— Ох, дакако. То је галија грофа Саксифа д'Аана. Нашао нас је. Можда је чекао на путу којим је знао да морамо проћи. — Колико смо удаљени од Капије? — Не знам сигурно. У том тренутку, одоздо, испод својих ногу, зачуше страшну буку; као да је неко покушавао да нешто закује у труп брода. — То је у предњем делу брода, — викну Смиорган. — Погледај шта је то, пријатељу Елриче. Али, чувај се, човече. Опрезно, Елрик подиже један од поклопаца и завири у густу таму складишта. Бука од бата и удараца није престајала, и кад су му се очи коначно привукле на мрак, он угледа извор буке. Бели коњ беше тамо. Зањишта кад угледа Елрика, као да га поздравља. — Како се попео на брод... — упита се Елрик. — Нисам ништа ни чуо ни видео. Девојка је била толико бледа, да јој је лице било бело колико и Елриково. Она се сруши на колена крај поклопца и загњури лице у шаке. — Ухватио нас је. Ухватио. — Има јошувек изгледа да на време стигнемо до Гримизне Капије, — уверавао је Елрик. — И чим се
нађемо у мом сопственом свету, моћи ћу покушати да изведем делотворнију магију, да нас спасе. — Не, — јецала је девојка, — прекасно је. Зашто би иначе бели коњ био овде? Он зна да ће и Саксиф д'Аан ускоро бити на нашем броду. — Мораће најпре с нама да се бори, ако жели да те добије, — обећа јој Елрик. — Ниси ти видео његове људе. Кољачи, сви до једнога. Очајни и крвожедни. Немају милости. Најбоље би учинио да ме одмах предаш Саксифу д'Аану, и да тако спасеш бар вас двојицу. Ништа не добијаш тиме што покушаваш да ме штитиш. Али, ипак, молила бих те за једну услугу. — Реци само, шта је то? — Нађи ми један мали мож, да се могу убити чим се уверим да сте вас двојица у безбедности. Елрик се насмеја и подиже је на ноге. — Нећу више да чујем такве мелодраматичне изјаве од тебе, девојко. Држаћемо се заједно. Можда ћемо моћи и да се нагодимо са Саксифом д'Ааном. — Шта ти имаш да му понудиш? — Врло мало, али он није свестан тога. — По свему судећи, ипак, он може да чита мисли и врло је моћан.
— А ја сам Елрик од Мелнибонеа. Кажу да и ја поседујем извесне магијске способности. — Али, ти ниси под опсесијом као Саксиф д'Аан, — закључи она једноставно. — Он је опседнут само једном ствари: да ме учини својом супругом. — Многе би девојке биле поласкане његовом пажњом, и срећне да буду владарке и супруге мелнибонеанског мужа, — рече Елрик са призвуком заједљивости. Она се, међутим, не обазре на његов тон. — Ето због чега се плашим. Ако ма и за час изгубим своју одлучност, могла бих га заволети. Онда би ме уништио. То мора да је знала и она девојка.
V ЕЛРИК ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ СА САКСИФОМ Д'ААНОМ Блистава галија златних једара и бокова тако сјајних да је изгледало као да их то само сунце прати, брзо се кретала ка њима. Док су девојка и гроф Смиорган избезумљено посматрали галију, Елрик је очајнички покушавао да призове своје савезнике, природне силе, али све узалуд. Кроз бледоплаву светлост златасти брод је пловио немилосрдно њиховим трагом који су јасно остављали за собом у води. Размере му беху чудовишне, његов осећај моћи безмеран, док је дивовски прамац правио с обе стране џиновске запенушене таласе; брод је бешумно јурио ка њима. Са изразом човека који се припрема да се суочи са смрћу, гроф Смиорган Ћелави из Пурпурних Градова припреми своју бојну секиру, олабави мач у корицама и намести металну капу на своје ћелаво теме. Девојка не
изусти ни речи, нити се помери с места; само је плакала. Елрик затресе главом и његова дуга, млечнобела коса сви се за један кратак тренутак око његовог лица као нека врста ореола. Сетне гримизне очи усредсредише се на свет око њега. Препознао јс брод; био је исти као златни ратни бродови Мелнибонеа, без сумње исти онај на коме је гроф Саксиф д'Аан напустио домовину, тражећи Гримизну Капију. Сада је Елрик био уверен да је ово исти тај Саксиф д'Аан и зато га се мање плашио него девојка и Смиорган Ћелави; сразмерно томе, осећао је и знатно већу знатижељу. И заиста, готово с осећањем носталгије пропрати појаву ватрене кугле, налик на природну комету, гледајући је како блиста зеленкастом светлошћу док се приближавала шиштећи и бљујући ватру, избачена из предњег катапулта на броду. Скоро да је очекивао да ће видети великог змаја како лети небом испред брода, јер, са змајевима и златним ратним бродовима као што беше овај, Мелнибонеанци су једном већ били освојили свет. Ватрена кугла паде у море неколико педаља испред прамца њиховог брода; очигледно, била је намерно и отпослата, као упозорење. — Немој се заустављати, — викну Васлиса, — боље да нас пламен прогута.
Смиорган погледа у небо. — Нема наде. Погледај. Одузео нам је ветар, изгледа. Смирише се. Елрик се смешкао мрачним осмехом. Сада му је било јасно шта су морали осећати становници Младих Краљевстава кад су његови преци употребљавали исту овакву тактику против њих. — Елриче? — Смиорган се окрете албину. — Је ли ово твој народ? Ово је мелнибонеански брод, нема сумње. — Такви су и методи, — одговори му Елрик. Ја сам краљевске крви. Могао бих бити владар, кад бих желео престо, чак и сада. Постоји, стога, једна мала могућност да ће гроф Саксиф д'Аан признати мој ауторитет. Ми смо конзервативан народ, ми, људи са Змајевог Острва. Девојка проговори, сувих усана и гласом без наде: — Он признаје само ауторитет Господара Хаоса, који му помаже. — Сви Мелнибонеанци признају тај ауторитет, — одговори јој Елрик с извесном дозом хумора. Из правца предњег складишта појача се рзање и топот копита. — Ми смо у власти чаролија. — Иначе грубе црте грофа Смиоргана сасвим пребледеше. — Зар им се не
можеш супротставити сопственим чаролијама, принче Елриче? — Изгледа, не. Златни брод се сада готово надносио над њима. Елрик виде да су ограде, високо изнад њих, начичкане не Имрирцима већ кољашима исто онолико очајним колико то беху и они са острва; а, очигледно, припадали су такође и разнородним историјским раздобљима и нацијама. Галија у том часу изненада избаци велика клешта, којим шчепа бокове мањег брода, као ноге воденог инсекта и гвозденим канџама усече се у његову дрвену грађу. Разбојничка гомила поче урлати од задовољства, смејати се и претити оружјем. Девојка наже бежати на другу страну брода, окренута ка мору, али је Елрик шчепа за мишицу. — Не задржавај ме, молим те, — викала је. — Боље скачи са мном, да се удавимо. — Мислиш да ће те смрт спасти од Саксиф д'Аана? — упита је Елрик. — Ако он заиста поседује моћ о којој говориш, смрт ће те само чвршће бацити у његове шаке. — Ох, — стресе се девојка, на звук гласа који се зачу са једне од високих палуба позлаћеног брода. Гласно зајечавши она паде онесвешћена у Елриково наручје, а овај, још слаб од бајања, нагло изгуби равнотежу и скоро паде на под палубе.
