IV ЕЛРИК, СА ДРУГОВИМА, НА ОСТРВУ Обриси обале били су нејасни. Ходали су кроз белу воду и беличасту маглу с мачевима изнад главе. Мачеви су им били једино оружје. Сваки од њих четворице имао је мач необичне величине и облика, али нико није носио мач који би повремено мрмљао, као што је чинио Елриков Олујник. Окренувши се, Елрик виде капетана како стоји крај ограде, са слепим лицем окренутим острву, бледих усана које су се мицале као да нешто сам себи говори. Сад им је вода била до појаса, а песак под Елриковим ногама постајао је чвршћи, док се најзад није претворио у глатку стену. Он је газио даље, опрезан и спреман да се туче са сваким ко брани ово острво. Али магла је постајала све ређа, као да није могла да изађе на крај са копном, а нигде није било ни трага од бранилаца. Задевену за појас, сваки од њих је имао по бакљу, чији један крај беше умотан у науљено платно, тако да се не овлажи до времена кад ћеим устребати. Исто тако, сваки од њих је био опремљен прегршћу тињајућег
труда стављеног у кутију што је лежала у кеси за појасом, тако да су се бакље могле у сваком тренутку запалити. — Само ће ватра заувек уништити тог непријатеља, — рекао им је капетан поново, кад им је дао бакље и кутије с трудом. Када се магла коначно разишла, открила је пејсаж пун густих сенки. Сенке беху попале по црвеној стени и жутом растињу, и беху то сенке свих величина и облика, сличне најразличитијим стварима. Изгледа да их је бацало огромно, крваво обојено сунце које је стајало у сталном положају поднева изнад острва; али оно што беше узнемирујуће била је чињеница да сенке нису имале извора, као да су предмети које су представљале били невидљиви или као да су постојали негде другде а не на овом острву. И небо је такође било пуно тих сенки, али док су ове на тлу биле непомичне, оне на небу су се повремено кретале — можда кад би се облаци померили. А за све то време црвено сунце је сипало своју крваву светлост и додиривало двадесеторицу људи својим непријатељским зрацима, баш као и саму земљу. Повремено, док су обазриво напредовали ка унутрашњости копна, чудно светлуцање минуло би преко острва тако да су обриси за неколико секунди постајали несигурни, пре но што би се поново смирили.
Елрик није веровао својим очима и ништа не рече док Хаун Укротитељ Змија, који је имао тешкоћа да опет хода по сувом, не примети: — Ретко сам био на сувом, то је тачно, али ми природа ове земље изгледа чуднија од било које друге коју сам познавао. Ова дрхти. Мења облик. Неколико гласова сложи се с њим. — А одакле ли су све те сенке? — Ашнар Рис се окретао око себе с нескривеним сујеверјем и ужасом. — Зашто не можемо да видимо предмете који бацају те сенке? — Можда, — рече Корум, — те сенке бацају предмети који постоје у другим Просторима. Ако се сви Простори стичу овде, као што је наговештено, онда би такво објашњење могло бити вероватно. — Он додирну својом сребрном руком парче извезеног броката на оку. — Није то најчуднији пример таквог споја који сам видео до сада. — Вероватно, — прогунђа Ото Блендкер бесно. — Молим само да ми више нико не даје никаква невероватна објашњења о свему овоме, ако немате ништа против. И даље су се тискали кроз сенке и нејасну светлост, док не стигоше до предграђа рушевина. Ове рушевине, помисли Елрик, имају нечег заједничког са трошним
градом Амероном, који је посетио трагајући за црним мачем. Али, ове рушевине су у свему биле огромније, више налик на групе мањих градова, свака у изразито другачијем градитељском стилу. — Можда је ово Танелорн, — рече Корум, који је некад био у њему, — или, пре, све верзије Танелорна које су икада постојале. Јер, Танелорн постоји у много облика, а сваки облик зависи од жеља оних који највише желе да га нађу. — Ово свакако није Танелорн какав сам ја очекивао да нађем, — рече Хокмун горко. — Ни ја, — додаде Ерекоз тупо. — Можда то и није Танелорн, — убаци Елрик. — Можда није. — Или је то, можда, гробље, — рече Корум одсутно, буљећи својим једним оком. — Гробље које садржи све заборављене верзије тог чудног града. Почеше да се пењу по рушевинама, док су им оклопи звецкали при кретању, управивши се ка средишту места. Елрик по замишљеном изразу на лицима већине пратилаца схвати да и они, као и он, не знају да ли је све ово само сан. Зашто би, иначе, запали у тако чудну ситуацију, очигледно ризичну по живот, а можда и душу, у борби с којом ни један од њих није могао да се поистовети?
Ерекоз се поиближи Елрику, док су лагано напредовали. — Јеси ли приметио, — рече он, — да се сенке сад већ претварају у нека обличја? Елрик потврди. — По рушевинама можеш одредити какве су зграде биле док су биле читаве. Сенке су у ствари сенке тих ранијих зграда, пре но што су, ко зна када, биле срушене. — Управо тако, — сложи се Ерекоз. И обојица уздрхташе. Коначно се приближише средишту места где се налазила зграда која није била срушена. Стајала је на чистини, сва у украсима, са тракама од метала и блиставим цевима. — Личи више на машину него на зграду, — рече Хокмун. — И на неки музички инструмент, више него на машину, — гласно је размишљао Корум. Група се заустави, са по четворицом пратилаца од којих се сви окупише око својих вођа. Није било питања. Јасно је било да су стигли на циљ. Сад Елрик пажљиво осмотри зграду и виде да то уствари беху две зграде — обе у свему истоветне, у
разним тачкама спојене изувијаним системом цеви, које су можда спајале ходнике, иако је било тешко замислити каква би их врста бића могла користити. — Две зграде, — рече Ерекоз. — Нисмо ово очекивали. Да ли да се поделимо и нападнемо истовремено? Инстинктивно, Елрик осети да тај поступак не би био мудар. Он затресе главом: — Мислим да треба да уђемо заједно у једну од зграда, иначе ће нам снага бити умањена. — Слажем се, — рече Хокмун, док остали климнуше главом. И тако, пошто не беше заклона кога би било вредно спомињати, они се храбро усмерише ка најближој згради, до тачке близу земље где се назирао црни отвор неједнаке величине. Злокобно је деловало то што још увек није било ни трага од чувара. Зграда је пулсирала и сијала, повремено шапутала, али то је било све. Елрик и његова четворка уђоше први и нађоше се у влажном, топлом пролазу који је скоро одмах завијао на десну страну. И други им се одмах придружише, док најзад нису сви стајали у том пролазу, обазриво гледајући пред себе, очекујући напад. Али, напада није било. С Елриком на челу, наставише да се крећу напред неколико тренутака пре но што пролаз поче снажно
