VI ЕЛРИКОВ СУСРЕТ СА НЕЗНАНЦЕМ Он се окрете а зид, црвено-блештав, пресече му вид и заслепи га. Викао је а глас му се претварао у тужно цвиљење које као да му се ругало. Покушао је да се помери, но није знао да ли стоји на истом месту или хода миљама. Неко је стајао неколико метара испред њега, као прекривен завесом од прозирних, разнобојних алемкаменова. Када је коракнуо напред да помери завесу, ове нестаде и он застане изненађен. Угледао је лице бескрајно тужно. А лице као да је било његово, сем што је боја човекове коже била природна, и што му је коса била црна. — Шта си ти? — упита Елрик чудно сува грла. — Имао сам много имена. Једно је било Ерекоз. Био сам много људи. Можда сам — сви људи. — Али, ти личиш на мене? — Ја сам ти. — Не!
Очи необичног створења као да су задржавале сузе, када је сажаљиво погледало Елрика. — Не плачи због мене, — загрми Елрик. — Не треба ми твоје сажаљење. — Можда плачем због себе, јер знам нашу судбину. — А каква је она? — Питај своје богове. Елрик бесно диже мач. — Не. Ти ћеш ми дати одговор, — узвикну он јетко. Али, фантом ишчезе. Елрик уздрхта. Сада је ходник био пун таквих фантома. Било их је на хиљаде. Сваки је мрмљао неко друго име. Сваки је био другачије одевен. Али, сви су имали његово лице, ако не и боју коже. — Одлазите, — крикну Елрик. — О, Боже, какво је ово место? — И као на заповест, они нестадоше. — Елриче? Албино се окрете, с мачем у приправности. Али, био је то војвода Аван Астран. Дрхтећом руком дотаче сопствено лице, али рече мирним гласом: — Морам ти рећи да верујем да губим разум, принче Елриче... — Шта си видео? — Много тога. Не могу ни да опишем. — Где су Смиорган и остали?
— Вероватно је свако отишао на своју страну, као и ми. Елрик диже Олујника и удари оштрицом по кристалном зиду. Црни мач зајеча, али зид само промени положај. Кроз отвор, Елрик угледа дневну светлост. — Ходи, војводо Аване, можемо побећи овуда. Аван, засењен, пође за њим, и они изађоше из кристала и нађоше се на централном тргу града Р'лин К'рен А'а. Овде је било бучно. Кола и носиљке кретали су се по тргу. Продавнице су биле подигнуте с једне стране. Људи су мирно ходали. А Човек Од Жада није доминирао небом издан града. Није га уопште било. Елрик стаде загледати у лица људи. Биле су то црте лица народа Мелнибонеа, а, ипак, имале су и нешто друго што се није могло сасвим одредити. Онда је схватио — била је то смиреност. Он испружи руку да дотакне једног човека. — Реци ми, пријатељу, која година је... Али човек га није чуо. Прошао је мимо њега,не обазревши се. Елрик покуша да заустави неколицину, али га ни један није ни видео ни чуо. — Како су само изгубили тај мир? — питао се војвода Аван у чуду. — Како су постали као ти, принче Елриче? Елрик је скоро режао кад се окрете ка Вилмиријанцу. — Ћути! Војвода Аван слеже раменима:
— Можда је то само варка. — Можда, — одговори Елрик тужно, — али, сигуран сам, овако су некад живели, све док нису дошли Високи. — Ти, дакле, кривиш богове? — Кривим очај који су богови донели. Војвода Аван озбиљно климну главом. — Схватам. — Затим окрете леђа великом кристалу и стајаше тако, ослушкујући. — Чујеш ли тај глас, принче Елриче? Шта говори? Елрик га је чуо. Изгледало је као да је долазио из кристала. Говорио је старим језиком Мелнибонеа, али са страним нагласком. Овамо, говорио је, овамо. Елрик застаде. — Какав избор уопште имамо? Затим заједно уђоше. Поново су били у лавиринту који је могао представљати један пролаз или хиљаду њих, али глас је сада говорио јасније: Два корака десно. Аван погледа у Елрика: — Шта рече? Елрик му понови. — Да послушам? — упита Аван. — Да. — У албиновом гласу читала се резигнација. Они начинише два корака удесно. Четири у лево, рече глас.