Глас се издиже изнад грубих повика и урлања посаде. Био је чист, ритмичан и некако подругљив. Био је то глас Мелнибонеанца, иако је говорио обичним наречјем Младих Краљевстава који је, сам по себи, био само искварен дијалект говора Светле Царевине. — Могу ли добити капетанову дозволу да дођем на ваш брод? Гроф Смиорган му загрме у одговор: — Држиш нас чврсто. Немој покушавати да пиратски гест оденеш у рухо учтивог говора. — Сматрам, дакле, да сам добио вашу дозволу. Тон говорника који се није дао видети остао је потпуно неизмењен. Елрик је гледао како се део ограде увлачи да пропусти мостић поплочан златним клинцима, који су ојачавали подлогу за ходање. Мостић коначно беше без тешкоћа пребачен са великог брода на мали. Висока прилика појави се на врху мостића. Имао је фине црте мелнибонеанског племића; био је витак, поноситог држања, одевен у тешку златну одећу, са кацигом израђеном од злата и слонове кости, испод које су се видели дуги риђи увојци. Имао је сивоплаве очи, бледу, мало зарумењену кожу, и није, колико је Елрик могао приметити, носио никакво оружје.
Са пуно достојанства, гроф Саксиф д'Аан поче силазити, а његови ниткови нагрнуше за њим. Контраст између овог лепог интелектуалца и оних којима је командовао беше огроман. Док је он ходао усправно, елегантно и племенито, они су се вукли, прљави, изобличени, приглупи, исцерени од задовољства због лаке победе. Ни један човек међу њима није показивао знаке људског достојанства; сви су били претрпано одевени у прљаву гиздаву одећу, а сваки је притом, још, носио бар три врсте оружја и масу опљачканог накита: прстења за ноздрве, наушница, наруквица, огрлица, прстења за руке и ноге, висуљака, копчи и игала за огртаче и сличних безначајности. — Богови! — промрмља Смиорган. — Ретко сам имао прилике да видим овакву гомилу пропалица, а баш мислим да сам на својим пловидбама виђао свакојаке типове. Како може такав човек поднети да буде у њиховом друштву? — Можда то одговара његовом смислу за иронију, — убаци Елрик. Гроф Саксиф д'Аан стиже до њихове палубе и сада је стајао гледајући у њих, док су још увек стајали на истом месту. Лако им се наклони. Црте лица су му биле уздржане, и само су очи одавале понешто од снаге
осећања које је царовало у њему, поготово када му поглед паде на девојку у Елриковом наручју.
— Ја сам гроф Саксиф д'Аан од Мелнибонеа, а сада од Острва Изван Гримизне Капије. Код вас је нешто што мени припада. Тражим то од вас. — Мислиш на даму Васлису од Џаркора? — упита га Елрик, исто тако чврстим гласом као што је био и глас Саксифа д'Аана. Саксиф д'Аан као да сада први пут примети Елрика. Мало се намршти, али сенка која му се појави на лицу брзо мину. — Она припада мени, — рече он. — Можете бити сигурни да јој се ништа неће десити када ми се врати. Елрик, тражећи за себе неку предност, знао је шта ризикује кад буде проговорио Високим Језиком Мелнибонеа, којим су се користили само они који су били краљевске крви. — Знајући причу о теби, то ме баш и брине, Саксифе д'Аане. Скоро неприметно, златни човек се укочи а ватра груну из његових очију: — Ко си ти да се усуђујеш да говориш Језиком Краљева? Ко си ти, што тврдиш да знаш моју прошлост? — Ја сам Елрик, син Садрика, четиристо двадесет и осми владар народа Р'лин Крен А'а, који су се на Змајево Острво искрцали пре десет хиљада година. Ја сам Елрик, твој владар, грофе Саксифе д'Аане, и
захтевам оданост од тебе. — Елрик диже десну руку на којој је још увек блистао прстен са једним акториоскаменом, краљевски прстен. Гроф Саксиф д'Аан ипак успе да задржи потпуну контролу над собом. Није ничим показао да је импресиониран. — Твоја краљевска власт се не протеже ван твог сопственог Простора, племенити владару, па ипак те ја поздрављам као владара равног себи. — Он рашири руке тако да његови дуги рукави зашушташе. — Овај свет је мој. Све што постоји под овим плавим сунцем под мојом је влашћу. Ти си, дакле, уљез у мом домену. Имам сву моћ да учиним оно што желим. — Пиратска помпа, — промрмља гроф Смиорган, који није ништа разумео од разговора али је тумачио смисао по тону. — Пиратско шегачење. Шта каже, Елриче? — Убеђује ме да није пират, у твом смислу те речи, грофе Смиоргане. Тврди да је владар у овом Простору. Пошто је очигледно да нема друге, морамо то прихватити. — Богови! Онда нека се и понаша као владар, и нека нас пусти да мирно испловимо из ових вода. — Можемо, ако му дамо девојку. Гроф Смиорган затресе главом.
— То нећу дозволити. Она је моја путница, под мојим старањем. Пре ћу умрети него што ћу то учинити. То је закон поморских господара Пурпурних Градова. — Познат си по томе што се држиш тог закона. Што се мене тиче, узео сам ту девојку подсвоју заштиту, и као наследни владар Мелнибонеа не могу дозволити да будем изигран. Говорили су шапатом, али, некако, гроф Саксиф д'Аан их је чуо. — Морам вам поново скренути пажњу на чињеницу, — рече он мирно, обичним језиком, — да је девојка моја. Украли сте је од мене. Зар је то гест једног владара? — Она није роб, — одговори Елрик, — већ ћерка једног слободног трговца из Џаркора. Немаш никаква права над њом. Гроф Саксиф д'Аан одговори: — Онда вам не могу отворити Гримизну Капију. Морате заувек остати у мом Простору. — Ти си, значи, затворио Капију? Је ли то заиста у твојој моћи? — Разуме се. — Знаш ли да ће девојка радије умрети него што ће дозволити да је заробиш, грофе Саксифе д'Аане? Зар ти чини задовољство да изазиваш такав страх?