дрхтати, бацивши Хауна Укротитеља Змија на под, уз његове жестоке псовке. Док се човек у оклопу зеленом као море дизао, један глас поче да одзвања дуж ходника, као да је долазио из велике даљине, а ипак гласан и злокобан. Ко? Ко? Ко? вриштао је глас. Ко? Ко? Ко ме напада? Пролаз је сада све слабије подрхтавао, претворивши се у стално, ситно дрхтуљење. Глас постаде мрмљање, раздешено и несигурно. Шта напада? Шта? Двадесет људи се згледаше у чуду. Коначно Елрик слеже раменима и поведе дружину даље, и убрзо се ходник прошири у просторију која је имала зидове, таваницу и под од влажне и лепљиве течности и чији ваздух је било тешко удисати. Сада, пробијајући се некако кроз зидове ове улазне просторије, појавише се први браниоци, гадне животиње које мора да су биле слуге тајанственог пара, брата и сестре: Агака и Гагак. Нападни, викао је удаљени глас. Уништи га, уништи. Животиње су биле од примитивне врсте, углавном разјапљених чељусти и глибавог тела, али било их је много и гмизале су ка двадесеторици људи који се брзо поређаше у четири борбене јединице и припремише за одбрану. Та бића су производила одвратан, бљузгав шум
при кретању, и два гребена од кости која су им служила уместо зуба шкљоцала су у разјапљеним чељустима док су се приближавали Елрику и њетовим друговима. Елрик замахну мачем и не наиђе скоро ни на какав отпор док их је секао по неколико одједном. Али сад ваздух постаде гушћи него раније, а смрад је претио да их савлада док је течност квасила под. — Пробијајте се даље, кроз њих, — поучи Елрик другове, просецајући себи пут, — док напредујете ка оном отвору. — Он им левом руком показа правац. И тако су постепено напредовали, секући стотине примитивних животиња, смањујући истовремено себи могућност дисања. — Ова створења није тешко савладати, — процеди Хаун Укротитељ Змија, — али свако које убијемо украде од нас по мало могућности да живимо. Елрик је био свестан ироније. — Лукаво смишљено од стране наших непријатеља, без сумње. — Кашљуцао је и замахнуо на туце животиња које су љигаво гмизале ка њему. Та бића се нису плашила, али су истовремено била и глупа. Никакву посебну стратегију, очигледно, нису имала. Коначно Елрик стиже до следећег пролаза, где је било мало чистије. Захвално је удахнуо нешто бољи ваздух и махнуо друговима.
Дижући и спуштајући руке с мачевима, они су се постепено пробијали ка пролазу, праћени само неколицином животиња. Оне као да су оклевале да тамо уђу. Елрик је сумњао да негде унутра мора да лежи опасност које се и ова створења плаше. Ипак, није било друге него се пробијати даље; и могао је само да буде захвалан што су сва двадесеторица преживела ово почетно искушење. Дахтали су, одмарајући се на тренутак, наслоњени на дрхтаве зидове пролаза, ослушкујући тонове тог удаљеног гласа који је сада био пригушен и неразговетан. — Ни мало ми се не свиђа овај замак, — прогунђа Брут из Лашмара, испитујући подеротину на огртачу где га једна од животиња беше захватила. — Нека висока магија управља њиме. — То смо од почетка знали, — подсети га Ашнар Рис, с муком савлаћујући ужас. Кости од прстију у његовим плетеницама подрхтавале су у истом ритму са зидом, а крупни варварин је изгледао скоро патетично док се челичио да крене даље. — Они су кукавице, ти чаробњаци, — рече Ото Блендкер. — Не показују се. — Он подиже глас. — Зар им је изглед тако грозан, да се плаше да их видимо?
Био је то, међутим, изазов који није уродио плодом. Док су се пробијали даље кроз ходник, није било никаквог знака од Агака и његове сестре Гагак. Било је само, наизменично, час тамније час светлије. Понекад би се пролази толико сузили да је било тешко пробијати се, а некад су се проширивали у права предворја. Све време, међутим, изгледало је као да се пењу навише у зграду. Елрик је покушавао да открије природу становника ове зграде. Није било степеништа које би водило у унутрашњост замка, никаквог предмета који би могао препознати. Из неког нејасног разлога замислио је да су Агак и Гагак по облику рептили, јер само рептили више воле да постепено гмижу кроз ходнике него да се пењу степеништем и јер само њима није потребан уобичајени намештај. А онда, опет, можда су могли мењати облик по вољи, а људски узимати кад би им то одговарало. Постајао је нестрпљив да се суочи с једним или оба чаробника. Ашнар Рис је имао друге разлоге — или је бар тако рекао — за своје сопствено нестрпљење. — Рекли су да ће бити блага овде, — мрмљао је. — Мислио сам да ћу ставити живот на коцку за лепу зараду, али овде нема ничега од вредности. — Он стави кошчату руку на влажан материјал зида. — Чак ни
камена, ни цигле. Од чега су ови зидови сачињени, Елриче? Елрик затресе главом. — То је и мене збуњивало, Ашнаре. И тад Елрик угледа велике, немилосрдне очи како вире из тмине изнад њихових глава. Зачу се истовремено и неки шум попут чегртања и шуштања, а очи стадоше постајати све веће и веће. Угледа потом и црвена уста, жуте зубе, наранџасто крзно. Онда се зачу режање и звер скочи на њега, иако беше дигао Олујник да се заштити и викнуо да упозори друге. То биће беше нека врста бабуна, али огромног; одмах потом, још туце других појави се за њим. Елрик иступи напред једнако држећи мач спреман, и заривајући оштрицу животињи у препоне. Канце се испружише и закачише га по раменима и бедру, и он осети како му пуштају крв. Руке су му биле заробљене и није могао ослободити Олујник. Једино што је могао учинити било је да уврће мач у рани коју већ беше начинио. Напрежући сву снагу, он настави да га врти. Велики мајмун је рикао, његове закрвављене очи су гореле, а кад разјапи чељуст да загризе Елриково грло, указаше се велики жути очњаци. Зуби звери га шчепаше за врат, док је смрдљиви дах претио да га угуши. Поново, он уврну мач. Поново, звер заурла од бола. Очњаци су стезали
метал Елриковог вратног панцира, који га је сада штитио од тренутне смрти. Борио се да ослободи бар једну руку, обрћући мач по трећи пут, а онда га повуче устрану да прошири рану у препонама. Урлање и стењање бабуна постаде гласније, и зуби се чвршће стегоше око Елириковог грла; али сада, уз буку коју је правио мајмун, Елрик поче да разазнаје мрмљање Олујника и осети како му мач пулсира у руци. Сада је већ осећао да извлачи снагу из мајмуна, док се овај трудио да га уништи. Нешто од те снаге поче се уливати у његово тело. Очајнички, Елрик уложи сву преосталу снагу и повуче мач попречно преко целог мајмуновог тела, пресецајући му трбух тако широко да га крв и утроба засуше док се, изненада, ослободио и затетурао уназад, извлачећи мач истим покретом. И мајмун се, такође, затетура уназад, зурећи укоченим ужасом у грозну рану, пре но што паде на под ходника. Елрик се окрете, спреман да помогне најближем другу, и управо стиже да види Терндрика изХасгана како умире, копрцајући се у канџама једног још већег мајмуна, главе потпуно одгрижене с рамена, док му је црвена крв куљала из ране. Елрик завуче Олујник директно између плећа Терндриковог убице, погодивши га у срце. Звер и његова људска жртва падоше заједно.
