Andžej Sapkovski VREME PREZIRA. S poljskog prevela Milica Markić. Čarobna knjiga

vidu procentualne razlike između prodajne i nabavne cene. Moja banka,
računajući sve filijale, daje Četirima kraljevstvima šezdeset grivni godišnje. Za
tvoje obaveštenje, to je skoro triput više nego što imućni vojvoda ili grof plaća
četvrtinu prihoda s kraljevskih veledobara.

– Ljudi nisu opterećeni vojnicama{10}?
– Nisu. Plaćaju samo glavarinu i zimovničku dažbinu.
– A onda – klimnula je glavom čarobnica – patuljci i ostali iz neljudske rase
finansiraju ratne operacije protiv Skoja’taela u šumama. Očekivala sam nešto
tako. Ali kakve veze imaju porezi sa saborom u Tanedu?
– Posle vaših sabora – promrmlja bankar – uvek se nešto dešava. Ovog puta,
uostalom, nadam se da će biti obrnuto. Računam na to da će vaš sabor učiniti
kraj dešavanjima. Veoma bih se obradovao, na primer, kad bi prestali ti čudni
skokovi cena.
– Budi jasniji.
Patuljak se raskomotio u fotelji i ukrstio prste na stomaku, kojeg je prekrila
brada.
– Radim u svom fahu dobrih nekoliko godina – rekao je. – Dovoljno dugo
da bih znao da povežem promene cena s nekim činjenicama. A u poslednje
vreme veoma su skočile cene dragog kamenja. Jer je za njime potražnja.
– Zamena gotovine za dragulje da bi se izbegli gubici izazvani promenom
kursa i pariteta kovanog novca?
– I zbog toga. Kamenje, sem toga, ima još jednu veliku prednost. Kesa
brilijanata težine nekoliko unča – koja staje u džep – odgovara vrednosti nekih
pedeset grivni, a takva suma u kovanom novcu teži dvadeset pet funti i zaprema
povelik džak. Sa kesom u džepu beži se znatno brže nego sa džakom o ramenu.
I obe su ti ruke slobodne, što nije beznačajno. Jednom rukom možeš da držiš
ženu, drugom, ako naiđe nužda, možeš nekoga da odalamiš.
Ciri je tiho prasnula u smeh, ali ju je Jenefer smesta utišala pretećim
pogledom.
– Dakle – Jenefer podiže glavu – ima takvih koji se blagovremeno
pripremaju za bekstvo. A kuda, zanima me?
– Najviše je na ceni daleki Sever. Hengfors, Kovir, Povis. Prvo, zato što je to
faktički daleko, drugo, to su neutralne zemlje i s Nilfgardom su u dobrim
odnosima.

– Razumem – zluradi osmeh nije silazio sa čarobničinih usta. – Brilijante,
dakle, u džep, ženu za ruku i pravac na Sever... Da nije prerano? Ah, nebitno.
Šta je još poskupelo, Molnaru?

– Čamci.
– Šta?
– Čamci – ponovi patuljak i iskezi zube. – Svi graditelji čamaca sa obale
izrađuju čamce koje su naručili kvartir-majstori vojske kralja Foltesta. Kvartir-
majstori plaćaju dobro i stalno izdaju nove narudžbine. Ako imaš slobodnog
kapitala, Jenefer, investiraj u čamce. To ti je rudnik zlata. Proizvodiš čun od trske
i kore, ispostavljaš fakturu za barkasu od prvorazredne borovine, zaradu podeliš
s kvartir-majstorom popola...
– Ne zavitlavaj, Ðankardi. Kaži šta ti je na umu.
– Ti čamci se – nemarno će bankar, gledajući u drvenu tavanicu –
transportuju na jug. U Soden i Brugu, pored reke Jaruge. Ali koliko znam, oni
se ne koriste za rečni ribolov. Skrivaju se u šumama na desnoj obali. Kažu da
vojska satima vežba ukrcavanje i iskrcavanje, zasad na suvom.
– Aha – Jenefer se ugrize za usnu. – Ali zašto se nekima toliko žuri na Sever?
Jaruga je na jugu.
– Postoji opravdan strah – promrmlja patuljak, streljajući pogledom Ciri – da
car Emhir var Emreis neće biti oduševljen vešću da su pomenuti čamci spušteni
u vodu. Neki smatraju da takvo porivanje u vodu može da razbesni Emhira, pa
onda bolje da budu što dalje od nilfgardske granice... Makar do žetve, bestraga
mu glava. Kad se završi skupljanje letine, odahnuću s olakšanjem. Ako nešto
treba da se dogodi, dogodiće se pre žetve.
– Letina će biti u ambarima – lagano izgovori Jenefer.
– Uklapa se. Konji će se teško napasati na strnjištima, a opsade tvrđava s
punim žitnicama dugo će trajati... Vreme ide naruku zemljoradnicima i dobar
rod najavljuje... Da, vreme je neizrecivo lepo... Sunce sija, nema naznaka kišnog
vremena... A Jaruga u Dol Angri je vrlo plitka... Lako ju je preći. S obe strane.
– Zašto Dol Angra?
– Nadam se – bankar je pogladio bradu, skrozirajući čarobnicu bistrim
pogledom – da mogu da ti verujem?
– Uvek si mogao, Ðankardi. I ništa se nije promenilo.
– Dol Angra – sporo izgovori patuljak – to su Lirija i Edirn, koje su u
vojnom savezu sa Temerijom. Ne misliš valjda da Foltest, koji kupuje čamce,

namerava da se posluži njima samovoljno?
– Ne-sporo odvrati čarobnica. – Ne mislim. Hvala na informaciji, Molnaru.

Ko zna, možda si i u pravu? Možda ćemo na saboru ipak uspeti da utičemo na
sudbinu sveta i ljudi koji taj svet naseljavaju.

– Nemojte zaboraviti na patuljke – frknu Ðankardi. – I na banke.
– Potrudićemo se. Kad smo već kod toga...
– Pažljivo slušam.
– Imam troškove, Molnaru. A ako podignem nešto sa računa kod Vivaldi
banke, neko će se opet uvaliti u dugove, pa...
– Jenefer – prekide je patuljak – ti znaš da kod mene imaš neograničen
kredit. Pogrom u Vengerbergu odavno se desio. Možda si ti zaboravila, ali ja
nikad neću zaboraviti. Niko iz porodice Ðankardija neće zaboraviti. Koliko ti
treba?
– Hiljadu petsto temerskih orena, uputnicom na filijalu banke Ćanfanelijevih
u Elanderu, u korist Melitelinog hrama.
– Sređeno. Lep nalog za isplatu, prilozi za hram nisu oporezovani. I šta još?
– Koliko se sada godišnje plaća školarina u Aretuzi?
Ciri je naćulila uši.
– Hiljadu dvesta novigradskih kruna – reče Ðankardi. – Za novu polaznicu
računa se i matrikula, oko dvesta.
– Poskupelo je, bestraga!
– Sve je poskupelo. Za polaznice se ništa ne žali, žive u Aretuzi kao kraljice.
A od njih živi polovina grada, krojači, obućari, poslastičari, snabdevači...
– Znam. Uplati dve hiljade na račun škole. Anonimno. Naznači da je u
pitanju upisnina i akontacija za školarinu... Za jednu polaznicu.
Patuljak odloži pero, pogleda Ciri, osmehnu se s razumevanjem. Ciri je,
pretvarajući se da lista knjigu, pomno slušala.
– To je sve, Jenefer?
– Još trista novigradskih kruna za mene, gotovinski. Za sabor u Tanedu
trebaće mi barem tri haljine.
– Šta će ti gotovina? Daću ti bankovni ček. Na petsto. Cene uvoznih tkanina
takođe su đavolski poskupele, a ti ne nosiš vunu i lan. A ako ti nešto treba za
tebe lično ili za polaznicu škole u Aretuzi, moje prodavnice i magacini stoje ti na
usluzi.
– Hvala ti. Koliki procenat uzimaš?

– Procenat si, Jenefer – patuljak diže glavu – platila porodici Ðankardi
avansno, za vreme pogroma u Vengerbergu. To više nećemo pominjati.

– Ne volim takve dugove, Molnaru.
– Ne volim ni ja. Ali ja sam trgovac, patuljak biznismen. Ja znam šta je
obaveza. Znam njenu vrednost. Ponavljam, nećemo više o tome. Stvari koje si
tražila možeš smatrati završenim. I ono što nisi tražila – i to je završena stvar.
Jenefer podiže obrve.
– Jedan veštac koji ti je blizak – zacereka se Ðankardi – posetio je grad
Dorijan, rečeno mi je da se tamo zadužio kod lihvara sto kruna. I lihvar radi za
mene. Otpisaću taj dug, Jenefer.
Čarobnica okrznu pogledom Ciri, iskrivi usne.
– Molnaru – hladno će – ne guraj prste u vrata s pokvarenim šarkama.
Sumnjam da me on i dalje smatra za blisku osobu, a ako dozna za otpis duga,
omrznuće me potpuno. Znaš ga, znaš da je opsesivno pošten. U Dorijanu je
odavno bio?
– Pre nekih deset dana. Potom su ga videli u Maloj Mrtvaji. Odatle je, kako
mi je javljeno, otišao u Hirundum, po nalogu tamošnjih zemljoradnika. Kao i
obično, neko čudovište koje je trebalo ubiti.
– A za ubistvo će, kao i obično, dobiti siću – Jeneferin glas blago se
promenio – da bi, kao i obično, mogao malo da pokrije troškove lečenja ako ga
čudovište nagrdi. Uobičajeno. Ako zaista hoćeš da učiniš nešto za mene,
Molnaru, uključi se u to. Kontaktiraj sa zemljoradnicima iz Hirunduma i povećaj
nagradu. Tako bi imao od čega da živi.
– Kao i obično – frknu Ðankardi. – A ako on najzad za to dozna?
Jenefer zari pogled u Ciri, koja je gledala i slušala otvoreno, ne glumeći više
zanimanje za Physiologus.
– A od koga bi – procedi – mogao da dozna?
Ciri obori pogled. Patuljak se značajno osmehnu, pogladi bradu.
– Pre nego što kreneš za Taned, poći ćeš za Hirundum? Slučajno, naravno?
– Ne – čarobnica odvrati pogled. – Neću. Promenimo temu, Molnaru.
Ðankardi opet pogladi bradu, pogleda Ciri. Ciri obori glavu, nakašlja se i
uzvrte u stolici.
– Tako je – potvrdi. – Vreme je da promenimo temu. Ali tvojoj štićenici
očito je dosadna knjiga i... naš razgovor. A to o čemu bih s tobom razgovarao
biće joj još dosadnije, pretpostavljam... Sudbina sveta, sudbina patuljaka ovog

sveta, sudbina njihovih banaka, kakva je to dosadna tema za mlade devojke,
buduće brucoškinje Aretuze... Pusti je malo iz svoga okrilja, Jenefer. Neka
prošeta gradom...

– O, da! – viknu Ciri.
Čarobnica planu i već zausti da protestuje, ali najednom se predomisli. Ciri
nije bila sigurna, ali joj se činilo da je uticaj na tu odluku imao jedva primetni
mig koji je pratio bankarev predlog.
– Neka devojka malo pogleda krasote prastarog grada Gors Velena – dodade
Ðankardi, široko se osmehnuvši. – Neka malo uživa na slobodi pre... Aretuze. A
mi ćemo još malo da popričamo o nekim... ličnim stvarima. Nisam mislio da
devojka ide sama, iako je grad bezbedan. Dobiće pratnju i staratelja. Jednog od
mojih mladih knjiških moljaca...
– Izvini, Molnaru – Jenefer ne odvrati osmehom – ali čini mi se da je u
današnje vreme, čak i u bezbednom gradu, pratnja jednog patuljka...
– To mi ni na pamet nije palo – lecnu se Ðankardi – da je prati patuljak.
Knjigočatac na kog sam mislio sin je uvaženog trgovca, ljudine, da se tako
izrazim. Mislila si da ovde zapošljavam samo patuljke? Hej, Vifli! Pozovi mi
Fabija, hitro!
– Ciri – čarobnica joj priđe, blago se nagnu. – Samo bez glupiranja, nemoj
da me brukaš. A pred knjigočacem drži jezik za zubima, jesi razumela? Obećaj
mi da ćeš paziti šta radiš i govoriš. Nemoj da mi klimaš glavom, kad daješ časnu
reč, onda to činiš naglas.
– Časna reč, teta Jenefer.
– Pogledaj s vremena na vreme u sunce. U podne da se vratiš. Tačno u
podne. A ako te... Ma, ne mislim da će te neko prepoznati. Ali ako vidiš da te
neko previše posmatra...
Čarobnica posegnu za džepom, izvuče nevelik zeleni kalcedon, izbrušen u
obliku peščanog sata, obeležen runama.
– Stavi to u kesu. Nemoj da ga izgubiš. Ako ti zatreba... Magijsku formulu
znaš? Samo diskretno, aktivizacija ima snažan odjek, a amajlija šalje talase. Ako
je u blizini neko ko je osetljiv na magiju, otkrićeš se umesto da se maskiraš. A
ovde ti je još i... Ako hoćeš nešto da kupiš.
– Hvala, teta Jenefer – Ciri je stavila amajliju i novčiće u kesu, radoznalo
pogledala momka koji je utrčavao u kamarašiju. Momak je bio pegav, talasasta
kestenjasta kosa padala mu je na visoku kragnu sive uniforme knjigočaca.

– Fabio Sahs – predstavi ga Ðankardi. Momak se ljubazno poklonio.
– Fabio, ovo je gospođa Jenefer, naš uvaženi gost i poštovani klijent. A ta
gospođica je njena vaspitanica, želi da obiđe grad. Ti ćeš je pratiti, bićeš joj
vodič i staratelj.
Momak se još jednom naklonio, ovog puta jasno prema Ciri.
– Ciri – hladno reče Jenefer. – Ustani, molim te.
Ustala je, blago začuđena, jer uzorno vladanje, koliko joj je bilo poznato, nije
zahtevalo ustajanje u takvoj situaciji. I smesta je shvatila. Knjigočatac je, istina,
izgledao kao njen vršnjak, ali je bio za glavu niži od nje.
– Molnaru – rekla je čarobnica. – Ko kome treba da bude staratelj? Nisi
mogao da delegiraš za ovaj zadatak nekog gabaritnijeg?
Dečko pocrvene i upitno pogleda gazdu. Ðankardi potvrdno klimnu glavom.
Knjigočatac se još jednom nakloni.
– Milostiva gospo – tečno i bez ustručavanja odbrusi momak. – Možda i
nisam visok, ali možete na mene da se oslonite. Grad dobro poznajem, kao i
podgrađe, i celu okolinu. Staraću se o gospođici najbolje što umem. A kad ja,
Fabio Sahs mlađi, sin Fabija Sahsa, radim nešto što najbolje umem, onda niko
ko je viši od mene ne može da mi parira.
Jenefer ga gledaše načas, zatim okrete glavu prema bankaru.
– Čestitam, Molnaru – rekla je. – Umeš da odabereš radnike. Biće od njega
nešto! Plemenita kovina po zvečanju se poznaje. Ciri, potpuno se uzdajući u
Fabija, prepustiću da on povede računa o tebi, jer je to ozbiljan muškarac,
dostojan poverenja.
Dečko pocrvene do korena svoje kestenjaste kose. Ciri oseti da se i sama
zacrvenela.
– Fabio – reče patuljak otvarajući kovčežić i grebuckajući po zveketavoj
sadržini. – Ovde imaš pola nobla i tri... I dva petaka. Za slučaj da mlada
gospođica ima neke želje. Ako ih nema, vratićeš novac. Možete da idete.
– U podne, Ciri – podseti Jenefer. – Ni časak kasnije.
– Zapamtila sam.
– Zovem se Fabio – rekao je dečko čim su strčali niz stepenice i izašli na
prometnu ulicu. – A tebe zovu Ciri, zar ne?
– Tako je.
– Sta bi želela da vidiš u Gors Velenu, Ciri? Glavnu ulicu? Zlatarski sokak?
Morsku luku? Možda trg i vašar?