Златни човек погледа право у Елрикове очи, као да га изазива на неки тајанствен начин: — Дар бола одувек је био најдрагоценији дар у нашем народу, зар не? Па ипак, ја јој нудим један други дар. Она се назива Васлисом из Џаркора, али она још не познаје себе. Ја је, међутим, знам боље но што она зна себе саму. Она је Граћеша, принцеза од Фуем-Омеја, и ја ћу је учинити својом невестом. — Како је могуће да она не зна ни сопствено име? — Она је поново рођена, тело и душа су идентични, отуда знам. А чекао сам, владару од Мелнибонеа, дуго година на њу. Сада ме неће преварити. — Као што си сам себе преварио, пре два столећа, у Мелнибонеу? — Ти много ризикујеш, непосредношћу свог језика, краљевски брате. — У гласу му се осетио наговештај упозорења, жешћи него што су то и саме речи казивале. — Па, — слеже Елрик раменима, — ти овде имаш већу власт него ми. Моја магија слабо делује у овом свету. Твоји пустолови нас надмашују по броју. Неће ти бити тешко да је узмеш од нас. — Морате ми је дати. Онда можете слободно ићи у свој Простор и у своје време. Елрик се насмеши.
— Овде је присутна магија. Она није поново рођена — ти би, заправо, хтео да дух твоје мртве љубави доведеш с оног света и да га настаниш у телу ове девојке. Зар није тако? Зато је морамо дати слободно, иначе ће магија радити против тебе, или би бар могла, а ти нећеш да ризикујеш. Гроф Саксиф д'Аан окрете главу, тако да му Елрик није могао видети очи. — Она је баш та девојка, — рече он Високим Језиком. — Знам да јесте. Не желим јој никакво зло. Само ћу јој вратити памћење. — Онда је то пат позиција, — рече Елрик. — Зар не осећаш лојалност према брату краљевске крви? — промрмља Саксиф д'Аан, још увек избегавајући да га погледа. — Ниси ни тражио никакву лојалност, колико се сећам, грофе Саксифе д'Аане. Ако ме признајеш за владара, онда мораш прихватити и моје одлуке — јер ја сам девојчин чувар. Или је узми силом. — Сувише сам поносит. — Такав понос увек убија љубав, — закључи Елрик, скоро са симпатијом. — Шта сад, краљу Лимба? Шта ћеш с нама? Гроф Саксиф д'Аан подиже своју племениту главу с намером да одговори, кад се из складишта поново
зачуше ударци копитама и њиштење. Очи му се засузише. Упитно погледа Елрика, а на лицу му се појави нешто блиско ужасу. — Шта је то? Шта то имаш у остави? — Коња, господару. Ништа више, — одговори Елрик мирно. — Коња? Обичног коња? — Белог. Пастува с уздом и седлом. Нема јахача. Одједном, Саксиф д'Аан повиси глас и поче довикивати наређења својим људима: — Пребаците ово троје на наш брод. Овај ћемо брод одмах потопити. Брзо! Брзо! Елрик и Смиорган стресоше са себе руке које су хтеле да их шчепају и пођоше ка степеништу носећи девојку између себе, док је Смиорган мумлао: — Бар нас није убио, Елриче. Али, шта ће сада бити с нама? Елрик затресе главом: — Морамо се надати да ћемо моћи искористити понос грофа Саксифа д'Аана против њега самог, а на нашу корист, иако само богови знају како ћемо разрешити дилему. Гроф Саксиф д'Аан је већ журио уз степенице испред њих. — Брзо, — викао је, — дижите мост.
Двојица мушкараца и девојка стајали су на палуби златног брода и гледали како се мостић повлачи а ограда ужљебљује на своје место. — Донесите катапулте, — нареди Саксиф д'Аан. — Употребите олово. Одмах потопите тај брод. Бука из предњег складишта се појача. Коњски њисак одзвањао је преко бродова и воде. Копита су ударала о дрвену грађу, а онда, одједном, коњ проби поклопац предњим копитама и сада стајаше тамо дрхатавих ноздрва, ужарених очију, као да је спреман да се бори. Сада Саксиф д'Аан већ није ни покушавао да прикрије ужасан страх на свом лицу. Глас му се диже до вриска, док је својим бандитима претио свим врстама ужаса ако га не послушају највећом могућом брзином. Катапулти беху довучени и велике кугле олова бацане су на палубу Смиоргановог брода, просецајући га као стреле, тако да је брод одмах почео да тоне. — Сеците чакље, — викао је Саксиф д'Аан, ио тргавши мач из руке једног свог човека крај најближег ужета. — Брзо, ослобађајте га. — Смиорганов брод је јечао и урлао као звер која се дави; ужад сада беху пресечена. Потону одједном, а коњ нестаде. — Окрећи, — викао је Саксиф д'Аан. — Натраг у Фалигарн, и брзо, иначе ће вам душе нахранити много опакије демоне.
Одмах затим зачу се чудан, висок њисак из запенушане воде, док се Смиорганов брод још једном помолио из воде и онда коначно нестао у дубинама. Елрик угледа белог коња како снажно плива. — Силазите, — нареди Саксиф д'Аан показавши на степенице. — Коњ може да намирише девојку, а онда ће бити двоструко теже да га се ослободимо. — Зашто га се плашиш? — упита га Елрик. — То је ипак само коњ, и не може ти нанети зло. Саксиф д'Аан се насмеја, али му је смех био опточен дубоком горчином. — Не може, брате владару? Не може? Док су носили девојку доле, Елрик се мрштио присећајући се још неких делова легенде о Саксифу д'Аану, о девојци која је немилосрдно кажњена и њеном љубавнику, принцу Каролаку. Последње што је чуо од Саксиф д'Аана били су узвици: — Још једара! Још једара! А онда се поклопац на отвору на палуби затвори над њима и они се нађоше у пространој, мелнибонеански украшеној кабини пуној богатих предмета, племенитог метала, декорација изузетне лепоте и за грофа Смиоргана узнемирујуће декаденције. Али, док је спуштао девојку на лежај, Елрик осети необичан мирис: — Аух, па ово је задах гроба, влажног и гњилог. Ипак,
ништа не труне. То је заиста чудно, грофе Смиоргане, зар не? — Једва сам то и приметио, Елриче. — Смиорганов глас био је некако шупаљ. — Али, слажем се с тобом у једној ствари. Ми смо сахрањени. Сумњам да ћемо доживети да побегнемо из овог света.
