Sidny Sheldon - Andjeo tame

201 Ponovo Sara Džejn. Ovog puta ljuta. „Lako je tebi da tako govoriš, ali ne treba bogovi to da urade, zar ne? Ja treba to da uradim. Ja treba da patim. Ja uvek patim." „Biću nežan ovog puta." Prigušen zvuk, upola prikriven. Da li je to smeh? Zatim ponovo Sarin glas. „On je drugačiji od ostalih. Ne znam da li mogu to da uradim." „Drugačiji? Kako je drugačiji?" „Mlađi je." U njenom glasu se čuo očaj, čak sažaljenje. Čuvši je, srce Dejvida Išaga se steglo. „On ima toliko razloga da živi." Izmenjen glas je poprimio oštriji ton. ,,I tvoja sestra ima mnogo razloga da živi, zar ne?" Tada je počela linija da krči, i zvuk se izgubio. Dejvid je preslušao snimak pedeset, sto puta do sada, očajnički tražeći neko značenje osim onog očiglednog: njegova supruga i neki nepoznati ljubavnik kuju zaveru o njegovom ubistvu. Svaki put kad je stigao do te tačke, želeo je da sledeći red bude različit. Preklinjao je da čuje kako glas Sare Džejn govori: „Ne, ne mogu, neću to da uradim. Dejvid je moj muž i ja ga volim. Ostavi me na miru." Ali svaki put, košmar se ponavljao istovetno kao i ranije. „Da, da. Petak uveče." „Volim te, anđele." „Volim i ja tebe." Uz Dejvidovu pomoć, najzad su Deni Makgvajer i njegov tim uspeli da prisluškuju mobilni telefon Sare Džejn, kao i dve javne govornice u Daravi koje su njegovi ljudi primetili da ona koristi. Još nisu utvrdili identitet tog muškarca. Očigledno je profesionalac, koji kamuflira glas i koristi prefinjene softvere za blokiranje kako bi sprečio da se uđe u trag njegovom telefonu. Ali Išagova rezidencija je bila pod dvadesetčetvorosatnim nadzorom. Svaki nepoznati muškarac koji se približi na sto pedeset metara od mesta fotografiše se i, po potrebi, zaustavlja i pretražuje. „Potpuno ste bezbedni", rekao je Deni Makgvajer Dejvidu. „Ako ona pokuša nešto, mi ćemo biti tamo za tren oka." Ali se Dejvid Išag nije osećao bezbedno. Ne samo zato što taj Interpolov dolazak „za tren oka" možda neće biti dovoljno brz. Metku treba manje od „trena" da probije njegovu kožu ili kuhinjskom nožu da probije njegovu aortu. Nego zato što se prava tragedija svega toga, ono čega se najviše bojao, već bila dogodila. On je izgubio Saru Džejn. Gore od toga jeste što je nikada stvarno nije ni imao. Sara Džejn, njegova Sara Džejn, ne postoji. nela 012

202 Čak i sada, suočen sa tim prokletim poraznim dokazima njene krivice čak i bez audio-snimka, Dejvid Išag je video Makgvajerove slike ostalih udovica, i sličnosti su suviše uočljive da bi se zanemarile nije mogao da prisili sebe da poveruje u potpunosti. Sara Džejn je izgledala tako dirljivo seksi u tom negližeu ovog jutra. Delovala je tako ranjivo kad on nije bio u stanju da se primora da se smeje njenim šalama, ili čak i da je pogleda u oči kad mu je govorila. Deo njega, veliki deo, želeo je da kaže Deniju Makgvajeru i Interpolu i ostatku sveta da se nose dođavola. Da odvede Saru Džejn u krevet, vodi ljubav sa njom kao pre i zatim je jednostavno pita o čoveku sa trake i o lažima koje mu je rekla. Da je izazove licem u lice da se izjasni i pruži mu racionalno objašnjenje. A ona bi sve objasnila i izvinila se, a Dejvid bi joj oprostio, a neko drugi bi počinio sva ta jeziva ubistva, ne Sara Džejn, i oni bi živeli srećno do kraja života. Njegov telefon je zazvonio, razbivši njegove maštarije. „Znači, spremni smo za početak u osam večeras." Deni Makgvajer je bio uzbuđen, skoro kao da pričaju o početku fudbalske utakmice, a ne o napadu na Dejvidov život. „Nema promena u poslednjem trenutku. To je dobro." „Znači, sve to ste pokupili? Za vreme doručka." „Jasno ko dan." Dejvid je pomislio: Bar sredstva za prisluškivanje rade dobro. Jedino strasnije od učešća u večerašnjem planu bilo bi učešće u planu uz tehničke poteškoće. Deni Makgvajer reče: „Pokušajte da se opustite. Znam da se ne osećate tako, ali ste sasvim bezbedni tamo unutra. Izvući ćemo vas." „Pokušaću da se setim toga večeras kad momak moje supruge jurne na moju vratnu žilu naoštrenom mačetom." Dejvid se nasmejao slabašno. „Radite pravu stvar. Koliko sutra ujutru, sve ovo će biti gotovo." Dejvid Išag prekinu vezu, grlo mu se steglo. Znao je da ako zaplače, suze neće nikada prestati. „Sve će to biti gotovo." Ne, neće. Za Dejvida Išaga, bol zbog izdaje Sare Džejn neće nikada prestati. Bez nje, mogao bi isto tako biti i mrtav. nela 012

203 U šest sati posle podne, Deni Makgvajer je sedeo u zadnjem delu kombija, deleći pažnju između ekrana ispred sebe i ukrštenih reči iz današnjeg londonskog Tajmsa na njegovom ajpedu. Rihard Sturi, statističar, zarazio ga je ukrštenicama u britanskom stilu i Deni je ubrzo postao zavisnik. Pomagale su da olakša napetost i usamljenost zbog vođenja operacije Azrael, pomagale mu da zaboravi koliko mnogo mu nedostaje dom i Selin, pomagale mu da sputa strah zbog pomisli na stanje u kome bi njegov brak mogao biti jednom kad se završi ova operacija. Obično je ukrštenica londonskog Tajmsa bila najzahtevnija, daleko nadmoćnija od one u Njujork tajmsu ili Figaru, ali izgleda da današnji sastavljač ima slobodan dan. Jedan horizontalno: Vlažno vlakno koje sam upreo. Kako su se redali anagrami, bilo je smešno lako. Kad je Deni ukucao odgovor k-i-š-n-o njegov um je počeo da se pita. Kad je poslednji put bio na kiši? Pre mesec dana? Duže? U Lionu je mnogo padala kiša. Ovde u Mumbaju sunce je nemilosrdno, bije okrutno na lepljiv, vlažan grad od jutra do večeri. „Gospodine", Adžaj Jasal, operativac za nadzor pozajmljen od Indijaca, dodirnuo je Denija po ramenu. „Dostavni kombi. Ovo nije uobičajeni vozač." Deni je bio u pripravnosti istog trenutka. „Uvećaj sliku." Jasal je imao oštro oko. Čak je i izbliza bilo teško razaznati vozačeve crte lica na nejasnom zelenom ekranu. Nije pomagalo ni to što je nosio kapu, a jednom rukom pokrivao donji deo lica dok je čekao da se otvore kapije servisa. „Sasvim si siguran da je to drugi vozač?" Mladi Indijac radoznalo pogleda Denija Makgvajera, kao da je slep. „Da, gospodine. Sasvim siguran. Pogledajte njegove šake, gospodine. Ovo je belac." Deniju je srce brže zakucalo. Adžaj Jasal je bio u pravu. Ruka koja je visila kroz prozor sa vozačeve strane bila je uočljivo svetlije nijanse zelene od ruke čuvara koji mu je mahao da uđe u ograđen prostor. Da li je to on? Da li je to ubica? Da li je lice ispod kape lice Lajla Renalta, takođe poznatog kao Frenki Mansini. Da li ga imamo konačno? Rampa se podigla. Iznenada se nagnuvši napred, vozač stavi obe ruke nazad na volan, okrenuvši se malo u stranu dok je to radio. Prvi put je Deni nela 012

204 Makgvajer imao dobar pogled na njegovo lice. „Ne mogu ovo da poverujem", prošaputao je. „Gospodine?" „Ne mogu, dovraga, da verujem." „Poznajete tog čoveka, gospodine? Već ste ga videli ranije?" „O, da." Deni klimnu glavom. „Poznajem tog čoveka." To nije bio Lajl Renalto. nela 012

205 DVADESET DEVETO POGLAVLJE Dejvid Išag zaustavi automobil u svojoj podzemnoj garaži. Sat na instrumentnoj tabli je pokazivao 19 i 30. Za pet minuta videću Saru Džejn. Za pola sata zajedno ćemo večerati. Do ponoći će pokušati da me ubije. Činilo mu se da ništa od svega toga nije stvarno. Ipak nikako nije mogao da se smiri. Tvrd čvor u njegovom stomaku, znoj koji mu se sliva niz leđa. U mislima je ponovio plan. Ući će i ponašati se što je moguće prirodnije sa Sarom Džejn. Večeraće. Do devet sati Dejvid će biti spreman da ide u krevet na spratu. Nešto kasnije će mu se pridružiti Sara Džejn, i ubrzo nakon toga će njen tajanstveni saučesnik verovatno provaliti unutra. Dejvid tada treba da odglumi srčani udar, trenutno zbunjujući svoje potencijalne ubice i kupujući dovoljno vremena da se pojave Makgvajer i njegovi ljudi i obave hapšenje. Radž, Dejvidov sobar, pozdravio ga je smireno kao i uvek. „Dobro veče, gospodine. Kako je prošao vaš dan?" Niko od osoblja nije znao šta se događa, zbog njihove lične bezbednosti. Dejvid je verovao Radžu bespogovorno, ali je Deni Makgvajer zahtevao potpunu tajanstvenost. „Prošao je dobro, hvala Radž. Da li je gospođa Išag kod kuće?" Molim te reci ne. Ona je izašla. Ona se predomislila. Ona ipak ne može da učini to. „Ona je u salonu, gospodine. Čeka vas." Kad je Dejvid ušao, Sara Džejn je bila okrenuta prema prozoru, tako da joj je video leđa. Bila je u haljini koju joj je Dejvid kupio u Parizu na medenom mesecu, dugačka ljubičastocrvena od žerseja sa otvorenim leđima. Kosu je skupila na temenu i pustila je da padala u spiralnim loknama. Izgledala je zadivljujuće. „Doterala si se." Okrenula se i stidljivo se nasmešila. „Htela sam malo da se potrudim bar jednom. Da li ti se dopada?" Dejvidu se grlo osušilo. „Izgledaš neverovatno." Prišavši mu, Sara Džejn je obmotala ruke oko njegovog vrata. „Hvala ti." nela 012

206 Nežno ga je poljubila u usta i Dejvid oseti kako njegova odlučnost popušta. Pokušao je da misli na fotografije drugih udovica iz slučaja Azrael, drugo ja Sare Džejn, o njenom glasu sa policijske trake, kako planira njegovu smrt. Ali i jedno i drugo mu se činilo kao san, sasvim nepovezan sa stvarnom Sarom Džejn, onom Sarom Džejn čije su meke usne sada priljubljene uz njegove. Da li je moguće voleti nekoga za koga znate da će pokušati da vas ubije? „Hoćemo li da jedemo?" Tamo u patrolnom kombiju, um Denija Makgvajera je grozničavo radio. „Novi" vozač dostavnog vozila nije bio Lajl Renalto, kako se on pomalo nadao, pomalo očekivao. Novi vozač je bio Metju Dejli. Denijeve misli su mahnito skakale iz prošlosti u sadašnjost, preispitujući sve. Može li Dejli stvarno biti umešan? Može li on biti Azraelov saučesnik ? Instinkt mu je govorio da to nije moguće. Met Dejli nije sreo tu ženu koja sebe sada zove Sara Džejn Išag sve do njene najskorije inkarnacije kao Liza Bering. A taj susret se odigrao nakon što je Majls Bering ubijen, zločin koji Met nije mogao da počini jer je u to vreme bio u Los Anđelesu. Pa, ipak... Šta Deni Makgvajer u stvari zna o Metu Dejliju? Samo ono što je Met odlučio da mu ispriča. Da je on pisac iz Los Anđelesa, da ima sestru Kler i bivšu ženu po imenu Rakel i da je biološki sin Endrua Džejksa. Sestra stvarno postoji. Deni ju je upoznao. Što se tiče ostatka priče, Makgvajer je to sve primio zdravo za gotovo. Šta ako su sve to koještarije? Prisiljavajući sebe da se smiri, Deni je pokušao da analizira stvari razumno. Pretpostavimo da je istina to što mi je rekao. Pretpostavimo da je on stvarno Džejksov sin. Prema rečima Dejlija, Džejks je napustio njega i majku i sestru, očigledno ih ostavivši bez penija. Da li je to dovoljan motiv za ubistvo? Svakako. Metu je bilo više od dvadeset godina kada je Endru Džejks ubijen, dovoljno odrastao da planira i izvrši ubistvo. Šta ako nije sreo Azraela kao Lizu Bering? Šta ako ju je već poznavao kao Anđelu Džejks, očevu drugu ženu? A kasnije kao Trejsi Henli i Irinu Anžu, a sada kao Saru Džejn Išag? Ali, ako je to slučaj, gde se Lajl tj. Frenki uklapa u sve to? 1 zašto bi, što je nela 012

207 još važnije, Met Dejli leteo do Liona da se vidi sa Denijem Makgvajerom, pre svega? Da ukaže Deniju na veze između različitih ubistava i ubedi ga da ponovo otvori slučaj? Naravno, ako je Met umešan u ubistva, onda to nema nikakvog smisla. Osim ako ne želi da bude uhvaćen. Zar nije to klasičan mentalitet psihopate? Nema svrhe počiniti savršeno ubistvo ako svet nikada ne sazna kako ste vi briljantni. Deni je zamislio Meta Dejlija, prvo u Los Anđelesu, zatim kasnije u Londonu i na jugu Francuske, kako čeka policijske sirene, kaznu, čeka da mu policajci zakucaju na vrata, a oni nikako da dođu. Možda je anonimnost bila previše za njega? „Kamera tri, gospodine!" Glas Adžaja Jasala vratio je Denija u stvarnost. „Dejli odlazi." „Odlazi?" Deni je sada bio još više zbunjen nego ranije. Zar nije napad na Išaga planiran za večeras? Ako je tako, zašto bi, dođavola, Met Dejli odlazio i to vratolomnom brzinom? Taj kombi sigurno juri sto kilometara na sat. Pogledao je na sat. Pet do osam. Večera će potrajati bar jedan sat. Dejvid je trebalo da ide na spavanje tek posle devet. „Gde je Išag baš ovog trenutka?" „Još je u salonu, gospodine. Zvučni signal sa baš jasno hvata. On je dobro." Deni Makgvajer donese odluku u deliću sekunde. ,,U redu. Prati Dejlija. Prati kombi." Adžaj Jasal je oklevao. „Da li ste sigurni, gospodine? Ako se desi nešto neočekivano u kuĆi i mi se ne vratimo na vreme..." „Vratićemo se na vreme. Hoću da znam gde se taj nitkov uputio u takvoj žurbi." Deni uze voki-toki da bi mogao da razgovara sa ljudima koji su sedeli u drugom patrolnom vozilu, parkiranom na prednjoj strani palate. „Jasal i ja idemo da gonimo mogućeg osumnjičenog. Vi momci budite na vezi, obavestite nas ako treba da uđete ranije, ili ako se bilo šta dogodi." „Da, gospodine." Deni se okrenu Adžaju Jasalu. „Šta ti čekaš, čoveče?", povika on. „Vozi." nela 012

