Sidny Sheldon - Andjeo tame

51 više, a ne samo profesionalno interesovanje, otvoreno mu je rekla da se oseća ugroženom. „Nje nema", rekla mu je suznih očiju, „ali sam ja ovde. Zar ti nisam ja dovoljna?" „Naravno da jesi, draga", uveravao ju je Deni. „Ti si meni sve." Ali godinama kasnije, u svojim snovima, Anđela Džejks ga je i dalje opčinjavala svojom mlečnobelom kožom, i molećivim pogledom očiju boje čokolade: „Pronađite životinju koja je ovo učinila." Deni je obećao da će to učiniti, ali nije uspeo. Ta životinja je i dalje bila na slobodi. Međutim, Deni je ipak krenuo napred. Njegov brak sa Selin je bio izuzetno srećan. Pre dva meseca, kad je Deni unapređen u šefa celokupnog odreda I RT da rukovodi sa dvadeset osam svetskih specijalizovanih timova za pomoć u slučajevima zločina i katastrofa, činilo se kao da je sve obišlo krug od košmara u Loma visti 420 i ubistva Endrua Džejksa. I profesionalno i lično, Deni Makgvajer je konačno našao spokoj. A onda je dobio prvu elektronsku poruku. Prva poruka Meta Dejlija je imala jednostavan naziv Anđela Džejks. Krv se sledila u venama Denija Makgvajera samo od pogleda na te dve reč i na ekranu. Dejli je u poruci malo rekao o sebi, napomenuvši samo da je „zainteresovana strana" i da ima „nove informacije" o tom slučaju, a o kojima bi želeo da razgovara sa Denijem u četiri oka. Odbacujući ga kao luđaka, Deni nije odgovorio. Ali su poruke nastavile da pristižu, zatim telefonski pozivi u Denijevu kancelariju, u svako doba dana i noći. Konačno je Deni odgovorio, obaveštavajući gospodina Dejlija da ukoliko ima bilo kakve nove informacije, treba da ih dostavi Odeljenju za ubistva LAPD. Ali Dejli se nije dao zavarati. Uporno tvrdeći da mora da razgovara sa njim lično, Met Dejli je najavio da dolazi u I.ion sledeće nedelje i da „neće otići" dok Deni ne pristane da ga primi. Sada, dosledan svojim rečirna, bio je ovde. Matilda, Denijeva izvrsna sekretarica, zvala je pre jednog sata. „Plavi Amerikanac" je sedeo ispred Denijeve kancelarije i tvrdio da ima zakazan sastanak i da je hitno. Šta Deni želi da ona uradi? Želim da ga otpremiš. Želim da mu kažeš da prestane da me podseća na Anđelu Džejks i da nestane iz mog života. nela 012

52 „Reci mu da dolazim. Ali nemam mnogo vremena. Moraće brzo da kaže šta ima." „Gospodine Dejli." U glasu Denija Makgvajera nije bilo srdačnosti. „Izvolite, uđite." Makgvajerova kancelarija je bila prostrana i udobna. Met je znao da je bivši detektiv bio uspešan od kad je napustio LAPD, ali je bio iznenađen da je toliko ugledan. Po celoj kancelariji bile su fotografije zgodne riđokose mlade žene. Met uze jednu od njih nehajno. „Vaša supruga?" Makgvajer je odsečno klimnuo glavom. „Veoma je lepa." „Znam. I u ovom trenutku je kod kuće i čeka me." Deni je zurio u njega. „Šta mogu da učinim za vas, gospodine Dejli?" Metovo srce je ubrzano kucalo. Toliko što se tiče ćaskanja. Duboko je uzdahnuo i rekao: „Možete ponovo da otvorite istragu o ubistvu Endrua Džejksa." Deni se namrštio. ,,A zbog čega bih ja to želeo da uradim?" „Zato što postoje novi dokazi." „Kao što sam vam rekao u elektronskoj poruci, gospodine Dejli, ako imate važne dokaze, treba da ih prijavite policiji Los Anđelesa. Ja se više ne bavim tim slučajem, niti je on u okviru moje nadležnosti." „Vi ste Interpol", reče Met razložno. „Ceo svet je u vašoj nadležnosti, zar ne?" „Nije to tako jednostavno", Deni Makgvajer promrmlja. „Pa, ja mislim da jeste." Met Dejli se nagnu napred, netremice gledajući Denija prodornim pogledom. Bio je isto toliko uporan uživo kao što je bio i telefonom. „LAPD ne daje ni pišljiva boba za to. Oni su zatvorili slučaj i odustali. Zato ste vi i dali otkaz." Deni je ćutao. Nije mogao to da porekne. Sledeće reči Meta Dejlija sledile su mu krv u žilama. „Šta ako vam kažem da je bilo još jedno ubistvo?" Deni Makgvajer je prisiljavao sebe da ostane pribran. „Izvrši se mnogo ubistava, gospodine Dejli. Po celom svetu, svakog sata nela 012

53 svakog dana. Mi, ljudska rasa, nasilna smo rulja." „Ne kao ovo." Otvorivši akten-tašnu, Met Dejli izvuče debelu fasciklu sa papirima i baci je na Denijev sto. „Istovetan MO*. Stariji čovek surovo preklan, mlada žena silovana, ostavlja sav novac dobrotvornim ustanovama, zatim nestaje." Usta Denija Makgvajera su se osušila. Ruke su mu podrhtavale kad je dodirnuo dosije. Može li to biti istina? Posle toliko godina, da li je ta životinja krenula ponovo u akciju? „Gde?", ova reč je bila jedva malo glasnija od šapata. „London. Pre pet godina. Ime žrtve je Pirs Henli." ____________________________________________ * Modus operandi: način rada. (Prim. prev.) nela 012

54 SEDMO POGLAVLJE London, 2001. Čester skver se nalazi u srcu Belgravije, iza Iton skvera i u neposrednoj blizini moderne Elizabetine ulice. Njegove klasične zgrade sa fasadama od gipsanog maltera poredane su oko ljupkog skrivenog vrta. U uglu trga, ispod velikog drveta divljeg kestena dostojanstveno se ugnezdila Crkva Sv. Marka, sa starinskim mesinganim zvonima koja su zvonila na svaki sat, zgodno spasavajući stanovnike trga truda da gledaju u svoje satove patek filip. Sa ulice, kuće na Čester skveru su izgledale prostrane i udobne. Ali nisu takve. One su ogromne i izuzetno raskošne. Često ponavljan kliše u Belgraviji jeste da nijedan Englez ne može sebi priuštiti da živi na Čester skveru. Kao i većina klišea, to je tačno. Roman Abramovič, ruski oligarh i vlasnik Fudbalskog kluba Čelsi, imao je tamo kuću, pre nego što je pobegao sa mladom ljubavnicom i ostavio imovinu svojoj supruzi. Tokom godina, susedi gospode Abramovič postale su dve holivudske filmske zvezde, francuski fudbalski as, švajcarski osnivač Evropskog fonda za osiguranje od gubitka, grčka princeza i indijski softverski tajkun. Ostale kuće na trgu su, bez izuzetka, pripadale američkim investicionim bankarima. Sve do onog dana kada je jedan od tih američkih investicionih bankara, poremećen zbog propadanja njegovih investicija, stavio retki poluautomatski pištolj bersa tander u usta i povukao oroz. Njegovi naslednici su prodali kuću jednom engleskom baronetu. I tako se dogodilo da je ser Pirs Henli postao prvi Englez koji je posedovao kuću na Čester skveru, više od dvadeset pet godina. Bio je on i prvi koji je tamo ubijen. Detektiv inspektor Vilard Dru iz Skotland jarda pružio je ženi šolju zaslađenog čaja i pokušavao da ne bulji u njene pune, senzualne usne dok je pijuckala vruć napitak. Ispod njene poluotvorene kućne haljine, krvni podlivi su bili još jasno uočljivi na njenim bledim, pomalo pegavim butinama. Silovanje je bio izuzetno nasilno. Ali ne toliko svirepo kao samo ubistvo. Dok je inspektor Dru razgovarao sa ženom u prizemlju, gore na spratu u spavaćoj sobi njegovi ljudi su strugali moždano tkivo njenog supruga sa nela 012

55 persijskog tepiha. Zidovi velike spavaće sobe su izgledali kao sveže naslikana slika Džeksona Poloka*. Eksplozija krvi, besa, životinjskog ludila dogodila se u toj sobi, nešto što detektiv-inspektor Dru nije nikada do tada video. Postojala je samo jedna reč za to: pokolj. Inspektor Dru reče: „Razgovor možemo obaviti kasnije, gospođo, ako vam je to sada previše bolno. Možda kad se oporavite od šoka." „Ja se nikada neću oporaviti, inspektore. Bolje je da to sada obavimo." Gledala je pravo u njega dok je govorila, što je detektiva Drua ometalo. Lepa, nije bila prava reč za ovu vitku riđokosu ženu. Bila je seksi. Bolno seksi. Imala je nežnu kožu i baršunasto meku i treperavu, ranjivu ženstvenost, dama u svakom svom deliću. Jedina neskladna pojedinost u vezi sa njom bio je njen glas. Ispod kućnog ogrtača frete**, vrednog četiri stotine dolara, ova žena je bila Kokni*** do srži. Inspektor Dru reče: „Ako ste sigurni da ste u stanju to da obavite, možemo početi tako što ćemo proveriti neke osnovne podatke." „Spremna sam." „Ime i prezime pokojnika?" Ledi Trejsi Henli je duboko uzdahnula. „Pirs... Vilijam... Artur... Ganing Henli." Pirs Vilijam Artur Ganing Henli, jedinac pokojnog ser Redžinalda Henlija, baronet, rođen je na skromnom zemljišnom posedu. Do tridesetog rođendana, postao je najbogatiji čovek u Engleskoj. Iako u školi nije bio naročito uspešan njegov nadzornik u Itonu ga je precizno opisao kao „šarmantnog rasipnika vremena" Pirs je imao urođeni smisao za posao. Posebno, posedovao je tu retku alhemiju koja mu je omogućila da nasluti tačno kada je neuspešna kompanija na najnižoj tački, hoće li se uzdići, kada i koliko visoko. Kupio je svoju prvu propalu firmu, malu provincijsku posredničku firmu u Norfoku, kada mu je bilo dvadeset dve godine. Svi, uključujući njegovog oca, mislili su da je lud. Kada je Pirs _____________________________________________ * Jackson Pollock (1912-1956), američki slikar, u poslednjoj fazi rada poznat kao „Džek kapatelj" jer je umesto slikanja, kapao boje kistovima na platno. (Prim. prev.) ** Frette, italijanska kompanija luksuznog rublja. (Prim. prev.) *** Podrugljivo ime za Londonce, pre svega radničku klasu istočnog dela Londona. (Prim. prev.) nela 012

56 prodao kompaniju šest godina kasnije, oni su imali kancelarije u Londonu, Mančesteru, Edinburgu i Parizu i za tu godinu su prijavili, pre oporezivanja, dvadeset osam miliona funti prihoda. Bio je to mali uspeh za Pirsa Henlija, ali veoma važan. Naučio ga je da veruje svojim instinktima. Takođe je povećao njegov apetit za rizikom. Proračunati rizik. U narednih trideset pet godina, Pirs je kupio i prodao više od petnaest firmi, a držao se samo dve: svog Fonda za osiguranje od gubitka Henli investicije i Džesops, lanca juvelirnica, koje je Pirs u potpunosti oživeo dok nisu bolje poslovale od firmi iz iste branše, kao što su Espri i Graf. Takođe je stekao (a kasnije se i oslobodio nje) suprugu Karolinu, i dvoje dece: ćerku Anu, sa suprugom, i sina Sebastijana, sa ljubavnicom. Oba deteta i njihove majke su obezbeđeni, u udobnim domovima i sa velikodušnim prinadležnostima. Ali Pirs nije imao ni vremena ni sklonosti prema porodičnom životu. Niti je bio zainteresovan za konvencionalna shvatanja romantike. Bar ne do svog šezdesetog rođendana, kada je slučajan susret sa mladom ženom Trejsi Stoun promenio njegov život zauvek. Za svoju rođendansku proslavu, ser Pirs (nasledio je baronstvo mesec dana ranije, nakon smrti svog oca) iznajmio je privatnu sobu u klubu Graučo u Sohou. Meka za uspešne iz sveta medija i književnosti, Graučo je bio ekskluzivan, ali je ipak uspeo da zadrži neku vrstu stare i izanđale engleštine u kojoj je Pirs oduvek uživao. Podsećala ga je na detinjstvo, na potamneli sjaj Kingham hola, porodičnog imanja Henlijevih, gde su na zidovima visila platna Konstabla i Tarnera*, ali se grejanje nije nikada uključivalo, a svi tepisi su bili prepuni rupa od moljaca. Ser Pirsu Henliju se dopalo mesto, ali je bio razočaran spiskom gostiju. Kao i obično, sastavila ga je njegova sekretarica, Džejni. Posmatrajući okolo ista lica, industrijski i finansijski čelnici, u pratnji svojih prvih supruga ledenog izraza lica ili lepih ali grabljivih drugih supruga, Pirs je pomislio sumorno: Kada su svi toliko ostavili? Postali toliko dosadni? Kada je on tačno zamenio svoje stare prijatelje za ovo? Kontakte i poslovne partnere. Dok je on razmišljao o tim važnim pitanjima, desilo se da mu je konobarica prosula vrelu čorbu od jastoga pravo na prepone. Do kraja života, ser Pirs Henli će imati modre belege od opekotina na unutrašnjoj strani butina _____________________________________________ * John Constable (1776-1837) i J.M.W. Turner (1775-1851), britanski slikari poznati po svojim pejzažima. (Prim. prev.) nela 012