VI ЕЛРИК, НА Д'ААНОВОМ БРОДУ, СУОЧЕН С ИЗБОРОМ Прошао је један сат од како беху присилно доведени на брод грофа д'Аана. Врата беху за њима закључана, и изгледало је да је Саксиф д'Аан сада одвећ забављен бекством од белог коња да би се још око њих задржавао. Вирећи кроз прозор, Елрик је могао видети место где њихов брод беше потопљен. Прошли су већ били много миља, али му се ипак чинило да, с времена на време, може видети прса белог коња изнад таласа. Васлиса се беше опоравила и сада је седела на лежају бледа и уздрхтала. — Шта још знаш о том коњу? — упита је Елрик. — Било би ми од користи ако се можеш сетити било чега што си чула. Она затресе главом: — Саксиф д'Аан је мало говорио о томе, али мислим да се више плаши јахача него самог коња. — Ах, — намршти се Елрик. Сумњао сам да је тако. — Јеси ли ти видела јахача? — Никада. Мислим да га ни Саксиф д'Аан никад није видео. Он верује да ће га стићи крај, кад угледа
јахача како седи на белом коњу. Елрик се насмеши у себи. — Зашто се толико распитујеш о коњу, — желео је да зна Смиорган. — Инстинкт, неко предосећање, то је све, — затресе Елрик главом. — Полу-сећање. Али, нећу ништа рећи, а и мислићу о томе што мање могу, јер нема сумње да Саксиф д'Аан, како нас је Васлиса већ упозорила, има моћ да чита мисли. Одозго се зачуше кораци, који су силазили ка њиховим вратима. Реза се извуче и Саксиф д'Аан, поново потпуно смиреног држања, стајаше у отвору с рукама у златним рукавима. — Надам се да ћете ми опростити због помало пренаглог начина на који сте били овамо послати. Било је то због опасности коју је требало уклонити по сваку цену. Услед тога, ни моје понашање није било онакво какво би требало да буде. — Опасност за нас, — упита Елрик, — или за тебе, грофе Саксифе д'Аане? — У овим условима за све нас, уверавам вас. — Ко јаше оног коња? — упита Смиорган без околишања. — И зашто га се плашиш? Гроф Саксиф д'Аан беше поново овладао собом и зато сада није било ни трага некој реакцији и код њега.
— То је моја приватна ствар, — одговори он благо. — Хоћете ли сада са мном на вечеру? Девојка начини неки шум у грлу и гроф Саксиф д'Аан истог часа упери свој продорни поглед у њу. — Граћеша, ти ћеш сигурно хтети да се опереш и улепшаш. Наредићу да ти се донесе све што ти је потребно. — Ја нисам Граћеша, — одврати она. — Ја сам Васлиса, трговчева ћерка. — Сетићеш се већ, — узврати он. — Сетићеш се, има времена. — У њему је било такве сигурности, толико свепрожимајуће снаге, да је чак и Елрик осетио нешто налик на убод бола и туге. — Ствари ће ти се донети и можеш користити ову кабину као своју личну док се не вратимо у моју палату у Фалигарн. Господо... — Он показа да двојица мушкараца треба да изађу. Елрик му рече: — Нећу је оставити, Саксиф д'Аане, сувише је заплашена. — Она се само плаши истине, брате. — Плаши се тебе и твог лудила. Саксиф д'Аан нестрпљиво слеже раменима. — Изаћи ћу први, онда. Ако пођете за мном, моја господо... — Он изађе из кабине и они се упутише за њим.
Елрик преко рамена добаци Васлиси: — Рачунај на моју заштиту. И затвори врата од кабине за собом. Гроф Саксиф д'Аан је стајао на палуби изложивпш своје племенито лице капљицама воде коју је брод набацивао јурећи натприродном брзином преко мора. — Назвао си ме лудим, принче Елриче. А мора бити да си и сам упућен у ствари магије. — Наравно, ја сам од краљевске крви. Сматран сам добро обученим у свом свету. — А овде? Како ти овде успева магија? — Слабо. Признајем. Простори између светова изгледају већи. — Тачно. Али, ја сам их премостио. Имао сам времена да научим како се могу премостити. — Хоћеш да кажеш да си моћнији од мене? — То је чињеница, зар не? — Да, то је чињеница. Али, нисам мислио да ћемо се упустити у рат магијом, Саксиф д'Аане. — Наравно да не. Ипак, ако би хтео да ме надјачаш магијом, прво би двапут размислио, ех? — Био бих глуп када бих уопште планирао тако нешто. То би ме могло коштати губитка душе. Или, бар, живота. — Тачно. Видим да гледаш на ствари реалистички.
— Претпостављам да је тако. — Онда можемо наставити на једноставнијим основама, како бисмо решили спор који је међу нама. — Предлажеш ли двобој? — изненади се Елрик. Гроф Саксиф д'Аан се мало насмеја. — Наравно да не, зар против твог мача? Који има моћ на свим световима, иако му је јачина различита? — Драго ми је што си тога свестан, — добаци Елрик значајно. — Сем тога, — настави Саксиф д'Аан, док му је златна одећа шуштала у ходу, а он се примакао огради, — ти ме не би убио, јер само ја знам начин за излазак из овог света. — Можда бисмо одлучили да овде останемо, — рече Елрик. — Онда бисте били моји поданици. Али не, ие би вам се свидело овде. Ја сам сам себе осудио на изгнанство. Не бих се могао вратити у свој свет, чак и кад бих то желео. Али хоћу да заснујем династију овде, испод овог плавог сунца. Морам имати жену, принче Елриче. Морам имати Граћешу. — Она се зове Васлиса, — упорно га је исправљао Елрик. — Тако она мисли.