– Sve.
– Hmm.. – zabrinuto će momak. – Imamo vremena samo do podneva...
Najbolje da krenemo od trga. Danas je pazarni dan, možda ćemo videti mnoge
zanimljive stvari! A pre toga ćemo na zidine s kojih se vide čitav zaliv i čuveno
ostrvo Taned. Šta kažeš?
– Haj’mo.
Ulicom su kloparala kola, kaskali su konji i volovi, bačvari su kotrljali burad,
svuda je bila buka i žurba. Ciri je bila pomalo ošamućena od tog prometa i
rusvaja – nespretno se spustila nogom sa drvenog pločnika i do gležnjeva upala
u blato i đubrivo. Fabio htede da je uhvati pod ruku, ali se ona otrže.
– Mogu i sama da hodam.
– Hmm.. Dobro. Hajdemo onda. Ovde gde smo sada, tu je glavna ulica u
gradu. Zove se Kardo i spaja obe kapije, Glavnu i Morsku. A. ovim putem ide
se do većnice. Vidiš one tornjeve sa zlatnim vetrokazom? E, to je većnica. A
tamo gde je okačena ona šarena firma, ro je krčma „Kod otkopčanog midera“.
Ali tamo nećemo ići... Ići ćemo evo ovuda, da skratimo put preko riblje pijace
na okretnici.
Skrenuli su u sokak i izbili pravo na mali trg stešnjen između zidova kuća.
Trg je bio prepun tezgi, buradi i kaca iz kojih je izbijao prodoran riblji miris.
Živa i bučna trgovina, piljari i kupci trudili su se da nadviču galebove koji su
kružili iznad njih. Uza zid su sedele mačke, pretvarajući se da ih ribe ni najmanje
ne interesuju.
– Tvoja gazdarica je – odjednom reče Fabio, lavirajući između tezgi – vrlo
stroga.
– Znam.
– Nije ti blizak rod, je l’ tako? To se odmah vidi!
– Je l’? A po čemu to?
– Veoma je lepa – reče Fabio okrutno, ali razoružavajuće iskreno, kako može
samo mlad čovek. Ciri učini zaokret prema njemu kao opruga, ali pre nego što
je stigla da počasti Fabija kakvom zajedljivom opaskom na račun njegovih pega i
visine, momak ju je već vukao između kola, buradi i tezgi, objašnjavajući
istovremeno da se kula koja vrhuni nad dvorcem naziva Lopovska, da kamenje
koje je upotrebljeno za njenu gradnju potiče s morskog dna i da se drveće koje
ispod nje raste zove platani.
– Strašno si ćutljiva, Ciri – zaključio je najednom.

– Ja? – pretvarala se da se čudi. – Nikako! Jednostavno pažljivo slušam to što
govoriš. Zanimljivo pričaš, znaš? Baš sam htela da te pitam...

– Ajde, pitaj.
– Da li je daleko odavde do... grada Aretuze?
– Baš je veoma blizu. Aretuza uopšte nije grad. Haj’mo na zidine, pokazaću
ti. Eno stepenica.
Zidine su bile visoke, a stepenice strme. Fabio se oznojio i zadihao, nije ni
čudo, jer je sve vreme pričao. Ciri je saznala da je zid koji opasuje grad Gors
Velen nedavno konstruisan, da je daleko mlađi od samog grada, koji su još
vilenjaci podigli, da je deset metara visok i da je to takozvani kazamatski zid,
napravljen od tesanog kamena i nepečene cigle, jer je takav materijal otporniji na
udarce ovna za razbijanje zidova.
Na vrhu ih je dočekao i zapahnuo okrepljujući morski vetar. Ciri je bila
radosna što može da ga udiše posle gustog i nepomičnog gradskog zadaha.
Naslonila se laktovima na ivicu zidina, gledajući s visine u luku, šarenu od
jedara.
– Fabio, a šta je ono tamo, ona planina?
– Ostrvo Taned.
Izgledalo je da je ostrvo veoma blizu. I nije ličilo na ostrvo. Izgledalo je kao
gigantski kameni stub zariven u morsko dno, veliki zigurat opasan putem koji
spiralno vijuga, cikcak stepenicama i terasama. Terase su se zelenile od bašti i
vrtova, a iz zelenila su, prilepljene za stenu kao lastavičja gnezda, štrčale šiljate
bele kule i dekorativne kupole koje su ovenčavale komplekse zgrada optočenih
klaustrima{11}. Te zgrade uopšte nisu odavale utisak da su izgrađene. Činilo se
da su uklesane u padine te morske planine.
– Sve su to izgradili vilenjaci – objasnio je Fabio. – Uz pomoć vilenjačke
magije, kažu. Pa ipak, Taned od pamtiveka pripada čarobnjacima. Blizu vrha,
tamo gde su te sjajne kupole, tamo se nalazi dvorac Garstang. Tamo će za
nekoliko dana početi veliki sabor čarobnjaka. A tamo, gle, na samom vrhu, ona
visoka usamljena kula sa palisadima, to je Tor Lara, Galebova kula.
– Donde se može doći kopnom? Blizu je.
– Može. Postoji most koji spaja obalu zaliva sa ostrvom. Ne vidimo ga jer je
zaklonjen drvećem. Vidiš one crvene krovove u podnožju planina? To je dvorac
Loksija. Tuda ide most. Samo preko Loksije možeš doći do puta koji vodi na

gornje terase...
– A tamo gde su ti slatki klaustri i mostovi? I bašte? Kako se to drži za stenu

da ne padne... Kakav je to dvorac?
– Upravo je to Aretuza, za koju si pitala. Tamo se nalazi čuvena škola za

mlade čarobnice.
– Ah – Ciri obliza usne – znači, tamo... Fabio?
– Da.
– Tamo viđaš mlade čarobnice koje pohađaju tu školu? U toj Aretuzi?
Dečko je pogleda, očito začuđen.
– Nikada! Niko ih nikada ne viđa! Nije im dopušteno da napuštaju ostrvo i

da izlaze u grad. A školi niko nema pristup. Čak i burggraf i baji – ako imaju
neki posao sa čarobnicama – mogu da idu samo do Loksije. To je najniži nivo.

– Tako sam i mislila – Ciri je klimnula glavom, zagledana u sjajne krovove
Aretuze. – To nije škola, već zatvor. Na ostrvu, iza zidina, nad ambisom. Zatvor
i kraj.

– Pomalo – priznade Fabio nakon kratkog razmišljanja. – Odatle je teško
izaći... Ali ne, to nije kao da si u zatvoru. Polaznice su mlade devojke. Treba ih
čuvati...

– Od čega?
– Pa... – zamucao je momak. – Pa znaš...
– Ne znam.
– Hmmm... Ja mislim... Oh, Ciri, ta niko nikog silom ne zatvara u školu. One
same tako hoće...
– Svakako – Ciri se vragolasto osmehivala. – Hoće baš da sede u tom
zatvoru. Da neće, ne bi ih tamo ni zatvarali. Nije to nikakva umetnost, dovoljno
je na vreme da uhvate maglu. Pre nego što ih tamo nađu, jer kasnije već može
da bude teško...
– Kako to? Da beže? A kuda bi one trebalo da...
– One – prekide ga – sigurno ne bi imale kuda, sirotice. Fabio, a gde je
grad... Hirundum?
Momak je iznenađeno pogleda.
– Hirundum nije grad – reče. – To je veliko zemljoradničko imanje. Tamo su
bašte i voćnjaci koji snabdevaju povrćem i voćem sve gradove u okolini. Tamo
su i ribnjaci u kojima se uzgajaju šarani i druga riba...
– A koliko je odavde do tog Hirunduma? Kuda ide put? Pokaži mi.

– A zašto to hoćeš da znaš?
– Pokaži mi, molim te.
– Vidiš onaj put koji vodi na zapad? Tamo gde stoje ona kola? Upravo tuda
se ide za Hirundum. To je nekih dvadeset pet kilometara, sve vreme kroz šumu.
– Dvadeset pet kilometara – ponovi Ciri. – Nije mnogo, ako imaš dobrog
konja... Hvala ti, Fabio.
– Za šta mi zahvaljuješ?
– Nebitno. Sad me vodi na trg. Obećao si.
– Hajdemo.
Gužvu i buku kakvu je videla na trgu u Gors Velenu Ciri još nikad nije
videla. U poređenju sa trgom, bučna ribnica kroz koju su skoro prolazili
ostavljala je utisak tihog hrama. Trg je bio zaista ogroman, ali joj se i pored toga
činilo da će, u najbolju ruku, moći da ga osmotre samo izdaleka, jer o tome da
dospeju do vašarskog prostora nisu ni sanjali. Fabio se ipak smelo probio u
uskovitlanu masu, vukući je za ruku. Ciri se na licu mesta zavrtelo u glavi.
Drali su se preprodavci, drali su se i kupci, još glasnije, deca pak, utopljena u
masu, urlala su i jadikovala. Stoka je rikala, ovce su blejale, perad je gakala i
kokodakala. Patuljci zanatlije žestoko su mlatili čekićima u nekakve limove, a kad
bi prekidali udaranje da bi popili, počinjali su da prosipaju psovke. S nekoliko
mesta na trgu odjekivale su pištaljke, gusle i cimbala, koncertirali su, videlo se,
putujući glumci i muzičari. Da stvar bude gora, neko nevidljiv je usred svetine
bez prestanka duvao u mesingane zurle. To zasigurno nije bio muzičar.
Ciri se izmače ispred svinje koja je trčala sitnim kasom i prodorno skičala, te
nalete na kaveze s kokoškama. Odgurnuta, nagazila je na nešto meko što je
zamjaukalo. Odskočila je, za dlaku je izbegla pad pod kopita velikog, smrdljivog,
gadnog i zastrašujućeg govečeta koje je odgurivalo ljude kosmatim bokovima.
– Šta je to bilo, Fabio? – jauknula je, hvatajući ravnotežu.
– Kamila. Ne boj se.
– Ne bojim se. I to mi je nešto!
Osvrtala se radoznalo. Posmatrala je ono što rade hobiti koji su pred očima
publike izrađivali dekorativne mehove od kozje kože, oduševljavala se
prekrasnim lutkama što ih je nekoliko poluvilenjaka prodavalo za tezgama.
Razgledala je proizvode od malahita i jaspisa koje je prodavao natmureni i
nabusiti gnom. Zainteresovano i poznavalački, posmatrala je mačeve u radionici
kovača oklopa i oružja. Osmotrila je devojke koje su plele korpe od trske i došla

je do zaključka da nema ničeg goreg od takvog rada.
Onaj koji je duvao u zurle prestao je. Verovatno su ga ubili.
– Šta ovde tako fino miriše?
– Krofne – Fabio napipa kesu. – Hoćeš jednu?
– Hoću dve.
Prodavac im je pružio tri krofne, uzeo je petaka i vratio četiri bakrenjaka, od

kojih je jedan prelomio napola. Ciri je, polako vraćajući samopouzdanje,
posmatrala operaciju lomljenja, halapljivo gutajući prvu krofnu.

– Da li zbog toga – pitala je, već se prihvatajući druge krofne – postoji ona
izreka: ’Ne vredi ni prebijene pare?’.

– Otuda – Fabio je progutao svoju krofnu. – Pa nema manje monete od
groša. Zar se tamo odakle ti dolaziš ne koriste polugroševi?

– Ne – Ciri je polizala prste. – Tamo odakle ja doiazim koristili su se zlatni
dukati. Sem toga, sve to prebijanje bilo je besmisleno i nepotrebno.

– Zašto?
– Jer mi se jede još jedna krofna.
Krofne punjene pekmezom od šljiva delovale su kao čudotvorni eliksir. Ciri
je postala raspoložena, a uskomešani trg prestao je da je preneražava, počeo je
čak da joj se dopada. Nije više dozvoljavala da je Fabio vuče za sobom, sama ga
je povukla u najveću gomilu, na mesto gde je neko besedio, uspuzavši se na
govornicu improvizovanu od burića. Govornik je bio postariji debeljko. Po
obrijanoj glavi i mrkoj odeždi Ciri je u njemu prepoznala putujućeg sveštenika.
Viđala je već takve, ponekad su posećivali Melitelin hram u Elanderu. Mati
Neneke nikad nije o njima govorila drugačije nego kao o ’tim fanatičnim
tikvanima’.
– Jedan je na svetu zakon! – urlao je debeli sveštenik. – Božji zakon! Sva
priroda podleže tom zakonu, čitava zemlja i sve što na toj zemlji živi! A magija i
vradžbine protivne su tom zakonu! Prokleti su zato čarobnjaci i blizu je dan
gneva u kojem će vatra s neba uništiti to pogano ostrvo! Srušiće se tada zidovi
Loksije, Aretuze i Garstanga, iza kojih se upravo skupljaju ti pagani da bi svoje
smutnje snovali! Survaće se ti zidovi...
– Pasja te rđa ne ubila, pa onda će trebati nove podizati – promrmlja zidarski
kalfa u kuti{12} ispackanoj krečom koji je stajao pored Ciri.
– Opominjem vas, dobri i pobožni ljudi – urlao je sveštenik – ne verujte

čarobnjacima, ne tražite od njih saveta, ne molite ih ni za šta! Ne dajte da vas
zavede ni njihova spoljašnja lepota, ni njihova blagoglagoljivost, jer uistinu vam
kažem da su ovi čarobnjaci kao izbeljeni grobovi, odozgo lepi, a iznutra truležni
i propadljivi!

– Čuste li ga – reče mlada devojka s korpom punom šargarepa – kako je
krasnorečiv. Čarobnjake olajava jer im zavidi, eto šta je.

– Nego šta – prihvati zidar. – Gle’te ga kaki je, ćelav kô crna liska, a mešina
mu se klembesi do kolena. A čarobnjaci su lepi, nit se goje, nit ćelave... A tek
čarobnice – krasota jedna...

– Jer su đavolu za tu krasotu dušu prodale! – povika niska prilika sa
obućarskim čekićem za pojasom.

– Glupi postolaru. Da nije dobrih gospi iz Aretuze, davno bi ti s tim
torbama otišao. Njima da zahvališ što imaš šta da ždereš!

Fabio povuče Ciri za rukav, ponovo se utopiše u gomilu koja ih povuče do
centra trga. Čuše udaranje u bubanj i gromke pokliče koji pozivahu na
stišavanje. Gomila niti je mislila da se utiša, niti je bukaču s drvene govornice to
uopšte smetalo. Imao je prodoran, uvežban glas, i znao je da se njime služi.

– Čini mi se očitim – zaurla, otvorivši rolnu pergamenta – da je Hugo
Anzbah, iz roda hobita, stavljen van zakona zato što je vilenjačke razbojnike koji
sebe nazivaju Vevericama u kući svojoj gostio i davao im konačište. Isto tako
Justin Ingvar, kovač, iz roda patuljaka, koji je ovim huljama vrhove strela kovao.
Stoga burggraf za obojicom raspisuje potečicu{13}; onom ko ih uhvati sleduje
nagrada – pedeset kruna u gotovini. A ko im pruži hranu i utočište, taj će biti
proglašen za saučesnika i biće kažnjen kao i oni. A budu li uhvaćeni u opolju{14}
ili u selu – čitavo opolje ili selo ima da plati...

– A ko bi – povika neko iz svetine – hobitu sklonište dao! Neka traže po
tuđinskim gazdinstvima pa će i naći, i sa svima iz neljudske rase u jamu!

– Na vešala, ne u jamu!
Telal nastavi da čita obaveštenja burggrafa i gradskog veća, i Ciri je izgubila
interesovanje. Upravo je nameravala da se oslobodi iz gomile, kad najednom
oseti ruku na zadnjici. Nipošto slučajnu, besprizornu i nadasve veštu.
Stisak ju je, činilo se, onemogućavao da se okrene, ali Ciri je u Kaer
Morhenu naučila da se kreće u položaju u kom je teško pomerati se. Okrenula
se, praveći mali metež. Iza nje je stajao mladi sveštenik obrijane glave, arogantno

se osmehivao, oveštalo. I šta ćeš sad – govorio je taj osmeh – šta sad misliš da
uradiš? Slatko ćeš pocrveneti i na tom će se crvenjenju sve završiti, zar ne?

Bilo je jasno da sveštenik još nije imao posla sa Jeneferinom učenicom.
– Ruke k sebi, ćelava tintaro! – razdra se Ciri, ubledela od jarosti. – Sebe za
dupe hvataj, ti... grobu okrečeni!!!
Koristeći činjenicu da je zarobljen u masi – sveštenik nije mogao da se
pomeri – Ciri je krenula da ga šutne, ali ju je u tome sprečio Fabio, brzo je
odvlačeći daleko od sveštenika i mesta događaja. Videvši da sva cepti od besa,
umirio ju je, časteći je s nekoliko uštipaka posutih šećerom u prahu – čim ih je
videla, Ciri je momentalno zaboravila na incident. Stajali su kod tezge na mestu
odakle su imali pogled na gubilište sa stubom srama. Na stubu srama nije bilo,
ipak, nijednog razbojnika, a samo gubilište bilo je ukrašeno girlandama cveća i
služilo je grupi putujućih muzičara obučenih poput papagaja, koji su
besomučno muzicirali na guslama i pištali na gajdama i sviralama. Mlada
crnokosa devojka odevena u šljokicama našiven zubun pevala je i igrala, udarala
dairama i veselo pocupkivala u svojim čizmicama.