Они начиншпе четири корака у лево. Један напред. Они се поново нађоше на срушеном тргу Р'лин К'рен А'а. Смиорган и један човек из посаде стајаху на тргу. — Где су остали? — упита Аван. — Питај њега, — рече Смиорган уморно, показујући му правац тешким мачем који је држао у десној руци. Они онда угледаше човека који као да је био или албино или губавац. Био је потпуно наг и имао изразиту сличност са Елриком. Елрик најпре помисли да је ово још један фантом, али онда примети неколико различитих детаља на њему. Из бока, изнад трећег ребра, нешто му је штрчало. Шокиран, Елрик препозна парче преломљене вилмиријанске стреле. — Да. Стрела је нашла своје место, али није ме могла убити, јер ја сам, као што знате, Џ'ошуи К'релн Рејр... — Ти верујеш да си Биће-Осуђено-Да-Живи? — промрмља Елрик. — Ја сам он. — Човек се горко осмехну. — Зар мислиш да покушавам да те преварим? Елрик погледа на крајичак стреле и затресе главом. — Ти си сто хиљада година стар? — упита Аван, зурећи у њега. — Шта каже? — упита Џ'ошуи К'релн Рејр Елрика. Елрик му преведе.
— Зар је већ толико времена прошло? — Човек уздахну. Онда упорно посматраше Елрика. — Ти си од моје расе? — Изгледа тако. — Каквог си рода? — Из краљевске лозе. — Онда си, коначно, дошао. И ја сам од те лозе. — Верујем ти. — Приметио сам да те Олаби гоне. — Олаби? — Дивљаци са тојагама. — Да. Напали су нас док смо се возили уз реку. — Одвешћу те у склониште. Дођи. Елрик пође за Џ'ошуи Крелн Рејром, који их поведе преко трга где је још увек стајао зид што се њихао. Човек подиже камену плочу и показа им степенице које су водиле у мрачну дубину. Они наставшпе да га прате, обазриво силазећи јер човек беше спустио камену плочу за собом. А онда се нађоше у соби коју су осветљавале грубе уљане светиљке. Сем кревета од суве траве, соба је била празна. — Ти живиш заиста скромно, — рече Елрик. — Ништа ми друго не треба, глава ми је исувише пуна... — Одакле Олаби долазе? — упита Елрик.
— Они су тек недавно дошли у ове крајеве. Једва пре хиљаду година, или пет стотина. Дошли су из горњег тока река, после свађе са неким другим племеном. Обично не долазе на језеро. Мора да сте убили много њих, кад хоће да вам се свете. — Убили смо их много. Џ'ошуи К'релн Рејр показа на остале, који су га гледали с доста нелагодности: — А ови? Такође дивљаци, ех? Нису од нашег народа. — Мало је наших остало. — Шта каже, — упита Аван. — Каже да се они рептили зову Олаби, — рече му Елрик. — Јесу ли Олаби украли очи Човеку Од Жада? Кад Елрик преведе питање Бићу-Осуђеном-Да-Живи, овај се изненади: — Зар не знате? — Шта? — Па, ви сте били у очима Човека Од Жада. Ти велики кристали у којима сте лутали, то су његове очи.