57 svaki put kad bi ih pogledao, on je zahvaljivao svojoj srećnoj zvezdi. Zabava u Grauču je bila prvi radni dan Trejsi Stoun kao konobarice, i njen poslednji. Kad je ser Pirs zakukao i skočio na noge, Trejsi je pala na kolena, otkopčala mu pojas i svukla pantalone brže nego kurva po narudžbini. Zatim, bez onog: „Da li dozvoljavate, moj gospodaru?", pocepala mu je gaćice po šlicu i ispraznila činiju ledene vode preko baronetovih otkrivenih genitalija. Hladna voda mu je pružala čudesno osećanje. Činjenica da stoji golih-golcatih testisa usred kluba Graučo pred polovinom londonskog društva pružala mu je osećanje... još čudesnije. Uprkos gorućem bolu u nogama i testisima, ser Pirs Henli je shvatio da se osetio više živim u tih nekoliko trenutaka nego u poslednjih petnaest godina. Evo ga gde preklinje za povratak mladosti, života, uzbuđenja... i puf, divna devojka je pala u njegovo krilo. Ili tačnije, divna devojka je ispustila vrelu supu u njegovo krilo, ali zašto cepidlačiti? Nije mogao biti srećniji. Trejsi Stoun je bila u kasnim dvadesetim godinama, sa veoma kratkom, tršavom crvenom kosom, tamnosmeđim očima, i mršavom, dečačkom figurom koja je izgledala prilično neverovatno seksi u crno-beloj uniformi konobarice. Ona je kao ljudsko palidrvce, pomislio je Pirs, poslata da me zapali. I Trejsi ga je stvarno zapalila. Kad je Trejsi pristala da izađe na sastanak sa Pirsom, njeni prijatelji su mislili da je luda. „On ima oko sto devet godina, Trejs." ,,I prebogat je." „Sa đokom kao pregorela koktel-kobasica, zahvaljujući tebi." „To je odvratno." Pirsovi prijatelji su bili podjednako zgroženi. „Ona je mlađa od tvoje ćerke, stari moj." „Ona je konobarica, Pirse. I to prilično loša." „Ona će te opelješiti do gole kože." Nijedno od njih dvoje se nije obaziralo na te priče. Trejsi i Pirs su znali da njihovi prijatelji greše. Trejsi nije bila zainteresovana za Pirsov novac. A Pirs nije mogao mariti manje što su Trejsini roditelji bili isto toliko Kokni kao i zvona Bou*. Ona je zapalila onaj njegov deo za koji je mislio da je odavno ugašen. Kako su opekotine na njegovim preponama zaceljivale, nije mislio ni o čemu drugom već o odlasku u krevet s njom. _______________________________________________ * Misli se na zvona Crkve Sent Meri le Bou u Londonu. (Prim. prev.) nela 012

58 Na njihovom prvom sastanku, Pirs je odveo Trejsi na večeru u Ajvi. Smejali su se grohotom dok su jeli tri ukusna jela, ali je posle toga Trejsi uskočila u crni taksi pre nego što je Pirs uspeo na brzinu da je poljubi u obraz. Na drugom sastanku, otišli su u pozorište. To je bila greška. Trejsi se dosađivala. Pirs se dosađivao. Pozvala je taksi, opet, i Pirs je pomislio: Izgubio sam je. Sledećeg jutra u sedam sati, začulo se zvono na vratima Pirsovog stana u Kadogan Gardensu. Bila je to Trejsi. Nosila je kofer. „Moram nešto da te pitam", reče ona bez uvijanja. „Da li si ti peder?" Pirs protrlja krmeljive oči. „Da li sam ja...? Šta? Ne, nisam peder. Zašto bi pobogu pomislila da sam peder?" „Voliš pozorište." Pirs se glasno nasmeja. „O tome se radi. To je tvoj dokaz?" „To i činjenica da ne pokušavaš da me ševiš." Pirs ju je gledao u neverici. „Nikad ne pokušavam...? Blagi bože, ženo. Ne dozvoljavaš mi da ti priđem na manje od jednog kilometra. A usput, iako je dragoceno, ja ne volim pozorište." „Pa, zašto onda ideš tamo?" „Hteo sam da ostavim utisak na tebe." „Nije uspelo." „Da, primetio sam, Trejsi, draga moja, ne bih želeo ništa više nego da pokušam da te ,ševim', kao što si ti tako poetično rekla. Ali mi nisi nikada pružila priliku." Probivši se pored njega u hodnik, Trejsi spusti kofer i zatvori vrata za sobom. „Sada ti pružam priliku." Takvo vođenje ljubavi Pirs nije doživeo nikada do tada. Trejsi je imala svilenkastu kožu i nežno telo i bujne grudi i vlažne, tople dubine koje su ga uzbudile kao što ga nijedna žena nije izludela. Kad je sve bilo gotovo, on ju je odmah zaprosio. Trejsi se nasmejala. „Ne budi takav drkadžija. Ja nisam tip za udaju." „Nisam ni ja", reče Pirs iskreno. „Zašto me onda pitaš? Moraš prestati da me pitaš da radim stvari u nela 012

59 kojima ni ti sam ne uživaš. To je loša navika." „Pitao sam jer te želim. A ja uvek dobijem ono što želim." „Ha. Da li je to činjenica? Pa, ovoga puta ne, vaše gospodstvo", odgovori Trejsi prkosno. „Nisam zainteresovana." Pirs je nije mogao voleti više ni da je bila zaronjena u platinu. Venčali su se šest nedelja kasnije. Prvih osamnaest meseci braka Henlijevih bili su blagosloveni srećom. Pirs je obavljao svoj posao kao i obično, a Trejsi se nikada nije žalila zbog njegovog dugog odsustvovanja, ili njegove navike da prima telefonske pozive usred večere, kao što su to radile žene sa kojima se ranije viđao. Pirs nije imao pojma kako njegova žena provodi vreme tokom dana. U početku je pretpostavljao da ide u kupovinu, ali kako su pristizali izvodi ameriken ekspresa, on je uvideo da Trejsi nije skoro ništa potrošila, bez obzira na to što je za trošak imala platinastu karticu bez ograničenja i popriličan džeparac. Jednom ju je upitao: „Šta ti radiš kad sam u kancelariji?" „Snimam porno-filmove, Pirse", odgovorila je staloženo. „To je ponedeljkom, sredom i petkom. Utorkom oružana pljačka, sredom imam slobodan dan." Pirs se nasmejao i pomislio: ja sam najsrećniji čovek na svetu. Odneo ju je u krevet. Trejsi je bila savršena seksualna partnerka, uvek željna, uvek maštovita, nikad zahtevna da imaju snošaj onih noći kad je bio previše umoran ili pod stresom zbog posla. Jedini oblak na bračnom horizontu je bila činjenica da, prema Trejsinim rečima, ona ne može da ima decu. „Ništa se ne može učiniti na tom planu, bojim se. Moja aparatura je pokvarena", rekla mu je otvoreno. „Pa, koji deo tvoje aparature?" „Nemam pojma. Celokupna, pretpostavljam. Zašto? Zar nisi malo star da razmišljaš o menjanju pelena, ljubavi?" Pirs se nasmejao. „Neću ih ja menjati! Uz to, ti nisi stara. Zar ne želiš svoje dete?" Trejsi ga nije želela. Bez obzira na to koliko puta je ponovila tu činjenicu, njen muž nije hteo u to da poveruje. Tokom sledeće godine, Pirs je vukao svoju mladu ženu kod svakog specijaliste za plodnost u Ulici Harli, nela 012

60 podvrgavajući je iznova veštačkoj oplodnji, ali bez uspeha. Rešen da „razmišlja pozitivno", kupio je veliku porodičnu kuću u Belgraviji i angažovao dekoratera za enterijer iz Pariza da uredi dečje sobe, jednu za dečaka, jednu za devojčicu i jednu neutralnu žutu. „Čemu sve to? U slučaju da rodim zeca ili nešto tako?", zadirkivala ga je Trejsi. Setila se šta joj je rekao one noći kad ju je zaprosio. „Uvek dobijem ono što želim." Nažalost, izgleda da je u Majci Prirodi, ser Pirs Henli našao sebi dostojnog protivnika. „Vaša deca." Detektiv inspektor Vilard Dru otrgnu pogled od Trejsinih grudi, primamljivo izloženih u čipkanom la perla prslučetu boje breskve. Za tako vitku ženu, ledi Henli je bila uočljivo dobro obdarena i stvarno je izgledalo da ima ogromne probleme da svoj bademantil drži zakopčan. „Otišli su negde da prenoće?" Njeno lepo lice se smračilo. „Mi nemamo decu. Zbog mene. Ja nisam mogla da ih imam." Inspektor Dru se zacrveneo. ,,Oh, izvinite. Video sam spavaće sobe na spratu i pretpostavio..." Trejsi je slegnula ramenima. ,,U redu je. Zašto ne biste pretpostavili? Imate li još neko pitanje?" „Samo jedno." Već im je mnogo pomogla, dajući podroban opis ukradenih komada nakita ledi Henli je znala mnogo o nakitu, kompletima, karatima, čistoći, samo recite šta vas interesuje a isto tako i o svom napadaču. U vreme napada je bio maskiran, pa mu uopšte nije videla lice, ali je po njenom opisu bio snažne građe, zdepast, sa ožiljkom na zadnjem delu leve ruke, dubokog glasa, i „čudnog" akcenta koji nije mogla tačno da prepozna. Uzevši u obzir teško iskušenje kroz koje je upravo prošla, ona je dosta toga zapamtila. Bila je sigurna da ga nikada ranije nije srela. „Ovo bi moglo biti teško", reče inspektor Dru ljubazno, „ali, da li je vaš muž imao neke neprijatelje? Bilo koga ko bi mogao da bude kivan na njega?" Trejsi se nasmeja bučnim smehom šankerice, a inspektor Dru pomisli kako mora da je bilo zabavno biti oženjen njom. Pre nekoliko sati, ser Pirs Henli je sebe sigurno smatrao najsrećnijim čovekom na svetu. nela 012

61 „Samo nekoliko hiljada. Moj muž je imao više neprijatelja nego Hitler, inspektore." Inspektor Dru se namršti. „Kako to?" „Pirs je bio bogat čovek. Čovek koji je sam stvorio karijeru. U tom poslu sa Fondom za osiguranje od gubitka, zar ne? Niko ne voli profesionalca. Ni oni koji opremaju svoje kuhinje, ni njihovi partneri, ni njihovi konkurenti, čak ni njihovi ulagači polovinu tog prokletog vremena, bez obzira na to koliko novca zarade od vas. Ovo je svet u kome pas jede psa, inspektore, a moj Pirs je bio sjebani doberman sa lošim zubima." Trejsi Henli je ovo izgovorila sa ponosom. „Ljudi su ga mrzeli. I to je samo zbog tog Fonda. Ako želite da zađete u lične stvari, tu je čovek koga je namamio prevarom da kupi ovo mesto, prodavač automobila kome nije nikada platio za aston jer mu se nije dopadalo kako mene gleda, svi protiv kojih je glasao u Vajtsu* to je dugačak spisak, tvrdim vam. Zatim je tu njegova bivša žena, bivša ljubavnica. Njegova sadašnja ljubavnica, koliko ja znam." Inspektoru Druu je bilo teško da poveruje da neko ko je oženjen Trejsi Henli treba da traži seksualno zadovoljstvo na drugom mestu. Prema njenoj izjavi, njoj je trideset dve godine, ali je izgledala kao da je deset godina mlađa. „Pirs je imao armiju neprijatelja", nastavila je Trejsi. „Ali je imao samo jednog pravog prijatelja." ,,Oh? A ko je to bio?" „Ja." Prvi put te večeri, Trejsi Henli se zaplakala. _______________________________________________ * White's, klub džentlmena u Londonu, nezvanično sedište partije torijevaca. (Prim. prev.) nela 012

62 OSMO POGLAVLJE Deni Makgvajer je podigao pogled sa fascikle pred sobom kao da je upravo video duha. Čitao je, u potpunoj tišini, poslednjih dvadeset minuta. „Kako ste čuli za ovaj slučaj?" Met Dejli je slegnuo ramenima. „Pročitao sam o tome na internetu. Zainteresovao sam se za slučaj Džejks i ja... pa, naišao sam na to. Henlijevo ubistvo je bio veliki događaj u Engleskoj. Digla se velika prašina oko toga." „Zašto je slučaj Džejks privukao vašu pažnju, gospodine Dejli?", upita Deni. „To niste uopšte spomenuli u svojim porukama." „Ja sam pisac. Opčinjavaju me nerešena pitanja." Deni je zažmirio sumnjičavo. „Vi ste novinar?" „Ne, ne, ne, scenarista. Televizija. Komedija, uglavnom." Deni ga pogleda iznenađeno. Klimao je glavom gledajući u fasciklu. „Ovde nemate mnogo toga što bi izazvalo smeh." „Ne", složio se Met. „Ali ja sam i lično povezan. Endru Džejks je bio moj otac." Deni se zagledao u Meta. Da li je Endru Džejks imao decu? Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da iskopa podatak iz pamćenja. U pravu je. Postojala je prva žena, decenijama pre nego što je upoznao Anđelu. Jedan od mlađih članova njegovog tima je otišao da proveri taj trag, ali je očigledno pomislio da nije mnogo značajno. Da li je postojalo dete? Pretpostavljam da je sigurno postojalo. „Nikada ga nisam upoznao", objasnio je Met. „Džejks i moja majka su se razveli kad sam ja imao dve godine. Moj očuh je usvojio i odgajio mene i moju sestru, Kler. Ali biološki, ja sam Džejks. Vidite li neku porodičnu sličnost?" Slika Endrua Džejksa sa skoro odsečenom, sedom glavom kako oklembešeno visi na njegovom trupu blesnula je u Denijevoj svesti. Prođe ga jeza. „Stvarno ne, ne." „Kad sam saznao da mi je otac ubijen, postao sam radoznao. A kada sam počeo da čitam o tom slučaju, postao mi je opsesija." Nasmejao se. „Vi znate kako to može biti zarazno, nerešena misterija." „Znam", priznao je Deni. nela 012

63 I kako bolno. Ovaj momak izgleda fin, ali je tako željan, kao labrador sa štapom. Ne bi izgledao ovako srećan da je video pokolj u onoj spavaćoj sobi. Uvezana tela. Džejksovu glavu kako visi sa vrata kao jo-jo na kanapu. „Kad sam pročitao za slučaj Henli, pokušao sam da stupim u vezu sa vama, ali sam tada saznao da ste napustili LA. Pokušao sam neposredno preko Skotland jarda, ali oni nisu bili raspoloženi da pomognu. Nisu imali želju da razgovaraju sa nekim ludim američkim piscem ništa više negoli što je hteo LAPD." Met Dejli se ponovo nasmejao, i Deni je pomislio kako ima prijatno, iskreno lice. „Vi, policajci, svakako znate kako da se ogradite od svega kad postane gusto." To je tačno, pomisli Deni, sećajući se svojih godina u nemilosti, kada je preklinjao za pomoć da pronađe Anđelu Džejks, pre nego što je stupio u Interpol. Sada mu se činilo da je od tada prošla čitava večnost. ,,U svakom slučaju, posle toga mi je trebalo izvesno vreme da vam uđem u trag. Nisam mogao da verujem kad sam otkrio da ste u Interpolu. Da ste vi, u stvari, u mogućnosti da mi pomognete." Deni Makgvajer se namršti. „Bolje da ne donosimo zaključke pre vremena. Slažem se da ta dva slučaja imaju sličnosti. Ali, da bi se angažovalo moje odeljenje, da Interpol ovlasti IRT, mora da nam se neposredno obrati policija zemlje članice." Met se nagnu napred uzbuđeno. „Mi ne pričamo o ,sličnostima'. Ti zločini su kao preslikani. Obe žrtve ubistva su bile stariji, bogati muškarci, oženjeni mnogo mlađim ženama. Obe žene su silovane i pretučene. Obe žene su u zgodnom trenutku nestale ubrzo posle napada. Oba bogatstva su otišla u dobrotvorne svrhe. Nema osude. Nema tragova." Deni Makgvajer je osetio kako mu srce ubrzano kuca. „Čak i da je tako", rekao je neuverljivo, hvatajući se za slamku. „To bi mogla biti slučajnost." „Đavola bi mogla biti. Taj tip je čak koristio isti čvor na konopcu kojim je vezao žrtve." Dupli polučvor. Deni Makgvajer stavi glavu u šake. Nije moguće da mu se ovo događa. Ne nakon deset godina. „Slušajte, ja znam da vi morate da postupate po određenim procedurama", reče Met Dejli. „Protokol i slične stvari. Ali on je još na slobodi, taj manijak. Zapravo", izjavio je, potežući svoj adut, „on je u Francuskoj." nela 012

