„ПЛАВА ПТИЦА” Књ. 54 Мајкл Муркок МОРНАР НА МОРУ СУДБИНЕ Врли Елрик је последњи изданак сјајне владарске лозе Мелнибонеа, чудесне земље у којој се некад беше сакупила сва мудрост овог света; славан по моћи, благу, знању и врлинама својих житеља, Мелнибоне је вековима господарио читавим знаним светом. Али, са проласком времена, и сјај Мелнибонеа почео је тамнити: нови се народи појавише на рубу царевине, необуздани и млади, и доведоше свет на ивицу хаоса. Самом Елрику — умном и осећајном владару — би оспорен Рубински престо, и да би сачувао свој посед, и поново учврстио свој трон, млади владар морао је поћи у потрагу за чудесним мачем, Олујником, чијом би помоћи поново вратио славу и сјај Мелнибонеу. Али трагање за Олујником — описано у књизи „Елрик од Мелнибонеа”, објављеној у претходном колу „Плаве птице” — упркос свему, није и највећа пустоловина Елриковог живота. Јер, није довољно то што су издајничке намере најближих рођака младог владара обуздане, нити што је упад варварских хорди у Мелнибоне доживео неславан крај. Елрик схвата да је стари свет неповратно нестао, и да се на његовим рушевинама не може обнављати некадашња беспримерна слава Мелнибонеа. Стога, са моћним Олујником у руци, покоравајући се вољи судбине, Елрик полази у још неизвеснију пустоловину; да упозна тај нови свет што се рађа, да провери снагу тих нових народа што стреме једној друкчијој будућности, и да пронађе властито место у њему.
МОРНАР НА МОРУ СУДБИНЕ
ПРОЛОГ Захваљујући напрслинама, до којих је недавно дошло у материјалу од кога су саздани наши светови — а о чему ти тек понешто знаш, Хокмуне, и ти, Коруме — ослободила су се извесна бића која иначе не би била слободна, и која не би имала моћ коју сада имају. А пошто су већ стекла ту моћ, та бића желе да је још и повећају — желе, заправо, сву моћ која постоји у Васељени. Агак и Гагак називамо ми та бића својим људским језиком, и како се она сада налазе ван домашаја наших богова, решено је да се још моћнија група но што су њих двоје сакупи — ви лично. Ви, вечити борац и победник, у четири своја отелотворења (а четири је највећи број до којег можемо ићи, јер би иначе претила опасност да дође до даљих пукотина у хармонији Земаљских Простора): Ерекоз, Елрик, Корум и Хокмун. Сваки од вас заповедаће четворицом других, чије ће судбе бити повезане с вашом и који су такође, на свој
начин, велики борци, мада њихов усуд није у свакој појединости исти као ваш...
КЊИГА ПРВА ПЛОВИДБА КРОЗ БУДУЋНОСТ
... и оставивши рођака Јиркуна да као управљач седи на Рубинском престолу Мелнибонеа, оставивши, такође, рођаку Симорилу да плаче и тугује у бризи да ли ће се он икада вратити, Елрик је испловио из Имрира, Уснулог Града, и пошао да тражи незнани циљ у световима Младих Краљевстава где Мелнибонеанци, у најбољем случају, беху омражени. Хроника Црног Мача
I ЕЛРИК, ОЧАЈАВА, НА ОБАЛИ Изгледало је као да човек стоји у огромној шпиљи, чији зидови и таваница беху од тамних, непостојаних боја; и зидови и таваница повремено би пуцали и пропуштали зраке месечеве светлости. Тешко је било поверовати да су зидови, у ствари, само облаци збијени изнад планина и океана, упркос томе што их је месечева светлост пробијала, мрљала их и откривала црно немирно море које је спирало обалу на којој је човек стајао. Из даљине се ваљала грмљавина, а нека светлост назирала се у даљини. Слаба киша је прскала земљу. Облаци су били немирни; од мрко-тамних до самртно белих, лагано су кружили, налик на огртаче људи и жена који као да су били забављени церемонијалним менуетом сличном трансу. Човек који је стајао на шљунку сиве обале помисли на дивове који играју уз музику удаљене буре; осећао се притом баш онако како
се мора осећати човек при нехотичном уласку у одају у којој се богови забављају неком игром. Он скрену поглед са облака на океан. Море је изгледало уморно. Велики облаци нагомилавали су се с муком и разбијали с олакшањем, гргољући при удару у оштре стене. Човек чвршће стеже капуљачу око лица и неколико се пута обазре преко кожом опточеног рамена, с тешком се муком приближавајући мору, док су таласи квасили врхове прстију његових до колена високих црних чизама. Покушао је да завири у шпиљу коју су стварали облаци, али поглед му није могао далеко да продре. Није могао да установи шта лежи с друге стране океана, или колико далеко се вода протеже. Нагнуо је главу у страну, ослушкујући пажљиво, али није могао да чује ништа, сем шумова неба и мора. Уздахнуо је. За тренутак, месечев зрак га окрзну и на његовом бледом лицу зацаклише се два гримизна, измучена ока, а онда опет завлада тмина. И опет, човек се окрете, очигледно у бојазни да га је светлост открила неком непријатељу. Правећи буку што је мање могао, усмерио се ка заклону од стена на својој левој страни. Елрик је био уморан. У граду Рифелу, у земљи Пикарајд, наивно је тражио да га приме, нудећи услуге као најамник у гувернеровој војсци. Због те лудости, био
је бачен у тамницу као мелнибонеански ухода (гувернеру је било јасно да незнанац не може бити ништа друто) и тек недавно је успео да се спасе митом и ситним чинима. Гоњење је, ипак, готово одмах почело. Посебно обучени пси одмах су прикупљени и гувернер је лично повео хајку ван граница Пикарајда, према усамљеним, ненасељеним пределима света кога су тамошњи ретки житељи називали Мртвим Бреговима, и где беше мало живих бића уопште. Бледолики је јахао уз стрме литице малих планина чије стране су се састојале од сивих трошних шкриљаца који су бучно падали и могли се чути на миљу и више унаоколо. Дуж долина, голих и без траве, и речних корита која већ десетинама година нису видела воду, кроз шпиље-тунеле у којима није било чак ни сталактита, преко платоа на којима су се уздизали примитивни камени споменици заборављених народа, тражио је место да се склони од гонилаца; убрзо му се учинило да је за собом заувек оставио свет који је познавао, да је прешао натприродну границу и стигао на једно од оних тамних места о којима је читао у легендама свога народа, где су се Ред и Хаос борили и завршавали своју борбу ћорсокаком, остављајући бојно поље без живота и могућности за живот.
