Andžej Sapkovski VREME PREZIRA. S poljskog prevela Milica Markić. Čarobna knjiga

– Oho! – Keira prestade da se napinje i leže nauznak. – Želela bih da i mene,
isto tako, neko voli. Uzmi me u naručje.

– Možda neki drugi put. Sada žurim.
– Uzmi me u naručje, kažem ti! Pokazaću ti put u Garstang. Moram uhvatiti
tog kurvinog sina od Teranove. Hajde, šta čekaš? Sam nećeš naći ulaz, a čak i da
ga nađeš, dokusuriće te taj ološ od vilenjaka... Ja ne mogu da hodam, ali sam još
uvek kadra za bacanje čari. Ako nam neko stane na put, zažaliće.
Dreknula je kad ju je podigao.
– Izvini.
– Ne mari – obgrlila ga je rukama oko vrata. – To je ta noga. Još uvek
mirišeš na njene parfeme, znaš li? Ne tuda. Okreni se i kreni naviše. Ima drugi
ulaz, sa strane Tor Lare. Možda tamo nema vilenjaka... Auuu! Pažljivije,
dođavola!
– Izvini. Odakle se stvoriše ovde Skoja’taeli?
– Bili su u podzemnim prostorijama. Ostrvo Taned je skroz pusto, tamo je
velika kaverna, ako znaš kuda treba da ideš, možeš da uploviš brodićem. Neko
im je otkrio kuda... Jao! Pazi! Ne drmusaj me!
– Izvini. Znači, Veverice su doplovile dovde? Kada?
– Ðavo bi ga znao. Možda juče, možda pre nedelju dana? Mi smo se
spremali za Vilgeforca, a Vilgeforc za nas. Vilgeforc, Frančeska, Teranova i
Ferkart... Pošteno su nas namagarčili. Filipa je mislila da su hteli lagano da
preuzmu vlast u Kaptolu, da izvrše pritisak na kraljeve... A oni su nameravali da
nas za vreme sabora likvidiraju... Geralte, ja ovo neću izdržati... Noga... Spusti
me načas. Jao!
– Keira, ovo je otvoren prelom. Krv teče kroz nogavicu.
– Ćuti i slušaj. Jer je tvoja Jenefer u pitanju. Ušli smo u Garstang, u salu za
većanje. Tamo je antimagijska blokada, ali to ne deluje na dvimerit, osećali smo
se bezbedno. Počela je svađa. Tisaja i oni neutralni drali su se na nas, mi smo se
drali na njih. A Vilgeforc je ćutao i smeškao se...

*
– Ponavljam, Vilgeforc je izdajica! Spajtao se sa Emhirom iz Nilfgarda,
uvukao je u zaveru i druge! Prekršio je Zakon, izneverio je i nas i kraljeve...
– Polako, Filipa. Ja znam da milost koju ti ukazuje Vizimir za tebe znači više
nego solidarnost Bratstva. Isto se odnosi i na tebe, Sabrina, jer identičnu ulogu
igraš u Kedvenu. Keira Mec i Tris Merigold zastupaju interese Foltesta iz

Temerije, Ratklif je oruđe Demavenda iz Edirna.
– Kakve to ima veze, Tisaja?
– Interesi kraljeva ne moraju da se poklapaju s našim interesima. Ja savršeno

znam šta je posredi. Kraljevi su počeli da istrebljuju vilenjake i druga bića
neljudske rase. Možda ti, Filipa, smatraš da je to ispravno. Možda ti, Ratklife,
smatraš da je uputno pomagati Demavendovu vojsku u hajkama na Skoja’taele.
Ali ja sam protiv toga. I ne čudim se Enid Findabar što se tome protivi. Ali to
još ne znači izdaju. Ne prekidaj me! Ja odlično znam šta su naumili vaši kraljevi,
znam da hoće da izazovu rat. Akcije koje bi taj rat trebalo da spreče možda jesu
izdaja u očima tvog Vizimira, ali u mojim očima nisu. Ako hoćeš da sudiš
Vilgeforcu i Frančeski, sudi i meni!

– O kakvom se ratu ovde govori? Moj kralj, Esterad iz Kovira, neće podržati
nikakvu agresiju protiv carstva Nilfgarda! Kovir jeste i ostaće neutralan!

