Sidny Sheldon - Andjeo tame

151 Niko, izgleda, ne može da dobije Meta Dejlija, bar ne sada. Njegova opsednutost Lizom Bering učinila ga je nedostupnim. „Mete, ovde Deni. Imamo čvrste dokaze forenzičara koji ukazuju na to da je ljubavnik Lize Bering bio na mestu zločina u slučaju Anžu. Da li shvataš to? Ko god da je silovao Irenu Anžu ostavio nam je zgodno uzorak dlake u spavaćoj sobi tvoje devojke. Znači, ti si bio u pravu. Ubistva su povezana. I ja sam bio u pravu. Upravo sada si u velikoj opasnosti. Moraš kako-tako da pobegneš od te žene, i moraš da mi se javiš. Molim te, Mete, pozovi me." Deni prekinu vezu. Teška srca, on okreni broj telefona inspektora Ljua. Met Dejli je imao strašne snove. Probudio se obuzet panikom. Gde sam to ja? Sve mu je izgledalo nepoznato. Krevet. Soba. Čak je i miris vazduha bio stran, zbijen i vlažan i težak kao ćebe natopljeno kišom. Seo je. Polako, događaji su mu se vraćali, kao daleki predmeti koji se pojavljuju iz guste magle. Peninsjula. Plan bekstva. Moram da ustanem. Klecajući je otišao do prozora i otvorio roletne. Svetlost je jurnula u sobu, ali to nije bila bleda svetlost zore. Bila je to bleštava, zaslepljujuća svetlost podneva. Nešto nikako nije bilo u redu. Prespavao je zvono sata. Ali kako? U glavi mu je bolno bubnjalo. Viski... Da li je bio opijen? Okrenuvši se oko sebe, zurio je u prazan krevet. Prazan krevet. To ga je pogodilo kao udarac u stomak. Krevet je bio prazan. Liza Bering je nestala. nela 012

152 TREĆI DEO DVADESETO POGLAVLJE Hotel je bio božanstven. Imao je raskošno predvorje, hodnike zastrte crvenim somotskim tepisima, spektakularno rimsko termalno kupatilo i apartman sa spavaćom sobom prostranijom od većine apartmana na Menhetnu. Najbolji od svega bio je pogled. Pružao se preko sidnejske luke do čuvene operske kuće, koja se dizala kao neki ogroman brod sa jedrima, koja se talasaju u pozadini neba. Liza je oduvek želela da dođe u Australiju. Ali ne ovako. „Šta nije u redu?" U lanenim pantalonama ralfloren i plavoj košulji, izgledao je zgodan kao i uvek. Pošto je sada raspolagao sa mnogo više novca nego ranije, razvio je sklonost prema skupocenoj odeći i satovima koji bi izgledali neukusno na nekim muškarcima, ali ih je on dobro nosio. Međutim, on je sve nosio dobro. „Ništa. Umorna sam." Umorna od gledanja preko ramena. Umorna od košmara, usamljenosti, obmana. Liza je stajala pored prozora. Prišavši joj otpozadi, poćeo je da joj masira ramena. „Da li ti je sav taj seks sa Metom Dejlijem oduzeo snagu?" „Prestani", odvratila je. „On je drag čovek, zar ne? Pored toga, ti si mi rekao da mu se približim." To je bilo tačno. On je rekao Lizi Bering da se zbliži sa Amerikancem, da sazna koliko on zna. Inspektor Lju je očigledno tapkao u mraku, kao i svi ostali detektivi sa kojima je imao posla. Ali je Dejli bio drugačiji. On nije razmišljao kao policajac, on je razmišljao kao ljudsko biće, kao nečiji sin. Samo to ga je već činilo opasnim. „Zaljubila si se u njega, zar ne?" „Ne budi smešan", reče Liza. Nije želela da priča o Metu. Ne ovde. Ne sa njim. Tešila je sebe da će bar Met biti bezbedan, sada kad nje nije bilo. Na kraju će je preboleti. Tada može da se vrati u LA i svom životu, da nastavi tamo gde je stao. Šta sve ona ne bi dala da može da učini isto! Okrenula se da ga pogleda. „Slušaj, uradila sam ono što si tražio. Sa Majlsom. Sa Metom Dejlijem. nela 012

153 Imam novac, mogu da ga prebacim gde god želiš. A šta je sa tvojim delom pogodbe? Kada mogu da vidim svoju sestru?" „Uskoro." „'Uskoro'? Uskoro kada? Obećao si!" Snažno ju je zgrabio oko vrata. Liza je zacvilela uplašeno. Kako je ikada mogao da joj bude privlačan? Kako mu je ikada verovala? „Kad se sve završi, eto tada. Kada svi krivci budu kažnjeni!" Krivci. Ko su krivci? Da li je Majls zaista bio kriv? Da li je zaslužio da umre? A šta je sa ostalima, ljudima koje si ubijao sve ove godine? Šta je sa njihovim jadnim suprugama? Bilo je dana kad je verovala da Majls jeste kriv. Kada je svet sagledavala onako kako ga je on video. Ali je susret sa Metom Dejlijem sve to promenio. Bilo je to kao da ju je Met probudio iz nekog transa, vratio je u stvarnost. Ali je već bilo prekasno. Popustio je stisak i Liza se skljokala pored zida, dok su joj suze lile niz obraze. Kada je ponovo pružio ruku prema njoj, ona se šćućurila od straha, ali je ovog puta njegov dodir bio nežan i brisao joj je suze. „Ne plači, anđele moj. Samo još jednom, obećavam, i sve će biti gotovo. Kako bi ti se dopalo da ideš u Indiju?" „Ne!", jecala je Liza. „Molim te. Ne mogu. Neću." „Da, hoćeš..." Pomilovao ju je po kosi. „Treba prvo da se odmoriš, i to je sve. Kao što si rekla, umorna si. Ali znaš da ćeš mi na kraju pomoći. Pomoći ćemo jedno drugom. Ne zaboravi: tvoja sestra računa na tebe." Deni Makgvajer je skrenuo desno prema Klifvudu, uživajući u povetarcu na svom licu i toplim sunčevim zracima Los Anđelesa na svojim leđima, dok je njegov iznajmljeni auto sa otvorenim krovom jurio uz brdo. Prošlo je tako mnogo vremena od kad je poslednji put vozio u LA, a njegove poslednje uspomene na to mesto bile su tako sumorne da je zaboravio koliko ga je nekada voleo. Posebno je Brentvud bio divan na sunčevoj svetlosti, sa njegovim čistim, širokim prigradskim ulicama oivičenim drvećem u cvetu svake vrste i boje, i prijatnim kućama u španskom stilu i uredno održavanim baštama, belim drvenim ogradama i žutim školskim autobusima i nasmejanim, živahnim stanovnicima. Moram da dovedem Selin ovde, pomisli, odmah čim bude mogla da podnese moje prisustvo. Posle onoga što je Klod Demarten otkrio u Laboratoriji Šomir, odnosi nela 012

154 su postali srdačniji ne samo sa inspektorom Ljuom u Hongkongu, već i sa francuskim i britanskim policajcima. Čak su i policijske snage Los Anđelesa bile iznenada željne da oproste i zaborave i da podrže operaciju Azrael. Kao rezultat toga, Anri Fremo je najzad odobrio Deniju polupristojan budžet, više ljudi i odrešene ruke da u sledećih šest meseci posveti najveći deo vremena toj operaciji. Deni je bio oduševljen, ali je Selin briznula u plač kad joj je ispričao, posebno kad je najavio da rad započinje jednomesečnim putovanjem u Sjedinjene Države. „Znači, tako to započinje. Mesec dana ovde. Šest meseci tamo. A šta će biti sa nama, Deni? Šta će biti sa našim brakom?" Dao je sve od sebe da joj objasni. Sumanuti ubica je na slobodi. Životi su ugroženi. Ali je njen odgovor uvek bio isti: „Pa, pusti nekog drugog da ih spasava. Ti možeš da spaseš druge živote ovde, u Lionu, kao što to radiš poslednjih pet godina. Možeš da spaseš nas." Nije otišla čak ni na aerodrom da ga isprati. Skrenuvši levo prema Hajvudu, Deni potisnu bračne probleme iz svojih misli. Krenuo je da se nađe sa Metom Dejlijem u kući Metove sestre i da iz prve ruke izvuče sve dokaze koje može o Lizi Bering. Lizin nestanak je bila udarna vest u svim novinama u Hongkongu, i o njoj se u kineskim medijima sada otvoreno govorilo kao osumnjičenoj u ubistvu njenog muža. Deni Makgvajer je bio uzdržan u svojim izjavama. U ovom trenutku je jedino znao da je Liza Bering veza prava veza sa ubicom Azrael. I da je Met Dejli veza sa Lizom Bering. „Vi ste sigurno Makgvajer. Mislim da je bolje da uđete." Kler Majkls je otvorila vrata sa nepoverljivim izrazom na licu. Plavokosa, kao i njen brat, imala je iste otvorene, živahne crte, iako joj je u tom trenutku lice bilo smrknuto. „Hvala vam što ste bili ljubazni da me primite." Uvela ga je u dnevnu sobu. „Met je na spratu i oblači se. Sići će uskoro." Krenula je da izađe, a onda se predomislila. „Slušajte", reče ona Deniju, ljutitih, suznih očiju, „sve ovo sa Beringovom ženom ga je očigledno iscrpio, u redu? Ne liči na sebe. Još od kada se upetljao sa tim glupim dokumentarcem, on se promenio. Međutim, kad je upoznao Lizu Bering, sve je postalo još strašnije. Već je izgubio brak, dom a sada i srce. Iskreno mislim da više ne može da izdrži." „Shvatam, gospođo Dejli." nela 012

155 „Majkls. Gospođa Majkls", odbrusi Kler. „Udata sam. I mislim da vi u stvari ne shvatate, gospodine Makgvajer. Met treba da zaboravi ceo glupi slučaj. Treba ponovo da izgradi svoj život. Zašto ne možete jednostavno da ga ostavite na miru?" Baš u tom trenutku je ušao Met. Deni ga nije video uživo od njihovog sastanka u Lionu prošle godine. Jedva se uzdržao da ne vikne. Mršav kao prut, njegove nekada vesele oči upale su u pepeljasto lice, a plava kosa naglo mu je osedela na slepoočnicama. Met kao da je ostario dvadeset godina. Nije bilo čudno što se njegova sestra zabrinula. „Zdravo, Deni." Rukovali su se. Uprkos krhkoj pojavi, Met je izgledao oduševljen što ga vidi. „Zdravo, Mete." Dvoje Klerine dece je utrčalo u sobu, skačući gore-dole ispred Metovih nogu kao kuce, pokušavajući da privuku ujakovu pažnju. Met se okrenuo prema Deniju. „Hajde da sednemo napolje u baštensku kuću. Većina mojih fascikli je tamo, a i mirnije je. Neće nas niko uznemiravati." Sledeća dva sata, dvojica muškaraca su upoređivali zabeleške. Deni je obavestio Meta o svim najnovijim događajima u Interpolu. Dokaz DNK, nedostatak podataka o prošlosti svih supruga iz slučaja Azrael, i najnovije, anonimno ulaganje ogromne sume novca na bankovne račune dve dobrotvorne dečje ustanove smeštene u Hongkongu. „Ne znamo zasigurno da je to bio Beringov novac. Imamo velike probleme u praćenju porekla fondova. Međutim, kada se preračunaju vreme i sume koje su u pitanju, čini se da je moguće." Poslednja novost silno je uznemirila Meta. „Kada jednom novac pristigne, on neće imati razloga da je poštedi. Ubiće je, baš kao što je ubio i ostale!" Suze su mu navrle na oči. „Kako sam mogao da zaspim? Zašto nisam nešto čuo, nešto osetio? On ju je uzeo, Deni. Zgrabio ju je pravo iz mog kreveta. O, bože." Deni je učinio sve kako bi utešio Meta. „Hajde da ne donosimo zaključke unapred. Prvo, ne znamo sigurno da je novac koji je otišao u dobrotvorne svrhe Lizin. Drugo, ne znamo sigurno da su ostale udovice zaista mrtve. Nismo našli njihova tela." Met podiže obrvu, ali je nela 012

156 Deni nastavio. „Treće, ti pretpostavljaš da je Liza oteta. Ali je daleko razložnije pretpostaviti da je otišla po svojoj volji." „Ne." Met odmahnu glavom. „Ali, Mete", reče Deni strpljivo, ,,u tvoje piće je sipano uspavljujuće sredstvo, zar ne? To je sigurno ona uradila. Morala je da te opije da bi ona pobegla." „Ne!" Met lupi svojom slabašnom pesnicom po stočiću. Razum mu je govorio da je Makgvajer u pravu. Ali srce nije želelo da mu dopusti da poveruje u to, ili bar nije htelo da mu dopusti da potvrdi istinu naglas. „Ona me je volela. Ne bi otišla dobrovoljno." „Ne kažem da je to bilo dobrovoljno. Možda je to bilo pod prinudom. Možda taj tip ima neku vrstu uticaja nad njom." Met je zurio u prazno. „Planirali smo da pobegnemo zajedno. U Maroko." Deni se zapanjio. „Vi ste planirali šta?" „Lju je pokušavao da je optuži", promrmljao je Met. „Morali smo da pobegnemo. Da nestanemo." ,,A šta je sa mnom?" upita Deni. „Da li si hteo da nestaneš i za mene? Ja ne pokušavam nikoga da optužim, Mete. Želim samo istinu. Da otkrijem ko vrši ova divljačka ubistva, da saznam šta se dogodilo sa tim ženama. Šta se možda događa sa Lizom baš sada." „Nemoj!" Met je prekrio uši šakama i zažmurio, njišući se naprednazad kao autistično dete. „Ne mogu to da podnesem." Možda je njegova sestra u pravu, zabrinuto pomisli Deni. Možda je on zaista izgubljen. Onda se setio kako daleko je on sam bio otišao u mračnim danima nakon nestanka Anđele Džejks. Uprkos svem Selininom strahu, Deni Makgvajer nije nikada voleo Anđelu Džejks onako kako Met Dejli voli Lizu Bering. Crne misli o tome kako Anđelu muče, zlostavljaju ili ubijaju još su dovodile Denija na ivicu nervnog sloma. Ima li, onda, ičeg čudnog u tome što je Met tako uništen? ,,U redu je", reče on tiho. „Naći ćemo je. Ali moramo raditi zajedno. A ti moraš da mi obećaš da nećeš uraditi ništa glupo." „Glupo? Kao na primer?" „Kao to da opet odmagliš. Kao to da kreneš sam da je tražiš. Ono što sigurno znamo jeste da je taj tip, taj ubica, izuzetno opasan. Ostavi svaki nela 012