Po proplanku čarobnica gazila, svaka ju je ljuta guja klala
Gmazovi su listom pocrkali, čudotvorka zdravo živa ostala!

Svetina okupljena oko gubilišta pucala je od smeha i tapšala u ritmu.
Prodavac uštipaka ubacio je u vrelo ulje narednu porciju. Fabio je polizao prste i
povukao Ciri za rukav.

Tezgi je bilo neprebroj i svuda su nudili nešto ukusno. Pojeli su još po jedan
kolač s kremom, kasnije – zajednički – dimljenu jegulju, što su zatim poboljšali
nečim vrlo čudnim, prženim i nabijenim na štap. Kasnije su se zaustavili pored
burića s kiselim kupusom i pretvarali se da probaju da bi kupili veću količinu.
Kad su se najeli i nisu kupili, piljarka ih je nazvala seronjama.

Krenuli su dalje. Za ostali deo novca Fabio je kupio korpicu krušaka
bergamki. Ciri je pogledala u nebo, ali je konstatovala da još uvek nije podne.

– Fabio, a kakvi su ono šatori i barake tamo, ispod zidina?
– Zabavni park. Hoćeš da vidiš?
– Hoću.
Ispred prvog šatora stajali su isključivo muškarci, uzbuđeno su se premeštali
s noge na nogu. Iznutra su dopirali zvuci flaute.

– „Tamnoputa Lejla...“ – Ciri je jedva pročitala traljavi natpis na platnu –
„otkriva u plesu sve tajne svog tela“... Kakva glupost! Kakve tajne...

– Idemo dalje, hajde – požurivao ju je Fabio, blago pocrvenevši. – Pogledaj,
ovo je zanimljivo. Vračara koja proriče budućnost, imam još dva groša, to je
dovoljno...

– Šteta novca – obrecnu se Ciri. – I to mi je neko proricanje, za dva groša!
Da bi proricao, treba da budeš prorok. Prorokovanje je veliki talenat. Čak i
među čarobnicama najviše jedna od stotinu ima takve sposobnosti...

– Mojoj najstarijoj sestri – ubaci momak – gatara je prorekla da će se udati, i
to se ostvarilo. Ne krevelji se, Ciri. Dođi da nam pogataju...

– Neću da se udajem. Neću da mi gataju. Vruće je, a u tom šatoru smrdi
tamjan, neću tamo da ulazim. Ako hoćeš, idi sam, ja ću te sačekati. Ne znam
samo šta će ti proricanja? Šta bi hteo da znaš?

– Pa... – zamucao je Fabio. – Najviše to da li ću putovati. Želeo bih da
putujem. Da obiđem ceo svet...

Putovaće, najednom je pomislila Ciri, osećajući da joj se vrti u glavi. Ploviće
na velikim belim lađama... Dospeće u zemlje koje nikada niko ranije nije video...
Fabio Sahs, pronalazač... Po njemu će se nazvati rt, rub kontinenta koji danas još
uvek nema svoje ime. Kad bude imao pedeset četiri godine, imaće ženu, sina i
tri ćerke, umreće, daleko od kuće i bližnjih... Od bolesti kojoj se danas ne zna
imena...

– Šta ti je, Ciri?
Ona obrisa rukom lice. Imala je utisak da izranja iz vode, da plovi ka
površini s dubokog dna ledno hladnog jezera.
– Ništa... – promumla, osvrćući se oko sebe i dolazeći sebi. – Zavrtelo mi se
u glavi... Zbog ove vrućine. I zbog tamjana iz šatora...
– Ili zbog kupusa – ozbiljno će Fabio. – Nepotrebno smo se prejeli. I meni
se stomak klobuča.
– Nije mi ništa! – Ciri je bodro zabacila glavu, zaista joj je bilo bolje. Misli
koje su joj kroz glavu proletele kao vihor razvejale su se i otišle u zaborav. –
Hajdemo, Fabio, idemo dalje.
– Hoćeš krušku?
– Naravno da hoću.
Pored zida, grupa dečaka igrala se čigrom za novac. Precizno obavijenu
uzicom, čigru je trebalo veštim pokretom koji podseća na pucanje bičem ubaciti

u vrtložni pokret tako da pravi krugove po poljima obeleženim kredom. Ciri je u
igranju čigre tukla većinu skeliških dečaka, pobeđivala je i sve učenice u
Melitelinom hramu. Već je razmatrala mogućnost kako da se uključi u igru i
potuče ove obešenjake, mislila je da im ne uzme samo bakrenjake, nego i da
opelješi njihove iskrpljene čakšire, ali joj najednom pažnju prikovaše gromki
pokliči.

Na samoj ivici niza šatora i baraka, stešnjen ispod zida i kamenog stepeništa,
stajao je čudnovat, polukružno ograđen prostor oblikovan od čaršava raširenih
na jedan hvat visokim motkama. Između dveju pritki nalazio se ulaz, koji je
zagrađivao visok, rošav muškarac obučen u aketon i štraftaste pantalone
uvučene u jedriličarske čizme. Ispred njega su se okupljali ljudi. Pošto bi ubacili
po nekoliko novčića u šaku rošavom, ljudi su jedan po jedan nestajali iza platna.
Rošavi je stavljao pare u pozamašnu mošnju, zveckao njome i promuklo
podvriskivao.

– Priđite, dobri ijudi! Priđite! Svojim očima videćete najstrašnije stvorenje što
su ga bogovi stvorili! Strava i užas! Živi bazilisk, otrovan, strah i trepet
zerikanskih pustinja, otelotvoreni đavo, ljudožder nenasitni! Takvo čudovište još
niste videli, dobri ljudi! Sveže ulovljen, preko mora na korablji prevezen!
Videćete živog, svirepog baziliska svojim očima, jer takvog nikad i nigde više
nećete videti! Poslednja prilika! Ovde, kod mene, za samo tri petaka! Žene s
decom po dva petaka!

– Vidi, molim te – reče Ciri, terajući ose od krušaka. – Bazilisk? I to živ?
Moram da ga vidim. Do sada sam ga gledala samo na gravirama. Hajdemo,
Fabio.

– Nemam više novca...
– Imam ja. Platiću za tebe. Hajde, slobodno.
– Šest treba da platiš – rošavi je pogledao u bakrenjake ubačene mu u šaku. –
Po tri ponaosob. Popust samo za žene sa decom.
– On je dete – Ciri pokaza na Fabija držeći krušku u ruci – a ja sam žena.
– Jeftinije samo za žene s detetom u naručju – zareža rošavi. – Dela, ubaci
još dva petaka, dovitljiva devojko, ili briši odavde i pusti druge. Požurite, ljudi!
Još samo tri slobodna mesta!
Iza ograde od čaršava sjaćivali su se meštani, okružujući u zbijenom krugu
podest od dasaka na kojem je stajao drveni kavez prekriven ćilimom. Propustivši
gledaoce koji su popunili broj slobodnih mesta, rošavi je skočio na podest, uzeo

dugačku pritku i njome zbacio ćilim. Zapahnuo ih je vonj crkotine i neprijatan
gmazovski smrad. Gledaoci zašuštaše i diskretno ustuknuše.

– Oprezno, dobri ljudi – izjavi rošavi. – Ne preblizu, jer je opasno!
U kavezu, koji je za njega bio vidno tesan, ležao je sklupčani daždevnjak,
pokriven tamnom, neobično prošaranom krljušti. Kad je rošavi lupnuo u kavez
pritkom, gmaz se zanjihao, njegova krljušt je zaškrgutala u dodiru sa šipkama,
izvukao je dugi vrat i prodorno zasiktao, otkrivajući oštre, bele, šiljate zube, koji
su snažno odudarali od bezmalo crne krljušti oko čeljusti. Gledaoci duboko
uzdahnuše. Udari u besan lavež rundavi psić što ga je na rukama držala žena
koja je izgledala kao piljarka.
– Gledajte pažljivo, dobri ljudi – povika rošavi. – I radujte se što u našim
krajevima nema sličnih nakaza! To je jezivi bazilisk iz daleke Zerikanije! Ne
prilazite, ne prilazite, jer mada je zatvoren u kavezu, može da vas otruje samo
svojim dahom.
Ciri i Fabio proguraše se najzad kroz obruč gledalaca.
– Bazilisk – nastavljao je rošavi sa uzvišenja, oslanjajući se na pritku kao
stražar na helebardu – to je najotrovnija zver na svetu! Jer bazilisk je kralj svih
guja! Kad baziliska više ne bi bilo, svet bi ovaj načisto propao. Na sreću, to je
retko čudovište, jer se rađa iz jajeta koje snese petao. A sami znate, dobri ljudi,
da jaja ne nosi svaki petao, već samo jaramaz koji kao kvočka drugom pevcu
trticu potura.
Gledaoci se uglas nasmejaše prvoklasnoj, a zapravo – neotesanoj šali. Samo
se Ciri nije smejala, sve vreme je pažljivo posmatrala stvora koji se, nadražen
bukom, uvijao, udarao o pritke na kavezu i grizao ih, uzaludno pokušavajući da
u toj teskobi raširi ranjena krila.
– Iz jajeta koje takav pevac snese – nastavljao je rošavi – mora da se izlegne
sto jedna otrovna guja! A kad se iz jajeta izlegne bazilisk...
– To nije bazilisk – zaključila je Ciri, grickajući krušku. Rošavi je pogleda
popreko.
–... Kad se bazilisk ispili, kažem vam – nastavio je – tadar proždire i guje iz
gnezda sa sve njinim otrovom, koji mu ničim ne naškodi, nego od njega postaje
toliko naduven da ne ubija samo otrovnim ugrizom, već i dodirom, dahom! A
kad vitez na konju uzme da probada baziliska kopljem, tadar otrov preko drške
na vrh izbija, istom jahača i konja na mestu ubija!
– To je sušta neistina – glasno je rekla Ciri, pljujući košticu.

– Živa istina! – protestovao je rošavi. – Ubiće i konjanika i konja!
– Nije nego!
– Ne mešaj se, gospojice! – povika piljarka sa psićem. – Ne ometaj! Hoćemo
da čujemo i da se divimo!
– Prekini, Ciri – došapnu joj Fabio, gurkajući je u stranu. Ciri frknu na njega
i poseže za još jednom kruškom iz korpe.
– Pred baziliskom – rošavi podiže glas da nadjača sve veći šum u gledalištu –
svaka životinja ne časeći časa zbriše, čim čuje to siktanje. Svaka životinja, čak i
aždaja, ma šta ja pričam – čak i krokodil, a krokodil je neviđeno zastrašujuć, ko
ga je video, taj zna. Samo jedna životinja ne boji se baziliska, a to je kuna. Kad
ugleda čudovište, kuna klisne u šumu koliko je noge nose, tamo nalazi i jede
zeleniš za koji samo ona zna. Baziliskov otrov tada za kunu više nije opasan, čak
i da je nasmrt izgrize...
Ciri prsnu u smeh podražavajući pokretom usana taj razvučeni, odviše
nepristojan eho.
– Hej, pametnjakovićko! – ne izdrža rošavi. – Ako ti nije po ukusu, nosi se
odavde! Niko te ne tera da slušaš i gledaš baziliska!
– Nije to nikakav bazilisk.
– Ma nemoj! Nego šta je, pametnice?
– Viverna – rekla je Ciri, odbacujući pantljiku kruške i ližući prste. – Obična
viverna. Mlada, nevelika, izgladnela i prljava. Ali viverna, i basta! Na Drevnom
jeziku: wyvern.
– Počujte, narode! – dreknu rošavi. – Kako se našla tako umna i mudra
glava! Začepi gubicu da te ne bih...
– Dosta – oglasi se plavokosi mladić sa somotskom beretkom na glavi, u
aketonu štitonoše bez grba, držeći podruku nežnu i bledunjavu devojku u haljini
boje kajsije. – Polako, milostivi zverolovče! Ne preti, more, plemićkinji, da te ne
bih na svoj mač dočekao. Ionako mi nešto ovde na prevaru smrdi!
– Kakvu prevaru, mladi viteže?! – zagrcnu se rošavi. – Laže ta bala... Htedoh
reći, greši ta gospojica plemenita roda! To jeste bazilisk!
– To je viverna – ponovi Ciri.
– Ama kakva verna! Bazilisk! Gle’te kako je svirep, kako sikće, kako kavez
grize! Kakve zube ima! Zuburine, kažem vam, ima kao...
– Kao viverna – iskrevelji se Ciri.
– Ako si svu pamet posisala – rošavi zari u nju pogled kojeg se ne bi

postideo ni autentični bazilisk – priđi deder! Primakni se da dune u tebe! Neka
svi zajedno vide kako ćeš da gekneš od otrova. Ajde, priđi!

– Molim lepo – Ciri izvuče ruku iz Fabiovog stiska i pristupi korak napred.
– Neću ti to dozvoliti! – povika svetlokosi štitonoša ostavivši svoju kajsijastu
pratilju i preprečivši Ciri put. – Ne možeš tako! Prevelikoj se izlažeš opasnosti,
draga damo.
Ciri, kojoj se još niko nikad nije tako obratio, blago se zarumene, pogleda
mladića i stade izvežbano da trepće, onako kako je često znala da trepće pisaru
Jareu.
– Ne postoji nikakav rizik, plemeniti viteže – zavodnički se osmehnula,
uprkos sećanju na Jeneferine poslovične opomene o ludom koji se smeje na
brašno. – Ništa mi se neće desiti. Taj tobožnji otrov je čista izmišljotina.
– Ipak bih želeo – mladić položi ruku na balčak mača – da budem pored
tebe. Da te štitim i branim... Dozvolićeš mi?
– Dozvoliću – Ciri nije znala zašto joj bes na licu kajsijaste gospođice
pričinjava tako veliko zadovoljstvo.
– Ja sam tu da je štitim i branim! – zabaci glavu Fabio i izazivački pogleda
štitonošu. – I poći ću s njom!
– Gospodo – šepurila se Ciri dižući nos. – Budimo dostojanstveni. Ne
gurajmo se. Ima mesta za svakog.
Krug gledalaca se zatalasao i zabobonjao kada se hrabro približila kavezu,
osećajući da joj maltene oba momka dišu za vratom. Viverna besno zasikta i
zanjiha se, u nozdrve udari gmazovski smrad. Fabio glasno zasopta, a Ciri ne
ustuknu. Prišla je još bliže i ispružila ruku, skoro dotičući kavez. Čudovište se
stušti na pritke, razdirući ih zubima. Gomila se opet zatalasa, neko viknu.
– I šta sad? – Ciri se ponosno okrete, položivši izazovno ruke na bokove. –
Jesam umrla? Je l’ me otrovalo gnusno čudovište? Ovo je bazilisk koliko sam
ja...
Prekide, videvši najednom bledilo na licu štitonoše i Fabija. Okrete se
munjevito i ugleda kako se dve rešetke na kavezu razmiču pod pritiskom
razjarenog guštera, koji je kidao zarđale eksere iz okvira kaveza.
– Bež'te! – povika iz sveg grla. – Kavez puca!
Gledaoci pokuljaše ka izlazu vrišteći. Nekoliko njih je pokušavalo da se
probije kroz platna, ali su tako upleli i sebe i druge, prevrnuvši redom sve,
načinivši uvrtloženu urnebesnu masu. Štitonoša je uhvatio Ciri za ruku baš u

trenutku kad je htela da skoči unazad, zbog čega su se oboje otkotrljali, sapleli i
pali, oborivši i Fabija. Rutavi piljarkin psić počeo je da ujeda, rošavi stade
gnusno da huli, a načisto dezorijentisana kajsijasta damica – zastrašujuće da
pišti.