Друга двојица су били мртви, неколицина израњављена; а остали борци су се и даље борили, док су им мачеви и оклоп блистали гримизном бојом. Уски пролаз је био загушљив од смрада мајмуна, зноја и крви. Елрик се баци у битку, засекавши лобању једног мајмуна који се гушао са Хауном Укротитељем Змија. Хаун беше изгубио мач. Добацио је захвалан поглед Елрику, сагињући се да га подигне, и они заједно навалише на највећег од свих бабуна. То чудовиште је било више од Елрика и беше сабило Ерекоза уза зид, иако му је његов мач скроз пробуразио раме.
Нападајући са две стране, Хаун и Елрик га прободоше и бабун врисну и зарежа, окрећући се новим нападачима, док му је Ерекозов мач дрхтао у рамену.
Он насрну на њих и они га поново заједно прободоше кроз срце и плућа; када он уз рику опет крену на њих, крв покуља из његових чељусти. Звер паде на колена, очи му се уцаклише и она лагано клону. У пролазу сад завлада тишина, док је смрт лежала свуда око њих. Терндрик из Хасгана био је мртав. Двојица из Корумове дружине такође. Сви Ерекозови људи беху преживели, али с тешким ранама. Један од Хокмунових људи такође је био мртав, али су остали били без огреботине. Ерут из Лашмараје имао улубљену кацигу али је иначе био читав, док Ашнар Рис беше само рашчучан, ништа више. Ашнар беше у борби убио два бабуна. Сада су варваринове очи колутале док се наслањао, дахћући, на зид. — Почињем да верујем да је ова авантура неекономична, — рече он уз полуосмех. Онда се прибра и прескочи бабуново тело, да би се придружио Елрику. — Што мање времена потрошимо на ово, то боље. Шта мислиш, Елриче? — Слажем се, — узврати му Елрик с осмехом. — Хајдемо, — додаде он, и поведе их кроз пролаз у малу одају чији су зидови одавали ружичасту светлост. Није далеко стигао кад осети да му се нешто хвата за ногу. Зурио је у ужасу, гледајући танку змију како се
омотава око чланка. Било је сувише доцкан да употреби мач; уместо тога он шчепа рептила иза главе и делимично ослободи ногу, пре но што змији ишчупа главу. Други су газили змије, упозоравајући остале. Змије очигледно нису биле отровне, али их је било на хиљаде; као да су ницале из самог пода. Биле су боје меса и без очију; изблиза су више личиле на црве него на обичне пузавце, мада беху прилично снажне. Хаун Укротитељ Змија запева чудну песму у којој је било пуно течних, шуштавих тонова, и то као да смири змије. Најпре једна по једна, а онда у гомилама падаху на под, очигледно успаване. Хаун се смешио своме успеху. Елрик рече: — Сад знам како си стекао надимак. — Нисам могао бити сигуран да ће песма успети и код ових, — одговори му Хаун. — Не личе ни на једну врсту змија које сам видео у своме свету. Газили су даље кроз гомиле уснулих змија, примећујући да се следећи пролаз диже стрмо. Повремено су морали да се користе рукама да би одржали равнотежу док су се пели чудним, клизавим подом. У овом пролазу било је много топлије и они почеше да се зноје, застајкујући повремено да се одморе и обришу чела. Пролаз као да се продужавао на
горе у бесконачност, повремено скрећући, али никад није био водораван више од неколико стопа. Повремено би се сузио као нека цев, кроз коју би се онда провлачили у лежећем ставу и на трбуху; а некад би, опет, таваница нестајала у нејасној светлости над њиховим главама. Елрик је одавно престао с покушајима да одреди положај у односу на оно што је видео док су били ван замка. С времена на време, мала безоблична бића протрчавала су испред њих у ројевима, очигледно у намери да их нападну; али су представљали само ситну сметњу и дружина се на свом путу на горе није на њих обазирала. Неко време нису чули чудни глас који их је поздравио на уласку, али сад поново започеше шаптаји, узрујанији него раније: Где? Где? Ох, боли. Они застадоше, покушавајући да одреде извор, али глас као да је допирао са свих страна истовремено. Озбиљних лица, наставише, ометани хиљадама сићушних бића која су их гризла за откривено месо као ројеви комараца. Али то ипак нису били инсекти. Елрик никада није видео ништа слично. Били су безоблични, примитивни, безбојни. Насртали су на његово лице као вихор. Полузаслепљен, загушен, ознојен, осећао је да губи снагу. Ваздух је био тако густ, врео, слан, као да су
се пробијали кроз неку текућину. Другима је било исто тако лоше као и њему; посртали су, двојица су пала, док су их остали дизали, такође изнурени. Елрик паде у искушење да скине оклоп, премда је знао да ће тако пружити још већу површину на милост и немилост сићушним животињицама. Пењали су се и даље и сад поново наиђоше на она змијаста бића која су им раније вијугала око ногу, ометајући их још више, иако је Хаун певао своју успављујућу мелодију, све док га глас није издао. — Ово можемо издржати само још мало, — рече Ашнар Рис, примичући се Елрику. — Нећемо бити у стању да се суочимо са чаробњаком, ако икад наћемо било њега, било његову сестру. Елрик климну суморно главом. — И ја мислим тако, али шта можемо, Ашнаре? — Ништа, — тихо рече Ашнар. — Ништа. Где? Где? Где? Речи су и даље шуштале око њих. Многи из дружине беху уочљиво нервозни.