157 konačan obračun profesionalcima, zbog Lize, kao i zbog sebe." Met spusti glavu na šake. „Ne mogu tek tako ništa da ne radim. Ne mogu da sedim dok ona... ona..." Glas mu je bivao sve tiši i prešao u bolan jauk. Deni reče: „Ne tražim od tebe da ne radiš ništa. Tražim od tebe da mi pomogneš. Da pomogneš meni kako bi pomogao njoj." „Kako?" „Pričanjem." Deni uključi svoj diktafon. „Ispričaj mi o Lizi Bering, Mete. Reci mi sve što znaš." Kasnije tog dana, kada se vratio u svoju hotelsku sobu u Santa Moniki, Deni Makgvajer je ležao na krevetu, jeo čips iz velike kese i ubacivao u dosije Azrael sve što mu je Met Dejli rekao. Kasnije će naložiti Rihardu Sturiju da obradi podatke i vidi uklapaju li se u njegov statistički šablon. Deni je osećao ogromno divljenje prema Sturiju, zbog načina na koji Nemac uzima neobrađene informacije i daje im život i značenje, kao što grnčar oblikuje figuru od gomile gline. Ali Deni Makgvajer je takođe poštovao nešto što bi Rihard Sturi odbacio kao sujevernu besmislicu. Poštovao je instinkt. Intuiciju. Posebno svoju sopstvenu. Šta je od onog što mu je Met Dejli rekao danas, važno? Od svih pojedinosti, koja od njih privlači njegovu pažnju? Bez razmišljanja, Deni je počeo da kuca. Njujork. Maroko. Sestra. On je došao u LA prvenstveno da obavi još istraživanja o boravištu Lajla Renalta. Ali je današnji susret sa Metom Dejlijem promenio njegovo mišljenje. Liza Bering je ključ za rešenje svega. Ako sazna ko je Liza, postoje šanse da pogodi gde se nalazi. A ako pronađe Lizu, Deni Makgvajer je bio siguran, pronaći će i ubicu. Nekoliko milja udaljen, na drugom kraju grada, Met Dejli je takode ležao u krevetu i zurio u ekran kompjutera. Ali to nije bio njegov kompjuter. Bio je Lizin. Jutros je nakratko razmišljao o tome da ga preda Makgvajeru. Možda bi tim stručnjaka Interpola otkrio nešto što je on sam propustio. Ali istina je bila nela 012

158 da, ma koliko mu se taj čovek dopadao, Met nije više u potpunosti verovao Deniju Makgvajeru. On je bio dobar momak i njegova osećanja su bila iskrena. Ali on nije bio ubeđen u Lizinu nevinost. Nije rekao otvoreno da sumnja u nju. Met je, ipak, osećao to na osnovu njegovih pitanja, po izrazu lica, po svemu što je ostalo nedorečeno. Posao Denija Makgvajera je bio da pronađe ubicu, da dobije presudu. I Met Dejli je to želeo, ali nije to više bio njegov glavni cilj. Važno mu je bilo samo da spase Lizu. Od kad je prokrijumčario njen laptop ovamo iz Azije, već je bio pretražio svaku pukotinu svakog drajva u njemu, od starih elektronskih poruka do fajlova sa fotografijama i vord dokumenata, tražeći nešto, bilo šta, što bi mu moglo reći ko je taj čovek. Lizin ljubavnik. Onaj koga ona štiti. Onaj koji ju je ukrao od njega. Ali nije bilo ničega. Jedini trag koji je Met imao bila je jednostavna fotografija sa odmora, amaterski snimak koji je prikazivao Lizu kako se drži za ruku sa nekim muškarcem. Po Lizinom licu dalo bi se zaključiti da je fotografija snimljena relativno skoro, možda pre najviše godinu ili dve. Bila je baš onakva kakvu je Met viđao svake noći u svojim snovima. Ali je lice tog čoveka bilo nejasno zbog bleštave svetlosti. Veoma jake sunčeve svetlosti, možda, ili odbleska od blica aparata. Oboje su bili obučeni u šortseve i majice, i stajali su ispred nekog starog zida u luci. Učitavši fotografiju, Met ju je ponovo proučavao. Izgledalo je da je taj zid u Evropi. Evropa u letnjoj sezoni. Neki znak u gornjem levom uglu mu je zapao za oko. Uvećao ga je, sačekao da se slika ponovo izoštri, pa ponovo uvećao. Na kraju ga je ugledao, jedna jedina reč, napisana rukom ukoso, latinicom: GELATO. Italija! Bili su u Italiji. Neka italijanska luka. Negde na obali. Metove misli su iznenada odlutale do Balija. Na verandi u Miražu sa Lizom... zure u vatru... posmatraju plamenove koji se poigravaju one noći kad su prvi put vodili ljubav... Šta li je to ona kazala? „Imali smo kamin kao ovaj u Pozitanu. Majls ga je voleo." Čovek na fotografiji nije bio Majls Bering. Ali je možda snimljena na obali Amalfi, na istom putovanju. Da li ga je tamo upoznala? Da li je tamo započela sva ta noćna mora, kada je ona nekako upala u njegovu zamku? Met Dejli je obećao Deniju Makgvajeru da neće preduzimati ništa glupo. Izgleda da mu je kršenje obećanja datih Deniju Makgvajeru prešlo u naviku, lošu naviku. Zatvorivši kompjuter drhtavim rukama, počeo je da se pakuje. nela 012

159 DVADESET PRVO POGLAVLJE Dejvid Išag je gledao kroz prozor svoje kancelarije na dvadeset trećem spratu u poslovnoj četvrti Mumbaja, i smejao se kao budala. Dejvid Išag nije bio budala. Rođen u braku Indijke i Engleza jevrejskog porekla, Dejvid Radž Osman Kapiri Išag bio je jedan od najcenjenijih preduzetnika u svojoj generaciji. Imao je diplome iz građevinarstva kako sa Oksforda tako i MIT-a , a bio je i osnivač i direktor Išag elektroniksa, najuspešnijeg izvoznika komponenata za hardver u Indiji. Sa četrdeset osam godina, iako je izgledao mnogo mlađe, glatke tamne kože, što je nasledio od majke, i jakih patricijskih crta lica, nasleđenih od oca, Dejvid Išag je bio zgodan, briljantan i nepristojno bogat. Mada je sebe smatrao Indijcem Išag elektroniks je imao predstavništva u celom svetu, ali će kula u Mumbaju, koja gleda na Nariman Point, zauvek biti njegovo sedište u stvarnosti, Dejvid Išag je bio istinski građanin sveta. Odgajan u Indiji, školovan u Engleskoj i Americi, prožet ne jednom niti dve, već tri religije majčinim hrišćanstvom, očevim jevrejstvom, i hinduizmom svoje otadžbine Dejvid je mogao da se uklopi skoro svuda. Više i od njegove akademske izvrsnosti, njegov sveobuhvatni pogled na svet i njegova sposobnost da stupi u vezu sa ljudima svih kultura i društvenih slojeva, učinili su Dejvida Išaga takvim poslovnim fenomenom. Međutim, jutros su njegove čuvene poslovne sposobnosti bile u stanju mirovanja. Jutros je Dejvid Išag bio u stanju da razmišlja samo o jednom predivnom ženskom licu. Upoznali su se pre dva meseca na jednoj dobrotvornoj priredbi. Bio je to jedan od onih dosadnih, uštogljenih skupova sa belim kravatama u Oberoiju, gde su fondovi za osiguranje od gubitka i privatni investitori nudili stotine hiljada dolara za bezvredne materijalne nagrade, navodno da bi „sakupili novac za decu ulice" ali, pošteno govoreći, sa namerom da se naprave važni pred svojim devojkama. Dejvid je obično bežao od takvih skupova kao od kuge. Dao je mnogo novca u dobrotvorne svrhe, anonimno i putem bankovnog transfera, kao svaki normalan, čestit čovek, i nije ga nimalo zanimalo da ga po balskoj dvorani jure desetine pomahnitalih, novca gladnih nela 012

160 članova višeg društva. Žene su na tim događanjima bile gore od muškaraca, besramni lovci na bogatstvo sa licima napunjenim botoksom i sasvim praznim lobanjama. Mogle su bukvalno da namirišu, sa druge strane sobe, vašu neto vrednost, onako kako trenirani policijski psi namirišu drogu skrivenu u tajnom skladištu. Plašile su ga. Nažalost, kao istaknuti član poslovne zajednice Mumbaja, Dejvid Išag je imao obavezu da se povremeno pojavi na takvim dobrotvornim priredbama. Te posebne večeri, prvi put u životu, bilo mu je drago što je došao. Video ju je za stolom u uglu, i činilo se da joj je dosadno kao i njemu. Ne nadmena, izveštačena dosada manekenki, koje su posmatrale Dejvida kad je ušao, tako opijene sopstvenom lepotom da su sve ostale smatrale nižim od sebe, već istinska duboka dosada jedne inteligentne osobe koja se zatekla zaglavljena i pokušavala da ćaska za stolom punim magaraca koji njaču. Bila je u jednostavnoj crnoj haljini, ali njenoj lepoti i nije trebalo ukrašavanje. Visokih jagodica, crnka sa bledom kožom i pametnim tamnosmeđim očima, lica uokvirenog strogom bob frizurom, imala je držanje, skoro nekakvu auru koja je privukla Dejvida. Pošto je uhvatila njegov pogled, pogledala ga je i nasmešila se. Ime joj je bilo Sara Džejn Hjuz. Radila je kao učiteljica za dobrotvornu ustanovu koja je pomagala da se obrazuju deca iz sirotinjskih četvrti po celom potkontinentu. Bila je Irkinja, samo nekoliko godina mlađa od Dejvida i neobično duhovita. Njene imitacije gnjavatora investicionog bankarstva za njenim stolom zasmejavale su Dejvida danima posle toga, baš kao što ga je njeno nezaboravno lice nateralo da izlazi ranije sa sastanaka samo kako bi proverio da li ga je zvala i prihvatila da izađe sa njim na sastanak. Nije zvala. Dejvid Išag je izlazio na sastanke sa devojkama koje naizgled nije bilo lako osvojiti. One pametne su znale da najpoželjniji, a takođe i zakleti neženja u Mumbaju, verovatno neće biti zadivljen ukoliko budu napadne. Ali Sara Džejn nije glumila. Ona je bila istinski zaposlena, držala je nastavu, imala je đake u školi, život. Nije imala pojma ko je Dejvid kad su se upoznali, a kad je to saznala, nije ju bilo briga. Dejvid Išag je već znao da je zaljubljen. Za njega, to je bilo momentalno. Ali kad je Sara Džejn na kraju pristala da izađe sa njim, bilo mu je potrebno mesec dana da je ubedi da i ona ima ista osećanja. Baš kad je pomislio da se to nikada neće desiti, da su tabloidi u pravu kad pišu da on nije tip za ženidbu, nela 012

161 Dejvid je pronašao ženu svojih snova. Bio je uzvišeno, smešno srećan. Začuo se zvučni signal. „Imate posetu, gospodine Išag. Mlada dama." Dejvidu je srce poskočilo. Sara Džejn. Nisu planirali da se vide do večere. Pošto je prihvatila njegovu bračnu ponudu prošle nedelje Dejvid je želeo da odlete do nekog savršeno romantičnog mesta, Mauricijus ili barem Goa, da je zaprosi, ali je Sara Džejn odlučno odbila da izostaje sa posla, pa je na kraju bio primoran da joj da prsten za vreme večere kod Švana imali su mnogo da razgovaraju. A Dejvid je znao da danas neće uspeti nijedan posao da završi ako bude čekao još šest sati da bi je video. Bio je oduševljen što se potrudila da pređe toliki put, napuštajući svoju voljenu učionicu. Međutim, kad su se vrata kancelarije otvorila, Dejvidovo raspoloženje je splasnulo. To nije Sara Džejn. Elizabet Kameron. Moja advokatica. Potpuno je zaboravio na njihov sastanak. Elizabet Kameron se nasmejala. „Hvala ti što si pristao da se vidimo ovako brzo." Dejvid se silno trudio da zadrži profesionalno ponašanje, ali mu se razočaranje ogledalo na licu. „Nema na čemu, Elizabet. Šta mogu da učinim za tebe?" Elizabet Kameron je bila privlačna i ambiciozna plavuša. Perspektivan, mladi advokat, ona je znala koliko je za njenu firmu važan klijent kao što je Dejvid Išag, a da ne spominjemo njenu sopstvenu karijeru. Molim te, molim te nemoj ubiti glasnika. „Nažalost, nemam dobre vesti. Gospođica Hjuz nam je vratila dokumenta. Nepotpisana." ,,Oh." Dejvid Išag je izgledao iznenađen, zato što je zaista i bio iznenađen. Pomenuta dokumenta bila su prilično standardan predbračni ugovor. Sara Džejn je želela brzo venčanje, negde privatno i povučeno, bez zamršenih priprema. „Čim obaviš sve formalnosti, obavićemo to", bile su njene reči. „Da li ste sigurni da je razumela kakva su dokumenta?" Elizabet Kameron se neprijatno vrtela u stolici. „Sasvim sigurna. Pročitala ih je pažljivo. Lično sam joj dala. Njena reakcija je bila... pa... bila je..." Prebirala je po glavi tražeći pravu reč. Neposredna... jezgrovita... „Progovori već jednom, devojko", reče Dejvid neuobičajeno ljutito. „Šta je nela 012

162 rekla? Tačno?" Advokatica je progutala knedlu. „Pa sada... tačno... rekla je da se ne bi udala za vas da ste poslednji muškarac na svetu. Rekla je da mogu da vam vratim vaš bedan ugovor, zajedno sa ovim." Ispruživši ruku, ona je stavila skupocen verenički prsten sa safirima i dijamantima na Dejvidov dlan. „Ako treba da budem sasvim iskrena, predložila je da biste možda želeli da, citiram, nabijete, završen citat, i prsten i dokumenat u svoje..." „Da, da, mogu da zamislim." Dejvid je već bio na nogama. „Gde je ona bila kad ste je videli? U školi?" Elizabet Kameron je klimnula sumorno. „Ipak, nisam sigurna da bih pojurila pravo tamo. Bila je veoma, veoma ljuta. Sada govorim kao žena, a ne kao vaš advokat... možda je bolje da joj date priliku da se prvo malo izduva." „Dobar savet, siguran sam", reče Dejvid, navlačeći kaput. „Nažalost, potpuno sam nesposoban da razmišljam. Vidite, gospođice Kameron, problem je u tome što ja volim tu ženu. I ako se ona ne uda za mene, ja ću morati da skočim kroz prozor. Možete li sami da izađete?" Kolege Sare Džejn nikada je nisu videle tako ljutu. U stvari, nikada je nisu videli ljutu. Šinejd, pomoćnica u nastavi, kazala je: „To je verovatno samo nesporazum." Rejčel, direktorka, kazala je: „Uzmi slobodan dan, ako ti je potreban, Saro. Idi i reši to." Ali Sara Džejn nije želela da „uzima slobodan dan". Želela je da uzme šiljak za razbijanje leda i razbije lobanju Dejvidu Išagu. Da, njihova romansa je bila burna. I da, po mnogo čemu oni se još upoznaju. Ali ako je Dejvid mislio, sanjao, da će ona započeti taj brak potpisivanjem neke užasne, zakonske polise osiguranja, onda je on očigledno uopšte ne poznaje. Škola u kojoj je Sara Džejn radila bila je zgrada sa jednom prostorijom, zaista malo veća od dugačke šupe, u središtu sirotinjskog kvarta Daravi. Preko milion ljudi je živelo u toj smrdljivoj mreži uličica i improvizovanih skloništa, raštrkanih na sto trideset hektara između Mahima na istoku Mumbaja i Siona na zapadu. Dve trećine stanovnika tog kraja bila su deca, a manje od pet procenata je dobijalo bilo kakvo formalno obrazovanje. nela 012