На крају, гонио је коња тако жестоко да животињи срце не издржа више и јахач остави њено тело те настави да хода, с муком, до мора, до уске обале, неспособан да иде даље а плашећи се да се врати, за случај да његови непријатељи леже у заседи и чекају га. Помислио је како би много дао да сада има један чамац. Убрзо ће га пси нањушити и довести своје господаре до обале. Бегунац слеже раменима. Боље је, можда, да умре овде сам, да га убију они који му ни име не знају. Једино би зажалио што Симорила неће знати зашто се није вратио крајем године, као што јој беше обећао. Није имао хране, а оно мало чудотворних пилула што их недавно беше узео одржавало му је енергију. Али ако је не обнови, не може ни помислити да изведе чаролију која би га упутила да на неки начин преброди море и стигне, можда, до Острва Пурпурних Градова, чији народ беше мање непријатељски расположен према Мелнибонеанцима. Само месец дана било је прошло од како је оставио свој двор и жену која је требало да му постане краљица, оставивши Јиркуна да до његовог повратка седи на престолу Мелнибонеа. Мислио је да ће моћи нешто више сазнати и научити о становницима Младих Краљевстава, мешајући се с њима, али они га беху
одбацили испољавајући или отворену мржњу или лукаву и неискрену понизност. Нигде није нашао никога ко би био вољан да поверује да би један Мелнибонеанац (а нису знали да је још и владар) пристао да своју судбину поистовети са људским бићима која су некад била у ропству исте те старе и окрутне расе. И сада, док је стајао крај тамног мора, осећајући се у клопци и већ побеђеним, знао је да је сам у свемиру који му није наклоњен, без пријатеља, без циља, неупотребљив, болешљив остатак из прохујалог времена, будала пала у немилост због недостатка карактера, због своје огромне неспособности да потпуно поверује у исправност или неисправност било чега. Није нмао вере у своју расу, у своје по рођењу, право да влада, у богове или људе, а, надасве, ни у себе самог. Корак му клону, рука се спусти на држак рунског црног мача Олујника, чија је оштрицајош недавно победила свог близанца Жалобника у просторији од живог меса, у свету без сунца — Лимбу [1] . Олујник, упола способан да осећа, био му је сада једини пријатељ, једини коме се могао поверити, тако да је већ постала његова неуротична навика да се обраћа мачу као што би се неко обраћао коњу или као што се затвореник обраћа бубашваби у својој ћелији.
— Па, Олујниче, хоћемо ли се бацити у море и све окончати већ сада? — Глас му је био пригушен, једва чујни шапат. — Бар ћемо имати то задовољство да изиграмо оне који нас прогоне. Елрик невољно крену ка мору, али његовом уморном уму учини се да мач мрмори, помера се, вуче га за појасом. Албино се закикота: — Ти постојиш да би живео и одузимао животе. Да ли ја онда постојим да умрем и да онима које волим или мрзим доносим благодет смрти? Понекад ми се чини да је тако. Тужан програм, ако ми је то програм. Ипак, мора бити да то није све... Он окрете леђа мору, упиљивши се у ужасне облаке који су мењали облик и померали се над његовом главом, пуштајући да му лака киша пада по лицу и ослушкујући сложену, тужну музику коју је море изводило спирајући стене и шљунак, ношен тамо-амо струјама које су се сукобљавале. Киша га је ипак мало освежила. Пуне две ноћи није уопште спавао, а још неколико пре тога спавао је само мало. Мора да је скоро недељу дана јахао, пре но што му је коњ посустао. При дну влажне гранитне литице која се дизала скоро тридесетак стопа над његовом главом, нашао је улегнуће у земљи где се могао сместити и заклонити од најжешће кише и ветра. Умотавши свој тешки кожни
огртач чврсто око себе, увукао се у рупу и намах заспао. Нека га нађу док спава. Није желео да буде упозорен на смрт. Оштра, сива светлост удари му у очи док се окретао. Он подиже врат, уздржавши се да не јекне због укрућености мишића, и отвори очи. Зажмирио је. Било је јутро — можда већ добро одмакло, јер сунце се није видело, а хладна магла прекривала је обалу. Кроз маглу су се и даље назирали још трнастији облаци далеко изнад ње, појачавајући утисак да се налази у великој шпиљи. Донекле стишано, море је ипак и даље шумело и пљускало, иако је изгледало мирније него претходне ноћи. Више се није чула бука буре. Ваздух је био врло хладан. Елрик поче да устаје, належући се на мач као потпорањ, ослушкујући пажљиво, али није било никаквог знака да су његови непријатељи близу. Без сумње су напустили гоњење, кад су нашли тело његовог коња. Он посеже за кесом о појасу и извади одрезак димљене сланине и бочицу жућкасте текућине. Отпи из бочице, зачепи је и врати у кесу, а онда поче да жваће месо. Био је жедан. Одвукао се с муком даље уз обалу и нашао локву кишнице, не сувише слане, и напи се до миле воље, и даље се све једнако обазирући око себе. Магла је била прилично густа, и он је знао да ће, ако се
сувише удаљи од обале, сигурно залутати. Али, зар је то било важно? Ионако није имао куда да пође. Они што су га гонили сигурно су то већ схватили. Без коња није могао поново прећи у Пикарајд, најисточније од Младих Краљевстава. Без чамца се, пак, није могао отиснути на море, нити ухватити курс према Острву Пурпурних Градова. Није се сећао мапе која је приказивала источно море, а једва да је могао разазнати колико се удаљио од Пикарајда. Закључио је да му је једина шанса да преживи ако крене ка северу, дуж обале, у нади да ће раније или касније стићи до неке луке или рибарског насеља где би превоз чамцем могао платити са оно мало преосталих ствари што их је још имао са собом. Ипак, била је то слаба нада, јер је хране и окрепљујућих пилула имао једва за још један дан, или нешто више. Дубоко је увукао ваздух у плућа, али се одмах покајао: магла га засече кроз грло и плућа као хиљаде сићушних ножића. Закашља се и пљуну на шљунак. А онда зачу нешто, нешто различито од ћудљивог шапата мора: уједначен шум шкрипања, као кад човек хода у крутој кожи. Десна рука му крете ка левом боку и ка мачу који се тамо одмарао. Окренуо се око себе, зурећи у свим правцима да открије извор шума, али магла га је скривала. Могао је долазити с било које стране.