V ЕЛРИК, УЧЕТВОРОСТРУЧЕН, У БОЈУ Стигли су тако до врха пролаза. Немирни глас постаде знатно бучнији, али је и све више дрхтао. Путници угледаше један лук, а иза њега осветљену просторију. — Агакова соба, без сумње, — рече Ашнар, притежући чвршће мач. — Могуће, — сложи се Елрик. Осећао се као одвојен од сопственог тела. Можда је то било због врућине и исцрпљености, или због све јачег немира; али нешто га је терало да се увуче у себе и да сачека пре но што уђе у просторију. Место је било осмоугаоно и свака коса страна просторије била је друге боје, а боје су се, притом, још и стално мењале. Повремено, зидови су постајали полупрозирни, показујући цео изглед разрушеног града, или групе градова, доле у даљини, и исто тако поглед на замак-близанац повезан цевима и жицама. Њихову пажњу, међутим, највише је привлачило језерце у средини просторије. Изгледало једубоко и
пуно нечег смрдљивог и злокобног. Избацивало је мехуриће као да ври, а притом су се и неки необични облици стварали у њему. Гротескни и чудни, дивни и познати, облици су били на ивици да поприме сталну форму пре но што би поново потонули у језерце. А глас је постајао све бучнији и није било сумње да допире из воде. Шта? Шта? Ко напада? Елрик натера себе да приђе ближе језерцету, и за тренутак угледа у њој сопствено лице како зури у њега, пре него што се стопило са другим облицима. Ко напада? Ах, сувише сам слаба. Елрик проговори, обраћајући се језерцету. — Ми смо од оних које желиш да уншитиш, — рече он. — Они којима би хтела да се храниш. Ах! Агак. Агак. Зло ми је. Где си? Ашнар и Брут приђоше Елрику. Лица бораца беху испуњена гађењем. — Гагак, — загрме Ашнар Рис, док су му се очи сужавале. — Коначно неки знак да је чаробница овде. И остали се скупише, стојећи што су даље могли од језерцета, али сви су зурили, као опчињени разноврсношћу облика што су настајали и нестајали у житкој течности.
Слабим... Моја енергија треба да се обнови... Морамо почети, Агак, требало нам је дуго док смо стигли до овог места. Мислила сам да ћу се моћи одморити. Али овде постоји нека болест. Она ми испуњава тело. Агак, пробуди се, Агак, пробуди се... — Неки Агаков слуга, чува ову одају? — упита Хаун Укротитељ Змија тихим гласом. Али Елрик настави да зури у водену површину, почињући постепено, како је веровао, да схвата истину. — Хоће ли се Агак пробудити? — упита Брут. — Хоће ли доћи? — И он се поче нервозно освртати око себе. — Агак, — повикао је Ашнар Рис. — Кукавице! — Агак, — повикаше многи борци, витлајући мачевима. Али Елрик не рече ништа, и примети како ни Хокмун, ни Корум, ни Ерекоз не изустише ни речи. Погодио је да су и они почели да схватају. Погледао их је. У Ерекозовим очима запази агонију, сажаљење према себи и друговима. — Ми смо Четворица-Што-Беху-Један, — изусти Ерекоз. Глас му је подрхтавао. Елрика захвати неки чудан импулс, импулс који је у њему изазивао гађење и страх. — Не...
Он покуша да Олујника врати у корице, али мач одби да уђе у њих. Агак! Брзо! прозбори глас из језерцета. — Ако то не учинимо, — поче Ерекоз, — појешће све наше светове. Ништа неће остати. Елрик принесе слободну руку до своје главе. Љуљао се на ивици ужасне водене површине. Јечао је. — Онда то морамо учинити. — Корумов глас је звучао као одјек. — Ја нећу, — рече Елрик. — Ја сам свој. — И ја, — рече Хокмун. Али Корум Џелен Ирсеј рече: — То нам је једини пут, јер ми смо једно. Зар не видите? Ми смо једина бића која на нашим световима имају средство да убију чаробњаке — на једини начин на који се они могу убити. Елрик погледа у Корума, у Хокмуна, у Ерекоза и поново у њима виде нешто од себе сама. — Ми смо Четворица-Што-Беху-Један, — рече Ерекоз. — Наша обједињена снага већа је од збира наших снага. Морамо се сјединити, браћо. Морамо победити овде, пре но што се надамо да ћемо победити Агака. — Не...— Елрик се помаче устрану, али се некако нађе на углу брбоћућег нездравог језерцета из којег су
се и даље чули мрмљање и жалопојка, у коме су облици и даље настајали, мењали се и нестајали. А на сваком од остала три угла стајао је по један његов друг. Сви су имали усредсређен, судбоносан израз лица. Борци који су пратили Четворицу повукоше се до зида. Ото Блендкер и Брут из Лашмара стадоше крај врата, ослушкујући да ли се нешто приближава просторији кроз пролаз. Ашнар Рис је несвесно додиривао труд за појасом, а израз чистог страха му се огледао на лицу. Елрик осети како му се рука диже под притиском мача и угледа своје другове како и они подижу мачеве. Оштрице се сретоше преко базена а врхови им се спојише тачно у средишту. Елрик крикну осетивши да нешто улази у њега. Поново покуша да се ослободи, али та сила беше и сувише јака. Елрик зачу у себи и туђе гласове. — Схватам... — Био је то Корумов удаљени шапат. — То је једини начин. — Ох, не, не...— Био је тоХокмун, али речи су силазиле с Елрикових усана. Агак, викало је језерце. Текућина се узбурка, узнемири још више. Агак, брзо, пробуди се. Елриково тело поче се трести, али рука му је чврсто држала мач. Честице његовог тела разлетеше се и
поново се спојише у једну текућу целину која је клизила низ оштрицу мача до самог његовог средишта. Елрик је још увек био Елрик, али је урлао од ужаса због онога што се збива, од напора и напетости. Елрик је још увек био Елрик када се коначно отргао од језерцета. За тренутак се погледао, и видео да је потпуно сједињен са осталима. Неко необично биће лебдело је над језерцетом. Са сваке стране главе имало је по једно лице, које је припадало једном од његових другова. Озбиљне и страшне, очи нису жмиркале. Биће је имало осам руку и осам ногу а оклоп и опрема му беху од најразличитијих боја, које су се истовремено сажимале и остајале одвојене, свака за себе. То биће шчепа један једини огроман мач у својих осам руку а блистало је, и биће и мач, натприродном, глатком светлошћу. Тад се Елрик споји с тим телом и постаде другачије биће, он сам и истовремено она остала тројица, и још нешто што је било збир свих њих, читавог тог савеза. Четворица-Што-Беху-Један окретоше свој чудовишни мач тако да је врх био усмерен на доле, ка ужасној мехурастој текућини у језерцету. Текућина се плашила мача. Јечала је. Агак... Агак...