163 Odabranu manjinu činilo je dve stotine dece koja su se svakog dana gurala u školskoj zgradi Sare Džejn. Bili su presrećni što su tu, željni da uče i, u mnogim slučajevima, bili su izuzetno bistri. Uprkos nedostatku sredstava i žegi na temperaturi od skoro četrdeset stepeni po kojoj su radili, Sara Džejn i njene kolege su smatrali da je to posao iz snova. Susret sa Dejvidom nije promenio to mišljenje. Njihova svakodnevica se sasvim razlikovala. Ali baš to se Sari Džejn dopadalo u Indiji. Bilo je to mesto krajnosti, mesto u kome je ljubavna veza poput njihove mogla zaista da uspe. Naravno, njoj je verovatno bilo lakše da zauzme optimistički stav, sa dna da gleda nagore, nego što je to bilo za Dejvida, kome je svet bio pod nogama. Može on biti tamnoput, i neka mu je Radž srednje ime, ali Sara Džejn je bila daleko više Indijka od njega po tome što je živela i radila među siromašnima i beskućnicima,. Dejvid je posetio Sarinu školu samo jednom. Strah na njegovom licu, dok su šetali kroz Daravi, veoma je zabavio Saru Džejn. Ovo je bila njegova druga poseta. Kad je ušao u prenatrpanu učionicu, izgledao je još više uplašen nego prvi put, ali iz sasvim drugog razloga. „Možemo li da popričamo?" Dve stotine brbljive dece je zaćutalo istovremeno. Momak gospođice Hjuz je bio sa druge planete, bogat i zgodan, i nosio odelo koje niko od njihovih roditelja ne bi mogao sebi da priušti za ceo radni vek. „Ne." „Molim te, Saro. Važno je. Ne znam šta ti je rekla Elizabet, ali..." „Ne krivi svoju advokaticu!", odvratila je Sara Džejn. „Ti si je poslao." „Da, jesam. Ali ako bi mi dozvolila samo da ti objasnim." „Držim čas." „Dobro." Pošto je bio uplašen da je ne izgubi, Dejvid Išag nije hteo da navaljuje. Izvukavši tvrdu drvenu stolicu ispod jednog stola na dnu učionice, seo je i prekrstio ruke. „Čekaću." Čekanje je trajalo dugo. Jedan sat. Dva. Tri. Vrelina je bila nepodnošljiva. Dejvid je skinuo sako i kravatu i, na kraju, cipele. Žudeo je za tim da svuče i košulju natopljenu znojem, ali je osećao da u tom trenutku njegov brzinski striptiz možda neće pomoći da ostvari cilj sa Sarom Džejn. Ionako je imala problema da zadrži pažnju svog odeljenja. Ako je postojalo nešto što mladi Indijci vole, od onih u palatama do onih u udžericama, bila je to dobra sapunska opera. Ovog poslepodneva, direktor Išag elektroniksa im je to priuštio, i čekao kao nestašni đačić da se opravda pred učiteljicom. nela 012

164 Konačno se čas završio. Šinejd i Rejčel su se negde izgubile. Zaljubljene ptičice su ostale same. „Zašto si došao ovde, Dejvide? Šta želiš?" Bes je izbijao iz očiju Sare Džejn. Dejvid je pažljivo birao reči. „Tebe. Želim tebe." „Pod tvojim uslovima." Sara Džejn prikupi svoje knjige i poče besno da ih trpa u torbu. Dejvid joj je dodirnu ruku. „Neću ti dozvoliti da odeš zbog nekog glupog nesporazuma. Želim tebe, Saro Džejn. Pod bilo kojim uslovima." Za trenutak je preko njenog lica preleteo pogled pun iskrene tuge. „Ti me čak i ne poznaješ." Dejvid se trgnuo, povređen. „Kako možeš da kažeš tako nešto?" Zato što je to tačno. Zato što ponekad teško prepoznajem i sebe. Ovo je kao da igram neku ulogu, glavnu ulogu u svom životu, ali sam nekako dobila primerak samo polovine teksta. „Ako me zaista poznaješ, znaš da ne dajem ni pet para za tvoj glupi novac." „To zaista znam", pobuni se Dejvid. „Zašto ti je, onda, potreban predbračni ugovor? Isto tako si mogao da mi napišeš pismo sa rečima 'Ne verujem ti'." Dejvid se uhvati za glavu u očajanju. „Moje bogatstvo iznosi preko milijardu dolara, Saro Džejn, zar ne? Sviđalo se to tebi ili ne, toliki novac stvara komplikacije. Poverenici, deoničari, poreski odbici. Ja ne mogu tek tako da pobegnem i venčam se, ne uzimajući u obzir svoje obaveze." „Pa, sada o njima nećeš morati da brineš, zar ne? Jer se mi nećemo venčati." Još od njegove devojke sa koledža, Anastasije, Dejvid nije morao da se bavi tako nerazumnom, tvrdoglavom devojkom. Da ironija bude veća, Anastasija je bila jedina devojka u koju je ranije bio zaljubljen. Ali kad je zatrudnela sa njim, ne samo da je odbila da se venčaju već je rekla da ne želi ništa da ima sa njim, uporno tvrdeći da je „previše nezreo" da postane otac. Pošto se vratila kod roditelja u Moskvu i rodila devojčicu, prestala je da mu se javlja. Dok se Dejvid oporavio dovoljno da može da leti do Rusije i zahteva da nela 012

165 vidi svoju ćerku, Anastasija je nestala. Nije bilo pisma, ni nove adrese, ničega. Nije hteo da dozvoli da se istorija ponovi. „Za ime boga, Saro Džejn." Privukavši je sebi, odbio je da odustane od nje. „Mislio sam da je to ono na šta si ti mislila kad si mi kazala da sredim sve formalnosti'. Nikada mi nije palo na pamet da će te to tako potresti." „Ti si mislio da sam ja htela predbračni ugovor?" „Dokumenta koje ti je Elizabet danas donela nisu ništa neuobičajeno. Ne za čoveka mog položaja. Ali, ako sam pogrešio, žao mi je. Stvarno ti verujem, u potpunosti. I želim da budeš moja supruga." Poljubio ju je. Protiv svoje volje, Sara Džejn se pripila uz njega. On je bio tako dobar čovek. Tako čestit. Tako privlačan. Tako jak. Podsećao ju je na nekoga, nekoga koga je morala da zaboravi. Sve je bilo tako zbunjujuće, tako teško razlikovati dobro od zla. Dejvid joj je šapnuo na uvo: „Molim te, reci da ćeš se udati za mene." „Bez predbračnog ugovora?", odvratila je Sara Džejn šapatom. „Bez predbračnog ugovora." Met Dejli je sedeo na lučkom zidu u Pozitanu u Italiji, i čupkao komadiće hleba sa sveže pečene vekne i polako ih jeo. Hleb je bio izvrstan, začinjen ružmarinom i morskom solju, mekan i ukusan, ispod čvrste kore posute semenkama. Met je mogao bez problema da proždere veliki komad, ali je znao da mora da mu potraje. Bio je u Italiji deset dana i zabrinjavajuće brzo mu je ponestajalo novca. Ono što mu je Rakel ostavila posle razvoda jedva da je bilo dovoljno za tablu čokolade herši. Njegova ušteđevina nije moglo da potraje dugo u zemlji koja je naplaćivala dva evra za korišćenje javnog toaleta i gde je benzin izgleda koštao otprilike isto kao i tečna platina. Restorani su za njega bili zabranjena zona. Poslednja dva dana Met je živeo od sendviča sa salamom i vode sa česme, ali mu je u ovom trenutku i meso bilo koje vrste postajalo luksuz pa mu je zato hleb bio jedini obrok. Već je zamenio svoju skromnu sobu u gostionici za hostel, koji je koštao upola cene, ali je izgledao kao tamnica, opremljen zajedničkim tuševima, krevetima na sprat, i sa strogim kućnim redom. I nakon svega toga, nije bio mnogo bliži pronalaženju Lizinog tajanstvenog ljubavnika. S druge strane, bar su njegovi košmari prestali. Da se Met budio u dva nela 012

166 sata ujutru vrišteći Lizino ime, onako kako je to činio u Klerinoj kući, sigurno bi bio izbačen iz hostela. To je zato što nešto radim, ne sedim zaludan i plačem, ja sam ovde napolju i pokušavam da pronađem tog nitkova, pokušavam da je spasem. To ne znači da Met nije stalno razmišljao o Lizi. Ali je naučio da podeli svoj najstrašniji užas na delove. Svaki sat koji je proveo mučeći sebe time šta joj se moglo dogoditi, ili šta joj se možda događa upravo sada, bio je uzaludno bačen sat. Ako se i ja raspadnem, ona neće imati nikoga. Naoružan kopijom slike sa Lizinog kompjutera, Met je posetio svaki hotel u gradu, od lošeg pansiona Kaza Gvilermo do veličanstvenog hotela San Pjetro. „Sve rezervacije su poverljive", reče oholi recepcioner u San Pjetru. „Ne dajemo obaveštenja o našim gostima, bilo prošlim ili budućim. „Nikada je nisam video", reče mrzovoljni recepcioner u pansionu Kaza Gvilermo. „Mislim da nisam. Ali će pedeset evra možda osvežiti moje pamćenje", reče debeli upravnik motela Britanija, trljajući ruke pun nade. Met je oklevao. Bilo je jasno da taj glupan u masnom prsluku ne prepoznaje Lizu. Osim toga, Met nije mogao da zamisli da Liza dolazi da prenoći u kafančini kao što je Britanija, bez obzira na to koliko je malo novca imala. Pažljivo zamotavši poslednje parče hleba u plastičnu kesu i smestivši ga u ranac, Met se uputio nazad u stari grad. Trebalo je da obavi samo još jedan poslednji razgovor. Ako i tu ne bude rezultata, on će otići iz Pozitana, možda se vratiti u Hongkong i videti šta tamo može da iščeprka. Pomogla mu je sobarica u San Pjetru. Pošto je prisustvovala kada ga je osorno osoblje na recepciji oteralo, sažalila se na njega i pratila ga do automobila. „Ako vas zanimaju tračevi o gostima koje tražite, treba da popričate sa Mikeleom", rekla mu je. „Mikele je sve video. Čuo sve tajne." Mikele je, ispostavilo se, radio kao barmen u najluksuznijem hotelu Pozitana sve do kraja prošle godine, kada je otpušten zbog sitne krađe. Od tada nezaposlen, imao je ozbiljan problem sa pićem i ozbiljne pritužbe na upravu San Pjetra, zbog čega nije bio pouzdan izvor informacija. Ali ko prosi taj ne bira, i u ovom trenutku, Met Dejli je definitivno bio prosjak, i figurativno i bukvalno. Mikele je živeo u gradu u zapuštenom apartmanu, iznad trgovca ribom. Met je lako pronašao to mesto. Čak i bez uputstava sobarice iz San Pjetra, verovatno bi po mirisu našao put dotle. Smrad skuše i sardina, izmešan sa nela 012

167 znojem i ljudskom mokraćom iz uličice koja je prolazila pored zgrade, bio je toliko loš da je osetio mučninu. „Uđite. Valerija mi je rekla da ćete doći." Čovek koji je otvorio vrata bio je mlađi nego što je Met očekivao, i mnogo zgodniji. On je očekivao sredovečnog, pijanog aljkavca, ali osim kratke čekinjave brade i malo zakrvavljenih očiju, Mikele Danijeli je bio u dobroj formi. „Čujem da tražite nekoga." „Da." U apartmanu, dokazi neurednog života su bili očigledni. Kutije gotove hrane prekrivale su pod, zajedno sa praznim pivskim bocama i starim novinama. Pored kuhinjske sudopere isticala se poluprazna boca viskija. Kako je zdrav, zgodan momak kao ovaj pao tako nisko? Met je uvideo da oseća sažaljenje prema Mikeleu. Pružio mu je odštampanu Lizinu fotografiju. Barmen je istog časa odgovorio. „Da, poznajem ih. Boravili su oko pet dana." „Kada?", upita Met kao bez daha. „Krajem leta, pre dve godine." Leto pre nego što se udala za Majlsa Beringa. „Sigurni ste?" „Sasvim siguran", reče Mikele. On izvuče cigaretu iz kutije na stočiću i upali je, duvajući dim Metu u lice. „Nikada ne zaboravljam one sa kojima vodim ljubav." Met je oštro udahnuo. Osetio se kao da je udaren u glavu palicom za bejzbol. „One sa kojima vodite ljubav? Spavali ste zajedno?" Mikele je klimnuo. „Samo jednom." Očigledno, bilo je mnogo toga iz Lizine prošlosti što Met nije znao. Odavno je prihvatio tu činjenicu. Ali pomisao da je išla na odmor sa jednim čovekom, zatim uskočila u krevet prvog zgodnog barmena koji je pozove... to ga je pogodilo. To nije bila Liza koje se sećao. „Taj tip je bio kompletan luđak." Mikele je nastavio. „Nasilan, izopačen. Sledećeg dana sam bio skroz u modricama, nisam mogao da idem na posao." Bilo mu je potrebno nekoliko sekundi da shvati te reči. „Mislite... taj muškarac je bio vaš ljubavnik?" nela 012

168 Mikele se nasmejao. „Naravno! Ja se ne petljam sa ženama, srce. Zar se to ne vidi?", namignuo je Metu zavodnički, ali se posle nekoliko trenutaka njegovo raspoloženje smračilo. „Siguran sam da se baš on žalio hotelskoj upravi da su mu nestala dugmad za manžetne. Kao da bih želeo da dodirnem njegov smrdljivi nakit posle onoga kako se ponašao prema meni." „Samo da razjasnimo. Vi kažete da je muškarac na slici peder?" „Da, dragi." „Ali on se prijavio u hotel sa ovom ženom? Kao par?" „Uh-uh. Oženjen. Nemojte biti tako zaprepašćeni." Mikele se nasmejao. „To se stalno dešava." Met se zavali na prljavi, smrdljivi kauč. Posle deset dana tokom kojih ništa nije saznao, dobio je od Mikelea Danijelija više nego što je očekivao. Ako je Danijeli govorio istinu, i Lizin tajanstveni „ljubavnik" je u stvari homoseksualac, on ne bi mogao biti ubica Azrael. Kogod je iskasapio te starce, silovao je i njihove žene. On nije upražnjavao seks sa ženama. „Da li se sećate njihovih imena, tog para?" „Rekao mi je da se zove Luka. Njegova žena ga je zvala drugačije. Franko, Frančesko... nešto italijansko. Nisam saznao njihovo prezime, ali bi u hotelu trebalo da postoji evidencija." Ne ona koju će pokazati meni, drugar. Međutim, Interpol bi mogao to lako da sazna, ako Met odluči da bude pošten i podeli informaciju sa Denijem Makgvajerom. Denijev tim takođe ima novca da prati nove tragove, nešto što je Metu Dejliju bolno nedostajalo. Ali je Makgvajer priznao da sarađuje sa inspektorom Ljuom, a inspektor Lju je želeo da optuži Lizu. Razumljivo, to ga je činilo opasnim. Neprijateljem. „Zašto se interesujete za tog tipa?", Mikele progovori. „Ako vam ne smeta što pitam." „Ja sam više zainteresovan za ženu", reče Met. „Imam razloga da verujem... bojim se da je možda u opasnosti." „Ako je još sa Lukom, rekao bih da je to izvesno." Mikele zapali drugu cigaretu. Met je zapazio da mu ruka podrhtava. „Taj tip je bio čudan. Jeziv, u stvari. Kad sam ih video za šankom, imao sam osećaj da ga se ona boji, ali tek kada sam sa njim spavao shvatio sam i zbog čega. Iskreno sam mislio da me je mogao ubiti te noći." „Da li se sećate još nečega u vezi sa njima, bilo čega što bi mi pomoglo da nela 012