208 Sklupčan kao zvečarka u plakaru spavaće sobe Dejvida Išaga, čovek je pritiskao burence svog pištolja uz obraz, zatvorivši oči kao da grli ljubavnicu. Ispred njegovih nogu, sečivo lovačkog noža dugačkog petnaestak centimetara svetlucalo je u mraku. Bilo mu je neudobno, u čučećem položaju u tom skrovištu, ali je tup bol u butinama bila mala cena koju treba platiti za osvetu. Kroz jedan kratak sat sve će biti gotovo. „Kakva je supa?" „Veoma dobra. Hvala." „Sama sam je spremila." Stvarno? Mi sada ćaskamo? Dejvid uze poslednju maco kuglicu sa dna činije. Brinuo je celog dana da će biti suviše uznemiren da jede večeras. Deni Makgvajer je naglasio koliko je značajno da se normalno ponaša pred Sarom Džejn, ali šta ako Dejvid to ne bude mogao da izvede? Šta ako bude povraćao ili se onesvestio, ili slučajno izbrbljao: Zašto pokušavaš da me ubiješ? Za vreme deserta? Ali kako se ispostavilo, shvatio je da je neočekivano gladan za osuđenika koji jede svoj poslednji obrok. A supa je bila dobra. „Šta je tako smešno?", upita Sara Džejn. Dejvid je sa zakašnjenjem shvatio da se smejao kao budala, izgubljen u mislima. „Ništa." Pokušao je da povrati ozbiljan izraz lica. „Šta je za desert?" Smrt čokoladom? „Sladoled. Da li si siguran da ti je dobro, Dejvide?" Nije vredelo. Sada se ponovo smejao, nesposoban da zaustavi suze radosnice koje su mu padale niz lice. Nije se ovako osećao još od onog kratkog perioda kada je uzimao marihuanu u davnim danima na Oksfordu. Sigurno postajem histeričan. „Da li hoćeš da odeš gore i legneš? Gore. Ta reč ga je odmah otreznila, kao čaša ledeno hladne vode pljusnuta u lice. Znači, ona želi to da obavi sada, zar ne? Prebrodimo to i završimo. Što da ne? Originalni plan je bio da čeka sve do posle večere i onda da krene na sprat, negde oko devet i petnaest. Ali ako je Sara Džejn spremna sada, onda je i on. Pomislio je na SWAT* tim koji okružuje imanje i setio se jutrašnjih reč ________________________________________________ * SWAT (Special Weapons and Tactics) tim, elitna jedinica specijalaca. (Prim. prev.) nela 012

209 i Denija Makgvajera. „Potpuno ste bezbedni. Ako ona pokuša bilo šta, mi ćemo doći za tren." Okrenuo se prema Sari Džejn. „Mislim da hoću, ako tebi ne smeta. Iznenada se ne osećam baš najbolje." Dostavno vozilo se probijalo kroz glavne ulice Maratija, isto tako brzo i okretno kao miš. Adžaj Jasal gaje pratio, nastojeći da održi kontrolu nad svojim velikim, širokim patrolnim vozilom, dok je uobičajeno staloženi Deni Makgvajer vrištao na njega: „Drži korak! Nemoj da ga izgubiš!" Jasal je dobro poznavao te ulice. Ali patrolna kola nisu napravljena za jurnjavu velikom brzinom. Napravljena su za to da budu parkirana za vreme dugih, zamornih sati čekanja i da se stope sa okolinom. Bilo je to priznanje Adžajevim veštinama što je uopšte uspeo da prati manje vozilo, poskakujući preko kaldrme i vijugajući nesigurno krivudavim, često neosvetljenim ulicama. Sam bog zna na šta će ličiti njihova skupocena audio-vizuelna oprema posle ovakve vožnje. Dostavni kombi ih je vodio na turneju po najotmenijem stambenom delu južnog Mumbaja: Vokešvar roud, Pedsar roud, Brič kendi, svaka od njih karakteristična po britanskim arhitektonskim kosinama. Vozač je izbegao prometnije puteve kao što su Kaf parejd ili Karmajkl roud, jer je više voleo da se neopaženo provlači kroz mirnije ulice. Očigledno je shvatio da ga prate. Posle dvadeset minuta, kada su većinom vozili ukrug, kombi se uputio na sever, prema stadionu za kriket Venkhed. Kad su se približili, ulice su bile zakrčene mnogobrojnim mladim ljudima. Bleštavi reflektori stadiona su se videli na daljini od nekoliko milja. „Sigurno je noćna utakmica", reče Adžaj Jasal. „Sumnjam da ćemo moći da prođemo dalje. Ne kolima." Deni Makgvajer je sada jedva mogao da vidi kombi kroz mračnu, sve veću gomilu tela. Da li je Met Dejli planirao da tako pobegne? Deni je pogledao na sat. Osam i četrdeset pet. Uskoro će se završiti večera Dejvida Išaga. Moraju da se vrate u kuću. Bez razmišljanja, Makgvajer otvori vrata patrolnog vozila i poče da se probija kroz masu, vičući: „Policija!", i hvatajući za košulje i jakne nasumice dok je bukvalno bacao prolaznike sa staze. Za nekoliko sekundi je stigao do Metovog kombija. I on je bio prazan, nela 012

210 napušten samo nekoliko metara od kapija terena za kriket. Očajan, Makgvajer se osvrnu, osmatrajući gomilu ne bi li ugledao Metovu uočljivu plavu kosu. Ništa. Onda ga je iznenada ugledao, baš na ulazu u stadion, oko dvadeset metara od sebe. Dok Deni stigne tamo, Met će ući i utopiti se u masu. Nestao. Instinktivno, Denijevi prsti se stegoše oko pištolja, ali je znao da ne sme da ga upotrebi. Opaliti metak ovde znači pokrenuti stampedo. Baš kad je očaj počeo da ga obuzima, Deni je ugledao Adžaja Jasala, kako juri pored njega, razdvajajući gomilu kao Mojsije Crveno more, dugim nogama grabio je po tvrdoj zemlji kao gepard. Začuo se vrisak i gužva. Deni se silom probio napred, mašući svojom značkom Interpola kao da maše belim lukom na vampire. Jasal je skočio, oborivši Dejlija i prikovavši ga za zemlju. „Uhapsio sam osumnjičenog, gospodine", dahtao je on. Deni Makgvajer prošišta iza njega. „Dobro obavljen posao, Jasal! Metju Dejli, hapsim vas pod sumnjom pokušaja..." Stao je usred rečenice. Čovek na zemlji se okrenuo da ga pogleda. Njegov obraz je bio ozbiljno povređen a smeđe oči su mu bile razrogačene od pometnje i panike. On je bio isto toliko Indijac kao i sam Tadž Mahal. Dejvid Išag je zurio u ogledalo u kupatilu, hvatajući se čvrsto za mermernu policu da se pridrži. To je to. Svakog trenutka ona će ga pustiti unutra. Mog ubicu. Ispljuskao je lice hladnom vodom, priželjkujući da mu prestane vrtoglavica. Seti se šta je rekao Makgvajer. On je tu ispred. Treba samo da se onesvestim na podu sa bolom u grudima onog sekunda kad taj tip uđe. Jednostavno. „Dejvide? Dragi?" Sara Džejn je stajala i njihala se na vratima. „Da li ti je dobro? Da li ti treba lekar?" Njiše se? To je čudno. Zašto se ona njiše? Tačke su počele da kruže ispred Dejvidovih očiju. „Ja... ja se ne osećam dobro." Sad se cela soba njihala, kao brod na pučini. Odjednom je osetio strašnu malaksalost. Nije morao da glumi nesvesticu. Ovog puta zaista mu se vrti u glavi. Onda mu je iznenada sinulo. nela 012

211 „Da li ti se dopada supa? Sama sam je napravila." Ona me je otrovala! Ta kučka je stavila nešto u moju supu! Pokušao je da pogleda u Saru Džejn, ali je bilo bar šest njenih istovetnih kopija koje su se nagnule nad njega kad je skliznuo na pod, uhvativši se za stomak. „Zašto...?", dahtao je. „Zašto radiš ovo?" Oči su joj se ispunile suzama. „Sve je u redu. Nemoj paničiti. Pozvaću hitnu pomoć." Sažaljenje u njenom glasu je zvučalo tako istinski. Ali nije mogao da dozvoli sebi da podlegne tome, nije mogao da dozvoli sebi da se onesvesti. Morao je da ostane budan, da ostane usredsređen. Svi Makgvajerovi mikrofoni su bili u spavaćoj sobi. On mora da dođe do nje i obavesti SWAT tim napolju šta se dešava. S poslednjim naporom, uzviknuo je: „Krevet!" Osetio je kako mu otiču mišići u grlu, a dah mu postaje sve kraći. Uskoro neće moći uopšte da progovori. „Moram da legnem. Molim te." „Naravno, dragi, naravno." Sara Džejn mu pomože da dođe do spavaće sobe, sa izrazom duboke zabrinutosti i brige na licu. Zašto još sva ta šarada?, pomisli Dejvid. To nema nikakvog smisla. Padajući na krevet, on se uhvati za kravatu. Mora da je olabavi! Ne može da diše! Mahnito je mlatarao rukama prema Sari tražeći pomoć, ali mu je ona okrenula leđa i krenula prema telefonu. „Pozvaću 1298. Drži se, Dejvide. Pomoć stiže." Kad se vratio u patrolni kombi, Deni Makgvajer proveri svoj pojas za sedište i uhvati se za ručku iznad vrata da se pridrži. Jasal je sada bio na čistom, pravom putu, sa uključenom sirenom. Sigurno su išli brzinom od bar sto četrdeset kilometara. Deni pogleda na sat: dvadeset jedan čas. Osećao se kao dvorska budala. Met Dejli je, naravno, bio u kući Išaga. On je znao da je Deni tamo sve vreme i namamio ga je klasičnim mamcem. Da li su oni to već obavili? Da li su on i Sara Džejn Azrael ubili Dejvida Išaga? Na sedištu do Denijevog, inženjer zvuka se borio sa složenom nela 012

212 radioopremom. Morali su da stupe u vezu sa ostalim članovima tima i da uđu u kuću pre nego što bude suviše kasno. Deni je vikao na njega, trudeći se da nadglasa piskave sirene. „Ima li čega?" Čovek odmahnu glavom. „U dometu smo, ali ne mogu da dobijem signal." Svetla Maratija su treperila u daljini. Uskoro će i palata Išagovih biti na vidiku. „Budi uporan." Sara Džejn prekinu vezu. „Oni dolaze." Dejvid je gubio svest i ponovo se budio. Šta je ono trebalo da uradim? Nešto u vezi sa bolom u grudima? Bilo je toliko teško razlikovati šta je stvarno a šta nije. Da li to Sara stvarno drži njegovu ruku? Briše njegovo čelo? Ili je to samo san? Izgledala je tako mila... ali zar nije ona planirala da ga ubije? Ponovo je zatvorio oči. Kad ih je otvorio, neki čovek je stajao nad krevetom. Imao je masku i bio obučen od glave do pete u crno, kao smrt sa srpom. U njegovoj ruci je, svetlucajući kao srebro na tamnom materijalu njegovih pantalona, bio nož. Dejvid je razmišljao o tome da vrišti, ali se njegovo grlo izgleda zatvorilo od otoka, a u svakom slučaju nije ga bilo toliko strah kao što je mislio da će biti. Bio je samo veoma, veoma umoran. Verovatno sanjam. On će nestati za tren. Onda zatvori oči i utonu u san. „Imam ih, gospodine! Glasove. U glavnoj spavaćoj sobi." Deni Makgvajer podiže ruku u vazduh sa olakšanjem. ,,A ostali?" „Da, gospodine, imamo vezu." „Demarten, Kapiri, da li me čujete?" Prvo se začuo ljutiti glas indijskog policajca: „Makgvajer? Gde si ti, zaboga?" „Nije to sada bitno. Ulazite u kuću, odmah! Oni su u glavnoj sobi. Izvlačite Išaga odatle." Prekinuvši vezu, Deni se okrenu inženjeru zvuka. „Možete li da čujete Išaga? Da li je živ?" nela 012

213 Inženjer zvuka namesti slušalice, zatvorivši oči radi koncentracije. „Nisam siguran. Mogu da čujem ženu. Ona..." Iznenada čovek strže slušalice sa ušiju. Deni Makgvajer nije morao da pita zašto. Svi u kombiju su čuli vrisak Sare Džejn Išag. U spavaćoj sobi Dejvida Išaga, čovek u crnom skide masku i nasmeši se. „Šta je, anđele?" upita je. „Da li si očekivala nekog drugog?" nela 012

214 TRIDESETO POGLAVLJE Iz svog skrovišta je mogao odlično da ih vidi. Čoveka u crnom i ženu koja je sebe sada zvala Sara Džejn Išag. Mogla je da naziva sebe kako joj se dopadalo. On je znao koje ona. I čija je ona. Ona je njegova. Njegova ljubav. Njegova žena. Nagon da iskoči baš u tom trenutku i ščepa je bio je neodoljiv, ali je mnogo dugo čekao na ovo, uložio previše vremena i napora. Morao je da vidi kako se scena odigrava. Čovek u crnom je pokazao na Dejvida Išaga. „Da li je mrtav?" Dejvid je ležao kao klada na leđima na krevetu. Sara Džejn se nagnula nad njega. „Ne. Još diše." „Nisam očekivao da će se tako brzo onesvesti. Sigurno si sipala previše." „Ne krivi mene!" Bila je ljuta. „Postupila sam po tvojim uputstvima iz pisma. Rekla sam ti da nije trebalo prvo da ga opijemo. Šta ako mu otkaže srce? Šta ako policija pronađe taj sastojak u njegovom organizmu?" „Ućuti!" Čovek u crnom je udari snažno po licu. Iz svog skrovišta u ormanu, mogao je da čuje bolno krckanje njene jagodične kosti kad se Sara Džejn skljokala na patos, cvileći. Gledao je kako je čovek u crnom vuče nagore za kosu. „Ko si ti da kažeš meni šta treba i šta ne treba da radimo? Ti si niko, to si ti. Reci to. RECI TO!" „Ja sam niko", jecala je Sara Džejn. „Ti nemaš život." Njen glas je sada bio jedva šapat. „Ja nemam život." Kad je čuo da izgovara te reči, čovek se malo smirio. Pustio joj je kosu. „Morali smo da ga ošamutimo ili bi se opirao. Ostali su bili previše stari da bi se branili." Podigao je nož prema svetlosti. Klimajući glavom prezrivo prema Dejvidu, on reče: „Njega ćemo obraditi kasnije. Prvo si ti na redu." Sara Džejn ustuknu nazad, vukući se preko poda na rukama i nogama kao zaplašeni rak. „Ne! Molim te. Ne moraš to da radiš!" „Naravno da moram to da uradim. Sve ostale su bile kažnjene, zar ne? nela 012