VII ЕЛРИК ЗАХТЕВА ОДЛАЗАК ЧОВЕКА ОД ЖАДА Када Елрик пренесе ово обавештење војводи Авану, Вилмиријанац прште у смех. Забацио је главу и грцао од задовољства, док су остали и даље стајали, мрачна израза. Облак који је од скора прекривао његово чело намах се разведри и он поново постаде човек каквог је Елрик срео на почетку. Смиорган се следећи насмеши, и чак и Елрик схвати иронију оног што су доживели. — Ти кристали су пали с његовог лица као сузе, ускоро пошто су Високи отишли, — продужи Џ'ошуи К'релн Рејр. — Значи да су Високи заиста били овде? — Да. Човек Од Жада је пренео поруку и цео народ је отишао, пошто се најпре с њим нагодио. — Човека Од Жада, значи, није направио твој народ? — Човек Од Жада је војвода Ариох Од Пакла. Он се појавио из шуме једнога дана и стао на трг и рекао народу шта ће се десити; да наш град лежи у средишту неког чудног распореда сила и да се само ту могу срести Господари Виших Сиетова. — А нагодба? — За узврат што је уступила свој град, наша краљевска лоза је могла да у будућности повећа своју власт, с Ариохом
као заштитником. Он је требало да им да велико знање и средства да сазидају нови град, негде другде. — И они су то прихватили, без поговора? — Није било избора, рођаче. Елрик обори поглед на прашњави под. — И тако су их корумпирали, мрмљао је. — Само сам ја одбио да прихватим споразум. Ја нисам желео да напустим град, и нисам веровао Ариоху. Када су сви кренули низ реку, ја сам остао овде где смо сада и чуо кад су Господари Виших Светова стигли. Чуо сам их како говоре и успостављају правила по којима је од тада требало да се Ред и Хаос боре. Када су отишли, ја сам изашао. Али Човек Од Жада — Ариох — био је још увек ту. Он је погледао одозго, кроз своје кристалне очи, и проклео ме. Кад је завршио клетву, кристали су испали и остали да леже где их и сада видиш. Ариохов дух је отишао, али лик од жада је остао. — И ти се још увек сећаш свега што се одиграло између Господара Реда и Хаоса? — То је моја судбина. — Можда је твоја судбина мање страшна од судбине оних који су отишли, — рече Елрик тихо. — Ја сам последњи наследник те судбине... Џ'ошуи К'релн Рејр је изгледао забуњен, а онда се загледао у Елрикове очи и израз сажаљења пређе преко
њиховог лица. — Нисам мислио да има и горе судбине — али сад верујем да је и то могуће. Елрик му брзо рече: — Олакшај муке мојој души. Морам знати шта се у то време догодило између Високих Господара. Морам схватити природу свог постојања, као што си ти, на крају, схватио своју. Реци ми, молим те... Џ'ошуи К'релн Рејр се намршти и дубоко загледа у Елрикове очи: — Зар ти не знаш целу моју причу? — Зар има још? — Могу се само сетити шта се десило између Високих Господара, али кад покушавам да испричам или напишем, не могу... Елрик га шчепа за раме: — Мораш покушати. Мораш покушати. — Знам да не могу. Видећи израз мучења на Елриковом лицу, Смиорган му приђе: — Шта се дешава, Елриче? Елрик се ухвати за главу: — Наше путовање је било узалудно. И несвесно, употребио је старомелнибонеански језик.
— Не мора тако бити, — рече Џ'ошуи К'релн Рејр. — Бар не за мене. — Он застаде. — Реците ми, како сте нашли овај град? Јесте ли имали мапу? Елрик му је пружи. — Ову. — Да. То је та. Пре много векова ставио сам је у ковчежић, а ковчежић у сандук. Пустио сам га низ реку, у нади да ће ићи за мојим народом и да ће они све сазнати. — Ковчежић је заиста нађен у Мелнибонеу, али нико није марио да га отвори, — објасни му Елрик. — То ће ти јасно показати шта се десило с народом који је одавде отишао... Чудни човек озбиљно климну главом. — Да ли је на мапи био и печат? — Да. Код мене је. — Лик једног од отелотворења Ариоха у малом рубину? — Да. Учинило ми се да препознајем слику, али нисам био сигуран. — Лик у драгуљу, — мрмљао је Џ'ошуи К'релн Рејр. — Као што сам се и молио, вратио ми се у рукама изданка краљевске лозе. — Какав је смисао тога? Смиорган га прекиде: — Хоће ли нам овај момак помоћи да побегнемо, Елриче? Постајемо нестрпљиви...