169 pronađem tog čoveka? Da li je pričao o svom domu, prijateljima, svom poslu? Da li je ona pričala?" Mikele je odmahnuo glavom. „Žao mi je, druže. Ništa mi ne pada na pamet." Met je ustao sa namerom da krene. Kad je stigao do vrata, Mikele ga je pozvao: ,,Oh! Setio sam se još nečeg. Mada možda nije važno." „Da čujem." „Ta žena, Lukina supruga. Bila je usamljena, čini mi se. U svakom slučaju, ona se sprijateljila sa drugim gostom, naročito poslednjih nekoliko dana ovde. On je bio jedan stariji čovek, neverovatno bogat, i bio je ovde sam. Sećam se da ju je na bazenu taj stariji čovek upitao odakle je njena porodica. I ona je rekla iz Maroka." Met se sledio. „Maroko?" „Aha. Što je bilo čudno, jer je ta devojka bila isto toliko Amerikanka kao i američka pita od jabuka. Hoću da kažem, ako je ona iz Severne Afrike, ja sam iz Nove Škotske." „Da li biste poznali tog starog čoveka ako vam pokažem sliku?", upita Met drhtavim glasom. „Ne treba mi slika", reče Mikele. „On je davao izuzetno velike napojnice, pa se sećam njegovog imena. Zvao se Bering. Majls Bering." nela 012

170 DVADESET DRUGO POGLAVLJE Deni Makgvajer je čvršće stisnuo perjanu jaknu oko sebe i s mukom se probijao kroz hladan vetar dok je koračao prometnim ulicama Kvinsa. Tek je bio kraj septembra, ali je Njujork već zahvatio prvi hladan jesenji period. Iznad Denijeve glave, crvenosmeđe lišće sa smrznutim vrhovima treslo se na hladnom severoistočnom vetru. Na uglu, trojica beskućnika su se šćućurili oko upaljenog metalnog bureta, grejući ruke u rukavicama nad plamenom. Činilo se da samo što nije pao sneg. FBI je Deniju velikodušno posvetio svoje vreme, uloživši veliki napor da mu pomognu da istraži pređašnji život Lize Bering. Ali je to bilo kao da tražite iglu u plastu sena. Kao polaznu tačku imali su samo ono što im je Deni dao Lizinu fotografiju, njenu krvnu grupu, njenu približnu starost (na osnovu datuma rođenja iz njenog pasoša) i niz datuma tokom kojih je možda živela u tom gradu kao dete. „Imaš li nešto o njenoj porodici?" Deni odmahnu glavom. „Mislimo da je imala sestru, ali nema podataka o tome. Veruje se da su roditelji umrli. To je sve." Pomoćnik direktora je slegnuo ramenima. „To nije mnogo da bi se nastavila istraga." „Znam. Žao mi je." „Daj mi nekoliko dana i videću šta mogu da uradim." Dok je FBI radio, Deni je proveo sledećih četrdeset osam sati jureći po Menhetnu kao pomahnitala loptica za badminton. Obavio je 116 telefonskih poziva u različite srednje škole, a jedina nagrada mu je bilo 116 „žao nam je, nemamo to ime u evidenciji". Lično je otišao u Sekretarijat za motorna vozila, filijalu Uprave socijalnog osiguranja, sedišta šest komercijalnih banaka i bezbroj administrativnih kancelarija osam velikih bolnica. Poslao je elektronskom poštom Lizinu sliku Tajmsu, Dejli njuzu i Poustu, s nadom da će možda kod nekoga probuditi sećanje, i završio iscrpnu istragu za priču na lokalnim vestima o sestrama iz sirotišta i/ili bilo kakvom vezom sa Marokom i decom. Ama baš ništa. Potišten i poražen, vratio se u sedište FBI-ja gde je zatekao svog vrednog agenta u sličnom turobnom raspoloženju. „Žao mi je. Ali kao što sam rekao, ovo je veliki grad i u njemu ima mnooogo Liza. I to pod pretpostavkom da je njeno pravo ime Liza. Ti pričaš o nela 012

171 nekom anonimnom detetu koje je možda živelo ovde pre dvadeset godina." Deni je uzdahnuo. „Hvala za trud." „Jedino čega još mogu da se setim jesu mrtvi roditelji. Ako su oni umrli kad je ona bila mala a nije bilo druge familije, možda je bila smeštena u neko sirotište. Sistem dečje zaštite obično ne razdvaja sestre, kada oni odlučuju, pa ako je imala sestru, one su verovatno otišle negde zajedno. Da li želiš broj Njujorške državne službe za decu i porodicu?" To je bilo sinoć. Posle dugačke noći koju je proveo pretražujući vebsajtove na internetu, danas je Deni pešačio hladnim ulicama Njujorka, svraćajući lično u dečje domove. Oborene glave zbog hladnoće, proverio je GPS na svom telefonu. Skoro je stigao. Bič iz je bila poslednja institucija na njegovom spisku. Mnogo domova je bilo zatvoreno zbog nedostatka sredstava i zbog promene državne politike devedesetih godina kada je prednost data odgoju siročića u porodicama, a ne u institucijama. Opstalo je samo dvanaest sirotišta koja su radila i početkom osamdesetih. Četiri od njih su primala samo dečake. Od ostalih osam, Deni je posetio sedam. Dva nisu imala uopšte nikakvu evidenciju. Od pet sirotišta koja su vodila evidenciju, nijedno nije primilo dve sestre tokom određenih datuma. U jednom je bila smeštena neka Liza, prezime Benington, ali je ona u kaznenom zavodu Luizijane na odsluženju tridesetogodišnje kazne za ozbiljnu oružanu pljačku. Još jedan ćorsokak. Bičiz u Kvinsu je u gradu bio najveći preostali objekat za tinejdžere bez doma. O većini te dece porodice su prestale da se brinu kad su napunili trinaest godina, i gurnuti su na ulicu ili u ustanove za rehabilitaciju ili hraniteljske domove. Ružna viktorijanska zgrada od crvene cigle sa malim prozorima i zastrašujućim crnim ulaznim vratima, Bičiz je podsećao Denija na nešto što biste mogli sresti u nekom Dikensovom romanu. Kada je ušao, međutim, unutrašnjost je bila uređena iznenađujuće veselo. Neki umetnik-početnik je sprejom svetlih boja nacrtao ukrasne pruge u stilu grafita na zidu prijavnice. Kroz dvostruka staklena vrata na kraju hodnika Deni je video grupu mladića okupljenih oko stonog fudbala dok je duga grupa, gde su većinom bile devojke, gledale reprizu Američkog idola na državnoj televiziji, dobacujući glasno ali dobroćudno prema ekranu. Viđao sam i gora mesta za odrastanje, pomisli Deni, misleći na ulice istočnog LA gde je radio kad mu je bilo dvadeset i nešto godina, ili čak i na siromašne predele Liona. Možda su ovi klinci imali sreće. nela 012

172 „Gospodin Makgvajer? Ja sam Kerol Bingam, direktorka. Da li biste hteli da odemo u moju kancelariji?" U ranim četrdesetim godinama, sa kratkom plavom kosom, lepog pre nego konvencionalno slatkog lica, zategnutog tela, u elegantnom vunenom kompletu en tejlor, Kerol Bingam je izgledala profesionalno i organizovano. Bila je očigledno više administrator nego majčinski tip, ali je možda to i trebalo deci ovog uzrasta. Deni je objasnio svoju istragu. Bio je na mukama da istakne da žena za kojom traga nije neminovno osumnjičena za ubistvo, niti zaista za bilo kakav zločin, već da je ona veza između četiri izuzetno jeziva ubistava. Kerol Bingam izvuče tešku metalnu fioku iz velikog, staromodnog ormana za kartoteku u uglu. „Kompjuterizovani smo od 1999. pa nadalje", objasni ona. „Pre toga, za te godine o kojima pričate, sve informacije koje imamo jesu ovde." „Nikada niste dali da neko unese to u vaše elektronske datoteke?", upita Deni, utučeno gledajući gomilu nesređenih dokumenata sa zavrnutim uglovima. Kerol Bingam se slatko nasmešila. „Da li se prijavljujete za taj posao? Slušajte, vi ste u pravu, naravno. Treba da sredimo naša stara dosijea. Ali je činjenica da nemamo ni sredstava ni vremena." Bacila je pogled na zidni sat. „Imam sastanak sa nekim birokratama iz Olbenija za deset minuta u glavnom holu. Da li biste mogli da prečešljate svu tu dokumentaciju sami?" „Svakako", zahvalno reče Deni. „Nadam se da ću uskoro napustiti ovo mesto." Ispostavilo se da je to uzaludna nada. Zapanjujuće je koliko mnogo papira može da se nagura, stisne, savije i nabije u jednu jedinu metalnu fioku. Krštenice, zdravstveni kartoni, policijski izveštaji i izveštaji socijalnih radnika ležali su tik uz privatna pisma, dečje crteže, pa čak i stare omote čokoladica. Ništa nije bilo označeno, i mada je na nekim službenim dokumentima postojao datum, činilo seda niko nikada nije uložio nimalo bar površnog truda da dovede papire u bilo kakav red. Posle dva beznadežna časa, jedno dete je ušlo i donelo Deniju toliko priželjkivanu šolju kafe. Imao je oko šesnaest godina, visok i mršav, nezgrapan i sa teškim aknama koje su pokrivale dobru trećinu njegovog lica. Ali je gledao Deniju u oči kad je govorio uvek dobar znak i mogli ste videti po nela 012

173 njegovoj skeletnoj strukturi da će odrasti u zgodnog mladića. „Gospođa Bingam je rekla da pitam da li bi vam trebala pomoć." Deni je podigao pogled sa gomila papira. „Ne, u redu je. Kad bih znao šta tražim, možda. Ali nema svrhe da obojica traćimo vreme." „To je sve materijal iz osamdesetih, zar ne?", reče dečak. Deni klimnu glavom. „Da li ste videli stare godišnjake? Ako ništa drugo, bar će vas nasmejati. Odeća je bila, takoreći, tragična." Uzevši stolicu, dečak se popeo na gornju policu visokog ormana i izvukao gomilu crnih fascikli, bacivši ih na pod ispred Denija uz glasan tresak. „To se drži odvojeno?" „Mmm, svakako", reče dečak, pomalo zbunjen. „Ne zvanično. Pomalo je tužno, čini mi se, ali ih ponekad koristimo da igramo vruće ili hladno'. Znate taj veb-sajt, gde stavite svoju sliku, a deca mogu da glasaju koliko ste privlačni? Ovo je neka vrsta blede verzije toga. U svakom slučaju, ovo su oni iz osamdesetih." Dečak je otišao, a Deni je počeo da prelistava ovo novootkriveno blago. Nije on stvarno očekivao da vidi fotografiju tinejdžerke Lize Bering kako mu se smeši. Šanse za tako nešto su hiljade prema jedan. Ali su to bar bile slike, sa imenima, slike stvarne dece. Priličan broj godina je nedostajao. Knjige su skakale sa 1983. na 1987. i opet sa 1989. na 1992. Tek kad je otvorio deveti godišnjak, ugledao ju je. Slika je bila stara, a odeća upravo onako staromodna kao što je dečak rekao da će biti. Lice koje je buljilo u Denija bilo je mlađe nego što ga je zapamtio, naravno, i manje doterano. Zubi nisu bili sasvim pravi, a kosa je bila puštena i dugačka. Ali je to bilo lice koje Deni Makgvajer neće nikada zaboraviti. Dugačak, orlovski nos. Kraljevska krivina usana, arogantan sjaj u ažurnim očima. Ispod fotografije, neka ženska ruka je kasnije nažvrljala reč VRUĆE sa nekoliko znakova uzvika. Bio je vruć, čak i tada. I bio je svestan toga. Glavni snimak je imao natpis Frensis Mansini Najverovatnije će uspeti u Holivudu! Ali, Deni Makgvajer ga je znao pod drugim imenom. Lajl Renalto. nela 012

174 Kler Majkls je mnogo razmišljala pre nego što je obavila telefonski poziv. Osećala se krivom, ali je morala nešto da preduzme. Bila je očajnički zabrinuta zbog svog brata, i nije imala pojma kome drugom da se obrati. Okrenula je broj. „Halo?" oglasio se Deni Makgvajer izuzetno vedro. Iz nekog razloga, to je pomelo Kler. „O, halo", promucala je. „Ovde Kler Majkls. Dejlijeva... znate. Upoznali smo se." ,,U Los Anđelesu, naravno. Vi ste Metova sestra", reče Deni ljubazno. „Tako je. Da li vam se javljao sa nekim vestima?" To je zapanjilo Denija. Zašto bi mu Kler postavila takvo pitanje? Zar Met ne boravi u njenoj kući? Pošteno govoreći, u tom trenutku Deni nije imao ni najmanju želju da razmišlja o Metu Dejliju. Pošto je nabasao na sliku Lajla Renalta sliku Frenkija Mansinija u godišnjaku doma Bičiz ranije tog dana, potražio je Kerol Bingam veoma uzbuđen. Direktorka ga je upoznala sa Marijan Vejts, članom osoblja u tom objektu i jedinom koja je radila i u vreme kad je Mansini bio tamo. Deni nije očekivao mnogo od gospođe Vejts, ali se ispostavilo da stara dama ima enciklopedijsko pamćenje, i bila je u stanju da pokaže još jedno lice iz godišnjaka, nekoga ko je poznavalo Mansinija veoma dobro. „Bili su nerazdvojni, njih dvojica." Ime mu je bilo Viktor Dublenko. Kratak telefonski poziv upućen NYPD-ju otkrio je da oni poznaju Dublenka veoma dobro, kao podvodača i povremenog dilera, živ je, trenutno je van zatvora i živi u Kvinsu, ni šest ulica od Bičiza, gde je Deni stajao baš tog trenutka. Deni se upravo spremao da krene prema Dublenkovom stanu kad je Kler pozvala. Nerado, on usmeri pažnju ponovo na Meta Dejlija. „Ne, nisam čuo ni reč od njega od kad sam ga video kod vas. On nije tamo sa vama?" „Da je ovde sa mnom, ja ne bih zvala, zar ne?", odbrusi Kler. „Izvinite, nemam nameru da vama to prebacim. Ali sam zabrinuta zbog njega. Sinoć mi je ostavio govornu poruku koja bukvalno nema nikakvog smisla." „Da li je rekao gde se nalazi?" „Da. On je u Italiji." „Italiji?" „Aha. Obala Amalti. Rekao je da ima neki trag u vezi sa čovekom koji je nela 012