Šipke na kavezu pucale su i lomile se, viverna se otela napolje. Rošavi
poskoči sa podesta upinjući se da je pritkom zadrži, ali čudovište mu je jednim
pokretom svoje šape izbaci iz ruke, savi se i ošinu ga bodljikavim repom,
pretvarajući mu rošavi obraz u krvavu pulpu. Sikćući i šireći ranjena krila,
viverna odleprša s podesta, bacajući se na Ciri, Fabija i štitonošu, koji su
pokušavali da ustanu sa zemlje. Kajsijasta damica se onesvestila i prućila se
koliko je duga, nauznak. Ciri se spremila da skoči, ali je shvatila da neće stići.

Spasao ih je rutavi psić, otevši se iz ruku piljarke, koja se prevrnula i
zamotala u sopstvenih šest sukanja. Psić se baci na čudovište, štrpkajući ga
svojim zubićima. Viverna zasikta, pridignu se, prignječi kučence kandžama, i
zmijskim, neverovatno brzim pokretom izvi se i zari mu zube u vrat. Psetance je
divlje zaskičalo.

Štitonoša đipi na kolena i poseže rukom za pojas, ali ne nađe tamo balčaka,
jer je Ciri bila brža. Munjevitim pokretom isukala je mač iz korica, priskočila u
poluokretu. Viverna se podigla, otkinuta psetancetova glava visila joj je iz zubate
čeljusti.

Svi pokreti koje je naučila u Kaer Morhenu, činilo joj se, izveli su se sami od
sebe, gotovo bez njene volje i učešća. Zasekla je iznenađenoj viverni stomak i
smesta se manevarski zavrtela, a gušter, koji se na nju bacio, pao je na pesak, iz
njega je pokuljala krv. Ciri ga preskoči, vešto izbegavajući rep što je fijukao,
sigurno, precizno i snažno zviznu čudovište po vratu, odskoči, mahinalno i
izvodeći već nepotreban manevarski pokret, smesta ponovi udarac, ovog mu
puta presecajući pršljenove. Viverna se sklupčala i ukočila, samo joj se još
zmijski rep vrtuljao i udarao, dižući pesak unaokolo.

Ciri brzo ugura zakrvavljeni mač štitonoši u ruku.
– Nemate više čega da se plašite! – viknu ka svetini koja se sjaćivala i ka
onim u platna upletenim gledaocima. – Čudovište je ubijeno! Ovaj hrabri vitez
ga je ucmekao...
Najednom je osetila da je steže u grlu i čupa u želucu, smračilo joj se pred
očima. Zastrašujuće snažno je tresnula o nešto otpozadi, toliko snažno da su joj
zubi zacvokotali. Osvrnula se oko sebe izgubljeno. Ono u šta je udarila bila je

zemlja.
– Ciri... – prošapta Fabio, koji je klečao pored nje. – Šta ti je? Za ime boga,

bleda si kao leš...
– Šteta – promrmljala je – što sebe ne možeš da vidiš.
Ljudi su se tiskali unaokolo. Nekoliko njih ćuškalo je telesinu viverne

štapovima i žaračima, nekoliko ih je dovodilo u red rošavog, ostatak je klicao u
čast hrabrog štitonoše, neustrašivog zmajoubice, jedinog koji je sačuvao
pribranost i osujetio masakr. Štitonoša je osvešćivao kajsijastu damicu,
svejednako s blagim zaprepašćenjem zureći u oštricu svog mača, prekrivenu
razmazanim tragovima krvi koja je sahnula.

– Junače moj ... – kajsijasta damica osvestila se i obesila ruke oko vrata
štitonoši. – Izbavitelju moj! Ljubljeni moj!

– Fabio! – rekla je tiho Ciri videvši gradske stražare kako se probijaju kroz
svetinu. – Pomozi mi da ustanem i vodi me odavde. Brzo.

– Jadna deca... – debela varošanka s čepcem na glavi pogleda u njih dok su
se iskradali iz svetine. – Oj, dobro se izvukoste. Oj, da ne beše ovog hrabrog
viteza, majke bi oči svoje isplakale za vama!

– Raspitajte se kod koga je ovaj mladić štitonoša! – povika zanatlija kožnom
keceljom. – Za ovaj čin trebalo bi ga proizvesti u viteza!

– A zverolovca na stub srama! Izbatinati ga! Takvo čudovište u grad dovesti,
među ljude...

– Vode, brže, donesite vode! Damica se opet onesvestila!
– Sirota moja mica! – zavapi najednom piljarka, nagnuta nad onim što je
ostalo od čupavog kera. – Psetance moje nesrećno! Ljudiii! Drž’te onu devojku,
onog ugursuza što razljuti aždaju! Gde je ona? Drž’te je! Ona je za sve kriva, a
ne zverolovac!
Gradski stražari, potpomognuti brojnim dobrovoljcima, dadoše se u potragu
gurajući se kroz gomilu i osvrćući se. Ciri savlada vrtoglavicu.
– Fabio – šapnula je. – Razdvojićemo se. Naći ćemo se ubrzo u onoj uličici
iz koje smo krenuli. Hajde. Ako te neko zaustavi i pita za mene, ne poznaješ me
i nemaš pojma ko sam.
– Ali, Ciri...
– Hajde!
Stegnula je u ruci Jeneferinu amajliju i izmumlala magijsku formulu kako bi
je aktivirala. Čarolija je proradila za tren oka, a bilo je krajnje vreme. Stražari koji

su se već progurali do nje stadoše dezorijentisani.
– Kud se dede, đavo je odneo? – začudi se jedan od njih gledajući, činilo se,

pravo u Ciri. – Gde je ona? Samo što sam je video.
– Tamo je! – viknu drugi, pokazujući u suprotnom pravcu.
Ciri se okrenula i otišla, i dalje blago ošamućena i iznurena udarom

adrenalina i aktiviranjem amajlije. Amajlija je delovala kao što je i trebalo –
apsolutno je niko nije video i niko na nju nije obraćao pažnju. Baš niko. Pre
nego što se izvukla iz gomile, nekoliko puta su je gurnuli, nagazili i šutnuli. Za
dlaku je izbegla opasnost – mogao je da je smrska kovčeg koji je bačen s kola.
Umalo joj oko nisu izbili vilama. Magijska formula je imala, kako se pokazalo, i
svoje dobre i svoje loše strane – koliko prednosti, toliko i mana.

Dejstvo amajlije nije dugo trajalo. Ciri nije imala dovoljno snage da njome
vlada i produži vreme trajanja magijske formule. Na sreću, čarolija je prestala da
deluje u pravi čas – kad se izvukla iz gužve i ugledala Fabija, koji ju je čekao u
uličici.

– Au! – reče dečko. – Tu si, Ciri. Već sam se zabrinuo...
– Nepotrebno. Hajde, požurimo. Podne je već prošlo, moram da se vratim.
– Bogme si se dobro nosila s onim čudovištem – dečko ju je zadivljeno
gledao. – Kako si se samo brzo izvijala! Gde si to naučila?
– Gde sam šta naučila? Vivernu je ubio štitonoša.
– Nije istina, video sam.
– Ništa ti nisi video! Molim te, Fabio, nikome ni reči. Nikome. A naročito
Jenefer. Au, kad bi ona saznala, dobila bih svoje...
Zaćutala je.
– Oni ljudi su – pokaza iza sebe, prema trgu – bili u pravu. Ja sam razljutila
vivernu. Ja sam kriva...
– Nisi ti – osporio je Fabio. – Kavez je bio truo i sklepan. Mogao je da
pukne u svakom trenutku, za sat, sutradan, prekosutra... Bolje što je to sada bilo,
jer si spasla...
– Štitonoša je spasao! – dreknula je Ciri. – Štitonoša! Utuvi to sebi u glavu
najzad! Kažem ti, ako me odaš, pretvoriću te u ... U nešto strašno! Ja znam
vradžbine! Začaraću te...
– Samo da vidim! – razleže se glas iza njihovih leđa. – Sad je stvarno
prevršila dara meru!
Jedna od žena koje su išle ka njima imala je tamnu, ravno očešljanu kosu,

sjajne oči i tanka usta. Preko ramena je imala prebačen kratki kaput od
ljubičastog damasta, oivičen krznom od sivog puha.

– Zašto ti nisi u školi, učenice? – hladnim, zvonkim glasom je npitala Ciri,
merkajući je prodornim pogledom.

– Čekaj, Tisaja – reče druga žena, mlađa, plavokosa i visoka, u zelenoj haljini
s velikim dekolteom. – Ja je ne poznajem. Ona verovatno nije...

– Jeste – prekide je crnokosa. – Sigurna sam da je to jedna od tvojih
devojaka, Rita. Ne poznaješ sve. To je jedna od onih koje su pobegle iz Loksije
za vreme meteža prilikom selidbe. I sad će nam to lepo priznati. Dakle, učenice,
ja čekam!

– Šta? – namršti se Ciri.
Žena stisnu tanke usne, popravi manžetne na rukavicama.
– Kome si ukrala kamuflažnu amajliju? Ili ti ju je možda neko dao?
– Šta?
– Ne ispituj moje strpljenje, učenice. Kazuj kako ti je ime, koji si razred, ko ti
je učitelj. Brzo!
– Šta?
– Praviš se luda? Govori, kako ti je ime!
Ciri stisnu zube, a oči joj se zažariše.
– Ana Ingeborga Klopstok – procedi beskrupulozno.
Žena podiže ruku i Ciri učas shvati da je užasno pogrešila. Jenefer joj je,
smorena dugim nagvaždanjem, samo jednom demonstrirala delovanje vradžbine
paralizovanja. Utisak je bio više nego gadan. Tako je bilo i sada.
Fabio pusti mukli krik i baci se na ženu, ali ga druga, plavokosa, uhvati za
kragnu i posadi na mesto. Momak se otimao, ali ženina ruka kao da je bila
gvozdena. Ciri nije mogla ni da zadršće. Imala je utisak da polako urasta u
zemlju. Crnokosa se nagnu i zari u nju sjajne oči.
– Nisam pristalica telesnog kažnjavanja – rekla je ledenim glasom, opet
popravljajući manžetnu na rukavici – ali ću se potruditi da te išibaju, učenice.
Ne zbog neposlušnosti, ne zbog krađe amajlije i bežanije iz škole. Ne zbog toga
što si odevena na nedozvoljen način, što ideš s momkom i razgovaraš s njim o
stvarima o kojima ti je zabranjeno da govoriš. Bićeš išibana zato što nisi
prepoznala arhimađistora.
– Ne! – povika Fabio. – Ne čini joj nepravdu, milostiva gospo! Ja sam
knjigočatac u banci gospodara Molnara Ðankardija, a gospođica je...

– Umukni! – dreknu Ciri – Umu...
Magijska formula zapušavanja usta delovala je brzo i brutalno. Osetila je krv
u ustima.
– Dakle? – požurivala je Fabija plavokosa, popuštajući mu okovratnik i
ispravljajući mu maznim pokretom deo koji se izgužvao.
– Govori! Ko je ova ohola gospojica?

*
Margarita Lo Antij izroni iz bazena pljuskajući vodu naokolo. Ciri nije mogla
da izdrži da ne pogleda. Jenefer je mnogo puta videla golu, i mislila je da niko
ne može imati lepšu figuru od nje. Pogrešila je. Kad je videla Margaritu Lo
Antij, shvatila je da bi joj pozavideli čak i mramorni kipovi boginja i nimfi.
Čarobnica je dohvatila čabar s hladnom vodom i polila se po grudima,
psujući pritom kao kočijaš i otresajući vodu sa sebe.
– Hej, devojko – mahnu glavom Ciri. – Budi dobra, dodaj mi peškir. Deder,
prestani više da se duriš na mene.
Ciri tiho prasnu, i dalje uvređena. Kad je Fabio otkrio ko je ona, čarobnice su
je na silu vukle preko pola grada, izvrgavajući je ruglu. U Ðankardijevoj banci
stvar je momentalno bila objašnjena. Čarobnice su se izvinile Jenefer, pravdajući
se za svoje ponašanje. Stvar je bila u tome što su učenice iz Aretuze bile
privremeno preseljene u Loksiju, jer su školske prostorije adaptirane u stanove
za učesnike i goste sabora čarobnjaka. Koristeći tu gužvu oko selidbe, nekoliko
učenica je šmugnulo iz Taneda i dalo se u bežaniju u grad. Margaritu Lo Antij i
Tisaju de Friz uzbunila je amajlija koju je aktivirala Ciri, pomislile su da je jedna
od pobegulja iz škole.
Čarobnice su se izvinile Jenefer, ali im nije palo na pamet da se izvine Ciri.
Dok je slušala izvinjenja, Jenefer je gledala u nju, a Ciri je osećala da je do ušiju
pocrvenela. A tek siroti Fabio – Molnar Ðankardi ispsovao ga je na pasja kola,
tako da su dečku suze navrle na oči. Ciri ga je bilo žao, ali je bila i ponosna na
njega – Fabio je održao reč i ni jednom jedinom reči nije ni pisnuo o viverni.
Ispostavilo se da Jenefer savršeno poznaje Tisaju i Margaritu. Čarobnice su je
pozvale u „Srebrnu čaplju", najbolje i najskuplje konačište u Gors Velenu, u koji
je Tisaja de Friz svratila odugovlačeći odlazak na ostrvo iz samo njoj poznatih
razloga. Margarita Lo Antij, koja je, kako se pokazalo, bila rektor u Aretuzi,
prihvatila je poziv starije čarobnice da podeli smeštaj sa njom. Gostionica je
zaista bila luksuzna – u podrumu je imala sopstveno kupalište, koje su Margarita

i Tisaja iznajmile za ličnu upotrebu, plativši za to paprenu sumu. Jenefer i Ciri,
razume se, pozvane su da im se pridruže – tako da su sve zajedno plivale u
bazenu i preznajale se u pari već nekoliko sati, neprekidno pritom prepričavajući
tračeve.

Ciri je pružila peškir čarobnici. Margarita ju je nežno štipnula po obrazu. Ciri
se opet brecnula i uskočila u bazen prskajući vodu koja je mirisala na ruzmarin.

– Pliva kao mala foka – nasmeja se Margarita, opružena pored Jenefer na
drvenoj ležaljci. – A zgodna kao nimfa. Daćeš mi je, Jena?

– Zato sam je ovamo i dovela.
– Na koju godinu da je upišem? Osnove ima?
– Ima. Ali neka počne kao i sve, od predškolskog. Neće joj škoditi.
– Pametno – rekla je Tisaja de Friz, zauzeta nameštanjem malih pehara na
mermernom stolu prekrivenom slojem vodene pare. – Pametno, Jenefer. Devojci
će biti lakše ako počne zajedno s drugim početnicama.
Ciri iskoči iz bazena, sede na ivicu podzida, cedeći kosu i pljuskajući nogama
po vodi. Jenefer i Margarita opušteno su spletkarile, svaki čas brišući lica
ubrusima umočenim u hladnu vodu. Tisaja, skromno zavijena u čaršav, nije se
uključivala u razgovor, ostavljajući utisak osobe koja je posve zaokupljena
pravljenjem reda za stolom.
– Ponizno se izvinjavam, presvetle gospe! – naglo povika odozgo nevidljivi
vlasnik gostionice. – Oprostite što vam smetam, ali... neki oficir hitno želi da se
vidi sa gospođom De Friz! Kaže da ne podnosi odugovlačenje!
Margarita Lo Antij zakikota se i namignu Jenefer, nakon čega obe kao po
komandi zbaciše s bedara peškire i zauzeše otmene i vrlo izazovne poze.
– Neka uđe oficir! – povika Margarita, zadržavajući smeh. – Pozivamo ga!
Spremne smo!
– Kao deca – uzdahnula je Tisaja de Friz, vrteći glavom. – Pokrij se, Ciri.
Oficir uđe, ali pošalica čarobnica pokaza se kao ćorav posao. Oficir se nije
zbunio kad ih je video, nije pocrveneo, nije otvorio usta, nije iskolačio oči. Jer
oficir je bila žena. Visoka, vižljasta žena s debelom crnom pletenicom i mačem o
boku.
– Gospođo – hladno će žena, klanjajući se Tisaji de Friz i škripeći pancir-
košuljom. – Donosim izveštaj o izvršenju tvojih naređenja. Molim da mi bude
dozvoljen povratak u garnizon.
– Imaš dozvolu – kratko odvrati Tisaja. – Hvala za oružanu pratnju i za

pomoć. Sretan put.
Jenefer sede u ležaljku, gledajući crno-zlatno-crvenu traku na ratničinom

ramenu.
– Ne poznajem li te ja slučajno?
Ratnica se kruto pokloni, obrisa oznojeno lice. U kupalištu je bilo vrelo, a

ona je na sebi imala pancir-košulju i kožni ogrlač.
– Često boravim u Vengerbergu – rekla je. – Gospođo Jenefer. Zovem se

Rajla.
– Sudeći po traci, služiš u specijalnim jedinicama kralja Demavenda?
– Tako je, gospođo.
– U činu?
– Kapetana.
– Vrlo dobro – nasmeja se Margarita Lo Antij. – Sa zadovoljstvom

zaključujem da su u Demavendovoj vojsci najzad počeli da daju oficirska zvanja
vojnicima koji imaju jaja.