— Чекај, — рече му албино. — Све ћу ти после испричати. — Лик у драгуљу може бити средство мог ослобођења, — рече Биће-Осуђено-Да-Живи. Ако је власник драгуља од краљевске лозе, он може наређивати и Човеку Од Жада. — Али, зашто се ти ниси тиме користио? — Због клетве. Имао сам моћ да наређујем, али не и да дозовем демона. То је вероватно био смисао за хумор Високих Господара. Елрик угледа тужну горчину у очима Џ'ошуи К'релн Рејра. Погледа у бело, голо месо и белу косу, у тело које није било ни младо ни старо, у делић одломљене стреле изнад трећег ребра с леве стране. — Шта треба да урадим? — упита га он. — Мораш дозвати Ариоха и наредити му да уђе у своје тело и намести очи, тако да може видети пут како да изађе из Р'лин К'рен А'а. — А када изађе? — Клетва одлази заједно с њим. Елрик је био замишљен. Ако дозове Ариоха, који очигледно оклева да се одазове, и нареди му да уради нешто што овај не жели, постојала је могућност да од једног тако моћног и непредвидљивог створа начини себи непријатеља. А ипак, били су у клопци Олаба и без икакве могућности да им утекну. Ако Човек Од Жада оде, Олаби ће
се скоро сигурно разбежати и они ће имати довољно времена да се врате на брод и стигну до мора. Он све то објасни својим сапутницима. И Смиорган и Аван су били сумњичави, док је остатак Вилмиријанаца изгледао потпуно застрашен. — Морам тако поступити, — закључи Елрик, — због овог човека. Морам неизоставно позвати Ариоха и скинути проклетство које лежи на Р'лин К'рен А'а. — Али ћеш нас бацити у још веће, — допуни га војвода Аван, и нехотице се ухвативши за држак мача. — Не. Мислим да треба да се сукобимо с Олабима. Остави тог човека, он је луд, бунца. Хајдемо даље. — Иди, ако хоћеш, — рече Елрик. — Али ја ћу остати са Бићем-Осуђеним-Да-Живи. — Онда ћеш овде остати за сва времена. Не можеш веровати његовој причи. — Ипак, верујем. — Мораш поћи с нама. Твој мач ће нам помоћи. Без њега, Олаби ће нас сигурно уништити. — Видео си да Олујник има мало дејство на Олабе. — Ипак, има бар некакво. Немој ме оставити, Елриче. — Не остављам те. Морам дозвати Ариоха. То ће вам донети користи, чак и ако мени неће. — Нисам у то уверен.
— Ти си управо желео да се користиш мојим чаробњачким способностима на овом путу. Е па, то ћеш и добити. Аван се окрете, као да се уплашио нечега више и од самих Олаба. Више чак и од дозивања демона. Као да је читао претњу на Елриковом лицу, претњу које ни Елрик није био свестан. — Морамо изаћи одавде, — рече Џ'ошуи К'релн Рејр. — Морамо стати испод Човека Од Жада. — А када то обавимо, — упита Елрик изненада, — како ћемо напустити Р'лин К'рен А'а? — Постоји један брод. Нема намирница, али је пун блага. Лежи на западној обали острва. — То је већ нека утеха, — одговори Елрик. — Али, зар га ти ниси могао употребити? — Нисам могао отићи одавде, рекао сам ти. — Је ли и то део твог проклетства? — Да. Проклетство моје малодушности. — Малодушност те је држала овде десет хиљада година? — Да. Они напустише просторију и изађоше на трг. Ноћ је већ била пала и велики месец стајао је на небу. С места где је Елрик стајао, изгледало је као да Месец уоквирује нему главу Човека Од Жада, попут ореола. Било је потпуно тихо.
Елрик узе лик од алем-камена из кесе и држаше га између палца и кажипрста леве руке. Десном је држао Олујник. Аван, Смиорган и вилмиријанска посада падоше наузнак. Гледао је у велике ноге од жада, гениталије, торзо, руке, главу, а затим диже мач и викну: — Ариоче! Олујников глас скоро пригуши његов. Вукао је и трзао се из његових руку, као да хоће да се ослободи, све време урлајући. — Ариоче! Сви присутни видеше сада како мач пулсира, трепери, бело лице и руке албина и његове црвене очи како сијају у тами. — Ариоче! А онда, глас који није био Ариохов допре до Елрикових ушију, и изгледало је да му мач говори: Елриче, Ариох мора добити крви и душе, крви и душе, мој господару... — Не, то су моји пријатељи, а Олабима Олујник не смета. Ариох мора доћи и без крви и без душа. Само га то може сигурно дозвати, рече глас, сада знатно јасније. Био је подругљив и као да је долазио иза Елрика. Овај се окрете, али иза њега није било ничега. Он виде само војводино нервозно лице, и очи му се приковаше
за Вилмиријанца. Мач се окрете упркос томе што га је Елрик чврсто држао, и зари се у правцу војводиног тела. — Не, — викну Елрик, — стани! Али Олујник није стао све док се није зарио дубоко у срце војводе Авана и угасио своју жеђ. Људи из посаде стајаху као укопани, док су гледали свог господара како умире. Војвода Аван се згрчи: — Елриче, какво издајство си... Не, не!— врисну затим, трзајући се, — молим те...— Онда уздрхта. — Моја душа... — и био је мртав.