Елрик се одшуња натраг, ка стени где се пре тога био скривао. Наслонивпш се на стену, тако да га непријатељски мач не би могао изненадити с леђа, чекао је. Шкрипа се поново зачу, али јој се овог пута придружшпе још неки шумови. Чуо је звекет, пљусак, можда и глас, можда корак по дрвету, и он помисли да је то или халуцинација као пропратно дејство пилуле коју управо беше прогутао, или да је, у ствари, чуо брод који се приближава обали и баца котву. Осетио је истовремено и олакшање и жељу да се наруга самом себи што је тако олако претпоставио да је обала ненасељена. Мислио је да се црне литице протежу миљама, можда на стотине миља, у свим правцима. Та претпоставка је лако могла бити само производ његове потиштености, или преморености. Схватио је да је исто тако могао открити земљу која није унета у мапе, а која ипак има сопствену културу, бродове, на пример, и луке за њих. Па ипак, не показа намеру да открије свој положај. Уместо тога се повукао иза стене, зурећи и даље кроз маглу према мору. И, на крају, разабра сенку које није било на том месту прошле ноћи. Тамну, угласту сенку која је могла бити само брод и ништа друго. Разазнао је наговештаје ужади, чуо
људске гласове, шкрипу и стругање главног једра уз главну катарку. Једро су скупљали и замотавали. Елрик остаде непокретан најмање један сат, чекајући да се посада искрца. Какав би, иначе, могао бити разлог доласка брода у овај непоуздани затон? Али, тишина се ускоро спусти, као да цео брод беше уснуо. Обазриво, Елрик се извуче иза стене и сиђе до мора. Сад је могао да види брод мало јасније. Црвенкасти сунчеви зраци били су иза њега, слаби и разводњени, разбијени маглом. Био је то повећи брод, читав сачињен од истог тамног дрвета. Имао је чудне, барокне линије, са високим предњим и задњим палубама, и без икаквог знака отвора за весла. Било је то необично за бродове било Мелнибонеа, било неког од Младих Краљевстава. То као да је потврђивало његову мисао да је набасао на цивилизацију која је, из неког разлога, била одсечена од осталог света — баш као што су Елуер и краљевства која се нису налазила на мапама била одсечена пространствима Пустиње Уздаха и Пустиње Суза. Није запазио никакав покрет на броду, нити икакав шум који би био уобичајен чак и ако се већи део посаде одмарао. Магла се усковитла и нешто више црвенкасте светлости обасја лађу, откривајући велике крме на предњој и задњој палуби, витку катарку са спуштеним и
замотаним једром, компликоване геометријске фигуре урезане у ограде и велики изрезбарен прамац у виду човечје главе. Прамац је броду давао утисак снаге и моћи, уверивши Елрика да је у питању морао бити пре бојни него трговачки брод. Али, кога је било у овим водама с ким би се могло борити? Он потисну умор, уоквири уста шакама и повика: — Поздрав броду! Тишина која је уследила као да је садржала у себи неко чудно оклевање; као да су га на лађи чули и размишљали да ли да одговоре. — Поздрав броду! Онда се једна прилика појави уз леву ограду, и, нагнувши се унапред, погледа га нехајно. Прилика је била у оклопу, тамном и чудном као и сам брод, а имала је и кацигу која јој је скоро сасвим скривала лице. Једино што је Елрик могао видети била је густа, златна брада и оштре плаве очи. — Поздрав обали, — одговори човек у оклопу. Његов изговор је био Елрику стран, а тон нехајан као и његово држање. Елрик помисли да се он смеши. — Шта тражиш од нас? — Помоћ, — одговори Елрик. — У невољи сам овде. Коњ ми је угинуо. Изгубљен сам.
— Изгубљен? Аха. — Мушкарчев глас је одзвањао кроз маглу. — Изгубљен. И желиш да се укрцаш на брод? — Могу нешто мало и да платим. Нудим своје услуге за превоз — било до следеће луке у којој ћете стати, било до неке земље близу Младих Краљевстава где могу набавити мапе, тако да се даље могу и сам снаћи. — Добро, — рече онај други лагано. — Имамо посла за мачеваоца. — Имам мач, — одговори Елрик. — Видим. Добар, велики, убојни мач. — Онда, могу ли се попети? — Морам се прво договорити. Ако би био добар да причекаш... — Наравно, — одговори Елрик. Није био одушевљен човековим понашањем, али помисао на топлу храну на броду га је веселила. Стрпљиво је чекао док се плавобради ратник није вратио крај ограде. — Како се зовеш, господине? — упита га. — Елрик од Мелнибонеа. Ратник као да је проверавао на пергаменту, вукући прстом низ списак док није климнуо главом, задовољан, и вратио списак за свој велики појас са копчом.
— Дакле, — рече он, — ипак је имало смисла чекати овде. Мени, лично, било је тешко да поверујем у то. — У чему је била дилема, и шта сте чекали? — Тебе, — одговори ратник, пребацујући лествице од ужета преко ограде брода, тако да су доњим крајем пале у воду. — Хоћеш ли се сада укрцати, Елриче од Мелнибонеа?
