половине света борили су се у бици на мору, у којој је требало да се одлучи судбина свих простора. То је, или ће бити, једна од одлучујућих битака које ће решити судбину човечанства, и одредити човекову судбину за наредни циклус. — Ко су били учесници? — упита Елрик, иако већ беше решио да више ништа не пита. — И какав је био исход? — Сазнаћеш на време, мислим, — одговори капетан, и поново се окрете мору. Блендкер је њушио ваздух: — Ух, како је одвратно! Елрик је такође установио да је ваздух крајње непријатан. Овде онде вода је била осветљена распламсаним ватрама које су откривале лица дављеника, од којих су неки још увек успевали да се држе за парчад нагорелог дрвета. Њихова лица нису сва била људска (иако се видело да су некад, раније била); била су то бића с њушкама свиња или бикова, а подизала су своје удове ка тамном броду и гроктала молећиво, тражећи помоћ. Капетан их је посматрао празним погледом, док је крманош и даље држао свој курс. Ватре су пламсале а вода шиштала, и дим се мешао с маглом. Елрик је својим рукавом прекрио уста и нос, у
потаји задовољан што дим и магла чине призор нејасним; јер, читава та плутајућа маса постајала је све гушћа, и велики број лешина све више је личио на рептиле пре него на људе; а из њихових белих трбуха, сличних гуштеровим, текло је нешто нимало слично крви. — Ако је то моја судбина, — рече Елрик капетану, — одлучио сам, ипак, да останем на броду. — Ти мораш обављати своју дужност, као што и ја морам своју, — рече капетан мирно. — Будућности се мора служити, као и прошлости и садашњости. Елрик климну главом. — Побегао сам од дужности владара, јер сам тражио слободу, — одговори му албино. — И слободу сада морам имати. — Не, — мрмљао је капетан. — Тако нешто не постоји. Још не. Не за нас. Морамо поднети још много тога, пре но што уопште почнемо схватати шта је слобода. И сама цена за такво сазнање је можда виша но што си у овој фази живота спреман да платиш. У ствари, често је сам живот цена. — Хтео сам да се ослободим метафизике, када сам остављао Мелнибоне, — рече Елрик. — Узећу, онда, остатак своје опреме и прихватити копно које ми је понуђено. Ако будем имао среће, ускоро ћу се наћи пред
Гримизном Капијом што води у мој Простор, и вратити се опасностима и невољама које су ми бар познате. — То је једина одлука коју си могао донети. — Капетанова слепа глава окрете се ка Блендкеру. — А ти, Ото Блендкеру, шта ћеш ти урадити? — Елриков свет није мој свет. Мени се не свиђају ти крици. Шта ми можеш обећати, господине, ако наставим пловидбу с тобом? — Ништа, само лепу смрт. — У капетановом гласу осећала се туга. — Смрт је обећање с којим се сви рађамо, господине. Лепа смрт је боља од ружне. Наставићу пловидбу с тобом. — Како хоћеш. Мислим да си мудар. — Капетан уздахну. — Онда, да се поздравимо, Елриче од Мелнибонеа. Борио си се добро у мојој служби и ја ти захваљујем. — Борио сам се, за шта? — упита Елрик. — Ох назови то човечанством. Судбином. Сном или идеалом, како хоћеш... — Хоћу ли икада добити јаснији одговор? — Не од мене. Али, мислим да одговор и не постоји. — Ти заиста пружаш мало вере човеку. — Елрик поче да силази низ степенице.
— Постоје две врсте вере, Елриче. Као и у случају слободе, прва се врста лако чува али није вредна чувања; ону другу, међутим, тешко је задобити. Признајем да ти нудим, мало, од оне прве. Елрик крену ка кабини. Смејао се, осећајући у том тренутку искрену наклоност за слепог капетана. — Мислио сам да имам развијен укус за такве нејасноће, али у теби сам нашао равноправног партнера, капетане. Приметио је да крманош оставља своје место за крмом и да извлачи чамац дизалицом, спреман да га почне спуштати. — Је ли то за мене? Крманош климну главом. Елрик се изгуби у кабини. Напуштао је брод само с оним што је на њега донео; одећа и оклоп беху у лошијем стању сада, а и мисли му беху још збрканије него раније. Без оклевања прикупио је своје ствари, навукао свој тешки огртач, ставио панцирне рукавице и прикопчао везице, те напустио кабину и изашао на палубу. Капетан је показивао на тамне обрисе обале, што су се видели кроз маглу. — Видиш ли копно, Елриче? — Видим.
— Онда, мораш брзо отићи. — Радо. Елрик се пребаци преко ограде и сиђе у чамац. Чамац је ударио о бок лађе неколико пута, а звуци који се зачуше личили су на ударце великих погребних добоша. Иначе је владала потпуна тишина над магловитом водом и није било ни трага бродолома. Бледкер га поздрави. — Желим ти сву срећу, друже. — И ја теби, магистре Блендкеру. Чамац се са шкрипом поче спуштати ка равној површини мора. Елрик се затетура и нагло отпусти конопце, тако да се чамац одједном одбаци од Мрачног Брода. Путник затим извуче весла и намести их у њихова удубљења. Док је веслао ка обали, чуо је капетанов глас како му нешто говори. Али речи су биле пригушене маглом и никада није сазнао да ли му је слепи човек довикнуо неко упозорење или неку љубазност. Није ни марио. Чамац је глатко клизио кроз воду, магла се разилазила, али с њом је бледела и светлост. Одједном, Елрик се нађе под сумрачним небом. Сунце је већ било зашло, и звезде почеше да се помаљају. Пре но што је стигао до обале било је већ потпуно мрачно. Месец није изашао, тако да с тешком
муком пристаде уз обалу, сву од равних стена. Затим крену дубље у унутрашњост, све док није оценио да је довољно безбедан од плиме. Онда, с уздахом, леже на земљу с намером да само мало среди мисли пре него што настави. Али, убрзо заспа.
II ЕЛРИК ОДНОСИ ПОБЕДУ Елрик је сањао. Сањао је не само о крају свог света, већ о крају читавог циклуса у историји свемира. Сањао је да није само Елрик од Мелнибонеа, већ и још неки људи који су били таоци судбине и циља који и њима самима није био јасан. И сањао је да је сањао о Мрачном Броду и Танелорну и Агаку и Гагак, док је лежао на обали негде ван граница Пикарајда, а када се пробудио, смешкао се иронично, честитајући себи што има тако изванредну машту. Ипак, није сасвим могао да ослободи главу од неких утисака заосталих из сна. Ова обала није била иста као она на којој мишљаше да је заспао, и тако је било јасно да му се ипак морало нешто десити; можда су га били одвукли, а онда оставили, када су схватили да није оно што су очекивали... Али, не, такво објашњење није одговарало. Када би само могао да открије где се налази, можда би се сетио детаља.