64 „Kako to mislite?", upita Deni oštro. „Kako uopšte možete znati tako nešto?" Met Dejli se zavali u stolici. „Dve reči za vas", reče on samouvereno. „Didije Anžu." nela 012

65 DEVETO POGLAVLJE Sen Trope, Francuska 2005. Lisjen Deforž je bezbrižno koračao Ulicom Miraž. Život je, zaključi Lisjen, dobar. Tog božanstvenog dana kasnog proleća u Sen Tropeu svuda su bili nagoveštaji leta. Sa obe strane puta koji ide od La Rout des Plages sve do čuvenog Kluba 55, svetloroze cvetovi su već izbijali iz žbunova lovora, prelivajući se kao cvetni vodoskoci preko okrečenih zidova kuća. Lisjenu su često smetali ti zidovi okrečeni u belo. Izgledalo je neprikladno imati tako skromne eksterijere koji okružuju tako raskošne palate, opremljene svim luksuzom koji novac može da priušti. Lisjen je išao baš prema jednoj od tih palata, onoj koju su mnogi stanovnici Sen Tropea smatrali najgrandioznijom od svih: vila Paradi. Užasno ime, pomislio je Lisjen. Nagoveštava nešto vulgarno. Ali šta očekivati od bivše pop zvezde i idola matinea, deteta ulice iz Marselja, koje je postiglo neverovatan, čudesan uspeh? Svakako ne dobar ukus. Vlasnik vile Paradi bio je Lisjenov klijent. Jedan od najboljih, najvažnijih, najunosnijih klijenta. Istina je da nije uvek bilo lako raditi sa njim. Uporno se družio sa kriminalcima sa kojima je odrastao, beznačajnim marseljskim mafijašima sklonim iznudi, prevari i još gorim stvarima, što je donelo Lisjenu nebrojene glavobolje tokom godina, kao i njegova krajnja nesposobnost da ga drži u pantalonama (ili, ako je van pantalona, bezbedno umotan u dureks*. A, na kraju krajeva, Lisjen Deforž je bio advokat za razvode. I ako je postojalo nešto što je vlasnik vile Paradi znao kako da radi, skupo, javno i često, to je bilo kako da se razvede. Dok je pio jutarnju kafu u Gorili, Lisjen se glasno smejaokad je shvatio da je, u stvari, zaboravio koliko je razvoda obavio za ovog posebnog klijenta. Da li ih je bilo četiri, ili pet? Da li će ovo biti peti? Lisjen je zaradio toliko novca od honorara ovog čoveka da je izgubio računicu. Que Dieu benisse lamour**! Ukucavši poznatu šifru na interfonu kapije, Lisjen se pitao koliko dugo može razvlačiti ovo najnovije razdvajanje bračnih puteva. Njegov klijent je sa ovom suprugom bio venčan samo nekoliko meseci, tako da slučaj neće biti tako unosan kao neki iz prošlosti. Da je stari jarac bar imao dete sa njom. Onda bi stvarno imali posla preko glave. Ali kad su se kapije otvorile, a kristalno plavi Mediteran svetlucao pred njim kao azurni san, Lisjen je sebe podsetio da ____________________________________________ * Britanski proizvođač kondoma- (Prim. prev.) ** Neka Bog blagoslovi ljubav. (Prim. prev.) nela 012

66 nikada ne gleda u zube poklonjenom konju. Stvar je bila u tome da se Didije Anžu razvodi. Ponovo! Biće to divan dan. Taj brak je počeo tako dobro. Što je bilo čudno, s obzirom na to da su svi ostali brakovi počeli izuzetno loše. Prvo je bila Lusil. Ah, la belle Lusil! Koliko ju je samo želeo! Koliko je patio! Didijeu je tada bilo dvadeset godina, i glumio je u svom prvom filmu. Entre les draps*, što je upravo mesto na kome je Didije želeo da bude sa Lusil Kami. Lusil je bilo četrdeset četiri godine, bila je udata i igrala je Didijeovu majku u filmu. Režiser ju je preklinjao da prihvati tu ulogu. Lusil mu je uvek bila slaba tačka. Verovatno se zato i oženio njom. Godine l951. Žan Kami je bio najuticajniji čovek u francuskom filmu. On je bio pariški Volt Dizni, Luj B. Majer** iz ranijeg vremena, čovek koji je mogao da stvori ili uništi karijeru mladog glumca samo klimanjem svoje sjajne ćelave glave ili trzajem svojih prosedih brkova. Žan Kami je lično dao glavnu mušku ulogu Didijeu Anžuu u Entre les draps, izvukavši privlačnog, crnokosog mladića sa još crnjim očima iz potpune anonimnosti, i lansirao ga u čaroban svet slave i bogatstva, limuzina i luksuza... i Lusil. Kad se osvrnuo na to, decenijama kasnije, Didije se tešio da on u stvari nije imao nikakav izbor. Lusil Kami je bila boginja, njeno telo hram koji je preklinjao, ne, zahtevao da bude obožavan. Te jedre, zrele grudi, te nepristojne pune usne, uvek rastavljene, uvek primamljive, izazovne... Didije Anžu nije mogao više da izdrži da ne zavede Lusil Kami, kao što nije mogao da diše na laktove ili pliva kroz tvrdo kamenje. Elle etait uneforee de la nature***! Svakako, da je prestao da je zavodi, sve bi se dogodilo drugačije nego što se dogodilo. Nažalost, posle tri nedelje njihove veze, Lusil je zatrudnela sa Didijeom. „Ja ne vidim problem." Zbunjeni Didije se branio, izbegavajući još jedan porcelanski predmet koji je Lusil besno bacila prema njegovoj lobanji. „Cherie, molim te. Samo reci da je Žanovo. Ko će znati?" ____________________________________________ * Franc.: Između čaršava. (Prim. prev.) ** Louis B. Mayer (1884-1957), kanadsko-američki filmski producent. (Prim. prev.) *** Hrane.: Ona bešc prirodna sila! (Prim. prev.) nela 012

67 „Svi će znati, ti tupoglavče, ti budalo!" Didije savi glavu jer je još jedan tanjir za dlaku promašio njegov dušnik. „Žan je neplodan!" „Oh." „Da. Oh." ,,Pa, onda, moraćeš da ga se oslobodiš." Lusil je bila zgrožena. „Abortus? Šta ti misliš o meni, da sam čudovište?" „Ali, cherie, budi praktična." „Jamais! Non, Didije. Postoji samo jedno rešenje. Moraš se oženiti mnome." Razvod Kamiovih bio je glavna tema razgovora u Kanu te godine. Lusil Kami, u poodmakloj trudnoći, venčala se sa svojim mlađanim ljubavnikom, i nekoliko čudesnih meseci, Didije je bio istinski slavan. Ali je onda beba umrla, Žan Kami je primio nazad Lusil skrhanu od bola, i filmski krugovi su se zatvorili oko njih. Tokom sledećih devet godina, sve dok Žan nije umro, Didije Anžu nije mogao u Francuskoj da dobije ulogu čak ni u reklami za deterdžent za veš. Bio je otpisan sa samo dvadeset tri godine. Tek kada je napunio tridesetu, stvari su konačno počele da se poboljšavaju. Didije se oženio, po drugi put, divnom Elen Marso, nevinom naslednicom iz Tuluza. Elen je bila nevina i nije želela da spava sa Didijeom dok se ne venčaju. To je Didijeu savršeno odgovaralo. Spavao je sa drugim ženama dok su se zabavljali, sve vreme se radujući danu kada će postati vlasnik Elenine uzane chatte i debelog bankovnog računa. Ko bi mogao poželeti više? Venčanje je bilo vrhunac, najsrećniji dan Didijeovog života. Sve dok nije pala noć i nisu konačno ostali sami u bračnom krevetu, Didije nije otkrio zašto je njegova mlada nevesta bila tako stidljiva da spava sa njim. Ispostavilo se da jadna Elen ima groteskno deformisane genitalije, tajnu koju je čuvala od detinjstva. Ceo taj štos nevinosti i straha od seksa bio je samo fasada, smicalica. Ta kučka ga je uhvatila u zamku! Taj brak je bio jadan od početka, pa ipak je Didije ostao sa Elen pet godina. Razumljivo je da ju je stalno varao, izvlačeći i poslednji franak njenog bogatstva da sam producira filmove, svaki od njih bio mu je odskočna daska. Elen je znala šta njen muž smera, ali ga je ipak beznadežno volela. Didije je imao takav uticaj na žene. Svakog dana se Elen molila usrdno da se Didije prosvetli i uzvratiti joj ljubav, uprkos njenoj nesrećnoj fizičkoj mani. Ali se to nela 012

68 nikada nije dogodilo. Sa trideset pet godina, slavan po drugi put u životu, a bogat prvi put, Didije Anžu se razveo od Elen Marso. Vratio se na tržište. Sledeća je došla Paskal, još jedna naslednica koja je učinila Didijea još bogatijim i rodila mu dva sina, ali nažalost nije imala slobodne poglede na njegovo vanbračno koketiranje. Jedna od tih koketa, Kamij, postala je četvrta gospođa Anžu, one godine kad je Didije napunio pedeset. Trideset godina mlađa od njega i neverovatno zgodna, vrhunska manekenka u svoje vreme, Kamij je podsetila Didijea na njega u tim godinama. Savršen izgled, sebična, ambiciozna, nezasita. Bili su stvoreni jedno za drugo. Ali posle tri godine braka, Kamij je spavala sa Didijeovim sinom tinejdžerom, Likom. Uz pomoć Lisjena Deforža, Didije ih je oboje isključio iz nasledstva bez penija i zakleo se da se više neće nikada ženiti. Povukao se u Sen Trope, gde je postao legendaran po svojoj taštini, naročito po obimnoj kolekciji perika, koje je čuvao u specijalnoj garderobi u vili Paradi, na veliku radost ruskih kurvi koje su mu tamo redovno grejale krevet. Niko, a najmanje njegov advokat, nije očekivao da če se Didije Anžu ponovo oženiti. Ali pre četiri meseca, kao grom iz vedra neba, stari raskalašnik je učinio baš to, tajno se venčavši sa Ruskinjom za koju niko od njegovih prijatelja nije nikada čuo, a kamoli je sreo. Njeno ime je bilo Irina Minčenko, i opšta pretpostavka je bila da je ona jedna od kurvi koja je nekako uspela da opčini Didijea i navede ga na brak. Opšta pretpostavka je bila pogrešna. U svojim srednjim tridesetim godinama, aristokratskog porekla i obrazovana, Irina je bila i sama bogata. Čak i da je bila siromašna, bila je suviše lepa i pametna da bi bila kurva. Od dana kad su se sreli, na kućnoj zabavi u Ramatuelu, Didije je bio opčinjen. Odveo je svoju novu nevestu na Tahiti za medeni mesec, u usamljenu kolibu na plaži. Prvi put u životu, Didije Anžu nije želeo da ga prate mediji. Rekao je Lisjenu, sa kojim je sada već bio prijatelj: „Irina je previše izuzetna da bih je delio sa svetom. Kad god vidim nekog da je samo pogleda, bilo muškarac ili žena, dobijem želju da ga ubijem. Šašavo je to što mi radi!" Ma šta da mu je Irina radila, sa tim je sada gotovo, Lisjen je razmišljao cinično, idući prema zadnjoj terasi vile. Samo tri nedelje po povratku sa medenog meseca Didije Anžu ga je zvao, bukvalno urlajući od gneva i besa. nela 012

69 „Želim razvod!", vrištao je u slušalicu. „Želim da isprašim tu kučku, čuješ li me? Neću joj dati ni prebijenu paru!" To se događalo prethodne večeri. Nadao se da će Didije biti smireniji jutros. Bilo je previše rano za vrištanje. Nažalost, kad je Lisjen zakoračio kroz francuska vrata u dnevnu sobu, začuli su se zaglušujući krici. Ali nije ih ispuštao Didije. Dolazili su od njega samog. Prodorne krike ispuštao je Lisjen. nela 012

70 DESETO POGLAVLJE Deni Makgvajer je dugo zurio u Meta Dejlija. Ili tačnije rečeno, zurio je dugo u prazan prostor. Metovo iskrivljeno, srdačno lice puno nade samo se slučajno našlo tu. Naravno, Deni je znao za ubistvo Didijea Anžua. Kao i svi u Francuskoj, čuo je o tome na televiziji i čitao u novinama. Svi, od Monda do Figaroa, objavili su priču o Anžuovoj živopisnoj, romantičnoj prošlosti i nagađali koji je prevareni suprug ili neplaćeni kreditor mogao da naruči pucanj u starog raskalašnika. Ali je malo napisano o poslednjoj supruzi idola matinea, osim da je Ruskinja i da se veruje da se vratila u domovinu posle ubistva. Svakako da Deni nije čuo ništa o silovanju. To je i rekao Metu Dejliju. „Nije primljena nijedna zvanična tužba", složio se Met. „Ali na blogovima ima glasina da je gospođu Anžu seksualno zlostavljao ubica, i da je čovek koji je došao na mesto zločina, pronašao žrtve vezane zajedno. Problem je u tome, ponovo, što udovica nije ovde da je pitamo. Otišla je." „Da, ali samo kući u Rusiju. Ona nije nestala kao ostale." Met je slegnuo ramenima. „Tako kažu novine. Ali ko zna kakva je stvarno istina. Ovde je policija tako korumpirana da je Skupština grada Čikaga za njih Mirovni korpus." Deni se nasmejao. Bio je to prazan smeh, ali ispunjen slutnjom. Ako je ubica Endrua Džejksa još tu negde, i ponavlja svoje užasne zločine, onda su još dve smrti dva nevina čoveka na savesti Denija Makgvajera. A šta je sa udovicama, lepim mladim ženama, koje su tako zgodno nestale samo dve nedelje posle ubistva? Ako su i one mrtve, onda on ima još više krvi na svojim rukama. Tog čoveka, tu životinju, sve više će ohrabrivati svaki uspešan poduhvat. Deni ne može tek tako da sedi i ništa ne preduzima, i da mu dozvoli da ponovo napadne. Sa druge strane, rekao je Metu Dejliju istinu. Nisu ga samo njegova neodlučnost da otvara stare rane i uznemiri Selin sprečavale da dela. Ukoliko lokalna policija ne zatraži pomoć Interpola, zvanično, Deniju su ruke vezane. Rekao je Metu Dejliju: „Ne možemo biti sigurni da je to isti čovek. Ne znam za ser Pirsa Henlija, ali Didije Anžu je imao dugačak spisak ljudi koji su želeli njegovu smrt." „Slažem se da ne možemo biti sigurni", reče Met uzbuđeno. „Zato treba da otvorimo ponovo slučaj. Ili započnemo nov slučaj, posmatrajući sva tri nela 012