Биће, чији Елрик беше део, прикупи сву своју огромну снагу и поче гурати мач на доле. Безоблични таласи појавише се на површини језерцета, и оно се промени од болесно жуте у нездраво зелену боју. Агак... Агак... Неумитно, мач се спуштао све ниже. Најзад је додирнуо површину. Вода у језерцету се бацала напреднатраг, покушавајући да исцури напоље, ван ивица, по поду. Али се мач заривао све дубље и Четворица-ШтоБеху-Један осетише нову снагу како се улива у мач. Зачу се јечање и, лагано, језерце се умири. Заћута. Смири се потпуно и посиве. Тад Четворица-Што-Беху-Један сиђоше у њега да буду апсорбовани. То биће је сада могло јасно видети. Осећало је сопствено тело. Проверавало је сваки уд, сваку функцију. Ликовало је у победи, поново је оживело језерце. Кроз своје једно, осмоугаоно око, гледало је у свим правцима истовремено, преко рушевина града, а онда се усредсредило на свог близанца. Агак се будио сувише доцкан, али се ипак пробудио, узнемирен смртним крицима своје сестре Гагак, чије тело су смртници прво напали, затим јој савладали ум,
искористивши најпре њено око, а спремајући се да ускоро искористе и њену снагу. Агак није морао окренути главу да би погледао у биће које је још увек сматрао својом сестром. Као и њена, и његова интелигенција лежала је у осмоугаоном огромном оку. Јеси ли ме звала, сестро? Само сам изговорила твоје име, брате. У Четворици-Што-Беху-Један још је било заосталих трагова животне снаге Гагак, те су могли подражавати њен начин говора. Викала си? Сан. Четворица застадоше и поново проговорише. Болест. Сањала сам да се на острву налази нешто што ми смета. Је ли могуће? Ми не знамо довољно о овим пространствима, ни о бићима која их настањују, али, ипак, нико није моћан као Агак и Гагак. Не бој се, сестро. Ускоро морамо започети наш посао. Ништа ми није. Сада сам будна. Агак је био збуњен. Чудно говориш. Сан, одговори биће које је ушло у Гагакино тело и уништило је.
Морамо почети, рече Агак. Простори се окрећу и време је дошло. Ах, осећаш ли? Чека нас да их узмемо. Толико богатство енергије. Како ћемо само владати код куће! Осећам, одговорише Четворица, а заиста и јесу. Осећали су целу Васељену, Простор за Простором, како се обрћу око њих, звезде и планете и месеци кроз просторе и просторе, сви пуни енергије којом су Агак и Гагак желели да се нахране. А у Четворици је још увек било довољно од Гагак да и сами осете глад која ће ускоро бити задовољена, јер су Простори управо улазили у одговарајући спрег. Четворица осетише искушење да се придруже Агаку и погосте се, иако су знали да ће, ако то учине, опљачкати сопствену Васељену за сваки појединачни делић пренете енергије. Звезде би побледеле, а светови изумрли. Чак би и господари Реда и Хаоса нестали, јер су били део истог свемира. Ипак, имати сву ту енергију мора да је било вредно таквог грозног злочина... Они ипак обуздаше своју жељу и прибраше се за напад пре но што Агак постане сувише опрезан. Хоћемо ли на гозбу, сестро? Четворица схватише да их је брод довезао на острво у прави час. Уствари, готово да су стигли прекасно. Сестро? Агак је поново био збуњен. Шта...
Четворица су знала да се морају одвојити од Агака. Цеви и жице спадоше са његовог тела и беху привучени у Гагакино. Шта је то? Агаково чудно тело тресло се од мука. Сестро? Четворица се припремише. Иако су били упили у себе Гагакине успомене и инстинкте, нису могли бити сигурни да ће моћи напасти Агака у њеном обличју. А пошто је чаробница поседовала способност да мења облик, и Четворица почеше да се мењају силно јечећи због бола који су осећали, извлачећи материјал из њеног украденог бића и сакупљајући га, тако да је некадашња „зграда” остала само безоблично, кашасто месо. Агак је, збуњен, зурио. Сестро? Твоје здравље? Зграда, биће које је некад било Гагак, сруши се, истопи и прште. Крикну у агонији. Биће затим поново задоби свој облик. Насмеја се. Четири лица смејала су се на огромној глави. Осам руку махало је победоносно, осам ногу поче да се креће. А над том главом њихао се један силан мач. И он је хитао. Пао је на чудног чаробњака док је овај још био у статичној форми. Мач је кружио над њим а опиљци натприродне златне светлости врцали су око
њега, осветљавајући пејсаж пун сенки. Четворица беху крупни колико и Агак. У том часу беху и исто толико моћни. Али Агак, схвативши опасност, поче да сише енергију. Неће то више бити угодан ритуал, у друштву са сестром. Он мора посисати сву енергију овог свемира, да би нашао снагу за одбрану, да би стекао оно што му је недостајало како би уништио свог непријатеља, сестриног убицу. Речи замреше док је Агак сисао. Али, недовољно. Агак покуша лукавство. Овај је Простор средиште свемира. Сви Простори се стичу овде. Дођи, можемо поделити моћ. Моја сестра је мртва. Прихватам њену смрт. Ти ћеш ми од сада бити партнер. Овом снагом савладаћемо Васељену, чак и богатију од ове овде. — Не, — одговорише Четворица, још увек напредујући. Врло добро, али, онда, спреми се на пораз. Четворица замахнуше мачем. Мач паде на осмоугаоно око у коме се пенушало Агаково језеро ума, баш као и код његове сестре. Али, Агак већ беше ојачао, и одмах се опоравио од ударца. Агакови пипци изађоше онда из тела и почеше палацати према Четворици, али их они засекоше. Онда,
Агак усиса још енергије у себе. Његово тело, које је смртницима личило на зграду, поче се црвенити и зрачити немогућом врелином. Мач зарежа и засветлуца тако да се црна светлост помеша са златном и потече према црвеној. За све то време Четворица су осећала да се њихов космос смањује и умире. — Врати, Агаче, оно што си украо, — повикаше Четворица. Простори и углови и кривуље, жице и цеви, светлуцали су тамноцрвеном врелином, а Агак је уздисао. Свемир је јечао. Јачи сам од тебе, проговори Агак. Сад. И Агак поново поче да сише. Четворица су знала да Агакова пажња бива одвраћена само док се храни, а знали су, такође, да и они морају црпсти снагу из сопственог свемира, ако хоће да победе Агака. И, тако, дигоше мач. Мач би поново хитнут, и његова оштрица секла је сада кроз хиљаде Простора и привлачила њихову снагу у себе. А онда поче да се окреће. Окретао се, а црна светлост врцала је из оштрице. Мач полете, и Агак постаде свестан опасности. Његово тело, одмах, поче се мењати. Доле, ка чаробњаковом великом оку, према Агаковом језеру ума, приближавала се црна оштрица.