215 Anđela, Trejsi, Irina, Liza. Zašto bi popustljiva mala Sara Džejn prošla bez kazne?" „Molim te", preklinjala je Sara Džejn. Užas u njenom glasuje bio očigledan. „Uradila sam sve što si tražio... Rekao si da me nećeš povrediti." Ali je čovek u crnom izgledao neumoljiv pred preklinjanjima i suzama. On uopšte nije bio čovek. On je bio životinja. Sa divljim režanjem bacio se na Saru Džejn, oborivši je na pod. Jednom rukom joj je posekao kožu a drugom joj je pritiskao nož na grlo. Instinktivno, ona se borila, šutirajući nogama uzaludno pod njegovom težinom. Vukao je nagore donji deo njene haljine, rastavljajući joj butine kolenom. Čovek u ormanu nije više mogao da čeka. Jurnuvši u sobu, bacio se na čoveka u crnom, udarajući ga neprestano drškom pištolja u potiljak. Krv je šikljala na sve strane, topla i lepljiva i životna. Za nekoliko trenutaka je ruka divlje životinje, koja je bila ščepala butinu Sare Džejn, pala mlitavo. Sara Džejn je čvrsto zatvorila oči, ne usuđujući se da diše. Da li je stvarno sve gotovo? Da li je on stvarno mrtav? Sledeće čega je bila svesna jeste da je mrtvo telo sklonjeno sa nje. Neko, njen spasilac, otkotrljao je telo čoveka u crnom na daske patosa uz tup udarac, kao vreću peska. Da li je to bio Dejvid, jadni dragi Dejvid, koji se probudio posle dejstva narkotika, odan i zaštitnik do samog kraja? Ili, da li je policija najzad shvatila, konačno došla da ih zatvori i učini kraj svim tim godinama ludila. Da spase nju i njenu sestru. Da prekine to. Okrenula se i shvatila da gleda u poznate, ljubazne oči. „Sve je u redu, Liza", prošaputao je Met Dejli. „Sve je u redu, draga moja. Sada si bezbedna." Met je dodirnuo njeno lice, prelazeći prstom nežno preko svake crte lica. Desni obraz, gde ju je podlac povredio, natekao joj je kao prezrela šljiva. Nikada je više neće povrediti. „Liza..." Met Dejli je zaplakao, „jadna moja Liza." Otvorila je usta da kaže nešto, ali je pucanj pištolja bio tako glasan da je prigušio njen odgovor. Za trenutak, preko lica Meta Dejlija je nešto preletelo. To nije bio bol. Više kao krajnje iznenađenje. Zatim je njegov svet polako potonuo u crnilo. nela 012

216 TRIDESET PRVO POGLAVLJE Radžit Kapiri je bio u kući. Posle nekoliko trenutaka pridružili su mu se Klod Demarten i njegov tročlani tim, koje je pratio zadihani Deni Makgvajer. „Gde je posluga?", zagrmeo je Deni. ,,U kuhinjama", reče Kapiri. „Šest mojih naoružanih ljudi je sa njima. Zabarikadirali su vrata." „Dobro. Ti i Demarten idite glavnim stepeništem. Ja ću ići putem za poslugu." „Kako bi bilo da dvojica mojih momaka idu sa tobom kao podrška", reče Kapiri. Bila je to izjava, a ne pitanje, ali se Deni nije protivio. Nisu imali vremena za odmeravanje snaga, ne sada. Odjeknuo je pucanj pištolja. Tri čoveka su se pogledala, zatim potrčala uz stepenice. „Kako si mogao?" „Kako sam ja mogao?" Čovek u crnom se uhvatio za ranu na potiljku. Još je osećao vrtoglavicu, kao da bi se mogao svakog trena onesvestiti. „On me je ostavio, misleći da sam mrtav, Sofija, ukoliko nisi to primetila." Oči Sofije Baste ispuniše se suzama. „On je štitio mene! Bože moj, Frenki. Nisi morao da ga ubiješ." Frenki Mansini se namršti. Nije bilo dobro to što je bio prisiljen da ubije Meta Dejlija. Taj čovek je, ipak, bio sin Endrua Džejksa. Tehnički, to ga je činilo jednim od dece. Jednom od žrtava kojima je Frenki posvetio život da bi ih osvetio. Još nezgodnije je bilo to što je prigušivač na njegovom pištolju zatajio. Neki član domaćinstva može utrčati svakog trenutka. Policija je takođe možda već na putu. Nemaju mnogo vremena. „Stavi rezu na vrata", zarežao je. Ali je Sofija samo stajala tamo i posmatrala kako Metova krv curi na tepih. „Za ime boga, Sofija", reče Frenki kao da se brani. „Pokušao sam da ga nateram da ode iz Mumbaja. Dao sam sve od sebe. Nije trebalo da bude ovde." „Došao je ovde zbog mene. Zato što me je voleo", jecala je Sofija. „On je voleo mene i ja sam volela njega!" „Voleo tebe?" Frenki Mansini se grubo naruga. „Draga moja devojko. Nije čak ni znao ko si. On je voleo Lizu Bering. A ko je ona bila? Niko, to je bila ličnost koju sam ja izmislio, delić moje mašte. Ako je Met Dejli voleo bilo koga, nela 012

217 to sam bio ja, ne ti. Sada stavi rezu na ta prokleta vrata." Sofija Basta učini onako kao joj je naređeno. Videla je luđački žar u Frenkijevim očima, jadan, jadan Met! Zašto je pošao za mnom? Zašto nije bežao, oslobodio se dok je još imao prilike? „On nije zaslužio da umre, Frenki." „Ućuti!", vrisnuo je Mansini i preteći mahao po vazduhu svojim pištoljem. „Ja odlučujem ko će da živi a ko da umre! Ja imam moć! Ti si moja supruga. Ti ćeš uraditi onako kako ti ja naredim ili će, kunem se životom, tvoja sestra biti sledeća. Da li razumeš?" Sofija je klimnula glavom. Razumela je. Strah i poslušnost su bile jedino što je ona razumela. Sve što je ikada znala. Za vreme nekoliko kratkih, blaženih meseci kada je bila Liza Bering, na Baliju sa Metom Dejlijem, imala je priliku da upozna drugačiji odnos, drugačiji život. Ali nije joj bilo suđeno. „POLICIJA!" Glas Denija Makgvajera se orio kao sirena. Mogao se čuti topot koraka iza njega na stepeništu. Drugo spasenje. Mansini razrogači oči u panici. Pružio je nož Sofiji. „Učini to." „Da učinim šta? O, ne Frenki, ne." Njene oči su pratile njegov pogled prema krevetu. U svoj drami sa Metom, načas je zaboravila da se Dejvid Išag nalazi u toj sobi, ali je sada mogla da vidi kako se mrda, dejstvo uspavljujućeg sredstva koje mu je ranije dala je prolazilo. „Ovo je kraj, anđele. Naše poslednje ubistvo. Žrtva kojom ćeš zadobiti život svoje sestre." „POLICIJA!" Pesnice su lupale na vrata. „Jedino je pravedno da to treba da bude tvoje delo. Učini to." „Frenki, ne mogu." „Učini to!" Mansini je vrištao, urlajući kao besan pas. „Prereži mu grlo ili ću vas oboje upucati. UČINI TO!" Slike su sevale u Sofijinoj svesti jedna po jedna. Čitanje „Knjige" sa Frenkijem davno u sirotištu. Kako je on divan bio tada, i kako nežan. 'Ti si princeza, Sofija. Ostali su samo ljubomorni'." Endru Džejks, njihovo prvo ubistvo, dok je krv prštala iz njegovog vrata kao gusta crvena voda iz vodoskoka. Pirs Henli, duhoviti, pametni Pirs, koji se branio dok mu nisu pucali u glavu, raznevši njegov izvanredni mozak po ćelom zidu spavaće sobe. nela 012

218 Didije Anžu, koji je preklinjao za život, dok je sečivo ulazilo u njegov meso bezbroj puta. Majls Bering, koji je umro odmah kad mu je nož probo srce. Met Dejli, jedini nevin medu njima. Met koji ju je voleo, koji joj je dao nadu. Met koji je ležao mrtav i hladan pored njenih nogu. Pomislila je na žive. Njenu sestru, njenu krv i meso, tamo negde. Dejvid Išag, koji se ošamućen micao na krevetu vraćajući se u život. „PREREžI MU GRLO!" Frenkijev glas, uzbuđen, nadražen kao što se uvek događalo zbog krvi i smrti i osvete. „POLICIJA!" Maljevi su udarali u vrata, cepajući drvo. „Ne mogu", Sofija reče mirno, pokušavajući da nadglasa buku i urlanje dok je puštala nož da padne pored njenih nogu. „Pucaj ako želiš, Frenki. Ali ja to ne mogu da uradim. Ne više." Najzad su vrata popustila. Naoružani ljudi su nagrnuli u sobu. „Policija! Podignite ruke uvis!" Dejvid Išag je otvorio oči baš na vreme da vidi kako Deni Makgvajer, sa uperenim pištoljem, dahće na vratima. „Baš ti je trebalo dosta vremena", promrmljao je jedva čujno. Onda je neko ispalio jedan hitac. I sve je bilo gotovo. nela 012

219 ČETVRTI DEO TRIDESET DRUGO POGLAVLJE Godinu dana kasnije... Sudija Višeg okružnog suda u Los Andelesu, Federiko Munjoz, nije bio prvi put na naslovnim stranama povodom procesa za ubistva. Pre dve godine je u ovoj istoj sudnici, soba 306, na trećem spratu suda u Beverli Hilsu, porota proglasila krivom omiljenu filmsku glumicu zbog ubistva njenog nasilnog ljubavnika posle dugogodišnjeg zlostavljanja. Sudija Munjoz je poslao glumicu u ćeliju za osuđene na smrt, uprkos gnevu njenih obožavalaca, porodice i mnogih u nacionalnim štampanim medijima. Ne zadugo posle toga, sudija je primio prvu od mnogobrojnih pretnji smrću, koje će mu stizati s vremena na vreme do kraja života. Njemu je bilo drago. Pretnje smrću su omogućile sudiji Federiku Munjozu da zahteva stalno obezbeđenje koje će ga prati do posla i nazad. Njegov svakodnevni dolazak u veličanstvenu sudnicu sa belim stubovima u Barton vej 9355, okružen falangom naoružanih stražara, kao i stalno interesovanje medija za njegov život, doprineli su da se sudija Munjoz oseća prekomerno važnim. Javno je, naravno, osudio to interesovanje kao ljubopitljivo i zlobno, posebno se uvredivši zbog nadimka „Sudija Užas", kako ga je nazvao LA tajms. Međutim, privatno, njemu se dopadao svaki trenutak toga. Sudija Federiko Munjoz je već bio slavan u Los Anđelesu. Sada, zahvaljujući suđenju Azraelu, on je postajao poznat širom sveta. Sudski proces, koji je trajao već dve nedelje tužilaštvu je trebalo toliko vremena da izloži njihov slučaj jer je bilo veoma mnogo raspoloživih dokaza nije mogao biti senzacionalniji. Četvorica bogatih muškaraca brutalno ubijeni u različitim delovima sveta, u istovetno isplaniranim i izvedenim okolnostima. Optuženi, bračni par u četrdesetim godinama, oboje obdareni lepotom filmskih zvezda, uhvaćeni u pokušaju da ubiju petog muškarca. Sve starije žrtve namamila je u brak optužena, medijima poznata kao Anđeo Smrti. Pa ipak, ta žena je bila podvrgnuta svirepom, sadističkom seksualnom zlostavljanju za vreme svakog ubistva, koje je vršio optuženi. Svojom voljom, ako je verovati tužilaštvu. Nijedna optužena strana nije poricala ubistva, ali je svaka tvrdila da je to nela 012

220 činila pod prinudom, ukazujući na ovog drugog kao kolovođu. Dodajte još motiv „Robina Huda" kao dramatičan preokret iz sapunica' svi milioni žrtava donirani su dobrotvornim dečjim ustanovama i tabloidima nije trebalo ništa više. Ali su dobili više. Dobili su optuženu koja je uspešno poprimala novi identitet svaki put kad bi mamila novu žrtvu u svoj bračni krevet, i očigledno je obavila bezbroj operacija kako bi promenila svoj izgled tokom prošle decenije, ali koja je ostala neverovatno zgodna. Sedela je pasivno dok je tužilaštvo iznosilo dokaze, i bila samo povremeno uznemirena kada su poroti pokazivane slike unakaženih tela njenih supruga ili njene sopstvene povrede. Žena koja je sedela na jednom kraju stola u sudnici 306, izgledala je isto tako iskonski i neukaljano kao novorođenče, i blistava kao svaki anđeo. Štampa nije mogla da je se nagleda i napiše dovoljno o njoj. Na suprotnoj strani optuženičke klupe sedeo je optuženik, Frensis Mansini. Par se upoznao dok su bili štićenici sirotišta u Njujorku još kao tinejdžeri. Mansiniju je nedostajao sjaj koji je posedovala njegova supruga, aura spokojstva i dobrote koja je zračila iz njene ličnosti kao svetlost, uprkos užasnim zločinima koje je priznala daje počinila. Bez obzira na to, on je bio neodoljivo zgodan čovek, sa tamnom kosom, jakom vilicom i kraljevskim arogantnim crtama. Mansini je pogođen dok je pružao otpor hapšenju u Indiji i još je imao poteškoća kad ustaje i seda, trzajući se od nelagode svaki put kad se pokrene. Međutim, kad je mirovao, Mansinijeve tanke usne su bile stalno izvijene u samouveren osmeh, kao da je ceo spektakl američkog pravosudnog sistema osmišljen isključivo radi njegove zabave. Ni on ni njegova supruga nisu se borili za izručenje iz Sjedinjenih Država uprkos činjenici da u Francuskoj ili Engleskoj, gde je takođe moglo da im se sudi, ne postoji smrtna kazna. Ovde u Kaliforniji, za oboje optuženih tražila se smrtna kazna, pred neprijateljski nastrojenom porotom i najtvrđim sudijom u sistemu Višeg okružnog suda Los Anđelesa. Ipak, činilo se da Frenki Mansini posmatra današnje suđenje kao nešto tek malo drugačije od pozorišta, melodramu, ako ne baš bulevarsku farsu, za koju su boginje sudbine odlučile da mu velikodušno dodele sedište u prvom redu. To je možda imalo neke veze sa tužiocem, Vilijamom Bojsom. Visok, štrkljast, u ranim pedesetim godinama, kratko ošišane sede kose i sklon jeftinim, tamnosivim odelima, Bojs, poznat po svojoj ujednačenoj, odmerenoj dikciji, bio je sušta suprotnost uspešnom i samouverenom advokatu, kakvog nela 012