– Ti si član Saveta, Kardojne! A ne svoga kralja ambasador!
– I ko to kaže, Sabrina?
– Dosta! – Filipa je lupila pesnicom o sto. – Zadovoljiću tvoju radoznalost,
Kardojne. Pitaš ko priprema rat? Priprema ga Nilfgard, koji namerava da nas
napadne i uništi. Ali Emhir var Emreis još uvek se seća brda Soden, i ovog puta
odlučio je da se osigura, isključujući čarobnjake iz igre. U tom cilju uspostavio je
kontakt sa Vilgeforcem iz Rogevena. Kupio ga je obećavši mu vlast i titule. Da,
Tisaja. Vilgeforc, junak iz Sodena, treba da postane namesnik i vladar svih
osvojenih zemalja na Severu. Vilgeforc, koga pomažu Teranova i Ferkart, on je
taj koji treba da upravlja provincijama što će nastati na mestu osvojenih
kraljevina, on je taj koji će izmahivati nilfgardskim korbačem iznad robova što
naseljavaju te zemlje i naporno rade za Carstvo. A Frančeska Findabar, Enid an
Gleana, treba da postane kraljica države Slobodnih vilenjaka. Biće to, razume se,
nilfgardski protektorat, ali vilenjacima će biti dovoljno, ako im samo car Emhir
da odrešene ruke da ubijaju ljude. A za vilenjake ne postoji ništa što žele više od
ubijanja Dh’oine.
– To je teška optužba. Zato će, isto tako, dokazi morati da budu jednako
validni. Ali pre nego što staviš te dokaze na tas, Filipa Ejlhart, budi svesna mog
stanovišta. Dokaze možeš fabrikovati, delanja i njihove motive možeš
interpretirati. Ali nastale činjenice ništa ne može da promeni. Prekršila si
jedinstvo i solidarnost Bratstva, Filipa Ejlhart. Članove Kaptola okovala si kao
da su banditi. Da se nisi usudila, dakle, da mi predlažeš položaj u novom

Kaptolu, koji planira da stvori tvoja banda prevratnika što je izneverila kraljeve.
Između nas su se isprečili smrt i krv. Smrt Hena Gedimdejta. I krv Lidije van
Bredevort. S prezirom si dala da se ta krv prolije. Bila si moja najbolja učenica,
Filipa Ejlhart. Bila sam uvek na tebe ponosna. Ali sada te samo prezirem.

*
Keira Mec je bila bleda kao krpa.
– Od pre nekog vremena – šapnula je – u Garstangu kao da je tiše. Završava
se... Jure se po dvorcu. Tamo ima pet spratova, sedamdeset šest dvorana i sala.
Dovoljno prostora za jurnjavu...
– Trebalo je da govoriš o Jenefer. Požuri. Bojim se da ćeš se onesvestiti.
– O Jenefer? Ah, da... Sve je teklo onako kako smo i mislili, kad se odjednom
pojavila Jenefer. I uvela tog medijuma u dvoranu...
– Koga?
– Devojčicu, možda četrnaestogodišnju. Pepeljasta kosa, krupne zelene oči...
Pre nego što smo stigli da je dobro osmotrimo, devojčica je počela da
predskazuje. Govorila je o događajima u Dol Angri. Niko nije sumnjao da
govori istinu. Bila je u transu, a u transu se ne laže.

*
– Juče uveče – govorila je devojčica-medijum – vojska sa znacima Lirije i
barjacima Edirna izvršila je agresiju na carstvo Nilfgarda. Napadnut je
Glevicingen, pogranično utvrđenje u Dol Angri. Poklisari u ime kralja
Demavenda trubili su po okolnim selima da od danas Edirn preuzima vlast nad
celom zemljom. Stanovništvo je pozvano u oružani ustanak protiv Nilfgarda...
– To je nemoguće! To je gadna provokacija!
– Olako prevaljuješ tu reč preko usta, Filipa Ejlhart – spokojno je rekla
Tisaja de Friz. – Ali ne zavaravaj se, tvoja dreka neće prekinuti trans. Govori
dalje, dete.
– Car Emhir var Emreis izdao je naredbu da se na udarac odgovara
udarcem. Nilfgardska vojska danas u zoru ušla je u Liriju i Edirn.
– Tako su, dakle – osmehnula se Tisaja – naši kraljevi pokazali kako su
razumni, svetli vladari koji vole mir. A pojedini čarobnjaci su dokazali kome
uistinu služe. Oni koji su mogli da spreče zavojevački rat s predumišljajem su
stavljeni u okove od dvimerita i pripisane su im besmislene zamerke...
– Sve je to gnusna laž!
– Bestraga vam svima glava! – zaurla odjednom Sabrina Glevisig. – Filipa!

