— Изгледа да познајеш обичаје Мелнибонеа, војводо Аване, — рече Елрик, а капци му падоше тако да потпуно прекрише очи. Наслонио се на наслон столице и са задовољством загризао парче свежег хлеба. — Знаш ли шта те речи значе? — Рекли су ми да значе, једноставно, Тамо Где Се Високи Срећу, на старом мелнибонеанском језику, — спремно одговори војвода Аван Астран. Елрик наклони главу. — Тачно. Без сумње, у стварности је то само мали градић. Ту су се локалне поглавице налазиле једном годишње да претресају цене жита. — Верујеш ли заиста у то, принче Елриче? Елрик је испитивао покривену чинију. Послужио се пилетином у густом, слатком сосу. — Не, — одговори он. — Ти, дакле, и сам верујеш да је ту постојала стара цивилизација, која је претходила вашој и из чије је културе ваша култура проистекла? Верујеш да је Р'лин К'рен А'а још увек тамо, негде у западним џунглама? Елрик сачека да прогута залогај, па затресе главом: — Не, рече. Верујем да више не постоји. — И ниси нимало знатижељан за оно што је у вези са твојим прецима? — Треба ли да будем?
— Кажу да су били другачији по карактеру од оних који су основали Мелнибоне. Нежнији... — Војвода Аван Астран се помно загледа у Елриково лице. Елрик се насмеје. — Ти си врло интелигентан, војводо Аване од Старог Хролмара. Добро запажаш. О, заиста си лукав човек, господине. Војвода Аван се насмеши на тај комплимент: — А ти знаш више о легендама него што признајеш — ако не грешим. — Могуће је. — Елрик уздахну, док му је храна загревала тело. — Ми смо надалеко познати као тајанствен народ, ми, Мелнибонеанци. — Па ипак, — настави војвода Астран, — изгледаш различит од свога соја. Ко би, иначе, напустио власт и престо да би путовао у земље где његову расу највише мрзе? — Један владар боље влада, војводо Аване Астране, ако из прве руке познаје свет над којим се његова власт простире. — Мелнибоне више не влада Младим Краљевствима. — Али моћ му је још увек велика. То, уосталом, нисам ни хтео рећи. Мислим, у ствари, да Млада Краљевства имају нешто што је Мелнибоне изгубио.
— Виталност? — Можда. — Хуманост, — загрми гроф Смиорган Ћелави.То је твоја раса изгубила, принче Елриче. Не кажем за тебе, али сети се грофа Саксиф д'Аана. Како један мудар човек може бити таква будала? Он је изгубио све: понос, љубав, моћ, јер није имао хуманости. А и оно мало хуманости што му беше преостало — уништило га је. — Неки кажу да ће и мене моја уништити, — рече Елрик. — Али, можда је управо хуманост оно што тежим да поново донесем Мелнибонеу, грофе Смиоргане. — Онда ћеш уништити своје царство, — рече Смиорган једноставно. — Сувише је доцкан да се Мелнибоне спасе. — Можда ти ја могу помоћи да наћеш то што тражиш, принче Елриче, — поче војвода Аван Астран мирно. — Можда ипак још има времена да се Мелнибоне спасе, ако заиста мислиш да је једна тако моћна нација у опасности. — Изнутра, — рече Елрик. — Али, ја говорим сувише слободно. — За једног Мелнибонеанца, заиста. — Како си успео да дођеш до информација о том граду? — желео је да сазна Елрик. — Нисам срео ни
једног човека у Младом Краљевству који је чуо о Р'лин К'рен А'а. — Налази се на мапи која је у мом поседу. Намерно, Елрик је дуго жвакао месо и најзад га прогутао. — Мапа је без сумње фалсификат. — Можда. Да ли се сећаш било чега из легенде о Р'лин К'рен А'а? — Постоји једна прича о Бићу Осуђеном Да Живи. — Елрик одгурну храну устрану и насу себи вина. — Кажу да је град добио име по томе што су се господари Виших Светова скупили тамо да одлуче о правилима Космичке Битке. Чуо их је један становника града који није побегао кад су они стигли. Кад су га открили, проклели су га да живи вечно и да носи страшно знање у глави... — Чуо сам за ту причу. Али, она која ме занима јесте та по којој се становници Р'лин К'рен А'а никад нису вратили у свој град. Уместо тога, отишли су на север и прешли море. Неки су стигли до острва кога данас зовемо Чаробњаковим Острвом, док су други отишли и даље, понети великом буром, док најзад нису стигли до једног већег острва, настањеног змајевима чији отров је палио све чега би се дотакао. То је Мелнибоне. — И ти желшп да провериш веродостојност те приче? Твоје интересовање је научне природе?
Војвода Аван се насмеја. — Делимично. Али, моје право интересовање за Р'лин К'рен А'а је више материјалистичке природе. Јер, твоји преци су оставили огромно благо за собом када су побегли из града. Пре свега, оставили су лик Ариоха, господара Хаоса, монструозни лик урезан у жаду, док су му очи два велика једнака алем-камена непознате врсте. То су драгуљи са другог Простора постојања. Драгуљи који могу открити све тајне Виших Светова, у прошлости и у будућности, и свих милиона Простора космоса... — Све културе имају сличне легенде. Сањарење, војводо Аване, то је све... — Али, Мелнибонеанци су имали културу различиту од свих других. Мелнибонеанци нису обични људи, као што и сам врло добро знаш.Они су изнад свих у погледу моћи, а и знање им јевелико. — Тако је некад било, — одговори Елрик. — Али, ја немам моћ и знање о којима говориш. Само један мали део... — Нисам те тражио у Бакшаану, ни доцније у Џадмару, само због тога што сам веровао да једино ти можеш потврдити оно што сам чуо. Нисам прешао преко мора у Филкар, а онда у Аргимилијар и на крају у Пикарајд, само због тога што сам веровао да ћеш ти
одмах потврдити све о чему говорим... Тражио сам те јер сам мислио да си ти једини човек који би желео да ме прати на путу који ће једном за свагда показати да ли су легенде истините или лажне. Елрик забаци главом и испи чашу вина. — Зар не можеш то сам проверити? Зашто ти је толико потребно моје друштво у том потхвату? По ономе што сам чуо о теби, војводо Аване, теби бар никад није била потребна подршка у било којој авантури... Војвода Аван се насмеја. — Наставио сам сам пут у Елјуер кад су ме моји људи напустили у Плачућој Пустињи. Моја природа не зна за физички страх. Али, ја сам и оволико успео да преживим своја путовања само зато што сам умео да предвидим ствари пре него што би се оне десиле. Сад ћу, међутим, изгледа морати да се суочим са опасностима које нећу моћи да предвидим; можда ћу се чак суочити и са магијом. Зато ми је био потребан савезник који има искуства у борби с магијом. А пошто не бих имао посла с обичном врстом чаробњака, као што су Пан Тангови накоти, ти си ми био једини избор. Ти трагаш за знањем, принче Елриче. И ја, такође. Заиста, може се чак рећи, да није твоје жеђи за знањем твој рођак сигурно не би никад ни покушао да узурпира мелнибонеански Рубински престо...