Елрик извуче мач из војводиног тела и посече једног човека из посаде који притрча у помоћ свом господару. Тај гест је био потпуно лишен размишљања.
— Сад Ариох има крви и душе, — рече он хладно. — Нека дође Ариох. Смиорган и Биће-Осуђено-Да-Живи повукоше ое и гледаху са ужасом у Елрика, који је био као опседнуг. Албиново лице је било крволочно. — Нека Ариох дође! Овде сам, Елриче! Елрик се окрете и виде нешто у сенци ногу статуе — сенку у сенци. — Ариоче, мораш се вратити у овај свој лик и заувек напустити Р'лин К'рен А'а. Заувек. Нисам расположен за то, Елриче. — Онда ти морам наредити, војводо Ариоче. Наредити? Само власник Лика у алем-камену може ми наредити, па и он само једном. — Ја сам власник Лика у алем-камену. — Елрик диже мали предмет. — Погледај. Сенка у сенци се покрете, као у бесу. Ако послушам твоје наређење, покренућеш ланац догађаја које не желиш, рече му Ариох, говорећи Ниским Мелнибонеанским Језиком, као да жели да својим опомињућим речима да посебну озбиљност. — Нека тако буде: Наређујем ти да уђеш у Човека Од Жада и узмеш своје очи, тако да можеш поново ходати.
Онда ти наређујем да напустиш ово место и понесеш са собом проклетство Високих... Ариох одговори: Кад Човек Од Жада престане да чува ово место где се Високи срећу, велика битка Горњих Светова ће се заподенути на овом Простору. — Наређујем ти, Ариоче, иди у Човека Од Жада. Ти си веома тврдоглаво биће, Елриче. — Иди! Елрик подиже Олујника. Овај као да је горео монструозним сјајем, и као да је у том тренутку био моћнији и од самог Ариоха, а можда и од свих Господара Вишег Света. Сенка се затресе. Ватра поче да гори свуда око силуете. Сенке у сенци нестаде. Човек Од Жада се одједном саже. Огромна телесина саже се преко Елрика, и руке се испружише преко њега и дохватише два кристала са земље. Нашао их је и држао по један у свакој руци, исправљајући леђа. Елрик се затетура према удаљеном крају трга, где су Смиорган и Џ'ошуи К'релн Рејр већ лежали у ужасу. Готово је, Елриче, чу се глас из висине. Џ'ошуи К'релн Рејр поче да јеца. — Онда одлази Ариоче.
Идем. Клетва је скинута са Р'лин К'рен А'а и са Џ'ошуи К'релн Рејра, али још већа клетва лежи од сада на твом свету. — Шта то значи, Ариоче? Објасни, — викну Елрик. Ускоро ћеш имати објашњење. Збогом. Огромне ноге од жада изненада се покретоше и у једном замаху рашчистише рушевине и почеше ломити све по џунгли. За трен ока Човека Од Жада нестаде. БићеОсуђено-Да-Живи поче да се смеје. Чудна је била радост у његовом гласу. Смиорган запуши уши. — А сада, — викну Џ'ошуи К'релн Рејр, — сада твој мач може узети мој живот и ја коначно могу умрети. Елрик пређе руком преко лица. Једва је био свестан последњих догађаја. — Не, — рече он запањено, — не могу. Али, Олујник искочи из његових руку и полети ка телу Бића-Осуђеног-Да-Живи и зари се у његове груди. Док је умирао, Џ'ошуи К'релн Рејр се смешио. Пао је на земљу, али су усне наставиле да му се мичу. Из њих се проби шапат. Елрик приђе да чује: — Мач је преузео моје знање. Ослобођен сам терета. — Очи му се склопшпе. Живот Џ'ошуи К'релн Рејра, дуг десет хиљада година, завршио се.