II ЕЛРИК, ЗБУЊЕН, НА ЧУДНОМ БРОДУ Елрик је био изненађен чињеницом да је вода била сасвим плитка и питао се како је тако велики брод могао прићи тако близу обале. Налазећи се у води до рамена, дохватио је пречаге од ебоновине на лествицама. С муком се извукао из воде, док му је пењање отежавало њихање брода и тежина рунског мача, али је на крају ипак успео да се неспретно успне уз бок. Сада је стајао на палуби, док му се вода сливала низ одећу а тело дрхтало од хладноће. Огледао се око себе. Светлуцава црвенкаста магла спустила се око тамних једара и бродске опреме. Млечна измаглица лежала је преко кровова и бочних зидова две велике кабине испред и иза катарке, али она као да није била од исте врсте као она изван и около брода. Елрик, за тренутак, помисли да та измаглица путује свуда куда и брод плови. Он се насмеши у себи, објашњавајући овај чудан осећај недостатком хране и сна. Кад брод зађе у
осунчаније воде, видеће колико је, уствари, готово сасвим обичан. Плави ратник додирну Елрика по мишици. Био је висок колико и Елрик и масивно грађен. У својој кациги, смешио се, говорећи: — Пођимо доле. Отишли су до кабине испред катарке и ратник повуче клижућа врата и склони се да пропусти Елрика првог; Елрик спусти главу и уђе у топлу кабину. Светиљка од црвеносивог стакла светлела је висећи на четири сребрна ланца причвршћена за таваницу и откривајући неколико прилика како седе за четвртастим масивним столом, одевени у различите оклопе. Сва лица се окретоше да погледају Елрика, који је улазио у пратњи плавог ратника. Овај проговори: — То је он. Један од присутних, који је седео у најудаљенијем углу, скривен у сенци, потврди: — Да, — рече. — То је он. — Ти ме знаш, господине, — упита Елрик, седајући на крај клупе и скидајући свој мокри огртач. Борац који је седео крај њега додаде му метални врч топлог вина и Елрик га прихвати захвално, пијући зачињену течност и дивећи се како му је брзо одагнавала хладноћу из тела.
— У извесном смислу, — одговори човек из сенке. Глас му је звучао подругљиво и сетно у исти мах, али Елрик се не увреди јер је изгледало да се горчина у гласу односила више на онога ко је говорио, него на онога коме се незнанац обраћао. Плави борац седе прекопута Елрика: — Ја сам Брут, — рече он, — пореклом, некад, из Лашмара, где моја породица још увек има земље. Али, нисам био тамо већ дуго година. — Из Младих Краљевстава, значи? — упита Елрик. — Да. Некад. — Овај брод не плови нигде у близини тих народа? — запита Елрик. — Мислим да не, — одговори Брут. — Нисам се тако давно укрцао на њега. Тражио сам Танелорн, уместо тога нашао сам овај брод. — Танелорн? — насмеши се Елрик. — Колико ли их само тражи то митско место! Знаш ли за једног који се зове Ракир, борац-свештеник из Пума? Заједно смо тражили пустоловине, још недавно. Оставио ме је да би потражио Танелорн. — Не знам га, — рече Брут из Лашмара. — А ове воде, — настави Елрик, — да ли се простиру далеко од Младих Краљевстава? — Врло далеко, — одговори човек из сенке.
— Јеси ли ти из Елуера, можда? — упита Елрик. — Или из било ког другог дела, кога ми са запада називамо Краљевствима Изван Мапа? — Већина наших земаља нису на мапама, — одговори човек из сенке. И насмеја се. И опет Елрик примети да га то не вређа. Није био нарочито узнемирен због тајанствених ствари на које је алудирао човек у сенци. Ратници судбине, јер је веровао да су они управо то, воле неке своје личне шале и наговештаје. То их је једино и сједињавало, сем спремности да удруже мачеве за сваког ко за то плати. Напољу је сидро чегртало, а брод се љуљао. Елрик чу како се велико једро спушта и како лупка док се одмотава. Питао се како смерају да крену с тако мало ветра. Приметио је како су лица ратника (оних које је могао видети) попримила прилично усредсређен израз кад је брод почео да се креће. Шарао је погледом од једног до другог озбиљног, немирног лица, питајући се да ли и он сам тако изгледа. — Куда смо кренули? — упита. Брут слеже раменима. — Знам само да смо се овде зауставили ради тебе, Елриче од Мелнибонеа. — Знали сте да ћу бити овде?
Човек у сенци се помери и поново се послужи топлим вином које је стајало у врчу, у удубљењу на средини стола. — Ти си последњи који нам је још недостајао, — одговори он. — Ја сам први укрцан. До сада се нисам покајао због те своје одлуке. — Како се зовеш, господине? — Елрик беше одлучио да бар то сазна. — Ох, имена, имена. Имам их тако много! Једно, које највише волим, јесте Ерекоз. Али, звали су ме и Улрих Скарсол и Џон Дејкер и Илијан од Гараторма, колико знам. Неки су веровали да сам ја био Елрик Женоубица... — Женоубица? Непријатан надимак. Ко је тај други Елрик? — На то ти не могу до краја одговорити, — рече Ерекоз. — Али, делим име, како изгледа, с више него једним човеком на овом броду. Ја сам, као и Брут, тражио Танелорн и нашао се на овом броду. — То нам је свима заједничко, — рече други. Био је то црнопут ратник, највиши у групи, чије су црте лица чудно биле наглашене ожиљком који је, у виду обрнутог слова „V”, ишао од чела преко оба ока низ образе до вилица. — Био сам у земљи по имену Гаја-Ки, а то је најнепријатније мочварно место, пуно изопаченог и
болесног живота. Чуо сам да тамо постоји неки град и помислио сам да је то можда Танелорн. Али, није био. Био је настањен плавокожом хермафродитском расом која је одлучила да ме излечи од оног што су они сматрали изопачењем боје моје пути и сексуалности. Овај ожиљак, који видите, њихово је дело. Бол од њихове операције дао ми је снаге да побегнем и да трчим наг кроз мочваре много миља, док се мочвара није претворила у језеро које је хранило широку реку. Над њом је висио дебели облак инсеката, који изгладнело навали на мене. У то се појави овај брод, и беше ми више него драго да потражим прибежиште на њему. Ја сам Ото Блендкер, раније научник из Брунсеа а сада најамни мач, да окајем своје грехе. — Тај Брунсе, да ли можда лежи близу Елуера? — запита Елрик. Никад није чуо за то место, нити за такво страно име у Младим Краљевствима. Црни човек затресе главом: — Нисам чуо за Елуер. — Онда је свет знатно већи него што сам замишљао, — закључи Елрик. — Заиста јесте, — додаде Ерекоз. — Шта би ти рекао кад бих ти понудио теорију да море којим пловимо обухвата више светова?