— Доста, — прекиде га Елрик горко. — Хајде да говоримо о тој експедицији. Где је мапа? — Пратићеш ме? — Покажи ми мапу. Војвода Аван извуче свитак из своје кесе. — Ево је. — Где си је нашао? — У Мелнибонеу. — Био си тамо скоро? — Елрик осети како бес расте у њему. Војвода Аван диже руку. — Био сам тамо с групом трговаца и дао сам много за извесни ковчежић који је био запечаћен, изгледало је, већ читаву вечност. Унутра је била мапа. — Он разви свитак на столу. Елрик препозна стил и писмо Старог, Високог Језика Мелнибонеа. Била је то мапа једног дела западног континента. Показивала је више но што је Елрик икада видео на другим мапама. Видела се на њој велика река која је вијугала у унутрашњости на стотине и више миља. Текла је кроз џунглу, а онда се делила у два крака која су се на једном удаљеном месту поново спојила. „Острво” које је тако настало било је обележено црним кружићем. Унутар њега, писмом Старог Мелнибонеа,
писало је Р'лин К'рен А'а. Елрик је пажљиво гледао свитак. Није личио на фалсификат. — Је ли то све што си нашао? — Свитак је био запечаћен, а ово је било у печату, — рече војвода Аван и даде нешто Елрику. Елрик је држао предмет на длану. Био је то сићушан рубин тако таман да је изгледао скоро црн. Али кад га је окренуо према светлости, виде лик у средишту и одмах га препознаде. Намршти се и рече: — Слажем се с твојим предлогом, војводо Аване. Хоћеш ли дозволити да задржим ово? — Знаш ли шта је то? — Не, али бих волео да откријем. Негде постоји неко сећање у мојој глави... — Добро. Задржи га. Ја ћу задржати мапу. — Кад желиш да кренемо? Осмех војводе Авана био је ироничан: — Ми већ пловимо око јужне обале ка Кључајућем Мору. — Мало је оних који су се вратили са тог океана, — горко промрси Елрик. Он баци поглед преко стола и примети да га Смиорган тражи очима и да му даје знак да не пристане да учествује у науму војводе Авана. Елрик се насмеши пријатељу и рече: — Пустоловина је по мом укусу. Тужно, Смиорган слеже раменима.
— Изгледа да ће мало потрајати док се не вратимо у Пурпурне Градове.
II ЕЛРИК НА СТАРИМ ОБАЛАМА СВОЈЕ РАСЕ Обала Лормира нестала је у топлој измаглици и шкуна војводе Авана Астрана окрете своју грациозну прову према западу и Кључајућем Мору. Вилмиријанска посада шкуне била је навикла на лакшу климу и лагоднији посао од овога, па је, како се Елрику чинило, обављала своје дужности са једва прикривеним незадовољством. Стојећи крај Елрика на прамцу, Смиорган Ћелави је брисао зној са темена и гунђао: — Вилмиријанци су ленштине, принче Елриче. Војводи Авану су за овакво путовање потребни прави морнари. Могао сам му сакупити посаду, само да ми је пружио прилику... Елрик се смешио. — Ни једноме од нас он није пружио прилику, војводо Смиоргане. Био је то fait accompli. [3]Бистар је то човек, тај гроф Астран. — Није то памет какву ценим, јер није нам пружио прави избор. Слободан човек је бољи пратилац него роб,
каже стара пословица. — Зашто се онда ниси искрцао, кад си већ имао такву могућност, грофе Смиоргане? — Због обећаног блага, — одврати црнобради човек искрено. Вратио бих се, са тим благом, поносито у Пурпурне Градове. Немој заборавити да сам командовао флотом која је изгубљена... Елрик је схватио. — Моји су мотиви јасни и отворени, — рече Смиорган. Твоји су, међутим, много сложенији. Ти као да тражиш опасност, као што други траже љубав и пиће. Као да у опасности налазиш заборав. — Зар то није тачно за већину професионалнихвојника? — Ти ниси обичан професионални војник, Елриче. То знаш исто тако добро као и ја. — Али неколико опасности у којима сам се нашао учинили су да то заборавим, — напомену му Елрик. — Чак су ме и учврстили у оном што сам, у дилеми с којом сам суочен. Моји сопствени инстинкти боре се против традиција моје расе. — Елрик тужно уздахну. — Ја идем тамо где се налази опасност јер верујем да можда тамо лежи мој одговор; разлог за сву ту трагедију и парадоксе. Па ипак, добро знам да га никад нећу наћи. — Па, ти зато и пловиш у Р'лин К'рен А'а? Је ли тако? Надаш се да твоји стари преци имају одговор који тражиш?
— Р'лин К'рен А'а је мит. Међутим, чак и ако се покаже да има истине у причи о њему, шта ћемо наћи у рушевинама? Имрир стоји већ десет хиљада година и саграђен је најмање два века похпто су се моји преци доселили у Мелнибоне. Време је сигурно збрисало Р'лин К'рен А'а. — А та статуа Човека Од Жада, о којој је Аван говорио? — Ако је икада постојала, мора да је неко већ уграбио током ових последњих стотину векова. — А Биће Осуђено Да Живи? — Мит. — Али, ти се надаш, зар не, да је ипак све онако како војвода Аван каже? — Гроф Смиорган стави руку на Елриково раме. — Зар не? — Не, грофе Смиоргане. Ја се баш бојим да је управо онако како војвода Аван каже. Ветар је ћудљиво дувао и шкуна се лагано пробијала док је врућина бивала све јача, и посада се знојила и мрмљала од страха. На свим лицима био је натегнут израз. Само је војвода Аван сачувао самопоуздање. Узвикивао је посади да се прибере, да ће ускоро сви бити богати. Затим је наредио да се извуку весла, јер се у ветар више није могло поуздати. Они на то почеше гунђати, скидајући кошуље да покажу кожу, црвену као у куваних ракова. Војвода Аван је, међутим, само терао шегу са тим. Али
Вилмиријанци се више нису смејали на његове шале, као што су чинили док су се налазили на блажим морима своје домовине. Око брода море је шумело и кључало, а они су управљали бродом ослањајући се на оно мало инструмената што су имали, јер измаглица од паре беше све прикрила.
