se smejao. Anđela Džejks je nestala, Renalto ga je sa uživanjem obavestio. Skrhana pritiskom Denijevog „agresivnog" ispitivanja, prema Lajlovim rečima, odlučila je da započne novi život preko okeana. Skrivajući se iza poverljivog odnosa advokat-klijent, Renalto je tvrdoglavo i postojano odbijao da otkrije bilo kakve dodatne informacije policiji. Otprilike u to vreme je Deni Makgvajer prvi put stupio u vezu sa Interpolom. Prijavio se na 1-24/7, Interpolovu svetsku bazu podataka napravljenu da pomogne policijskim snagama zemalja članica u potrazi za osumnjičenima preko granica, i na kraju je ušao u trag Anđeli Džejks u Grčkoj i počeo svakodnevno da sarađuje sa vlastima u Atini, pokušavajući da je pronađe i uhvati, ali bez uspeha. U međuvremenu, kada se vratio u LA, ostali tragovi su iščezli jedan po jedan, kao pritoke reke pogođene sušom. Ubica Endrua Džejksa je ispario, baš kao i njegova supruga i ukradena umetnička dela i nakit. Zaista, sve što je ostalo od zajedničkog života Džejksovih bilo je Endruovo bogatstvo, koje je našlo svoj put bezbedno (i bez poreza) u blagajne dve različite dobrotvorne dečje ustanove, od kojih su obe bile nesumnjivo oduševljene da ga dobiju. Denijevi pretpostavljeni iz LAPD-ja bili su krajnje zbunjeni. Oni su bezobzirno ubili svako zanimanje štampe za slučaj Džejks, navodno kako ne bi ohrabrivali „imitiranje ubistva", ali u stvari da bi zaštitili sebe. Taj slučaj je zatvoren. Motiv: krađa. Napadač: nepoznat. Deni je premešten iz Ubistava u Odeljenje za prevare, jasna degradacija, i rečeno mu da zaboravi na Anđelu Džejks ukoliko želi da zadrži posao. Ali on nije mogao da zaboravi. Kako iko može da zaboravi to očaravajuće lice? I on nije želeo da zadrži svoj posao. Napustivši policiju, potrošio je sledeće nela 012

50 dva godine i bukvalno celu ušteđevinu na putovanje po Evropi, sumanuto tragajući za Anđelom. Pošto je radio kao privatno lice, shvatio je da dobija veoma malu pomoć od lokalnih policijskih snaga, pa je morao da se osloni na pomoć beskrupuloznih privatnih detektiva kako ne bi izgubio trag. Konačno, švorc i ojađen, završio je u Francuskoj, gde mu je jedan stari poznanik u Lionu rekao da Interpolu trebaju radnici i predložio mu da tamo konkuriše. Polako je Deni ponovo izgradio svoju uništenu karijeru. Zaposlio se kao mladi član kriminalističkog IRT-a* i brzo je stekao ugled kao sjajan samostalan mislilac i strateg. IRT je mogao biti angažovan bilo gde u svetu u roku od dvanaest do dvadeset četiri časa nakon incidenta da bi pružili pomoć policiji zemlje članice. Prilagodljivost, brzo razmišljanje i sposobnost za timski rad u stresnim situacijama bili su ključ za uspeh jedinice. Deni Makgvajer se istakao na svim nivoima. Zaradio je aplauze za hrabrost i veštinu u slučaju ubistava koje su počinile korzikanske kriminalne bande. Malo stranih policajaca bi uspelo da nagovori ljude u toj tesno povezanoj zajednici da govore, ali je Deni osvojio srca i misli, uspešno osuđujući petoricu vođa bande. Nakon toga je sekirom ubijen arapski šeik u Severnoj Africi to ubistvo nije bilo toliko teško rešiti; taj tip je ostavio otiske prstiju svuda po stanu žrtve i nestanak kraljice lepote u unutrašnjosti Venecuele. Devojka je bila ljubavnica imućnog ruskog naftnog magnata, i to se ispostavio kao sjajan slučaj za Denija, koji je dobio lepu čistu presudu. (Lepotica nije prošla tako sjajno. Delovi njenog tela su najzad nađeni u kesama za smeće u motelu u Marakaiju.) Deni je uživao u poslu i novom životu u Francuskoj, i počeo je da oseća kako mu se samopouzdanja postepeno vraća. Upoznavanje i venčanje sa Selin bio je šlag na torti. Ali tokom svih tih nedavnih pobeda, dok se meteorski uspinjao kroz činove Interpola, on nikada nije zaboravio Anđelu Džejks. Ko je bila ona pre nego što se udala za svog supruga? Zašto je pobegla? Znao je da njegovo ispitivanje nije to što ju je zaplašilo, kao što je tvrdio Renalto. Sigurno je postojao neki drugi povod. Najvažnije od svega: Ko ju je silovao i ubio njenog supruga na tako jeziv, svirep način? Zvanična informacija, da je pljačkaš uspeo spektakularno da izmakne, bila je čista besmislica. Kradljivci umetničkih dela ne režu starcu grlo tako nasilno da skoro odvoje glavu. Na kraju je Selin uspela da ga ubedi da zaboravi na to. Naslućujući da u osećanjima njenog novopečenog supruga prema Anđeli Džejks postoji nešto ___________________________________________ * Interpol Response Team, specijalizovani tim koji pruža pomoć na zahtev neke od država članica. (Prim. prev.) nela 012