Била је зора, то је бар било извесно. Сео је и погледао око себе. Лежао је на тамном, морем испраном кречњаку, испуцаном на стотинак места. Пукотине су биле дубоке, тако да мале речице пенушаве слане воде што је текла кроз те уске каналиће учинише да иначе тихо јутро постане шумније. Елрик се диже на ноге, употребљавајући мач као подупирач. Његови капци, бели као кост, склопише се за трен преко гримизних очију, и он поново напрезаше ум, покушавајући да се сети догаћаја који су га бацили овамо. Сећао се бега из Пикарајда, панике, падања у кому безнаћа, својих снова. И пошто очигледно није био ни мртав ни заробљен, успе да закључи бар толико да су његови гониоци напустили гоњење — јер, да су га нашли, убили би га. Отворивши очи и разгледајући око себе, приметио је да преовладава чудна плавичаста боја светлости (вероватно игра сунца прикривеног сивим облацима), која је чинила пејсаж натприродним а мору давала сиву, металну боју. Терасе од кречњака које су се дизале из мора изнад њега блистале су као углачано олово. По импулсу, он испружи руку ка светлу и поче га испитивати. Иначе
бела и без сјаја, сад је његова рука била обасјана слабом плавом светлошћу. То му се свидело и он се насмеши као дете у безазленом чуђењу. Очекивао је да ће бити уморан, али онда изненада схвати да је чак необично свеж, као да је дуго спавао после доброг обеда. Решивши да не испитује ову (неочекивано) срећну околност,одлучи да се попне на стене, у нади да ће схватити где се налази, пре но што накани да крене у неком правцу. Кречњак може бити прилично варљив, али му је ипак олакшао пењање, јер се готово без престанка једна платформа додиривала с другом. Пењао се пажљиво и упорно, налазећи чврсто место где да стане; изгледало је да је доста брзо постигао знатну висину, па ипак је било већ подне када се најзад нашао на врху. Налазио се, сада је могао видети, на ивици широког стеновитог платоа који је оштро падао, затварајући хоризонт. Изван платоа видело се само небо. Осим ретког мрког растиња у виду траве није било ничег другог. Никаквог знака људских бића. И тек тада, по први пут, Елрик постаде свестан одсуства живих бића. Нигде ни птичице у ваздуху, ни инсекта у трави. Уместо тога, огромна тишина висила је над мрком равницом.
Елрик је још увек био чудно одморан и зато се реши да своју енергију искористи тако што ће убрзаним кораком стићи до ивице платоа у нади да ће отуда моћи утледати град или село. Наставио је да хода, не осећајући потребу за храном или водом, а ход му је и даље био чудно енергичан. Ипак, погрешио је у процени раздаљине, и сунце је већ било почело залазити кад је стигао до циља. С обе стране небо пређе у тамну, баршунастоплаву боју, а оно мало облака такође беху плави; и сада, по први пут, Елрик схвати да ни сунце није било у својој нормалној боји, већ да је горело црнкастопурпурно. Изненађен, он се запита да ли још увек не сања. Тле се поче нагло дизати и он је сада ходао с муком, али пре но што се светлост потпуно изгубила, он се нађе на стрмом обронку брежуљка који је силазио ка пространој долини. Иако је била без дрвећа, долина је имала реку што је вијугала између стења и мрког бусења и папрати. После краћег одмора Елрик реши да продужи, иако је у међувремену већ и ноћ пала. Желео је да стигне до реке, где је бар могао да се напије воде а ујутро и можда да нађе неку рибу да поједе. И поново, нигде се не појави месец да му помогне у ходу. Ишао је два-три сата по мраку који је био скоро
потпун, спотичући се повремено о крупније стене, док се тле не изравна. Сада је био сигуран да је стигао до долине. Сада је већ био силно ожеднео а помало је осећао и глад; али, ипак одлучи да је можда најбоље да сачека јутро и потражи реку. Онда, заобишавши једну врло високу стену, угледа, изненађен, логорску ватру. Искрено се понада да би то могла бити ватра какве групе трговаца у путујућем каравану, на путу ка цивилизованој земљи. Они би му вероватно дозволили да им се придружи, као противуслугу за службу најмљеног мачеваоца коју би им понудио (не би то било први пут, од како је напустио Мелнибоне, да на тај начин зарађује за хлеб). Ипак, стари инстинкти не беху напустили Елрика. Приближавао се ватри обазриво, не дозвољавајући да буде примећен. Испод једног заклона који је чинила стена а ватра држала у сенци,стајао је сада и посматрао групу од око петнаестак људи; седели су или лежали крај ватре, играјући се неке игре која је укључивала коцку и штапиће од слоноваче обележене бројевима.
Злато, бронза и сребро блештали су у светлу ватре, док су људи стављали на коцку велике суме при сваком покрету коцке или штапића од слоноваче.
Елрик је одмах схватио: да нису били тако задубљени у игру већ би приметили његово приближавање, јер то нису били трговци. По изгледу судећи били су ратници, одевени у избраздану кожу и глатки метал, с оружјем при руци; па ипак, очигледно нису могли припадати ни једној армији сем армије бандита — јер су припадали различитим расама и (чудно) као да су били из различитих периода историје Младих Краљевстава. Изгледало је као да су опљачкали збирку неког сакупљача реликвија. Један борац са секиром из касног периода лормирске републике, која је доживела свој пад пре двеста година, лежао је раме уз раме са шалалитским стрелцем из периода чији је и сам Елрик био савременик. Близу Шалалита седео је низак илмиорански коњаник из прошлог столећа. Поред њега био је Филкхаријанац у варварској одећи из најраније историје те нације. Таркешити, Шазаријаци, Вилмиријанци, сви су се измешали, и једино што им је било заједничко биле су зле црте и гладни изрази на њиховим лицима. У неким другим околностима Елрик би избегао сусрет с њима и продужио свој пут, али сада му је било драго што је наишао на било каква људска бића и зато је занемарио забрињавајући несклад групе. Ипак се само задовољио тиме да их посматра.
Један од људи изгледао је мање злоћудно од других. Био је то здепаст човек црне браде и ћелав, морепловац одевен у кожу и свилу народа из Пурпурних Градова. Када је извадио велики златан мелнибонеански златник у виду точка, новац који је био сечен и обрађиван руком уметника док се не би постигао старински и сложен облик (а не кован као остали новац), тад Елрикова обазривост нестаде, побеђена радозналошћу. Колико је Елрик знао, само мало таквог новца налазило се још у Мелнибонеу а ван њега ни један примерак, јер тај новац више се није користио у трговини с Младим Краљевствима. Био је, као реткост, цењен чак и међу племством Мелнибонеа. Елрику се чинило да је овај ћелави човек могао тај новац добити једино од неког другог Мелнибонеанца, а опет, Елрик није знао ни једног другог Мелнибонеанца који је, као он, волео да истражује. Његове опрезности сасвим нестаде и он крочи у круг логорске ватре. Да није био потпуно опседнут мислима о мелнибонеанском златнику, био би нашао задовољење у изненадном звекету оружја који је уследио. У секунди, већина мушкараца скочила је на ноге и извукла оружје. За тренутак, златни точак је остао заборављен. Једном руком на јабуци свог рунског мача, Елрик другу руку испружи у умирујућем гесту.