Једном је нешто зелено експлодирало у мору и засјало испред њих, да би одмах затим нетрагом нестало.
Јели су и спавали мало а Елрик је ретко напуштао прамац. Војвода Смиорган је подносио врућину без речи, а и војвода Аван исто тако; као да није примећивао никакве неудобности, обилазио је весело брод и довикивао речи охрабрења својој посади. Гроф Смиорган је био као опчињен водама. Слушао је о њима, али никад раније није њима пловио. — Ово су само спољни делови тог мора, Елриче, — рече он у чуду. — Како ли тек мора да је у његовом средишту! Елрик се насмеја: — Не желим ни да замислим. И овако се плашим да ћу бити потпуно скуван, још пре но што се дан заврши. Пролазећи, војвода Аван га чу и потапша по рамену: — Којешта, принче Елриче. Пара је добра за тебе. Нема ничег здравијег. — Очигледно са задовољством, војвода Аван испружи руке: — Она чисти све отрове из организма. Гроф Смиорган га бесно погледа, и војвода Аван се насмеја. — Развеселисе, грофе Смиоргане. Према мојим картама, таквим какве су, за неколико дана бићемо блнзу обала западног континента. — Помисао на то једва да ме разгаљује, — одговори гроф Смиорган, али се ипак насмеши, заражен Авановим добрим расположењем.
Убрзо затим море се постепено поче смиривати и пара разилазнти. Врућина је сада постала подношљивија. На крају уђоше у миран океан, испод светлуцавог плавог неба на коме је висило златноцрвено сунце. Тројица из вилмиријанске посаде беху умрла при преласку преко Кључајућег Мора, а друга четворица беху тако болесна, да су стално кашљуцали и дрхтали. Ноћи су проводили вичући у сну. Неко су време били мирни, али на крају поче дувати благ поветарац. Једра се почеше надимати и они ускоро угледаше прво копно — мало жуто острво где су, приставши нашли воћа и извор свеже воде. Овде су и сахранили тројицу морнара који беху подлегли болести Кључајућег Мора, пошто су Вилмиријанци одбили да их сахране у мору како им тела не би била „скувана као месо у лонцу.” Док је шкуна лежала укотвљена крај острва, војвода Аван позва Елрика у своју кабину и показа му, по други пут, стару мапу. Вледа златаста светлост пробијала се кроз прозоре на кабини и падала на стари пергамент, направљен од коже неке животиње давно изумрле, док су се Елрик и војвода Аван Астран од Старог Хролмара нагињали над њом. — Видиш, — поче војвода Аван показујући прстом, — ово је острво унето у мапу. Скала раздаљина изгледа
прилично тачна. Још три дана, и бићемо на ушћу реке. Елрик климну главом. — Али, можда би било паметно одморити се овде неко време, док нам се снага не поврати потпуно и док се опет не дигне морал код посаде. То су разлози, коначно, што су људи избегавали џунгле запада све ове векове. — Свакако да тамо има дивљака, кажу чак да нису ни људска бића, али ја сам убеђен да ћемо успешно пребродити све те опасности. Имам доста искуства с необичним земљама, принче Елриче. — Рекао сам ти већ треба да се плашиш других опасности. — Тачно. Врло добро, урадићемо онако како ти кажеш. Четвртог дана снажан ветар поче дувати са истока и они дигоше сидро. Брод је скакао по таласима са само напола дигнутим једрима, и посада виде у томе добро знамење. — Они су бесловесне будале, — рече Смиорган док су стајали држећи се за ограду крај прове. — Доћи ће време када ће зажалити за патњама на Кључајућем Мору. Ово путовање, Елриче, неће донети користи никоме од нас, чак и ако је благо Р'лин К'рен А'а још увек тамо. Али Елрик му не одговори. Био је изгубљен у далеким мислима, чудним мислима за њега. Сећао се свог детињства, мајке и оца. Они су били последњи прави
владари Светлога Царства, горди, немилосрдни. Очекивали су да ће он, можда због његовог чудног албинизма, повратити славу Мелнибонеу. Уместо тога, он је запретио да уништи и оно мало преостале славе. Они, као ни он, нису више имали места у новом добу Младих Краљевстава, али су одбијали да то признају. Ово путовање на западни континент — у земљу његових предака — имало је зато посебну драж за њега. Овде није било нових народа. Континент је остао исти као у време када је Р'лин К'рен А'а био напуштен. Те џунгле биће онакве какве су биле и у време почетка његове расе, а земља иста као када је родила ту чудесну расу, уобличила карактер тих људи с њиховим суморним задовољствима, њиховом меланхоличном уметношћу и мрачним уживањима. Да ли су и његови преци осећали ту агонију знања, ту немоћ која се доживљава у суочењу са сазнањем да постојање нема смисла, сврхе, ни наде? Јесу ли зато саградили цивилизацију на тај изузетни начин, јесу ли зато презрели мирније, спиритуалне вредности великих философа човечанства? Знао је да многи интелектуалци Младих Краљевстава сажаљевају моћни народ Мелнибонеа као луд. Али ако су били луди, и ако су свет бацили у лудило за период од читавих стотину векова, шта их је учинило таквим?
Можда је та велика тајна лежала у Р'лин К'рен А'а, не у некој јасној и расправљивој форми већ у нејасности околине, која се састојала од мрачних џунгли и дубоких, старих река. Можда ће се овде, коначно, моћи осетити више у складу са самим собом. Провукао је прсте кроз своју млечнобелу косу, а у његовим гримизним очима појави се одсев тешког бола. Можда је он последњи у својој врсти, а ипак сасвим другачији од осталих. Смиорган је грешио. Елрик је знао да све што постоји има и своју супротност. У опасности, само он ће можда наћи мир. А ипак, наравно, у миру је лежала и опасност. Као недовршено биће у несавршеном свету, знао је за тај парадокс. И зато је у парадоксу увек било неке истине. Зато су напредовали философи и предсказивачи. У усавршеном свету за њих не би било места, а у несавршеном свету тајанствене појаве остају без објашњења и зато има безброј решења. Ујутро трећег дана обала се могла видети сасвим јасно, и брод се сада пробијао између песковитих обала велике делте, укотвивши се, на крају, на ушћу тамне, безимене реке.