221 je čovek očekivao da vidi u ovako poznatoj parnici. On je bio poslovično „pouzdan", sposoban, profesionalan i toliko bolno običan da se često govorilo kako je jedino uočljivo u vezi sa Vilijamom Bojsom to koliko je mnogo neoučljiv. Zašto je država izabrala da Bojs vodi tu parnicu bila je misterija kao i sama ubistva. Možda su nadležni, suočeni sa tako mnogo dokaza, zaključili da bi i majmun mogao da osudi oboje ubica iz slučaja Azrael na smrt... a Vilijem Bojs je bio nešto najsličnije majmunu što su mogli naći. U svakom slučaju, bio je to pravi podvig ugnjaviti porotu u tako senzacionalnoj parnici kao što je ova, ali je za protekle dve nedelje Vilijam Bojs uspeo da uradi upravo to, monotonim glasom recitujući činjenice o četiri ubistva, čime je uspešno otupeo njihov potresan utisak. Proveo je ceo jedan dan zaglibljen u složen međunarodni pravni ugovor kojim su se britanske, francuske i hongkonške kineske vlasti saglasile da se dokazi zajedno izvedu u Kaliforniji. Njegovi svedoci su malo oživeli proces. Naročito je španska domaćica Endrua Džejksa, uzdišući i jecajući dala veoma potresan iskaz koji se pojavio na prvim stranama svih tabloida sledećeg jutra. Ali, sve u svemu, sudija Munjoz je mogao da vidi kako je tužilaštvo zaradilo prezir Frenkija Mansinija. Kao i svi ostali u sudnici 306, i onih koji su pratili suđenje širom sveta, on je jedva čekao da čuje odbranu. Danas je, konačno, došao taj trenutak. Pošto je svaki optuženi tvrdio da ga je primorala ona druga strana, izabrali su da svako ima svog zastupnika. Frenkijev advokat, Alvin Dabrej, bio je nizak, debeo čovek sa košuljom stalno izvučenom iz pantalona i kosom kao u ludog naučnika. Dabrej je ušao u sudnicu 306 bacivši gomilu dokumentacije koju je nosio ispod ruke, i ponašao se kao spetljani dekica koji se izgubio na svom putu prema biblioteci. U stvarnosti, kao što je sudija Munjoz dobro znao, Dabrejev um je bio tako bridak a njegovo pamćenje tako čudesno da mu nisu bile potrebne nikakve zabeleške. Ali je, više od dvadeset godina, zbog uloge trapavog starog pajaca bio omiljen kod porotnika i nije imao nameru da to sada menja. Sa klijentom tako hladnim i bezosećajnim kao što je Frenki Mansini, Alvinu Dabreju će trebati mnogo muke da odobrovolji današnju publiku. U tom pogledu, advokat „Anđela Smrti" je imao lakši posao. Elen Vots je bila mlada i pomalo neiskusna. Ovo joj je bilo tek drugo suđenje za ubistvo. Ali se ona već pročula u krugovima Višeg suda kao pronicljiv i talentovan advokat za sudske procese, manipulišući dokazima sa umešnošću i lakoćom nela 012

222 grnčara koji oblikuje glinu na točku. Kratke plave kose i nežnih crta lica, Elen Vots su obično smatrali lepoticom. Međutim, pored svoje klijentkinje, ona je bledela kao blic aparata usmeren prema suncu. „Svi ustanite." U protekle dve nedelje, sudija Federiko Munjoz je proterao medije iz svoje sudnice. (Ne bi bilo pametno da bude viđen kao previše željan kamere, a Vilijam Bojs je bio tako smrtno dosadan da bi gledaoci sasvim izgubili interesovanje.) Danas je, međutim, popustio dozvolivši odabranoj grupi novinskih organizacija da zauzmu nekoliko mesta na galeriji. Njihove kamere, kao i oči ostalih u prostoriji, letele su od optuženih do trojice muškaraca koji su sedeli jedan pored drugog u prvom redu. Do sada, njihova imena je zapamtila cela Amerika. Deni Makgvajer, detektiv LAPD-ja, heroj Interpola, proveo je dve trećine karijere goneći ubice iz slučaja Azrael i pomogao da se u Indiji postavi zamka u kojoj su konačno uhvaćeni. Dejvid Išag, indijski tajkun dostojan divljenja, koji je bio označen kao sledeća Azraelova žrtva sve dok ga Makgvajer i njegovi ljudi nisu iščupali iz čeljusti sigurne smrti. I na kraju reda, u invalidskim kolicima, tragični lik Metjua Dejlija. Dejli je bio pisac, sin prve Azraelove žrtve, Endrua Džejksa, i u pravom trenutku ključni Interpolov obaveštajac. I on je bio prisutan u noći hapšenja optuženih i imao je sreće što je preživeo. Metak iz Mansinijevog pištolja smestio mu se u dnu kičme. Uprkos tome, Met Dejli je odbio da svedoči protiv optužene, žene koju je još zvao „Liza". Pričalo se da je jadni čovek bio na granici ludila zbog ljubavi prema njoj. Gledajući ga kako je sada posmatra, praznog pogleda, uvela verzija njegovog bivšeg živahnog bića, bilo je lako poverovati u to. „Gospođice Vots." Sudija Federiko Munjoz je zastao dovoljno dugo da se uveri da su sve oči i kamere usmerene ka njemu. „Koliko shvatam, vi nameravate da izložite uvodnu reč za odbranu." „Tako je, gospodine sudijo." Elen Vots i Alvin Dabrej su se dogovorili da Elen počne prva. Plan je bio da brzo završe procenu uračunljivosti klijenta onog drugog, kako bi prešli na oblasti koje su im zajedničke: slabosti i nedoslednosti u predmetu tužioca, i zlostavljanje koje su oboje optuženih pretrpeli kao deca. Ako uspeju da poseju dovoljno razložnih sumnji u svest porote u vezi sa tim ko je koga navodio na nela 012

223 razvrat, i predstave oboje optuženih kao mentalno poremećene, imaju šanse da ih spasu od smrtonosne injekcije. Realno gledano, to je najbolje čemu su oboje mogli da se nadaju. Elen Vots se obratila poroti, gledajući u oči svakog od dvanaest muškaraca i žena iz grupe. ,,U protekle dve nedelje", počela je ona, „tužilaštvo vam je prikazalo neke veoma jezive dokaze. Gospodin Bojs vas je upoznao sa činjenicama koje okružuju četiri brutalna ubistva, i ja koristim tu reč promišljeno činjenice zato što postoje činjenice u ovom predmetu, strašne činjenice, činjenice koje ne želimo da poreknemo ni ja ni moja klijentkinja. Endru Džejks, ser Pirs Henli, Didije Anžu i Majls Bering izgubili su živote pod surovim, krvavim, strašnim okolnostima. Danas su u ovoj sudnici članovi porodica i prijatelji nekih od njih. I oni su morali da prisustvuju dok je gospodin Bojs iznosio dokaze, i ja znam da ne postoji niko ovde čije simpatije nisu na njihovoj strani." Elen Vots se okrenula da pojača utisak i uputila svoj najbolji, najsaosećajniji naklon poštovanja prema dvema bivšim Didijeovim suprugama, koje su doletele zbog suđenja, kao i pogurenoj ali otmenoj figuri Maksimilijana, osamdesetogodišnjeg polubrata ser Pirsa Henlija. Iza njega, dve žene u kasnim pedesetim godinama, bivše devojke Majlsa Beringa koje su ostale u kontaktu posle njegovog venčanja, gledale su u Elen Vots s mržnjom, ali zabrinuti izraz advokatice nije uopšte nestao. „Ja nisam ovde da bih raspravljala o činjenicama, dame i gospodo. Uraditi tako nešto bilo bi suludo, a da i ne pominjem čin ozbiljnog nepoštovanja prema žrtvama i njihovim porodicama." „Slušajte, slušajte!", povIka jedna od devojaka Majlsa Beringa sa galerije, zaradivši strog pogled sudije Federika Munjoza i tihi žamor odobravanja svih ostalih. „Moj posao je da se držim činjenica. Da stavim tačku na besmislena nagađanja i glasine koje okružuju moju klijentkinju, i da vam izložim istinu. Istinu o tome šta je ona uradila i šta nije uradila. Istinu o njenom odnosu sa optuženim, Frenkijem Mansinijem, i istinu o tome ko je ona zapravo." Elen Vots je prišla klupi za optužene, pozvavši porotu da je prate pogledom, da pogledaju u ženu čiji je život u njihovim rukama. „Nazvali su je Anđeo Smrti. Princeza. Veštica. Čudovište. Nijedan od tih naziva nije istinit. Ona se zove Sofija Basta. Ona je ljudsko biće, žena od krvi i mesa čiji život je bio jedan dugačak katalog zlostavljanja i patnje." Elen Vots je duboko udahnula. nela 012

224 „Namera mi je da vam pokažem da je gospođica Basta bila žrtva u ovim zločinima kao i muškarci koji su izgubili živote." Većina članova porote se namrštila s neodobravanjem. Povici „sramota" čuli su se širom sudnice, primoravši sudiju Federika Munjoza da zatraži tišinu. Elen Vots je nastavila. „Ova istina možda nije prihvatljiva, dame i gospodo. Možda nije prijatna i možda nije ono što bismo mi želeli da čujemo. Ali je moj posao u sudnici da otkrijem istinu, i u narednim danima ću vam je pokazati u svoj njenoj ružnoći." Uzbuđeno i strasno, okrenula se i pokazala prekorno na Frenkija Mansinija. „Ovaj čovek je, a ne moja klijentkinja, orkestrirao, planirao i, konačno, izvršio ova ubistva. Pošto je znao da je Sofija ranjiva, da je mentalno nestabilna, da je usamljena, Frenki Mansini je cinično manipulisao njome, pretvorivši je u oruđe koje je mogao da koristi da bi ostvario svoje sopstvene mrske ciljeve. Osuditi Sofiju Bastu za ubistva nema više smisla nego osuditi nož ili pištolj ili konopac." „To je sve što tražim od vas danas: da čujete istinu. Da pustite da istina prodre ovde. Ništa ne može da vrati Endrua Džejksa, Pirsa Henlija, Didijea Anžua i Majlsa Beringa. Ali im istina može omogućiti konačno da počivaju u miru." Elen Vots je sela dok ju je pratila tako teška tišina da ste je skoro mogli čuti. Neki od članova porote se očigledno nisu slagali sa tim što je ona rekla. Drugi su bili zbunjeni. Ali, za razliku od Vilijama Bojsa, Elen Vots je sela znajući da su je bar pažljivo saslušali. Sudija Federik Munjoz se okrenuo drugom advokatu odbrane. „Gospodine Dabrej. Ako biste hteli da se obratite sudu..." Alvin Dabrej je ustao, brekćući i gegajući se prema istom mestu ispred porote sa kojeg je Elen Vots upravo odstupila. Jutros je izgledao više razbarušen nego obično, tršava seda kosa mu je divlje štrcala s jedne strane, a naočare u obliku polumeseca stajale su mu smešno nakrivljene. Pošto je promrmljao: „U redu, gospodine sudijo", okrenuo se poroti. „Dame i gospodo. Biću kratak. Divim se poštovanju gospođice Vots prema istini. Zaista, ja je od sveg srca odobravam. Međutim, na nesreću po gospođicu Vots, istina neće oslobodi optužbe njenu klijentkinju. Upravo Sofija Basta je bila cinični manipulator. Ona je, a ne gospodin Mansini, namamila četiri nedužna čoveka nela 012

225 i odvela ih u smrt. Ne zaboravimo, uz to, da su to bila četiri uspešna, veoma inteligentna svetska čoveka. Ako je gospođica Basta uspela da prevari te ljude, da i ne pominjem starije policajce po čitavom svetu, čak i dete jedne od svojih žrtava", on je pogledao u skrhanu figuru Meta Dejlija, zgrčenog u invalidskim kolicima u prednjem redu, „sigurno joj je bilo lako da ima vlast nad mojim klijentom, klinički potvrđenim šizofrenikom koji je imao emocionalnih i psihičkih problema celog života. Istina je, dame i gospodo, da je gospođica Basta ovde hladnokrvni ubica, a ne gospodin Mansini. Hvala vam." Alvin Dabrej odgega nazad do svog mesta. Deni Makgvajer ga je posmatrao dok je odlazio. Deni je zapazio da nijedanput za vreme svog obraćanja, Alvin Dabrej nije pogledao u svog klijenta niti pozvao porotu da to učini. Verovatno zato što taj čovek izgleda tako prokleto zao, a ona još izgleda kao malo jagnje, izgubljeno u šumi. Deni se setio i Sofije i Frenkija iz njihove ranije inkarnacije kao Anđele Džejks i Lajla Renalta. Danas, dok ih je posmatrao u sudnici, činilo mu se da se to dvoje nisu mnogo promenili posle svih ovih godina. Ona je i dalje izgledala nevino i pitomo. Kod njega se i dalje zapažala arogancija i pokvarenost. Alvin Dabrej je bio sasvim u pravu u jednom pogledu. Sofija Basta ga je stvarno „prevarila". U stvari, reč prevariti jedva da je zagrebala površinu onoga Što je ona uradila. Kao Anđela Džejks, začarala je bivšeg detektiva. A na izvestan način, ona ga još opčinjava. Sudija Munjoz je objavio pauzu od dvadeset minuta pre nego što timovi odbrane počnu da pozivaju svedoke da zauzmu svoje mesto. Napolju u hodniku, Deni Makgvajer je prišao Metu Dejliju. „Dobro si?" Deni je još osećao krivicu što je sumnjao da je Met ubica Azrael, te sudbonosne noći u Mumbaju. Dok ga je gledao sada, tako slabog i skrhanog, ne samo fizički nego i emocionalno, pomisao da je on možda ubio te ljude izgledala mu je smešna. Met Dejli ne bi mogao da povredi ni muvu. Denijeva jedina uteha je bilo to što Met nije nikada saznao za njegove sumnje. Posle hapšenja Azraela, njih dvojica su ponovo postali prijatelji. Deni i Selin su čak boravili kod Metove sestre Kler i njenog muža Daga, kad su bili na odmoru u Los Anđelesu, i porodice Makgvajer i Dejli su se zbližile. „Dobro sam. Ipak, brinem zbog nje." „Zbog koga?" „Lize, naravno." Čak i sada, godinu dana nakon Indije, Met Dejli je Sofiju Bastu zvao „Liza" i govorio o njoj s ljubavlju i nežnošću. Što se tiče suđenja, nela 012

226 Met Dejli je stalno bio uz Elen Vots. Mansini je bio loš momak, a „Liza" njegova zbunjena, zloupotrebljena žrtva. „Dabrej je neosetljivo đubre. On će joj napraviti više problema nego ta mokra riba Bojs iz tužilaštva. Kako može da ustane tako i kaže sve te laži." „On radi svoj posao", reče Deni blago. „Niko od nas još ne zna istinu. Nećemo je ni znati dok ne čujemo izjave svedoka." Met je pogledao u njega kao da ne shvata. „Ja znam istinu", reče jednostavno. Zatim se okrenu i odveze u svojim invalidskim kolicima. nela 012