Šta sve to znači? Šta treba da znači taj lom u Dol Angri? Zar se nismo
dogovorili da ne počinjemo prerano? Zašto se taj prokleti Demavend nije
suzdržao? Zašto ta rospija Meve...

– Umukni, Sabrina!
– Pustite je da govori – Tisaja de Friz je podigla glavu. – Da čujemo kako se
vojska Henselta iz Kedvena koncentrisala na granici. Da čujemo kako je vojska
Foltesta iz Temerije sada već sigurno porinula svoje lađe koje je do sada skrivala
u tršćacima na Jaruzi. Da čujemo o ekspedicijskom korpusu pod vodstvom
Vizimira iz Redanje koji stoji na Pontaru. Da li si ti, Filipa, mislila da smo mi
slepi i gluvi?
– To je jedna velika, gadna provokacija! Kralj Vizimir...
– Kralj Vizimir – medijum pepeljaste kose prekide ravnodušnim glasom –
ubijen je prošle noći. Proburazila ga je ruka atentatora. Redanja je bez kralja.
– Redanja odavno nema kralja – Tisaja de Friz je ustala. – U Redanji je
vladala milostiva Filipa Ejlhart, dostojna naslednica Rafarda Beloga. Spremna da
za apsolutnu vlast žrtvuje na desetine hiljada bića.
– Ne slušajte je! – dreknu Filipa. – Ne slušajte tog medijuma! To oruđe,
nerazumno oruđe... Kome ti služiš, Jenefer? Ko je naredio da dovedeš ovde ovo
čudovište?
– Ja – reče Tisaja de Friz.

*
– Šta je bilo dalje? Šta se desilo sa devojčicom? Sa Jenefer?
– Ne znam – Keira zatvori oči. – Tisaja je najednom prekinula blokadu.
Jednom magijskom formulom. U životu ništa slično nisam videla... Ošamutila
nas je i zablokirala, potom oslobodila Vilgeforca i ostale... A Frančeska je
otvorila ulaz u podzemne prostorije i u Garstangu se najedanput zarojilo od
Skoja’taela. Predvodio ih je čudak u oklopu i s krilatim, nilfgardskim šlemom na
glavi. Pomagao mu je tip sa belegom na licu. Taj je umeo da baca magijske
formule. I da se skriva iza magije.
– Rjens.
– Možda, ne znam. Bilo je vruće... Srušila se tavanica. Magijske formule i
strele... Masakr... Ubijeni su Ferkart, Drithelm, Ratklif, Markar, Režan i Bjanka
d’Este... Kontuzovana je Tris Merigold, ranjena je Sabrina... Kad je videla
leševe, Tisaja je shvatila da je pogrešila, pokušala je da nas zaštiti, pokušala je da
obuzda Vilgeforca i Teranovu... Vilgeforc ju je ismejao i narugao joj se. Tada je

izgubila glavu i pobegla. Oh, Tisaja... Toliko leševa...
– Šta je bilo sa devojčicom i sa Jenefer?
– Ne znam – čarobnica se nakašljala, ispljunula krv. Disala je veoma plitko i

vrlo teško. – Posle jednog od niza eksplozija na trenutak sam izgubila prisebnost.
Taj sa ožiljkom i njegovi vilenjaci su me paralisali. Teranova me je najpre
izmlatio nogama, a potom izbacio kroz prozor.

– Nije samo noga, Keira, i rebra su ti polomljena.
– Ne ostavljaj me.
– Moram. Vratiću se po tebe.
– Baš ćeš!