— Значи да је тако. Заклео сам се да ћу је штитити, а и гроф Смиорган такође. И штитићемо је. Мораћеш нас све поубијати. — Тачно, — потврди гроф Саксиф д'Аан, с изразом човека који је управо навео лошег ученика да сам дође до тачног одговора на постављени проблем. — Тачно. Мораћу. Мораћу вас све побити. Не остављаш ми други избор, принче Елриче. — Хоће ли ти то бити од користи? — Хоће. Ставиће ми на располагање извесног, моћног демона, током неколико сати. — Бранићемо се. — Имам много људи. Не ценим их. Али, они ће вас надјачати. Зар мислиш да неће? Елрик остаде нем. — Моји ће људи имати и помоћ у чинима, — додаде Саксиф д'Аан. — Неки ће погинути, али не много њих, мислим. Елрик је гледао преко Саксиф д'Аана, далеко у море. Био је сигуран да је коњ и даље на њиховом трагу. Исто тако, знао је да то и Саксиф д'Аан зна. — А ако ти дамо девојку? — Отворићу Гримизну Капију за тебе. Бићеш цењени гост. Побринућу се да будеш пренет до неке гостопримљиве земље у твом сопственом свету, јер чак
и ако прођеш кроз Капију биће ту још доста тешкоћа. Буре. Елрик се направи као да се премишља. — Имаш само мало времена да се одлучиш, принче Елриче. Надао сам се да ћу до овог часа већ стићи у свој замак у Фалигарну. Нећу ти дозволити да се још дуго премишљаш. Хајде, одлучи се. Ти знаш да говорим истину. — Ти знаш да ја могу применити магију и у твом свету, зар не? — Дозвао си у помоћ неколико пријатељски наклоњених природних сила, то ми је познато. Али, по коју цену? Хоћеш ли да ме директно изазовеш? — То би било глупо с моје стране, — рече Елрик. Смиорган га је вукао за рукав. — Престани с тим некорисним разговором. Он зна да смо девојци дали реч и да морамо да се с њима тучемо. Гроф Саксиф д'Аан уздахну као да искрено жали, кад рече: — Ако сте се одлучили да погубите животе... — поче он. — Волео бих да знам зашто толико држиш до брзине којом ћемо се одлучити, — упита Елрик.— Зашто не можемо сачекати док стигнемо у Фалигарн?
Израз грофа Саксифа д'Аана промени се као у човека који нешто брзо срачунава и он поново погледа право у Елрикове гримизне очи. — Мислим да то и сам знаш, — рече он скоро нечујно. Али Елрик затресе главом. — Чини ми се да сувише верујеш у моју интелигендију. — Можда. Елрик је знао да Саксиф д'Аан покушава да чита његове мисли, те је свесно избрисао све своје мисли. Сад му се учини да је у чаробњаковом понашању уочио несигурност, као да је овај изгубио чврсто тле под ногама. А онда, изненада, албино скочи на Саксиф д'Аана, хватајући га за грло и чврсто стишчући. Гроф је био затечен потпуно неспреман. Покушао је да викне, али му гласне жице беху отказале. Још један ударац, и он паде без свести на под. — Брзо, Смиоргане, — викну Елрик и скочи, пењући се брзо по степеницама од ужади. Смиорган, збуњен, пође за њим, а Елрик извуче мач док се пео до осматрачке кошаре и посече стражара пре но што је овај схватио шта се то уопште збива.
Сад Елрик поче брзо сећи ужад које је држало једро на главном јарболу. Већ је неколико бандита било почело да се пење за њима. Тешко златно једро се откиде и паде на њих, обмота их и у паду повуче још неколицину. Елрик се попе у осматрачку кошару и избаци мртвог човека преко ограде, на очиглед његових другова из посаде. Онда диже мач изнад главе, држећи га обема рукама, очију поново слепих и главе окренуте ка плавом сунцу, а Смиорган, држећи се за катарку испод њега, уздрхта кад чу чудно певање из албиновог грла. Још неколико разбојника поче се пети, док је Смиорган секао ужад гледајући са задовољством како бандити беспомоћно одлећу и ломе кости на палуби или бивају прогутани у валовима. Гроф Саксиф д'Аан поче долазити свести, али је још био потпуно ошамућен. — Будало, — викао је, — будало! — Али, није било јасно да ли се то обраћа Елрику или самоме себи. Елриков глас претвори се у цвиљење, ритмично и језиво, док је певао магичне речи, а снага из човека кога је убио потече у њега и ојача га. Његове црвенкасте очи као да су светлуцале ватрама неке друге, безимене боје, а цело тело му се тресло док су се
чудне руне формирале у грлу које није било предодређено за такве звуке. Глас му пређе у треперав јек док је настављао одбројавање, а Смиорган, гледајући како се све више људи из посаде пење уз главну катарку, поче осећати како му се неземаљска студ увлачи у кости. Гроф Саксиф д'Аан сада врисну: — Нећеш се усудити. Чаробњак поче да нешто ваја по ваздуху и истовремено и сам да баје и одбројава, а Смиорган само зину кад се неко биће сачињено од дима створи једва неколико стопа испод њега. Облизујући усне, необично биће се нацери и испружи шапу која постаде од крви и меса још док је била у покрету према Смиоргану. Он замахну мачем према шапи, тешко јечећи. — Елриче, — крикну гроф Смиорган пењући се све више, док коначно не допре до осматрачког гнезда у коме се налазио Елрик. — Елриче, почео је да шаље демоне на нас! Али Елрик се и не обазре на њега. Дух мује био у друтом свету, тамнијем и црњем свету чак и од овог овде. Кроз сиве магле он најзад угледа једну прилику и повиче њено име: — Дођи, — викао је на старом језику својих предака. — Дођи!