227 TRIDESET TREĆE POGLAVLJE Dejvid Išag pogleda nestrpljivo na svoj sat ričard mil, vredan pola miliona dolara. Suđenje je do sada bilo mučenje. Pošto je sedeo samo nekoliko metara od žene za koju je verovao da Će ostati uz njega zauvek, ne samo da je morao da sluša gomilu dokaza protiv nje, već je i sam doprineo tim dokazima, svedočeći pred sudom kako je ova smrtonosna zavodnica i njega namamila u brak i nagovorila da promeni svoj testament. Za sve to vreme, Sara Džejn, kako ju je Dejvid i dalje zvao, nijednom ga nije pogledala. Nijednom mu nije, pogledom ili gestom, uputila neko objašnjenje. Ali će je sada, na kraju, Dejvid Išag čuti kako govori. Bilo ga je stid to da prizna, ali jedan deo njega još je želeo da ona otvori usta i dokaže svoju nevinost. Da opovrgne ono što je on znao kao istinu. Da otera ovaj košrnar i da se vrati kući pored njega. Naravno, razum mu je govorio da na taj način počinje ludilo. Samo jedna tanka linija delila je njega od jadnog Meta Dejlija, a Dejvid nije imao ni najmanju nameru da pređe tu liniju. Ipak, mogućnost da Elen Vots pozove Sofiju Bastu kao svog prvog svedoka, što su svi od nje očekivali, izazvala je kod njega nepodnošljivu zabrinutost. „Odbrana poziva Rouz Darsi." Užas Dejvida Išaga je našao odjeka u opštem žamoru razočaranja u sobi 306. Prisutni su čekali nedeljama da čuju prelepu ženu kako sa optuženičke klupe sama govori o svojim užasnim zločinima. Umesto toga, uz pomoć sudskog službenika, do mesta za svedoke došla je pogrbljena, krhka stara žena. Rouz Darsi je išla s pomoću štapa, visokog skoro koliko i ona, ali uprkos godinama i oronulosti, zračila je nekom odlučnošću. Njena srebrnoseda kosa bila je uredno i čvrsto umotana u punđu, a plave oči su još veselo svetlucale na propalom, izboranom licu. Ipak, sud neće biti u potpunosti razočaran. Prvi put otkad je proces počeo, izgledalo je da je Sofija Basta preplavljena osećanjima. Ispustivši prigušen jecaj, ona se uhvatila za ivicu optuženičke klupe. „Gospođo Darsi, možete li da kažete svoje ime pred sudom?" „Rouz Franses Darsi." Glas stare žene je bio snažan i jasan. „I, ja sam gospođica. Nikada se nisam udavala." „Izvinite. Gospođice Darsi, da li poznajete bilo koga od optuženih u ovom procesu?" „Da. Mladu damu." nela 012

228 Stara žena pogleda preko sale u optuženu, a oči joj se napuniše suzama nežnosti. „Shvatam", reče Elen Vots. „Kada ste prvi put upoznali Sofiju Bastu?" „Nikada nisam upoznala Sofiju Bastu." Članovi porote razmeniše namrštene poglede. Za trenutak je i Elen Vots izgledala podjednako zbunjena. Bilo bi to baš nezgodno da otkrije da je njen prvi svedok izgubio razum. „Gospođice Darsi, upravo ste rekli ovom sudu da poznajete optuženu. A sada kažete da je niste nikada upoznali?" „Ne", reče stara žena razdražljivo. „To nisam nikada rekla. Ja poznajem nju", pokazala je na optuženičku klupu, „od dana kad je rođena. Ja sam rekla da nisam nikada upoznala Sofiju Bastu." „Ali, gospođice Darsi..." „To nije Sofija Basta." Rouz Darsi na posletku izgubi strpljenje. „Sofija Basta ne postoji." Sudiji Munjozu je trebalo malo vremena da uspostavi red u sudnici. Kada su uzdasi ponovo utihnuli, starica je nastavila. „Njeno pravo ime je Sofi. Sofi Smit. Ne znam odakle je potekla ta koještarija Basta, ali ona nije rođena pod tim imenom." Elen Vots reče: „Rekli ste da poznajete Sofi Sofiju od rođenja. Poznavali ste njenu majku?" „Ne, gospođo. Ja sam socijalni radnik. Majka ju je ostavila po rođenju u porodilištu u Harlemu. Ja sam radila na klinici te noći, pa sam je videla odmah po rođenju. Sićušno, malo stvorenje je tada bila, ali je i tada bila borac. Prva tri meseca organizam joj se čistio od heroina. Njena majka ga je sigurno koristila tokom cele trudnoće. Imala je sreće što je preživela. Radnici na klinici su joj dali ime Sofi." Okrenula se i pogledala u ojađeni lik na optuženičkoj klupi. „Za mene će uvek biti Sofi." „Kakav kontakt ste imali sa Sofi posle te noći?" Rouz Darsi se tužno nasmejala. „Ne onoliko koliko bih volela da sam imala. Mada sam verovatno imala više kontakta sa njom tokom njenog detinjstva od bilo koga drugog. Bila je slatka mala devojčica, veoma mila, veoma osećajna. Ali je imala probleme od početka." „Psihološke probleme?" nela 012

229 Vilijam Bojs skoči na noge. „Prigovor. Navodite svedoka." „Prigovor usvojen. Budite pažljivi, gospođice Vots." „Da, gospodine sudijo. Gospođice Darsi, na koji način je po vašem mišljenu optužena imala problema?" „Njeni psihijatri vam mogu dati kliničku verziju. Ali iz mojih zapažanja, bila je povučena, teško se uklapala u društvo svojih vršnjaka, sklona fantaziranju i samoobmanama. Službama za brigu o deci bila je poznata kao problematičan slučaj. Neprestano su je selili iz jedne u drugu ustanovu." „Zbog čega je bilo tako?" Gospođica Darsi se okrenu prema svojoj bivšoj štićenici i reče nežno: „Zato što niko nije umeo da postupa prema njoj, zato. Niko je nije razumeo." „Ali vi ste je razumeli?" „Ne bih tako rekla, ne. Kad je napunila trinaest godina, rekla je svom socijalnom radniku da ne želi više da me viđa i prekinule smo kontakt. Nikada nisam saznala razlog." Sofija Basta je sada otvoreno plakala, a sve televizijske kamere su bile usmerene prema njenom lepom licu niz koje su se slivale suze. „To vam je sigurno teško palo." „Jeste", reče Rouz Darsi jednostavno. „Volela sam je." Sledeći svedok gospođice Vots, Dženet Huper, radila je u Bičizu, domu u kome je Sofi živela kao tinejdžerka. Zdepasta žena sa povijenim ramenima i velikim podočnjacima, koji su ukazivali na to da je možda jedna od onih hronično potištenih. Dženet Huper, a to je ubrzo postalo jasno, nije osećala nimalo nežnosti prema optuženoj, kao stara gospođa Darsi. „Bila je teška. Nepristojna. Povučena. Nekako ohola prema meni i mojim koleginicama." „Zvuči kao tipična tinejdžerka." „Ne." Dženet Huper odmahnu glavom. „Bilo je nešto više od toga. Koristila je svoj izgled na jedan hladan, ciničan način. Zabeleške iz njenog prethodnog doma su svedočile isto. Kad je bila u pubertetu, dečaci su je stalno spopadali, kao što možete pretpostaviti. Ali ona se nije bunila protiv toga. Ona je u tome uživala." Elen Votson se namršti. „Počela je slobodno da se ponaša?" nela 012

230 „Veoma." Alvin Dabrej je žmirkao sluzavim starim očima u Eleninom pravcu, kao da joj kaže: Šta, za ime boga, ti to radiš? Pozivanje svedoka koji njenog klijenta opisuju kao proračunatu kurvu teško da je očigledan način za pridobijanje simpatija porote. Ako ništa drugo, klevetanje „Sofi" je njegov posao. Ali je Elen Vots nastavila, uprkos tome. „Shvatam. I koliko dugo je trajalo takvo ponašanje?" „Negde do šesnaeste godine, mislim. Dok se nije zbližila sa Frenkijem." Dženet Huper se okrenula prema Frenkiju Mansiniju, koji je susreo njen pogled sa uobičajenim, poraznim prezirom. „Frenki Mansini je promenio Sofi Smit nabolje?" Alvin Dabrej nije mogao da veruje svojim ušima. Elen Vots radi u korist njegovog slučaja. „Frenki Mansini je u potpunosti promenio Sofi Smit. Od kad je njega upoznala postala je druga ličnost. U potpunosti pod njegovom vlašču." Prvi znak upozorenja oglasio se u Dabrejevoj svesti. „Pod njegovom... vlašću?" Dženet Huper je klimnula glavom: „Da. Kao Frankenštajnovo čudovište." Oh, bože. „Obožavala je tle kojim je Frenki gazio. Radila sve što joj je Frenki rekao da uradi." Elen Vots se nasmeši samozadovoljno prema Alvinu Dabreju. „Da li možete da nam navedete neke primere, gospođo Huper?" „Pa, promena imena, za početak. Frenki je bio taj koji je započeo celu tu priču sa 'Sofijom Bastom'. Ubedio ju je da je marokanska princeza ili neka takva glupost. Da ima sestru bliznakinju od koje su je odvojili na rođenju. On joj je osmislio celu prošlost, ceo taj identitet. Mislim da je priču uzeo iz nekog romana. U svakom slučaju, Sofi je počela da se ponaša kao da je to stvarno. Bila je van sebe." „Izbrišite iz zapisnika", rekao je ozbiljno Vilijam Bojs. „Svedok nije stručnjak i nije kvalifikovan da objašnjava mentalno stanje optužene." „Usvaja se." Sudija Munjoz se namestio samozadovoljno za kamere, sklanjajući unazad svoju sveže ofarbanu crnu kosu. „Kuda vas ovo vodi, gospođice Vots?" „Gospodine sudijo, odnos između gospodina Mansinija i moje nela 012

231 klijentkinje od ključnog je značaja za ovaj predmet. Nameravam da pokažem da je uticaj gospodina Mansinija na moju klijentkinju bio ciničan, proračunat i da je započeo dok su bili veoma mladi. Ona je bila žrtva gospodina Mansinija koliko i muškarci koje je ubio. Nemojmo zaboraviti da je za vreme svakog od tih brutalnih ubistava moju klijentkinju silovao gospodin Mansini." „Prigovor!", gotovo je zaurlao Alvin Dabrej. „Ubistva su je uzbuđivala! Seks je bio sporazuman." „Sa tim povredama?", odbrusila je Elen Vots. „Svi policijski izveštaji navode silovanje'." „Policija nije znala da je i ona uključena u to!" To je za televiziju bila poslastica, da posmatraju kako iz „tima" odbrane skaču jedni drugima za gušu. Posle dve nedelje jednoličnog govora tužioca Vilijama Bojsa, sudija Federiko Munjoz je dobio spektakularno suđenje kakvo je osećao da zaslužuje, upotpunjeno balkonom punim željnih televizijskih ekipa i novinskih reportera. Sutra će njegovo ime biti na usnama svih. „Dozvoliću ovo", reče on ljubazno, „ali se nadam da imate neke psihijatrijske stručnjake kao svedoke, gospođice Vots. Porotu ne interesuju mišljenja amatera." Elen Vots klimnu ozbiljno glavom, završivši sa Dženet Huper i pozivajući sledećeg svedoka. „Odbrana poziva dr Džordža Petridisa." Zgodan čovek u ranim pedesetim godinama, obučen u trodelno odelo sa starinskim srebrnim džepnim satom, dr Petridis je bio šef psihijatrije u Masačusetskoj opštoj bolnici u Bostonu. Zračio je autoritativnošću i Alvin Dabrej kao i Vilijam Bojs uznemireno zapaziše kako su članovi porote pažljivo slušali dok je on govorio. Čak je Frenki Mansini delovao zainteresovan za ono što cenjeni doktor ima da kaže. Dok je svedočio mogli ste čuti muvu u letu. „Doktore Petridis, kakav je vaš odnos sa optuženima u ovom slučaju?" upita Elen Vots. „Oboje sam ih lečio krajem osamdesetih godina, kad su bili tinejdžeri. U to vreme sam radio kao psiholog za Službu dečje zaštite države Njujork, i lečio uglavnom adolescente." „Pre nego što su obelodanjena ova ubistva, da li ste se uopšte sećali ovih pacijenata? Dvadeset godina je dugo vreme. Sigurno ste savetovali stotine dece od tada." Doktor se nasmejao. nela 012

232 „Hiljade. Ali sam se setio ovo dvoje. Ja vodim urednu evidenciju, pa sam mogao da proverim svoje pamćenje, uz ono što sam zabeležio u to vreme." ,,I čega se sećate u vezi sa optuženima?" „Sećam se jednog snažnog uzajamno zavisnog, simbiotskog odnosa. Ona je bila slatko dete sa mnogo problema. Bila je očigledno duševno poremećena. Prepisao sam risperdal već posle prvog tretmana, ali je ona pokazivala otpor prema uzimanju lekova. Mladić se nije složio." „Kakav oblik su imale njene psihoze?" „Pa, bila je fantasta. U najboljem slučaju, imala je veoma fluidan osećaj svog bića. U najgorem slučaju, nije imala svest o svom identitetu, bar ne onom koji je imao bilo kakvu sličnost sa stvarnošću. Smatram da je majčino uzimanje droge pre rođenja bio glavni uzročnik. Stvarno, dete je bilo kao prazna školjka, kalup koji je čekao da bude ispunjen svešću nekog drugog. U pravom smislu, taj mladić je stvorio' nju." U prvom redu sudnice 306, Deni Makgvajer se stresao.„ Ja nemam život." „Promena imena je verovatno najjasnija spoljna manifestacija njenog stanja. Sofija je bilo ime njenog egzotičnog, marokanskog drugog ja. To je bila psihotična gluma, koja je uzeta iz romantičnog romana koji joj je dala neka bolničarka kad je bila dete. Frenki je primetio njenu vezanost za tu priču i njenu potrebu da ima prošlost, identitet. On je u suštini uzeo dve stvari i ukomponovao ih zajedno." Elen se pretvarala da mu ne veruje. „Zar je sedamnaestogodišnji mladić sposoban za tako prefinjenu manipulaciju?" „Obično ne. Ali ovaj mladič je bio sasvim sposoban za to. Inače, veoma inteligentan, izuzetno manipulativan, jedinstveno prilagodljiva i sposobna ličnost. Bio je, u stvari, neverovatan." Doktor Petridis pogleda prema Frenkiju Mansiniju više kao zoolog koji posmatra fini primerak neke neobične vrste. „Po vašem mišljenju, da li je Frensis Mansini bio psihotik?" „Ne. Nije." „Da li ste prepisali neke psihijatrijske lekove Mansiniju bilo kada za vreme njegovog tretmana?" Doktor je odmahnuo glavom. „Nije postojala pilula koja bi izlečila Frenkijeve probleme. Probali smo terapiju razgovorima, ali je on bio veoma otporan. On je znao šta radi, sa Sofi, sa svim što je radio. Nije bio zainteresovan da se promeni." nela 012