*
Na početku je bio samo treperavi haos, pulsiranje senki, komešanje mraka i
svetlosti, hor bunovnih glasova koji dopiru iz provalije. Najednom su glasovi
ojačali, naokolo su se prolomili tresak i huknjava. Ono što je rasvetljavalo mrak
bila je vatra koja proždire zidne ćilime i goblene, izgledalo je da snopovi iskri
pršte iz zidova, iz balustrada i stubova koji su pridržavali svod.
Ciri se zagrcnula od dima i shvatila je da to više nije san.
Pokušala je da ustane, oslanjajući se na ruke. Osetila je vlagu pod dlanovima,
pogledala je dole. Klečala je u kaljuzi krvi. Odmah pored nje ležalo je
nepomično telo. Telo vilenjaka. Odmah ga je prepoznala.
– Ustani.
Jenefer je stajala pored nje. U ruci je držala bodež.
– Gde smo to mi, Jenefer? Ničeg se ne sećam...
Čarobnica ju je brzo uzela za ruku.
– Sa tobom sam, Ciri.
– Gde smo mi? Zašto sve gori? Ko je ovaj... Ovaj ovde?
– Rekla sam ti jednom, večnost je od tada prošla, da Haos pruža ruku po
tebe. Sećaš se? Ne, sigurno se ne sećaš. Taj vilenjak je pružio po tebe ruku.
Morala sam da ga ubijem nožem, jer njegovi opunomoćitelji samo čekaju da se
jedna od nas otkrije, koristeći magiju. I dočekaće, ali još ne... Da li si sada već
sasvim pri svesti?
– Oni čarobnjaci... – šapnu Ciri. – Oni u velikoj sali... Šta sam im ja
govorila? I zašto sam to govorila? Ja uopšte nisam želela... Ali sam morala da
govorim! Zašto? Zašto, Jenefer?
– Ćuti, gadurice. Pogrešila sam. Niko nije savršen.

Odozdo se razlegoše huk i zastrašujuć vrisak.
– Dođi, brzo. Nemamo vremena.
Otrčale su hodnikom. Dim je bio sve gušći, gušio je, davio, oslepljivao.
Zidovi su podrhtavali od eksplozije.
– Ciri – Jenefer se zaustavila na raskršću hodnika, snažno stegnula ruku
devojčici. – Slušaj me sada, pažljivo me slušaj. Ja moram ovde da ostanem.
Vidiš ove stepenice? Sići ćeš njima...
– Ne! Ne ostavljaj me samu!
– Moram. Ponavljam ti, sići ćeš tim stepenicama. Do samog dna. Tamo će
biti vrata, a iza njih dugačak hodnik. Na kraju hodnika je štala, u njoj stoji jedan
osedlani konj. Samo jedan. Izvešćeš ga i uzjahati. To je uvežbani konj, služi
goničima koji jašu u Loksiju. Poznaje put, dovoljno je da ga poteraš. Kad budeš
u Loksiji, potražićeš Margaritu i bićeš pod njenim starateljstvom. Ne udaljuj se
od nje ni korak...
– Jenefer! Ne! Ne želim da budem sama!
– Ciri – tiho će čarobnica. – Jednom sam ti rekla da sve što radim, radim za
tvoje dobro. Veruj mi. Molim te da mi veruješ. Trči sad.
Ciri je već bila na stepenicama, ali je i dalje mogla čuti Jeneferin glas.
Čarobnica je stajala pored stuba, oslonivši čelo o njega.
– Volim te, kćeri – rekla je nejasno. – Trči.

*
Okružili su je na polovini stepenica. Odozdo dvojica vilenjaka s veveričjim
repovima na kapama, odozgo čovek u crnoj odeći. Ciri je bez razmišljanja
preskočila balustradu i pobegla u bočni hodnik. Potrčaše za njom. Bila je brža i
izmakla bi im bez muke da se hodnik nije završavao prozorskim otvorom.
Izvirila je. Duž zida se protezao ispust u steni, širok oko dva pedlja. Ciri
prebaci noge preko parapeta i izađe. Odmače se od prozora, priljubi leđima uza
zid. U daljini se sijalo more.
Sa prozora se pomolio vilenjak. Imao je svetlu kosu i zelene oči, svilenu
maramu oko vrata. Ciri se brzo odmače, pomičući se ka drugom prozoru. Ali
kroz taj drugi proviri čovek u tamnom odelu. Taj je imao crne i gadne oči, na
obrazu crvenkastu mrlju.
– Naša si, devojče!
Ciri pogleda dole. Daleko ispod sebe videla je dvorište. A iznad dvorišta, na
neka tri metra pod ispustom u steni na kojem je stajala, bio je mostić koji spaja

dva klaustra. Osim što to nije bio mostić.
Bili su to delovi mostića. Usko kameno brvno sa ostacima slomljene ograde.
– Šta čekate? – povika taj sa ožiljkom. – Izlazite i hvatajte je!
Svetlokosi vilenjak oprezno izađe na ispust u steni, pribi se leđima uza zid.