Гроф Смиорган је псовао јер је демон постајао све опипљивији и стварнији. Дрвени очњаци су му блистали а зелене очи се жариле на њега. Чељустима је већ био шчепао Смиорганову чизму, и ма колико да га је овај ударао мачем, демон то као да није ни примећивао. За Смиоргана није било места у гнезду. Стајао је држећи се за ограду и урлао од ужаса, вичући за помоћ. Ипак, Елрик настави с магичним дозивањем. — Елриче, дошао ми је крај! Демонова шапа шчепа Смиоргана за чланак. — Елриче! Снажна грмљавина затутњи над морем, и муња се за тренутак запали и нестаде. Одједном, као да долази ниоткуда, зачу се тутањ копита и неки људски глас који је победоносно викао. Елрик се наслони на ограду и отвори очи, управо на време да види како демон вуче Смиоргана надоле. С последњом снагом он се изви унапред и напоље, замахнувпш Олујником. Рунски мач се зари дубоко у демоново десно око. Овај зарежа, пусти Смиоргана и замахну ка оштрици која је из њега извлачила снагу и преносила је на Елрика. Албино се насмеја страшним осмехом тако да, за тренутак, Смиорган оста заплашен више њиме него демоном. Демон поче да ишчезава, користећи једини начин да умакне оштрици која му је
пила животну снагу, али се већ нови Саксиф д'Аанови бандити појавише иза њега, звекећући мачевима који као да су пожудно тражили крв двојице непријатеља. Елрик се забаци унатраг преко ограде, балансирајући опрезно на јарболу док је ударао по нападачима и узвикивао старе борбене повике својих предака. Смиорган је мало помогао, а више посматрао. Приметио је, међутим, да Саксиф д' Аана више нема на палуби, те брзо викну Елрику: — Елриче, Саксиф д'Аан! Тражи девојку! Елрик сад још жешће нападе гусаре. Вишенего ради да избегну рунску оштрицу која је јечала, неки су чак радије скакали у море него да се с њом суоче. Хитро, двојица пријатеља се почеше пребацивати с једне пречаге на другу, док се поново не нађоше на палуби. — Чега се он то боји? Зашто не употреби још магије? — дахтао је гроф Смиорган док су трчали ка кабини. — Позвао сам онога што јаше коња, — одговори Елрик. — Имао сам веома мало времена и нисам стигао ништа да ти кажем, знајући да Саксиф д'Аан чита моје намере у твојој глави, кад већ не може у мојој. Врата кабине била су чврсто забрављена изнутра. Елрик поче да удара по њима црним мачем. Али врата су одолевала, иако очигледно нису била тако чврста.
— Запечаћена су чаролијом а ја немам чиме да их отворим, — рече албино. — Хоће ли је убити? — Не знам. Можда ће покушати да је однесе на неке друге Просторе. Морамо... Копита затутњаше на палуби и бели коњ зањишта иза њих. Само, сада је имао јахача, одевеног у светао, пурпуран и жути оклоп. Био је гологлав и млад, иако је имао неколико старих ожиљака по лицу. Коса му је била густа и коврџава, плава, а очи тамноплаве. Он снажно повуче дизгине, умирујући коња. Затим продорно погледа у Елрика. — Јеси то био ти, Мелнибонеанче, што си ми отворио пут? — Јесам. — Онда ти захваљујем, иако ти не могу узвратити услугу. — Већ си је узвратио, — рече Елрик и повуче Смиоргана устрану, јер се јахач нагнуо напред и мамузнуо коња, прошавши заједно с њим кроз врата и разбивши их као да су од гњилог памука. Изнутра се зачу грозан крик а онда гроф Саксиф д'Аан излете из кабине у својој нацифраној златној одећи, која му је сада сметала у бежању. Шчепавши мач из руку најближег од погинулих разбојника и
добацивши Елрику поглед не толико мржње колико избезумљености, окрете се лицем ка плавом јахачу. Јахач беше сишао с коња и сад изађе из кабине, једном руком обгрливши уздрхталу Васлису, а другом држећи коња за дизгине. Она с тугом рече: — Учинио си ми много нажао, грофе Саксифе д'Аане, али Граћеши си учинио још већу неправду. Сада то мораш платити. Саксиф д'Аан застаде, повуче дубоко ваздух у плућа, а кад је поново погледао горе, очи су му биле мирне и испуњене поново нађеним поносом. — Морам ли платити за све? — упита он. — За све. — То и заслужујем, — рече Саксиф д'Аан. — Избегавао сам својој судбини много година, али нисам могао побећи од сазнања о свом злочину. Она ме је волела, знаш. Не тебе. — Мислим да нас је волела обојицу. Али љубав коју је теби дала била је из све њене душе, а такву љубав не желим ни од једне жене. — Онда си ти тај који губиш. — Ниси знао колико те је волела. — Само, само, после... — Жалим те, грофе Саксифе д'Аане. — Млади човек додаде дизгине коња девојци а онда извуче мач. — Ми смо чудни супарници, зар не?
— Све ове године био си између пакла и раја, у Лимбу, где сам те оставио у мелнибонеанском врту? — Да. Све ове године. Само је мој коњ могао да те прати. Коњ Тендрика, мога оца, такође Мелнибонеанца и чаробника. — Да сам то тада знао, убио бих те и послао коња у Лимбо. — Љубомора те је учинила слабим грофе Саксифе д'Аане. А сада ћемо се борити онако како је требало онда да се боримо, мушкарац с мушкарцем, челиком са челиком, за руку жене која нас обојицу воли. То је више него што заслужујеш. — Много више, — сложи се чаробњак. И он диже мач да навали на младића који је, како је сада Смиорган коначно знао, могао бити једино принц Каролак лично. Била је то борба чији исход беше давно предодређен. Саксиф д'Аан је то знао, чак и ако Каролак није. Вештина Саксиф д'Аана у оружју била је на нивоу једног мелнибонеанског племића, али се није могла мерити са професионалним војником који се већ много, много пута борио за свој живот. Напред натраг гонили су се по палуби, док су Саксиф д'Аанови бандити гледали у чуду и отворених уста. Супарници су се борили у двобоју који је требало да буде решен још пре два столећа, док их је девојка,
коју су обојица сматрали поново оживљеном Граћешом, посматрала с исто онолико пажње колико је и њен оригинал морао показати при посматрању првог сукоба Саксиф д'Аана и принца Каролака у врту његове палате, исто тако пре великог броја година. Саксиф д'Аан се борио добро а Каролак витешки, јер је у више наврата избегао да искористи очигледну предност. Али на крају Саксиф д' Аан одбаци мач, узвикнувши: — Доста! Пристајем на твоју одмазду, принче Каролаче. Дозволићу да узмеш девојку. Али, нећеш ми подарити своју проклету милост, нећеш ми узети мој понос. Каролак климну главом, иступи корак напред и погоди чаробњака тачно у срце.
Оштрица се зари дубоко и требало је да Саксиф д'Аан одмах издахне, али није. Одвукао се по палуби до
подножја катарке и леђима се наслонио на њу, док је крв истицала из рањеног срца. Смешио се. — Изгледа да не могу да умрем, — рече слабим гласом. — Толико дуго сам чаролијама одржавао свој живот. Престао сам да будем човек. Изгледа да му се та мисао није свидела, али принц Каролак иступи и наже се над њега с речима: — Умрећеш, — обећа му он. — Ускоро. — Шта ћеш урадити с њом, са Граћешом? — Њено је име Васлиса, — рече Смиорган упорно. — Она је трговачка ћерка из Џаркора. — Она мора сама одлучити, — одговори Каролак, не обазирући се на Смиоргана. Гроф Саксиф д'Аан окрете своје стакласте очи ка Елрику. — Морам ти се захвалити, — рече му. — Довео си онога који ми је донео мир, иако сам га се плашио. — Да ли је стога твоја магија против мене била тако слаба? — упита га Елрик. — Зато што си желео да Каролак дође и ослободи те кривице? — Могуће је, Елриче. Изгледа да си мудрији од мене у неким стварима. — Шта ће бити с Гримизном Капијом? — загрми Смиорган. — Може ли се отворити? Имаш ли још снаге, грофе Саксиф д'Аане?