175 možda oteo Lizu. Da budem iskrena prema vama, iznenađena sam da je imao dovoljno novca za avionsku kartu. Sam bog zna kako on tamo preživljava." Deni oseti zebnju oko srca. Met mu se zakleo da neće to raditi, da neće ići da juri tog manijaka sam. Sada kad su policijske snage Interpola zvanično odobrile operaciju Azrael, ni najmanje mu nije trebao mentalno nestabilni Met Dejli, koji se ponaša kao slon u staklarskoj radnji, ometa potencijalne svedoke i, koliko on zna, zadržava ključne dokaze. Nije pomenuo italijanski „trag" kad se sastao sa Denijem. „Da li je rekao još nešto?" „Rekao je mnogo toga, ali kao što sam kazala, pričao je nepovezano. Rekao je da Lizin ljubavnik nije njen ljubavnik. On je peder. Rekao je da je njega upoznala pre nego što je srela Majlsa, što iz nekog razloga on smatra značajnim, ali da on 'ne bi mogao biti Azrael', da ste vi i ostali policajci na pogrešnom tragu. Ko je dovraga Azrael?" „Niko", reče Deni. „To je šifrirano ime. Ne brinite zbog toga." I on je takođe bio zabrinut za Meta, i lično i profesionalno. „Zahvalan sam vam što ste me pozvali", rekao je Kler. „Sada sam krenuo na jedan važan sastanak, ali ću kasnije probati ponovo da stupim u dodir sa vašim bratom. U međuvremenu, ako čujete još nešto, bilo šta..." „Obavestiću vas. On nije... on nije u opasnosti, zar ne?" Deni je mogao da oseti zabrinutost u njenom glasu. „Ne", slaga on. „Mislim da nije. Pozvaću policiju u Amalfiju, za svaki slučaj. Zamoliću ih da obrate posebnu pažnju na njega." Razgovor sa Kler Majkls ga je zamarao. Da li je Met Dejli zaista došao do korisnog traga u vezi sa Lizinim ljubavnikom? Bez razgovora sa njim, bilo je nemoguće reći koliko je od onoga što je ispričao sestri stvarno, a koliko izmišljotina njegove grozničave, brigom izmučene mašte. Dok je Deni stigao do Dublenkovog stana, tok njegovih misli je bio beznadežno zbrkan. Lajl Renalto. Frenki Mansini. Kakvu vezu bi dečak sa fotografije u godišnjaku mogao imati sa Italijom i Lizom Bering? Zašto je Deni uopšte ovde? Pet minuta kasnije, izgledalo je da Viktor Dublenko postavlja sebi to isto pitanje, besno gledajući u Denija iz svoje prljave fotelje La-Z-Boy.* „Nemam ništa da kažem." Dublenkova dnevna soba je bila odvratna, smrdljiva, vlažna i sa ___________________________________________- * La-Z-Boy - proizvođač nameštaja iz Mičigena, SAD. (Prim. prev.) nela 012

176 razbacanim flekavim jastucima, iglama, uvenulim stabljikama marihuane i dopola pojedenom hranom po tanjirima. Dalje niz hodnik, dve spavaće sobe su bile čistije. Klijenti su očekivali određeni nivo higijene, i Viktor Dublenko se pobrinuo da to obezbedi. Spavaće sobe su bile za posao. Ali što se njega tiče, Viktor je bio sasvim zadovoljan da živi u brlogu. „Ne volim policajce." Deni Makgvajer je slegnuo ramenima pomirljivo. „Ja ne volim makroe. Ali hej, šta da se radi? Svako od nas je profesionalna opasnost po onog drugog." Viktor Dublenko se nasmeja, šištećim, grlenim zvukom koji se brzo pretvorio u suvi kašalj. Izvukavši maramicu iz džepa, on pijunu nešto gadno u nju i ponovo je zabi u džep. „Znači, mi se ne volimo. Ali ipak možemo da obavimo posao, zar ne? Ti platiš, ja pričam." Baš tada je veoma mlada, veoma mršava devojka u šorcu i majici ušla u sobu potpuno pometena. Viktor Dublenko je zarežao prema njoj i ona je izjurila kao uplašena buba. Jadno dete, pomisli Deni. Nije mogla imati više od petnaest godina. Povraćalo mu se zbog ološa kakav je Dublenko. Ali je podsetio sebe zbog čega je došao, koliko mnogo života možda zavisi od Dublenkovih informacija, i ugrize se za jezik. Izvukavši svežanj pedesetica iz džepa jakne, liznu prste i teatralno ih izbroja pre nego što ih je pažljivo vratio. „Više volim 'ti pričaš, ja platim', ako tebi ne smeta, gospodine Dublenko." Ne skidajući pogled sa džepa s novcem, makro reče ravnodušno: „Pa, šta želiš da znaš?" Deni mu pruži sliku iz godišnjaka. „Da li se sećaš ovog tipa?" „Gospode!" Dublenko se nasmeja, otkrivajući niz iskrivljenih uglavnom zlatnih zuba. „Frenki Mansini, čoveče. Odakle ti ovo, jebote?" Vratio se kašalj još žešće. Deni Makgvajer sačeka da Viktor iščisti pluća uništena duvanom. Pokušavao je da dođe do daha kao riba na suvom. „Iz Bičiza, bio sam ranije tamo. Neka gospođa Vejts je pomenula da ste ti i Frenki bili štićenici doma između 1986. i 1988. i da ste bili bliski. Da li je to tačno?" Zelene oči Viktora Dublenka se skupiše. „Gospođa Vejts. Stara kučka je još živa?" „Da li je to tačno, gospodine Dublenko?" nela 012

177 Viktor klimnu glavom. „Znate mnogo o mojoj prošlosti, detektive. Polaskan sam." Deni se nije trudio da sakrije svoj prezir. „Pošteno govoreći, nisam zainteresovan za tvoju prošlost. Interesuje me Frenki Mansini. Kada si ga poslednji put video?" Dublenko je odmahnuo glavom. „Pre mnogo vremena, čoveče. Godinama, previše mnogo godina. Možda dvadeset?" „Gde?" „Baš ovde, u Njujorku. Premešten je u drugi dom godinu dana pošto je napravljen snimak i neko vreme smo bili u kontaktu. On je zatim dobio posao negde na zapadu i to je bilo to." Negde na zapadu. Los Anđeles... Gde je on postao Lajl Renalto i upoznao Anđelu Džejks... Gde je sve počelo. „Nije se od tada javljao?" „Mi nismo baš bili prijatelji za dopisivanje", Dublenko se podrugljivo nasmeja. ,,I, zbog čega ga juriš? Uradio je nešto loše? Opljačkao banku?" „Da li bi te iznenadilo da jeste?" Dublenko se za trenutak zamislio. „Aha, bi, ustvari. Uvek sam smatrao da će daleko dogurati." „Zašto si tako mislio?" „Pa, pre svega, bio je pametan. Strani jezici, matiš, nije bilo ničega što to dete nije moglo da uradi. A uz to, samo ga pogledajte. Sa ovakvim licem, život vam je lak." Ove reči su se mogle protumačiti kao ogorčenje, ali nije bilo ozlojeđenosti u Dublenkovom glasu. U stvari, sasvim suprotno. Zvučao je zadivljeno. Nostalgično. Čak, nežno. „Lak na koji način? Misliš da je imao uspeh kod devojaka?" Cerenje se proširilo preko Dublenkovog lica kao u žabe. „Frenki nije bio zainteresovan za devojke, detektive. To nije bio njegov tim, ako znate na šta mislim." Jeza je prohujala niz Denijevu kičmu. Šta mu je Kler Majkls rekla o pozivu Meta Dejlija iz Italije? „Lizin ljubavnik nije bio njen ljubavnik. On je bio peder. On ne bi mogao biti Azrael. Na pogrešnom si tragu." „Sada, time ne bih hteo da kažem da devojke nisu bile zainteresovane za njega. Kučke su bile svuda oko njega kao muve. I kao što sam rekao, Frenki je nela 012

178 bio pametan. Upotrebio je tu moć u svoju korist." Deni je pomislio na Lajla Renalta, kako je prokrčio svoj put u život Anđele Džejks, kako ju je naveo da mu veruje, možda je namamio u smrt. „Koristio ih na koji način?" „O, pa znate. Pridobijao je devojke da obavljaju neke stvari za njega, daju mu poklone, štite ga kad bi prekršio kućni red. Mala sranja kao to. Ali nije nikada uživao u ženama, ako shvatate o čemu pričam." Denija je počela da zamara Dublenkova preterana 'finoća'. „Shvatam, Dublenko. Frenki je bio peder." „Aha, bio je peder, tačno, ali je to bilo više od toga. Osećao sam da su mu žene bile odbojne. Ne samo seksualno, već kao ljudska bića. Osim Princeze, naravno." „Princeze?" Dublenkov izraz je postao ozlojeđen. „Princeza Sofija. Tako ju je zvao. Jebeš ga, kako joj je bilo pravo ime. Frenki je bio potpuno opsednut njom." „Vređalo te je njihovo prijateljstvo?" „Ah, kako god." Dublenko odmahnu rukom sa omalovažavanjem. „To je bilo sranje, to je sve. Sećam se da mi je Frenki pričao da je ona potomkinja marokanske kraljevske porodice. Kako da ne. Zbog toga je završila izbačena na smetlište u Bruklinu, jelda?" Deni je oklevao. Nešto što je Dublenko upravo rekao, podsetilo ga je na nešto, ali nije mogao da se seti na šta. „Ja sam otišao iz Bičiza pre nego što je Sofija došla tamo, ali sam je jednom sreo, baš pre nego što je Frenki napustio grad, i ona je takođe bila dragocena mala kučka. Čuo sam da ju je, pre nego što je upoznala Frenkija, muško osoblje njenog prethodnog doma obično dodavalo ukrug kao jednu od onih lutkica što se naduvavaju. Davali su joj ga u njeno kraljevsko dupe." Viktor Dublenko se razvratno nasmejao toj uspomeni. „Ona je bila samo još jedna gadura, polovna roba, ali je Frenki odbijao to da prizna. Zvao ju je 'moja princeza'. Kao da je bacila neke čini na njega." Kad je zaključio da mu je Dublenko rekao sve što zna, Deni mu je platio i uhvatio taksi nazad do svog hotela. Sada je već bilo mračno i izuzetno hladno napolju. Povukavši se u toplo gnezdo svoje sobe, zaključao je vrata, bacio svoje zabeleške, magnetofon i akten-tašnu na krevet i proverio poruke. Ništa zanimljivo. Pošto je kratko razgovarao sa Selin treću noć zaredom Deni je nela 012

179 morao da ostavi svojoj ženi poruku na zvučnoj pošti koliko je voli, koliko mu nedostaje i još jednom bezuspešno pokušao da stupi u vezu sa Metom Dejlijem, on okrenu broj Kler Majkls. „Taj momak peder koga je Met spominjao, Lizin ljubavnik. Da li vam je rekao njegovo ime?" „Mislim da nije", odgovori Kler. „O, sačekajte. Možda je rekao nešto onako usput, Franko? Frančesko? Da li je to moguće?" Kad je završio razgovor, Deni svuče odeću i uskoči pod tuš. Uz mlazeve tople vode koji ga udaraju uvek mu je bilo lakše da razmišlja. Osećao je kao da mu je danas dato mnogo delića slagalice. I kad bi samo nekako mogao da vidi kako se oni uklapaju zajedno, možda bi imao odgovor na tu zagonetku. Problem je bio u tome što to nisu delići koje je on tražio. Došao je u Njujork u potrazi za informacijama o prošlosti Lize Bering. Umesto toga je saznao mnogo o Lajlu Renaltu. Samo što nema Lajla Renalta, postoji samo taj Frenki Mansini. Frenki Mansini... koji je bio peder... tako da on ne može biti silovatelj-ubica Azrael, zar ne? ... ali koji jeste očigledno povezan sa Lizom Bering. Mada ne kao njen ljubavnik. Baš kao što Frenki nije bio ljubavnik „princeze Sofije", ma ko da je ona bila. Baš kao što Renalto nije bio ljubavnik Anđele Džejks. Sve je povezano, ali je svaka veza imala pun krug i vraćala se samoj sebi, a nije povezivala žrtve. Liza... Lajl... Frenki. Liza... Anđela... Sofija. Šta ja to ne vidim? Nisu samo ljudi obrtali pun krug već i mesta. Njujork, LA, Hongkong, Italija, Njujork. I Maroko. To je to. Dublenko je kazao da Frenkijeva princeza Sofija potiče iz Maroka, tu su i Met Dejli i Liza nameravali da pobegnu, pre nego što je Liza nestala. Da li je Maroko važan, ili je samo slučajnost? Denija je bolela glava. Pošto se obrisao, seo je na krevet i ponovo pogledao fotografiju Frenkija Mansinija u godišnjaku Bičiza. Lajl Renalto mu se podrugljivo smejao. Frenki je bio mlađi od Lajla, sa licem mnogo svežijim i zaobljenim. Pa ipak, uprkos razlikama očigledno je to isti čovek. Instinktivno, ne znajući zapravo zašto, Deni uključi svoj kompjuter i pronađe sliku Lize Bering koju mu je dao inspektor Lju, onu koju je dao NYPD-u i različitim agencijama i organizacijama u gradu, ali sa kojom nije imao mnogo uspeha. Dugo je zurio u Lizino lice, skoro kao da je očekivao da progovori, da otkrije svoje tajne. Konačno, usredsredio se na njene oči, oči koje nela 012

180 su omađijale Meta Dejlija i verovatno Majlsa Beringa pre njega i doprinela da postane senka onog čoveka koji je bio ranije. Podsetile su Denija na druge oči koje je video. Oči koje je video na nekom drugom mestu. Oči koje je video pre mnogo vremena. Iznenada, setio se svega. Bukvalno mu je piljila u lice. Dok mu je srce tuklo luđački, Deni Makgvajer uze telefonsku slušalicu. Kako sam mogao da budem tako slep? nela 012

181 DVADESET TREĆE POGLAVLJE Inspektor Lju pogleda u upravnika hotela sa gađenjem. Čovek je bio ćelav, očigledno neobrazovan i bolesno debeo, nabio je salo u sivo odelo od poliestera za dva broja manje od njegove veličine i toliko sjajno da je bilo skoro srebrno. Pa ipak on je rukovodio jednom od najskupljih ustanova u Sidneju, hotelom sa pet zvezdica čiji su gosti bili rok zvezde i političari. Na svetu nije bilo pravde. „Sasvim ste sigurni da je to bila ona?" „Slušaj, drugar", šištao je upravnik, vraćajući fotografiju Lize Bering. „Ja možda nisam Stiven Hokins, u redu, ali umem da prepoznam neko lice. Posebno tako prelepo lice. To je deo mog posla." Počeša se ispod pazuha nesvesno. „Ima tome već nekoliko meseci. Stejsi na spratu ima iste podatke za vas. Prijavila se sa nekim čovekom, zgodnim momkom, ali je ona platila račun. Sasvim sam siguran da su rezervisali pod prezimenom Smit." „Vi ne proveravate pasoše svojih gostiju?" Upravnik je frknuo podrugljivo. „Mi nismo prokleti FBI, gospodine Lju." „Inspektore Lju", odvrati Lju hladno. ,,I bez uvrede, ali mi nismo ni kineska policijska država", nastavio je debeli Australijanac, ne obazirući se. „Kada bih počeo da njuškam okolo zbog svake gospođe i gospodina Smita koji se ovde prijave, uskoro bih ostao bez posla, ako dozvolite." „Ko je platio račun?" „Ona je to uradila, cura. U kešu." „Ali nisu ostavili novu adresu, ni adresu za izmirenje kreditne kartice, ništa?" „Kao što sam već rekao, mislim da nisu, ali proverite kod Stejsi. Ona je oči i uši ovog mesta, ako shvatate šta hoću da kažem." Stejsi je bila krotka ženica, poput miša, u šezdesetim godinama, koja je potvrdila sve što je njen šef već rekao inspektoru. Gospođa Smit je platila u gotovini. Ne, nije uopšte pominjala buduće planove, bar ne na recepciji. Gospodin Smit je bio „tih" i „zgodan". Stejsi je odbila da nagađa njegove godine. „Želeo bih da vidim njihovu sobu." Apartman je bio veličanstven, čak i prema standardima ovog luksuznog nela 012