III ЕЛРИК, У ОПАСНОСТИ, ПРИЗИВА КРАЉА ИНСЕКАТА Вече се приближавало и сунце је почело да тоне иза тамних обриса крупног дрвећа. Богат, стари мирис поче продирати из џунгле, док су кроз сумрак одзвањали крици чудних птица и звериња. Елрик је био нестрпљив, желећи да што пре почне трагање уз реку. Сан — никад добродошао — сада никако није долазио на очи. Стајао је, непомично на палуби, очију које једва да су гдекад трепнуле, и ума готово без икаквог покрета, као да је очекивао да му се нешто деси. Зраци сунца остављали су мрље на његовом лицу и црне сенке по палуби; а онда, одједном, тмина завлада, иако је месец сјао и звезде се појавиле. Елрик пожеле да га џунгла упије у себе. Желео је да постане једно с дрвећем и жбуњем и зверињем које се около шуњало. Желео је да му све мисли ишчезну. Он дубоко увуче у плућа ваздух натопљен тешким мирисима, као да ће га то учинити оним што је желео да
постане. Мрморење инсеката постаде глас који га једозивао у срце старе, прастаре шуме. Ипак, није се могао помаћи, нити им одговорити. Најзад, гроф Смиорган дође на палубу и додирну га по рамену и рече нешто, а он без опирања сиђе у кабину и леже у свој лежај; умотан у огртач, лежао је тако и даље ослушкујући гласове џунгле. Чак је и војвода Аван изгледао замшпљенији него обично када су следећег јутра дигли сидро и почели да веслају, насупрот спорој струји. Над главом су им се повремено отварали „прозори” у зеленилу, те су имали утисак да улазе у огроман, мрачан тунел, остављајући сунчану светлост иза себе заједно са морем. Светле биљке увијале су се између винове лозе која је висила са лиснатог прекривача и запетљавала се о катарке док су пролазили. Неке животиње са другим удовима, сличне пацовима, бацале су се кроз гране и вириле на њих својим светлим, паметним очима. Река је затим скренула, и море се више није могло видети. Светле пруге сунца пробијале су се на палубу, а светлост је имала зеленкаст сјај. Елрик је сада био на опрезу, више него и једног тренутка од како се сложио да прати војводу Авана. Интересовали су га сваки детаљ џунгле и црне реке, по којима су се као брзи облачићи измаглице вукле читаве легије инсеката. По реци су пловили неки необични цветови, као капи крви у мастилу.
Одасвуда су се чули шушањ, гакање, лавеж, или пљускање рибе или речних животиња што су ловиле плен, а биле узнемирене веслимаброда која су секла крупно корење и плашила животиње што на брзину беху потражиле скровиште. Неки су се жалили на убоде инсеката, али Елрика они нису дирали. Можда, једноставно, ниједан инсект није желео његову крв, које, уосталом, није ни имао у довољној мери. Војвода Аван прође крај њега палубом: — Изгледаш ми много веселији, принче Елриче, — рече му он. Елрик се одсутно насмепга. — Можда и јесам. — Ја лично сматрам да је све ово помало обеспокојавајуће. Биће ми веома драго кад коначно стигнемо у 1рад. — Још увек си убеђен да ћеш га наћи? — Повероваћу у супротно тек када будем испитао сваки сантиметар острва. Елрик беше тако обузет атмосфером џунгле, да готово да уопште није био свестан ни брода ни осталих пратилаца. Брод је полако напредовао уз реку, једва брже од обичног хода. Прошло је још неколико дана, али Елрик то није ни приметио пошто се џунгла није мењала; а онда, река се проширила, прекривач од зеленила раскрилио се и велико
топло небо изненада би испуњено огромним птицама које су се гомилале јер их је брод узбунио. Сви, сем Елрика, обрадоваше се што су поново под отвореним небом и расположење се осетно поправи. Елрик сиђе доле, под палубу. Напад на брод стиже готово у истом часу. Зачуше се звиждук и врисак и један морнар се згрчи и паде, шчепавши сив, танак полукруг нечега што се било зарило у његов трбух. Горње једро с треском паде на палубу, повукавши за собом сву ужад. Једно безглаво тело начини четири корака према прамцу пре но што се сруши, док је крв лила из страшне рупе на врату. Одасвуд се чуо танак, звиждећи звук. Зачувши буку на палуби, Елрик одмах отрча горе, припремајући мач. Прво лице које је угледао било је Смиорганово. Ћелави човек изгледао је збуњен, док се грчио уз ограду на десном боку брода. Елрику се учини да ваздухом шиште сиве лопте које су погађале људе и бродску опрему, дрво и платно. Неке беху пале на палубу, и он виде да су то танки дискови кристала, отприлике око тридесет сантиметара у пречнику. Стизали су с обе обале и није било заштите од њих. Елрик покуша да види ко баца те дискове, а онда угледа нешто како се миче између дрвећа дуж десне обале. У то дискови престадоше да стижу исто тако изненадно као што су и почели. Настао је тајац, а онда неки морнари
претрчаше палубу да потраже бољи заклон. Војвода Аван се изненада појави. И он беше извадио мач из корица. — Сиђите под палубу! Узмите све оклопе које тамо нађете! Донесите лукове! Наоружајте се, људи, јер сте готови! И још док је он говорио, њихови нападачи сиђоше с дрвећа и почеше улазити у воду. Није више било дискова; изгледало је да су били потрошили све залихе. — Кардроса му! — викао је Аван. — Јесу ли то стварна бића или чаролије? Бића су била налик на рептиле, али с крестама од перја и ресама око врата као у ћурана, иако су им лица била скоро људска. Предње ноге су им имале облик руку и шака као у човека, али су им задње биле невероватно дуге, као у рода. Балансирајући на тим ногама, тела су им се дизала над водом. Носили су велике тојаге са необичним разрезима који су им, вероватно, служили за бацање оних дискова од кристала. Зурећи у њихова лица, Елрик се згрози. На неки чудан начин, подсећали су га на карактеристичне црте његовог народа Мелнибонеа. Јесу ли та бића била његови рођаци? Или је то била врста од које је настао његов народ? Престао је да поставља та питања, јер је осетио да га испуњава силна мржња према овим бићима. Били су скаредни; сам поглед на њих чинио је да гута
кнедле које су му се скупљале у грлу. Без размишљања, он извуче Олујника из корица. Црни мач поче да јечи, и познато црни одсјај суну из њега. Руне урезане у оштрицу пулсирале су живахном црвеном бојом, која је постепено прелазила у пурпурну, а онда поново у црну. Она бића су и даље газила воду својим штакастим ногама, али застадоше кад видеше мач, згледајући се. Нису они били једини које је призор што га је пружао Олујник потресао, јер и војвода Аван и његови људитакође изненада побледеше. — Богови! — крикну Аван. — Не знам шта ми се више свиђа — призор оних који нападају, или оних који нас бране! — Држи се подаље од тога мача, — упозори га Смиорган. — Он има навику да убија више него што и његов господар жели. Сад дивљи рептили навалише са свих страна, али Олујник је врискао и секао при сваком замаху. Елрик је држао мач с обе руке, ударајући и тамо и амо, правећи велике рупе у крљуштавим телима. Бића су шиштала и отварала црвене чељусти у агонији и бесу, док је њихова густа, црна крв текла у речну воду. Иако су од ногу на горе били само мало виши од високог, добро грађеног мушкарца, имали су више виталности од било
кога и најдубље ране као да им уопште нису сметале, чак ни ране које је Олујник задавао. Елрик је био изненађен на ту отпорност против моћи мача. Били су имуни. Можда нису имали душе. Борио се неуморно и даље, а мржња му је давала снаге. А на броду, морнари су били у расулу. Ограде су кидане и разваљиване, велике тојаге ломиле су ограду и бродску опрему. Дивљаци су имали намеру да униште и брод и посаду. Није било сумње да ће и успети. Аван довикну Елрику: — За име свих богова, принче Елриче, зар не можеш дозвати неку јачу магију? Иначе смо пропали! Елрик је знао да је Аван у праву. Око њега, брод је већ био скоро сасвим разорен. Већина шиштећих рептила добро је подносила страшне ране; само један или двојица су се срушила. Елрик поче да сумња да се то заправо боре са непријатељским, натприродним силама. Повукао се мало и потражио склониште испод полуразрушених врата, покушавајући да се концентрише на положај у којем би му било могуће да призове натприродну помоћ. Дрхтао је од исцрпљености, и прихвати се за једну греду док је, брод, као да је полудео, поскакивао на води. Елрик се борио да разбистри мисли.