— Био бих склон да у то поверујем, — насмеши се Елрик. — И сам сам изучавао такве теорије. Сем тога, доживео сам разне пустоловине и у другим световима, сем сопственог. — Олакшање је то чути, — рече Ерекоз. — Не желе баш сви на овом броду да прихвате моју теорију. — Ја сам све ближе томе да је прихватим, — убаци Ото Блендкер, — иако сматрам да је ужасавајућа. — Тачно, — сложи се Ерекоз. — Ужаснија него што можеш и замислити, пријатељу Ото. Елрик се наже преко стола и поново се послужи вином из врча. Одећа му се већ сушила и он се физички добро осећао. — Биће ми драго када за собом оставимо ту магловиту обалу. — Већ смо је оставили, — одговори Брут. — Али, што се тиче магле, она је стално уз нас. Она као да прати лађу, или лађа прави маглу око себе куда год плови. Ретко, уопште, видимо копно, а кад га и видимо, као данас, обично је нејасно, као одсликавање на сивом металном штиту. — Ми пловимо натприродним морем, — убаци други ратник, испруживши руку у рукавици да дохвати врч. Елрик му га додаде. — У Хасгану, одакле сам, имамо
легенду о зачараном мору. Ако се морнар нађе у тим водама, може да се никад не врати и изгубљен је заувек. — У твојој легенди постоји и неки делић истине, бојим се, Терндриче из Хасгана, — рече му Брут. — Колико је бораца на броду? — запита Елрик. — Шеснаест, сем Четворице, — одговори Ерекоз. — Двадесет укупно. Посада се састоји од десеторице, а ту је и капетан. Нема сумње, ускоро ћеш га видети. — Четворица? Ко су они? Ерекоз се насмеја. — Ти и ја смо већ двојица од њих. Друга двојица су у задњој кабини. А ако желиш да знаш зашто се зовемо Четворица, мораш питати капетана, мада те упозоравам да су његови одговори ретко кад задовољавајући. Елрик осети да се нагиње на једну страну. — Брод изгледа да је брз, — рече он лаконски, — с обзиром на слаб ветар. — Изванредно брз, — сложи се Ерекоз. Он устаде из свог угла — плећат мушкарац с лицем на коме се нису могле одредити године, мада се лако уочавало богато искуство. Био је леп и очигледно је био у многим окршајима, јер му је лице било пуно ожиљака, премда није било изобличено. Његове очи, иако дубоко усађене и тамне, као да нису имале неку одређену боју,
а ипак су биле познате Елрику. Осећао је да је те очи већ видео, можда негде у сну. — Јесмо ли се нас двојица можда већ срели? — упита Елрик. — Ох, могуће је. Или ћемо се тек срести. Каквог то има значаја? Наше судбине су истоветне. Ми, чак, делимо исту судбину. А можда и више од тога. — Више? Једва да схватам и први део твоје мисли. — Утолико боље, — одговори Ерекоз, а онда прође крај својих другова и приђе другој страни стола, ставивши руку на Елриково раме. — Ходи, морамо тражити да нас капетан прими. Изразио је жељу да те види убрзо после укрцавања на брод. Елрик климну главом и диже се. — А капетан, како се он зове? — Није нам открио, — одговори Ерекоз. Затим заједно изиђоше на палубу. Магла је била још гушћа и исто онако самртно бледа, само је више нису бојили сунчеви зраци. Било је тешко видети крај брода, и, мада су се брзо кретали, није било ни трага од ветра. Ипак, било је топлије но што је Елрик очекивао. Пратио је Ерекоза до кабине испод палубе на којој се налазила једна од две бродске крме, уз коју је стајао висок мушкарац у кабаници и доколеницама постављеним јелењом кожом. Био је тако непомичан да
је подсећао на статуу. Црвенокоси крманош се није ни окренуо нити погледао надоле кад су прошли ка кабини, но Елрик је ипак успео да му за час види лице. Врата као да су била начињена од глатког метала, који је био сјајан готово као кожа какве животиње. Била су црвенкастомрка, и уједно најобојенија ствар коју је Елрик до сада на броду видео. Ерекоз тихо закуца. — Капетане, — рече он. — Елрик је овде. — Уђи, — одговори глас, мелодичан и удаљен. Врата се отворише. Ружичаста светлост заблесну Елрика док је улазио. Када су му се очи привикле, могао је видети врло високог, светлоодевеног човека како стоји на шареном ћилиму насред кабине. Елрик чу да се врата за њим затварају и схвати да је Ерекоз остао изван кабине. — Јеси ли се освежио, Елриче? — упита капетан. — Јесам, господине, захваљујући вину. Капетанове црте нису биле више налик наљудске од Елрикових. Биле су истовремено и нежније и мужевније него у Мелнибонеанца; па ипак, било је извесне сличности у томе што су очи тежиле сужавању, као и лице, према бради. Капетанова дуга коса падала је на рамена у златноцрвеним таласима, и била склоњена са чела венчићем од плавога жада. Био је одевен у мркожуту тунику и панталоне, а сандале су му биле
сребрне, са сребрним каишима све до листова. Сем по одећи као да је био близанац са крманошем кога Елрик беше малочас видео. — Хоћеш ли још вина? Капетан се помери ка претинцу на удаљеном крају кабине, близу прозорчета на боку лаће. — Хвала, — одговори Елрик, а онда схвати зашто се капетанове очи нису задржале на њему. Капетан је био слеп. Упркос чињеници да су му покрети били спретни и сигурни, било је очигледно да уопште није видео. Сипао је вино из сребрног крчага у сребрну чашу и кренуо ка Елрику, држећи чашу испред себе. Елрик приђе и прихвати је. — Захвалан сам ти што си одлучио да нам се придружиш, — рече капетан. — Сад ми је лакнуло господине. — Врло си љубазан, — одговори му Елрик, — иакоморам додати да није било тешко донети ту одлуку. Нисам имао куда да пођем. — То схватам. Зато смо и стали баш тада и на том месту. Видећеш да су сви твоји сапутници били у сличној ситуацији, пре но нгго су се укрцали. — Ти, изгледа, знаш пуно о кретању многих људи, — закључи Елрик. Држао је вино у левој руци, и не окусивши га.