— Извините што сам вас прекинуо, господо. Ја сам само један ваш уморан друг — борац који жели да вам се придружи. Молио бих вас за нека обавештења, а желео бих и да купим нешто хране, ако ми можете мало одвојити. Стојећи, борци су сада пружали још страшнији, готово силеџијски призор. Смешкали су се, забављени Елриковом углађеношћу, али ни мало импресионирани њоме. Један од њих, који је носио кацигу с перјаницом пантагијског поморског поглавара, са одговарајућим цртама лица, црнпураст, злокобно истури главу и рече шегачећи се: — Довољно нас је у дружини, бледолики. И мало је оних који истински воле људе-демоне из Мелнибонеа. Мора да си богат. Елрик се сети непријатељских осећања које су Мелнибонеанци изазивали у Младим Краљевствима. Нарочито је Пан Танг завидео Змајевом Острву на знању и моћи, и, од скора, почео да неуспешно подражава Мелнибоне. Са нешто наглашенијом опрезношћу, он равнодушно одговори: — Имам нешто мало новаца.
— Онда ћемо ти га одузети, демону. Пан Тангијац испружи прљав длан испред самог Елриковог носа и прогунђа: — Дај га и одлази. Елриков осмех је био учтив и гадљив, као да су му испричали лош виц. Пан Тангијац је очигледно сматрао шалу успелијом него сам Елрик, јер се смејао од свег срца и гледао на своје другове тражећи одобравање. Груб смех заори се кроз ноћ, и само ћелави црнобради човек не придружи се шали, већ се повуче два корака уназад, док су се други гурали напред. Пан Тангијчево лице беше близу Елриковог. Његов дах беше смрдљив, и Елрик виде да су му брада и коса пуни вашака; па ипак, он се не помери с места и одговори у истом тону: — Дајте ми мало пристојне хране, боцу воде и мало вина, ако га имате, и радо ћу вам дати новац који имам. Смех се појача и опет престаде кад Елрик настави: — Али, ако хоћете да ми одузмете новац и оставите ме без ичега, онда се морам бранити. Имам добар мач. Пан Тангијац покуша да подражава Елрикову иронију: — Али, као што примећујеш, господине демоне, нас је бројно више. И то знатно. Албино мирно рече:
— Приметио сам ту чињеницу, али ме она не узнемирава. — И он извуче црну оштрицу, док је још завршавао реченицу, јер му они одмах притрчаше. Пан Тангијац је пао мртав први, пресечен напола; његова утроба покуља напоље, а Олујник, после прве душе коју је узео, поче певати. Шалалит је издахнуо следећи, скочивши са исуканим џилитом према врху рунског мача; Олујник је и даље мрмљао од задовољства. Али све док није одрубио главу филкаријанског врховног копљаничког команданта мач није забрујао од среће и потпуно оживео; али сада му црни пламен лизаше свом дужином оштрице, док су чудне руне светлуцале. Иако су борци сада већ знали да се боре против магије, због чега постадоше нешто обазривији, ипак скоро уопште нису застали у нападима и Елрик, парирајући, секући, нападајући и бодући, користише сву црну енергију коју је мач преносио на њега. Кратко копље, мач, секира, бодеж, беху блокирани, ране примане и задаване, али број мртвих још увек није премашао живе у тренутку кад се Елрик нађе наслоњен леђима на стену, док је готово десетак оружја тражило виталне делове његовог тела.
У том тренутку, када је Елрик већ постао нешто мање сигуран да може надјачати толику гомилу, ћелави борац са секиром у једној руци а мачем у другој, брзо приђе ватри и навали на другове који му беху најближи. — Хвала ти, господине, — успе да викне Елрик користећи кратку паузу коју тај неочекивани обрт изазва. Његов морал порасте и он настави да напада. Лормиријанац је био распаран од бока до карлице, док је покушавао да изведе финту; Филкиријанац, који је требало да је мртав већ више од четири стотине година, паде, а крв му груну из уста и ноздрва; лешине сада почеше да се гомилају једна преко друге. И даље је Олујник певао своју грозну убојну песму, и даље је рунски мач преносио снагу на свог господара, тако да је после сваке смрти Елрик осећао снагу и жељу да убија све више. Они који још беху преостали живи, почеше да изражавају жаљење због тако наглог напада. Уместо псовки и претњи, из њихових уста потекоше молбе за милост, и они који су се још колико малочас исмевали храбрим хвалисањем, сада су плакали као мале девојчице. Ипак, Елрик, пун убојне радости, није се смиловао ни једноме. У међувремену, човек из Пурпурних Градова без помоћи магије употреби мач и секиру на најбољи
могући начин, и докусури последња три борца, уживајући у свом послу као да се за то одавно спремао. — Аој, ово је права кланица! — викао је Црнобради. А онда, одједном, тај брзи окршај беше завршен и Елрик схвати да нико није преостао сем њега и његовог новог савезника; овај је сада стајао наслоњен на своју секиру, дахћући и показујући зубе као ловачки пас на ловину, поново стављајући своју капу која му беше спала за време битке. Прешавши крвавим рукавом преко зноја који му је блистао на челу, он поче дубоким, расположеним тоном: — Па, сада смо богати, изненада. Елрик врати Олујника у корице, иако је мач оклевао да се уклони. — Ти желиш њихово злато. Да ли си ми зато помогао? Црнобради војник се насмеши: — Имао сам нерашчишћене рачуне с њима, и жељно чекао да дође мој тренутак да им платим. Те пропалице беху део гусарске посаде која је поубијала све на мом броду, када сам залутао у стране воде. И мене би, да нисам рекао да желим да им се придружим. Сада сам освећен. Нисам с раскида да им узмем злато, поготово што већи део ионако припада мени и мојој