182 hotela. „Gospođi Smit" su sigurno bila potrebna kolica sa novcem da plati jednonedeljni boravak ovde. Međutim, Liza Bering je mogla to sebi da priušti, tim pre što je jedva čekala da potroši novac svog starog. Inspektor i njegovi ljudi su pretražili sobe zbog otisaka prstiju, dlaka, ili drugih forenzičkih dokaza, ali posle dva meseca i bog zna koliko gostiju posle njih, a da se i ne pominje da hotelsko osoblje dva puta dnevno čisti, nisu imali mnogo nade. Razgovarali su sa svakom sobaricom, sa domarom, osobljem u baru i restoranu i sa nekim po imenu Lijana, u sauni gde je gospođa Smit koristila hotelsku masažu kamenom. „Činilo mi se da je bila previše emotivna, iskreno govoreći", prisećala se Lijana, lepršajući teškim veštačkim trepavicama prema inspektoru i skoro ga gušeći velikom količinom parfema kalvin klajn. „Bila je tužna za vreme tretmana, toga se sećam. Ali gosti su često takvi. Toliko toga se oslobodi kad dođete do ovih meridijana, znate na šta mislim?" „Da li je rekla možda šta je brine? Bilo kakva informacija nam može biti od koristi." Lijana je razmišljala o tome. „Nije. Ali rekla bih da je to problem sa muškarcem. Videla sam je sa njenim mužićem u predvorju nekoliko puta i on ju je uvek držao za ruku ili je dizao galamu oko nje, ali se činilo da ona ne mari za to. Ona ga je stalno odbijala." Do kraja dana, inspektor Lju je bio razočaran. Lično je doleteo u Sidnej, jer je na australijskom terenu uspeo da se dočepa jedinog čvrstog dokaza, posle drugog pokušaja gospođe Bering da pobegne od zakona, da je (a) živa, i (b) da je slobodan strelac, a ne zaključana u jazbini nekog seksualnog prestupnika, kao što su neke grupa mekog srca izgleda verovale. Ali putovanje je bilo promašaj. Nije otkrio ništa što nije mogao da sazna posle desetominutnog razgovora iz Hongkonga. Ostavivši trojicu ljudi da završe prikupljanje fizičkih dokaza, on se spremao da krene. „Jedan naš šofer vas može odvesti na aerodrom", ponudio je debeli upravnik velikodušno. „Ako treba da napustite Sidnej, onda to treba da uradite sa stilom." Sedeći na luksuznom zadnjem sedištu limuzine, Lju je razmišljao o činjenici da Liza Bering i njen ljubavnik uvek uspevaju da budu jedan korak ispred njega. Mogli biste se kladiti u poslednji hongkonški dolar da su oni nela 012

183 napustili Sidnej sa stilom. Iznenada mu nešto pade na pamet. Kucnuo je na prozor koji je delio putnike od vozača, koji se odmah spustio. „Postoji dugme za poziv, drugar, ako želiš. Vidite tu konzolu, tu sa leve strane?" Ali inspektora Ljua nisu interesovala dugmad niti konzole. „Koliko šofera zapošljava hotel?" „Nas šestoricu." „I da li vodite evidenciju svojih putovanja? Koji gosti gde odlaze?" „Postoji dnevnik, aha. On je u kancelariji." „Okreni automobil." „Ali... vaš avion. Čini mi ste da ste rekli da poslednji avion za Hongkong...?" „Okrenite!" Stejsi u kancelariji je bila zaprepašćena što vidi da se namćorasti kineski policajac vratio tako brzo. „Inspektore, mislila sam da ste rekli da..." „Potreban mi je dnevnik vozača", reče Lju. Dao joj je datume. „Moram da znam ko je vozio bračni par Smit na aerodrom." „Ne koriste svi naši gosti limuzinu", upozorila ga je žena. „Većina se odjavi bez ičije pomoći." Ali je Lju nije slušao. Ugledao je ime. Smit, 20 minuta posle ponoći, Marko. „Moram da razgovaram sa Markom. Ovog trenutka." „Nažalost, to nije moguće", reče Stejsi uznemireno. „Marko je na odsustvu zbog porodičnih problema. Majka mu je umrla pre nedelju dana." Inspektor Lju nije imao mnogo obzira prema Markovoj majci. „Dajte mi njegovu adresu." Marko Bruneli je bio u donjem vešu i isflekanom prsluku kad su kineski policajci zakucali na njegova vrata. U stvari, više su lupali nego kucali. „Mogu li da vam pomognem, gospodo?" Marko je uznemireno progutao knedlu, misleći o tajnom skladištu marihuane koje se nalazilo na njegovom noćnom stočiću, o svom propustu da plati prošlogodišnji porez i o incidentu sa igračem poloa u noćnom klubu Blašiz koji se desio prošlog meseca. S tim da ovo poslednje nije bilo njegova greška. „Vi radite u hotelu Haksli kao vozač?" „Tako je. Na odsustvu sam. Vidite, u pitanju je moja majka. Ona..." nela 012

184 „U subotu, šesnaestog ujutru, vozili ste bračni par Smit na aerodrom. Da li se sećate?" „Smit." Marko se namrštio. „Smit, Smit, Smit." Policajac mu je pružio fotografiju veoma zgodne crnokose žene. „O, ona. Aha, nje se sećam. I njenog muža. Aha, u pravu ste, ja sam ih odvezao na aerodrom. Zašto?" „Da li ste saznali gde su nameravali da lete?" „Znate, to je smešno", reče Marko, mnogo opuštenije sada kad je shvatio da policija juri te goste, a ne njega. „Uobičajeno, putnici su brbljivi u zadnjem delu automobila, naročito Amerikanci. Oni žele da pričaju o tome kako su imali divan boravak, gde idu dalje, sve te koještarije. Ali ovo dvoje su bili ćutljivi kao na groblju. Nisu rekli ni reč." Inspektor Lju je osećao kako njegove nade blede. „Ali, pošto sam ih iskrcao, pri povratku u grad, primetio sam da je onaj čovek zaboravio akten-tašnu na zadnjem sedištu. Tako da sam, razumljivo, pojurio nazad, i trčeći ušao u terminal. Taj čovek je bio tako srećan što me vidi, pa me je zagrlio i dao mi napojnicu od dvesta dolara. Baš su bili pred ukrcavanjem. Zbog toga se sećam gde su leteli." Marko se široko osmehnuo. Inspektor Lju nije mogao da podnese neizvesnost. ,,U Indiju, u Mumbaj", objavio je vozač ponosno. „Da li je to sve što ste želeli da znate?" Klod Demarten je provodio jedno izuzetno prijatno poslepodne na poslu. Kancelarija tima Azrael, duboko u utrobi upravne zgrade Interpola, u početku je bilo odeljenje bez prozora. Ali zahvaljujući Deniju Makgvajeru, prerasla je u nešto kao srećan momački stan, upotpunjen mekanim kaučima, tablom za pikado i malim frižiderom natrpanim do vrha jeftinom, visokokaloričnom američkom hranom, koja je Klodu bila zabranjena kod kuće. Što je još bolje, danas je Klod sam raspolagao utvrđenjem. Rihard Smeško Sturi je bio odsutan poigravajući se negde sa svojim statističkim projekcijama, šef je bio u Sjedinjenim Državama, a tri mlađa detektiva su bila u Londonu i, kako je Deni Makgvajer optimistički opisao, pokušavali su „ofanzivom šarmiranja" da navedu Skotland jard da sa njima deli više informacija iz dosijea o Pirsu Henliju. Do sada, posle kratkog sređivanja baze podataka i kodiranog poziva prosleđenog banci Didijea Anžua u Parizu, kucanja nekih preostalih sitnica, nela 012

185 Klod je pobedio sebe tri puta u pikadu, uživao u omiljenoj video-igrici i pojeo dve velike kese smokija, što je, verovatno, zvanično bio zločin u izvesnim delovima Francuske. Zato je, kad je telefon zazvonio, odgovorio veoma razdragano. „Interpol, odsek Azrael. Kako mogu da vam pomognem?" „Dajte mi vezu sa Makgvajerom." Klod Demarten je poznao glas inspektora Ljua. Neveseo kao i uvek, danas je u njegovom glasu bilo i nestrpljenja pomalo uzbuđenja, pomalo ljutnje što Klod nije ranije čuo. „Hitno je." „Nažalost, pomoćnik direktora Makgvajer nije u kancelariji ove nedelje. Na putu je. Mogu li ja da vam pomognem? Ja sam policajac Klod Demarten." „Ne." „Pa, onda možda mogu da mu prenesem poruku. To je inspektor Lju, zar ne? Iz Hongkonga?" Lju je ćutao. Nije želeo da razmenjuje šale sa ovim francuskim majmunom. On je želeo da razgovara sa vođom tima. Sa druge strane, imao je veoma važnu informaciju da saopšti. „Da li ste uspeli nešto da saznate u Australiji?", nastavljao je Demarten. „Budite sigurni da ću, čim nam se javi Makgvajer, nastojati da se javi i vama. Ali, ima li nečega što tim treba da sazna? Kako možemo mi da vam pomognemo?" „Recite Makgvajeru da su oni u Indiji", reče Lju kratko. „Ako želi da sazna više, može da digne prokletu slušalicu." Veza se prekinula. Indija. Demarten je razmišljao o tome kako se novosti sasvim dobro uklapaju u teoriju Riharda Sturija gde će Azrael udariti sledeće. Taj Nemac je već bio samouveren. Posle ovoga će biti nepodnošljiv. Pre nego što je uspeo da uzme slušalicu da pozove Makgvajera, telefon je opet zazvonio. „Azrael", reče Demarten, ovog puta zvaničnije. „Zdravo, Klode. Ja sam." „Šefe. U pravi čas. Slušajte, upravo je zvao Lju." „Nema veze to", reče Deni Makgvajer odsečno. „Treba da mi pošalješ elektronskom poštom najjasnije slike koje imamo, svih udovica. Samo snimke lica." „Svakako, uradiću to. Ali što se tiče Ljua. On želi da ga hitno pozovete. nela 012

186 On..." „Odmah, Klode. Čekaću pored laptopa." Deni Makgvajer prekide vezu. Šta se događa sa tim detektivima koji su velike zverke? Zar niko više nema vremena da ti dozvoli da završiš rečenicu? Na krevetu u svojoj hotelskoj sobi, Deni je gledao u kompjuter. Jedan minut. Pet minuta. Deset. Kog đavola? Koliko je potrebno da se učita i pošalje nekoliko vašljivih digitalnih fotografija? Kada je na kraju začuo dugo očekivan zvuk za novu poruku u njegovom šifrovanom direktorijumu Azrael, Denijevo srce poskoči, a zatim se steže kad je video da nema priloga. „Slike slede" napisao je Klod Demarten. „Usput, poruka inspektora Ljua je bila: 'Oni su u Indiji'. Treba odmah da ga pozovete." Indija. To je zaista bila dobra vest. Takođe, i Demartenova upotreba reči oni. To je značilo da je Liza Bering živa i da je sa... kim? Frenki Mansini? Deni će pozvati Ljua za trenutak i dobiti celu priču. Samo kad mu Klod pošalje te proklete slike. Konačno, posle onoga što mu se činilo kao milenijum, a u stvari je potrajalo samo jedan i po minut, veliki fajl je dospeo u Denijevu poštu. Naziv poruke je bio UDOVICE. Drhtavom rukom Deni kliknu da je otvori. Tu su bile one, smešeći mu se kroz godine, a njihova lica su tekla preko ekrana sleva na desno hronološkim redom. Anđela Džejks... Ledi Trejsi Henli... Irina Anžu... Liza Bering. U početku to nije bilo očigledno. Bilo je veštačkih razlika: boja i dužina kose, fine promene u šminki, a neke slike, naročito one Irinine, bile su zamagljene i zamrljane. Godine su učinile svoju uobičajenu crnu magiju, gravirajući paukovu mrežu finih bora na nekada glatkoj koži. Težina se povećavala i smanjivala, zbog čega su neka lica izgledala ispijena dok su druga izgledala blistava i sa obrazima veverice. Zatim je bilo još hitnijih stvari. Lice Anđele Džejks je bilo najlepše od sva četiri, mladalačko i nevino, vreme nije na njemu ostavilo traga. Riđokosa Trejsi Henli, sa druge strane, imala je oštriji i više veštački izraz lica. Mada je još bila nesumnjivo lepa, Deni je sada primetio da joj je nos neobično uzan na vrhu, skoro kao da je imala neku plastičnu operaciju. Liza Bering je imala isti mali nos, mada je na njoj delovao prirodnije. Čelo joj je bilo veće, i glatkije. nela 012

187 Međutim, ono što je stvarno iskakalo sa ekrana bile su oči te četiri žene. Bore smejalice i bore oko očiju mogu da se vide ili da nestanu, jagodične kosti, usta i nos mogu se hirurškim putem promeniti. Ali same oči ostaju iste. Tamnosmede, kao topljena čokolada. Setne. Strasne. Hipnotičke. Prvi put kad ih je Deni Makgvajer video, on je odvezivao Anđelu Džejks od mrtvog tela njenog muža. Gubeći svest i ponovo dolazeći svesti, Anđela je otvorila te oči i pogledala ga. Denijev život se zauvek promenio. Godinama kasnije, te iste oči su namamile ser Pirsa Henlija u smrt. One su hipnotisale Didijea Anžua. Omađijale Majlsa Beringa. Napravile od Meta Dejlija ošamućenu budalu. Ismevale inspektora Ljua. Lice svake žene je bilo drugačije. Ali su ih odavale oči. Azrael nije „on". On je „ona". Sve su one jedna te ista žena. nela 012