— Заиста, многих, — сложи се капетан. — На многим световима. Видим да си образован, господине, тако ћеш схватити природу мора на којем мој брод плови. — Верујем. — Он плови, углавном, између светова, између простора различитих аспеката истог света, да будем прецизнији. — Капетан је оклевао, окренувши своје слепо лице од Елрика. — Молим те да схватиш да те не збуњујем намерно. Има ствари које не схватам ни сам, и ствари које не смем у потпуности да откријем. То је поверење које имам, и надам се да осећаш да га и ти сам можеш поштовати. — Немам још разлога за супротно, — одговори албино. И поново отпи мало вина. — Налазиш се у добром друштву, — настави капетан. — Надам се да ћеш наставити да сматраш вредним поштовања моје поверење и када будемо стигли на циљ. — А то је, капетане? — Самоникло острво у овим водама. — То мора да је реткост. — Заиста и јесте. Раније је било неоткривено, и нису га насељавали они које морамо сматрати
непријатељима; сада, пошто је откривено и пошто су они схватили своју моћ, ми смо у великој опасности. — Ми? Мислиш твоја раса, или људи на броду? Капетан се насмеши. — Немам ја расе, сем себе самог. Говорим, претпостављам, о човечанству. — Непријатељи, дакле, нису људи? — Не. Они су на веома сложен начин умешани у људске послове, али их то не испуњава лојалношћу према нама. Реч „човечанство”, наравно, користим у ширем значењу. Да бих укључио и себе и тебе. — Разумем, — одговори Елрик. — Како се тај народ зове? — Свакојако, — одговори капетан. — Опрости ми, али сада не могу да наставим. Ако се будеш припремио за борбу, обећавам да ћу ти открити више, чим буде дошао прави час. Тек када се Елрик нашао изван црвеномрких врата, посматрајући Ерекоза како кроз маглу прелази палубу, албино се упита да ли га је капетан зачарао до те мере да је изгубио здрав разум. Ипак, слепи човек га је импресионирао, и сада није могао ништа паметније урадити него да настави пловидбу ка острву. Слегао је раменима. Могао је још увек променити одлуку, ако
открије да они на острву, на основу онога што је он у стању да схвати, нису непријатељи.
— Јеси ли збуњен, мање или више, Елриче? — упита га Ерекоз смешећи се. — Више у једном смислу а мање у другом, — одговори му Елрик. — И, из неког разлога, свеједно ми је. — Онда осећаш исто што и остали, — закључи Ерекоз. Тек кад га је Ерекоз довео до кабине код катарке, Елрик схвати да није питао капетана о значењу Четворице.
III ЕЛРИК СЛУША О ЦИЉУ ПЛОВИДБЕ Сем што је гледала у супротном правцу, друга кабина личила је на прву скоро у свакој појединости.И овде, такође, седело је око десетак људи, сви искусни борци, најамници, судећи по cртама лица и одећи. Двојица су седела заједно у средишту, с десне стране стола. Један је био гологлав, плав, избраздан; други је био сличан Елрику и изгледало је да носи сребрну рукавицу на левој руци, док му је десна била гола, а оклоп му је био фине израде и страначки. Дигао је поглед када је Елрик ушао и у његовом оку читало се препознавање (друго око му је било прекривено парчетом тканине од броката). — Елрик од Мелнибонеа, — узвикнуо је. — Моје теорије постају све јасније, — додаде он, окрећући се своме партнеру. — Видиш, Хокмуне, о њему сам ти говорио. — Познајеш ме, господине? — зачуђено упита Елрик. — Зар ме не препознајеш, Елриче? Али, мораш! Са куле Војлодиона Гагназдјака? Бејах са Ерекозом, иако једним другим Ерекозом.
— Не знам ни такву кулу, нити икакво слично име, и први пут сада видим Ерекоза. Ти ме познајеш и знаш моје име, али ја тебе не знам. То ме збуњује, господине. — Ни ја нисам никад раније срео принца Корума, пре но што се укрцао на овај брод, — рече Ерекоз. — Ипак, он упорно тврди да смо се већ једном борили заједно. Склон сам да му верујем. Време у различитим просторима не тече паралелно. Принц Корум можда заиста постоји у ономе што зовемо будућношћу. — Мислио сам да овде потражим олакшање од таквих парадокса, — рече Хокмун прелазећи руком преко лица. Он се бледо осмехну. — Али, изгледа да тренутно нема никаквог олакшања у свеукупној историји Простора. Све је у покрету, и чак наши идентитети, изгледа, склони су промени у сваком тренутку. — Били смо Тројица, — рече Корум. Зар се заиста не сећаш, Елриче? Промисли! Тројица-који-беху-Један? Елрик затресе главом. Корум слеже раменима и тихо рече: — Па, сад смо четворица. Да ли је можда капетан ишта рекао о том острву које треба да нападнемо? — Јесте, — одговори Елрик. — Знаш ли ко би ти непријатељи могли бити?