мртвој браћи. Предаћу га женама и деци мојих сабораца, кад се вратим у Пурпурне Градове. — Како си успео да их убедиш да те не убију? — Елрик је чепркао по остацима ватре, тражећи да нешто поједе. Нашао је мало сира и почео га јести. — Нису имали капетана, нити крманоша, а, по свему судећи, ниједан од њих није био прави морепловац; све то беху сами кријумчари, а ово острво била им је база. Овде су се укотвили и одали гусарству, као последњој могућности, али су били сувише заплашени да би ризиковали да исплове на море. Сем тога, после битке, нису више имали брода. Успели смо да њихов брод потопимо за време борбе. Мојим смо допловили до обале, али намирница је било мало а они се нису усуђивали да без пуних складишта разапну једра, и тако сам се ја претварао да познајем обалу (нека ме богови узму ако је икад поново посетим после овога посла) и понудио им да их водим дубље на копно, до неког села које би могли опљачкати. Они не беху никад чули да ту постоји такво село, али су ми поверовали када сам рекао да је у скривеној ували. На тај начин сам продужио себи живот, чекајући прилику да им се осветим. Била је то луда нада, знам. Ипак, — додаде он смешкајући се, — сада када се све добро
завршило, могао бих рећи да је, на крају крајева почивала на здравим основама. Зар не? Црнобради притом брзо и опрезно погледа у Елрика, несигуран шта ће албино рећи, надајући се, ипак, пријатељству, иако је знао како Мелнибонеанци могу бити горди. Елрик је знао да све ове мисли пролећу кроз главу његовог новог познаника и широко се насмеја, те потапша човека по рамену. — И ти си спасао мој живот, пријатељу. Обојица смо имали среће. Човек уздахну с олакшањем и забаци секиру на раме. — Да, то је права реч. Али, питам се, хоће ли наша срећа потрајати? — Ти баш ни мало не познајеш острво? — Ни острво, ни ове воде овде. Никад нећу сазнати како смо стигли овамо. Зачаране воде, без сумње. Јеси ли приметио боју сунца? — Јесам. — Па...— морнар се саже да скине огрлицу са Пан Тангијчевог врата, — биће да ти знаш више о чаролијама и магији него ја. Како си стигао овамо, господине Мелнибонеанче? — Немам појма. Бежао сам од неких који су ме гонили. Стигао сам до обале и нисам могао даље. Онда
сам пуно сањао. Кад сам се поново пробудио, био сам опет на обали, али на овом острву. — Духови неки, можда теби наклоњени, склонили су те на сигурно место, далеко од твојих непријатеља. — То је могуће, — сложи се Елрик, — јер ми имамо много савезника међу природним силама. Зовем се Елрик и сам сам себе прогнао из Мелнибонеа. Путујем зато што верујем да постоји нешто што могу научити од народа у Младим Краљевствима. Немам никакве моћи, сем оног што видиш... Очи црнобрадога се сузише, процењујући, док је палцем показивао према себи. — Ја сам Смиорган Ћелави. Некада сам био господар мора у Пурпурним Градовима. Командовао сам трговачком морнарицом. Можда се ствари нису измениле — сазнаћу кад се вратим — ако се икада вратим. — Онда, хајде да спојимо наше знање и својину, Смиоргане Ћелави, и направимо план да напустимо ово острво што је пре могуће. Елрик се врати на место где су остали трагови игре у блату и крви. Мећу коцком и слоновачом, сребрним и бронзаним новцем, он нађе златни мелнибонеански точак. Узе га и држаше га на испруженом длану.
Испуњавао је скоро целу шаку. У старо доба, била је то краљевска монета. — Био је твој, пријатељу? — упита он тихо Смиоргана. Смиорган Ћелави се осврну с места на коме је још увек претраживао Пан Тангијца, тражећи своје украдене ствари, а онда потврдно климну главом. — Да. Желиш ли можда да га задржиш као свој део? Елрик слеже раменима. — Више бих волео да сазнам одакле долази. Ко ти га је дао? — Није био украден. Мелнибонеански је, значи? — Да. — Погодио сам. — Од кога си га добио? Смиорган се диже, пошто је завршио с претраживањем. Трљао је малу рану на предњем делу мишице. — Њиме је плаћена вожња нашим бродом — пре него што смо се изгубили, пре но што су нас напали. — Плаћена вожња? Мелнибонеанаца? — Можда, — рече Смиорган. Оклевао је, одједном на опрезу. — Је ли био борац? Смиорган се насмеши у браду.
— Не. Била је то једна жена. — Како је дошло до тога да је хтела да се вози? Смиорган поново поче да сакупља остатак новца. — Дуга је то прича. Делимично је позната већини трговачких морепловаца. Тражили смо нова тржишта за нашу робу и били смо опремили повећу флоту којом сам командовао ја, јер сам имао највећи број акција. — Он немарно седе на велику лешину Шалалита и поче бројати новац. — Хоћеш да чујеш целу причу или ти је већ досадно? — Било би ми драго да је саслушам у целини, ако имаш воље да ми је испричаш. Испруживши руку, Смиорган извуче флашу с вином иза појаса једног од погинулих и понуди је Елрику, који је прихвати и добро натеже. Вино је било изузетно добро. Смиорган поново узе флашу када је Елрик испразни. — То је био део нашег товара, — рече. — Поносили смо се њиме. Добра лоза, ех? — Одлична. И тако, испловили сте из Пурпурних Градова? — Да. Кренули смо на исток, према Непознатим Краљевинама. Пловили смо тако на исток неколико недеља гледајући најголије обале које сам икада видео, а онда, није више било копна читавих недељу дана. Тада
смо ушли у водени пролаз који смо назвали Ричуће Стене — налик на Змијске зубе, у близини Шазарске обале, али некако шире и дуже. Велике вулканске гребенасте стене дизале су се из мора на обе стране, а око њих таласи су се ковитлали као да кључају, са жестином какву никада, ни пре ни после тога нисам доживео. Па, укратко, флота је била растурена и најмање четири брода пропала су том приликом, разбивши се о стење. На крају смо, ипак, некако успели да побегнемо. Нашли смо се седмог дана у мирним водама. Тражили смо остатак бродова још неко време, а онда одлучисмо да причекамо још недељу дана пре него што се вратимо кући, јер нисмо желели да се поново враћамо поред Ричућих Стена. Имали смо веома мало намирница, али на крају ипак угледасмо копно: затрављене високе стене и пријатељске равне обале, а на копну трагове обраћене земље. Знали смо по томе да смо поново наишли на цивилизацију. Пристали смо у једној малој рибарској луци и задобили поверење домородаца — који нису говорили ниједан од језика МладихКраљевстава — тиме што смо према њима показали пријатељску наклоност. И тад нам је пришла та жена. — Мелнибонеанка?