233 „Ispravite me ako grešim, doktore Petridis. Ali, hoćete li da kažete da je Frensis Mansini bio pre loš nego lud? Da je radio to što je radio namerno i svesno, znajući da je to pogrešno, da je to zlo?" Dr Petridis se namršti. „Loš i zao su moralni termini. Ja sam psihijatar, ne sudija. Mogu vam reći da Frenki nije bio lud u smislu neuračunljivosti. Kao i većina nas, kao i Sofi, on je bio proizvod svog detinjstva." „Da li vam je pričao o tome?" „O, da"„ reče Petridis ozbiljno. „Pričao je." Sledećih petnaest minuta, dr Džordž Petridis je ukratko ispričao jezivu priču koja je bila detinjstvo Frenkija Mansinija. Dok je govorio, bar dve članice porote doveo je do suza. U prvom redu, trojka Met Dejli, Deni Makgvajer i Dejvid Išag pažljivo su slušali, hvatajući se za svaku doktorovu reč. Naročito Deni Makgvajer, za njega je to bilo kao da je najzad dobio odgovore za ukrštenicu koja ga je mučila godinama. Sa svakom rečju, ubistva Azrael su počela da dobijaju sve bolesniji, uvrnutiji smisao. „Frensis Lajl Mansini je oduvek bio lepo dete", objasnio je Petridis. „Čak i kao dete, imao je istu tamnu kosu, plave oči, maslinastu boju kože i atletsku građu koju vidite i sada u sudnici; isto lice i telo zbog koga će postati fatalno privlačan kao odrastao. Ali je Frenkijev dobar izgled bio je i njegovo prokletstvo." „Kako to?" Doktor je zastao pre nego što je odgovorio. Objasnio je kako su prvih osam godina Frenkijevog života bile srećne. Onda je jednog dana, nekoliko nedelja pre Frenkijevog devetog rođendana, Frenkijev otac, sebični pomorski oficir koji je jurio za ženama a čiji je dobar izgled i apetit za rizikom Frenki očigledno nasledio napustio Frenkijevu majku Luciju i ostalo troje dece, otplovivši i osnovavši novi dom na Filipinima sa mnogo mlađom ženom. Frenkijeva obožavana majka bila je uništena ovim neverstvom i nikada nije povratila osećaj samopoštovanja, nije se čak nikada ponovo nasmejala. Frenki je na seansama sa dr Petridisom opisao kako je to izgledalo biti primoran da budeš svedok ovakvog raspadanja. „Lucija Mansini se zatim udala za mnogo starijeg muškarca", nastavio je Petridis. „Zvao se Toni Renalto. Prema Frenkijevim rečima, ona se nadala da će Renalto pružiti njenoj mladoj porodici finansijsku sigurnost i stabilnost." ,,I da li je?" nela 012

234 „Da, jeste, ali je cena bila previsoka", reče dr Petridis sumorno, i ispriča sudu kako je, uz to što je zlostavljao i ponižavao Frenkijevu majku, dečakov postariji očuh stalno fizički i seksualno zlostavljao i samog Frenkija. Kad se Frenki požalio majci, ona mu nije poverovala. Seksualno zlostavljanje je prestalo tek kada je, sa četrnaest godina, Frenki izubijao očuha nasmrt stonom lampom. „Rekao mi je tokom naših susreta kako je pobegao sa mesta zločina, i porodica ga otada nije nikada videla. Živeo je godinu dana na ulici, dok ga nije uhvatila policija i poslala u Bičiz. Tamo je sreo Sofi." Elen Vots ga je upitala: „Da li ste prijavili taj zločin, ubistvo njegovog očuha, vlastima?" „Jesam, naravno." ,,I šta se dogodilo?" „Ništa. Policija je obavila površan razgovor. Frenki je to porekao. Slučaj je zatvoren dve godine ranije, a u zapisniku stoji da je Renalto bio žrtva nevešte provale." Kao i Endru Džejks, pomislio je Deni. „Niko nije želeo da se muči i ponovo otvara slučaj. Po svemu sudeći, Renalto nije nikome mnogo nedostajao, i osim Frenkijevog svedočenja, nije bilo nikakvih dokaza." Na optuženičkoj klupi, Frenki Mansini je sedeo zavaljen unazad i smeškao se, kao čovek koji je upravo saznao da su se njegove investicije udvostručile tokom pada cena na finansijskom tržištu. „Pretpostavljam da je Frenki prestao da vam se poverava kao svom psihijatru u tom trenutku?" upita Elen Vots. „Kada je saznao da ste ga prijavili policiji." „U stvari, nije. Nastavio je sa našim nedeljnim seansama. Samo je proveravao da se nikada ništa ne snima." Sudnicu je zahvatilo veselo cerekanje. Očigledno Mansiniju nije bilo teško da ostavi utisak ili da zabavi, lako se padalo na njegov izgled i šarm. Na neki način, smešeči se i pozirajući na optuženičkoj klupi, on je izgledao udaljen od tih jezivih zločina koji su i njega i Sofiju Bastu doveli ovamo. „Frenki je voleo da priča", nastavio je dr Petridis. „Jedino je to povezivalo njega i Sofi i mene. Mi smo bili očarana publika. Naravno, tada je imao sedamnaest godina i bio je ozbiljno poremećen. Homoseksualac sa malo seksualnog nagona ili čak bez njega." nela 012

235 Doktor je to izjavio isto tako nonšalantno kao da je opisivao Frenkijev ukus za košulje ili njegov omiljeni bejzbol tim. Usta predsednika porote su se doslovno otvorila, kao zanemeo lik u stripu. Elen Vots je, međutim, bila spremna za psihijatrov odgovor. „Ovo je veoma važno, dr Petridis", reče ona ozbiljno. „Kao što znate, postoji jasan forenzički dokaz koji pokazuje seksualnu aktivnost na sva četiri mesta zločina. Surove seksualne aktivnosti. Verovatnoća da sperma uzeta sa mesta tih ubistava ne pripada Frenkiju Mansiniju jeste preko dva miliona prema jedan." Petridis je klimnuo glavom. „To se slaže sa onim što sam ja video. Tokom svakodnevnog života, Frenkijev libido je bio potisnut. Ono što njega uzbuđuje nisu muškarci niti žene. To je kontrola, oba pola jer on nije odrastao ni sa jednim. Frenki ima duboko usađenu mržnju prema muškarcima koji su napustili svoje supruge i porodice, kao što je uradio njegov biološki otac... i starih, bogatih ljudi, kao što je bio njegov očuh, koga vidi kao zlostavljača. Pretpostavljam da su to bili činioci kako za nasilje tako i za seks u tim ubistvima." „Hvala vam." Elen Vots se smešila Alvinu Dabreju. „Nemam više pitanja." Na iznenađenje svih, ne samo sudije Federika Munjoza, Vilijam Bojs ustade. Do sada je on odbijao da unakrsno ispita bilo kog svedoka odbrane, smatrajući svoj slučaj sasvim bez propusta, da to nije neophodno dalje naglašavati. Međutim, Petridisovo svedočenje je bilo veoma uverIjivo, pa je jasno osećao da treba da uzvrati. ,,Dr Petridis, kažete da je na vašim terapijama gospodin Mansini iskazao 'duboku mržnju' prema starijim ljudima." „Tako je." „Pa ipak, ne biste ga opisali kao patološki slučaj? To nije bila 'patološka mržnja'?" „U običnom govoru, to možete tako nazvati. Ali klinički govoreći, ne." „Shvatam. A takođe ste kazali da je gospođica Basta bila kao 'prazna školjka', sud u koji je Mansini mogao da sipa svoju sopstvenu savest i mišljenja." „Tako je." „Pa ipak, kad je gospođica Basta odglumila tu mržnju, kad ih je prihvatila kao svoje, vi kažete da su ore bile patološke." nela 012

236 „Da, ali to je različito." „Kako to, doktore?" „Pa, u njenom slučaju je došlo do prenošenja. Ona se ponašala kao neko drugi, za nekog drugog." „Ali, zar nije on radio isto? Zar nije on, prema vašem svedočenju, izvršavao fantazije jednog poremećenog, zlostavljanog dečaka? Zar nije on prenosio svoju mržnju od Tonija Renalta i svog oca na žrtve koje je iskasapio?" „Daaa", dr Petridis se složio s nelagodom. „On jeste. Ali klinički, to ne bi bilo dovoljno da ga oslobode optužbe na osnovu mentalnog zdravlja. On je znao šta radi." „Potpuno se slažem. On je znao da ljudi koje je ubio nisu njegov otac ili očuh." „Naravno." „A isto tako i Sofija Basta." „Pa, jeste. Ona bi to razumela. Ali...?" „Nemam više pitanja." Dejvid Išag nije ni oka sklopio te noći, bacajući se i prevrćući se u svom apartmanu u Beverli vilširu. A nije ni Met Dejli, u kući svoje sestre u sobi u prizemlju, koju je Kler pretvorila u spavaću sobu da bi mu olakšala da može da ulazi i izlazi u svojim invalidskim kolicima. Niti Deni Makgvajer u usamljenoj motelskoj sobi, nekoliko milja istočno od zgrade suda. Elen Vots je obavila do sada dobar posao odslikavajući svoju klijentkinju, bar delimično, kao žrtvu. Uprkos pokušajima optužbe da potkopa saosećajno svedočenje dr Petridisa, ona je delovala kao poremećena mala devojčica koju je pokvareni Mansini uvukao u mrežu mržnje, fantazije i nasilja. Ali, sutrašnje svedočenje će odlučiti sudbinu žene o kojoj je svaki čovek razmišljao pod drugim imenom i koju je, uprkos svemu, svaki čovek želeo da spasi od pogubljenja. Duboko u sebi, oni su i sad želeli da je spasu. Sutra, ta žena će najzad progovoriti u svoje ime. Ona će odgovoriti na ono što je postalo, za Dejvida Išaga, Meta Dejlija i Denija Makgvajera, najvažnije od svih pitanja: Ko si ti? nela 012

237 TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE Televizijske ekipe su bila poredane duž Barton veja prema zgradi suda, kao da izveštavaju o kraljevskom venčanju. Danas je dan kad će Anđeo Smrti svedočiti u procesu za ubistva Azrael i u vazduhu se već moglo osetiti uzbuđenje i iščekivanje. Ljudi su bili raspoloženi za karneval, činilo se, smešili se jedni drugima i šalili se, pozdravljali kad je blindirani kadilak sudije Munjoza projurio i zviždali kad je oklopno zatvorsko vozilo, u kome su bili Sofija Basta i Frenki Mansini, prošlo bezbednosnu barijeru i sišlo u obezbedenu podzemnu garažu. „Sve ovo je za njih samo igra, zar ne?" Met Dejli je u očajanju posmatrao kroz prozor policijskog automobila. On i Deni Makgvajer su dolazili zajedno na suđenje svakog jutra. Policijski auto je došao ljubaznošću jednog starog Denijevog prijatelja iz dana kad je radio u Odeljenju za ubistva. „Zar ne shvataju da su ovde ljudski životi u pitanju? Zar ih nije briga?" Deni je želeo da odgovori da oni možda više brinu za četiri života koja su već oduzeta nego za sudbinu dvoje dokazanih ubica. Ali se ugrizao za jezik. Danas će biti teško za sve njih, ali će biti najteže Metu. Ako je Sofija Liza priznala krivicu u sudnici, smrtna kazna je izvesna. Niko, čak ni Met Dejli neće tada biti u stanju da je spase. U sudnici 306 su zauzeli svoja uobičajena mesta, ne obraćajući pažnju na publiku sa galerije koja je uporno buljila u njih. Dejvid Išag je već bio na svom mestu. Teško je bilo da jedan Indijac izgleda bled, ali je Dejvid to postigao jutros. Sedeći ukočenih leđa u svojoj stolici, besprekorno obučen kao i uvek, u odelu ozvald boteng i svilenoj kravati guči, siroti čovek je izgledao kao da treba lično da se suoči sa streljačkim vodom. „Dobro si?" upita ga Makgvajer. Išag klimnu glavom kratko. Nije bilo vremena za dalji razgovor. Doteran kao zdepast, španski paun, sudija Federiko Munjoz je ušao u sudnicu šepureći se, uživajući u ovom kratkotrajnom trenutku sveopšte pažnje i užurbanosti koju je uvek osećao kada se soba puna ljudi dizala na noge da potvrdi značaj njegovog dolaska. Mada, istinu govoreći, niko nije mnogo mario za sudiju Munjoza tog jutra, ništa više nego što su marili za uvodnu reč Elen Vots. Došlo je do kratkog komešanja kad je Alvin Dabrej objavio da je njegov klijent, Frenki Mansini, odlučio da ne svedoči, što je bio jasan znak da njegov advokat cilja na odbranu smanjenom uračunljivošću, tj. mentalnom nesposobnošću. nela 012

238 Ali, čak i pravno manevrisanje Mansinijevog tima nije bilo mnogo zanimljivo onima koji su se danas okupili u sudnici 306. Tek kada je prozvano ime Sofije Baste i malena, vitka figura sa optuženičke klupe sprovedena do mesta za svedoke da se zakune, soba je oživela. „Molim vas da sudu kažete svoje puno ime i prezime." „Sofija Mirjam Basta Mansini." Njen glas nije bio ni jak ni nesiguran, već dubok i blag, odajući auru mira i staloženosti. Dejvid Išag, Deni Makgvajer i Met Dejli setili su se tog glasa i svaki od njih je osetio kako mu je srce zaigralo kad ga je čuo. Elen Vots je počela blago. „Gospođice Basta, da li biste počeli tako što ćete nam svojim rečima ispričati kako ste upoznali gospodina Mansinija, i opišete svoj odnos sa njim." „Imala sam četrnaest godina. Živela sam u domu za decu u Njujorku, u Kvinsu, i Frenki je premešten tamo iz nekog drugog doma." „I vas dvoje ste se sprijateljili?" „Da. Bili smo više od prijatelja. Ja sam ga volela." Kao da su jedan, svi u sudnici su se okrenuli da vide da li je Mansini pokazao bilo kakvu reakciju na tu izjavu, ali je njegovo lice ostalo kraljevski neosetljivo, kao i uvek. Sofija je nastavila: ,,U početku, on je bio drugačiji. Mislim, bio je tako lep i pametan i harizmatičan. Ali se i ponašao drugačije prema meni." „Na koji način?" „Pričao je sa mnom. Slušao je. I poštovao me je. Nikada nije pokušao da me dodirne." „Seksualno, mislite?" Sofija je klimnula glavom. „Ostali dečaci u domu, i muškarci tamo, osoblje... oni su mi se svi nabacivali." Met Dejli se ugrize za donju usnu tako jako da je prokrvarila. „Ali ne i Frenki. On je bio drugačiji i nije im dozvoljavao da mi priđu." Elen Vots je zastala kako bi Sofijino svedočenje ostavilo utisak, posebno među ženskim članovima porote. „Hoćete da kažete da ste patili zbog seksualnog zlostavljanja dok ste bili u tom dečjem domu?" Sofija je klimnula glavom i oborivši glavu. „Ja nisam znala u to vreme da je to bilo to. Mislila sam da je to samo... ono nela 012