– Mogu li da se udaljim? – ratnica se ispravila, naslanjajući šaku na dršku
mača.

– Možeš.
– Glas ti je bio neprijatan, Jena – rekla je malo zatim Margarita. – Šta imaš sa
kapetanicom?
Jenefer je ustala, uzela dva pehara sa stola.
– Videla si stubove na raskršćima? – pitala je. – Mora da si ih videla, mora da
ti je do nosa dopro smrad leševa koji trule. Oni su te stubove izmislili i napravili.
Ona i njene potkomandne specijalne jedinice. Sadistička banda!
– To je rat, Jenefer. Ta Rajla je sigurno mnogo puta morala da vidi svoju
braću po oružju živu palu u ruke Veverica. Obešenu za drveće kao streljačka
meta. Oslepljenu, kastriranu, s nogama spaljenim vatrom. Svireposti koje čine
Skoja’taeli ne bi se postidela ni sama Falka.
– Metode specijalnih jedinica, isto tako, živo podsećaju na Falkine metode.
Ali nije stvar u tome, Rita. Nisam se ja rastužila nad sudbinom vilenjaka, znam
ja šta je rat. Znam i kako se rat dobija. Dobija se s vojnicima koji su posvećeni i
koji veruju u svoju borbu, koji brane zemlju, brane svoju kuću. Ne s takvima
kao što je ta Rajla, s najamnicima koji ratuju za novac, koji ne umeju i ne žele da
se posvete. Oni čak i ne znaju šta je posvećenost. A ako znaju, onda je preziru.
– Ðavo nek je nosi, njenu posvećenost i njen prezir. Šta nas se to tiče? Ciri,

ogrni nešto i skokni gore po još jednu karafu. Danas mi je baš došlo da se
naljoskam.

Tisaja de Friz uzdahnu, vrteći glavom. Margaritinoj pažnji to nije promaklo.
– Na sreću – zakikota se – nismo više u školi, draga mađistorko. Možemo da
radimo šta nam je drago.
– Čak i u prisustvu buduće učenice? – zajedljivo upita Tisaja. – Kada sam ja
bila rektor u Aretuzi...
– Sećamo se, sećamo se – prekide je nasmejana Jenefer. – Čak i da hoćemo,
ne možemo da zaboravimo. Idi po karafu, Ciri.
Gore, dok je čekala karafu, Ciri je gledala kako odlaze ratnica i njena jedinica
od četiri vojnika. Radoznalo i zadivljeno posmatrala je njihovo držanje, izraze
lica, odeću i oružje. Rajla, kapetanica sa crnom pletenicom, upravo se svađala sa
vlasnikom gostionice.
– Neću da čekam do sutra! I šta me se tiče što su kapije zatvorene! Hoću
smesta da napustim zidine! Znam da gostionica ima u konjušnicama svoju
poternu{15}! Naređujem da mi otvorite!
– Propisi...
– Mnogo me se tiču propisi! Izvršavam naređenja arhimađistorke De Friz!
– Dobro, kapetanice, ne vičite. Otvoriću vam...
Taj lagum, kako se pokazalo, bio je uzani, solidno zamandaljeni prolaz koji je
vodio pravo iza zidina grada. Pre nego što je Ciri uzela iz sluginih ruku karafu,
videla je kako se ova poterna otvara, a Rajla i njena jedinica izlaze napolje, u
noć.
Zamislila se.

*
– No, najzad – obradova se Margarita, ne zna se da li zato što vidi Ciri ili
zato što ona u rukama nosi karafu. Ciri stavi karafu na stočić – očito rđavo, jer
ju je Tisaja de Friz smesta namestila drugačije. Dok je sipala, Jenefer je pokvarila
čitavu postavku, i Tisaja je ponovo morala da popravlja. Ciri se zgrozila kad je
zamislila Tisaju u ulozi nastavnice.
Jenefer i Margarita nastaviše prekinuti razgovor, neštedimice prazneći karafu.
Ciri je postalo jasno da će uskoro morati da trči po još jednu. Zamislila se,
prisluškujući razgovor čarobnica.
– Ne, Jena – vrtela je glavom Margarita. – Vidim da nisi u toku. Raskinula

sam sa Larsom. Stvar je završena. Elaine deireadh, što bi rekli vilenjaci.
– I zato ti je došlo da se naljoskaš?
– Između ostalog – potvrdi Margarita Lo Antij. – Tužna sam, ne krijem to.

Najzad, bila sam s njim četiri godine. Ali morala sam da raskinem. Nema vajde
od njega...

– Naročito zbog toga – prasnu Tisaja de Friz, zagledana u zlatno vino u
peharu koji se ljuljao – što je Lars bio oženjen.

– Upravo to je – slegnu ramenima čarobnica – ono što mi se čini
beznačajnim. Svi atraktivni muškarci u godinama koji su mi zanimljivi oženjeni
su, ništa tu ne mogu da učinim. Lars me je voleo, a i meni se jedno vreme
činilo... Ah, šta tu da se priča. Tražio je previše. Ugrozio je moju slobodu, a
meni je zlo na samu pomisao o monogamiji. Uostalom, ugledala sam se na tebe,
Jena. Sećaš se onog razgovora u Vengerbergu? Kad si odlučila da raskineš s
onim tvojim vešcem? Savetovala sam ti tada da razmisliš, govorila sam ti da se
ljubav ne nalazi na ulici. Ali ipak si ti imala pravo. Ljubav je jedno, a život
drugo. Ljubav prolazi...

– Pusti je, Jenefer – hladno reče Tisaja. – Puna je gorčine i tuge. Znaš zašto
ne ide na banket u Aretuzu? Zato što se stidi da se tamo pojavi sama, bez
muškarca s kojim je već četiri godine povezuju. Na kojem joj zavide. Kojeg je
izgubila, jer nije umela da ceni njegovu ljubav.

– A da promenimo temu? – predložila je Jenefer, naizgled staloženim, ali
malčice drugačijim glasom. – Ciri, sipaj nam. Dovraga, mala je ova karafa. Budi
dobra, donesi nam još jednu.

– Donesi dve – zasmeja se Margarita. – Za nagradu ćeš dobiti gutljaj i sešćeš
pored nas, nećeš više morati da čuljiš uši izdaleka. Tvoje obrazovanje počeće
ovde, odmah, još pre nego što dospeš kod mene, u Aretuzu.

– Obrazovanje! – Tisaja podiže oči ka tavanici. – Za ime božje!
– Tišina, draga mađistorko – Margarita se šljapnu rukom po mokroj butini,
podražavajući gnev. – Sada sam ja rektor škole! Nisi uspela da me oboriš na
završnim ispitima!
– Šteta što nisam.
– Tako i ja mislim. Sad bih imala privatnu praksu, kao Jena, ne bih morala da
se mučim sa učenicama, ne bih morala da brišem noseve cmizdravcima, ni da se
gložim sa oholima. Slušaj me, Ciri, i uči. Čarobnica se uvek pokazuje na delu.
Da li je to dobro ili nije dobro – videće se kasnije. Ali treba delati, u životu treba

stisnuti petlju. Veruj mi, mala moja, treba da se kajemo samo ako smo pasivni,
neodlučni, kolebljivi. Nikada zbog onog što smo odlučili i učinili, iako to često
donosi tugu i žalost. Pogledaj ozbiljnu gospođu koja sedi tamo, pravi grimase i
pedantno popravlja šta može. To je Tisaja de Friz, arhimađistor, vaspitač na
desetine čarobnica. Učila ih je da budu delatne. Da je neodlučnost...

– Prestani, Rita.
– Tisaja je u pravu – rekla je Jenefer, i dalje zagledana u ugao kupališta. –
Prestani. Znam da si tužna zbog Larsa, ali nemoj sada od toga da praviš nauku
o životu. Devojka ima vremena da takve stvari nauči. I to ne u školi. Ciri, idi po
karafu.
Ciri je ustala. Bila je već potpuno obučena.
I potpuno odlučna.

*
– Šta? – dreknula je Jenefer. – Kako to? Kako to, otišla je?
– Naredila je... – promumlao je gazda, bledeći i pripijajući se leđima uza zid.
– Naredila je da joj se osedla konj...
– I ti si je poslušao? Umesto da nas pitaš?
– Gospo, otkud sam mogao znati? Siguran sam bio da to čini po vašoj
naredbi... Nije mi na pamet padalo da...
– Prokleta budalo!
– Polako, Jenefer – Tisaja primače ruku čelu. – Ne padaj u vatru. Noć je.
Neće je pustiti izvan kapija.
– Naredila je – šapnuo je gazda – da joj se otvori poterna...
– I otvorili su joj?
– Zbog tog sabora, gospođo – gazda je oborio pogled – puno je čarobnjaka
u gradu... Boje se ljudi, niko ne sme da im stane na put... Kako sam mogao da
je odbijem? Govorila je isto kao i vi, kao jaje jajetu, isti glas... I isti pogled...
Niko nije smeo čak ni u oči da joj pogleda, a nekmoli da joj postavlja pitanja...
Bila je ista kao vi... Kao jaje jajetu... Naredila je da joj damo pero i mastilo... i
napisala je pismo.
– Daj!
Tisaja de Friz je bila brža.

Teta Jenefer! – pročitala je naglas.

Oprosti mi. Idem u Hirundum, jer želim da vidim Geralta. Želim da ga vidim pre nego
što pođem u školu. Oprosti mi moju neposlušnost, ali ja moram. Znam da ćeš me kazniti,
ali ne želim da se kajem zbog svoje neodlučnosti i kolebanja. Ako treba da se kajem, neka
to bude zbog onog što sam učinila. Ja sam čarobnica. Stisnuću petlju u životu. Vratiću se
čim budem mogla.

Ciri

– To je sve?
– Ima i postskriptum:

Reci gospođi Riti da neće morati da mi briše nos u školi.

Margarita Lo Antij u neverici zavrte glavom. A Jenefer opsova. Krčmar
pocrvene i zinu. Čuo je u životu mnoge psovke, ali ovakvu još nije.

*
Vetar je duvao od kopna u pravcu mora. Talasi oblaka sjatili su se oko
meseca, koji se nadnosio nad šumom. Put do Hirunduma utonuo je u mrak. Za
galop je postalo suviše opasno. Ciri je usporila, pošla je kasom. O tome da jaše
nogu pred nogu nije ni pomišljala. Žurila je.
Iz daljine se čulo kako bura hukom posviruje, horizont su svaki čas
rasvetljavale munje koje su se pomaljale u mraku, otkrivajući zubatu testeru
vrhova drveća.
Zaustavila je konja. Bila je na raskršću – put se račvao kao vile, oba kraka
izgledala su identično.
Zbog čega Fabio nije govorio ništa o raskršćima? Koješta! Ja nikad ne
zalutam, uvek znam kuda treba da idem ili da odjašem...
Zašto onda sada ne znam kojim putem da krenem?
Ogroman bešuman oblik promače joj iznad glave. Ciri oseti kako joj srce
silazi u pete. Konj zarza, ritnu se i pojuri galopom, odabravši desni krak.
Zaustavila ga je časak zatim.
– To je samo obična sova – izgrcala je, pokušavajući da umiri sebe i konja. –
Obična ptica... Nemamo čega da se plašimo...
Vetar se pojačavao, tamni oblaci su potpuno prekrili mesec. Ali ispred nje, na
putu koji je bio pred njom, u useku koji je zevao usred šume, bila je svetlost.
Ubrzala je kas, pesak se raspršio pod kopitima.

Uskoro je morala da se zaustavi. Ispred nje su bili provalija i more, iz kog je
izrastala poznata crna kupa ostrva. Sa mesta na kom je stajala nije mogla da vidi
svetla Garstanga, Loksije ni Aretuze. Video se samo usamljeni, šiljati toranj koji
je predstavljao vrh Taneda.

Tor Lara.
Zagrmelo je, a malo zatim zaslepljujuća vrpca munje spojila je oblačno nebo
sa vrhom tornja. Tor Lara ju je prostrelila crvenim zverinjim očurdama svojih
prozora, činilo se da je unutar tornja na jedan sekund zaplamtela vatra.
Tor Lara... Galebova kula... Zašto taj naziv u meni budi takvu jezu?
Vihor je vitlao drveće, šumelo je granje, Ciri je zažmurila, prašina i lišće šibali
su je po obrazu. Okrenula je konja, koji je frktao i durio se. Ponovo je mogla da
se orijentiše. Ostrvo Taned pokazivalo je sever, a ona je morala da ide na zapad.
Peskoviti put prostirao se u mraku kao jasna bela traka. Udarila je u galop.
Ponovo je zagrmelo, u svetlu munje Ciri je najednom razaznala jahače.
Tamne, nejasne, pokretne prilike s obe strane puta. Čula je poklič.
– Gar’ean!
Bez razmišljanja, prikočila je konja, povukla uzde, okrenula se i zagalopirala.
Za njom krik, zvižduk, rzanje, topot kopita.
– Gar’ean! Dh’oine!
Galop, topot kopita, snažan vazdušni talas. Mrak, u kojem svetlucaju bela
stabla krajputnih breza. Grmljavina. U svetlosti munje dvojica konjanika
pokušavaju da joj prepreče put. Jedan je ispružio ruku, hoće da uhvati uzde. Za
kapu mu je zakačen veveričji rep. Ciri obada konja petama, priljubljuje mu se uz
vrat, jurnjava je zanosi u stranu. Iza nje krik, fijuk, udar groma. Munja.
– Spar’le, Yaeyinn!
Trk, trk! Brže, konju! Grom. Munja. Putevi se račvaju. Nalevo! Ja nikad ne
zalutam. Opet račvanje. Nadesno! Juriš, konju! Brže, brže!
Put vodi naviše, pesak je pod kopitima, konj je sporiji iako ga poteruje...
Na vrhu uzvišenja se osvrnula. Još jedna munja osvetlila je put. Potpuno je
prazan. Naćulila je uši, ali je čula samo vetar koji je šumeo lišćem. Zagrmelo je.
Ovde nema nikoga. Veverice... To je samo uspomena iz Kedvena. Ruža iz
Seraveda... Sve mi se to učinilo. Ovde nema žive duše, niko me ne juri.
Ošinu je vetar. Vetar duva sa kopna, pomislila je, a ona ga oseća na desnom
obrazu...
Zalutala sam.

Munja. Njena svetlost obasjava morsku površinu, u njenoj pozadini crna
kupa ostrva Taned. I Tor Lara. Galebova kula. Toranj koji kao magnet privlači...
Ali ja neću u taj toranj. Ja idem u Hirundum. Jer moram da vidim Geralta.

Ponovo je sevnulo.
Između nje i provalije stajao je crni konj. A na njemu je sedeo vitez sa
šlemom ukrašenim krilima grabljivice. Krila naglo zalepetaše, ptica se vinula da
poleti...
Cintra!
Zaleđenost strahom. Uzde bolno zarivene u ruke. Munja. Crni vitez sapinje
konja. Na licu ima avetinjsku masku. Krila lepeću...
Konj kreće u galop, nepoteran. Svetlaci munja u mraku. Kraj šume.
Pljuskanje, mljaskavo toptanje kopita u bari. Iza nje šum krila grabljivice. Sve
bliže... Bliže...
Besni galop, oči suze od jurnjave. Munje paraju nebo, na njihovom svetlu
Ciri nazire jove i vrbe sa obe strane puta. Ali to nije drveće. To su sluge Kralja
Vilovnjaka{16}. Sluge crnog viteza koji galopira za njom, dok krila grabljivice
šume na njegovom šlemu. Nakazna čudovišta sa obe strane puta pružaju ka njoj
kvrgave ruke, smeju se grozomorno, razjapljuju crne čeljusti duplje. Ciri se
pripija konju uz vrat. Granje fijuče, šiba, zapinje za njega odeća. Grdobna debla
škripe, duplje im klapću, zacenjuju se od podrugljivog smeha...
Lavić iz Cintre! Čedo Drevne krvi!
Crni vitez već je iza nje, Ciri za vratom oseća njegovu ruku koja pokušava da
dohvati njenu kosu. Vriskom poterani konj juri napred, oštrim skokom preskače
nevidljivu preponu, s treskom lomi trsku, sapliće se...
Ciri povuče uzde, zadiže se u sedlu, okrete konja, koji je njištao. Zaurla
besno, goropadno. Isuka mač iz korica, zavitla njime nad glavom. Ovo više nije
Cintra! Ja više nisam dete! Nisam bespomoćna! Ne dopuštam...
– Ne dopuštam! Nećeš me dotaći! Nikad više me nećeš dotaći!
Uz pljuskanje i šljapkanje, konj se zaustavio u vodi koja mu je dopirala do
stomaka. Ciri se nagnula, viknula je, obola petama konja, ponovo je pojurila na
nasip. Ribnjaci, pomislila je. Fabio je govorio o ribnjacima. Ovo je Hirundum.
Našla sam put. Ja nikad ne zalutam...
Munja. Iza nje nasip, dalje crni zid šume, usečen u nebo kao testera. I nikog
nema. Tišinu prekida samo zavijanje vihora. Negde u močvarama gače

prestrašena patka.
Nigde nikoga. Nikoga nema na nasipu. Niko me ne juri. To je bilo

priviđenje, košmar. Uspomena iz Cintre. Samo mi se učinilo.
Svetlašce u daljini. Ulična svetiljka. Ili vatra. To je zemljoradničko imanje.