— Ако је била Мелнибонеанка. Била је заиста фине спољашности. То без оклевања могу рећи. Нисмо имали намирница, као што ти рекох, ни средстава да их купимо, јер рибарима није требало оно што смо имали да им понудимо. Пошто смо одустали од првобитног циља, били смо задовољни што смо коначно одлучили да се поново окренемо ка западу. — А жена? — Хтела је да плати за превоз у Млада Краљевства и била је задовољна што јој се пружила могућност да с нама стигне до Мениија, наше одредишне луке. За превоз нам је дала два таква точка. Један смо употребили да купимо намирнице у граду Грагину, мислим да се тако звао, а онда после неких мањих поправки брода кретосмо натраг. — Никад нисте стигли до Пурпурних Градова? — Било је још бура... чудних бура. Наши инструменти постадоше неупотребљиви, магнети више уопште нису користили. Сада смо били још потпуније изгубљени него пре тога. Неки од људи тврдили су чак да смо сасвим изашли из подручја нашег света. Други су кривили жену; говорећи да је чаробница која није никад ни намеравала да да стигне у Мениију. Али, ја сам јој и даље веровао. Ноћ се онда спустила и као да је трајала вечно, док најзад нисмо упловили у мирну
зоруобасјану плавим сунцем. Моји људи били су већ на ивици панике — а требало је заиста доста па да мојим људима овлада паника — када смо коначно угледали острво. Кад смо се упутили ка њему, ови гусари овде напали су нас бродом за који смо веровали да већ одавно припада прошлости: требало је да лежи на дну мора, а не да плови по њему. Видео сам слике таквих бродова на муралима [2] у цркви у Таркешу. Заградила нас је, али је после краће борбе почела да тоне, док се њена посада почела пребацивати на наш брод. Били су то очајни, дивљи људи, Елриче, изгладнели и жедни крви. Ми смо били уморни после дуге и неизвесне пловидбе, али смо се ипак добро борили. За време битке жена је изненада нестала; вероватно се убила када је видела ко су наши нападачи. После дугог отпора који смо нападачима пружили на нашем броду, остали смо само ја и још један човек, који је, међутим, убрзо умро. Тада сам решио да прибегнем лукавству и да чекам на освету. — Како се звала та жена? — Није хтела да каже. Размишљао сам о томе и сумњао да нас је, можда, ипак искористила. Можда и није тражила Мениију и Млада Краљевства. Можда је тражила баш овај свет, и магијом нас овамо довела. — Овај свет? Мислиш ли да се разликује од нашег?
— Само због чудне боје сунца. Зар ти не мислиш тако? Ти, са својим мелнибонеанскимпознавањем таквих сгвари, морао би бити спреман да поверујеш у то. — Сањао сам о таквим стварима, — признаде Елрик, али не хтеде да каже ништа више. — Већина гусара мислила је исто што и ја. Били су из свих раздобља Младих Краљевстава. Толико сам једино успео да откријем. Неки су били из најранијих година ове ере, неки из нашег доба, а неки из будућности. Авантуристи су били, већина њих. У неком тренутку свог живота потражили су легендарну земљу великог богатства која лежи с друге стране старе капије што се диже на сред океана. Али, нашли су се у клопки овде, неспособни да се врате тој тајанственој капији. Други су као најамници учествовали у поморским биткама, и искрено су веровали да су се подавили и да су се онда поново пробудили на обалама овог острва. Многи од њих су, верујем, некада поседовали неке сасвим привлачне врлине, али како на овом острву човек једва да има могућности да одржи голи живот, то су се претворили у вукове што живе један на рачун другога, или на рачун каквог брода који би био довољно зле среће да неповратно проће кроз ту капију. Елрик се сети једног дела свога сна.
— Да ли је ико ту капију звао Гримизном? — Да. Неколицина међу њима. — Па ипак, та је теорија невероватна. Опрости ми за моју сумњичавост, — настави Елрик. — Као човеку који је прошао кроз Капију Сенки на путу за Амирон... — Ти, значи, знаш и за друге светове? — За овај никада нисам чуо. А упућен сампоприлично у те ствари. Зато и сумњам. А, ипак, сањао сам... — Сањао? — Ох, није то ништа. Навикао сам већ на такве снове и не придајем им значај. — Таква претпоставка, чини ми се, тешко да може изгледати изненађујућа једном Мелнибонеанцу, Елриче! — Смиорган се поново насмеши. — Ја би требало да будем сумњичав, а не ти... Но Елрик одговори, готово као да се обраћа самом себи: — Можда се ја више плашим последица. — Он диже главу и парчетом сломљене стреле поче џарати ватру. — Извесни стари чаробници у Мелнибонеу тврдили су да паралелно с нашим постоји још неограничен број других светова. Заиста, моји недавни снови наговештавају такву могућност. — Он натера себе да се
осмехне. — Не могу дозволити себи да верујем у такве ствари. И, тако, одбијам да верујем у њихово постојање. — Сачекај зору, — рече Смиорган Ћелави. — Боја сунца ће потврдити теорију. — Можда ће само доказати да обојица сањамо, — рече Елрик. Мирис смрти беше поново јак у његовим ноздрвама. Он уклони погинуле који су лежали најближе ватри и спреми се за спавање. Смиорган Ћелави запева тада снажну песму пуну треперења, на свом дијалекту који је Елрик с тешком муком пратио. — Певаш ли о својој победи над непријатељем? — упита албино. Смиорган застаде за час, полузабављен: — Не, господине, певам да задржим сенке у заливу. Уосталом, духови ових момака мора да још лебде около, у тами, јер је мало времена прошло од како су изгинули. — Не бој се, — рече му Елрик. — Њихове душе већ су поједене. Али Смиорган је и даље певао, а глас му је био све гласнији а песма све жешћа и жешћа. Баш пре него што ће заспати, Елрику се учини да је чуо коњско њиштање. Хтеде да упита Смиоргана да ли је неки од пирата имао коња, али заспа пре него што је успео да то учини.
III ЕЛРИК СРЕЋЕ НЕЗНАНКУ Пошто се слабо сећао свог путовања Мрачним Бродом, Елрик никада неће сазнати како је дошао у свет у коме се сада налазио. У потоњим годинама сетиће се већине доживљаја само као снова; а они су заиста и личили на сан чак и у тренутку када су се одиграли. Спавао је немирно. Јутро је освануло испуњено облацима који су били још тежи, зрачећи чудним, оловним сјајем, иако је сунце било скривено. Смиорган Ћелави из Пурпурних Градова већ на ногама, показивао је на горе, говорећи с тоном мирног тријумфа у гласу. — Хоће ли овај доказ бити довољан да те убеди, Елриче од Мелнибонеа? — Ја сам само убеђен да због природе светлости — могуће, услед терена — сунце изгледа као да је плаво, — одговори Елрик. Он с гађењем погледа око себе, на тела погинулих чији су остаци пружали бедан призор. Био је испуњен јадом, који није био ни кајање ни сажаљење. Смиорганов уздах беше усиљен и помало горак: — Па, господине Сумњичави, боље да се вратимо мојим траговима и потражимо брод. Шта велиш на то?