71 slučaja zajedno. Ima toliko toga što ne znamo. Samo vam mogu reći da osećam u kostima da je to jedan čovek, jedan pomahnitali, glupavi luđak, i da stežemo krug oko njega." Deni Makgvajer pomisli: On već koristi mi. On pretpostavlja da sam ja u igri. „Obaviću neke telefonske razgovore sa Skotland jardom i ovdašnjom francuskom policijom. Videću šta mogu da iščačkam. Ali ništa ne obećavam." Ako je Met bio razočaran, on je to dobro prikrio. „Shvatam. Znam da verovatno zvuči uvrnuto, pošto je moj otac napustio mene i moju sestru i sve to. Ali bih voleo da vidim da je pravda zadovoljena u vezi sa njim. Smatrao sam, kada biste imali te informacije, možda biste mogli da pomognete." „Šta ćete sada uraditi?", upita Deni. „Da li se vraćate u Sjedinjene Države?" Met ga je pogledao u neverici. „Nazad u Sjedinjene Države? Dovraga, ne. Zašto bih to uradio? Kao što vam rekoh, ja mislim da je ubica ovde, u Francuskoj. Večeras u šest letim za Nicu. Trebalo bi da budem u Sen Tropeu do deset." „Budite obazrivi", upozorio ga je Deni. „Ako je mafija uključena u ubistvo Didijea Anžua, možda se izlažete opasnosti." „Vi ne verujete istinski da je to bilo delo mafije? Ma, hajde. To je samo razmišljanje lenjog detektiva, linija najmanjeg otpora." „Ne znam", reče Deni. „Ne znam ništa konkretno u ovom trenutku, a ne znate ni vi, gospodine Dejli. Glasine na blogu ne čine slučajeve ubistva. Uz to, čak i da ste vi u pravu, i da su sva tri ubistva povezana..." „... što ona jesu. Vi znate da jesu." „.,. francuska policija ne prihvata ljubazno strance koji gaze njihov teren i mešaju se u njihove istrage. Naročito ne Amerikance." Met je ispružio ruke široko kao gest nevinosti. „Ne brinite za mene." Nasmejao se. „Šarmiraću ih pa će mi se pokoriti." Kasnije tog popodneva, u sali za odlaske na lionskom aerodromu, Met Dejli je isprobao svoj šarm na svojoj supruzi. „Biću ovde još nedelju dana, dušo, najviše deset dana. Doneću ti neke lepe Šanelove stvarčice, šta kažeš?" „Ne želim lepe stvarčice", zarežala je Rakel. „Ja želim naš deo tog novca! Zar ne shvataš da svaki dan koji si odsutan, te proklete dobrotvorne ustanove nela 012

72 troše naš novac? Ne mogu da se borim protiv toga sama, Mete, i ne mogu da se borim bez novca. U utorak je u Beverli Hilsu sastanak advokata. Očekujem te tamo." „Ali, dušo, ovo Anžuovo ubistvo..." „Neće platiti naše račune", odbrusila je Rakel. „Ozbiljna sam, Mete. Ili dođi kući do utorka ili se nemoj uopšte vraćati." Na drugoj strani grada, kod kuće sa Selin, Deni Makgvajer je ležao ispružen na krevetu, blaženo uživajući posle vođenja ljubavi. „Kako je bilo danas?", upitala ga je žena. „Tvoj sastanak, sa tim Amerikancem. Tvojom uhodom! Šta je on, napokon, želeo?" „Hmm? O, ništa." Ispruživši ruku, Deni je pomilova po grudima. „On je neki momak sa televizije, pravi dokumentarac o LAPD-ju. Nije ništa bitno." Bilo je to prvi put da ju je Deni slagao. Osećaj krivice zbog toga pritisnuo mu je stomak kao olovo. Te noći, dok je Selin Makgvajer spavala, Deni je ležao budan, razmišljajući o savršenom licu Anđele Džejks. nela 012

73 JEDANAESTO POGLAVLJE Met Dejli je zurio kroz prozor srednjovekovnog zamka Elen Marso, i činilo mu se kao da je zalutao na stranice neke bajke. Nije to bilo samo zbog kuće. Radilo se o celokupnom gradu Eze, neobično slikovitom planinskom selu, tridesetak kilometara od Monte Karla. Volt Dizni ne bi mogao da naslika bolje to mesto, sa kulama i tornjevima, sa krivudavim kaldrmisanim ulicama, lampama na gas i kutijama sa cvećem, i raštrkanim starinskim, zanatskim kućicama. Met je pomislio: Savršeno je. Gotov filmski dekor za Lepoticu i zver. Pre dvadeset godina, Elen Marso bi bila divna Bela. Čak i sada, sa pedeset godina, bivša žena broj dva Didijea Anžua bila je privlačna. Sa vitkom figurom, skladne građe i iskričavim smaragdnozelenim očima, Elen je još mogla da privuče pažnju. Naravno, svi u Ezeu su znali glasine: da je Elen deformee, u donjem delu. Ali je to, izgleda, nije sprečilo da potroši dva muža posle Didijea, od kojih su obojica bili bogati. Nameštaj samo u ovoj sobi sigurno vredi stotine hiljada. „Žao mi je što ne mogu više da vam pomognem, gospodine Dejli." Elenin engleski je bio savršen. „Ali Didije i ja nismo bili u kontaktu mnogo godina. Pročitala sam o njegovoj smrti u novinama, kao i svi ostali." Met je uzdahnuo. Uprkos Rakelinom besu, on je bio na jugu Francuske već devet dana, i bio mu je potreban neki trag. Bilo kakav trag. Uzeo je gutljaj the au eitron*. „Da li ste bili u lošim odnosima kad ste se rastali?" „Didije me je napustio, gospodine Dejli. Čim je potrošio svaki santim koji je bio na moje ime." „Shvatam. Znači, bili ste u lošim odnosima kad ste se rastali." Elen se nasmešila. „Mi smo se razveli, gospodine Dejli. Pošteno je reći da u to vreme gospodin Didije nije bio na vrhu moje liste za božićne čestitke. Ali ja nisam veliko zlopamtilo. Vreme je prošlo. Ponovo sam se udala. Bilo mi je žao kad sam čula šta se dogodilo Didijeu. Niko ne zaslužuje da tako okonča život." Jedan pogled na lice Elen Marso kazao je Metu da je iskrena. Ova žena nije želela smrt Didijea Anžua, i očigledno nema nikakve veze sa njegovim ubistvom. Ista priča se ponovila i sa njegovim ostalim bivšim ženama. Met je ________________________________________ * Franc.: Čaj sa limunom (Prim. prev.) nela 012

74 uspeo da uđe u trag svakoj od njih. Lusil Kami je sada bila krhka osamdesetogođišnjakinja, jedva u stanju da se seti svog imena, a još manje sposobna da planira ubistvo čoveka koga nije videla decenijama. Paskal Anžu se preudala za grčkog tajkuna i bila je previše bogata da bi joj bilo stalo. Kamij, četvrta gospođa Anžu, još je živela srećno sa Likom, Didijeovim razbaštinjenim sinom, na farmi u Pirinejima. Delovala je istinski uznemirena kad ju je Met pozvao da se raspita o Didijeovoj smrti. Nije u pitanju to da je Met mnogo verovao u teoriju „nema ničeg opasnijeg...", koja je njemu izgledala neuverljiva, kao i u povezanost sa mafijom, koju je policija bila sklona da sledi. On je bio ubeđen da je isti čovek koji je ubio njegovog oca i ser Pirsa Henlija, učinio to i Didijeu Anžuu. Ali, Deni Makgvajer je bio u pravu. Treba mnogo više od pretpostavki da bi izgradili slučaj ubistva, ili čak i da naprave polupristojan dokumentarac. Met je morao da istraži sve aspekte. Naravno, jedina bivša sa kojom je stvarno želeo da razgovara i dalje mu je izmicala. Policija je tvrdila da se Irina Anžu vratila kući u Rusiju, kao što je imala pravo da učini nakon što je dala iskaz kao svedok. Izgleda, međutim, da niko nije znao gde je ona tačno otišla, ko je njena porodica ili, uistinu, bilo šta drugo o njoj. Sva Metova istraživanja o Irini naišla su na nezainteresovano galsko sleganje ramenima policije Sen Tropea, a izgleda da ju je veoma malo meštana ikada upoznalo. Samo jedan čovek je bio raspoložen đa priča sa Metom o Irini Anžu. Oprostivši se od Elen, Met Dejli je pošao da se sastane sa njim. Smešten u samom srcu bučne luke Sen Tropea, kafič Gorila je mesto u koje se odlazilo da se vidi i da se bude viđen. Dok uplovljavaju superjahte, vi pijuckate jutarnju kafu, piljite u glamurozne putnike kad se pojave na palubi u svojim svilenim košuljama kavali i bikinijima eres, i možete skoro zamisliti da ste jedan od njih. Privilegovani. Zlatni. Nedodirljivi. I to košta koliko kafa sa mlekom i jedan sat sedenja na prilično neudobnim stolicama od pruća zbog kojih je pozadina vaših butina izgledala kao da ste sedeli na spravi za pečenje vafla. Lisjen Deforž je odmah poznao Meta Dejlija. Ne zato što su se ranije upoznali, već zato što je Met imao taj iskren, poverljiv, budalast izraz zajednički za sve Amerikance provincijalce. Kako je to čudno, pomisli Lisjen, nela 012

75 nacija koja je opšte omražena u inostranstvu ima tako neverovatnu veru u svoj sopstveni šarm. „Gospodine Dejli." „Gospodine Deforž. Hvala vam što ste pristali da se nađemo." Lisjen Deforž je dobro razmislio pre nego što je prihvatio današnji sastanak. Nije imao nikakve veze sa policijom otkad uopšte nisu uzeli u obzir to što im je ispričao da je Irina Anžu silovana. „Jedan po jedan zločin", rekao je glupavi glavni policajac Lisjenu, ne potrudivši se da napravi belešku o pojedinostima njegovog iskaza. Ako je dama odbila da to prijavi a očigledno je to slučaj silovanje zvanično nije postojalo. Manje zbrke, manje papirologije, i svi su bili srećni. Svi osim Lisjena Deforža, koji još ima košmare zbog onog što je video u vili Paradi tog strašnog jutra. Svuda krv, na zidovima, tepihu, kaučima. Jezive rane na Didijeovom vratu i licu. Irina, gola i u modricama, vezana uz unakaženo telo svog supruga. Istine radi, on više nije želeo da priča o tome, ne sa ovim upornim, mladim Amerikancem, niti s bilo kim. Ali na kraju je preovladala radoznalost. Met Dejli je tvrdio da je njegov otac ubijen na isti sadistički način kao i jadni Didije. I u tom slučaju je bilo silovanje, i Dejli je bio ubeđen da postoji veza između ta dva ubistva. Toliko siguran da je napustio posao i prešao pola sveta da to istraži. „Ne znam od kakve pomoći mogu ja da budem", Lisjen je priznao. Met je rekao: „Pa, ne možete nikako biti od manje pomoći nego policajci, to je sigurno. Ti momci izrazu 'nisam zainteresovan' daju sasvim novo značenje." Lice Lisjena Deforža se ukočilo. „Nisu uspeli u ovom slučaju. Ubica je nestao, a oni ne znaju ništa. Mi, Francuzi, ne volimo da nas podsećaju na neuspeh. Naročito ne volimo da to čine Amerikanci. Kako mogu da vam pomognem?" Met je izvukao nalivpero i beležnicu. Kao i većina pisaca, svuda je nosio nalivpero i beležnicu, u slučaju da vidi ili čuje nešto smešno što bi mogao da koristi kao materijal. Istraživanje ubistva nije bilo baš kao i pisanje sitkoma, ali je zahtevalo posvećenost pojedinostima. „Želim da znam o Irini." „Šta želite da saznate? Rekao sam policiji da je silovana. Sirotica je imala modrice svuda po butinama i grudima i tragove davljenja na vratu. Bila je histerična kad sam je pronašao. Ali nikoga nije uopšte bilo briga." nela 012

76 „Mene je briga", reče Met. „Treba da znam više o tome ko je ona bila. Ko je ona. Imali su nameru da se razvedu, zar ne?" Deforž je klimnuo glavom. „Koliko su bili loši ti odnosi između njih dvoje?" „Prilično loši, čini mi se." „Hoću da kažem, nijedna Didijeova bivša žena nije želela njegovu smrt. Ali, da li je to Irina želela?" Lisjen Deforž popi gutljaj kafe. „Ja sam advokat za razvode, gospodine Dejli. Iz mog iskustva, većina žena kad-tad poželi smrt svog supruga. Međutim, jedno vam mogu reći sa sigurnošću. Ne postoji nimalo sumnje da Irina Anžu ima ikakve veze sa Didijeovim ubistvom. Silovanje... ono što je pretrpela..." Zavrteo je glavom, kao da pokušava da odagna sećanje. „Taj čovek, ta životinja, on nije normalan. On je fon, luđak. Detraque ." Met primeti kako je krv jurnula u advokatovo lice, pa je sačekao da se pribere. „Didije je želeo da okonča taj brak. Zbog toga sam išao u vilu tog dana, da razgovaramo o razvodu. Bio je zbog nečega besan na Irinu, ali nisam ustanovio zbog čega." „Da li znate nešto o njenoj prošlosti?" Lisjen Deforž odmahnu glavom. „Ne mnogo. Bila je Ruskinja, nova u ovom kraju. Nisam je upoznao sve do tog dana. Venčanje je sve iznenadilo. Ali sam shvatio da je i ona sama bogata. Nije joj bio potreban Didijeov novac. Što ne znači da drugima nije bio potreban. Didije Anžu je se kretao u sumnjivom društvu do kraja života. Bio je 'prijatelj' sa nekoliko šefova mafije u Marselju." „To sam i ja čuo." „Ti momci se ne zamajavaju. Ako je Didije bio nepošten na neki način prema njima, oni su više nego spremni da ga ubiju i siluju njegovu ženu. Oni su životinje." Zgodna, tamnokosa konobarica je prišla da uzme narudžbinu od Meta, smejući se koketno njegovom mucavom francuskom jeziku. „Dopadate joj se", reče Lisjen kad je devojka otišla, namerno njišući kukovima. „Stvarno?" Met se okrenuo i buljio za njom, snuždeno vrteći svoju burmu. „Zašto je ne pozovete na sastanak?" nela 012