Агакови бројни пипци дигоше се да бране чаробњака од мача, али мач прође кроз њих као да их није ни било. Он лако просече осмострану просторију Агакових очију и зари се у језеро његовог ума, дубоко у масу чаробњакове осетљивости, извлачећи Агакову енергију у себе и у свог господара — Четворицу-Што-Беху-Један. Нешто крикну кроз свемир и нешто уздрхта кроз читаву Васељену. И свемир је био мртав кад Агак поче умирати. Четворица се нису усудила да чекају и виде да ли је Агак потпуно довршен. Извукоше мач из њега, кроз Просторе, а свуда где би мач нешто дотакао, енергија се поново враћала. Мач је певао и око себе расипао енергију. Певао је радост и победу. Иверје црне и златне светлости ишчилело је и било поново апсорбовано. За тренутак, свемир је био мртав. Али сад је оживео, а Агакова властита енергија била је присутна у њему као додатак. И Агак је био жив, али замрзнут. Био је покушао да промени свој облик. Сада је само упола личио на зграду коју је Елрик угледао кад је стигао на острво, а његов други део је личио на Четворицу-Што-Беху-Један; било је ту делимично Корумовог лица, једна нога, део
оштрице мача, као да је Агак веровао, на крају, да Четворицу може победити само у њиховом обличју, као што су они преузели Гагакине облике. Тако смо дуго чекали... уздахну Агак, а онда беше мртав. Четворица вратише мач у корице. А онда се зачу хук кроз рушевине многобројних градова и снажан ветар брисаше преко тела Четворице, тако да они клекоше на својих осам ногу и приклонише главу са четири лица пред олујом. Онда, постепено, задобише форме чаробнице Гагак, а потом лежаху у њеном неузнемиреном језерцету ума; уздигоше се потом изнад њега, залебдеше на час и извукоше мач из језерцета. А онда се четири бића раздвојише и Елрик, Хокмун, Ерекоз и Корум стајаху са исуканим мачевима који се додириваху у средишту мртвог мозга. Четири човека увукоше мачеве у корице. Гледали су један другоме у очи и сви су видели само страх и очај. Елрик се окрете. Није могао да наће у себи ни једну мисао, ни једно осећање, поводом онога што се одиграло. Није било речи које би могао употребити. Стајао је без речи и гледао у Ашнара Риса, питајући се зашто се овај кикоће и жваће браду и гребе лице ноктима, заборавивши свој мач на поду сиве просторије.
— Опет имам своје месо, сада имам месо, — понављао је Ашнар. Елрик се питао зашто Хаун Укротитељ Змија лежи склупчан крај Ашнарових ногу и зашто је Брут из Лашнара, чим је изашао из пролаза, одмах пао ничице на под, само се мало мичући и јечећи као у немирном сну. Ото Блендкер уђе у собу. Мач му је био у корицама. Очи му беху чврсто стиснуте, и он се тресао трљајући се по целом телу. Елрик је размишљао: — Морам све ово заборавити, иначе ћу изгубити разум. Морам заборавити заувек. Он приђе Бруту и поможе плавом борцу да се подигне на ноге. — Шта си видео? — Више но што заслужујем, с обзиром на све своје грехе. Били смо у клопци — затворени у тој лобањи... Тада Брут поче плакати као мало дете а Елрик га загрли и поче миловати по глави; али није налазио речи утехе. — Морамо ићи, — подсети их Ерекоз. Очи су му биле уцакљене.Тетурао се у ходу. И тако, носећи и вукући оне који се беху онесвестили, водећи оне који су изгубили разум, остављајући за собом убијене, пожурише кроз мртви
пролаз Гагакиног тела, савршено равнодушни за бића која је произвела да би се спасла од нечег што је мучило као болест. Пролази и одаје били су хладни и глатки, и људи се осетише срећним када се најзад нађоше напољу и видеше рушевине, безразложне сенке, црвено статично сунце. Ото Блендкер је био једини од бораца који је сачувао разум кроз цео ток доживљаја док су сви, несвесни тога, били апсорбовани у телу Четворице-Што-Беху-Један. Он извуче бакљу и труд иза појаса и запали је. Ускоро је луча горела и остале се упалише о његову. Елрик оде до места где су још увек лежали остаци Агака. Кад је у скамењеним и чудовишним цртама Агаковог лица распознао део свога лица, уздрхтао је. Чинило му се да то тело неће моћи горети, али се оно ипак упали. После њега, запалила се и Гагак. То је било брзо готово, и стубови палацаве ватре дизали су се сада у небо, ширећи бели и црвеии дим који је за кратко прикрио црвени диск сунца. Људи су посматрали како лешине горе. — Питам се да ли је капетан знао зашто нас шаље овамо, — рече Корум. — Или, да ли је бар слутио шта ће се догодити? — упита Хокмун. Његов се тон граничио са прекором.
— Само ми, само то биће, могло је победити Агак и Гагак на начин који им је донекле био сличан, — рече Ерекоз. — Други начини не би били успешни; ни једно друго биће не би имало изузетне особине, огромну снагу потребну да се убију тако чудни чаробњаци. — Тако изгледа, — одговори Елрик, и не хтеде више о томе говорити. — Сва срећа, — рече Корум, — да ћете заборавити овај доживљај, као што сте, или ћете, и остале. Елрик га чврсто погледа: — Надајмо се, брате. Ерекозов кикот беше ироничан. — Ко би се и могао тога још присетити? — И он не рече ништа више. Ашнар Рис, који је престао да се кикоће док је гледао у ватру, врисну изненада и побеже од њих. Трчао је према ломачи и нестао у рушевинама и сенкама. Ото Блендкер погледа у Елрика упитно, али овај одмахну главом. — Зашто бисмо га пратили? Шта можемо учинити за њега? — Он погледа на доле на Хауна Укротитеља Змија. Био му је посебно драг човек у оклопу боје мора. Стресе се. Кад су кренули даље, оставише склупчано тело Хауново где је лежало, помажући само Бруту из
Лашмара преко ломљеника до обале. Ускоро угледаше белу измаглицу испред себе и по томе су знали да се приближавају мору, али брод се није видео. На граници магле Хокмун и Ерекоз застадоше. — Ја се нећу вратити на брод, — рече Хокмун. — Сматрам да сам овим исплатио своју вожњу. Ако икако могу наћи Танелорн, онда, мислим, овде треба да тражим. — И ја тако мислим. Ерекоз климну главом. Елрик погледа у Корума. Овај се смешио. — Ја сам већ нашао Танелорн. Идем натраг на брод, у нади да ће ме ускоро оставити на некој познатијој обали. — То се и ја надам, — додаде Елрик. Његова мишица је још увек подржавала Брута од Лашмара. Брут уздахну. — Шта је то било? Шта нам се десило? Елрик га чвршће стисну. — Ншпта, — рече он. А онда, кад Елрик покуша да уведе Брута у маглу, плави борац се ослободи и устукну. — Ја ћу остати, — рече. Он се помери даље од Елрика. — Жао ми је.