— Слажем се, — одговори албино. — Колико си пешачио од обале док нас ниси нашао? Елрик му рече. Смиорган се насмеши. — Стигао си за трен ока, значи. Био бих у гадном сосу данас да смо стигли до мора, а да ја не бих могао да покажем село мојим сапутницима. Нећу заборавити услугу коју си ми учинио, Елриче. Ја имам грофовску титулу у Пурпурним Градовима, и мој утицај тамо приличан је. Ако ишта могу учинити за тебе кад се вратимо, мораш ми рећи. — Хвала ти, — рече Елрик озбиљно. Али, прво морамо наћи начин да побегнемо одавде. Смиорган скупи у торбицу хране, мало воде и вина. Елрику се гадило да доручкује мећу мртвима, па само баци торбицу на раме и рече: — Хајде, ја сам спреман. Смиорган је био задовољан: — Пођимо овим путем. Елрик је пратио некадашњег господара мора преко суве изгажене траве. Стрме ивице долине назирале су се изнад њих, обојене чудном и непријатном нијансом зелене боје, која је потицала од мрког лишћа обасјаног плавом светлошћу одозго. Када су стигли до реке која је била уска и брзо текла преко облутака, лако је пређоше,
а онда се одморише и нахранише. Оба мушкарца су још била укочена од јучерашње борбе, али су обојица, такође, били задовољни што могу опрати окорелу крв са својих удова и тела. Освежени, попеше се затим преко обронка обале и оставише реку за собом, пењући се уз нагибе планине и говорећи мало да би сачували дах за напоре што су им још предстојали. Било је подне када су коначно стигли на врх долине и угледали равницу сличну оној коју је Елрик најпре морао да пређе. Елрик је сад имао лепу и знатно потпунију представу о географији острва. Личила је на врх планине, с једним улубљењем близу средишта; била је то долина. И поново је био потпуно свестан савршеног одсуства живог света, и то напомену грофу Смиоргану, који се одмах сложи да ни он не беше ништа приметио: ни птице, ни рибе, ни звери, од како су стигли на острво. — То је јалов, мали свет, пријатељу Елриче, и несрећа је за морепловца да овде доживи бродолом, на овим обалама. Они продужише даље док нису угледали море како се сједињује с обзорјем у даљини. Елрик је први зачуо шум иза њих и препознао равномерне ударце копита коња у галопу, али кад је погледао преко рамена, нигде није могао приметити
јахача, нити место где би се он могао сакрити. Помислио је да га, због умора, уши варају. Мора да је чуо грмљавину. Смиорган настави неумољиво даље, иако је и он морао чути топот. Шум се понови. Елрик се и овог пута окрете. Поново, никога није било. — Смиоргане? Јеси ли чуо топот копита? Смиорган настави да хода не окрећући се. — Чуо сам, — промрмља. — Чуо си га и раније? — Много пута од како сам стигао. И пирати су га чули, такође. Неки су веровали да је то освета — Анђео Смрти који их тражи због одмазде. — Не знаш одакле потиче тај шум? Смиорган застаде, престаде да хода и кад се окрете, лице му је било мрачно. — Једном, не, два пута, угледао сам коња. Чини ми се, бар Високог коња, белог, богато опремљеног, али без јахача. Не обраћај пажњу, Елриче, као што и ја чиним. Постоје овде веће мистерије, којима можемо забављати наше уморне мозгове. — Плашиш ли га се, Смиоргане? Смиорган се сложи: — Да. Признајем, да се плашим. Али, ни страх ни нагађање неће нас спасти. Хајде, кренимо даље.
Елрик је морао да призна да је Смиорганова изјава била разумна и стога је прихвати... Али, ипак, када се топот поново зачуо, није могао да се уздржи а да се не окрене. Учинило му се да је видео контуре крупног пастува опремљеног за јахање, али је то можда била идеја коју му Смиорган беше убацио у главу. Дан захладни а у ваздуху се осети чудан, горак мирис. Елрик то помену грофу. Смиорган му рече да је и то сасвим обична појава овде. — Тај мирис долази и одлази, али, углавном је стално присутан, мада, искрено речено, час у већој час у мањој мери. — Као сумпор, — рече Елрик. У смеху грофа Смиоргана било је доста ироније — као да је Елрик и нехотице додирнуо неку Смиорганову личну шалу: — Ох, да. Сумпор. Није него! Топот копита иза њих постаде јачи кад су се примакли обали, и на крају се и Елрик и Смиорган окретоше и погледаше. Сад се коњ могао јасно видети — без јахача, али са седлом и узенгијама, тамних паметних очију и дивне беле главе поносног држања. — Да ли си још увек сигуран да нема магије овде, господине Елриче? — Гроф Смиорган постави ово
питање с извесном дозом задовољства у гласу. — Коњ је био невидљив. Сад је видљив. — Он забаци бојну секиру на раме, намештајући је у бољи положај. — Или је тако, или се он креће из једног у други свет с лакоћом, тако да чујемо само његов топот. — Ако је тако, — рече Елрик иронично, гледајући коња, — онда нас можда може вратити у наш свет. — Ти, дакле, признајеш да смо намамљени у замку, у свет између неба и пакла? — Врло добро. Да. Признајем да постоји и таква могућност. — Зар не располажеш неком магијом, помоћу које би могао ухватити тог коња? — Магија ми баш не успева лако, јер је претерано не волим, — одговори албино. Док су тако разговарали стигоше и до коња, али им овај не дозволи да му се сасвим приближе. Рзао је и узмицао, непрестано одржавајући исти размак између њих и себе. Коначно, Елрик рече: — Ми само губимо време, грофе Смиоргане. Хајдемо на твој брод што брже и заборавимо плава сунца, зачаране коње, и то што пре. Када се једном нађемо на броду, моћи ћу ти без сумње помоћи са две
или три бајалице, јер ће нам некаква помоћ заиста бити потребна да сами покренемо велики брод. Они наставише ход, али коњ је и даље ишао за њима. Дођоше до ивице стеновитих литица које су се дизале изнад уске увале у којој је стајао укотвљен брод. Одликовале су га фине извајане линије, карактеристичне за трговачку флоту Пурпурних Градова, али палубе су му биле претрпане остацима исцепаног платна, ужади, парчићима дрвене грађе, отвореним балама платна, полупаним посудама вина и свим могућим другим отпацима. На неколико места ограда је била оштећена, а и понеки делови држача једара беху сломљени. Било је јасно да је брод прошао кроз буре и битке, те је изгледало као чудо како се још уопште могао држати на води. — Мораћемо га најпре очистити што боље можемо, а затим за покретање употребити само главну крму, — размишљао је Смиорган. — Сва срећа, спасли смо доста хране, која нам може потрајати... — Гледај! — Елрик показа у једном правцу, сигуран да је угледао некога у сенци близу задње палубе. — Јесу ли гусари оставили некога за собом? — Не. — Јеси ли видео некога на броду, малочас?