77 „Ne mogu. Oženjen sam." To je izgleda razveselilo Francuza. „Pa šta?" Grohotom se nasmejao. „Ja sam šećeraš, ali ipak volim sladoled." Bilo je to dobro rečeno. U nekom drugom životu, Met bi to pribeležio. Ovako, silom je vratio razgovor na temu o kojoj su pričali. „Šta mislite da se dogodilo sa Irinom? Udovice iz druga dva slučaja što ih ispitujem nestale su ubrzo nakon napada i o njima se od tada ništa više nije čulo." Lisjen slegnu ramenima. „Nisam iznenađen. Pretpostavljam da su želele da sve ostave za sobom, sve jezive uspomene, i počnu iznova. Ne možete kriviti Irinu Anžu što je otišla iz Francuske." Met se namrštio. „Pa, mogli bismo je okriviti. Mogli bismo reći da je uzela novac i pobegla." Lisjen Deforž je bio istinski iznenađen. „O, ne. Za to je niko ne može optužiti. Didije nije bio toliko bogat kao što su ljudi pretpostavljali, znate. Posle četiri razvoda, skoro niko nije. Ali pre nego što je Irina otišla, ona je ispraznila svoj i Didijeov bankovni račun i dala sve što su imali u dobrotvorne svrhe." Met je posmatrao kako mu se koža ježi na nadlakticama i osetio kako počinju da mu se dižu dlačice na potiljku. „Da li ste sigurni u to?" „Sasvim siguran", reče Lisjen. „Face au Monde, mislim da je ime te dobrotvorne ustanove. Neka hirurška stvar u Parizu koja ima veze sa nesraslim nepcem. Oni pomažu deci." nela 012

78 DVANAESTO POGLAVLJE Deni Makgvajer je povećao brzinu na pokretnoj traci za trčanje, nadajući se da će mu bol u nogama odvući pažnju. Ali nije bio u pravu. U upravnoj zgradi Interpola nalazila se dobro opremljena teretana, ali je Deni više voleo da ide u Sport vites u Rue de la Paix. Delimično i zato što mu je povremeno trebalo da se odvoji od policajaca iz Interpola. Ma koliko daje uživao u svom poslu, da rukovodi IRT odeljenjem, sama organizacija je bila birokratska i okrenuta sebi, istinsko svetilište preteranog formalizma. Ali uglavnom zato što su trake za trčanje u klubu bile okrenute prema ogromnim prozorima kroz koje se videla saobraćajna gužva, koja gaje podsećala na LA. Deniju se dopadao život u Francuskoj, mirniji ritam života, istorija, arhitektura, hrana. Ipak, povremeno su mu nedostajale Sjedinjene Države, fudbalski prenosi ponedeljkom i pileća krilca na žaru. Susret sa Metom Dejlijem snažno mu je oživeo nostalgiju. Deniju Makgvajeru se dopadao Met Dejli. Dopadala mu se njegova iskrenost, njegov smisao za humor, istrajnost. Ali je želeo svim srcem da ga Met Dejli nije nikada pronašao. Onog trenutka kad je Met izašao iz njegove kancelarije, Deni nije mogao da misli ni na šta drugo osim na slučaj Džejks i na ta druga, očigledno povezana, ubistva. Pošto ga je Met, veoma uzbuđen, zvao iz Sen Tropea da mu kaže da je i Irina Anžu ostavila sav svoj novac dobrotvornoj dečjoj ustanovi, on je najzad otvorio raspravu o tom predmetu sa svojim pretpostavljenima. „Brakovi od maja do decembra, silovanja, sumanuta priroda ubistava, uvezivanje žrtava zajedno. Već to nagoveštava obrazac. Ali činjenica da su sve tri udovice isparile posle ubistva, i sve su prenele svoje nasleđe dobrotvornim dečjim ustanovama, uključujući i Irenu Anžu... to vredi proveriti, zar ne, gospodine?" Zamenik direktora Anri Fremo je zagonetno treptao, a njegovo punačko lice nije ništa odavalo. U srednjim šezdesetim godinama, skroz ćelav i sa naduvenim stomakom koji bi mogao izgledati veselo kod čoveka sa više smisla za humor, Anri Fremo je bio sve ono što se Deniju Makgvajeru nije dopadalo kod Interpola: nametljiv, nepopustljiv, svesno uskogrud. Bio je takođe izuzetno inteligentan, istrajan rešavač problema, prvoklasan mislilac. Ali nije se iz tih razloga Anri Fremo uzdigao do vrha Interpola. To je nela 012

79 postigao ropskim poštovanjem pravila. „Koja zemlja članica je zahtevala našu pomoć?", upitao je Denija nabusito. „Ne sećam se da sam video išta slično na svom stolu." „Ne, gospodine. Još nije stiglo. Primio sam informacije iz privatnih izvora." Obrve Anrija Fremoa su se polako podigle. „Privatan izvor?" „Da, gospodine." „Zameniče direktora Makgvajere. Mislim da ne treba da vas podsećam da Interpol nije kao ostale službe za sprovođenje zakona. Naša svrha je da funkcionišemo kao administrativna veza između službi za sprovođenje zakona zemalja članica, da omogućimo saradnju među njima i obezbeđimo im pristup bazi podataka." Deni je uzdahnuo. „Da, gospodine. Pročitao sam uputstvo. Ali ako je taj ubica na slobodi, i sprema se da ponovo napadne, zar onda nije naša dužnost da delujemo?" „Ne. Naša dužnost je jasna: da omogućimo međusobnu saradnju zemalja članica i obezbeđimo pristup bazi podataka, na zahtev. Da li nam je prosleđen takav zahtev povodom tih zločina?" Deni je isto tako mogao pričati i sa zidom od cigle. Ista priča se ponavljala i kod Skotland jarda. Glavni inspektor Vilard Dru je bio niži detektiv-inspektor kada je vodio istragu Henlijevog ubistva. Primio je Denijev telefonski poziv krajnje suzdržano. Da, Trejsi Henli je napustila zemlju. Ne, vlasti ne znaju ništa o njenom trenutnom prebivalištu, ali ne sumnjaju ni u kakvu nepoštenu radnju. Ne, niko nikada nije bio optužen za ubistvo ser Pirsa Henlija, uprkos iscrpnim razgovorima sa više od osamdeset mogućih osumnjičenih. Ne, glavnog inspektora Drua ni najmanje ne zanima da pokrene slučaj ponovo „jer su neku beznačajnu francusku filmsku zvezdu ubili lokalni mafijaši". Deni je razumeo odbrambeni stav Vilarda Drua. I on sam se tako osečao, nakon što je ubica Endrua Džejksa pobegao. Neuspeh je pekao kao so na otvorenoj rani. A on se osečao nemoćno. Francuska policaja je bila još gora, puštajući da prođu dani pre nego što su odgovorili na Denijev poziv, zatim ismejavši njegov nagoveštaj o vezi između ubistava u Los Anđelesu i Londonu kao „maštovit", a dokaze Meta nela 012

80 Dejlija kao „posredne u najboljem slučaju". Niko nije želeo da ponovo otvori taj slučaj, da raspetljava tako užasno zamršen, krvav čvor. Po celom svetu, zvuk kolektivnog pranja ruku bio je zaglušujuć. Znoj se slivao Deniju niz leđa, skupljajući se na dnu kičme, dok su mu stopala udarala u pokretnu gumenu traku pod njim. Dok je trčao, njegove sopstvene sumnje su se vraćale puzeći. Da, francuska policija je lenja, a britanska je zauzela odbramben stav. Ali da li su oni u pravu? Mnogo toga u ta tri ubistva se nije uklapalo. Interpolova baza podataka 1-24/7 bila je najveća i najsveobuhvatnija takve vrste u svetu, baza koja čuva zbirku otisaka prstiju i snimke pljački, spiskove nestalih osoba, uzorke DNK i putna dokumenta. Njihova baza podataka samo za izgubljena i ukradena putna dokumenta je sadržala više od dvanaest miliona dosijea. Ali posle iscrpnog pretraživanja, Deni nije pronašao nijedan zločin koji je makar i približno podsećao na slučajeve Džejks, Henli i Anžu. Ako je to stvarno bio jedan isti ubica, zašto je čekao tako dugo između ubistava? I zašto je izabrao žrtve prostorno toliko udaljene? Šta je radio između ubistava? Kako se izdržavao? Skoro sve serijske ubice za koje je Deni čuo radile su u okviru jedne teritorije, poznatog „terena za ubistvo" i držale su se njega. Profesionalne ubice su se kretale stalno zato što su usredsređene na svoju metu; oni se nisu muvali okolo i silovali nevine posmatrače. Postojale su i druge protivurečnosti u Metovim „preslikanim" ubistvima. Didije Anžu i Endru Džejks su ubijeni nožem. Ser Pirsu Henliju su smrskali glavu. Nakit je ukraden iz kuće Henlija i Džejksa, ali ne iz kuće Didijea Anžua, uprkos činjenici da je on imao skupocenu zbirku na toaletnom stočiću u spavaćoj sobi. A šta je sa krađom umetničkih dela kod Džejksa? Retke viktorijanske minijature? Gde se one uklapaju u mogući motiv? Iscrpljen, Deni uspori traku na brzi hod, puštajući da srce počne ravnomerno da mu kuca. Met Dejli je bio na putu za Los Andeles. Sledeće nedelje Deni će morati da ga pozove, da ga obavesti nezvanično o „napredovanju". Kakva šala. Nije imao ništa, ništa osim prostog broja: tri. Tri žrtve. Endru Džejks, ser Pirs Henli, Didije Anžu. Tri države. Tri nestale supruge. Anđela Džejks, Trejsi Henli, Irina Anžu. Tri. Teško da bi se moglo nazvati otkrićem veka. Instinktivno, Deni je osetio da ključ za rešenje ove misterije leži u nela 012

81 silovanju mladih supruga. Negde iza tih zločina se nalazi lovac na žene. Nasilna, seksualno motivisana zver. Pomislio je na svoju suprugu, Selin, i osetio kako ga je preplavio talas odvratnosti i gađenja, obojen strahom. Ako bi se njoj slučajno nešto dogodilo, bilo šta, on ne zna šta bi učinio. Razmišljao je po hiljaditi put o lepoj Anđeli Džejks i ostalim ženama, Trejsi i Irini. Da li su žive i provode novi, povučen život negde, kao što su policajci iz Los Anđelesa, Londona i Sen Tropea tako strašno želeli da veruju? Ili su i one mrtve, a njihova tri tela trunu u neobeleženim grobovima, tihe žrtve tog najbezobzirnijeg i najlukavijeg od svih ubica? Met Dejli zaustavi automobil na stazi ispred svoje kuće, uzbuđen kao tinejdžer koji se sprema za prvi sastanak. Bio je odsutan skoro tri nedelje. Otkad su se venčali nije toliko dugo bio odvojen od Rakel. Bez obzira na njenu ljutnju pošto je odbio da se vrati kući zbog sastanka njenih advokata pre nedelju dana, nije kontaktirala sa njim nijednom i odbijala je njegove pozive ili elektronske poruke Met je bio iznenađen kad je shvatio da mu je nedostajala. Ovaj odmor mu je dao novu odlučnost da poradi na svom braku. Zapostavljam je, rekao je sebi. Nije čudo što provodi tako mnogo vremena tražeći zamišljeni ćup sa zlatom u svojoj advokatskoj kancelariji. Zašto i ne bi, kad sam ja zatvoren u kancelariji po ceo dan, ili letim po svetu ne bih li rešio ta ubistva? Kroz glavu mu je proletela misao da ako on stvarno razotkrije ovaj slučaj, uz pomoć Denija Makgvajera, ako pronađe ubicu i privede ga pravdi, možda će se Rakel ponovo ponositi njim. Zatim bi mogao da napiše scenario za to, proda ga nekom većem studiju, i zaradi više novca nego što bi Rakel ikada mogla da zamisli. Bila je to lepa maštarija, ali u međuvremenu treba da provodi više vremena sa njom. I učiniće to. Sada kad se vratio, sve će izgladi među njima. U kući je bilo mračno. Met je potisnuo u stranu svoje razočaranje. Još je rano, govorio je sebi. Ona će uskoro doći kući. Bar će imati vremena da se istušira i presvuče posle tog dugačkog putovanja. Sedišta u ekonomskoj klasi Er Fransa očigledno je smislio neki savitljivi kepec, pa je donji deo leđa „ubijao" Meta. Spavaća soba na spratu je bila netaknuta, svedočanstvo njegovog dugotrajnog odsustva. Met baci kofer na bledoroze prekrivač i poče da se rasprema. Tek tada je video koverat naslonjen na lampu pored uzglavlja. Na nela 012