А онда му бајање дође само од себе. Није био сигуран да ли је погодио, али, најзад, беше то једино чега се сетио. Његови преци беху начинили савез, хиљадама година уназад, са природним силама које су владале животињским светом. У прошлости, Елрик је призивао у помоћ различите духове, али никада ове које је звао сада. Из његових уста просуше се старе, дивне и вијугаве речи мелнибонеанског Високог Језика. Краљу с крилима! Владару свих који раде а не виде се, а од чијег рада зависе сви! Ннууурррк'к'к из Народа Инсеката, позивам те! Сем покрета брода, Елрик је престао да буде свестан свега што се око њега збивало. Шумови окршаја почеше да се губе и више се нису могли чути, док је он слао свој глас изван овог Простора до другог, у коме је владао краљ Ннууурррк'к'к од Инсеката, сјајни владар свога народа. У Елриковим ушима зачу се зујање, које се постепено претвори у речи: Ко си ти, смртниче? Какво право имаш да ме призиваш? — Ја сам Елрик од Мелнибонеа. Моји преци су ти помагали, Ннууурррк'к'к! Да, али давно. — И одавно те нису звали у помоћ. Тачно. Какву помоћ тражиш, Елриче од Мелнибонеа?
— Погледај на моје Просторе. Видећеш да сам у опасности. Зар не можеш уништити ту опасност, пријатељу Инсеката? Сад се пред Елриком поче уобличавати танка опница, као да беше састављена од неколико слојева свиле. Елрик је покушавао да задржи поглед на њој, али је опна непрестано напуштала његово видно поље а онда се после неколико тренутака враћала. Знао је да то сада гледа на други, туђ Простор. — Зар ми не можеш помоћи, Ннууурррк'к'к? Зар немаш заштитника у сопственој врсти? Неког од господара хаоса, који би ти могао помоћи? — Мој заштитник је Ариох и он је демон пун силе када је у форми, али ових дана ми слабо помаже. Онда ти морам послати савезнике, смртниче. Али, немој ме више звати кад се све то заврши. — Нећу те више звати, Ннууурррк'к'к. Слојеви танких нити нестадоше, а с њима и чудни облик. Шумови битке поново допрше до Елрикове свести, и он још јасније него раније разазна крике морнара и шиштање дивљих рептила, а кад извири из свога заклона, виде да је бар половина посаде мртва. Кад се вратио на палубу, Смиорган дотрча до њега:
— Мислио сам да си убијен, Елриче. Шта се десило с тобом? — Био је очигледно задовољан што види да му је пријатељ жив. — Тражио сам помоћ с других Простора, али изгледа да се још није материјализовала. — Чини ми се да нам је дошао крај, и можда би било боље да покушамо да пливамо низ реку и да се сакријемо у џунгли, — рече Смиорган. — Шта је с војводом Аваном? Је ли мртав? — Жив је. Али, ова бића су неосетљива на наше оружје. Лађа ће ускоро потонути. Смиорган се затетура, јер се палуба изненада заљуља, и дохвати се за уже, пустивши свој мач да му виси низ зглавак руке: — Тренутно не нападају тако снажно. Можда сада можемо скочити у воду? — Ја сам се погодио с војводом Аваном, — подсети га Елрик. — Не могу га напустити. — Онда ћемо сви пропасти. — Шта је то? — Елрик накриви главу, пажљиво ослушкујући. — Ништа не чујем. Чуло се, међутим, нешто налик на цвиљење, које је постајало све дубље, док није прешло у брундање. Сад је и
Смиорган чуо звук, и стаде се окретати да нађе извор шума. Одједном, зинувши, показа на горе: — Је ли ово помоћ коју си тражио? Над њима је био 0громан облак, црн на плаветнилу неба. Повремено би сунце кроз њега блеснуло јарком бојом, сјајно плавом, зеленом, или црвеном. Долазили су у спирали, спуштајући се према лађи и сад су обе зараћене стране стајале занемеле, гледајући у небо. Та бића која су летела била су као велики вилински коњици, а блиставост и богатство њихових боја била је засењујућа. Њихова крила су производила онај брундајући шум, који се појачавао и постајао све виши по тону што год су се инсекти више приближавали. Схвативши да су сада они предмет напада, рептили потрчаше натраг на својим дугим ногама, покушавајући да стигну до обале пре но што се дивовски инсекти сруче на њих. Али, било је доцкан за бег. Вилински коњици се спустише на дивљаке тако нагло, да им потпуно прекрише тела. Шиштање се појача и постаде скоро тужно, јер су инсекти носили своје жртве до површине воде а онда их убијали на неки страшан начин. Можда су их убадали својим реповима — посматрачи нису могли видети.