— Мислим да имам. — Из набора своје искрвављене одеће чаробник извуче велики кристал који је блистао тамним нијансама рубина. — Ово ће вас не само одвести до Капије, него и омогућити да прођете, али морам вас упозорити... — Саксиф д'Аан поче да кашљуца. — Брод, — грцао је, — као и моје тело, дуго је одржаван уз помоћ магије, зато... — Глава му клону напред. Он је диже с великом муком, зурећи преко њих у девојку која је још увек држала узде коња. — Збогом, Граћеша, принцезо од Фуем Омеја. Волео сам те. — Очи остадоше приковане за њу, али су сада биле мртве. Каролак се окрете да погледа у девојку. — Како ти оно себе зовеш, Граћеша? — Зову ме Васлиса, — одговори му она. Насмеши му се у младо, борбама исечено лице. — Тако ме зову, принче Каролак. — Ти знаш ко сам ја. — Садазнам. — Хоћеш ли поћи са мном, Граћеша? Хоћеш ли бити моја невеста, коначно, у чудним новим земљама које сам нашао изван нашег света? — Хоћу, — одговори она. Он јој поможе да се дигне у седло његовог белог коња, тако да је сада седела испред њега. Младић се наклони Елрику од Мелнибонеа.
— Хвала ти још једном, господине Чаробњаче, иако нисам никада мислио да ће ми помоћи неко од краљевске крви. Елриков израз лица није био без хумора: — У Мелнибонеу, — рече му, — кажу да је то затрована крв. — Затрована милосрђем, можда. — Можда. Принц Каролак их поздрави. — Надам се да ћеш и ти наћи мир, принче Елриче, као што сам и ја. — Бојим се да ће мој мир више личити на онај који је нашао Саксиф д'Аан, — рече Елрик мрачно. — Ипак, хвала ти на добрим речима, принче Каролак. Онда Каролак, смејући се, потера коња ка огради, прескочи је и нестаде. На броду настаде тишина. Преостали бандити су се згледали несигурно. Елрик им се обрати. — Да знате, ја имам кључ од Гримизне Капије и само ја знам да га употребим. Помозите ми да довеземо брод и добићете слободу да изађете из овог света. Шта кажете? — Командуј, капетане, — рече једна безуба индивидуа, кикоћући се весело. — То је боља понуда од иједне што смо их чули у последњих сто година и више.
VII ЕЛРИК ПОНОВО У СВОМ ПРОСТОРУ Смиорган први примети Гримизну Капију. Држао је у руци велики црвени драги камен и показивао пут обзорја, далеко напред. — Ено, ено, Елриче. Саксиф д'Аан нас није издао. Море се поче надимати од огромних немирних валова, и главно једро везано на палуби било је једино у чију се помоћ посада могла надати да ће савладати брод; али могућност да побегну из земље плавога сунца натерала их је да раде улажући и последње трунке енергије. И, полако, златни бојни брод поче се приближавати високим, гримизним стубовима. Стубови су се дизали из сиве воде која је хучала и урлала, бацајући чудну светлост на врхове таласа. Стубови као да нису били од чврстог материјала, а ипак су непоколебљиво стајали док су тоне запенушане воде играле око њих.
— Надајмо се да су стубови размакнутији него што нам то одавде изгледа, — рече Елрик. — Био би превећ тежак задатак крманити кроз њих и по мирном мору, а камоли по оваквом. — Боље да ја узмем точак, — рече гроф Смиорган, додавши Елрику драги камен. Затим се врати по зањиханој палуби, и, попевши се у крманошеву кућицу, одмени заплашеног човека који је тамо стајао. Елрик није могао ништа друго да уради до да посматра Смиоргана како окреће огромну лађу у таласима, возећи по њиховим белим врховима што је боље умео; али, понекад би сишао са креста таласа тако нагло, да би се и самом Елрику срце попело у грло. Око њих су се непрестано дизале претеће стене таласа, али брод је имао да издржи још један снажан удар пре но што се главна водена сила сручила на његове палубе. Елрик је био промочен до голе коже, и, иако му је разум говорио да је боље да сиђе доле, под палубу, стајао је и даље чврсто уз ограду и посматрао како Смиорган са сигурношћу управља лађу ка Гримизној Капији. А онда се палуба преплави црвеном светлошћу и Елрик скоро да ослепи од ње. Сива вода прели све, зачу се грозни шум дрвета које се таре о нешто оштро, и лађа удари о стубове. Брод се затресе и поче се окретати бочно према ветру; Смиорган га, међутим,
натера да се поново окрене, и одједном, иако је вода остала немирна као и до тада, светлост дискретно промени боју. Елрик је сада знао, дубоко у себи, да је изнад густих облака поново блистало жуто сунце. Али сад се поново зачу шкрипа и ломљава из унутрашњости бојног брода. Мирис трулежи, који је Елрик и раније запазио, постаде јачи, скоро надвладајући све остало. Смиорган се врати трчећи, пошто је другоме предао крму. Лице му је поново било бледо. — Брод се ломи, Елриче, — викао је, настојећи да надвлада буку ветра и таласа. Затетурао се изненада, пошто један велики талас удари о брод и однесе неколико скела са палубе. — Брод се распада, човече. — Саксиф д'Аан је покушао да нас опомене, — викао је Елрик. — И он се, као и брод, одржавао уз помоћ магије. Брод је био стар још и пре но што је кренуо у овај свет. Док су били тамо, у туђем свету, магија је била јака, али у овом Простору више уопште не делује. Погледај. — И Елрик откине парче ограде, мрвећи прстима иструлело дрво. — Морамо наћи део грађе који је још добар. У том тренутку главно једро се сруши са катарке и удари о палубу, докотрљавши се до њих. Елрик добауља уз нагнуту палубу, док не дохвати дрво и опипа га.