82 prednjoj strani je bilo ispisano njegovo ime Rakelinim prepoznatljivim krupnim, razvučenim rukopisom. Metu se zgrči želudac. Prestani da misliš na najgore. Možda je to čestitka za dobrodošlicu. Ali još dok je otvarao koverat, znao je da nije. Probudilo ga je lupanje na vratima. Bilo je zaglušujuće. Dok je ležao na podu, a mala barica pljuvačke ispred njegovog lica prljala čupavi tepih boje breskve, prva pomisao mu je bila: Neko pokušava da mi sruši kuću. Dok sam ja unutra. Druga misao mu je bila: Neka im je sa srećom. Rakel se razvodi od njega. On ju je oterao i ona se nikada neće vratiti. U tom trenutku je najviše želeo da ga odmah ubiju gomilom krša, ruševinama onoga što je nekada bio srećan dom. BUM, BUM, BUM! To nije bila čelična kugla. Pesnica. Na vratima. Ljutita pesnica. „Otvori, Mete. Znam da si unutra." Glas mu je bio poznat, ali nije mogao tačno da ga se seti. Nije ni čudo, posle dve boce vina koje je sručio sa bocom loše votke koja je preostala od poslednjeg dočeka Nove godine. Met nije mogao da stane na noge. Privremeno je podigao glavu sa poda, gurajući se nazad rukama tako da je bio na kolenima. Spavaća soba se vrtela oko njega u breskvastim krugovima. Povratio je. BUM, BUM, BUM! „Dolazim! Bože." Met je posrtao niz stepenice, čvrsto hvatajući ogradu, kao paraplegičar u trambolini. Svaki korak je bilo mučenje, ali je morao da zaustavi tu buku. Otvorio je ulazna vrata. „Oh. To si ti." Kler Majkls je nabrala nos kad ju je talas alkoholnih isparenja zapahnuo u lice. Njen brat kao da je ostario deset godina. „Rakel me je napustila." „Znam", reče Kler ravnodušno. „Svratila je do mene i ostavila gomilu neplaćenih računa za tebe, 'u slučaju da se ikada udostojiš da dođeš kući', kako je ona to rekla." „Šta ja sada da radim?", jecao je Met beznadežno. „Ja je volim, Kler. Ne mogu da živim bez nje." nela 012

83 „O, koještarije", reče mu sestra, prošavši pored njega u hodnik. „Idi gore i istuširaj se, a ju ću ti napraviti doručak. Možeš mi ispričati o Francuskoj. Oh, i Met...? Popij kofu vodice za ispiranje usta dok si gore, hoćeš li? Iz usta ti smrdi kao da ti je u njima nešto što je uginulo pre dve nedelje." Kler je napravila izvrstan doručak. Sveže napravljene palačinke sa borovnicama, orasima i sirupom od javora, omlet od dimljenog lososa i veliku šolju jake kolumbijske kafe. Posle toga, Met se ponovo osećao delimično kao čovek. „Već je podnela zahtev za razvod, što bi trebalo da bude neka vrsta svetskog rekorda u brzini", rekao je sestri sumorno. „Želi polovinu svega." „Osim računa." „Osim računa. Koje ja nikako ne mogu da platim. Kad mi preseku kartice napola, pobrinuću se da joj pošaljem njen deo." Nasmešio se slabašno. „Šta ću, zaboga, da radim?" Kler je počela da rasklanja tanjire. „Uvek možeš da pokušaš nešto da radiš. Znaš, da nađeš posao? To je ona situacija kad ideš u kancelariju i radiš nešto za druge ljude, i oni ti za to plate. To je zaista primamljivo." „Ha, ha", reče Met. „Ja imam posao. Ja sam reditelj." „Oh!" Kler izvi obrve podsmešljivo. „Shvatam, Ingmare Bergmane. I kako napreduje veliki opus? Da li je Francuska sve ono o čemu si maštao?" „Bilo je sjajno." Metove oči su zaiskrile prvi put tog jutra. Ispričao je sestri o susretu sa Denijem Makgvajerom i o neočekivanom razvoju u slučaju Didijea Anžua Irina je ostavila imovinu svog supruga u dobrotvorne svrhe, baš kao što su uradile i druge dve udovice. „Znam da je to isti ubica, čovek koji je ubio našeg tatu. A prilično sam siguran da i Makgvajer to zna, mada lukavo ništa neće da obeća." Kler se namrštila. „Endru Džejks nije bio 'naš tata'. Tata je bio naš tata. Džejks je bio samo neki prokleti donator sperme." Met je bio zatečen njenom ljutnjom. ,,U redu. Možda jeste. Ali nije zaslužio da mu glavu preseče neki psihić i da se zatim izvuče nekažnjen za to." „Možda je on ipak to zaslužio?", reče Kler, puneći Metovu mašinu za pranje posuda uz seriju bučnih udaraca. „Možda je bio vašljivi kučkin sin. Možda su svi oni bili takvi." Okrenula se da pogleda brata. „Već si upropastio nela 012

84 brak, Mete. Mama se sekira zbog tebe, ja se sekiram zbog tebe. Ti si bez prebijene pare. Zar nije krajnje vreme da prestaneš uzalud da tragaš za ubicom i da povratiš svoj život? Ako policije tri zemlje i Interpol nisu uspeli da reše ta ubistva, zbog čega misliš da ti to možeš da uradiš?" „Ja sam pametniji od njih?" Met se nasmeja, a Kler mu uputi pogled pun prezira, što ga je porazilo. Znao je da je ona u pravu. Mora pronaći posao koji se plaća, i to uskoro, ako želi da preživi ovaj razvod i zadrži krov nad glavom. Može i dalje da radi na dokumentarcu, i održava kontakt sa Denijem Makgvajerom. Ali ne sme dozvoliti da ga nerešena ubistva onako obuzmu kako je to bilo do sada. Zazvonio je telefon. Oboje su zurili u njega, razmišljajući o istom. Rakel. „Zadrži prisebnost", upozorila ga je Kler. „Nemoj da vičeš na nju. I nemoj da plačeš." Met je drhteći podigao slušalicu. „Halo?" Glas Denija Makgvajera je zvučao udaljen i promukao, ali su uzbuđenje i adrenalin bili jasni kao dan. „Desilo se još jedno ubistvo. Sinoć, u Hongkongu." „Da li je to naš momak?" „Isti MO", reče Deni. „Silovanje, tela zavezana zajedno, bogata starija žrtva. Majls Bering." Met je ćutao za trenutak. Bilo je potrebno nekoliko sekundi da se sasvim slegne ono o čemu je Makgvajer govorio. Ubica ne samo da je još tu. On postaje sve smeliji i aktivniji. Prošlo je jedva godinu dana od poslednjeg napada, i evo njega opet, udara na suprotnoj strani sveta. Skoro kao da zna da ga neko posmatra, zna da je neko konačno pronašao razbacane delove slagalice i stalo mu je toliko da ih poreda u koherentnu sliku. Posle deset dugih godina, on igra za publiku, Met je shvatio da mu te misli prolaze kroz glavu. On igra za mene. „Gde je udovica?" Ushićenje u glasu Denija Makgvajera je bilo očigledno. „To je najbolji deo. Policija Hongkonga je drži u obezbeđenom pritvoru. Ja sam pozvao odgovornog službenika i rekao mu šta se dogodilo sa drugim suprugama. Liza Bering ne ide nikuda." Met je završio razgovor potpuno ošamućen. „Ko je to bio?", upita Kler. „Nije Rakel, koliko sam razumela." nela 012

85 „Hmm? Ne", odgovori Met. „Moram da se pakujem." „Pakuješ?" Kler ga pogleda očajnički. „Metju! Da li si čuo ijednu reč od onoga što sam upravo rekla?" Met ode do sestre i poljubi je u obraz. „Moram. I ja se slažem sa svim tim. Potpuno si u pravu, i obećavam da ću potražiti posao čim se vratim iz Azije. U međuvremenu, imaš li malo vremena? Da li bi, kojim slučajem, mogla da me odvezeš do aerodroma?" nela 012

86 DRUGI DEO TRINAESTO POGLAVLJE Hongkong se razlikovao od svega što je Met Dejli video u životu. Sebe je smatrao svetskim čovekom. Ne u smislu Džejmsa Bonda, očigledno. Niko ne bi mogao da nazove Meta Dejlija prefinjenim, još manje uglađenim. Smatrao je to uspehom ako bi se setio da obuje odgovarajuće čarape kad izlazi. Ali nije on bio ni neki farmer sa Srednjeg zapada koji nije nikada imao dodira sa drugim kulturama. Met je možda odrastao u malom mestu ali je živeo u Njujorku i mnogo putovao po Evropi i Južnoj Americi kad je napunio dvadeset godina. I pored svega toga, Hongkong je ispunio Meta Dejlija istinskim strahopoštovanjem. Central, glavni trgovački okrug ostrva, bio je načičkan kulama tako neverovatno visokim da je Menhetn prema njima izgledao kao Liliput. Lan Kvaj Fong, četvrt noćnog života i područje crvenog svetla, svetlucao je i vrištao i zaudarao, a njegove uske ulice su bile pretrpane nekim od najuvrnutijih primeraka koje je ljudski rod imao da ponudi: patuljci koji žongliraju, plesači bez ruku, slepi transvestiti, prostitutke i sveprisutni, američki vojnici na kratkom odsustvu, koji su sve to širom otvorenih očiju upijali. To je Meta malo podsetilo na Venis Bič, samo hiljadu puta snažniji. Kad se bolje razmisli, ceo Hongkong je bio takav. Pojačan. Trava u Novim teritorijama je bila tako zelena da je plamtela kao crtani film. U Njujorku i Londonu, trgovačke ulice su bile krcate. Ovde su bile preplavljene, opustošene, vrvele su od ljudi kao lešina prepuna crva. Metov najsnažniji utisak je bio da je to mesto gde se sve događa prekomerno. Glasovi su bili bučniji, mirisi jači, svetlost bleštavija a dani duži, očigledno beskrajni. Zaboravite Njujork. Hongkong je bio pravi „grad koji nikada ne spava". Posle nedelju dana Met još nije mogao da odluči da li ga voli ili mrzi. To i nije stvarno imalo nekog značaja. On nije ovde bio na odmoru. On je ovde bio na zadatku. Preko telefona, Deniju Makgvajeru je to izgledalo kao jednostavan predlog. Denijevo odeljenje u Interpolu je sada „aktivno pomagalo" kineskoj policiji u Hongkongu. U praksi, to je značilo da nešto više od dve organizacije razmenjuju podatke. Nije bilo priče o timu za hitne situacije na zemlji niti išta nela 012

87 slično. Ali je Makgvajer bar imao sada službeno Interpolovo odobrenje da posveti vreme tom slučaju, uključujući i to da dublje zakopa u ranija ubistva „gde je potrebno". Metov posao je bio da odleti u Hongkong, sastane se sa Lizom Bering, udovicom poslednje žrtve, i sazna sve što može. On će, zatim, preneti te informacije nazad Deniju strogo nezvanično, naravno. „Kad bi moji šefovi saznali da koristim civilne kontakte u ovoj oblasti, ili se mešam u domaću istragu zemlje članice, bio bih konzerviran brže nego delfin u mreži za tune." Ne obazirući se na Kler, koja je kršila ruke i molila ga da bude pažljiv, Met je sa velikim nadama uskočio na Kvantasov let za Hongkong. Do sada se te nade nisu nimalo ostvarile. Ispostavilo se da je stupanje u kontakt sa Lizom Bering nemoguća misija. Majls Bering, njen muž, bio je hongkonški Donald Tramp, i njegovo ubistvo i seksualno zlostavljanje njegove zgodne mlade žene bili su na naslovnim stranama svih novina na ostrvu. Interesovanje medija za taj slučaj bilo je još veće zbog skoro potpunog odsustva informacija. Policija Hongkonga je uspešno vladala situacijom i nije bila sklona da organizuje konferenciju za štampu samo da bi zadovoljili radoznalost pohotljive publike. Majls i Liza Bering su uvek pomno čuvali svoju privatnost, i gospođa Bering, očigledno, nije videla potrebu da menja tu naviku samo zato što je njen suprug hladnokrvno i brutalno ubijen. Udobno smeštena u bolnici Kvin Elizabet u Geskojn roudu, nije davala izjave za javnost i jasno je da nije imala nameru da to uradi. Delimično zahvaljujući Interpolovim upozorenjima, bolnička zgrada je bila opkoljena naoružanim policajcima. Posetioci drugih bolesnika strogo su kontrolisani, i čak ni raznosači niti medicinsko osoblje nisu ulazili ili izlazili bez svakodnevne provere. Što se tiče same gospođe Bering, pristup kod nje su imali samo njeni lekari i načelnik Lju, kineski detektiv zadužen za tamošnju istragu. U nemogućnosti da koristi ime Denija Makgvajera, ili da se pozove na bilo kakvu vezu sa Interpolom, Met se opredelio za oprobana i proverena telefonska lukavstva. On je reporter magazina 60 minuta, koji pravi reportažu o neverovatnoj delotvornosti Ljua i njegovog tima. On je ataše američke ambasade, koji vrši kurtoazne posete sunarodnicima u nevolji. (Liza Bering je bila Amerikanka po rođenju, Njujorčanka, ako je verovati dokumentima.) On je advokat koji poseduje veoma važna dokumenta i jedino gospođa nela 012

88 Bering može da ih potpiše. Odgovor je uvek bio isti: „Nema posetilaca." U početku je Met odseo u malom pansionu na Piku. Ali ga je vlasnica zamolila da ode pošto je neobeleženi automobil zlokobnog izgleda sa zatamnjenim staklima počeo da se parkira ispred zgrade dan i noć, i odlazio je samo kad bi i Met odlazio. Met je ispričao Deniju Makgvajeru za automobil. „Da li mislite da me možda Kinezi prate?" Deni je zvučao zabrinuto. „Ne znam. Moguće je, mada ne mogu da shvatim zašto. Budite pažljivi, Mete. Zapamtite, ubica jer možda ipak odatle. Dok je Liza Bering u Hongkongu, postoje velike šanse da se on vrzma okolo, čeka pogodno vreme da je otpremi odatle kao što je učinio sa ostalima." „Vi mislite da je prevario ostale udovice da odu?" „Mislim da je moguće, da. Možda je imao saučesnika, nekog ko je izmamio žene iz sigurnosti njihovog doma i policijske zaštite da bi mogao i sa njima da završi." Met nije bio u to ubeđen. „Kad bi želeo smrt žena, zašto ih ne bi ubio na licu mesta? Zašto da se dvaput muči?" „Ne znam", reče Deni. „Možda, što se njega tiče, to nije uopšte mučenje. Možda u tome uživa." Met je zadrhtao. „Sve što sa sigurnošću znamo o tom čoveku jeste da je opasan kao đavo i da ne traći vreme. Ako posumnja da ste mu na tragu, mogli biste biti u ozbiljnoj opasnosti." Met se preselio u Mariot, veliki bezlični hotel u centru, i tamni automobil je nestao. Povremeno je još uvek imao jeziv osećaj da ga neko prati, u DLR, podzemnoj železnici Hongkonga, ili na putu za Starbaks u blizini bolnice, gde je Liza Bering ostala pod oružanom stražom. Ali nikada nije video nikoga, niti je mogao o nečem određenom da izvesti Denija. Kako mu je sve više ponestajalo novca, a nimalo nije bio bliži razgovoru sa neuhvatljivom gospođom Bering, Met je ozbiljno razmišljao da se vrati kući praznih ruku kad je stigla elektronska poruka sa privatne imejl-adrese Denija Makgvajera. „Obrišite ovo čim pročitate", pisao je Deni. „Lju mi je ovo dostavio danas. Pomislio sam da vam možda može dati neko usmerenje." nela 012