— Не знамо ни мање ни више од тебе, Елриче, — рече Хокмун. — Ја тражим место које се зовеТанелорн, и двоје деце. Можда истовремено тражим и рунску таблицу. У то још нисам потпуно сигуран. — Једном је већ бесмо нашли, — рече Корум. — Нас тројица. У кули Војлодиона Гагназдјака. Много нам је помогла. — Као што би и мени, — рече Хокмун. — Служио сам јој некада. Доста сам јој дао. — Имамо много заједничког, — убаци Ерекоз. — Као што сам ти рекао, Елриче. Можда имамо и заједничке господаре? Елрик слеже раменима: — Ја немам господара, сем себе сама. И упита се у себи зашто се сви насмешише на исти чудан начин. Ерекоз мирно рече: — При оваквим пустоловинама човек је склон да све заборави, као у сну. — Ово и јесте сан, — рече Хокмун. — У последње време сам многе такве већ сањао. — Све је сан, ако хоћете, — рече Корум. — Читаво наше постојање. Елрик, међутим, не беше заинтересован за такво философирање.
— Сан или стварност, искуство се своди на исто, зар не? — Сасвим тако, — потврди Ерекоз, са бледим смешком. Разговарали су тако и даље још сат два, док се Корум не протеже и зевну, те изјави да је уморан и сањив. И остали се сложише да су уморни и напустише кабину, те одоше доле и позади где беху лежаји за све борце. Док се спремао да легне у један од лежаја, Елрик рече Бруту из Лашмара који се пео изнад њега у лежај: — Било би добро да знамо када ће борба почети. Брут погледа преко ивице постеље на опруженог албина: — Мислим да ће ускоро. — Елрик је стајао на палуби, нагнут преко ограде у настојању да назре море, али море је, као и остатак света, било скривено беличастом чупавом маглом. Елрик се питао да ли уопште има воде испод кобилице брода. Затим диже поглед на бело, затегнуто и надувено једро испуњено топлим, снажним ветром. Било је светло, па ипак није било могуће одредити доба дана. Збуњен Корумовом примедбом о њиховом ранијем сусрету, Елрик се питао да ли је и раније било оваквих снова у његовом животу, као што је овај сада — снова
које је потпуно заборавио чим се пробудио. Али узалудност оваквих размишљања брзо му постаде јасна и он своју пажњу усмери на непосредније ствари, питајући се ког су порекла били капетан и његова чудна лађа што плови по овом чудном океану. — Капетан, — чу се Хокмунов глас, и Елрик се окрете да пожели добро јутро високом, плавокосом мушкарцу који је носио чудну, правилну бразготину по сред чела, — тражи да га нас четворица посетимо у његовој кабини. И остала двојица изронише из магле и сви заједно упутише се ка прови. Ту закуцаше на црвенкастомрка врата и беху одмах примљени код слепог капетана који је већ имао четири пуне сребрне винске чаше спремне за њих. Капетан пође руком ка великом бифеу на коме је стајало вино. — Молим вас, послужите се, пријатељи моји. Они га послушаше, стојећи са чашама у рукама— четворица високих, судбом гоњених мачевалаца, сваки уочљиво другачијих црта лица а ипак с нечим што их је све сврстало у исту групу. Елрик то примети, иако и сам беше један од четворице, и покуша да се сети детаља о којима је Корум говорио претходне вечери. — Приближавамо се циљу, рече капетан. Ускоро ћемо се искрцати. Не верујем да нас наши непријатељи
очекују, па ипак, биће то тешка борба са то двоје. — Двоје? — упита Хокмун. — Само двоје? — Само двоје, — насмеши се капетан. — Брат и сестра. Чаробњаци из сасвим другог свемира него што је овај наш. Захваљујући напрслинама, до којих је недавно дошло у материјалу од кога су саздани наши светови, а о чему ти тек понешто знаш, Хокмуне, и ти, Коруме, ослободила су се извесна бића која иначе не би била слободна, и која не би имала моћ коју сада имају. А пошто су већ стекла ту моћ, та бића желе да је још и повећају; желе, заправо, сву моћ која постоји у Васељени. Та бића су аморална, на начин на који господари Реда и Хаоса то — нису. Они се не боре за свој утицај на земљи, као што чине ови богови. Њихова једина жеља је да основну енергију нашег света преточе у сопствене сврхе. Верујем да имају неке амбиције и у сопственом свету, које би могли испунити ако овде остваре свој наум. Транутно, упркос услова који су по њих веома повољни, нису достигли врхунац сопствене снаге; али, није далеко тренутак у коме ће то постићи. Агак и Гагак називамо ми та бића својим људским језиком, и како се она сад налазе ван домашаја моћи наших богова, решено је да се још моћнија група сакупи — ви лично. Ви, вечити борац и победник, у четири своја отелотворења (а четири је највећи број до
којег можемо ићи, јер би иначе претила опасност да доће до даљих пукотина у хармонији Земаљских Простора); Ерекоз, Елрик, Корум и Хокмун. Сваки од вас заповедаће четворицом других, чије ће судбе бити повезане с вашом и који су такође, на свој начин, велики борци, мада њихов усуд није у свакој појединости исти као ваш. Сваки од вас може одабрати четворицу с којима жели да се заједнички бори. Биће вам лако да се одлучите. Ускоро ћемо стићи. — Ти ћеш нас водити? — запита Хокмун. — Не могу. Могу вас само довести до острва и чекати оне који преживе — ако ико преживи. Елрик се намршти. — То није моја борба, чини ми се. — Јесте, твоја је, — одговори капетан озбиљно. — И моја је. Ја бих се искрцао с вама да ми је допуштено, али није. — Зашто? — упита Корум. — Сазнаћеш и то једног дана. Сада немам храбрости да ти то кажем. Ипак, желим вам само добро. Будите у то уверени. Ерекоз протрља браду. — Па, пошто је моја судбина да се борим и пошто ја, као и Хокмун, и даље тражим Танелорн, и пошто има