Елрик је био збуњен. — Бруте? — Жао ми је, — понови Брут. — Плашим те се. И те лађе. Елрик покуша да пође за њим, али Корум стави своју тврду сребрну шаку на Елриково раме. — Друже, хајдемо с овог места. — Осмех му је био мрачан. — Више се плашим оног иза нас, него брода. Они погледаше преко рушевина. У даљини су се назирали остаци ватре и још две сенке, Агак и Гагак, исте какве су им изгледале кад су их угледали први пут. Елрик удахну дубоко сладак ваздух. — С тим се слажем, — рече он Коруму. Ото Блендкер је био једини борац који је одабрао да се врати с њима на брод. — Ако је ово Танелорн, то онда, ипак, није место које ја тражим, — рече он. Убрзо су били у води до прсију. Онда поново угледаше обрисе Тамнога Брода и видеше капетана наслоњеног на ограду, дигнуте руке као да поздравља нешто или некога на острву. — Капетане, — зовну га Корум. — Враћамо се на брод. — Добро дошли, — одговори капетан. — Да. Добро дошли. — Слепо лице окрете се према њима, док се
Елрик хватао за лествице од ужади. — Желите ли да запловимо у мирна и тиха места? — Слажем се, — одговори Елрик. Он застаде, на пола пута, и дотаче своју главу. — Имам много рана. Он се попе до ограде, а капетан му сопственим, хладним рукама поможе да је прескочи. — Исцелиће се, Елриче. Елрик приће ближе катарки. Наслони се на њу и поче гледати како ћутљива посада одвија једро. Корум и Ото Блендкер се такође попеше на брод. Елрик је слушао оштар шум котве која се дизала. Брод се благо љуљао.
Ото Блендкер погледа у Елрика, а онда у капетана, а онда се окрете и без речи уђе у кабину. Једро се напуни
ваздухом и брод поче да се креће. Капетан испружи руку и додирну Елриковумишицу. — Вино, — рече. — Излечиће све ране. На прагу капетанове кабине, Елрик застаде: — Да ли вино има и друге особине? — упита га он. — Да ли замагљује човеков ум? Да ли оно чини да прихватам твоја наређења, капетане? Капетан слеже раменима. — Шта је то разум? Брод је повећавао брзину. Бела магла постаде гушћа, а хладан ветар је разносио остатке одеће и метала на Елрику. Он омириса ваздух и помисли да се осећа на дим. Затим стави шаке на лице. Било је хладно. Пусти да му руке падну низ бок и уђе у топлу кабину за капетаном. Капетан беше насуо вино у сребрне чаше, из сребрног бокала. Испружио је руку да понуди Елрику и Коруму по чашу. Они испише. Мало касније, капетан упита: — Како се осећате? Елрик одговори: — Ништа не осећам. Али те ноћи сањао је само сенке, и ујутро није уопште умео да објасни свој сан.
КЊИГА ДРУГА ПЛОВИДБА КРОЗ САДАШЊОСТ
I ЕЛРИК, ЗБРКАНИХ МИСЛИ, НАПУШТА БРОД Спустивши своју као кост белу руку с дугим прстима на главу демона изрезбарену у црномрком тврдом дрвету (каквих је мало било на броду), високи мушкарац је стајао сам и зурио својим крупним гримизним очима у маглу. У маглу су улазили брзином и сигурношћу која би задивила сваког смртног морнара, до неверице. У даљини је било шумова, шумова који нису били у складу са шумовима овог безименог, безвременог мора: оштри шумови, ужасни и грозни, иако су били удаљени; ипак, брод их је пратио као да га вуку, а они су постајали гласнији — бол и очајање беху у њима, али осећање ужаса било је јаче од свега. Елрик је слушао одјеке оваквих гласова из Јиркунове иронично назване „собе за уживање”, у оним далеким данима пре но што му је предао одговорности владара над свим што још беше преостало од старог мелнибонеанскога царства. Ово су били гласови људи
чије су душе биле заробљене, којима смрт није значила гашење већ наставак постојања, заувек у власти крволочног и натприродног господара. Чуо је да људи тако вриште када је, долазећи као спас и освета истовремено, велики, црни, убојни Олујник пио њихове душе. Није уживао у тим звуцима. Мрзео их је. Окренуо је леђа од њиховог извора и управо хтеде да сиђе низ степениште на главну палубу, кад схвати да му је Ото Блендкер пришао иза леђа. Пошто су Корума одвезли пријатељи, кочијама које могу возити по површини воде, Блендкер је био последњи од оних који су се борили уз Елрика против два чудна чаробника: Гагака и Агака. Блендкерово тамно, пуно ожиљака лице било је узнемирено. Бивши научник, а сада најамни мачевалац, покри уши шакама. — Ах, тако ми дванаест симбола разума, Елриче, шта прави ову буку? Као да се приближавамо самим обалама пакла? Принц Елрик од Мелнибонеа се стресе: — Био бих спреман да се одрекнем одговора и оставим своју знатижељу незадовољену, магистре Блендкеру, само кад би брод хтео да промени правац. Он, међутим, плови све ближе извору те буке.
Блендкер прогунђа у одговор: — Немам жељу да истражујем шта нагони те јаднике да тако вриште. Можда би требало да обавестимо капетана. — Мислиш ли заиста да он не зна куда плови његов сопствен брод? — У Елриковом осмеху, међутим, било је веома мало хумора. Високи црни човек почеша свој ожиљак у облику обрнутог слова „V”, који се спуштао од чела до вилице. — Питам се да ли планира да нас опет увуче у неку битку. — Ја се више нећу борити за њега. — Елрикова рука премести се са изрезбарене ограде на украшену дршку његовог рунског мача.— Имам ја сопственог посла, само да се поново нађем на стварном чврстом тлу. Ветар се изненада појави, долазећи ниодкуда. У тренутку, указа се пукотина у магли. Елрик је сада могао видети да брод плови кроз воду боје рђе. Чудне светлости играле су по води, тик испод површине. Елрик је имао утисак да се нека бића замишљено крећу кроз дубине океана, и тренутак му се учини да је угледао бледо, нејасно лице слично своме — изразито мелнибонеанско лице. Импулсивно, он се окрете леђима ка огради, гледајући некуд поред Блендкера, док се трудио да савлада потребу за повраћањем.