Понекад би само дуга, као родина, нога извирила из воде и на час се затресла. Ускоро, међутим, како су тела рептила била покривена инсектима, тако су и њихови крици били пригушени ужасним брундањем које се дизало са свих страна и ледило крв у жилама. Сав ознојен, с мачем у рукама, војвода Аван дотрча: — Је ли ово твоје дело, принче Елриче? Елрик је гледао призор са задовољством, мада су се остали очигледно гадили. — Јесте, — одговори му он. — Онда ти из свег срца захваљујем на помоћи. Брод је избушен на десетак места и пропушта воду великом брзином. Чудо да није већ потонуо.Дао сам посади наређење да почну веслати, и надам се да ћемо на време стићи до острва. — Он показа узводно. — Тамо, видиш. — Шта ћемо, ако тамо има још оваквих дивљака? — упита Смиорган. Аван се мрачно насмеши, показујући удаљенији део обале: — Погледај. — На својим чудним ногама, око туце и више рептила бежало је у џунглу, угледавши судбину своје браће. — Они ће оклевати да нас поново нападну, чини ми се. Сад се велики вилински коњици поново подигоше у ваздух и Аван се окрете да не гледа више шта су за собом
оставили. — Богова му, ти правиш грозну магију, принче Елриче. Ух... Елрик се насмеши и слеже раменима. — Успешна је, војводо Аване. — Он врати свој рунски мач у корице. Изгледало је као да мач оклева да уђе у њих, јечећи као да пребацује свом власнику. Смиорган баци брз поглед на Елрика. — Тај мач изгледа као да опет тражи гозбу, Елриче, без обзира желиш ли ти то или не. — Без сумње, наћи ће нешто у шуми чиме ће се нахранити, — одврати албино. Затим прескочи парче сломљене катарке и сиђе доле. Гроф Смиорган Ћелави погледа на оно што беше пливало по површини воде и уздрхта.
IV ЕЛРИК У ЋУТЉИВОЈ ШУМИ Оштећена шкуна беше скоро сва у води, кад је посада поче ужадима извлачити на муљ који је прекривао обалу острва. Пред њима се уздизао зид од растиња, који је изгледао непробојан. Смиорган пође за Елриком и спусти се у плићак, а затим почеше газити ка обали. Кад су напустили воду и ставили ногу на чврсто и окорено тло, Смиорган поче зурити у шуму. Ни дашак ветра није покретао дрвеће и чудна тишина беше се спустила. Птице нису звале са грана, инсекти нису зујали; није више било лавежа ни крикова животиња, као док су пловили уз реку. — Ови твоји пријатељи су изгледа све заплашили, не само дивљаке, — промрмља црнобради. — Ово место као да је без живота. Елрик климну главом. — Чудно, заиста. Војвода Аван им се придружи. Био је одбацио своје отмено одело, оштећено у борби, и сад је носио постављен
кожни прслук и чакшире од јелење коже. Мач му је висио о боку. — Мораћемо оставити главнину људи овде, на лађи, — рече он са жаљењем. — Настојаће да је поправе колико могу, док ми пожуримо да нађемо Р'лин К'рен А'а. — Он обмота свој лаки огртач око себе. — Је ли то моја уобразиља, или овде влада нека чудна атмосфера? — Већ смо разговарали о томе, — одговори Смиорган. — Живот као да је побегао с острва. Војвода Аван се исцери: — Ако све што сретнемо овде буде овако плашљиво, ни ми се немамо чега бојати. Морам признати, принче Елриче, да сам ти желео зло, али видевши како дозиваш ова чудовишта из ваздуха, добро бих се размислио пре него што бих ти се сувише приближио. Хвала ти, уосталом, за све што си учинио. До сада нас већ не би било, да нас ти ниси спасао. — Због те моје помоћи си ме и звао да те пратим, — рече Елрик уморно. — Хајде да једемо и одморимо се, а онда да наставимо наше путовање. Сенка прелети преко војводиног лица. Нешто у Елриковом понашању га је бринуло. Ући у џунглу није уопште било лако. Наоружани секирама, шесторица људи од посаде (толико је могло да се
издвоји) почеше да секу ниже растиње. И надаље је преовладавала неприродна тишина. До ноћи су ушли мање од пола миље у шуму. Били су потпуно исцрпљени. Шума је била толико густа да је једва било места да се подигне шатор. Једина светлост у логору долазила је од мале ватре испред шатора. Посада је спавала где је стигла, напољу. Елрик није могао да спава, али сада више није џунгла била разлог томе. Био је збуњен тишином, јер је био сигуран да није њихово присуство разлог што нигде није било живота. Нигде није било ни једног малог глодара, пгице или инсекта. Нигде ни трага од животињског света. Сем вегетације, острво беше напустило све друго, сваки облик живота, и то пре много времена, можда пре неколико векова, или десетина векова. Елрик се онда сети другог дела легенде о Р'лин К'рен А'а. Причало се, наиме, да када су богови дошли да се ту састану, нису само грађани побегли, већ и васцели живи свет. Нико и ништа се није усуђивало да види или слуша Високе Господаре. Елрик уздрхта, окрећући своју белу главу тамо-амо на узглављу од умотаног огртача. Његове црвене очи беху измучене. Ако постоји опасност на овом острву, биће без сумње страшнија од оне на реци. Бука коју су правили при крчењу пролаза била је једина бука која се чула на острву док су се следећега јутра
пробијали даље. С магнетом у једној руци и мапом у другој, војвода Аван Астран је тражио да их води, наређујући својим људима да просецају пут. Али пробијање постаде још спорије и било је јасно да овде ниједно живо биће није већ дуго времена пролазило. Али, четвртог дана стигоше до природне чистине равне вулканске стене и открише један извор. Захвални, направише логор. Елрик таман поче да се умива у свежој води, кад зачу крик иза себе. Он одмах скочи. Један човек из посаде беше шчепао стрелу и управо је стављао на лук. — Шта се догађа? — упита војвода Аван. — Видео сам нешто, господару. — Глупости, овде нема... — Гледај, — рече човек и одапе стрелу у правцу горњих тераса шуме. Нешто као да се тамо померило и Елрик помисли да је видео нешто сиво међу дрвећем. — Да ли си видео која је то врста бића била? — упита Смиорган човека што беше одапео стрелу. — Не, господару. Био сам се побојао да су то опет они рептили. — Они су се сувише заплашили да би нас пратили на ово острво, умиривао га је војвода Аван. — Надам се да си у праву, — рече Смиорган нервозно. — Шта би то иначе могло бити? — питао се Елрик.
— Ја... ја мислим да је био човек, господару, — муцао је морнар. Елрик је замишљено зурио у дрвеће. — Човек. Смиорган га упита: — Надао си се томе, Елриче, зар не? — Нисам сигуран ... Војвода Аван слеже раменима. — Пре ће бити да је то била сенка облака изнад дрвећа. Према мојим прорачунима, требало је да смо већ стигли до града. — Мислиш ли сада, можда, да ни не постоји? — упита га Елрик. — Почињем да не марим, принче Елриче. — Војвода се наслони на труп великог дрвета, склањајући лозу која га је додиривала по лицу. — Ипак, немамо ништа друго да радимо. Брод неће још бити спреман за пловидбу. — Он погледа горе у гране. — Нисам мислио да ће ми недостајати они проклети инсекти који су нам у почетку толико сметали. Човек који беше избацио стрелу одједном поново викну: — Ено га, видео сам га. То је човек! Док су други зурили, не могавши ништа да разазнају, војвода Аван је даље био наслоњен на дрво. — Ништа ниси видео. Ништа и нема да се види.