VIII ЕЛРИКОВ ПОВРАТАК Уморно, Елрик извуче Олујника и врати га у корице. Гледао је тело Бића-Осуђеног-Да-Живи а онда упитно погледа у Смиоргана. Кршни господар мора се окрете од њега. Сунце је управо почело да се рађа, и сива зора дође. Елрик је гледао како тело Џ'ошуи К'релн Рејра постаје прах који се меша са прашином рушевина, док га је ветар разносио. Он пређе на другу страну трга, где је лежало згрчено тело војводе Авана, и паде на колена крај њега: — Био си упозорен, војводо Аван Астране од Старог Хролмара, да се зло дешава ономе ко споји судбину са Елриком од Мелнибонеа. Али, ти си мислио другачије. Сад знаш. И, с уздахом, Елрик се диже на ноге. Смиорган је стајао крај њега. Сунце је сада додиривало више делове рушевина. Смиорган испружи руку и чврсто стеже Елриково раме. — Олаби су нестали. Вероватно им је доста магије. — Још једног човека сам уништио, Смиоргане. Сада ћу заувек бити везан за овај проклети мач. Морам наћи начин
да га се ослободим, иначе ће ме моја отежала савест повући на доле, тако да се нећу моћи подићи. Смиорган прочисти грло, али остаде без речи. — Ја ћу положити војводу Авана да се одмори, — рече Елрик, — а ти иди натраг и кажи људима на броду да долазимо. Смиорган крену на исток. Елрик нежно подиже тело војводе Авана и оде на супротну страну трга, до подземне собе где је БићеОсуђено-Да-Живи провело десет хиљада година свог живота. Све је изгледало тако нестварно, али Елрик је знао да то није био сан, по томе што је Човек Од Жада отишао. Његови трагови могли су се још видети кроз џунглу. Читаве гомиле дрвећа биле су изгажене. Елрик стиже до жељеног места и положи војводу Авана на кревет од суве траве. Онда узе војводин мач, умочи га у војводину крв и написа на зиду изнад тела: Ово је био војвода Аван Астран, од Старог Хролмара. Истраживао је свет и донео много знања и блага у Вилмир, своју отаџбину. Сањао је и изгубио се у сну једног другог човека, и тако је умро. Обогатио је Млада Краљевства и тако охрабрио један други сан. Умро је зато да би Биће-Осуђено-Да-Живи могло да умре, као што је и желело.
Елрик застаде. Онда одбаци мач. Није могао оправдати своје осећање кривице, сачинивши звучни епитаф за човека кога је убио. Стајао је ту, дишући тешко, а онда је поново узео мач: Умро је зато што је Елрик од Мелнибонеа желео мир и знање које није могао наћи. Умро је од Црног Мача. Напољу, насред трга, у подне, још увек је лежало усамљено тело последњег члана вилмиријанске посаде. Нико није знао његово име. Нико није осећао тугу за њим, нити покушавао да му састави епитаф. Мртви Вилмиријанац није умро за неки виши циљ, није следио неки величанствени сан. Чак и у смрти, његово тело неће испунити никакву посебну сврху. На овом острву није било лешинара да се нахране. У прашини града није било земље за ђубрење. Елрик се врати на трг и виде тело, и за тренутак је оно Елрику симболизовало све што се овде догодило и што ће се догодити доцније. — Нема сврхе, — промрмља он. Можда су његови преци то схватили, али им је било свеједно. Био им је потребан Човек Од Жада да би полудели од туге. Знање је учинило да затворе свој ум за много тога. — Елриче. Био је то Смиорган. Вратио се. Елрик диже поглед.
— Олаби су довршили посаду и брод пре но што су кренули за нама. Сви су побијени. Брод је уништен. Елрик се сети шта му је Биће-Осуђено-Да-Живи рекло. — Имамо други брод, — рече му он. — На источној страни острва. Био им је потребан остатак дана и цела ноћ да открију где је Џ'ошуи К'релн Рејр био сакриоброд. Одвукли су га у воду у растреситој јутарњој светлости и прегледали га. — То је снажан брод, — рече гроф Смиорган с одобравањем. — По свему судећи, сачињен је од истог чудног материјала који смо видели у библиотеци Р'лин К'рен А'а. Затим се попе на брод и прегледа сандуке. Елрик је гледао натраг на град, мислећи о човеку који му је могао постати пријатељ, као гроф Смиорган. Ипак, он нема пријатеља, сем Симориле у Мелнибонеу. Елрик уздахну. Смиорган је у мећувремену отворио неколико сандука и смешкао се задовољно на оно што је тамо нашао. — Моли бога да се читави вратимо у Пурпурне Градове, имамо оно што сам тражио. Гледај, Елриче. Благо. Ипак смо имали користи од ове пустоловине. — Да, — рече Елрик, али су му мисли биле на другој страни. Натерао је себе да мисли на неке чисто практичне ствари. — Али, драгуљи нас неће нахранити, грофе Смиоргане, — рече му он. — А и дуг је пут до куће.