изгледа да испуним своју жељу, ако успем, ја, као први, прихватам да се борим против то двоје, Агака и Гагак. Хокмун климну главом. — Ја ћу поћи с Ерекозом, из сличних побуда. — И ја, рече Корум. — Доскора сам сматрао да сам без другова, — рече Елрик. — Али, сад их имам много. Већ и због тога ћу поћи да се борим, заједно с њима. — То је можда и најбољи разлог, — сагласи се Ерекоз. — Немам никакве награде за посао који преузимате на себе, сем што вас уверавам да ће ваш успех спасти свет великих невоља, — рече капетан. — А за тебе, Елриче, још је мања награда но што је она којој се остали могу надати. — Можда и није тако, — рече Елрик. — Како ти кажеш, — рече капетан и показа према врчу с вином. — Желите ли још вина, пријатељи моји? Сви се поново прихватише, док је капетан наставио да прича, а његове слепе очи зуриле су у таваницу кабине. — На том острву налази се једна рушевина (можда је то некад био град Танелорн) а у средишту рушевине стоји једна нетакнута зграда. То је зграда коју користи
Агак са својом сестром. Њу морате напасти. Препознаћете је, претпостављам, одмах. — И ми морамо убити тај пар? — упита Ерекоз. — Ако можете. Имају слуге које им помажу. И њих треба побити, такође. А зграду потом треба сагорети. То је важно. — Капетан за тренутак застаде. — Сагорети. Не сме се уништити ни на који други начин. Елрик се суво насмеши. — Постоји мало других начина да се једна зграда уништи, господине капетане. Капетан му узврати осмехом и лако се наклони, потврђујући његове речи. — Тако је. Тачно. Ипак, вредно је да запамтите то што сам рекао. — Знаш ли можда како то двоје изгледају, тај Агак и та Гагак? — упита Корум. — Не. Могуће је да личе на бића са наших светова, а могуће је и да не личе. Мало њих их је уопште видело. Тек недавно им је успело да добију материјална обличја. — А како се најбоље могу савладати? — упита Хокмун. — Храброшћу и доследношћу, — одговори капетан. — Ниси баш јасан, господине, — рече Елрик. — Онолико сам јасан колико то уопште могу бити. А сад, пријатељи, предлажем да се одморите и
припремите оружје. Док су се враћали у кабине, Ерекоз уздахну. — Ми смо уклети, — рече он. — Имамо мало слободне воље, иако себе заваравам да није тако. Ако пропаднемо, или ако преживимо у овој пустоловини, то се неће много одразити на општи поредак ствари. — Мислим да си суморно расположен, пријатељу, — рече Хокмун. Магла се увлачила кроз једра на катарки, увијајући се око опреме, преплављујући палубу. Витлала је око лица остале тројице, док их је Елрик посматрао. — То је само реалистични обрт расположења, — рече Корум. Магла се све гушћа нагомилавала на палуби, прекривајући свакога од њих као покров. Дрво у грађи брода шкрипало је и Елриковом уху личило је то на грактање врана. Било је осетно захладнило. У тишини, вратише се у своје кабине да провере сваки делић на оклопима, да изглачају и наоштре оружје и да мало, више претварајући се да то чине, одспавају. — О, не волим ја магију, — рече Брут из Лашмара, чешкајући своју златну браду, — јер магија се завршила срамотом по мене.
Елрик му беше испричао све што је капетан рекао и замолио га да буде један од четворице који ће се борити уз њега кад се искрцају. — Све је овде магија, — рече Ото Блендкер. И он се бледо насмеши, пружајући Елрику руку. — Ја ћу се тући уз тебе, Елриче. Његов оклоп, зелен као море, слабо је светлуцао при светлости светиљке, а кацигу је био гурнуо и открио лице. Било је то бело лице, скоро као Елриково, иако су му очи биле дубоко усађене и скоро црне. — И ја, — додаде Хаун, Укротитељ Змија, — иако се плашим да ћу бити од мале вредности тамо на копну. Последњи који се дигао, на Елриков поглед, био је један ратник који је мало шта рекао током њихових ранијих разговора. Глас му је био дубок, са призвуком оклевања. Носио је једноставну ратну кацигу од метала, а црвену косу испод ње беше уплео у витице. На крају сваке плетенице налазила се мала кост, која га је куцкала по раменима док се кретао. Био је то Ашнар Рис, чије очи само у ретким приликама нису биле помамне и грозне. — Ја не умем да говорим као остала образована господа, — рече Ашнар. — И нисам вичан магији и другим стварима о којима говорите, али сам добар
војник и сва радост ми је у борби. Прихватићу твоја наређења, Елриче, ако ме узмеш. — Радо, — одговори Елрик. — Изгледа да нема неслагања, — рече Ерекоз својој четворици, који беху одабрали да му се придруже. — Све ово је, несумњиво, већ предодређено. Наше судбине повезане су чврсто од самог почетка. — Таква философија може довести до нездравог фатализма, — рече Терндрик од Хашгана. — Боље веруј да су наше судбине у нашим рукама, чак и ако имаш доказе за супротно. — Можеш мислити онако како желиш, — одговори Ерекоз. — Водио сам многе животе, иако се свих њих, сем једног, сећам само нејасно. — Он слеже раменима. — Ипак, заваравам само себе, претпостављам, да радим за онај тренутак када ћу наћи Танелорн и сјединити се с особом коју тражим. Та тежња ми даје снаге, Терндриче. Елрик се смешио: — Ја се борим, мислим, јер налазим задовољство у другарству што га ствара учешће у заједничкој бици. То је, узевши само по себи, тужно стање, у коме се човек може наћи, зар не? — Тако је, — Ерекоз погледа у под. — Па, сад се заиста морамо одморити.