Елрик му се окрете: — Дај ми мапу и магнет, војводо Аване. Имам осећај да ћу наћи пут. Вилмиријанац слеже раменима, и с изразом сумње на свом четвртастом лицу, пружи Елрику тражене ствари. Одморили су се преко ноћи и ујутро наставили пут, с Елриком на челу. У подне су изашли из шуме и угледали рушевине Р'лин К'рен А'а.
V ЕЛРИК У ГРАДУ СВОЈИХ ПРЕДАКА Ништа није расло међу рушевинама града. Улице су биле порушене, зидови кућа пали, али није било растиња и изгледало је да је град колико још недавно срушен у земљотресу. Само једна ствар беше нетакнута и дизала се изнад рушевина. Била је то огромна статуа од белог, сивог и зеленог жада, статуа голог младића с лицем скоро девојачке лепоте. Очи без вида биле су окренуте ка северу. — Очи, — рече војвода Аван. — Нестале су. Остали не рекоше ништа; само су зурили устатуу и рушевине око ње. Простор је био релативно мали, а зграде мало украшене. Становници су изгледа били једноставни, имућни људи, сасвим супротно од Мелнибонеанаца Светле Царевине. Елрик није могао поверовати да су људи из Р'лин К'рен А'а били његови преци. Били су сувише нормални.
— Статуа је већ опљачкана, — настави војвода Аван. — Наше проклето путовање било је узалудно.
Елрик се насмеја: — Зар си заиста мислио да ћеш моћи да се дочепаш очију човека од жада, да их извучеш из њихових шупљина, господине? Статуа је била висока као било која кула у Уснулом Граду, и само глава мора да је била велика колико читава једна зграда. Војвода Аван напући усне и одби да слуша Елриков исмевајући глас: — Можда ћемо још, ипак, открити да је путовање било вредно труда, — говорио је овај. — Било је и других вредности у Р'лин К'рен А'а. Дођите...— И он их поведе у град. Само је мали број зграда био делимично сачуван, али су зграде ипак биле прекрасне, макар и по чудном материјалу који путници никад раније нису били видели. Боје су биле многобројие али временом избледеле — благо ружичасте и жуте и плаве — а беху спајане тако да дају скоро бесконачне комбинације. Елрик испружи руку да додирне један зид, и изненади се због хладноће глатког материјала. Није то био ни камен, ни дрво, ни метал. Можда је тај материјал донет овамо с неких других Простора? Покушао је да замисли град какав је био пре него што је напуштен. Улице су биле широке, није било зида који их
окружује, куће ниске и с великим двориштима. Ако је то стварно био први дом његовог народа, шта се догодило да се он тако измени од мирних грађана овог града у безумне градитеље имрирских бизарних уснулихкула? Елрик се надао да ће можда овде наћи решење загонетке, али уместо тога нашао је једну још већу тајну. Била је то његова судбина, помисли, слегнувши раменима. А онда први кристални диск прозуја поред његове главе и разби се о зид који се одмах сруши. Следећи расцопа главу једном човеку из посаде, а трећи окрзну Смиорганово ухо пре но што се бацише на шљунковиту земљу. — Ала су осветољубива та бића! — узвикну Аван с грубим осмехом. — Ризиковаће много, да нам се освете за смрт своје сабраће. Страх се огледао на лицима преживелих чланова посаде, а поче се увлачити и у Аванове очи. Још неколико дискова протутња крај њих, и сада је било јасно да је то зато што су повремено били ван видног поља рептила. Смиорган се накашља јер се бела прашина диже са шљунка и уђе му у грло. — Боље да опет позовеш те твоје ужасне савезнике, Елриче. Елрик затресе главом: — Не могу. Савезник ми је рекао да ме неће послужити и по други пут. — Он погледа лево од себе, где су четири
зида једне мале куће још увек стајала. Као да није било врата, само један прозор. — Онда зови било кога, — рече гроф Смиорган журно. — Било шта... — Нисам сигуран... А онда се Елрик изненада баци у заклон и ускочи кроз прозор, нашавши се на гомили цигала које су му стругале руке и колена. Усправисе. У даљини је видео огромну статуу бога без очију, како доминира градом. Кажу да је то био Ариохов лик, али беше то лик какав се Елрику никада није приказао. Да ли је тај лик чувао Р'лин К'рен А'а, или му је претио? Неко врисну. Он погледа кроз прозор и угледа диск како засеца човекову мишицу. Елрик диже Олујника и погледа у статуу од жада. — Ариоче, — повика он. — Ариоче, помози ми. — Црна светлост се распрсну и мач поче да пева, као да се придружује Елриковом бајању. — Ариоче! Хоће ли демон доћи? Често је заштитник мелнибонеанских краљева одбијао да се материјализује, наводећи да га хитнији посао одвукао, посао у вези са вечном борбом између Реда и Хаоса. — Ариоче! Човек и мач беху ооавијени црном дрхтавом светлошћу, а Елриково бело лице беше забачено уназад, увијајући се
заједно са извијањем магле. — Ариоче, молим те да ми помогнеш. Елрик те зове. А онда глас допре до његових ушију. Био је мек и као да преде, разуман. Био је нежан. Елриче, тебе највише волим. Волим те више од било ког смртника, али помоћи ти не могу, још не. Елрик очајно повиче: — Али, онда смо осуђени да пропаднемо овде. — Не можеш избећи ову опасност. Бежи сам у шуму. Остави остале док још имаш времена. Мораш испунити судбину на другом месту и у друго време... — Нећу их напустити. — Ти си луд, слатки Елриче... — Ариоче, од установљења Мелнибонеа помагао си његовим владарима. Помози њиховом последњем краљу, данас. — Не могу расипати своју енергију. Велика битка се бије. А коштало би ме много да се вратим у Р'лин К'рен А'а. Бежи сад. Бићеш спасен. Само, остали ће умрети. И онда господар пакла нестаде, Елрик осети губитак његовог присуства. Мрштећи се, држећи своју кесу за појасом, покуша да се сети нечег што је раније чуо. Полако, врати свој оклевајући мач у корице. А онда се зачу тресак, и Смиорган је стајао над њим. — Па, је ли помоћ кренула?