Ispruži ruku. Bio je blizu.
Ciri proguta pljuvačku. Kameno brvno, ostatak mosta, nije bilo uže od

ljuljaške u Kaer Morhenu, a ona je po deset puta skakala na ljuljašci, umela je da
amortizuje skok i održi ravnotežu. Ali veštičju ljuljašku delio je od zemlje jedan
metar, a ispod kamenog brvna zjapila je toliko duboka provalija da su ploče u
dvorištu izgledale manje od šake.

Skočila je, spustila se, zanjihala se, održala ravnotežu, hvatajući se za
razbijenu ogradu. Sigurnim koracima dospela je do trema. Nije mogla da se
uzdrži – okrenula se i pokazala goniteljima savijeni lakat, što je videla od
patuljka Jarpena Zigrina. Čovek sa ožiljkom glasno je opsovao.

– Skači! – doviknuo je plavokosom vilenjaku koji je stajao na ispustu. – Skači
za njom!

– Jesi li poludeo, Rjense? – hladno odvrati vilenjak. – Skači sam kad ti je
volja.

*
Sreća, kao što to obično biva, kratko traje, nije je dugo pratila. Kad je strčala
sa trema i zamakla za zid, u žbunove trnjine, uhvatili su je. Uhvatio ju je i
paralisao neverovatno snažnim stiskom niski, podebeli muškarac naduvenog
nosa i rasečene usne.
– Tu si – zasikta. – Tu si, lutkice!
Ciri se trže i vrisnu, jer su joj njegove šake toliko snažno stezale ramena da se
od bola prosto paralisala. Muškarac se zacereka.
– Ne lepršaj, sivi ptiću, da ti ne potpalim krila. Daj da te vidim. Daj da vidim
tog ptića, toliko dragocenog Emhiru var Emreisu, imperatoru Nilfgarda. I
Vilgeforcu.
Ciri prestade da se otima. Niski muškarac poliza ranjenu usnu.
– Zanimljivo – zasikta nanovo, naginjući se k njoj. – Toliko si visoko cenjena,
a ja, vidiš, ne bih za tebe dao ni prebijene pare. Kako samo prividi mogu da
zavaraju! Gle! Blago moje! A kad te Emhiru ne bi poklonili Vilgeforc i Rjens, ne
taj kicoš s perjanicom na šlemu, već stari Teranova? Da li bi Emhir bio milostiv
prema starom Teranovi? Šta kažeš na to, prorokinjo? Naposletku, ti umeš da

prorokuješ!
Njegov dah je nepodnošljivo smrdeo. Ciri okrete glavu, praveći grimasu.

Razumeo ju je pogrešno.
– Ne škljocaj mi kljunčićem, ptiću! Ne bojim se ja ptića. A možda bi trebalo?

Šta, lažna prorokinjo? Poturena proročice? Treba li da se bojim ptičica?
– Treba – prošapta Ciri, osećajući da joj se vrti u glavi i da je odjednom

prožima hladnoća.
Teranova se zasmeja, zabacujući glavu unazad. Smeh se pretvori u boini krik.

Velika siva sova bešumno je dolepršala odozgo i zarila mu se u oči kandžama.
Čarobnjak ispusti Ciri, silovitim pokretom odgurnu od sebe sovu, a odmah
potom pade na kolena i uhvati se za lice. Između prstiju mu je liptala krv. Ciri
vrisnu, povuče se. Teranova skloni zakrvavljene i sluzave ruke sa lica,
isprekidanim glasom poče da skandira magijsku formulu. Nije uspeo da završi.
Iza njegovih leđa pojavi se maglovita prilika, veštersko sečivo zafijukalo je u
vazduhu i preseklo mu vrat iznad samog potiljka.

*
– Geralte!
– Ciri.
– Nema vremena za nežnosti – s vrha zida rekla je sova, pretvarajući se u
tamnokosu ženu. – Bežite! Veverice nadiru ovamo!
Ciri se oslobodi iz Geraltovog zagrljaja, pogleda začuđeno. Žena-sova koja je
sedela na vrhu zida užasno je izgledala. Bila je oprljena, očerupana, umazana
pepelom i krvlju.
– Ti, malo čudovište – reče žena-sova, gledajući je odozgo. – Za to tvoje
nepravovremeno predskazanje treba da te... Ali obećala sam nešto tvom vešcu, a
ja uvek održim reč. Nisam ti mogla dati Rjensa, Geralte. U zamenu ti dajem nju.
Živu. Bežite.