Hirundum. Već je blizu. Još jedan mali napor...
Munja. Jedna, druga, treća. Groma nema. Vetar naglo zamire. Konj rže,

zamahuje glavom i propinje se.
Na crnom nebu pojavljuje se mlečna pruga koja postaje sve svetlija, uvija se

kao zmija. Vetar opet udara u vrbe, kovitla oblake prašine, lišća i osušenih trava
sa nasipa.

Daleko svetlašce iščezava. Tone i rasplinjuje se u bujici na milijarde modrih
plamičaka od kojih je najednom zablistala i zaplamtela čitava močvara. Konj
frkće, rže, mahnita po nasipu, Ciri se jedva održava u sedlu.

Na traci koja vijori po nebu pojavljuju se maglovite, košmarne prilike jahača.
Sve su bliže, sve se jasnije vide. Lelujaju se bivolji rogovi i iskrzane perjanice na
šlemovima, belasaju se pod šlemovima lešinske maske. Jahači na konjskim
skeletima prekrivenim dronjavim abaijama. Besni vihor fijuče u vrbama, oštrice
munja neprestano zasecaju crno nebo. Vetar sve glasnije zavija. Ne, to nije vetar.
To je avetinjska zapevka.

Košmarna kavalkada skreće, jezdi pravo na nju. Kopita avetinjskih konja
komešaju bleda svetla lutajućih plamičaka koji lebde nad močvarama. Na čelu
kavalkade galopira Kralj Sablasnih jahača. Posve zarđala kaciga njiše se nad
lešinskom maskom, zjapeći rupama očnih duplji u kojima plamti modrikasti
plamen. Leluja pohabani plašt. U dodiru sa rđom pokrivenim prsnim oklopom
čegrće verižni okovratnik, šupalj kao stara grahorovina. Jednom je bio napunjen
dragim kamenjem, ali je ono poispadalo za vreme divlje jurnjave po nebu. I
pretvorilo se u zvezde...

To nije istina! To ne postoji! To je košmar, priviđenje, varka! To mi se samo
pričinjava!

Kralj Sablasnih jahača sapinje paripa-kostura, puca u divlji, zastrašujući smeh.
Čedo Drevne krvi! Pripadaš nama! Naša si! Priključi se sviti, priključi se našim
Jahačima! Teraćemo, jurićemo sve do kraja, do večnosti, do kraja sveta! Naša si, zvezdooka
ćerko Haosa! Priključi se, pusti da te ozari radost Sablasnih jahača! Naša si, jedna si od
nas! Tvoje mesto je među nama!
– Ne! – dreknula je. – Sklanjajte se! Vi ste leševi!

Kralj Sablasnih jahača se smeje, škljocaju truli zubi nad zarđalom kragnom
oklopa. Modro sevaju očne duplje lešinske maske.

Da, mi smo leševi. Ali ti si smrt.
Ciri se priljubila uz konjski vrat. Nije morala da poteruje konja. Osećajući za
sobom hajku utvara, konj je jurišao po nasipu u vratolomnom trku.

*
Berni Hofmajer, hobit, zemljoradnik iz Hirunduma, podiže kovrdžavu glavu,
osluškujući daleki odjek groma.
– Opasna stvar – rekao je – kad je ovakva oluja bez kiše. Mlatnuće negde
grom i eto ti požara...
– Malo kiše dobro bi došlo – uzdahnu Neven, zavrćući vijke na lauti – jer
vazduh je takav da ga nožem možeš seći... Košulja se lepi za leđa, komarci
ujedaju... Ali verovatno se ništa neće desiti. Bura je u vazduhu samo kolala, ali
odnedavno sevaju munje negde na severu. Valjda na moru.
– Tutnji u Tanedu – potvrdio je hobit. – To je najviša tačka u okolini. Ta
kula na ostrvu, Tor Lara, đavolski privlači gromove. Kad je provala oblaka,
izgleda kao da stoji u vatri. Čudiš se kako se ne raspadne...
– To je magija – uvereno zaključi trubadur. – Na Tanedu je sve magično, pa i
sama stena. A čarobnjaci se ne plaše gromova. Šta ja pričam! Znaš li, Berni, da
oni umeju da hvataju gromove?
– Ma nemoj mi reći! Lažeš, Nevene.
– Grom me... – prekide pesnik, uznemireno pogledavši u nebo. – Neka me
đavo nosi ako lažem. Kažem ti, Hofmajeru, magovi hvataju gromove. Svojim
očima sam video. Stari Gorazd, onaj kog su kasnije ubili na brdu Soden, jednom
je uhvatio grom na moje oči. Uzeo je podugačak komad žice, jedan kraj prikačio
za vrh svog tornja, drugi pak...
– Drugi kraj žice treba staviti u veliku flašu – zapiskuta najednom
Hofmajerov sin, koji se vrteo po doksatu, maleni hobit kose kovrdžave i guste
kao ovčije runo. – U stakleni balon, kao onaj u kojem se destiliše vino. Grom će
po žici da strugne u balon.
– Ulazi u kuću, Frankline! – dreknu zemljodelac. – U krevet, na spavanje,
odmah! Uskoro će ponoć, a sutra treba da se radi! Daću ja tebi, budeš li za
vreme oluje sa balonom ili žicom prčkao, radiće motka po turu! Brideće ti dupe
da nećeš moći da sediš! Petunija, vodi ga odavde! A nama još piva donesi!
– Dosta vam je bilo – gnevno će Petunija Hofmajer, odvodeći sina s trema. –

Dovoljno ste već lokali.
– Ne čantraj. Veštac samo što se nije vratio. Red je gosta počastiti.
– Kad se veštac vrati, doneću. Za njega.
– Škrte li žene! – promrsi Hofmajer da žena ne čuje. – Čitava njena svojta,

Biberveltovi sa Livade, svi do jednog su ti drmsuzi. Suvo drvo mazgu ne pušta.
Nego, vešca nešto dugo nema. Pođe do ribnjaka i tek tako nestade. Drugojak ti
je to čojak. Vide li kako s večeri pogledava devojke, Ciniju i Tangerinku, kad se
bave u dvorištu? Čudan mu je bio pogled. A sada... Ne mogu da se oduprem
utisku da je otišao zato da bi bio sam. A moje je gostoprimstvo prihvatio jer mi
je gazdinstvo skrajnuto, daleko od drugih. Ti ga bolje poznaješ, Nevene, reci.

– Da ga poznajem? – pesnik ubi komarca na vratu, udari po žicama laute,
zagledan u crne siluete vrba nad ribnjakom. – Ne, Berni, ne poznajem ga.
Mislim da ga niko ne poznaje. Ali šta se s njim dešava, to vidim. Zašto je on
došao ovamo, u Hirundum? Da bi bio bliže ostrvu Taned? A kad sam mu juče
predložio da zajedno odemo u Gors Velen, odakle se vidi Taned, odbio je bez
razmišljanja. Šta ga ovde drži? Poverili ste mu dobro plaćen posao?

– Ma kakvi – promumla hobit. – Iskreno, uopšte ne verujem da je ovde
ikakvo čudovište i bilo. To dete je mogao i grč da uhvati i da se tako utopi u
ribnjaku. Ali svi su odmah zavrištali da je to utopljenik ili kikimora i da treba
vešca pozvati... A novac su mu tako bedan obećali da je to bruka jedna. A on?
Tri noći švrlja po grobljima, danju spava ili sedi da i reč ne prozbori, kao
kostroma{17}, blene u decu, u kuću... Čudak. Osobenjak, rekao bih.

– Pravo bi rekao.
Blesnula je munja, osvetljavajući gazdinstvo i okućnicu. Načas u svoj svojoj
belini zasjaše ruševine vilenjačkog dvorca na kraju nasipa. Malo zatim, nad
voćnjacima se prolomi udar groma. Podiže se silovit vetar, drveće i trščak nad
ribnjakom zašumeše, povijahu se, vodeno ogledalo namreška se i zamuti,
uspraviše se listovi lokvanja.
– Ipak nam se sprema bura – zemljodelac pogleda u nebo. – Možda su je
magovi čarima odagnali od ostrva? Sabralo ih se na Tanedu, kažu, oko dvesta...
Šta misliš, Nevene, o čemu će oni tamo raspravljati, na tom njihovom saboru?
Hoće li šta dobro iz toga proisteći?
– Za nas? Sumnjam – trubadur pređe palcem po strunama laute. – Ti sabori
su obične modne revije, prilika za spletkarenja, za opanjkavanje i unutrašnje

nadmetanje. Za prepiranje o tome da li magiju treba popularisati ili elitizovati.
Za sukobe između onih koji služe kraljevima i onih koji radije izdaleka vrše
presiju na kraljeve...

– Oho! – reče Berni Hofmajer. – Nešto mi govori da će za vreme tog sabora
na Tanedu grmeti i bleštati gore nego kad je bura.

– Moguće. Ali šta se to nas tiče?
– Tebe ništa – sumorno će hobit. – Jer ti samo po lauti prebiraš i pevaš.
Gledaš svet izokola i samo rime i note vidiš. A nama su samo poslednje nedelje
konji već dvaput izgazili kopitima kupus i repu. Vojska juri za Vevericama,
Veverice zameću trag i nestaju, a i jedni i drugi jezde preko našeg kupusa.
– Badava ti je da drvo žališ kada gori šuma – odrecitovao je pesnik.
– Kad ti, Nevene, nešto kažeš – Berni Hofmajer ga popreko pogleda –
čovek ne zna da li da plače, da se smeje ili da te zvekne po turu. Ja ozbiljno
govorim! I kažem ti da je gadno vreme došlo. Drumovi su puni kolaca i vešala,
po proplancima i šumskim putevima svuda leševi, sunac ti tvoj, mora da je tako
izgledala ova zemlja u Falkino vreme. I kako onda da živiš ovde? Danju dolaze
kraljevi ljudi i prete da će da nam udare bukagije na noge budemo li pomagali
Vevericama. A noću se pojavljuju vilenjaci i čik probaj da im odbiješ pomoć!
Odmah ti pesnički obećaju da ćeš videti kako noć postaje krvava. Toliko su
poetični da ti dođe da se ispovraćaš. I tako smo ti mi između dve vatre.
– Računaš na to da će sabor čarobnjaka nešto promeniti?
– A valjda će. I sam si kazao da se među magovima dve struje nadmeću.
Bivalo je onomad da su čarobnjaci kraljeve smirivali, da su činili kraj ratovima i
neredima. Pa upravo su magovi pre tri godine sklopili mir sa Nilfgardom.
Možda će i sada...
Berni Hofmajer ućuta, naćuli uši. Neven utuli šakom zvuk struna.
Iz mraka na nasipu pomolio se veštac. Sporo je hodao ka kući. Ponovo je
blesnula munja. Kad je zagrmelo, veštac je već bio pored njih, na tremu.
– Dobro, Geralte, kako je? – upita Neven da bi prekinuo nelagodnu tišinu. –
Nanjušio si nakazu?
– Nisam. Nije noć za njuškanje. Ovo je nemirna noć. Nemirna... Umoran
sam, Nevene.
– Onda uđi, odmori se.
– Nisi me shvatio.
– U samoj stvari – promrmlja hobit, gledajući u nebo i osluškujući. –

Nemirna noć, nešto rđavo lebdi u vazduhu... Živinčad se uzvrtela u avliji... A u
ovom vihoru čuju se krici...

– Sablasni jahači – tiho će veštac. – Dobro zatvorite prozorske kapke, gazda
Hofmajeru.

– Sablasni jahači? – užasnu se Berni. – Utvare?
– Ne bojte se. Preleću na velikoj visini. U leto uvek preleću visoko. Ali deca
mogu da se probude, Jahači donose košmare. Bolje je zatvoriti prozorska okna.
– Sablasni jahači – reče Neven, uznemireno pogledajući gore – navešćuju rat.
– Glupost. Sujeverje.
– Ali neposredno pre nego što je Nilfgard napao Cintru...
– Ćuti! – veštac ga prekide, naglo se ispravi, zagledan u mrak.
– Šta se...
– Konjanici.
– Majku mu! – frknu Hofmajer, đipivši sa klupe. – Noću, to mogu biti samo
Skoja'taeli...
– Jedan konj – prekide ga veštac, podižući mač s klupe. – Jedan konj je pravi.
Ostalo su utvare Sablasnih jahača... Dovraga, nemoguće... U leto?
I Neven đipi, ali ga je stid bilo da beži, jer se ni Geralt ni Berni nisu spremali
da pobegnu. Veštac isuka mač i potrča prema nasipu, hobit bez razmišljanja
pohita za njim, naoružan vilama. Opet je sevnulo, na nasipu se ukazao konj u
galopu. A iza konja je išlo nešto neodređeno, nešto što je bilo nepravilan klobuk,
vir, priviđenje satkano od mraka i blede svetlosti. Nešto što je budilo paničan
strah, odvratnu jezu od koje ti se prevrće utroba.
Veštac ispusti krik, dižući mač uvis. Jahač ga primeti, ubrza galop, osvrte se.
Veštac kriknu još jednom. Udari grom.
Blesnulo je, ali ovog puta to nije bila munja. Neven je čučnuo pored klupe i
bio bi se podvukao pod nju da nije bila preniska. Berni ispusti vile. Petunija
Hofmajer, istrčavši iz kuće, vrisnu.
Zaslepljujući blesak materijalizovao se u prozirni krug unutar kog se ukazala
prilika koja je munjevitom brzinom dobijala obrise i oblike. Neven ju je odmah
prepoznao. Poznavao je te crne raščupane lokne i opsidijansku zvezdu na
somotskoj traci oko vrata. Ono što nije poznavao i nikad dotad nije video bilo je
lice. Lice Besa i Jarosti, lice boginje Osvete, Pogibije i Smrti.
Jenefer je podigla ruku i izviknula magijsku formulu, a iz njene ruke opalile
su i zasiktale spirale sejući iskre, sekući noćno nebo i proizvodeći na površini

ribnjaka hiljade odraza. Spirale su se kao džiliti zarivale u klobuk koji je gonio
usamljenog jahača. Klobuk se uskovitlao, Nevenu se učinilo da čuje avetinjske
krike, da vidi naziruće košmarne prilike avetinjskih konja. Video je to u deliću
sekunde, jer se klobuk najednom skvrčio, sabio u kuglu i klisnuo uvis, u nebo,
izdužujući se u tom jurišu i vukući za sobom rep sličan kometinom. Pade mrak,
rasvetljen samo titravim sjajem svetiljke koju je držala Petunija Hofmajer.

Jahač ukopa konja u dvorištu ispred kuće, prhnu sa sedla, zanjiha se. Neven
je u momentu shvatio ko je to. Nikad do tad nije video tu vitku devojku
pepeljaste kose, ali ju je smesta prepoznao.

– Geralte... – tiho je rekla devojka. – Jenefer... Oprostite... Morala sam. Znaš
već...

– Ciri – reče veštac. Jenefer učini korak ka devojci, zaustavi se ipak. Ćutala je.
Kome će prići, pitao se Neven. Nijedno od njih, ni veštac, ni čarobnica, neće
učiniti nijedan korak, nijedan pokret. Kome će ona najpre prići? Njemu? Ili njoj?
Ciri nije prišla nijednom od njih. Nije znala da odabere. Onesvestila se.