— Моје се очи подло играју с мојом главом, — одговори му Смиорган. — То је та проклета плава светлост. Има ту још који пацов, и то је све. То си сигурно видео. — Могуће. — Елрик погледа иза себе. Коњ као да није био свестан њиховог присуства, пасући мрку траву. — Па, хајде да завршимо путовање. Они се сручише низ стрмину стеновите обале и ускоро се нађоше у плићаку, те се почеше пети уз клизаву ужад која су још увек висила низ бокове лађе, док се, на крају, уз осетно олакшање, не нађоше на палуби. — Већ се осећам безбедније, — рече Смиорган. — Овај брод ми је био као дом дуго времена. Тражио је нешто кроз разбацану робу, док најзад није пронашао једну неразбијену посуду с вином; скинувши јој печате, понуди Елрика. Елрик диже тешку посуду и пусти да му мало доброг вина потекне у уста. Али, када је и гроф Смиорган почео пити, Елрику се поново учини да је приметио неки покрет близу задње палубе, и одмах пође тамо. Сада је био сасвим сигуран да чује пригушено дисање, као дисање некога ко се трудио да пригуши потребу за ваздухом да не би био откривен. Били су то слаби шумови, али албинове уши, супротно очима беху
оштре. Руке спремне да извуче мач, он крену ка извору тог шума, са Смиорганом за собом. Она изађе из свог склоништа пре но што јој приђоше. Коса јој је висила у тешким, прљавим увојцима око белог лица; рамена су јој била оборена а нежне руке мртво су висиле низ бокове. Хаљина јој је била сва умрљана и исцепана. Кад се Елрик приближио, она паде на колена пред њим: — Узми ми живот, — рече она понизно, — али, молим те немој ме вратити Саксиф д'Аану, иако сам сигурна да си му или слуга или рођак. — То је она, — викну Смиорган у чуду. — То је наша путница. Мора бити да се ту крила све време.
Елрик јој приђе и подиже јој браду, да би могао да јој боље осмотри лице. Било је нечег мелнибонеанског у тим цртама, али, колико је он могао приметити, била је
из Младих Краљевстава. Недостајао јој је понос мелнибонеанских жена. — Које си име употребила, девојко? — упита је он љубазно. — Јеси ли говорила о Саксифу д'Аану од Мелнибонеа? — Да, мој господару. — Не бој ме се, као његовог слуге, — поче Елрик. — А што се тиче рођака, па, тако би ме могла назвати, по мајчиној линији, или, још тачније, по пра-прапрабабиној линији. Он је био мој далеки предак. Мора да је мртав најмање два века. — Не, одговори она. Он је жив, мој господару. — На овом острву? — Ово острво није његов дом, али на овим пространствима он живи. Покушала сам да му умакнем кроз Гримизну Капију. Побегла сам кроз Капију на чамцу и стигла до града где си ме ти нашао, грофе Смиоргане, али он ме је повукао натраг кад сам већ била на твом броду. Повукао ме је натраг и брод заједно са мном. Осећам се кривом због тога и због свега што је задесило твоју посаду. Сада знам да ме он тражи. Осећам да се приближава. — Је ли он невидљив? — упита је Смиорган изненада. — Јаше ли на белом коњу? Она се укочи.
— Видиш, близу је. Зашто би се иначе тај коњ појавио на обали? — Он јаше тог коња? — упита Елрик. — Не. Не. Он се плаши коња скоро исто толико колико ја њега. Тај га коњ прогони. Елрик извади мелнибонеански златни точак из кесе. — Јеси ли ово узела од грофа Саксифа д'Аана? — Да. Албино се намршти. — Ко је тај човек, Елриче? — упита гроф Смиорган. — Описујеш га као свог претка, а ипак, он живи у овом свету. Шта знаш о њему? Елрик је вагао тежину великог златника на длану пре но што га је вратио у кесу. — Био је нека врста легенде у Мелнибонеу. Прича о њему део је наше књижевности. Био је велики чаробник, један од највећих, и заљубио се. Мелнибонеанцу се веома ретко дешава да се заљуби — у оном смислу у коме други схватају то осећање — а још је ређе да се заљуби у девојку која није наше расе. Али, жена у коју се био заљубио мој предак беше, кажу, само напола Мелнибонеанка, мада је потицала из земље која је у то време била мелнибоиеански посед, западна покрајина близу Дариџора. Купио је заједно са групом робова које је намеравао да искористи за неке магијске
експерименте, али је њу издвојио и спасао судбине која је задесила остале. Обасипао је пажњом и све јој је пружио. Због ње је престао да се бави магијом и повукао се у миран живот у Имрир. Мислим да је и она њему указивала извесну пажњу, иако га, изгледа, није волела. Био је ту неко други, знаш, звао се Каролак, колико се сећам; и он је био само напола Мелнибонеанац. Почео је као најамни ратник у Шазару и уздигао се у милости шазарског двора. Она је била обећана Каролаку пре но што је била отета... — Волела га је? — упита гроф Смиорган. — Била му је обећана и требало је да се уда за њега... Али, да довршим причу... — Елрик настави. — И, тако, на крају, Каролак, сада најимућнији човек после краља Шазара, сазна за њену судбину и закле се да ће је спасти. Дошао је са ратницима на мелнибонеанске обале и уз помоћ магије нашао Саксиф д'Аанову палату. Када је успео да продре у њу, потражио је девојку и на крају је нашао у одајама које Саксиф д'Аан беше издвојио за њене потребе. Рече јој да је дошао да је води као своју вереницу и да је спасе од даљег прогањања. Чудновато, међутим, али девојка се почела опирати, говорећи да је сувише дуго била ропкиња у мелнибонеанском харему да би се могла привићи на живот принцезе шазарског двора. Каролак се разбесни
и на силу је поведе.Успео је да побегне из замка, односећи девојку на седлу иза себе, и управо је хтео да се придружи својим људима на обали када их откри Саксиф д'Аан. Каролак је, мислим, био убијен, или на њега беху бачене чини, али Саксиф д'Аан је, у својој грозној љубомори, сигуран да је девојка планирала бег са својим љубавником, наредио да је уморе на Точку Хаоса, машини сличној овом златнику.Удови су јој били ломљени лагано, док је Саксиф д'Аан седео и данима гледао како она лагано умире. Кожа јој је била згуљена с меса, а гроф Саксиф д'Аан је посматрао сваки детаљ њеног кажњавања. Ускоро је постало јасно да дроге и магија више не делују, и да јој не продужавају живот, те Саксиф д'Аан нареди да је скину са Точка Хаоса и спусте на лежај. — Па, — рече јој, кажњена си што си ме издала и мени је драго. Сад можеш умрети. — Тада виде како се њене усне, отечене и окорене од крви, готово неприметно помичу. Сагнуо се да чује шта говори. — Шта је изговорила? Речи проклетства? Освете? — упита Смиорган. — Њен последњи гест био је покушај да га загрли. А речи, су биле оне које никад раније није изговорила, иако им се он дуго надао. Она је једноставно понављала: „Волим те. Волим те.” А онда је умрла.