— Ово је парче још увек добро. Употреби појас или било шта друго да се привежеш уз дрво. Ветар је завијао кроз расточену опрему брода, док је море ударало о бокове, правећи велике отворе испод линије воде. Разбојници који се беху сакупили око њих били су у стању потпуне панике, и док су неки покушавали да спусте мале чамце који су се одмах распадали у додиру с водом, други су се бацали ничице на труле палубе и молили се свим бројним боговима које су обожавали. Елрик се привеза за одломљен јард колико је чвршће могао, а Смиорган одмах пође за његовим примером. Следећи талас који је ударио о лађу подиже их и понесе, право преко остатака ограде у хладну, шумну воду тог страшног мора. Елрик је држао уста чврсто стиснута да не би прогутао сувише воде и размишљао о иронији своје ситуације. Изгледало је да ће, пошто је преживео свашта, сад умрети тако обичном смрћу — дављењем. Убрзо је изгубио свест, потпуно се препуштајући љуљушкању сада већ некако пријатељских вода океана. Пробудио се, борећи се. Неке руке су биле на њему. Елрик покуша да их скине, али је био сувише слаб. Неко се смејао, грубим, пријатељским смехом.
Вода није више шумила и пљускала око њега. Ветар више није урлао. Уместо тога, осећао је нежније покрете. Чуо је пљускање таласа о дрвену грађу брода. Био је очигледно укрцан на неки други брод. Отворио је коначно очи, жмирећи у топлој жућкастој светлости сунца. Румени вилмиријански морнари смешкали су се одозго на њега. — Ти си срећан човек, ако си уопште људско биће, — говорили су му. — А мој пријатељ? — Елрик потражи очима Смиоргана. — Био је у бољем стању од тебе. Доле је, у кабини војводе Авана. — Војвода Аван? — Елрику то име беше познато, али у овом тренутку и при свом садашњем стању није се могао сетити ничега што би му било од помоћи да га ближе одреди. — Ви сте нас спасли? — Да. Нашли смо вас како плутате везани за одломљену греду, изрезбарену најчуднијим цртежима које смо икада видели. Мелнибонеанска лађа, зар не? — Да, али прилично стара. Помогоше му да се подигне на ноге. Били су га свукли и увили у вунену ћебад. Сунце је сада већ сушило његову косу. Био је силно слаб. Елрик упита: — А мој мач?
— Код војводе Авана је, доле у његовој кабини. — Реците му да буде пажљив с њим. — Овуда, — рече други. — Војвода те чека.
КЊИГА ТРЕЋА ПЛОВИДБА КРОЗ ПРОШЛОСТ
I ЕЛРИК НА НОВОМ ПУТУ Елрик се завали у удобну, меко постављену столицу и прихвати врч вина који му додаде његов домаћин. Док је Смиорган јео топлу храну која им беше донета, Елрик и војвода Аван су процењивали један другога. Војвода Аван је био човек од око четрдесет година, четвртастог, лепог лица. Одевен је био у украшен сребрн оклоп, прсник, преко кога је био пребачен огртач беле боје. Чакшире увучене у чизме до колена биле су крем боје, од коже антилопе. На малом сточићу крај његовог лакта одмарала се његова кацига, са кићанком скерлетног перја. — Почаствован сам, господине, што те имам за госта, — поче војвода Аван. — Знам да си Елрик од Мелнибонеа. Тражио сам те неколико месеци, још од како сам сазнао да си напустио своју домовину (и власт) и да безимено луташ по Младим Краљевствима. — Ти доиста много знаш, господине.
— И ја сам сам путник по сопственом избору. Скоро да смо се срели у Пикарајду, али чујем да је било неких невоља тамо. Како си нагло отишао, изгубио сам ти сваки траг и већ хтео да напустим трагање, кад те, на своју највећу срећу, утледах, како плуташ по води. — Војвода Аван се насмеја. — У предности си нада мном. Покренуо си многа питања, — одврати Елрик смешећи се. — Он је војвода Аван Астран, од Старог Хролмара, — добаци гроф Смиорган с друге стране велике коске шунке. — Добро је познат као авантуриста — истраживач — трговац. Има најбољу могућу репутацију. Можемо му веровати, Елриче. — Сад се сећам имена, — рече Елрик војводи. — Али, зашто ти је потребна моја помоћ? Мирис хране са стола коначно је привукао и Елрика и он устаде. — Имаш ли нешто против да мало једем док ти причаш, војводо Аване? — Једи до миле воље, принче Елриче. Почаствован сам што си ми гост. — Спасао си ми живот, господине. Никад то нико није учинио на тако отмен начин. Војвода Аван се насмеја.
— Никад раније нисам имао то задовољство да, рецимо, упецам тако фину рибу. Да сам сујеверан човек, принче Елриче, поверовао бих да нас то некадруга сила на овај начин спаја. — Ја више волим да о томе мислим као о случајној подударности, — одговори албино и поче јести. — А сада, господине, реци како ти могу бити од помоћи. — Нећу покушавати да те уцењујем самозато што сам имао среће да ти спасем живот. Молим те, имај то на уму, — рече војвода Аван. — Хоћу, господине. Војвода Аван је одсутно миловао перје на својој кациги. — Истражио сам већи део нашег и других светова, као што је гроф Смиорган тачно рекао. Био сам и у Мелнибонеу и ишао сам чак и на исток, у Елјуер и Непознате Краљевине. Био сам у Мииррни, где живи крилати народ. Путовао сам до Ивице Света и надам се да ћу једнога дана отићи и даље. Али никада нисам прешао Кључајуће Море, и знам само мали део обале дуж западног континента који нема име. Јеси ли био тамо, Елриче, на својим путовањима? Албино затресе главом: — Ја тражим искуства са другим цивилизацијама и културама — зато путујем. До сада ме ништа није тамо
одвело. Континент је углавном ненасељен, а тамо и где јесте, живе само дивљаци, зар не? — Тако кажу. — Имаш ли можда неке друте информације? — Знаш да има неких доказа, — настави војвода Аван нешто наглашенијим тоном, — да су твоји преци потекли управо отуда. — Доказа? — Елрик се претварао да није заинтересован. — Неколико легенди, то је све.Једна од тих легенди говори о граду који је старији и од Уснулог Града, Имрира. Тај град још увек постоји у дубоким џунглама запада. Елрик се сети свог разговора с грофом Саксиф д'Ааном и насмеши се у себи. — Мислиш на Р'лин К'рен А'а? — Да. Чудно име. — Војвода Аван Астран се наже напред, очију које су блистале одушевљеном знатижељом. — Ти га изговараш тачније од мене. Говориш тајни језик, Високи Језик, Говор Краљева... зар не? — Наравно. — Забрањено ти је да га пренесеш било коме, сем својој деци, је ли тако?