*
Kahir Maur Difrin ep Kelah bio je besan. Devojku koju je trebalo da uhvate
video je samo načas, ali pre nego što je stigao bilo šta da preduzme,
raspomamljeni čarobnjaci u Garstangu učinili su da nastane toliki pakao da se
od njega ništa nije moglo preduzeti. Kahir se u dimu i požaru izgubio,
nasumično je kružio hodnicima, trčao po stepenicama i tremovima, psujući
Vilgeforca, Rjensa, sebe i čitav svet.
Od vilenjaka kojeg je sreo saznao je da je devojka napustila dvorac i da beži

ka Aretuzi. I tada se sreća osmehnula Kahiru. Skoja’taeli su pronašli u štali
osedlanog konja.

*
– Trči napred, Ciri. Blizu su. Ja ću ih zaustaviti, a ti beži. Beži koliko te noge
nose! Kao na Stratištu!
– I ti ćeš me ostaviti samu?
– Biću tik iza tebe. Ali se ne osvrći!
– Daj mi moj mač, Geralte.
Pogleda je. Ciri se mahinalno povuče. Takav izraz očiju nikad ranije nije
videla kod njega.
– Kad imaš mač, onda ćeš moći da ubijaš. Hoćeš li moći?
– Ne znam. Daj mi mač.
– Trči. I ne osvrći se za sobom.

*
Po putu su tutnjala kopita. Ciri se osvrte. I zamre, oduzeta od straha.
Jurio ju je crni vitez sa šlemom ukrašenim krilima ptice grabljivice. Krila su
šumila, lepršao je crni plašt. Potkovice su kresale iskre na kaldrmi puta.
Nije bila u stanju da se pomeri.
Crni konj se probio kroz krajputno žbunje, vitez je ispustio glasan krik. U
tom kriku prolamala se Cintra. Pomešali su se u njemu odjeci noći, zločina, krvi
i požara. Ciri nadjača strah koji ju je paralisao i da se u beg. Iz zaleta preskoči
živu ogradu i upade u malo dvorište s bazenčićem i fontanom. Iz dvorišta nije
bilo izlaza, okolo su bili zidovi, visoki i ravni. Konj zafrkta tik iza njenih leđa.
Ciri ustuknu, spotače se i zadrhta, napipavši leđima tvrd, nepremostiv zid. Bila je
u klopci.
Grabljivica zalepeta krilima, vinuvši se da poleti. Crni vitez obode konja,
preskoči živu ogradu koja ga je odvajala od dvorišta. Kopita zakloparaše po
kamenim pločama, konj se okliznu, počučnu. Vitez se zanjiha u sedlu, nagnu se.
Konj đipi, a vitez pade, treskajući oklopom o kamen. Pa ipak, momentalno se
podiže i brzo poče da sateruje Ciri u ćošak.
– Da me nisi pipnuo! – vrisnu Ciri, isukavši mač. – Da me više nikad nisi
pipnuo!
Vitez joj se polako približavao, u njenim očima postajao je sve veći, nadnosio
se nad njom kao ogromna crna kula. Krila na njegovom šlemu lelujala su se i
šuštala.

– Nećeš mi više pobeći, Laviću iz Cintre – u otvoru šlema plamtele su
nemilosrdne oči. – Sad si gotova. Ovog puta nemaš više kuda da bežiš, luda
devojko.

– Da me nisi pipnuo – opet će Ciri glasom koji je prigušivala jeza,
priljubljujući se leđima uz kameni zid.