239 što se dogodilo. Ali mi je Frenki pomogao da sagledam stvari drugačije. Rekao mi je da sam lepa, da sam posebna. Imala sam knjigu, bila je o princezi iz Maroka. Zajedno smo je čitali. Rekao mi je da je princeza bila moja baka, nekako je to otkrio. On je znao stvari iz moje prošlosti, kao na primer šta se dogodilo sa mojom majkom i sestrom. Imala sam sestru bliznakinju, vidite. Razdvojili su nas." Kad se vratila u prošlost, nešto čudno je počelo da se događa na Sofijinom licu. Pogled joj se izgubio u daljini, postao staklast, skoro kao da je pod hipnozom. „Ostali nisu verovali da sam potekla iz važne porodice. Bili su ljubomorni. Ali Frenki je razumeo. On je znao. On me je voleo." Veoma blago, Elen Vots reče: „Sofija. Vi sada shvatate da to nije istina, zar ne? Da priča o princezi nije zaista vaša prošlost. Da je to bila samo priča. I pismo od advokata, o vama i vašoj 'sestri bliznakinji', Eli, to je bilo nešto što ste vi izmislili, vi i Frenki, zar ne?" Za trenutak je užas preleteo preko Sofijinog lica. Zatim, kao kad se neko probudi iz transa, ona tiho reče: „Da, znam to sada. To nije bilo stvarno." „Međutim, u to vreme, verovali ste da jeste. To je bilo onda kad ste zvanično promenili ime u Sofija Basta, zar ne? Basta je bilo prezime marokanske porodice iz priče." „To su mi kasnije rekli. Da. Mislim da je tako." Izgledala je tako zbunjena i izgubljena da Met Dejli nije mogao to da podnese. Čak i Deniju Makgvajeru je bilo teško da poveruje da ovaj stepen mentalne zbrkanosti može biti gluma. „Kad ste postali Sofija, kako su se stvari odvijale između vas i Frenkija? Kada je odnos postao fizički? „Tek posle našeg venčanja. Pa čak i tada smo mi retko... on, u stvari, nije želeo." „On nije želeo da imate seksualni odnos?" „Ne." „Da li ste posumnjali da je možda homoseksualac?" „Ne, nikada. On me je voleo. Bio je strastan na druge načine. Morate da razumete, ja... ja nisam imala život i Frenki mi ga je dao. On me je spasao. To nisam dovodila u pitanje. Prigrlila sam to." nela 012

240 „Dakle, vas dvoje ste se venčali i preselili u Kaliforniju." „Da. Frenki je bio sjajan, mogao je da ode bilo gde, da radi bilo šta. Ali ponuđen mu je posao u jednoj advokatskoj firmi u Los Andelesu, pa smo otišli tamo. Za nas je to bio novi život, pa nam je dao nova imena. On je postao Lajl. A ja sam bila Anđela. Bili smo veoma srećni... u početku." „Kao Anđela ste upoznali Endrua Džejksa?" Sofija je kršila ruke, kao da je gnječila nevidljivu loptu testa. „Da. Anđela je upoznala Endrua. Lajl je to udesio." Prešla je na treće lice tako neosetno da ljudi u početku skoro nisu ni primetili. A pošto su dubine njene šizofrenije bile ogoljene pred njima, mogli su se čuti pojedinačni uzdasi po sudnici, jer je jedan gledalac za drugim očekivao nastavak priče. „Jadna Anđela. Ona nije želela da se uda za njega. Nije ga želela u svojoj blizini... bio je tako star. " Sofija se strese. „Osetila je gađenje svaki put kad bi je dodirnuo." „Ona?" Elen Vots je postavila pitanje koje je bilo na usnama svih. „Da li mislite vi, Sofija?" „Ne! Bila je to Anđela. Pričam vam o Anđeli, sećate se? Molim vas, nemojte nas mešati. Tako je bolno sećati se toga." Pritisnula je ruke na slepoočnice. „Anđela nije želela da se uda za Endrua Džejksa. Bila je ona divna devojka, Anđela. Ali, Frenki ju je primorao da to uradi. Rekao je da Endrua treba kazniti za ono što je uradio, a Anđela je stvorena da ga kazni. Nije bilo izlaza." „ A šta je Endru Džejks uradio?" upita Elen Vots. „Zašto ga je trebalo kazniti? Da li je on bio loš čovek?" „Endru... loš...? Ne prema Anđeli, ne. U stvari je bio baš sladak. Pažljiv... na kraju joj je postao drag. Ali on je uradio isto što i svi drugi, vidite. On je napustio svoju porodicu. Svoju decu... zbog toga je morao da umre." Deni Makgvajer je video kako njegov život munjevito prolazi pred njim. Da li je to moglo biti tako jednostavno sve vreme, veza između Azraelovih žrtava? Da su svi oni napustili svoju decu, onako kako je to učinio otac Frenkija Mansinija? „Zbog toga su svi oni morali da umru. Endru, Pirs, Didije, Majls. Bilo je to zbog dece. Trebalo je osvetiti im se zbog dece." Mogli ste čuti muvu u letu dok je Elen Vots postavljala svoje sledeće pitanje. „Ko je ubio Endrua Džejksa, Sofija? Da li je to bila Anđela ili Frenki? Ili su to uradili zajedno?" nela 012

241 Sofija je odgovorila bez oklevanja. „Bio je to Frenki." Zaridala je. „To je laž!" Mansini je skočio na noge. „To je glupost, to je prokleta gluma. Ona je odabrala Džejksa za prvo ubistvo. Ona ga je izabrala, ne ja!" Sudija Munjoz je strogo zahtevao mir u sudnici, i sudski policajci su brzo savladali Frenkija i vratili ga na stolicu. Sofija je i dalje pričala, u transu, očigledno ne mogavši da prestane. „On je prerezao Endruov vrat. Bilo je užasno! Svuda je bilo krvi... nikada nisam videla toliko krvi. Onda je silovao jadnu Anđelu... ona ga je preklinjala da prestane, ali on nije hteo, on je išao dalje, dalje, dalje, i povređivao je. Onda... onda ih je vezao zajedno i otišao." ,,A gde ste vi bili dok se to događalo, Sofija?", upita je Elen Vots. „Da li se sećate toga?" „Naravno." Sofija je izgledala iznenađena zbog tog pitanja. „Bila sam tamo gde i uvek... Posmatrala sam." Elen Vots je ispitivala svog klijenta još jedan sat pre nego što je sudija Munjoz odredio dvočasovnu pauzu. Službeno je to bilo vreme kada su ostali advokati mogli da se pripreme za unakrsno ispitivanje. U praksi, produženi odmor će omogućiti mnoštvu ljudi iz medija da uživaju u bujici komentara i nagađanja o dosadašnjem spektakularnom nastupu Sofije Baste sa mesta za svedoke, što će obezbediti procesu Azrael maksimum pažnje i osigurati mu mesto udarne vesti u podnevnim izveštajima Ist kousta. Drugi sat Sofijinog svedočenja imao je isti dramatični ton kao i prvi. U pojedinim trenucima njena priča je bila savršeno razumna, i tada je bila u potpunosti svesna ko je ona, gde je, i zašto odgovara na pitanja. Tada je nastupala smireno, inteligentno, izražajno i pokazivala je osećanje griže savesti zbog svoje uloge u tim ubistvima. Ali kad je bila zamoljena da se vrati na te noći, ona je nepogrešivo prelazila u treće lice, pričajući o svakom svom drugom ja Anđeli, Trejsi, Irini, Lizi i Sari Džejn kao da su to stvarne žene koje je ona poznavala i bila im prijateljica, odvajajući njihova iskustva potpuno od svojih sopstvenih. U njenom iskrivljenom umu, Trejsina ljubav prema Pirsu i Lizina prema Majlsu Beringu nije bila gluma. Ljubav, tuga, koju su supruge osećale, bile su iskrena osećanja. Za svako ubistvo, poruka je bila ista: Frenki je organizovao, orkestrirao i izvršio sva ubistva, teran svojom sopstvenom željom za „odmazdom". On je „stvorio" različite supruge da mu pomognu. A nela 012

242 onda ih je povređivao dok je jadna Sofija posmatrala. Pitanje je sada bilo: Da li je njeno očigledno ludilo gluma, kako je Frenki Mansini bučno insistirao, šarada smišljena da ga pošalje u samicu dok bi ona preživela ostatak života u nekoj udobnoj psihijatrijskoj klinici? Ili je to bila istina? Probuđen iz svoje uobičajene tromosti hipnotičkim efektom koji je Sofijino svedočenje izgleda imalo na porotu, posebno na žene, Vilijam Bojs je, posle odmora, agresivno otvorio suđenje, ciljajući pravo u srž problema. „Gospođice Basta, kad ste preuzimali različite identitete isključivo sa ciljem da se udate za bespomoćne starije ljude i ubijete ih..." „Prigovor!", vrisnula je Elen Vots. „Po kom osnovu, gospodine sudijo? Toliko je bar priznala pod zakletvom." „Dozvoliću to. Možete završiti pitanje, gospodine Bojs." „Kada ste preuzimali te identitete, pretpostavljam da je trebalo mnogo priprema?" „Ne razumem." „O, mislim da razumete. Pre svakog zločina morali ste da promenite izgled, i izmislite i naučite potpuno novu prošlost za svoju novi 'lik'. Morali ste da vežbate akcenat, nađete zaposlenje, steknete prijatelje. Morali ste da postavite osnovu sa koje možete da planirate sastanak sa odabranom metom, zatim započnete posao zavođenja." Elen Vots je ponovo ustala. „Ima li tu pitanja?" „Ima. Koliko dugo je to trajalo? Postati Anđela ili Trejsi ili bilo koja druga?" Sofiji je bilo neprijatno. „Zavisi. Ponekad meseci. Ponekad godine." „Znači, proveli biste mesece, ili čak godine vežbajući, pripremajući se za svoje sledeće ubistvo?" „To nije bilo tako." ,,Oh? Kako je bilo?" „Frenki bi me sklonio izvesno vreme, posle..." Glas joj je zamro. „Posle ubistava?" Klimnula je glavom. „Trebalo je da idemo i posetimo moju sestru. Trebalo je zajedno da je nela 012

243 nađemo. Ali bismo se onda ponovo preselili. Trebalo je da nova imena označe novi početak. Ona nisu bila deo nikakvog plana." „Naravno da su bila deo plana, gospođice Basta! Da li ste znali, ili niste znali, kad ste upoznali ser Pirsa Henlija, da nameravate da se udate za njega?" „Trejsi se udala za njega." „Vi ste bili Trejsi, gospođice Basta. Da li je 'Trejsi' znala da njen pravi muž, Frensis Mansini, namerava da ubije ser Pirsa Henlija?" „Ja... ja ne znam." Sofija je pogledala oko sebe u panici, kao mladunče lisice okruženo čoporom lovačkih pasa koji balave. Met Dejli nije mogao da podnese da gleda. Ostavite je na miru! Prestanite da je mučite, „Vi svakako znate, gospođice Basta. Znate veoma dobro. Trejsi je pomogla Mansiniju da uđe u kuću na Čester skveru. Ona je isključila alarm zbog njega, zar ne?" „Da", Sofija je jedva prošaptala. „Ali vi ne shvatate. Ona nije imala izbor. Ona je morala, Frenki..." „Da, da, znamo, Frenki ju je 'naterao' da to uradi. Gospođice Basta, zar nije istina da ste vi svojevoljno i aktivno učestvovali u svim tim ubistvima?" „Ne." „Vi i Mansini ste ih zajedno planirali mesecima, ili čak godinama unapred, zar ne?" „Rekla sam vam, nije bilo tako." „Šta je za vas bilo seksualno uzbudljivije, gospođice Basta? Fantazija silovanja? Ili posmatranje nemilosrdnog kasapljenja nedužnih ljudi koje ste vi namamili?" „Prigovor!" „Odbijen." Sudija Munjoz je počeo da uživa. Dugo je čekao da tužilaštvo natera ovu kučku da se koprca i neće dozvoliti da sada pobegne sa lanca. „Odgovorite na pitanje, gospođice Basta." Prvi put je, i sasvim neočekivano, Sofija pokazala iskru ljutnje. „Ja nisam bila uzbuđena, gospodine Bojs", povikala je. „Ja sam silovana i prebijana. Bila sam prisiljena. Rekao mi je da ako ne uradim ono što traži, uradiće to isto mojoj sestri. Da će je silovati i mučiti i ubiti. Ako smatrate da sam crpla uživanje iz toga, vi ste bolesni, a ne ja." Elen Vots se uhvati rukama za glavu. Vilijam Bojs je dopustio sebi mali smešak. „Osećam se obaveznim da vas podsetim, gospođice Basta, da vi nemate nela 012

244 sestru. Ali sam vam veoma zahvalan jer ste koristili reč ja. Nemam više pitanja." Svi su se složili sa tim da je Bojsovo unakrsno ispitivanje razorilo odbranu Sofije Baste. LA tajms je to predstavio najjezgrovitije: „Nikada u istoriji krivičnog pravosuđa nije samo jedna jedina reč imalo tako dubok uticaj na neki proces." U jednom Ijutitom izlivu, Sofija je pretvorila sve sumnje i dobru volju što ih je tako brižljivo negovala njena advokatica tokom proteklih nekoliko dana, u nepobitnu izvesnost: „konfuzija identiteta" Anđela Smrti nije bila ništa drugo do gluma. A ako je to bilo lažno, koliko je još od njene odbrane ludilom pretvaranje? Elen Vots je dala sve od sebe da umanji načinjenu štetu, pozvavši Sofijinog sadašnjeg zatvorskog psihijatra, koga je imenovala država, da iznese procenu njenog mentalnog zdravlja. Dr Lusi Penino je bila jak svedok i njeno svedočenje je bilo nedvosmisleno: Sofija Basta „nesumnjivo" pati od paranoidne šizofrenije. Kao i većina šizofreničara, njeno stanje je ciklično dolaziće i prolaziti a njeno mentalno stanje sada, za vreme suđenja, svakako je mnogo razumnije nego što je moglo biti u vreme ubistava, kada nije uzimala nijedan od lekova za smirenje koje uzima sada. „Osoba koja boluje od ove bolesti veoma je podložna uticaju drugih, i za loše i za dobre stvari. Metju Dejli je, na primer, po svemu sudeći imao veoma pozitivan uticaj na Sofiju, kad ga je upoznala kao Liza Bering. Za vreme mojih sastanaka sa gospođicom Basta, ona je opisala da je njihov odnos bio pravi ljubavni. Da je srela gospodina Dejlija pre prvog ubistva, a ne tek posle četvrtog, moje stručno mišljenje je da se ubistva Azrael ne bi nikada dogodila." Bilo je to dobro svedočenje, potkrepljeno još dirljivijim prizorom Meta Dejlija koji je otvoreno i obilno plakao u svojoj invalidskoj stolici u prednjem redu. Ali, jedan pogled na kamena lica porotnika govorio je svakome ko je posmatrao da je Peninino svedočenje došlo malo prekasno. Neizbežno, završna reč sudije Munjoza bila je onoliko crno-bela i bezosećajna koliko je to pravno bilo moguće. „Danas pred vama", reče on porotnicima, „nije pitanje da li su Frensis Mansini ili Sofija Basta imali nesrećno detinjstvo. Niti vi treba da se pitate da li bilo koji tuženi ima, ili je imao, psihološke probleme. Vi ne morate da razumete njihove motive, njihov odnos ili bilo šta u vezi sa unutrašnjim radom njihovih izopačenim umova, osim ovoga: Da li su ubili ovu četvoricu nela 012