188 DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE Čovek je ubrzao korak. Uličica je bila mračna i mirisala na začine i ljudski izmet. Šafran, kim i izmet: suština Indije. Čovek se nasmeja sopstvenoj šali, ali je to bio razdražen smeh, na samo korak ili dva od histerije. Ponovo ga prate. Krivudajući na svom putu između rikši i užurbanih mrkih tela, on se sakri iza tezge u pekari. Kroz uzan lučni prolaz od cigle izađe u dvorište, gde se u pećima pekao tanak naan iparata hleb. Znatiželjna, poluobučena deca sjatila su se oko njega, privučena njegovim stranim, bledim licem. Oterao ih je, dok mu je srce tuklo. Iz dvorišta je mogao da izađe samo putem kojim je i došao. Ako ga je njegov progonitelj video kako zalazi iza pekarske tezge, sigurno će ga uhvatiti. Uhvatiti i ubiti. Čovek nije očekivao milost. U početku je mislio da je njegov gonilac sigurno policajac, ali to više ne misli. Senke koje su se šunjale iza njega bile su mnogo zlokobnije. Gde god da je išao po gradu, mogao je da oseti njihovo prisustvo, hladno i preteće kao zloćudni duh. Njegovi živci su bili rastrojeni. Bilo je sve teže donositi odluke. Međutim, ovog puta ih je izgleda izgubio. Niko ga nije pratio u pekarevo dvorište. Mora da im je umakao. Oprezno, uputio se natrag u uličicu. Nekoliko ulica dalje, izbio je na glavni put gde su sveprisutne rikše ustupile mesto modernijim žutim taksi vozilima. Skoro kao u Njujorku. On ispruži ruku. „Palata Tadž Mahal, molim vas. Jaldi karna!"* Taj čovek je sedeo za pultovima barova nekih od najluksuznijih hotela na svetu. Šato marmon u Los Anđelesu, San Pjetro u Pozitanu, Peninsjula u Hongkongu. Ali po samom bogatstvu, nijedan se nije mogao porediti sa hotelom Tadž Mahal palas u Mumbaju. Raskošna mešavina mavarskog, orijentalnog i firentinskog dizajna, bio je to tako veličanstven dom daleko od doma kakav bi svaki maharadža mogao samo poželeti. U glavni bar se dolazilo iz predvorja, ogromnog prostora sa mermernim podovima i lučnim tavanicama od alabastera. Jedan prefinjeno izrezbaren svod koji se oslanjao na dva stuba od oniksa vodio je u mračniji bar, obasjan svećama. U njemu je okruženje bilo prisnije, ali isto tako luksuzno, sa plišanim kaučima boje _________________________________________ * Urdu: Požuri! nela 012

189 crvenog vina toliko mekim da ste imali osećaj da sedite na oblacima, i starinskim persijskim ćilimima istkanim u svim mogućim bojama. Svuda okolo, bogati parovi su se smejali, dok su njihove kristalne čaše svetlucale kao dijamanti dok su pijuckali kajpirinje ili ledeni čaj sa Long Ajlanda. Kraljevski osećaj na jedan dan. Zauzeo je svoje uobičajeno mesto u najmračnijem, najskrivenijem separeu i naručio dijetalnu kolu i malo grilovane piletine sa kimom koju su služili kao užinu. Nije bio gladan ali je morao da jede. Predstojala mu je duga noć čekanja i osmatranja. Sara Džejn Hjuz nije primetila Amerikanca koji je seo u ugao. Bila je previše uzrujana da razmišlja o bilo čemu drugom osim o Dejvidu. Nije ličilo na njega da kasni. Možda su se njegova osećanja promenila posle svega čemu sam ga izložila? Nije mogla da zaključi da li ju je pomisao na to da odustane od njihovog budućeg venčanja uplašila ili je osetila olakšanje. Pritisak je povremeno bio nepodnošljiv. „Moje bogatstvo vredi preko milijardu dolara, Saro Džejn, zar ne? Svidelo se tebi to ili ne, tolika količina novca donosi komplikacije." Komplikacije. Priča o nedorečenosti. Izvukavši malo crno ogledalo iz tašne, Sara Džejn popravi šminku i dotera kosu onako kako je znala da se Dejvidu dopada. Povukavši malo suknju do kolena, otkopčala je gornje dugme na bluzi samo toliko da nagovesti božanstvenu figuru ispod nje. Kao i većini muškaraca, i Dejvidu Išagu se dopadao skroman izgled. To mu je pružalo osećanje sigurnosti. Da su lepote Sarinog tela samo za njegove oči. Što su, naravno, i bile. Dok nas smrt ne rastavi. I eno njega, približava joj se, obasjavši sobu kako samo on to ume, harizmatična ljudska buktinja. Tako zgodan. Tako šarmantan. Ne mogu da nastavim sa ovim. Prisilila je sebe da udahne duboko i da se smiri. „Draga. Izvini što kasnim." „Mnogo kasniš." Poljubila ga je u usta i prošla rukom kroz njegovu sjajnu tamnu kosu, samo malo nijansiranu sivim na slepoočnicama. „Počela sam da nela 012

190 brinem." Zavidljive ženske oči su je prostrelile. Sara Džejn ih je zaslepila očaravajućim sjajem svog vereničkog prstena sa safirom i dijamantom. Dejvid Išag ju je poljubio u teme. „Šašava devojko. Ne treba nikada da brineš. Ne sada, ne nikada više. Ne kad sam ja tu da brinem o tebi." Čovek u uglu je drhtao. Nije mogao da podnese da ih posmatra, Saru Džejn i Dejvida. Bilo je previše bolno. Pa ipak nije mogao sebe da natera da odvrati pogled u stranu. Prišla mu je kelnerica. „Da li vam je dobro, gospodine? Da vam donesem nešto?" Moj zdrav razum, molim vas. Ako toga nemate, uzeću prozak sa ledom i hlorpromazinom. „Uzeću burbon. Nerazblažen." Sa druge strane bara, drugi čovek je takođe posmatrao. Taj čovek je zapazio sve: bledilo strančeve kože, snažno drhtanje njegove ruke dok je pijuckao svoje piće. Pratio je tog belca već danima i počeo je da razmišlja o njemu kao o starom prijatelju. Jadnik. Njegovo srce ne može da prihvati istinu koju vide njegove oči. Postoji li na ovom svetu veće ludilo od ljubavnog ludila? Sažaljenje je preplavilo srce tog čoveka, sažaljenje zbog izgubljene srodne duše. Zaista je previše strašno što će morati da ga ubije. nela 012

191 DVADESET PETO POGLAVLJE „Ne možemo čekati do posle venčanja. To ne dolazi u obzir. Moramo udariti sada." Radžit Kapiri, visoki oficir u odeljenju indijskog elitnog IB-a (Obaveštajni biro), prekrstio je ruke na grudima, kao da želi da naznači da je predmet zaključen. Sedeo je u terenskoj kancelariji Interpola u Mumbaju, za stolom nasuprot Denija Makgvajera, čiji govor tela je bio isto toliko odlučan i beskompromisan. „Ne možemo", ponovio je Deni. „Moramo uhvatiti Azraela na delu. To je jedini način da budemo sigurni u osuđujuću presudu." „Ali po koju cenu?", Kapiri promrmlja. „Život gospodina Išaga? Žao mi je, Makgvajere. Ne nameravam da sedim po strani dok vi igrate ruski rulet sa životom jednog od najbogatijih i najuticajnijih građanina Mumbaja." Deni Makgvajer je potiskivao svoje razočaranje. Nije mogao da dozvoli da se pripadnik IB-a razljuti. Ako bi se Kapiri požalio Denijevim šefovima u Interpolu da tim Azrael preuzima stvar u svoje ruke i postupa bezobzirno prema lokalnim donosiocima odluka, Anri Fremo bi raspustio operativnu grupu brže nego što bi uspeli da kažete „birokrata beskičmenjak". Ali, Deniju je bila potrebna saradnja sa Radžitom Kapirijem i iz drugih razloga. IB je imao ljudstvo, da i ne pominjemo njihovu neprocenjivu stručnost u prikupljanju obaveštajnih podataka. Oni su bili ti koji su pružili timu Azrael skraćenu listu mogućih ovdašnjih meta veoma bogate, starije, neoženjene muškarce smeštene u Mumbaju koji nisu imali porodičnih veza. Ironično je to što je baš Dejvid Išag je prekinuo tu tradiciju, jer je bio toliko mlađi od ostalih žrtava. Ali kad se saznalo da je magnat elektronike nedavno napravio iznenadne, neočekivane planove za venčanje, i da je njegova buduća mlada, uslovno rečeno, nova u gradu, Makgvajerov tim za nadzor je započeo svoju aktivnost. Nije trebalo dugo da uđu u trag Išagovoj verenici, ženi koja se predstavljala kao Sara Džejn Hjuz. Uprkos svetlijim umecima kose i skromnijoj odeći, i novom identitetu kao irska učiteljica, slike nadzora su pokazivale da Sara Džejn ima nesumnjivu sličnost sa Lizom Bering. „Šta ako ga ubije za vreme medenog meseca?", upita Kapiri. „Nijedan napad se nije desio za vreme medenog meseca. Svi oni su se desili u kućama žrtava. Ona tamo poznaje teritoriju. Plus, ne zaboravimo da ona to ne radi sama. Potreban joj je saučesnik, a on ne ide na medeni mesec." nela 012

192 Radžit Kapiri i dalje nije bio zadovoljan. Venčanje i medeni mesec su značili dopuštanje osumnjičenom da bude van njegovog vidokruga i nadležnosti, van njegove kontrole. Četiri prethodne policijske operacije su napravile tu grešku. Deni Makgvajer reče: „Razumem vašu zabrinutost. I ja sam zabrinut, verujte mi. Vi mislite da ja nisam u iskušenju da je sada uhapsim?" „Pa, zašto onda to ne uradite?" „Rekao sam vam zašto. Zato što je ovo naša najbolja prilika, naša jedina prilika, da je uhvatimo na delu, a da uhvatimo i njenog saučesnika. Ako sada delujemo, uhvatićemo nju, ali će on pobeći." Povodom operacije nadzora nad Sarom Džejn Hjuz, Denija je najviše brinulo što do sada još nisu ugledali trećeg čoveka. Ako je Frenki Mansini/Lajl Renalto u Mumbaju, on se veoma dobro krije. „Pratićemo ih na medenom mesecu na svakom koraku njihovog puta. Ne zaboravite da imamo mrežu agenata širom sveta. To mi radimo." „Hm." Činilo se da Radžit Kapiri nije uveren. „Čim se vrate u Indiju, otići ćemo zajedno kod gospodina Išaga i upoznati ga sa situacijom. Ništa nećemo učiniti bez njegove saglasnosti. Ako on odbije da nam pomogne, tada možete uhapsiti Saru Džejn. Naravno." Deni dodade lukavo: „ona, u suštini, neće izvršiti nikakav zločin na tlu Indije do tog trenutka. Ništa što možete da dokažete, u svakom slučaju. Moraćete da je izručite, verovatno Hongkongu, pa će sva slava pripasti kineskim vlastima. Ali to bi bila vaša odluka." Oči Radžita Kapirija se suziše. Znao je da manipulišu njime i to mu se nije dopalo. Sa druge strane, ako bila šta pođe naopako na medenom mesecu gospodina Išaga, on je imao zvaničan zapisnik današnjeg sastanka i može da svali krivicu isključivo na Interpol. „Dobro", reče on. „Ali želim da me obaveštavate o njihovom kretanju sve vreme dok su odsutni." „Uradićemo to. Dajem vam reč." Deni pruži ruku preko stola. Indijac se preko volje rukova. „Imam još jedan zahtev. Naš momak može lako da izađe iz naftalina dok par bude odsutan. Nemam dovoljno ljudi na nadgledaju Išagovu kuću i kancelariju, kao i školu Sare Džejn i apartman 24/7. Da li mislite da tu možete da nam pomognete?" Taj Amerikanac je bio baš drzak. Ali čak i Radžit Kapiri je morao da se nela 012

193 divi njegovoj smelosti. „Videću šta mogu da učinim, zameniče direktora Makgvajere. Vi se samo usredsredite na to da Dejvid Išag ostane u jednom komadu." Manje od desetak kilometara udaljena od te zgrade u kojoj je zasedao tim Azrael, jedna žena je posmatrala svoje nago telo u ogledalu. Prešla je dugačkim prstima preko svakog uda, milujući ožiljke i modrice. To si bili jedini delovi nje same koji su joj bili bliski, koji su bili stvarni. Na licu je pratila blage znake srednjeg doba koji su počeli da je uznemirava poslednjih meseci: lepeza bora oko očiju i usta, produbljivanje ljubičastih senki ispod očiju, naglašenije brazde koje su se spuštale nadole od uglova nosa. Plakalo joj se. Ne zato što je starila. Već zato što je to bilo lice stranca. Plakalo joj se, ali nije mogla, nije smela. Morala je da ostane jaka zbog svoje sestre. Bila je potrebna svojoj sestri. Ta žena se držala očajnički te potrebe, kao što se novorođeno majmunče kačilo o svoju majku. To je bilo doslovno sve zbog čega je živela. „Zašto takva tuga?" Muškarac joj je prišao otpozadi, ljubeći joj vrat i ramena. Taj pokret je trebalo da bude nežan, ali nije bio. Bio je posesivan. Hladan. Ona je zadrhtala. „Dobro sam. Samo malo umorna." „Pokušaj malo da odspavaš, anđele." Promenila se tako mnogo od kad su se prvi put sreli, a on se gotovo nimalo nije promenio, ni spolja ni iznutra. Iza nje u ogledalu on je još bio blistav, njegova lepota postojana kao i sunce, neizbežna kao smrt. Pre nekoliko meseci je maštala o bekstvu. Sada je znala kako je to bilo budalasto. Sada se nadala jedino svojoj sestri. Jednog dana uskoro, obećao je, njena sestra će biti slobodna. nela 012

194 DVADESET ŠESTO POGLAVLJE „Dobro jutro, gospodine Išag. Dobro došli nazad." Dejvid Išag se osmehnu svojoj sekretarici. „Hvala, Saša. Lepo je vratiti se." Čudno, zaista je bilo dobro vratiti se. Bez obzira na to koliko je njegov život sada bio savršen, Dejvid Išag je bio spreman da se vrati svakodnevici. Njegov medeni mesec sa Sarom Džejn je bio potpuno čaroban. Posle intimne, sasvim privatne ceremonije venčanja u katoličkom kapelanstvu u Vidjanagari bili su prisutni samo Dejvidov kum, Kavi, i Rejčel, koleginica Sare Džejn srećni par je odleteo za Englesku da saopšte vesti Dejvidovoj staroj majci pre nego što su odleteli mlažnjakom u veliki obilazak Evrope. „Da li misliš da će ona to ikada preboleti?" Sara Džejn se okrenu prema Dejvidu dok su obilazili Katedralu Svetog Marka u Veneciji. „Ko? Preboleti šta? Moraš prestati da budeš tako tajanstvena, draga moja. Osećam se kao da sam se oženio ukrštenicom iz Tajmsa." „Tvoja majka. Da li misliš da će ona ikada preći preko toga što si se oženio katolikinjom? A koja je i mnogo ispod tvog ranga?" Dejvid je zastao, obuhvativši šakama savršeno anđeosko lice Sare Džejn. „Ispod mog ranga? Ti si tako mnogo iznad mene da dobijem vrtoglavicu samo dok te posmatram." Poljubio ju je, onda se zateturao unazad, hvatajući se za glavu. „Vidiš? Već mi se vrti." Sara Džejn se cerekala. „Budalo." Dejvid Išag nije nikada izigravao budalu ili se pravio šašav pred nekom ženom. Ali on je bio budala za ženu s kojom se upravo venčao i želeo je da to i svet sazna. Vodio je Saru Džejn u najfinije hotele u najromantičnijim gradovima Žorž V u Parizu, Hasler u Rimu, Dorčester u Londonu, Danijeli u Veneciji. Vodio je ljubav sa njom u apartmanima na vrhu zgrade, u njegovom nedavno obnovljenom lirdžetu i na palubi njegove superjahte, Klotild, dok su zajedno krstarili Mediteranom. Ipak, pored sve radosti putovanja, povratak kući u Mumbaj je bio jednako poseban, jer je značio početak njihovog pravog zajedničkog života. Dejvid je očekivao da će odmah nastojati da dobiju bebu. Sara Džejn je prešla četrdesetu, pa nisu imali vremena za gubljenje, ali je ona bila nela 012