– Moram. Izvršavam naređenja.
Pošto je ispružio ruku prema njoj, strah se odjednom povukao i njegovo
mesto zauze divlji bes. Sapeti, u preneraženosti oduzeti mišići pokrenuše se kao
opruge, svi pokreti koje je naučila u Kaer Morhenu izvršiše se sami od sebe,
glatko i lako. Ciri skoči, vitez se baci na nju, samo što nije bio spreman za
piruetu kojom se ona bez napora izmigoljila iz njegovih ruku. Mač je zafijukao i
ubo, nepogrešivo pogodio između metalnih pločica oklopa. Vitez se zatetura,
pade na jedno koleno, ispod naramenjaka briznu svetlocrvena pruga krvi. Besno
vrišteći, Ciri ponovo izvede piruetu, ponovo udari, ovog puta pravo u zvono
šlema, obarajući viteza na drugo koleno. Bes i ludilo zaslepili su je potpuno, nije
videla ništa sem mrskih joj krila. Osipala su se crna pera, jedno krilo je otpalo,
drugo se obesilo na krvavom naramenjaku. Vitez je, i dalje uzalud pokušavajući
da se pridigne s kolena, pokušao da zaustavi oštricu mača potezom oklopne
rukavice, bolno je zastenjao kad je veštičja oštrica rascopala pancir i šaku. Pod
sledećim udarcem pao je šlem, Ciri je odskočila da bi skupila snagu za poslednji,
ubojiti udarac.
Nije udarila.
Nije bilo crnog šlema, nije bilo krila ptice grabljivice čiji ju je šum proganjao
u košmarnim snovima. Nije više bilo Crnog Viteza iz Cintre. U kaljuzi krvi
klečao je bled, crnokos mladić, zapanjujuće plavih očiju i usta iskrivljenih u
grimasi straha. Crni vitez iz Cintre pade pod udarcima njenog mača, prestade da
postoji, od krila koja su budila jezu ostadoše raščerupana pera. Preneraženi,
zgureni mladić koji je krvario bio je niko i ništa. Nije ga poznavala, nikad ga nije
videla. Nije je se ticao. Nije ga se bojala, nije ga mrzela. I nije htela da ubija.
Bacila je mač na kameni pod.
Okrenula se, pošto je čula vrisku Skoja’taela koji su trčali iz pravca
Garstanga. Shvatila je da će je začas opkoliti u dvorištu. Shvatila je da će je stići
na putu. Morala je da bude brža od njih. Potrčala je do vranog konja koji je
lupkao potkovicama po kamenim piočama, vriskom ga pobola na galop, u trku
skačući na sedlo.

– Ostavite me... – zastenjao je Kahir Maur Difrin ep Kelah, gurajući
zdravom rukom vilenjake koji su ga podizali. – Nije mi ništa! To je plitka rana...
Hvatajte je. Hvatajte devojku...

Jedan od vilenjaka vrisnu, na Kahirovo lice linu krv. Drugi Skoja’tael otkotrlja
se i pade na kolena, utiskujući obe ruke u razbucani stomak. Ostali odskočiše,
raspršiše se po dvorištu, sevajući mačevima.

Napade ih belokosi monstrum. Skočio je na njih sa zida. Sa visine s koje je
bilo nemogućno skočiti a da ne slomiš noge. Nemogućno je bilo spustiti se
meko, zavrteti se u pirueti koja izmiče pogledu i u deliću sekunde ubiti. Ali
belokosi monstrum je to učinio. I počeo da ubija.

Skoja’taeli su se žestoko borili. Imali su preimućstvo. Ali nisu imali nikakve
šanse. Na Kahirove oči, raskolačene od groze, vršio se masakr. Devojčica
pepeljaste kose, koja ga je malopre ranila, bila je brza, bila je neverovatno
okretna, bila je kao mačka koja brani svoje mačiće. Ali belokosi monstrum koji
je upao među Skoja’taele bio je kao zerikanski tigar. Deva pepeljaste kose iz
Cintre, koja ga iz nepoznatih razloga nije ubila, odavala je utisak pomahnitalosti.
Belokosi monstrum nije bio lud. Bio je spokojan i hladan. Ubijao je
hladnokrvno i ležerno.

Skoja’taeli nisu imali nikakvih šansi. Njihovi leševi, jedan po jedan, padali su
na kamene ploče u dvorištu. Ali nisu se povlačili. Čak ni onda kad ih je ostalo
samo dvoje, nisu pobegli, još jednom su nasrnuli na belokosog monstruma. Na
Kahirove oči, monstrum je jednom od njih odsekao ruku iznad lakta, drugog je
udario prividno blagim, nehajnim udarcem, koji je ipak odbacio vilenjaka
unazad, preturio ga preko podzida fontane i tako ga srušio u vodu. Voda se
preko ivica bazena prelila u crvenom talasu.