89 Sledeće reči elektronske poruke ubrzale su kucanje Metovog srca. Iskaz pod zakletvom Liza S. Bering 16. 09. 2006, Bolnica Kraljica Elizabeta, Hongkong Tvrdim da je moje ime Liza Bering i da sam ja supruga pokojnog Majlsa Beringa. Potvrđujem da sam bila sa pokojnikom u noći njegove smrti, 04. 09. 2006, u prospekt roudu u hongkongu. POtvrđujem da je iskaz dat u nastavku istinit i potpun opis događaja, pri zdravoj svesti i pamćenju. Majls i ja smo bili u kući kao i obično. Anita, naša kuvarica, napravila je večeru sa piletinom i pirinčem i popili smo bocu crnog vina, ne bih rekla da je ijedno od nas bilo pijano. Posle večere smo otišli u spavaću sobu na spratu, gde smo gledali televiziju CNN-ove svetske poslovne vesti i vodili smo ljubav. Ugasili smo svetlo oko 10 i 30 i otišli na spavanje. Probudila sam se i ugledala maskiranog muškarca kako drži nož pod mojim grlom. Videla sam da je Majls krenuo prema dugmetu za uzbunu pored našeg kreveta, ali je čovek viknuo na njega da prestane ili će mi prerezati grlo. Majls je uradio kako je on zahtevao. Taj muškarac me je prvo vezao kanapom i spustio me na pod. Rekao je da će nas ubiti ako neko od nas pusti glas. Majls ga je pitao šta želi, ali on nije odgovorio. Umesto odgovora krenuo je prema Majlsu. Majls je pokušao da se bori sa njim i tada ga je taj čovek probo. Znam da sam kriknula. Nisam bila svesna Majlsovog vrištanja, samo toga da ga je ubadao i ubadao. Bilo je mnogo krvi. Bila sam sigurna da je neko od sluga do sada već čuo vriske, ali niko nije došao. Sigurno sam se onesvestila. Kad sam se osvestila, taj čovek me je silovao. Posekao me je nožem po leđima, butinama i nogama. Majls je ležao na podu i krvario. Ne znam da li je bio mrtav ili ne. Mislim da jeste. Posle otprilike pet minuta čovek je prestao da me siluje. Mislim da nije ejakulirao. Izvadio je pištolj, koji nisam videla ranije. Sećam se da sam pomislila da je čudno što je odlučio da koristi nož da nas savlada, kad je sve vreme imao pištolj. Pretpostavila sam da namerava da me ubije, ali se umesto toga okrenuo i ispalio izbliza jedan jedini hitac Majlsu u glavu. Bio je veoma tih. Onda je dovukao Majlsovo telo do mene i vezao nas zajedno istim nela 012

90 kanapom koji je koristio pre toga za mene. Zalepio mi je jaku lepljivu traku preko usta i otišao. Nisam videla da je ukrao ili pokušao da ukrade bilo šta iz sobe. Nije pitao ni Majlsa ni mene ni u jednom trenutku za sef. Ne znam šta se događalo kad je izašao iz sobe, kako je pobegao sa imanja. Ležala sam na podu sledećih pet sati, sve dok nas jedna služavka, Džojs, nije pronašla rano sledećeg jutra i pozvala policiju. Potvrđujem da ni u jednom trenutku nisam prepoznala čoveka koji nas je napao, ni po njegovom glasu niti po drugim fizičkim karakteristikama. potvrđujem da je naš infracrveni alarmni sistem onesposobljen, ali nemam saznanje o tome kada i kako se to dogodilo. Potpis: Liza S. Bering Met je čitao izjavu više puta, dok su mu se u glavi množila pitanja. Mnogo šta od toga što je Liza Bering rekla nije imalo smisla. Zašto posluga nije ništa čula, kako nisu videli tog čoveka kad je ušao u kuću? Sigurno ih je bilo na desetine tamo te noći. Kako je savremen alarmni sistem onesposobljen a da to niko nije primetio? Zašto bi Majls Bering, jedan pametan čovek u kasnim sedamdesetim godinama, odlučio da fizički izazove naoružanog napadača pre nego da pritisne alarmno dugme. Sigurno je imao priliku da dohvati dugme dok je njegova žena bila vezana. Zašto je, kao što je istakla Liza Bering, napadač koristio nož kad je imao pištolj sa prigušivačem? Met Dejli nije spavao te noći. Ležao je i zurio u tavanicu svoje hotelske sobe, dok je njegov um odbijao da prestane sa preispitivanjem. Shvatio je da počinje da razmišlja o tom ubici kao o senki, nerealnom, kao o nekoj ličnosti u misterijama petparačke književnosti. Ali naravno, on nije bio senka, već ljudsko biće, od krvi i mesa, a bio je večeras tu negde napolju, spava i jede i razmišlja i živi život i pored serije užasnih zločina koje je počinio. Liza Bering je poznavala tog čoveka, ne po imenu, već u daleko prisnijem, mnogo realnijem smislu. Liza Bering ga je dodirnula, baš kao što su ga i Anđela Džejks i Trejsi Henli i Irina Anžu dodirnule pre nje. Ona je čula njegov glas, pomirisala njegov dah i znoj, osetila njegovu težinu na sebi, u sebi. Metu se činilo da je on zagonetka, duh. Ali za Lizu Bering, on je bio veoma, veoma stvaran. Ja moram to da uradim. Nekako moram da se nađem sa Lizom Bering. Ja moram doći do nje pre nego što to on učini. nela 012

91 Inspektor Lju zatvori oči i izbroja do deset. Nikada mu se nisu mnogo dopadale zapadnjačke žene. Suviše su tvrdoglave, previše svojeglave, previše arogantne. Nije mogao da shvati zašto Majls Bering nije izabrao pitomiju, poslušniju, Kineskinju za suprugu. To bi svakako mnogo olakšalo njegov Ljuov -posao. „Rekao sam vam zbog čega, gospodo Bering", ponovio je strpljivo. „Vaš život može biti u opasnosti." Liza Bering je nastavila da pakuje svoje stvari u putnu torbu luj vito, ne obazirući se na njega. Lekari su je otpustili tog jutra iz bolnice i ona je bila na nogama i odevena prvi put posle dužeg vremena, u odeći koju joj je njena domaćica iz Hongkonga, Džojs, donela od kuće: farmerke hadson, koje su isticale njene duge noge, belu muslinsku bluzu kloi i njene omiljene cipele marke lanven. Tamna kosa joj je bila vezana u labav konjski rep, a jednostavni tifani dijamantski kamenčići svetlucali su joj na ušima i vratu, obasjavajući lice tako prirodno lepo da ga nikakva šminka ne bi mogla ulepšati. Inspektor Lju je znao da je ona u srednjim tridesetim godinama, ali dok ju je sada posmatrao, bilo mu je teško da u to poveruje. Njena koža je blistala kao kod tinejdžerke. Nažalost, bila je isto toliko tvrdoglava kao i tinejdžerka. „Cenim vašu zabrinutost, gospodine Lju", rekla je lagano, „ali nemam nameru da proživim ostatak života kao zatvorenik, i da se osvrćem preko ramena. Ne želim policijsku zaštitu." „Potrebna vam je, gospodo Bering." „Možda je to tačno, ali ja je odbijam. Ne prihvatam. Zahvalna sam vam na ponudi, ali je moj odgovor ne." Iako je bio poznat po svoj staloženosti, inspektor Lju oseti redak na stup istinskog besa. „Ne radi se samo o vašoj ličnoj bezbednosti, gospođo Bering. Kao što znate, Interpol nas je obavestio da ma ko bio taj koji je vas silovao i ubio vašeg supruga, silovao je i ubijao i ranije. Skoro je sigurno da će pokušati da uradi to ponovo. Naša dužnost je da sprečimo da se to dogodi, da zaštitimo moguće buduće žrtve. Svakako da to možete da razumete." Na Lizinom savršenom licu video se bol. „Naravno da to mogu da razumem. Niko ne želi više od mene da se taj gad privede pravdi, inspektore, ili da ga sprečite da ponovo napadne. Kao što sam vam već ranije rekla, ako pokuša da uspostavi neki kontakt sa mnom, ili nela 012

92 se dogodi nešto imalo sumnjivo, odmah ću vas obavestiti. Ali u međuvremenu, morate mi dopustiti da živim svoj život onako kako meni odgovara. Majls i ja imamo na Baliju vilu za odmor. Ona je skrivena i sigurna. Boraviću tamo dok se groznica u medijima ne stiša." Inspektor Lju se ispravi u svojoj punoj visini od 160 centimetara i reče autoritativno: „Žao mi je, gospođo Bering, ali to uopšte ne dolazi u obzir." Petnaest minuta kasnije, u limuzini sa tamnim staklima na putu prema Aerodromu Ček Lap Kok, Liza Bering pomisli na nesrećnog kineskog policajca. Izgledao je kao simpatičan čovek, i očigledno je imao dobre namere. Ali Liza je videla toliko policajaca u protekle tri nedelje, što će joj biti dovoljno za ceo život. Hongkong je bio pun uspomena na Majlsa i na ono što se dogodilo, da i ne pominjemo novinare koji su pokušavali da joj razvale vrata. Morala je da pobegne. Na terminalu Nort satelajt konkurs, čekao je Beringov G6. Kada ga je videla, pojavila se suza u Lizinom oku. Majls je voleo taj avion. Bio je njegov ponos i dika. „Dobro došli, gospođo." Kada je ušla u avion, pozdravio ju je Kirk, pilot. „Mnogo mi je žao zbog onoga što se dogodilo. Ako mogu nešto da učinim, bilo šta..." Liza stavi ruku na njegovu. „Hvala, Kirk. Ali samo želim da pobegnem odavde." „Mi smo sledeći", uveravao ju je. „Vi se samo udobno smestite." Da se udobno smestim, pomislila je Liza kad je motor mlažnjaka počeo da brunda. Zar nije pogrešno da joj bude udobno dok Majls leži mrtav na nekoj ploči negde, a njegovo hladno telo unakaženo je noževima i mecima? Ponovo su joj suze navrle na oči. Ne mogu sebi dozvoliti da mislim na Majlsa. Moram to sprečiti. Ništa ga neće vratiti. Bilo je lakše to reći nego učiniti. Dok se avion dizao kroz oblake, sve oko nje podsećalo ju je na supruga. Tamo je bila Majlsova poslovna zgrada, smeštena odmah do ogromne zgrade Kineske banke kao beba koja se krije u majčinom krilu. Kamo sreće da ga je ona zaštitila! Samo da je bilo šta mogla. Spustila je roletnu na prozoru, ali je Majls bio i svuda u avionu. Mekana žutomrka kožna sedišta, koja je on s ljubavlju lično izabrao kad su sređivali avion. Sedište pored Lizinog još je imalo blago udubljenje od njegovog tela. Čak su i nela 012

93 njegove mile oči gledale u nju sa portreta na zidu. Jadan, jadan Majls. Kakav zločin je on ikada izvršio, osim što je bio bogat i srećan? Koga je on na svetu povredio? Koga je bilo ko od njih dvoje ikada povredio? Majls je pokušao takođe da usreći Lizu. Ali čak ni briljantan Majls Bering nije mogao da učini nemoguće. Tek kad su počeli da se spuštaju, palo joj je to na pamet. Na Baliju smo bili na medenom mesecu. Iznenada, shvati da je pogrešila što je došla tu. Znak nepoštovanja. Ali je sada bilo prekasno. Rekla je inspektoru da će biti na Baliju. Dok se ne završi slučaj i štampa ne izgubi interesovanje za Majlsovo ubistvo, to mora biti njen dobrovoljni zatvor. Na kraju, na to se svodio ceo njen život, pomislila je tužno: zatvor do zatvora. Neki od njih su bili luksuzni, kao ovaj. Drugi, pre mnogo vremena, bili su hladni i usamljeni i tamni. Ali koliko je pamćenje služi, nikada nije bila slobodna. Sada je znala da nikada i neće biti slobodna. Kad je zatvorila oči, sećanje joj se vratilo. Ili to možda nije bilo sećanje? Možda je to bio san. Italija. Sreća. Topla plaža. Dopustila je sebi da otplovi. Pozitano je bio divan. Toliko lep da mu je skoro oprostila zbog Francuske. Hotel je bio star i otmen. Njegova klijentela je bila ekskluzivna, bogata ali ne neukusna, većinom evropska aristokratija. „Slaba si prema titulama, zar ne, draga?", zadirkivao ju je. Dopadalo joj se kad je zadirkuje. Podsetilo ju je na staro vreme. „Šta ti ne bi učinila za krunu na toj tvojoj maloj glavi, eh? I pristajala bi ti. Rođena si za nju, rekao bih." Bili su za šankom na bazenu, pijuckali su martini i gledali zalazak sunca. Pomislila je: Volela bih kad bismo ovo radili malo češće. Samo da se opustimo. Barmen se koketno smejao dok joj je dolivao piće. Bio je zgodan, maslinaste kože i tamnokos, sa nestašnim bademastim očima. Za trenutak se uspaničila, uplašena da je njen suprug video taj osmeh, da će biti ljut. Bilo je čudno kako se pored njega osećala tako bezbedno, pa ipak se istovremeno i dalje plašila njega. Ali on nije ništa primetio. U stvari, činilo se da je više zainteresovan za starog čoveka koji je igrao šah sa kćerkom na drugom kraju šanka, nego za nju. nela 012