*
Kuća je bila prazna, hobit i cela njegova porodica krenuli su na posao u cik
zore. Ciri se pravila da spava, ali je čula Geralta i Jenefer da izlaze. Izmigoljila se
iz postelje, brzo se obukla, tiho se iskrala iz sobe i pošla za njima u voćnjak.
Geralt i Jenefer su skrenuli na nasip između ribnjaka belih od lopoča i žutih
od lokvanja. Ciri se sakrila iza srušenog zida i posmatrala ih je kroz rupu. Mislila
je da Neven, slavni pesnik čije je stihove više puta čitala, još spava. Ali bila je u
zabludi. Pesnik Neven nije spavao. I uhvatio ju je na delu.
– Ej – reče, iznebuha joj prišavši i kikoćući se. – Je l’ lepo da tako krišom
posmatraš i osluškuješ? Dajmo to malo diskretnije, devojko. Daj im da budu
malo sami.
Ciri je pocrvenela, ali je momentalno stisnula zube.
– Kao prvo, nisam mala– prosikta oholo. – A drugo, ne ometam ih valjda?
Neven se malo uozbilji.
– Valjda ih ne ometaš – reče. – Čak mi se čini da im potpomažeš.
– Kako? U čemu?
– Ne pretvaraj se. Ono juče si lukavo izvela. Ali mene nisi mogla da pređeš.
Pravila si se da si se onesvestila, je l’ da?
– Istina je – promrmljala je, okrećući lice. – Jenefer je to prepoznala, ali
Geralt nije...

– Zajedno su te uneli u kuću. Ruke su im se gotovo dodirivale. Sedeli su
pored tvog kreveta skoro do jutra, ali nisu ni reči rekli jedno drugom. Tek sada
su odlučili da porazgovaraju. Tamo, na nasipu, kod ribnjaka. A ti si odlučila da
ih prisluškuješ, da čuješ o čemu pričaju... I da ih špijuniraš kroz rupu u zidu.
Tako jako moraš da znaš šta oni tamo rade?

– Oni tamo ništa ne rade – Ciri se blago zarumenela. – Malo razgovaraju, to
je sve.

– A ti? – Neven sede na travu ispod jabuke i nasloni se leđima na panj,
proverivši prethodno ima li na njemu mrava ili gusenica. -Ti bi htela da znaš o
čemu razgovaraju, zar ne?

– Da... Ne! Uostalom... Uostalom, ionako ništa ne čujem. Predaleko su.
– Ako hoćeš – zasmeja se bard – ja ću da ti kažem.
– A otkud pa ti to možeš znati?
– Ha-ha-ha. Ja sam, draga moja Ciri, pesnik. Pesnici o tim stvarima sve
znaju. Reći ću ti još nešto: pesnici o tim stvarima znaju više negoli same ličnosti
koje u njima učestvuju.
– Nije nego!
– Časna reč! Časna pesnička reč!
– Ajde onda, reci, o čemu oni razgovaraju? Objasni mi šta sve to znači!
– Pogledaj još jednom kroz rupu i vidi šta rade.
– Hmmm... – Ciri zagrize donju usnu, zatim se naheri i prisloni oko uz
pukotinu. – Jenefer stoji kraj vrbe... Kida listiće i vrti u rukama svoju zvezdu...
Ništa ne govori i uopšte ne gleda u Geralta... A Geralt stoji pored nje. Oborio je
glavu. I nešto govori. Ne, ćuti. O, izraz lica mu je... Kako mu je čudan izraz
lica...
– Detinje jednostavno – Neven je našao jabuku u travi, obrisao ju je o
pantalone i kritički pogledao. – On je upravo moli da mu oprosti za svaku
glupost koju je rekao i učinio. Moli je da mu oprosti njegovo nestrpljenje,
malovernost i malodušnost, tvrdoglavost, zagriženost, durenje i držanje
nedostojno muškarca. Izvinjava joj se za ono što nekada nije razumeo, što nije
hteo da razume...
– To je nemoguće, to ne može biti istina! – Ciri se ispravila i silovitim
pokretom sklonila šiške sa čela. – Sve si izmislio!
– Izvinjava joj se za ono što je tek sada shvatio – Neven se zagleda u nebo, a
glas mu dobi ritam svojstven baladi. – Za ono što bi želeo da razume, samo se

plaši da neće stići... I za ono što nikad neće razumeti. Izvinjava joj se i moli je da
mu oprosti... Hmm, hmm... Smisao... Savest... Sudbina? Banalno zvuči,
dovraga!

– Nije istina! – pobuni se Ciri. – Geralt uopšte tako ne govori! On... uopšte i
ne govori. Pa videla sam. Stoji tamo i ćuti...

– U tome je uloga poezije, Ciri. Govoriti o onome što drugi prećutkuju.
– Glupa ti je ta tvoja uloga. A i ti sve izmišljaš!
– U tome takođe počiva uloga poezije. Hej, čujem iznad ribnjaka nekakve
povišene glasove. Izviri brzo, vidi šta se tamo događa.
– Geralt – Ciri ponovo nasloni oko uz rupu u zidu – stoji oborene glave. A
Jenefer strašno urla na njega. Urla i maše rukama. Ajoj... Šta to može da znači?
– Detinje jednostavno – Neven se opet zagleda u oblake što kliziše po nebu.
– Sada se ona izvinjava njemu.

Eto, uzimam te sebi, da te imam i čuvam, u dobru i u zlu, kad je sudbina slatka i
gorka, danju i noću, u bolesti i u zdravlju, jer te ljubim svim svojim srcem i zaklinjem ti se
na večnu ljubav, dok nas smrt ne rastavi.

Starostavna formula obreda venčanja

O ljubavi malo toga znamo. S ljubavlju je kao i s kruškom. Kruška je slatka i ima svoj
oblik. Pokušajte da definišete kruškin oblik.

Neven, Pola veka poezije

Treće poglavlje

Geralt je imao razloga da sumnja – i sumnjao je – da se banketi čarobnjaka
razlikuju od pirova i gozbi običnih smrtnika. Ipak, nije očekivao da su razlike
toliko velike i tako principijelne.

Jeneferin predlog da joj bude pratnja na banketu koji je prethodio
čarobnjačkom saboru iznenadio ga je, ali ga nije zaprepastio. Jer to nije bio prvi
put da mu tako nešto predlaže. I ranije je, dok su živeli zajedno i dok je između
njih sve išlo kako treba, Jenefer želela da bude na tim saborima i skupštinama u
njegovom društvu. Tada je ipak odlučno to odbijao. Bio je uveren da će ga
čarobnjaci tretirati tamo, u najboljem slučaju, kao čudovište i senzaciju, u
najgorem slučaju kao hulju i pariju. Jenefer se podsmevala njegovoj zebnji, ali
nije navaljivala. Pošto je u drugim situacijama uspevala da pritisne tako da se sve
u kući treslo i staklo pucalo, Geralt se u svojim promišljanjima uveravao da su
njegove odluke bile ispravne.

Ovog puta je pristao. Bez razmišljanja. Predložila mu je to nakon dugog,
iskrenog razgovora punog emocija. Posle razgovora koji ih je ponovo zbližio,
koji je zasenio i potisnuo u zaborav stare razmirice, otopio led žaljenja, ponosa i
zadrtosti. Posle razgovora na nasipu u Hirundumu Geralt bi bio pristao na
svaki, apsolutno svaki Jeneferin predlog. Ne bi odbio ako bi mu čak predložila
da zajedno posete pakao i popiju tamo šoljicu provrelog katrana u društvu
plamenih demona.

A bila je tu i Ciri, bez koje ne bi bilo tog razgovora, ne bi bilo susreta. Ciri,
za koju se, prema Kodringerovim rečima, zanimao nekakav čarobnjak. Geralt je
računao na to da će njegovo prisustvo na saboru isprovocirati čarobnjaka i
naterati ga na delanje. Ali o tome nije ni reči rekao Jenefer.

Iz Hirunduma su otišli pravo na Taned, on, ona, Ciri i Neven. Najpre su se
zaustavili u ogromnom kompleksu palate Loksija u jugoistočnom delu
planinskog podnožja. Dvorac je već vrveo od gostiju, učesnika sabora i osoba
koje su ih pratile, ali za Jenefer su odmah našli smeštaj. U Loksiji su proveli
čitav dan. Geralt je proveo taj dan u razgovorima sa Ciri, Neven u trčkaranju i
spletkarenju, čarobnica u odabiranju i isprobavanju haljina. A kad je došlo veče,
veštac i Jenefer su se priključili šarenoj povorci koja je išla ka Aretuzi – palati u

kojoj je trebalo da se održi banket. I sada, u Aretuzi, Geralt se iznenađivao i
čudio, mada je obećavao sebi da se ničemu neće čuditi i da ga ništa neće
iznenaditi.

Ogromna centralna dvorana bila je izgrađena u obliku slova T. Duža bočna
strana imala je prozore, uzane i neverovatno visoke, koji sežu bezmalo do svoda
što ga podupiru stubovi. Svod je, isto tako, bio visok. Toliko visok da je teško
bilo raspoznati detalje dekorativnih fresaka, a naročito je teško bilo prepoznati
pol golaća – najčešće ponavljani motiv na slikama. Na prozorima su bili vitraži
koji mora da su koštali čitavo bogatstvo, ali je i pored toga u hali bila promaja.
Geralt se čudio što se sveće ne gase, ali je nakon detaljnijeg posmatranja prestao
da se čudi. Svećnjaci su bili magični, možda čak iluzorni. Davali su, u svakom
slučaju, mnogo svetlosti, neuporedivo više nego sveće.

Kad su ušli, unutra se zabavljalo već dobrih stotinak ljudi. Sala je, kako je
ocenio veštac, mogla da smesti barem triput više ljudi, čak i pored običaja da u
sredini budu postavljeni stolovi u obliku potkovice. Ali tradicionalne potkovice
uopšte nije bilo. Izgledalo je da će pirovati stojećki, tako što će stoički krstariti
duž zidova ukrašenih zidnim ćilimima, girlandama i plamencima koji su se
talasali na promaji. Pod zidnim ćilimima i girlandama postavljeni su redovi dugih
stolova. Po stolovima je bilo poređano fino jestivo posluženo u još finijem
posuđu, okruženom fantastičnim cvetnim kompozicijama i majstorskim
figuricama od leda. Pomno se zagledavši, Geralt je zaključio da je dovitljivost
daleko zastupljenija od samog jela.

– Nema stola – sumorno je konstatovao, ispravljajući na sebi kratak, srebrom
obrubljen i strukiran crni kaftan u koji ga je odenula Jenefer. Kaftan, koji je bio
poslednji modni krik, nazivao se dublet. Veštac nije pojma imao otkuda taj naziv.
I nije ni želeo da sazna.

Jenefer nije reagovala. Geralt nije očekivao reakciju, dobro je znao da
čarobnica nije navikla da reaguje na takvu vrstu tvrdnji. Ali nije odustao. I dalje
je nagvaždao. Jednostavno, želeo je da nagvažda.

– Nema muzike. Duva ubitačno. Nema gde da se sedne. Ješćemo i pićemo
stojećki?

Čarobnica ga počasti dugim, setnim i značajnim pogledom svojih ljubičastih
očiju.

– Naravno – neočekivano spokojno je rekla. – Ješćemo stojećki. Znaj, isto
tako, da se duže zadržavanje za stolom tumači kao neprimereno ponašanje.

– Potrudiću se da se ponašam primereno – promumlao je. – Tim pre što je
ponuda na tom stolu dosta slaba, kako vidim.

– Neumerenost u piću takođe se u velikoj meri ubraja u neprimereno
vladanje – Jenefer je nastavila da drži predavanje, uopšte ne obraćajući pažnju na
njegova gunđanja. – Izbegavanje razgovora smatra se za neoprostivu
neprimerenost.

– A da li to – prekide je – što onaj tamo mršavko u kretenskim pantalonama
upravo pokazuje na mene prstom dvojici svojih drugara takođe važi za
neprimerenost?

– Da. Ali sitnu.
– Šta ćemo da radimo, Jen?
– Da kružimo po sali, pozdravljamo se, udjeljujemo komplimente,
razgovaramo… Prestani da ispravljaš dublet i nameštaš kosu.
– Nisi mi dala da stavim povesku…
– Tvoja poveska je pretenciozna. Hajde, uhvati me pod ruku i idemo.
Neprimereno je i stajanje blizu ulaza.
Kružili su po sali, koja se postepeno punila gostima. Geralt je bio jezivo
gladan, ali je brzo shvatio da se Jenefer nije šalila. Postajalo je očigledno da
forma koja obavezuje među čarobnjacima faktički nalaže da se jede i pije malo i
prividno nevoljno. Da stvar bude gora, svako stajanje za stolom sa posluženjem
povlači za sobom društvene konvencije. Neko te primeti, obraduje se što te je
primetio, pa ti priđe i pozdravlja se s tobom, koliko otvoreno, toliko i lažno.
Posle obaveznog kvaziljubljenja u obraze ili neprijatno delikatnog stiska ruke,
posle neiskrenih osmeha i još neiskrenijih, premda dobro izlažiranih
komplimenata, nastupao je kratak i mučno banalan razgovor ni o čemu.
Veštac se budno osvrtao, tražeći poznata lica, nadajući se, pre svega, da nije
jedina osoba koja ne pripada bratstvu čarobnjaka. Jenefer ga je uveravala da neće
biti jedini, ali i pored toga, on ili nikoga izvan Bratstva nije video, ili nije umeo
nikoga da prepozna.
Paževi su raznosili vino na poslužavnicima, lavirajući između gostiju. Jenefer
uopšte nije pila. Veštac je želeo, ali nije mogao. Pio je njegov dublet. Pod
pazusima.
Vešto kormilareći, čarobnica ga odvuče od stola i izvede na samu sredinu
dvorane, u sam centar opšteg zanimanja. Otpor je bio uzaludan. Shvatio je u
čemu je štos. Posredi je bila najobičnija moguća demonstracija.

Geralt je znao šta može da očekuje, pa je stoički mirno podnosio poglede
čarobnica pune nezdrave ljubopitljivosti i zagonetne osmehe čarobnjaka. Mada
ga je Jenefer uveravala da konvencija i primerenost nalažu zabranu upotrebe
magije na takvim zabavama, nije verovao da bi magovi mogli da se uzdrže,
naročito stoga što ga je Jenefer provokativno izložila javnom pogledu. I s
pravom joj nije verovao. Nekoliko puta osetio je podrhtavanje medaljona i
bockanje čarobnjačkih impulsa. Neki – a naročito neke – besprizorno su
pokušavali da mu čitaju misli. Bio je na to spreman, znao je o čemu je reč, znao
je kako da tome doskoči. Gledao je u vranokosu Jenefer, u crno-belu Jenefer
ljubičastih očiju, koja je blistala pored njega, a čarobnjaci koji su ga sondirali
smućivali su se, lutali i, na njegovo ogromno zadovoljstvo, očigledno im je
ponestajalo hrabrosti i samouverenosti. Da, odgovarao im je u mislima, da, niste
pogrešili. Postoji samo ona, ova koja hoda pored mene, ovde i sada, i samo je
ona važna. Ovde i sada. A to ko je bila nekada, gde je i s kim nekada bila, to
nema niti najmanjeg, nikakvog značenja. Sada je sa mnom, ovde, među vama.
Sa mnom i ni s kim drugim. Upravo tako mislim, mislim o njoj stalno,
neprekidno o njoj mislim, dok osećam njen miris i toplinu njenog tela. A vi
crknite od zavisti.

Čarobnica mu je snažno stegnula nadlakticu, priljubila se uz njegov bok.
– Hvala ti – promrmljala je, kormilareći natrag prema stolovima. Samo ne
preterano transparentno, molim te.
– Da li vi, čarobnjaci, iskrenost uvek uzimate za transparentnost? Da li je to
zbog toga što ne verujete u iskrenost, čak ni onda kad je iščitavate u tuđim
mislima?
– Da. Zbog toga.
– A ipak mi zahvaljuješ?
– Jer tebi verujem – stegla je njegovu ruku još jače, uzela je tanjir. – Stavi mi
malo lososa, molim te. I škampa.
– To su škampi iz Povisa. Ulovljeni su sigurno pre mesec dana, a sad su
vrućine. Ne bojiš se...
– Ti škampi su – prekinula je – još jutros puzali po morskom tlnu.
Teleportacija je sjajan pronalazak.
– Naravno – pristao je. – Vredi ga popularisati, zar ne misliš tako?
– Radimo na tome. Sipaj, sipaj, gladna sam.
– Volim te, Jen.