195 iznenađujuće neodlučna, i uporna da se vrati na posao u svoju školu i da rade stvari „dan za danom". Iako je Dejvid obožavao njen nezavisan duh, i činjenicu da joj se u glavi nije zavrtelo od njegovog ogromnog bogatstva, deo njega je želeo da može da je zaključa u njegov zamak i zadrži je samo za sebe. „Treba da se vratiš svojoj drugoj ljubavi: poslu", rekla mu je Sara Džejn. Kao i obično, bila je u pravu. Kad je ušao jutros u zgradu Išag elektroniks, Dejvid je osetio novi žar i smisao u svemu. Ponovo je imao energiju tinejdžera, što je samo moglo da znači dolazak boljih vremena za posao. Trebalo je odavno da se oženim. „Pa", upita on svoju sekretaricu, „šta je na dnevnom redu?" Kao i uvek, njegov raspored je bio prenatrpan. Nakon jednog sata koji je imao da odgovori na najhitnije od hiljada elektronskih poruka, Dejvid je imao sastanak odbora u devet, prezentaciju o razvoju posla u deset i petnaest, ručak sa direktorom Zenon tehnologije, jednim od klijenata Išag elektroniksa, ujedan, zatim posle podne pregledanje prodajnih brojki za nove proizvode sa šefom komponenata, Džonatanom Rejom. Sastanak odbora na kraju dana značio je da će Dejvid biti srećan ako stigne kući kod Sare Džejn pre osam sati te večeri. Pošto je seo za radni sto, uključio je kompjuter i odmah ponovo pozvonio Saši. „Rezerviši mi sto za dvoje u Jamavaru za osam i trideset večeras. Nešto intimno, pored vatre, ako je izvodljivo." „Da, gospodine Išag. Usput, ovde je jedan gospodin koji želi da razgovara sa vama." „Stvarno? Ko?" „Neće da mi kaže ime i nije na vašem spisku." U Sašinom glasu se osetila neskrivena ljutnja. „Zamolila sam ga dao ode, ali on odbija. Kaže da mora da razgovara sa vama u četiri oka. Da li da pozovem obezbeđenje?" Dejvid je oklevao. Misterija! Imao je osećaj da će današnji dan biti zanimljiv. Otkad se oženio Sarom Džejn u stvari, od dana kad ju je sreo njegov život je postao serija neočekivanih događaja. Nije sasvim shvatao koliko mu je ranije bilo dosadno. „Ne, u redu je. Elektronske poruke mogu da sačekaju nekoliko minuta. Uvedite ga." Nekoliko trenutaka kasnije, vrata kancelarije Dejvida Išaga su se otvorila. Ustao je, sa širokim osmehom. „Zdravo. Ja sam Dejvid. A vi ste?" Osmeh mu je zamro na usnama kad je ugledao pištolj. nela 012

196 DVADESET SEDMO POGLAVLJE „Ko ste vi? Šta želite?" Strah je prostrujao telom Dejvida Išaga. Pre godinu dana, pomisao na smrt ne bi ga uznemirila. Ako je došlo vreme, onda je to sudbina. Ali sada kad je imao Saru Džejn, sve se promenilo. Pomisao na to da bi mogao da bude otrgnut od nje tako brzo nakon što su se našli, ispunjavala ga je krajnjim užasom. Pištolj je virio iz unutrašnjeg džepa jakne tog čoveka. Posegnuo je za njim. Dejvid je zatvorio oči, pripremajući se za pucanj. Umesto toga, začuo je učtiv glas Amerikanca koji ga pita, „Da li ste dobro, gospodine Išag? Ne izgledate dobro." Dejvid otvori oči. Taj čovek je držao značku Interpola i službenu legitimaciju. Sigurno su bili u istom džepu kao i pištolj. Olakšanje je bilo tako snažno da je Dejvid osetio mučninu. Uhvatio se za sto. „Gospode bože. Skoro sam dobio srčani udar zbog vas. Zašto niste rekli da ste policajac?" Deni Makgvajer je bio zbunjen. „Nisam baš imao priliku." Dejvid se zavali u fotelju. Uze čašu vode drhtavim rukama. „Mislio sam da ćete me ubiti." „Da li posetioci vaše kancelarije često pokušavaju da vas ubiju?" „Ne. Ali obično nisu naoružani. Unutrašnji džep vaše jakne." „Ohhh." Izvukavši svoj automatik glok 22 iz futrole, Deni Makgvajer ga stavi na sto. „Izvinite zbog ovoga. To je uobičajeni problem. Najveći deo vremena se i ne setim da ga nosim. Deni Makgvajer iz Interpola." Dvojica muškaraca se rukovaše. Sada kad mu srce više nije ubrzano lupalo, Dejvid Išag upita: „Pa, kako mogu da vam pomognem?" Deni Makgvajer se namršti. Ovo će biti teško. Ali je odavno naučio da ukoliko treba saopštiti loše vesti, bolje je ne okolišati. „Bojim se da se tiče vaše supruge." Ovih sedam reči je rasparalo Dejvida Išaga snažnije nego bilo kakav metak. „Sara Džejn?", reče on odbrambeno. „Šta je sa njom?" nela 012

197 Deni Makgvajer duboko uzdahnu. „Ne mogu to izraziti lepšim rečima, gospodine Išag, ali mi mislimo da ona namerava da vas ubije." Iako se Deni Makgvajer potrudio da stvari izloži ozbiljno i jednostavno, bilo mu je potrebno više od sat vremena da Dejvidu ispriča dugačku i složenu istoriju ubistava i slučaja Azrael. Jedan sat je Dejvid slušao pažljivo, tražeći greške u Makgvajerovom rasuđivanju, razloge da ne poveruje da bilo šta iz te luđačke priče ima veze sa Sarom Džejn, njegovom suprugom, i jedinom ženom na svetu sa kojom je verovao da bi mogao biti srećan. Kad je Makgvajer završio, Dejvid je dugo ćutao. Nije imao nameru da se preda i jednostavno prihvati činjenicu da je njegov brak, njegov celokupni odnos sa Sarom Džejn, bio lažan, samo zato što mu je neki nepoznati policajac to rekao. Konačno reče: „Voleo bih da vidim fotografije ostalih žena." „Svakako. Možete doći do naše upravne zgrade i videti ih, ili vam ih mogu poslati elektronskom poštom." „Pretpostavimo da ste vi u pravu. Pretpostavimo da je Sara Džejn lagala u vezi sa imenom i prošlošću." „Te činjenice se mogu dokazati." ,,U redu, dobro. Ali je to ne čini ubicom, zar ne?" Makgvajer se osećao loše zbog tog čoveka. On nije želeo da poveruje da je njegova supruga ubica, ništa više nego što je Met Dejli hteo da prihvati činjenicu da je Liza Bering bila saučesnik u Majlsovoj smrti, ili nego što je on, Deni želeo da okrivi Anđelu Džejks za smrt njenog supruga pre toliko godina. Čak i sada, iako je znao šta je uradila, Deniju Makgvajeru je bilo najteže da prihvati taj deo priče. Da ona Anđela Džejks koju on pamti, ona slatka, dobroćudna, nevini anđeo od žene nije u stvari nikada ni postojala. Ona je bila izmišljeni lik, gluma, ljuštura. Identitet preuzet zbog određenog cilja smrtonosnog cilja baš kao što je Trejsi Henli bila gluma, i Irina Anžu i Liza Bering i sada Sara Džejn Išag. Reči Anđele Džejks u noći prvog ubistva dopirale su do njega. „Ja nemam život." Kamo sreće da je tada shvatio da ona to misli bukvalno. Anđela nije imala život. Ona ne postoji, nije nikada ni postojala. A nije ni Sara Džejn. nela 012

198 „To je čini saučesnikom višestrukih ubistava", reče Deni iskreno. „To je takođe čini lažljivicom." Dejvid je žudeo za tim da uskoči i odbrani Sarinu čast, ali šta je mogao reći? U najmanju ruku, njega je slagala. Ostalo mu je jedino da se nada da će slike ostalih udovica iz slučaja Azrael koje mu Makgvajer bude poslao, nju nekako osloboditi optužbe, ali je duboko u sebi znao da neće. Interpol ne bi poslao svog direktora da oni imaju samo besmislene optužbe. Čak i da je tako, sve mu se to činilo besmisleno, nije mogao da poveruje. Makgvajer je nastavio: „Očigledno, ona ne radi sama. Kao što sam rekao, u svim ovim ubistvima prisutan je seksualni elemenat, sa svim suprugama koje su vidljivo silovane i pretučene na mestu zločina. Imamo jasne forenzičke dokaze da je neki muškarac bio prisutan prilikom svakog ubistva. Ne znamo da li su silovanja osmišljena kao pokriće, da nas odvrate od traga, ili je surov seks deo motiva. Ova žena, ma ko da je ona stvarno, može da prođe nekažnjena zbog sadomazohističkog elementa." Dejvid je jauknuo. Ne, ne moja Sara. Ona me voli. Bolje bio tako jak da ga je osetio fizički, kao da mu neko ubrizgava kiselinu u vene. „Svakako, izgleda da novac nije prvenstveni motiv. Uprkos činjenici da su sve ranije žrtve bile veoma bogate, i njihovi testamenti promenjeni u korist njihovih supruga, većina novca je završila u dobrotvornim dečjim ustanovama. Mogu li da znam da li ste vi i Sara Džejn potpisali neki predbračni ugovor?" Dejvid je potišteno zurio kroz prozor. „Ne", reče umorno. „Nije bilo predbračnog ugovora." U glavi mu je odzvanjao glas Sare Džejn: „Mogao si isto tako da mi napišeš pismo sa rečima 'Ne verujem ti'." ,,A vaš testament?" Dejvid zabi glavu u šake. To je među njima započelo kao šala. Jedne noći u Parizu, u krevetu u veličanstvenom apartmanu u Žoržu V, Sara Džejn ga je zadirkivala što ne želi da vodi ljubav. „Da li sam se u to upustila, udala se za starca? Duge noći celibata?" „To je zbog vina koje smo popili za večerom!", pobuni se Dejvid. ,,A onda i taj šato d'ikem sa desertom. Sredilo me je." Sara Džejn zavrte glavom glumeći razočaranje. nela 012

199 „Znala sam da treba da se udam za mlađeg čoveka. Sledećeg puta ću izabrati mladog momka." „Sledećeg puta?" „Kad budem živela životom srećne udovice." Dejvid se nasmejao i legao preko nje. „Staviću odredbu u svoj testament. Ako se samo jednom približiš nekom momčiću, ostaćeš bez prebijene pare." Sara Džejn se smejala, onim dubokim seksi smehom koji je raspalio Dejvidov libido kao let-lampa. Na kraju je vodio sa njom ljubav te noći sa više strasti nego ikada do tada. Sledećeg jutra, razmišljajući o njihovom šegačenju, shvatio je pokajnički: Strašno. Ona nije čak ni u mom testamentu. Bolje da ga promenim dok se opet nije razljutila što joj ne verujem zbog novca. Sledećeg dana je poslao faksom izmene svom advokatu. Deni Makgvajer upita ljubazno: „Da li je ona jedini korisnik?" Dejvid Išag klimnu glavom. Izgledao je tako potresen da je tokom jednog strašnog minuta Deni strahovao da će čovek briznuti u plač. „Razumem koliko je za vas ovo teško, gospodine Išag, verujte mi. Iskreno mi je žao." Teško? Nedorečenost je bila tako smešna, da se Dejvid skoro nasmejao. „Međutim, potrebna nam je vaša pomoć, ako hoćemo da uhvatimo tu ženu i čoveka koji joj pomaže. Kod vas smo stigli na vreme. Ali ako Sara Džejn shvati da smo joj na tragu i odmagli, njena sledeća žrtva možda neće imati toliko sreće." Dejvid Išag sklopi oči. Tupim, beživotnim glasom on upita, „Šta želite da učinim?" Napolju, na nemilosrdnoj žegi Mumbaja, Deni izvuče svoj blekberi i posla privatnu, šifrovanu poruku. Upućena je Radžitu Kapiriju iz indijskog IB-a i svim članovima tima Azrael, a kopiju poruke je poslao i Anriju Fremou u Lion. U poruci je jednostavno pisalo: „Išag sarađuje. Azrael kreće." nela 012

200 DVADESET OSMO POGLAVLJE „Da li ćeš večeras ostati do kasno, dragi?" Sara Džejn Išag se nagnula nad stolom za doručak da poljubi muža. Dejvid je u poslednje vreme bio neobično odsutan. Nisu vodili ljubav nedeljama. Ne podižući pogled sa Vol Strit žurnala, Dejvid reče: „Hmm? Kasno? O, ne. Mislim da neću." Sara Džejn je gledala u njegovu lepu glavu, sa gustom, sjajnom crnom kosom i kožom iste nijanse kapučina kao što je njen svileni La Perlin kućni ogrtač. Posmatrala je kako prstima prati reči novinskog članka dok čita. Sve u vezi sa njim je izgledalo tako vitalno, tako živo. Za trenutak ju je uhvatila panika, ali ju je brzo oterala. „Dobro. Mislila sam da bismo mogli ranije da odemo na spavanje. Napraviću ti tu užasnu pileću supu koju voliš, sa knedlicama." Dejvid je podigao pogled. Uznemirilo ju je kako je buljio u nju, kao da prvi put vidi njeno lice. „Maco kuglice", reče on tiho. „Izvini. Maco kuglice." Pocrvenela je. „Nisam baš neka dobra jevrejska supruga, zar ne?" Nekoliko nedelja ranije, na njihovom medenom mesecu, Dejvid bi se nasmejao na te reči. Napravio bi neku šalu o katoličkim devojkama kako su nula u kuhinji, ali virtuozi u krevetu. Sada nije ništa rekao. Samo je sedeo tamo, i zurio. Nešto se promenilo. U sebi je brinula, ali se potrudila da se ne primeti ni tračak njene zabrinutosti u tonu. „Znači, ako večera bude spremna do osam, hoćeš li stići kući?" „Doći ću kući." Dejvid Išag ju je poljubio u obraz i otišao na posao. Deset minuta kasnije, iza volana svog rejndž rover evoka, Dejvid uključi MP3 plejer i sasluša ponovo snimak koji mu je Deni Makgvajer dao juče. Glas Sare Džejn. „Ne možemo. Ne još. Nisam spremna." Muški glas, elektronski iskrivljen. „Hajde, anđele. Već smo prošli kroz ovo. Uspemo u tome svaki put. Bogovi su zahtevali njihovu žrtvu. Sada je pravo vreme." nela 012