94 Popili su piće i vratili se u svoju sobu dok je sunce tonulo na horizontu. Kad su bili u sobi, njen muž je zaključao vrata i svukao se, osećajući se sasvim ugodno u svojoj nagosti. A zašto i ne bi, sa takvim telom? Mikelanđelo ga ne bi mogao bolje izvajati. „Video sam kako te onaj barmen gleda." Prišao joj je, a ona je osetila kako joj se ježe dlačice na nadlakticama. „Ja... ne znam na šta misliš", promucala je. „Niko nije gledao." Gurnuo ju je na krevet. „Nemoj da me lažeš. Dopalo ti se kad te je gledao, zar ne? Želela si ga." „To nije tačno!" Stegao je šake oko njenog vrata. „To jeste istina. Da li si takođe želela i onog starog čoveka, na kraju šanka? Hram?" Kolenima je rastavio njene noge. „Budimo iskreni, on je više tvoj tip. Star i bogat." „Prekini sa tim!" preklinjala ga je. „Ja želim tebe. Jedino tebe." Ali ni najmanje nije želela da prekine. Bio je uzbuđen prvi put posle mnogo meseci. Nagnula se prema njemu, stiskajući njegova gola leđa, meškoljeći se da skine donji deo bikinija, očajnički želeći da ga oseti u sebi. Molim te bože, pomozi mu da vodi ljubav sada sa mnom. Prošlo je mnogo vremena. Ali posle površnog poljupca, učinio je ono što uvek radi. Obmotao je ruke oko nje kao čauru i sačekao dok nije utonula u nemiran, isprekidani san. Dugo je čekao. Konačno mu je ravnomerno dizanje i spuštanje njenih grudi dalo znak da može da se pomeri. Skliznuo je iz kreveta, pa niz hodnik hotela. Napolju je bio mrkli mrak, ali je znao kuda ide. Iza glavne zgrade, pored teniskih terena do niske stambene zgrade za zaposlene. Dvaput je zakucao. Vrata su se otvorila. „Skoro da sam prestao da te čekam." „Izvini. Nisam mogao da se izvučem." Poljubio je barmena sa bademastim očima strasno u usta. „Idemo u krevet." Vila Beringovih, Miraž, na severnom delu ostrva, bila je idilična i izolovana kako se samo poželeti može. Savršen spoj luksuza i jednostavnosti, sa „beskrajnim bazenom", belo okrečenim zidovima i kolonijalnim podovima od tamnog drveta, okružena gustom džunglom s jedne strane i svetlucavim okeanom sa druge. Pored svega toga, Liza je preduzela dodatne mere nela 012

95 bezbednosti, oko imanja danonoćno su patrolirali ljudi iz obezbeđenja a dva naoružana telohranitelja su bila unutar imanja, uz kućepazitelja, majstora i poslužitelja koji su živeli u vili cele godine. Ni za trenutak nije poverovala u upozorenja inspektora Ljua da će njen napadač doći da je kidnapuje ili povredi. To je bilo besmisleno. Ali pažnja medija je bila nešto drugo. U odsustvu bilo kakve informacije, ili osumnjičenog na koga bi bio usmeren njihov gnev, kineska štampa je odlučila da okleveta mnogo mladu američku suprugu Majlsa Beringa. Preko noći, u svesti većine običnih građana Hongkonga Liza se od nevine supruge pretvorila u proračunatog lovca na blago. Znala je iz gorkog iskustva da paparaci neće prezati ni od čega da je krišom uslikaju, što će novine bez sumnje iskriviti da izgleda kao da živi na visokoj nozi na Baliju. Kao da ne žali Majlsa. Liza neće dozvoliti da se to dogodi. U vilu je stigla kasno i bila je umorna. „Otići ću pravo u krevet ako nemate ništa protiv, gospođo Harkort." „Svakako, gospođo. Reći ću Lingu da vam donese malo toplog mleka." Karen Harkort, domaćica vile Miraž, bila je niska i punačka i brižna kao majka. Sede kose sa sitnim kovrdžama, uvek je podsećala Lizu na slatku staru baku iz crtanih filmova. Da sam samo ja imala ovakvu majku, moj život bi možda bio sasvim drugačiji. Da sam samo imala majku. „Hvala vam." Lizina spavaća soba na spratu bila je pripremljena za njen dolazak. Krevet od mahagonija sa četiri stuba je spremljen i zaštićen najfinijom mrežom protiv komaraca. Mirišljave sveće su bacale blagu svetlost po sobi i ispunjavale je smirujućim mirisom gardenije. Vrata prema terasi su bila otvorena, pa je Liza mogla da čuje tiho udaranje talasa na plaži ispod balkona. Jedina potresna stvar bile su njene i Majlsove slike u srebrnim ramovima, koje su još bile uspravljene na njenom toaletnom stočiću od tikovine. Gospođa Harkort je verovatno mislila da ću želeti da ih vidim. Da crpim snagu iz uspomena. Liza ih je stavila u fioku i uzdahnula. Kad se okrenula, sledila se. Pored vrata je bio neki čovek, i skrivao se u senkama. Liza nije mogla da vidi njegovo lice, ali nije bilo ni potrebe. Bio je to muškarac. Stranac. U njenoj spavaćoj sobi. Vrisnula je najjače što je mogla. „Upomoć! Straža! Pomozite mi!" Taj čovek je zakoračio na svetlost. nela 012

96 „Molim vas, prestanite da vrištite. Nisam došao da vas povredim." Lizin glas je bio još jači. „ULJEZ! UPOOOMOOOĆ!" Krenuo je prema njoj. „Zaista, nisam želeo da vas uplašim. Samo želim da porazgovaramo. Ja..." Skljokao se, beživotno, na pod. Iza njega je stajala i drhtala kao prut Lizina domaćica, gospođa Harkort. Liza je zurila u težak, krvlju poprskan tiganj u njenoj ruci i odmah se onesvestila. nela 012

97 ČETRNAESTO POGLAVLJE Muškarac na podu je bio sasvim miran. Krv mu je curila iz rane na potiljku, gde ga je domaćica udarila. Sa zakašnjenjem su dvojica stražara utrčali u sobu, baš kad je Lizi počela da se vraća svest. Jedan reče: „Pozvaću policiju." „Ne." Liza je bila iznenađena kako je odlučno zvučao njen glas. „Bez policije. Da li je mrtav?" Jedan od stražara se nagnuo nad telom. „Ne, gospođo. Diše." Muškarac na podu spavaće sobe je bio bled i plavokos. On nije ubio Majlsa. Sam njegov glas je mogao to da joj kaže. Ali ko je on, i šta radi ovde? „Koliko ozbiljno je povređen? Da li mu je potreban lekar?" Stražar opipa puls tog muškarca. „Ima jak puls. Ali treba neko da ga pogleda, za svaki slučaj. Potres mozga može da bude nezgodna stvar." Liza je klimnula glavom. „Pozvaću Frenka." Doktor Frensis Makgi je bio stari Majlsov prijatelj, čija vila je bila sa druge strane zaliva. Frenk je bio u penziji, ali je njegov um bio i dalje oštar. Što je još važnije, mogli ste se sasvim pouzdati u njegovu diskreciju. Gospođa Harkort je stupila napred. „Moramo zaustaviti krvarenje smesta. Mogu mu previti ranu ali mi treba pomoć da ga uspravim." Kada je Frenk Makgi stigao četrdeset minuta kasnije, čovek je bio naslonjen na jastuke u jednom od gostinskih apartmana Miraža. Rana na glavi mu je bila očišćena i čvrsto previjena. Dok je on malo bio svestan pa ponovo gubio svest, dvojica stražara su stajali na vratima, pomno posmatrajući svaki njegov pokret. „Nije bio naoružan" reče Liza doktoru. „Ali to tada nisam znala. Samo se pojavio u mojoj spavaćoj sobi i ja sam vrištala. Gospoda Harkort je samo htela da ga onesposobi." „Ne moraš meni da se pravdaš, draga moja. Provalnici zaslužuju sve što dobiju, po mom mišljenju. Gospođa Harkort je uradila pravu stvar." Dr Makgi je odmotao zavoje i pregledao ranu. Zatim je povukao i otvorio čovekove očne nela 012

98 kapke i uperio različita svetla u njegove oči. Doktorove šake su bile prekrivene staračkim pegama i ispresecane debelim, čvornovatim venama, ali je Liza primetila kako su mirne i sigurne dok je radio. „Preživeće. Napraviću nekoliko šavova na kraju, ali mu je za sada potreban odmor. Ipak, neko mora da pazi na njega tokom noći. Ako počne da povraća ili krvari na nos, odmah me pozovite. Da li si sasvim sigurna da ne želiš da zoveš policiju?" „Sasvim sigurna. Moraće meni da odgovori na neka pitanja pre nego što ga predam bilo kome." Tek kada je Frenk Makgi otišao, Liza je shvatila koliko je istinski iscrpljena. Da li je stvarno ovog jutra napustila bolnicu u Hongkongu, pobegavši od razbesnelog inspektora Ljua? Imala je osećaj da se to desilo pre nekoliko nedelja. Čeznula je za snom, ali je bila odlučna da bude pored postelje svog potencijalnog napadača kad se probudi. Sklupčavši se na jednoj fotelji u uglu sobe, pod budnim okom radnika obezbeđenja, navukla je ćebe od kašmira preko sebe i odmah zaspala. „Gospode bože. Moja glava." Plavokosi muškarac se probudio. Iznemogla, Liza je pogledala na sat. Bilo je pet sati. Jutro. „Čime ste me udarili? Nakovnjem?" On je Amerikanac. Iz nekog razloga Liza to nije prepoznala sinoć. „Tiganjem za prženje. I nisam vas ja udarila. To je uradila moja domaćica." Čovek podiže ruku i dodirnu zavoje. „Vaša domaćica ima baš dobar zamah. Osećam se kao da sam boksovao deset rundi sa Andreom Vordom*" „Nemam pojma ko je to" reče Liza odsečno. „Ali ono što vam se stvarno desilo bila je jedna runda sa sedamdesetdvogodišnjom bakom." Čovek se nasmejao postiđeno. „To je malo neprijatno." „Rekla bih da neprijatnost treba najmanje da vas brine..." Lizin glas je poprimio neku uzdržanu oštrinu. „Ko ste vi? I šta ste, kog đavola, tražili kad ste provalili u moju kuću?" Čovek je pružio ruku. „Met Dejli. Drago mije što sam vas upoznao." ________________________________________ * Andre Ward (1984), profesionalni amerčki bokser, osvajač zlatne medalje na Letnjim olimpijskim igrama 2004. (Prim. prev.) nela 012

99 „Nemam nameru da se rukujem sa vama! Vi ste pokušali da me opljačkate", Liza se stresla, „ili nešto gore. Dajte mi jedan dobar razlog zašto ne treba da pozovem policiju da vas uhapsi i baci u zatvor ovog trenutka." Met nije mogao da se ne divi kako su joj se pune grudi nadimale od ogorčenja ispod kloi bluze sa velikim izrezom, a obrazi joj se zarumeneli od uzbuđenja. Ona je lepa. Baš kao i ostale. „Zato što ste vi u velikoj opasnosti", reče on ozbiljno. ,,I ta vas ne ugrožavam ja. Gospođo Bering, znam da nemate razloga da mi verujete. Ali čovek koji je ubio vašeg supruga, čovek koji je vas povredio, ubijao je ranije. A zabrinjava to što supruge njegovih žrtava nestaju..." „Da, znam, znam." Liza odmahnu rukom nestrpljivo. „Inspektor Lju mi je rekao. On želi da me drži zaključanu dok ne uhvate tog tipa. Ali pošto policije... četiri zemlje do sada?... nisu uspele pojedinačno da uhvate tog čoveka za deset godina, pomisao da se vrzma okolo nije baš primamljiva." Met se nasmešio. Nije bio siguran šta je očekivao od Lize Bering. Pošteno govoreći, mislio je da će ona biti neka krotka i nepromišljena trofejna supruga, ona vrsta na koju obično padaju bogati stariji ljudi. Ali ona nije uopšte bila takva. Ona je bila naprasita i vatrena i oštrog jezika. Ako ispod toga postoji neka nežnija strana, dobro ju je sakrila. Dopala mu se. Liza ga je pogledala sumnjičavo. „Još uvek mi niste odgovorili na prvo pitanje. Ko ste vi? I zašto se zanimate za mene i moju bezbednost? Da li ste vi reporter?" „Ne, nikako. Ja sam žrtva, neke vrste. Kao i vi. Čovek koji je ubio vašeg muža takođe je ubio mog oca." Sa lica Lize Bering je nestalo krvi. Da li je to moguće? „Ko je bio vaš otac?" „Čovek po imenu Endru Džejks." Met zatvori oči. Talas mučnine i nesvestice ga preplavi. Skljokao se nazad na jastuke. „Ne osećam se baš najbolje." Liza pozva jednu od kućnih pomoćnica da donese čašu vode. Pruži je Metu. „Popijte ovo." Met je srkutao vodu i snaga poče da mu se vraća. S druge strane, Liza je još bila ošamućena od zaprepašćenja. Konačno ga upita: „Kako ste znali da ću biti ovde? Na Baliju." „Nisam znao", reče Met. „Mislio sam da ste još u bolnici u Hongkongu. nela 012

100 Ali tamo mi niko nije dozvolio da vam se približim, a znao sam da vi i vaš muž imate kuću na Baliju, pa sam došao ovde, tražeći tragove." „Kakve tragove?" „Bilo šta što bi moglo da poveže vas i Majlsa sa ostalim žrtvama. Nadao sam se da ćete možda doći ovamo, posle svega. Da pobegnete od cirkusa medija. Ali nisam očekivao da ćete sinoć biti u vili. To je istina." Nije postojao razuman razlog da mu Liza poveruje. Ipak je shvatila da se to događa. Na njegovom licu se ocrtavala neka iskrenost, otvorenost koja je pozivala na poverenje. A Liza Bering je skoro zaboravila da je sposobna da doživi to osećanje. ,,I da li ste pronašli neke?" Met je izgledao zbunjen. „Tragove?" „Pa, nisam." Protrljao je glavu žalosno. Neka stara dama me je udarila po glavi tiganjem pre nego što sam dobio priliku." „Da li policija zna da ste ovde? Interpol?" Met je bio zatečen. Nije očekivao da će mu ona postaviti takvo neposredno, određeno pitanje. Nije želeo da je laže, to mu se činilo pogrešno, ali ga je Deni Makgvajer naterao da se zakune da neće pominjati njihovu povezanost, a obećanje je obećanje. „Ne." ,,U redu, gospodine Dejli", Liza Bering je ustala. „Pokušajte da se malo odmorite. Ovo je bila duga noć. Reći ću gospođi Harkort da vam donese nešto hrane. Ako budete raspoloženi, mogli bismo o tome više razgovarati tokom večere." Met razrogači oči. „Dozvoljavate mi da ostanem ovde?" „Za sada." Liza se okrenu stražarima na vratima. „Ako mu bude potrebno kupatilo, ili bilo šta drugo, jedan od vas neka pode sa njim.. Ne ispuštajte ga iz vida. Met se čvrsto držao za ogradu dok je silazio niz stepenice. Glava mu je bila mnogo bolje, ali je i dalje bio nesiguran na nogama. U vili se osećao mir i tišina, kao u hotelu Aman u Maroku u kome su on i Rakel bili na medenom mesecu. Od kad je došao u Aziju, Met je shvatio pokajnički da je jedva i pomislio na Rakel ili razvod. Možda je to bio odbrambeni mehanizam. nela 012