По први пут од како је на броду, тек сада је успеода јасно види читаву дужину тамне лађе. Била су ту два велика крманошка точка, један иза њега, на предњој палуби, други на удаљеном крају лађе, на задњој. За овим последњим стајао је и сада, као и увек, капетанов двојник чије су очи, за разлику, изгледа све виделе. Била је ту и велика катарка, која је носила затегнуто црно једро, а испред и иза ње налазиле су се две велике кабине од којих је једна била потпуно празна. Њени становници беху изгинули у последњем сусрету с копном; у другој су се налазили само он и Блендкер. Елриков поглед поново се прикова за кормилара, и по ко зна који пут албино се запита колики је удео капетановог двојника у одређивању курса Мрачног Брода. Човек је изгледао неуморан, и колико је бар Елрик био у стању да примети, ретко је или готово никако одлазио доле, у сопствену одају на задњој палуби (док су капетанове одаје биле на предњој). Једном или два пута Елрик или Блендкер беху покушали да заподену разговор с кормиларем, али је овај изгледао исто онолико нем колико и његов брат слеп. Криптографске, геометријске фигуре и резбарије што су прекривале читав дрвени и највећи метални део брода, биле су обавијене парчићима бледе магле која се још увек држала на њима (и опет се Елрик упита није ли
то брод производио маглу која га је стално окруживала); и, док је тако гледао, фигуре се полако претвараху у бледоружичасту ватру коју је изазивала светлост са црвене звезде што их је непрестано пратила, пробијајући облак изнад њих. Зачу се шум одоздо. Капетан, са својом дугом црвенозлатном косом коју је носио поветарац, иначе неприметан за Елрика, изађе из своје кабине. Капетанов венчић од плавога жада, који је носио као дијадему, у ружичастој светлости стекао је неку љубичасту нијансу; чак су и његове светле панталоне и туника били преливени истом нијансом. И сребрне сандале са сребрним каишићима блистале су ружичасто. И, поново, Елрик погледа то тајанствено слепо лице, исто толико нељудско — у извесном смислу, који се подразумевао — колико и његово; затим се замисли над пореклом човека који је себи дозволио да га зову, ни мање ни више, него „капетаном.” Као да је капетанова појава на палуби дозвала, магла се поново прикупи око брода, као што жена увија крзно око себе; светлост дрвене звезде ослаби, али удаљени крици су се и даље чули. Да ли је то капетан тек сада постао свестан крикова, или је само веома успешно извео пантомиму
изненађења? Његова слепа глава се накрену на једну страну, а рука се спусти на ухо. Он промрмља задовољним гласом. — Аха. — Затим диже главу. — Елриче? — Ево ме, — одазва се албино. — Ту сам, одмах изнад вас. — Скоро смо стигли, Елриче. Наизглед крхка рука напипа ограду и капетан се поче пети. Елрик се суочи с њим на врху степеништа. — Ако је реч о борби ... Капетанов осмех је био загонетан, горак. — То је била борба, или ће бити. — ... ми нећемо учествовати у њој, — заврши албино чврстим гласом. — Није то борба у коју је мој брод непосредно укључен, — умири га слепи човек. — Они које чујеш су побеђени... изгубљени у некој будућој бици коју ћеш, мислим, искусити пред крај свог садашњег отелотворења. Елрик одмахну руком, као да одбацује такву могућност. — Било би ми драго, капетане, ако престанеш с таквим бљутавим обманама. Уморан сам од њих.
— Жао ми је што те то вређа. Одговарам буквално, према својим инстинктима. Капетан, прошавши поред Елрика и Блендкера да би стао крај ограде, као да се извињавао. Неко време ништа није говорио; само ослушкивао узнемирујуће и збркано шаптање магле. Онда климну главом, очигледно задовољан. — Ускоро ћемо угледати копно. Ако желиш да се искрцаш и да потражиш сопствени свет, саветујем те да то учиниш сада. Ово је најближе што ћемо икада прићи твојим Просторима. Елрик дозволи да се његов бес испољи у пуној снази. Псовао је, призивајући Ариохово име, и ставио руку на раме слепом човеку: — Шта? Не можеш ме вратити у мој Простор? — Сувише је касно. — Капетанова збуњеност изгледала је ненамештена. — Брод плови даље. Приближавамо се крају нашег далеког путовања. — Али, како ћу наћи свој свет? Немам довољно моћну магију да ме покреће између сфера, а помоћ демона овде ми је ускраћена. — Постоји само један пролаз у твој свет, — рече му капетан. — Зато ти и предлажем да се искрцаш. На друтим местима уопште нема пролаза. Твој Простор и овај овде непосредно се и присно додирују.
— Али, сам кажеш да овај Простор овде лежи у мојој будућности! — Буди сигуран, вратићеш се у своје време. Овде си безвремен. Зато ти памћење и јесте тако слабо. Зато се тако слабо сећаш ствари које ти се дешавају. Тражи пролаз. Он је гримизне боје и налази се усред мора, мало даље од обале острва. — Когострва? — Овог коме се приближавамо. Елрик је оклевао. — А куда ћеш ти отпловити када се ја будем искрцао? — У Танелорн, — одговори му капетан. — Имам тамо неког посла. Мој брат и ја треба да испунимо своју судбину. Преносимо терет, као и људе. Многи ће покушати да нас зауставе, јер се плаше нашег терета. Можда ћемо пропасти, па ипак, морамо све учинити да стигнемо до Танелорна. — Не рече ли да је Танелорн био оно место где смо се тукли са Агаком и Гагак? — То не беше ништа друго него скрхани сан о Танелорну, Елриче. Мелнибонеанац је сада знао да више неће добити никакво обавештење од капетана.
— Нудиш ми рђав избор — да пловим с тобом у опасности и да никада више не видим свој родни свет, или да ризикујем и да се искрцам на овом острву које је, судећи по звуцима, насељено уклетима и онима који их лове. Капетаново мртво око окрете се ка Елрику. — Знам, — рече он изненађујуће благо. — Али, то је најбоље што ти могу понудити, упркос свему. Крици и узвици, молећиви и уплашени, приближавали су се све више, али као да их је било све мање. Погледавши преко ограде, Елрик виде пар руку у оклопу како се дижу из воде; било је ту и пене, црвено обојене и нездраве жућкасте пене у којој су пловили комади грозних олупина и парчад дрвета од брода, крпе једара, одећа и застава, комади оружја и оклопа; све више лешина видело се, које су лебделе по површини. — Али, овде као да се водила битка? — прошапута Блендкер, фасциниран и ужаснут призором. — Не у овом Простору, — одговори му капетан. — То су само остаци који су допловили из једног света у други. — Онда је то била битка натприродних сила? Капетан се поново насмеши: — Нисам свезнајући, али, да, верујем да су неке натприродне силе биле укључене. Борци са једне