— Куће? — Гроф Смиорган исправи своја крупна леђа, држећи гомилу огрлица у свакој руци. — Мислиш на Мелнибоне? — Мислим на Млада Краљевства. Понудио си ми гостопримство у својој кући, колико се сећам. — Доживотно, ако хоћеш. Спасао си ми живот, пријатељу Елриче, а сад ми помажеш да повратим част. — Ови последњи догаћаји те нису узнемирили? Видео си шта мој мач може учинити, пријатељима као и непријатељима. — Ми не волимо да тугујемо, ми људи из Пурпурних Градова, — рече гроф Смиорган озбиљно. — И нисмо превртљиви у пријатељству. Ти знаш за бол, принче Едриче, који ја никад нећу осетити, никад схватити, али ја сам ти већ поклонио своје поверење. Зашто бих га повлачио? Нисмо довољно учени, ми у Пурпурним Градовима, да се тако понашамо. — Гроф Смиорган се почеша по својој црној бради и намигну. — Видео сам неке сандуке са намирницама међу остацима Авановог брода. Опловићемо острво и покупити их. Елрик покуша да одбаци мрачно расположење, али је то било тешко, јер је убио човека који му је веровао а Смиорганове речи о поверењу само су учиниле кривицу тежом.
Заједно, њих двојица спустише брод у воду пуну зеленила и Елрик још једном погледа на тиху шуму и дрхтај проструја његовим телом. Мислио је на наде које су га испуњавале док је пловио уз реку, и псовао себе што је био будала. Покушао је да се у мислима врати натраг, да схвати како се нашао на овом месту, али сувише ствари из прошлости помешало се са оним чудесно сликовитим сновима. Да ли су Саксиф д'Аан и свет плавог сунца били стварни? Чак и сада, бледели су. Да ли је ово место стварно? Било је у њему нечег сличног сну. Чинило му се да од како је побегао из Пикарајда плови по многим судбоносним морима. Сада му је обећање мира у Пурпурним Градовима изгледало више него драгоцено. Ускоро ће доћи време када ће се морати вратити Симориди, Уснулом Граду, да одлучи да ли је спремаи да преузме одговорност Светле Царевине Мелнибоне, али ће до тог тренутка бити гост свога новог пријатеља Смиоргана и научити како живи једноставан и искрен народ у Менији. Кад су дигли једро и почели да се крећу низ реку, Елрик изненада упита Смиоргана: — Ти ми, дакле, верујеш, грофе Смиоргане? Господар мора је био мало изненађен непосредношћу питања. Он почеша браду:
— Да, — одговори он полако. — Као човеку. Али ми живимо у цинично доба, принче Елриче. Чак су и богови изгубили своју невиност. Елрик је био збуњен. — Мислиш да ћу те издати као што сам издао Авана? Смиорган затресе главом: — Није у мојој природи да размишљам о таквим стварима. Ти си веран пријатељ, принче Елриче. Ти глумиш цинизам, а ипак мислим да сам ретко срео човека коме је он тако мало потребан. — Он се насмеши. — Мач те је издао, зар не? — Да би ме боље служио, вероватно. — Да. У томе је иронија. Човек може веровати човеку, принче Елриче, али вероватно нећемо имати стварно здрав и нормалан свет све док човек не научи да верује човечанству. То ће, мислим, значити смрт магији. А Елрику се учини да му је његов рунски мач уздрхтао о боку, и тихо зајечао, као узнемирен речима грофа Смиоргана.
[1] лимбо, у циклусу романа о елрику и мелнибонеу, прелазно стање између неба и пакла.(прим. прев.). [2] мурали—зидни цртежи.(прим. прев.). [3]fait accompli(франц.)—свршен чин.(прим. прев.).