245 ljudi namerno? Ako verujete da jesu, morate ih osuditi. Mi već znamo da su zajedno, Frensis Mansini i Sofija Basta, izvršili ove jezive zločine i da su privedeni pravdi u procesu izvršenja još jednog. Nemojte da pogrešite. Da nisu uhvaćeni, gospodin Išag danas ne bi bio živ. I uprkos usrdnim molbama gospodina Dejlija za blagost prema gospođici Basta, istina je da je i on imao sreće da izbegne njene kandže i spase svoj život. Da nisu uhvaćeni, zahvaljujući upornoj odlučnosti pomoćnika direktora Denija Makgvajera, njihova ubistvena terevenka bi se nastavila, možda i sledećih deset godina. Još nedužnih ljudi bi izgubili živote u nezamislivim zastrašujućim okolnostima, izdala bi ih i pogubila žena koju su voleli, i za koju su verovali da i ona njih voli. Ovaj sud nije dobio uverljive izraze kajanja ni od jednog optuženog. Mnogo se govorilo o mentalnoj sposobnosti optuženih, naročito gospođice Basta. U svetlu toga, dužan sam da vas podsetim da prema zakonu nema nikakvog značaja da li je ona verovala da je neko drugi u vreme kad je izvršila ta ubistva. Važno je to da li je ona imala nameru da ubije. Isto važi i za gospodina Mansinija. Ako verujete da je postojala namera, morate ih osuditi." „Sada možete da se povučete i donesete svoju odluku. Svi ustanite." Kada su optuženi odvedeni, publika je počela da se razilazi. Deni Makgvajer se okrenuo prema Dejvidu Išagu i Metu Dejliju. „Pozivam vas obojicu na ručak." Išag je izgledao umorno, ali je Met izgledao ozbiljno bolestan, beo kao list hartije i drhtao je. „Treba da izađemo sa Beverli Hilsa pre nego što nasrnu ti reporteri." „Hvala, ali ja ne mogu", reče Dejvid, skupljajući svoje beleške i trpajući ih u akten-tašnu. „Večeras se vraćam avionom za Indiju." Met je bio zapanjen. „Pre nego što izreknu presudu?" „Moram. Poroti će biti potrebni za to dani, a ja moram da vodim poslove." „Stvarno misliš da će im trebati dani?" upita Met beznadežno. „Misliš da su toliko neodlučni?" „Mislim da su sasvim odlučni", reče Dejvid. „Moraju formalno da izvagaju sve dokaze, to je sve. Samo za čitanje Bojsovih beležaka biće im potrebno nedelju dana." On se rukovao sa Denijem Makgvajerom, čvrsto se boreći da vlada svojim osećanjima. „Hvala. Istina je ono što je Munjoz rekao. Bio bih mrtav, da nije bilo tebe." nela 012

246 „Nema na čemu. Siguran si da ne možeš da ostaneš, bar na ručku?" „Sasvim siguran. Doviđenja, Mete. Srećno." I sa tim rečima, Dejvid Išag izađe iz sudnice i ode do limuzine sa zatamnjenim staklima, koja ga je čekala, odbijajući glasna pitanja reportera kao što džin odbija roj mušica. Met Dejli ga je posmatrao kako odlazi, sa zapanjenim izrazom na licu. Deni Makgvajer je dobro poznavao taj pogled iz svih njegovih godina provedenih u policiji, baveći se žrtvama surovih zločina. Met je bio u šoku. Suđenje, koje je uvek pritisak, najzad je postalo neizdrživo za njega. Deni izgura Metova kolica prema posebnom izlazu samo za policiju. „Idemo, drugar. Hajde da te izvedem odavde." Ručali su u jednom malom jevrejskom restoranu brze hrane u Silverlejku, samo deset kilometara od zgrade suda, ali mnogo dalje od melodrame Azrael. Deni je naručio sendvič sa pilećim prsima, a navaljivao je da Met uzme neku pileću supu sa rezancima, kao i solju tople, slatke kafe. „Pogubiće je, zar ne?" Deni spusti sendvič. „Verovatno. Da. Žao mi je, Mete." „To je moja greška." Suze su počele da se slivaju niz obraze Meta Dejlija i padaju u supu. „Da nisam započeo taj glupi dokumentarac, da nisam tebe umešao, oni je nikada ne bi otkrili." Deni je bio zaprepašćen. „Sigurno ne misliš tako. Da nisi uradio to što si uradio, ljudi bi umrli, Mete. Nedužni ljudi. Ta žena se mora zaustaviti." „Ja sam mogao da je zaustavim. Čuo si psihijatra. Da smo Liza i ja pobegli kao što smo nameravali. Da smo stigli do Maroka i nestali. Frenki ne bi mogao da nastavi ubijanje bez nje... a ona nikada ne bi ni mrava zgazila da nije bilo njega." „Možda je tako", reče Deni. „Možda i nije. Zapamti, ti tada nisi imao pojma da je Liza umešana u neko ubistvo. Šta misliš šta bi uradio da si znao?" Met nije oklevao ni trenutak. „Oprostio bih joj. Razumeo bih." „Ona je ubila tvog oca, Mete. Zato si se ti umešao u sve to. Zato što Endru Džejks nije zaslužio da umre tako. Sećaš se? Niko ne zaslužuje da umre tako." „Ne", reče Met tvrdoglavo. „Mansini je ubio mog oca. Liza je bila zbunjena. Mislila je da štiti svoju sestru. Ona nikada nije želela da se bilo šta nela 012

247 od toga dogodi." Očigledno nije bilo svrhe razgovarati sa njim. On neće moći da promeni Metovo mišljenje, a taj razgovor je veoma uzrujao njegovog prijatelja, upravo ono što je Deni želeo da izbegne dovodeći ga na ručak. Prekinuo je razgovor o tome. „Kako je Kler?" „Dobro je. Umorna od toga što mora da živi sa mnom, pretpostavljam. Nije lako imati u kući brata bogalja, pored dvoje dece i muža o kojima treba brinuti." „Uradila bi sve za tebe", reče Deni. „Čak i ja sam to mogao da primetim. Ti si srećan." Aha, pomisli Met. Srećan. To sam ja. „Ona misli da treba da odem kod psihijatra." „Šta ti misliš?" Met je slegnuo ramenima. „Neće imati nikakvog značaja. Ako Liza... Ako oni..." Počeo je da se guši, ne mogavši da nastavi, ali je Deni mogao da nasluti ostalo. Ako pogube Sofiju, on misli da neće imati zbog čega da živi. Porota to možda ne zna, ali oni većaju o sudbini troje ljudi, a ne dvoje. „Možda treba da se vratiš poslu, Mete. Napraviš taj tvoj prokleti đokumentarac. Sam bog zna da imaš dovoljno materijala, a niko ne poznaje taj slučaj bolje od tebe. Ljudima nikad dosta te priče, baš sada. Mogao bi da se obogatiš." „Ne želim bogatstvo", reče Met zamišljeno. „Ne ako ono ne može da kupi Lizi slobodu." „Ipak, ti želiš da kažeš istinu, zar ne?" „Kako to misliš?" „Mislim da želiš da ljudi saznaju šta se stvarno dogodilo. Pa, koji je bolji način da to uradiš nego da napraviš film? Da pošalješ poruku koju će milioni ljudi razumeti? To je jedan od načina na koji još možeš da joj pomogneš." Prvi put je nešto što je ličilo na nadu prešlo preko lica Meta Dejlija. To je bilo tačno. On je zaista dugovao Lizi to da kaže istinu. Svima im je to dugovao. Da li je nameravao to ili ne, tek Deni Makgvajer mu je upravo bacio konopac za spasavanje. Baš tada je zazvonio Denijev mobilni telefon. Bio je to Lu Andželastro, njegov stari drugar iz LAPD-ja. nela 012

248 „Šta ima, Lu? Baš sam na ručku sa jednim prijateljem, odmaramo se. Mogu li da ti se javim za deset minuta?" Met Dejli je gledao kako se izraz na Denijevom licu menja od iznenađenja... preko neverice... do panike. „Nećemo stići na vreme... Silverlejk... možeš li da pošalješ kola? Da, daću ti." Brzo izgovorivši ime i adresu restorana gde su on i Met jeli, Deni prekinu vezu. „Je li sve u redu?", upita Met. „Nekako... Ne... U stvari nije." Izvukavši dve dvadesetice, Deni ih spusti na sto, žurno ustajući. „Porota se već vratila. Doneli su odluku." U sudnici 306 je bila opšta pometnja. Dok je kod publike vladala jagma za najboljim sedištima, snimatelji su se borili za pristup do galerije rezervisane za medije, koristeći svoje teške kamere kao oružje. Izvestan broj najvažnijih novinskih ekipa već je bio napustio neposrednu blizinu zgrade suda. Niko nije očekivao presudu tako brzo. Ali kad je puštena vest da je porota spremna da se vrati i da se očekuje da će sudija Federiko Munjoz pozvati da se nastavi zasedanje suda za nekoliko minuta, svi su pojurili nazad na Beverli Hils, nalegavši na svoje sirene kao nestrpljivi reli-vozači. Ubrzo je Barton vej bio zakrčen kao put 405 u vreme saobraćajnog 'špica'. Čak su i trotoari bili pretrpani, sa prolaznicima i vernim posmatračima suđenja, načičkanim oko dva ogromna spoljna ekrana gde su mogli da posmatraju izricanje presude uživo. Pošto je slučaj imao internacionalni značaj, bilo je neverovatno koliko su se posednički ponašali stanovnici Los Anđelesa u vezi sa optuženima, polažući pravo na Sofiju Bastu i hladnokrvnog, zgodnog Frenkija Mansinija kao lično njihove. Iznenada je svima bilo stalo do Endrua Džejksa, bogatog, starijeg trgovca umetničkim delima, koga je par usmrtio u prvim danima njihovog krvavog pira. Ubistva su započela u Los Anđelesu. Što se tiče njegovih stanovnika, jedino ispravno jeste da se drama tu i završi. Još od sudskog procesa O. J.-u* nije svetska pažnja bila tako pomno usmerena na krivičnopravni sistem. Ljudima iz Los Anđelesa je bilo važno da ovog puta krivci dobiju pravednu kaznu. Mada su prestali da otvoreno traže odmazdu, ________________________________________ * O. J. Simpson, bivša legenda američkog fudbala, kome je u tom sudu 1994-1995 suđeno zbog ubistva bivše supruge i njenog prijatelja, i koji je oslobođen optužbe. (Prim. prev.) nela 012

249 raspoloženje medu masom je bilo puno mračnog iščekivanja, jer je bilo dobro poznato da Sudija Užas ne uživa ni u čemu kao u izricanju smrtne presude. Danas je, bar jednom, grad bio sasvim uz njega. Met Dejli zgrabi kvaku na vratima policijskog automobila. Iznad njega, sirena je zavijala, a svetla bleskala sjajno plavo i belo dok su jurili prema zgradi suda. Met se borio da dođe do daha. „Nema još mnogo", reče Deni dok su se vozila nerado sklanjala da ih propuste. „Mislim da ćemo stići." Sudija Munjoz uđe svečano u sudnicu. Ustali su svi okupljeni: advokati, optuženi i publika. Kad je stigao do sudijske stolice, Munjoz zastade radi dramskog efekta, kralj koji osmatra svoje kraljevstvo. Pred njim su bili pravni zastupnici: Vilijam Bojs, koji ih je ugnjavio skoro nasmrt svojim beživotnim istupanjem u ime tužilaštva tokom prve dve nedelje, ali čije je unakrsno ispitivanje privuklo svetsku pažnju i promenilo tok suđenja. Alvin Dabrej, za Mansinija, smušena stara „budala", koji je rekao najmanje, ali verovatno postigao najviše za svog klijenta time što mu nije dao da govori i puštajući Sofiji Basti dovoljno konopca da može da se obesi. Elen Vots, lepa, pametna, ali na kraju previše neiskusna da zauzda svoju klijentkinju. Votsova je morala da odigra najtežu ulogu, pokušavajući da predstavi opakog ubicu kao žrtvu, inteligentnu spletkašicu kao zbunjenu i bolesnu, seksualno pohlepnu sadomazohistkinju kao malu izgubljenu devojčicu. I skoro je uspela u tome, da samo temperament Sofije Baste nije nadvladao. Sa sudijine leve strane stajali su optuženi. Mansini se držao uobičajeno zagonetno, zlobno i poremećeno. Sofija Basta je bila podjednako nedokučiva. Zurila je pravo ispred sebe, ruku opruženih pored tela, a izraz na njenom licu bi se mogao opisati jedino kao bezizražajan. Bez nervoze, bez nade, bez ljutnje, bez nestrpljenja, bez očaja. Bez ičega. Bila je prazna ploča, spremna da joj se ispiše sledeče poglavlje užasnog života. Ovog puta, uz malu pomoć porote, sudija Federiko Munjoz će ispisivati to poglavlje. Biće to njeno poslednje poglavlje. Sa Munjozove desne strane, u prednjem delu sudnice, tri sedišta su ostala upadljivo prazna. Dejvida Išaga, Meta Dejlija i Denija Makgvajera nije bilo. Prokletstvo, pomisli Munjoz. Da je znao, sačekao bi... smislio neko nela 012

250 opravdanje da omogući trojici ključnih glumaca u drami da prisustvuju izricanju presude. Ali je sada bilo prekasno. Konačno, sudija je seo. Svi u sudnici 306 su sledili njegov primer, utonuvši u svoja sedišta, ali i dalje izvijajući vratove da mogu da vide Sofiju Bastu i Mansinija. Jedan po jedan, članovi porote su ulazili. Na rampi koja je bila postavljena ispred zgrade suda, njihov vozač se raspravljao sa stražarem. „Kako to mislite 'zabranjen prolaz'? Ovo je pomoćnik direktora Interpola, Deni Makgvajer. On ima slobodan pristup svuda." „Nema veze", rekao je stražar nabusito. „Dobio sam naređenja. Kad počne zasedanje suda, nijedno vozilo ne može ni da uđe ni da izađe." Deni Makgvajer izađe iz automobila. Unevši se stražaru u lice na samo nekoliko centimetara, tako blizu da je mogao da oseti beli luk u njegovom zadahu, on reče: „Ili sklonite tu rampu i pustite nas da prođemo ovog trenutka, ili ću se lično pobrinuti da budete ne samo otpušteni sa posla, već da nikada ne nađete posao u ovom gradu ponovo. Ako mislite da vas zavitlavam, samo nastavite tako i naredite nam da se vratimo. Ali imaš samo tri sekunde da obaviš taj poziv. „Jedan. „Dva?" Stražar zapazi čelični sjaj u oku Denija Makgvajera i donese odluku. „Gospodine predsedniče. Da li ste doneli presudu?" Krupan crnac u srednjim pedesetim godinama ozbiljno klimnu glavom. „Jesmo, gospodine sudijo." „Da li je presuda jednoglasna?" „Jeste." Zanemela od ushićenja, masa je napolju gledala u ogromne plazma ekrane. Na jednom se video predsednik porote kako stoji, dok ostali članovi sede iza njega. Svi su izgledali natmureni, kao što je i pristajalo kada se donosi presuda o užasnim zločinima. Drugi je prikazivao dvoje optuženih. Iako su stajali na udaljenosti od samo nekoliko koraka, izgledali su strašno daleko jedno od drugog. Bilo je nela 012