— Бојим се да није. — Елрик зањише главом у очајању. — Још једном ме је Ариох одбио. Говори о некој већој судбини и задатку, о потреби чувања снаге. — Твоји преци су баш могли изабрати ухватљивијег демона, до кога се лакше долази кад је хитна помоћ потребна. Наши пријатељи рептили се приближавају. Погледај... Смиорган показа на прилазе града. Гомила од петнаестак дугоногих бића напредовала је, с великим тојагама у припреми. С друге стране зида зачу се бука и Аван се појави, водећи људе кроз отвор. Псовао је. — Никаква додатна помоћ не стиже, бојим се, — рече Елрик. Вилмиријанац се мрачно насмеши: — Онда су она чудовишта напољу знала више од нас. — Изгледа да је тако. — Морамо покушати да се сакријемо, — рече Смиорган неубедљиво. — Не бисмо преживели нову борбу. Мало друштво напусти срушену кућу и поче споро напредовати, тражећи успут заклоне и приближавајући се, постепено, центру града и статуи Човека Од Жада. Оштар писак иза њихових леђа показа им да су их рептили опет приметили. Још један Вилмиријанац паде, пресечен диском кроз леђа. Они панично потрчаше.
Испред њих је сад била црвена зграда од неколико спратова, која је још увек имала кров. — Унутра! — викну војвода Аван. С олакшањем и без оклевања устрчаше уз степенице и прођоше кроз низ прашњавих ходника, док не стадоше да узму даха у великој просторији сличној мрачном холу. Била је потпуно празна и само се мало светлости провлачило кроз пукотине у зиду. — Ово место је очувано боље од других, — рече војвода Аван. — Питам се каква му је била намена. Тврђава, можда. — Изгледа да то није била ратничка раса. — Смиорган показа напоље. — Подозревам да је зграда имала неку другу намену. Три преживела од посаде гледала су ужаснуто око себе. Понашали су се као да би радије срели борце-рептиле напољу. Елрик поче ходати по просторији, а онда застаде, јер беше угледао неке сликарије на зиду. И Смиорган виде исто. — Шта је то, пријатељу Елриче? Елрик препозна симболе писане на Високом Језику Мелнибонеа, али су били у некој мери различити, и требало је доста времена да их одгонетне. — Знаш ли шта кажу, Елриче? — промрмља војвода Аван приближавајући му се.
— Да, али је запис веома стар. Каже: Ако си дошао да ме убијеш, онда си добродошао. Ако си дошао без средстава, да пробудши Човека Од Жада, онда одлази... — Да ли је то упућено нама, питам се, — размишљао је Аван, — или се то ту налази већ дуго времена? Елрик слеже раменима: — Могло је бити написано било када у последњих десет хиљада година. Смиорган приђе зиду и дотаче натпис. — Рекао бих да је прилично свеже, боја је још увек влажна. Елрик се намршти. — Онда овде још увек има становника. Зашто се не покажу? — Могу ли ти рептили бити житељи Р'лин К'рен А'а? — упита Аван. — Ништа у легенди не говори да су били људска бића, ти који су побегли из града... Елриково лице се натмури и управо хтеде да нешто бесно одсече, кад га Смиорган прекиде. — Можда је то само неки преостали становник. Мислиш ли и ти тако, Елриче? Биће-Осуђено-Да-Живи? Ово би могле бити његове речи... Елрик руком покри лице и не одговори ништа. — Ходите, — рече Аван. — Немамо времена за дебате о легендама.
Он пређе преко просторије и уђе кроз друга врата, на степениште које је силазило. Кад је стигао до доле, зачуше како се загрцнуо. Остали му се придружише и видеше да стоји на улазу у једну нову просторију. Али, ова је била прекривена танким металним листовима савитљивим колико и пергаменат. Свуда по зидовима биле су хиљаде малих отвора, ред за редом, а изнад сваког било је исписано неко слово. — Шта је то? — упита Смиорган. Елрик се саже и дохвати један пергаменат. Носио је пола мелнибонеанског слова на себи. А био је ту и покушај да се исти избрише. — То је била библиотека, — рече Елрик тихо. — Библиотека мојих предака. Неко је покушао да је уништи. Свици мора да су били неуништиви, али велики труд је био уложен да постану нечитки. — Он гурну ногом парчиће. — Очигледно је да наш пријатељ, наши пријатељи, мрзе науку... — Очигледно, — рече Аван горко. — Ох, колика је само вредност тих свитака за научника. Све уништено. Елрик слеже раменима: — До ђавола са научницима. Вредност свитака за мене лично била је знатна. Смиорган стави руку на пријатељеву мишицу и Елрик је стресе.
— Надао сам се... Смиорган подиже своју ћелаву главу: — Ти рептили су пошли за нама у зграду, судећи по шуму. Чули су чудне кораке по степеништу. Мала група се кретала колико је год могла нечујније преко уништених свитака и прешла у други ходник, који је нагло водио на горе. А онда, нзненада, угледаше дневну светлост. Елрик погледа унапред. — По свему судећи, ходник испред нас је срушен и запречује нам пролаз. Кров је такође срушен и можемо умаћи једино кроз отвор. Они се попеше горе преко испревртаног камења, обазриво гдедајући пред себе да ли ће наћи неки знак гонилаца. На крају, нађоше се на централном тргу града. На удаљеним крајевима трга стајале су ноге велике статуе која се сад дизала над њиховим главама. Непосредно испред њих биле су две чудне конструкције, сасвим другачије од осталих грађевина, потпуно сачуване. Имале су облик кубета и биле фасетиране, начињене од материјала сличног стаклу, који је одбијао сунчеве зраке. Доле су се чули рептили како напредују низ ходник. — Склонићемо се у најближе кубе, — рече Елрик. Он потрча, водећи их. Остали су га пратили кроз неправилно обликоване отворе у основици кубета. Кад су се
најзад нашли унутра, оклевали су, покривајући очи и жмиркајући тешко, док су покушавали да нађу пут. — То је као лавиринт огледала, — рече Смиорган. — Богови, никада нисам видео бољи. Питам се за шта ли је служио. Ходници сада као да су водили у свим правцима, али можда су и били само одсјај ходника у коме су се већ налазили. Обазриво, Елрик пође даље у лавиринт, док су га остала петорица пратила. — Мени ово мирише на магију, — промрси Смиорган док су напредовали. — Јесмо ли то заведени у клопку, питам се? Елрик извуче мач. Овај је нежно мрмљао, скоро џангризаво. Све се одједном брзо помери и облици његових пратилаца избледеше. — Смиоргане, војводо Аване! Чуо је како гласови мрморе, али то нису били гласови његових пријатеља. — Војводо! Али онда и кршни господар мора избледе и Елрик остаде сам.