– Bez transparentnosti, molila sam... – prekide, zabaci glavu, skloni sa obraza
crne lokne, široko razrogači ljubičaste oči. – Geralte! Priznao si mi to prvi put.

– Nemoguće. Podsmevaš mi se?
– Ne, ne podsmevam se. Nekad si samo mislio, danas si rekao.
– To je baš tolika razlika?
– Ogromna.
– Jen...
– Ne govori punih usta. I ja volim tebe. Šta sam rekla? Udavićeš se! Digni
ruke, lupiću te po leđima. Diši duboko.
– Jen...
– Diši, diši, proći će.
– Jen!
– Tako je. Na iskrenost uzvraćam iskrenošću.
– Je l’ ti dobro?
– Čekala sam – iscedila je limun na lososa. – Nije dolikovalo da reagujem na
ono što priznaješ u sebi. Dočekala sam reči, mogla sam da odgovorim,
odgovorila sam. Osećam se izvanredno.
– Šta se desilo?
– Ispričaću ti kasnije. Jedi. Ovaj losos je izvrstan, kunem ti se svojom moći,
zbilja je izvrstan.
– Mogu da te poljubim? Ovde, sada, pred svima?
– Ne.
– Jenefer! – crnokosa čarobnica koja je prolazila pored njih izvuče svoju ruku
koja je dotad bila pod rukom muškarca što ju je pratio, približi se. – Znači ipak
si došla? Ah, to je čarobno! Čitavu večnost te nisam videla!
– Sabrina! – Jenefer se tako iskreno obradovala da je svako izuzev Geralta
mogao da se pređe. – Draga! Tako se radujem!
Čarobnice se oprezno zagrliše i uzajamno poljubiše vazduh pored ušiju i
naušnica od brilijanata i oniksa. Naušnice obe čarobnice podsećale su na
minijaturni trs grožđa i bile su identične – u vazduhu je smesta zamirisalo na
gadno neprijateljstvo.
– Geralte, ovo je moja školska drugarica, Sabrina Glevisig iz Ard Karajga.
Veštac se naklonio, poljubio visoko ispruženu ruku. Već mu je bilo jasno da
su sve čarobnice očekivale rukoljub prilikom pozdravljanja, gest koji ih je, u
najmanju ruku, stavljao u isti red sa princezama. Sabrina Glevisig podiže glavu,

njene minđuše zadrhtaše i zazveckaše. Tiho, ali demonstrativno i besprizorno.
– Mnogo sam želela da te upoznam, Geralte – reče osmehnuto. Kao i sve

čarobnice, nije priznavala oslovljavanje sa ’gospodine’ i 'milostivi’, niti druge
komunikacijske formalnosti obavezujuće u krugovima plemstva. – Radujem se,
silno se radujem. Najzad si prestala da ga skrivaš od nas, Jena. Iskreno, čudim se
što si tako dugo oklevala. Apsolutno nemaš čega da se stidiš.

– I ja tako mislim – slobodno odvrati Jenefer, blago se mršteći i
demonstrativno zabacujući kosu i otkrivajući minđušu. – Prekrasna bluza,
Sabrina. Upravo zadivljujuća. Zar ne, Geralte?

Veštac klimnu glavom, proguta pljuvačku. Bluza Sabrine Glevisig, sašivena
od crnog šifona, otkrivala je apsolutno sve što je bilo za otkrivanje, a toga je
bilo. Crvena suknja, stegnuta srebrnim pojasom s velikom šnalom u obliku ruže,
bila je sa strane rasečena prema najnovijoj modi. Moda je ipak nalagala da se
nosi suknja rasečena do pola butine, a Sabrina je imala šlic do polovine kuka.
Vrlo lepog kuka.

– Šta ima novo u Kedvenu? – pitala je Jenefer, pretvarajući se da ne vidi u šta
Geralt gleda. – Tvoj kralj Henselt i dalje troši snagu i sredstva na hvatanje
Veverica po šumama? I dalje misli o kaznenoj ekspediciji protiv vilenjaka iz Dol
Blatane?

– Pustimo sad politiku – osmehnula se Sabrina. Malčice predug nos i
grabljive oči činili su da nalikuje klasičnoj slici veštice. – Sutra, na savetovanju,
politiziraćemo do mile volje. I naslušaćemo se lažnih... naravoučenija. O potrebi
mirovne koegzistencije... O prijateljstvu... O nužnosti da zauzmemo solidaran
stav prema planovima i namerama naših kraljeva... Čega ćemo se još naslušati,
Jenefer? Šta nam još spremaju sutra Kaptol i Vilgeforc?

– Ostavimo se sada politike.
Sabrina Glevisig se zasmeja, zasrebri svojim zubima uz tihu pratnju zveketa
naušnica.
– Pametno. Strpimo se do sutra. Sutra... Sutra će nam sve biti jasno. Ah, ta
politika, ta beskonačna većanja... Kako se to fatalno odražava na kožu. Srećom,
imam savršenu kremu za lice, veruj mi, draga, bore nestaju kao rukom
odnesene... Hoćeš da ti dam recept?
– Hvala ti, draga, ali nije mi potreban. Zaista.
– Ah, znam. Uvek sam ti zavidela na tenu dok smo išle u školu. Za ime
božje, koliko je otad prošlo godina?

Jenefer se pretvarala da se klanja nekome ko je prolazio pored njih. Sabrina
se pak osmehnula vešcu i otkopčala se, dražesno otkrivajući ono što nije skrivala
providna svilena tkanina. Geralt ponovo proguta pljuvačku, trudeći se da ne
gleda prenapadno njene ružičaste bradavice, previše vidljive pod prozirnom
tkaninom. Plašljivo pogleda Jenefer. Čarobnica se smeškala, ali ju je predobro
poznavao. Bila je besna.

– Oh, oprosti – reče najednom Jenefer. – Vidim Filipu, moram s njom da
porazgovaram. Hajdemo, Geralte. Zdravo, Sabrina.

– Zdravo, Jena – Sabrina Glevisig pogleda vešcu u oči. – Još jednom ti
čestitam na... ukusu.

– Hvala – Jeneferin glas bio je sumnjivo hladan. – Hvala, draga moja.
Filipa Ejlhart bila je u Dajkstrinom društvu. Geralt, koji je letimično
poznavao redanjskog špijuna, u načelu je trebalo da se obraduje – najzad je
naišao na nekog poznatog, nekoga ko, kao ni on, nije pripadao bratstvu. Ali nije
se obradovao.
– Radujem se što te vidim, Jena – Filipa je celivala vazduh pored Jeneferine
minđuše. – Zdravo, Geralte. Oboje poznajete grofa Dajkstru, zar ne?
– Ko ga ne zna? – Jenefer prikloni glavu i pruži Dajkstri ruku, koju špijun
poljubi s dubokim naklonom. – Radujem se što vas ponovo vidim, grofe.
– I ja se radujem – odvrati šef tajne službe kralja Vizimira – što te opet
vidim, Jenefer. Naročito u tako prijatnom društvu. Gospodine Geralte, moje
najdublje poštovanje...
Geralt, suzdržavajući se od uveravanja da je njegovo poštovanje još dublje,
stisnu pruženu mu ruku – tačnije, pokušao je da to učini, jer su njene dimenzije
prevazilazile norme i činile su stisak praktično nemogućim.
Špijun grmalj bio je odeven u svetlobež dublet, prilično neformalno
raskopčan. Videlo se da se u njemu oseća slobodno.
– Primetila sam – reče Filipa – da ste razgovarali sa Sabrinom?
– Razgovarali smo – odbrusi Jenefer. – Jesi videla šta ima na sebi? Treba da
nemaš ni ukusa ni stida da bi... Ona je starija od mene za... Ajde, na stranu to.
Da bi pokazivala to što ima! Odvratna majmunica!
– Pokušavala je da vas ispituje? Svi znaju da ona špijunira za Henselta iz
Kedvena.
– Stvarno? – Jenefer je izigravala začuđenost, što je s pravom prihvaćeno za
prvoklasan štos.

– A vi, gospodine grofe, dobro se zabavljate na našoj svečanosti? – upita
Jenefer kad su Filipa i Dajkstra već prestali da se smeju.

– Neobično dobro – špijun kralja Vizimira nakloni se učtivo.
– Ako imamo u vidu – osmehnula se Filipa – da je grof ovde službeno,
takvo uveravanje za nas je nečuveni kompliment. I kao svaki takav kompliment
– malo iskren. Još malopre mi je priznao da bi mu draži bio ljupki, ugodni
polumrak, smrduckanje baklji i zagorelog mesišta na ražnju. Fali mu i
tradicionaini sto preplavljen sosom i pivom, za kojim možeš da se kucaš
kriglama u ritmu bestidnih pijanačkih pesmica, a pod koji bi u zoru mogao
šarmantno da se skotrljaš, da zaspiš među hrtovima koji glođu kosti. A na moje
argumente koji ukazuju na superiornost našeg načina svetkovanja, ostao je,
zamislite samo, potpuno gluv.
– Zaista? – veštac je pogledao u špijuna blagonaklonije. – A kakvi su to bili
argumenti, ako se može znati?
Ovog puta je njegovo pitanje shvaćeno kao prvoklasni štos, jer su se obe
čarobnice istovremeno zasmejale.
– Ah, muškarci – rekla je Filipa. – Ništa ne razumete. Da li za stolom u
polumraku i dimu žena može da privuče pažnju svojom haljinom i figurom?
Ostavši bez reči, Geralt se samo poklonio. Jenefer mu delikatno stegnu ruku.
– Ah – uzdahnu. – Vidim Tris Merigold. Moram s njom neophodno da
razmenim nekoliko reči... Oprostite što ćemo vas sada napusdti. Videćemo se,
Filipa. Sigurno ćemo naći još danas vremena da se ispričamo. Zar ne, grofe?
– Nesumnjivo – Dajkstra se osmehnu i duboko pokloni. – Na raspolaganju
sam vam, Jenefer. Samo recite.
Prišli su Tris, na kojoj se prelivalo nekoliko nijansi modre i svetlozelene boje.
Kad ih je videla, Tris je prekinula razgovor s dvojicom čarobnjaka, radosno se
nasmejala, zagrlila Jenefer, ritual ljubljenja vazduha pored ušiju ponovio se.
Geralt prihvati pruženu mu ruku, ali je odlučio da postupi protivno
ceremonijalu – zagrlio je čarobnicu kestenjaste kose i poljubio je u mek obraz,
paperjast kao breskva. Tris se blago zarumenela.
Čarobnjaci su se predstavili. Jedan je bio Drithelm iz Pont Vanisa, drugi
njegov brat Detmold. Obojica su bili u službi kralja Esterada iz Kovira. Obojica
su bili ćutljivi, obojica su otišli prvom zgodnom prilikom.
– Razgovarali ste sa Filipom i Dajkstrom iz Tretogora – primetila je Tris,
igrajući se srculencetom od svetloljubičastog lazulita optočenim srebrom i

brilijantima. – Poznato vam je, naravno, ko je Dajkstra?
– Znamo – rekla je Jenefer. – Razgovarao je s tobom? Pokušavao da te

ispita?
– Pokušavao je – čarobnica se značajno osmehnula i zakikotala. – Dosta

oprezno. Ali Filipa ga je ometala kako god je znala i umela. Mislila sam da su u
boljoj zajednici.

– U sjajnoj su zajednici – opomenula ju je ozbiljno Jenefer. – Pazi, Tris. Da
nisi ni pisnula o... Znaš kome.

– Znam. Paziću. A uzgred... – Tris je spustila glas. – Šta ima novo kod nje?
Hoću li moći da je vidim?

– Ako odlučiš da najzad držiš vežbe u Aretuzi – osmehnula se Jenefer –
možeš da je viđaš veoma često.

– Ah – Tris šire razrogači oči. – Razumem. Da li Ciri...
– Tiše, Tris. Kasnije ćemo o tome. Sutra. Kad se završi većanje.
– Sutra? – čudno se osmehnula Tris. Jenefer se namrštila, ali pre nego što je
stigla da postavi pitanje, u sali je zavladalo malo komešanje.
– Evo ih – izgrca Tris. – Stigli su napokon.
– Da- potvrdi Jenefer, odvajajući pogled od prijateljičinih očiju. – Evo ih.
Geralte, napokon je prilika da upoznaš članove Kaptola i Vrhovnog saveta. Ako
bude zgodno, predstaviću te, ali nije naodmet da unapred znaš ko je ko.
Okupljeni čarobnjaci se raziđoše, naklonima ukazujući poštovanje ličnostima
koje su ulazile u dvoranu. Prvi je stupio ne tako mlad, ali krepak muškarac u
neobično skromnoj vunenoj nošnji. Pored njega je koračala visoka žena oštrih
crta i tamne, ravno očešljane knse.
– To je Gerhart iz Ele, poznat kao Hen Gedimdejt, najstariji od svih živih
čarobnjaka – saopštila je poluglasno Jenefer. – Žena koja ide pored njega je
Tisaja de Friz. Samo je malo mlađa od Hena, ali se ne ustručava da koristi
eliksire.
Iza njih dvoje išla je atraktivna žena veoma duge, tamnozlatne kose, šuškajući
haljinom rezeda boje ukrašenom čipkom.
– Frančeska Findabar, koju zovu Enid an Gleana, Margeta iz Dolina. Ne
kolači oči, Geralte. Ona važi za najlepšu ženu sveta.
– Član je Kaptola? – začudio se šapatom. – Izgleda vrlo mlada. Isto tako
magični eliksiri?
– Ne u njenom slučaju. Frančeska je vila čiste krvi. Obrati pažnju na

muškarca koji je prati. To je Vilgeforc iz Rogevena. Taj muškarac je zaista mlad.
Ali neverovatno talentovan.

Geralt je znao da za čarobnjake ’mlad’ podrazumeva životnu dob do sto
godina. Vilgeforc je izgledao kao da mu je trideset pet. Bio je visok i dobro
građen, nosio je, po meri viteške mode, kratak aketon, ali, razume se, bez grba.
Bio je takođe đavolski zgodan. Upadalo je to u oči čak i pored činjenice da je
pored njega lepršavo prolazila Frančeska Findabar ogromnih srnećih očiju,
lepote od koje zastaje dah.

– Taj niski muškarac koji ide pored Vilgeforca, to je Arto Teranova –
objasnila je Tris Merigold. – Kaptol čini njih petoro.

– A ta devojka čudnog lica koja ide za Vilgeforcem?
– To je njegova asistentkinja, Lidija van Bredevort – rekla je hladno Jenefer.
– Beznačajna osoba, ali ako zagledaš u njeno lice, to je već velika nesmotrenost.
Bolje obrati pažnju na tu trojicu koji idu iza, to su članovi Saveta. Ferkart iz
Cidarisa, Ratklif iz Oksenfurta i Kardojn iz Lan Eksetera.
– To je čitav Savet? U punom sastavu? Mislio sam da ih je više.
– Kaptol čini pet osoba, u Savetu je drugih pet. Filipa Ejlhart takođe je u
Savetu.
– I dalje mi se tu nešto ne uklapa – Geralt zavrte glavom, a Tris se zakikota.
– Nisi mu rekla? Zaista ništa ne znaš, Geralte?
– A o čemu to?
– Pa i Jenefer je u Savetu. Od vremena bitke kod Sodena. Ti mu se, draga
moja, još nisi pohvalila?
– Nisam, draga moja – čarobnica pogleda prijateljici pravo u oči. – Prvo, ne
volim da se hvalim. Drugo, za to nije bilo vremena. Nisam Geralta dugo videla,
imali smo mnogo toga da ispričamo jedno drugom. Dugačka lista, stvari
rešavamo shodno toj listi.
– To je očigledno – nesigurno će Tris. – Hmmm... Posle toliko vremena...
Razumem. Ima toliko toga o čemu bi se razgovaralo.
– Razgovori – dvoznačno se osmehnu Jenefer, još jednom dugo, setno i
značajno pogledavši vešca – nalaze se na kraju liste. Na samom kraju, draga
Tris.
Smeđokosa čarobnica se zbunila, blago pocrvenevši.
– Razumem – ponovi, zbunjeno se poigravajući srculencetom od
svetloljubičastog lazulita.