Смиорган је трљао браду. — Богови! А онда? Шта је урадио твој предак? — Упознао је кајање. — Наравно! — Па, није баш тако, ако се узме у обзир да је био Мелнибонеанац. Кајање је ретка појава код нас. Мало њих је икад спознало шта оно значи. Растрзан осећањем кривице, гроф Саксиф д'Аан напусти Мелнибоне, да се више никад не врати. Претпоставља се да је умро у некој далекој земљи, покушавајући да исправи оно што је учинио јединој особи коју је икада волео. Сада, изгледа, тражи пролаз кроз Гримизну Капију, мислећи, можда, да је то улаз у Пакао. — Али, зашто мене гони? — викну девојка. Ја нисам она. Зовем се Васлиса. Ћерка сам једног трговца. Из Џаркора. Путовала сам да посетим ујака у Вилмиру, кад нам се брод слупао. Мало нас је преживело, у једном чамцу на отвореном мору. Наишле су буре. Била сам избачена из чамца и скоро се удавила, кад — она уздрхта — кад ме је његова галија нашла. Била сам му захвална, тада... — Шта се десило? — Елрик јој уклони прљаву косу с лица и понуди мало вина. Она га захвално попи. — Одвео ме је у своју палату и рекао да ће се оженити са мном, да ћу заувек бити владарка и да ћу
владати покрај њега. Али, била сам ужаснута. У њему је било таквог бола и такве бездушности! Мислила сам да ће ме смождити. Убрзо после тога, узела сам новац и чамац и побегла кроз Капију о којој ми је причао... — Би ли могла наћи Капију и за нас? — упита је Елрик. — Мислим да бих. Знам понешто о пловидби морем, научила сам од оца. Али, каква вајда, господине? Он би нас нашао и повукао нас натраг. Он мора да је врло близу, чак и сада. — И ја умем да мало користим магију, — уверавао је Елрик. Ако буде потребно, употребићу је против Саксиф д'Аана. — Затим се окрену према грофу Смиоргану. — Можемо ли брзо дићи једро? — Прилично брзо. — Па, онда, пожуримо, грофе Смиоргане Ћелави. Можда ћу наћи начин да прођемо кроз Гримизну Капију и да се ослободимо даље везе са мртвима.
IV ЕЛРИК ПРИЗИВА ПРИЈАТЕЉСКЕ СИЛЕ Док су га гроф Смиорган Ћелави и Васлиса из Џаркора немо посматрали, Елрик се спусти на палубу дахћући и блед. Његов први покушај да употреби магију у овом свету није успео, и сада је клечао, потпуно исцрпљен. — Још више сам сада убеђен, — обрати се он Смиоргану, — да смо у другом простору егзистенције, јер обично сам у стању да своје бајање изведем с мање напора. — Ниси успео. Елрик се с муком диже. — Покушаћу поново. Он окрете своје бледо лице ка небу, склопи очи и испружи руке, укочи тело, а онда поново поче бајање. Глас му је постајао све гласнији и гласнији, виши и виши, тако да је коначно личио на врисак олује. Заборавио је где се налази, заборавио сопствену личност, заборавио с ким је, концентришући се потпуно на призивање туђих сила. Послао је позив далеко ван
граница света, у онај чудниПростор где су боравиле природне силе, где су моћна бића ваздуха још увек могла да се нађу — силфе поветарца, шарнаси буре, и најмоћнији од свих, х’хааршани, бића из вртлога. Коначно, после неког времена, поједини од њих почеше се одазивати на његов позив, спремни да му служе по једном старом договору по коме су природне силе служиле и његовим прецима. И, полако, једра брода почеше се надимати, даске зашкрипаше и Смиорган подиже сидро; и брод поче да напушта острво, пробијајући се кроз стеновити пролаз луке ка отвореном мору, још увек, ипак, под светлошћу чудног плавог сунца. Ускоро се огроман талас појавио око њих, подигао брод и понео га преко океана, тако да се гроф Смиорган и девојка задивише брзини којом су напредовали; док је Елрик, сада отворених гримизних очију али не видећи ништа, наставио да баје и чара и дозива своје невидљиве савезнике. И тако је брод напредовао преко мора и на крају се острво изгубило из вида; а девојка, одређујући њихов положај према положају сунца, могла је грофу Смиоргану пружити довољно података за држање курса.
Чим је могао напустити своје место за крмом, гроф Смиорган се попе до Елрика. Овај је и даље седео на палуби, прекрштених ногу, укочених удова као и пре. Смиорган га протресе: — Елриче, дотући ћеш се тим напором. Твоји нам пријатељи више нису потребни. Ветар намах стаде, талас се разиђе, а Елрик се сручи на под. — Овде је теже, — рече он. — Овде је много, много теже. Као да духове морам да призивам из знатно већих понора него икада раније. И Елрик паде у сан. Лежао је на топлом лежају у прохладној кабини. Кроз мало прозорче пробијала се растресита светлост плаве боје. Елрик шмркну. До његових ноздрва беше допро мирис топле хране, а када се окрену, угледа Васлису како стоји с тањиром чорбе у рукама. — Успела сам да ти скувам ово, — рече она. — Помоћи ће ти да се опоравиш. Колико могу да утврдим, приближавамо се Гримизној Капији. Море је увек немирно крај ње, тако да ће ти снага бити итекако потребна. Елрик јој љубазно захвали и поче јести чорбу, док га је она посматрала.
— Ти веома много личиш на Саксиф д'Аана, — рече му. — Мада си, некако, истовремено и грубљи и нежнији. Он, сам, је тако далек. Чини ми се да знам зашто она девојка није никада могла рећи да га воли. Елрик се насмеши. — Ох, то је вероватно само легенда. Тај Саксиф д'Аан могао је бити било ко — какав уљез, можда, који је само узео његово име — или неки чаробњак. Неки чаробњаци узимају имена других чаробњака, јер верују да им то увећава моћ. Одозго се зачу узвик, али Елрик није могао да разазна речи. Девојчин израз одједном постаде узнемирен. Без речи, она изађе из кабине. Елрик се несигурио диже и пође за њом уз степенице. Гроф Смиорган Ћелави стајао је за крмом и показивао на обзорје иза њих. — Шта је то, Елриче? Елрик је зурио у хоризонт, али ништа није могао видети. Његове су очи често биле слабе, управо као и овог тренутка. Али девојка изусти тихим очајним гласом: — То је златно једро. — Познајеш га? — упита је Елрик.