Vilenjak s odrubljenom rukom klečao je pored fontane, bludeo je pogledom
po patrljku iz kojeg je kuljala krv. Belokosi monstrum dohvati ga za kosu i
brzim potezom mača prereza mu grlo.

Kad je Kahir otvorio oči, monstrum je već bio pored njega.
– Ne ubijaj... – šapnu, prekidajući pokušaje da se podigne sa kamenih ploča
klizavih od krvi. Šaka koju je rasekla devojka pepeljaste kose prestala je da boli,
umrtvljena.
– Znam ko si, Nilfgardijče – belokosi monstrum šutnu šlem s razbucanim
krilima. – Jurio si je uporno i dugo. Ali više nikad nećeš moći da joj učiniš nešto
nažao.

– Ne ubijaj...
– Daj mi jedan razlog. Samo jedan. Požuri.
– Ja sam taj... – prošapta Kahir. – Ja sam je onda izveo iz Cintre. Iz požara...
Izvukao sam je. Život sam joj spasao...
Kad je otvorio oči, monstruma više nije bilo, bio je u dvorištu sam sa
leševima vilenjaka. Voda u fontani je šumela, prelivala se preko zida fontane,
spirala krv s kamenih ploča. Kahir se onesvesti.

*
Udno kule nalazila se jedna velika dvorana, možda pre vrsta peristila. Krov
iznad peristila, zasigurno iluzoran, bio je izrupčan. Oslonjen je bio na stubove i
pilastre u vidu škrto odevenih karijatida impozantnih poprsja. Iste takve
karijatide pridržavale su luk portala ti kojima je nestala Ciri. Iza portala Geralt je
zapazio stepenice koje vode uzbrdo. Prema kuli.
Opsova sebi u bradu. Nije shvatio zašto je tamo otrčaia. Dok je jurio za
njom po vrhovima zidina, video je da joj je konj pao. Video je kako se vešto
podigla, ali umesto da trči i dalje serpentinom koja vijuga oko vrhova zidina,
najednom je pohitala naviše, prema usamljenoj kuli. Tek kasnije je na putu uočio
vilenjake. Vilenjaci nisu videli ni Ciri ni njega, zauzeti su bili gađanjem iz luka
ljudi koji su trčali uzbrdo. Iz Aretuze je pristizala pomoć.
Nameravao je da krene stepenicama, Cirinim tragovima, kad je čuo šum.
Odozgo. Brzo se okrenuo. To nije bila ptica.
Vilgeforc, šumeći širokim rukavima, uleteo je preko rupe u krovu, polako se
spustio na kameni pod.
Geralt stade ispred ulaza u kulu, isuka mač i uzdahnu. Iskreno se nadao da
će dramatična, finalna borba da se odigra između Vilgeforca i Filipe Ejlhart. On
sam za takvu dramu nije imao ni najmanju želju.
Vilgeforc otrese aketon, popravi manžetne, pogleda u vešca i pročita njegove
misli.
– Prokleti dramatizam – uzdahnu.
Geralt nije komentarisao.
– Ušla je u kulu?
Nije odgovorio. Čarobnjak klimnu glavom.
– Imamo, dakle, epilog – reče hladno. – Konac delo krasi. A možda je to
sudbina? Znaš li kuda vode te stepenice? U Tor Laru. U Galebovu kulu. Odatle
nema izlaza. Svemu je kraj.

Geralt se povuče tako da ga karijatide koje su pridržavale portal štite sa
strane.

– Dabome – procedi, posmatrajući čarobnjakove ruke. – Svemu je kraj.
Polovina tvojih saučesnika je mrtva. Leševi na Taned dovučenih vilenjaka leže
kao pokošeno snoplje odavde pa sve do Garstanga. Ostali su pobegli. Iz
Aretuze pristižu čarobnjaci i Dajkstrini ljudi. Nilfgardijac koji je trebalo da otme
Ciri sigurno je već iskrvario. A Ciri je tamo, u kuli. A odatle nema izlaza? Drago
mi je što to čujem. To znači da tamo vodi samo jedan ulaz. Ovaj koji sam
zagradio.

Vilgeforc se razgnevi.
– Nepopravljiv si. I dalje ne umeš pravilno da oceniš situaciju. Kaptol i Savet
više ne postoje. Vojska cara Emhira ide na sever; bez saveta i pomoći čarobnjaka
kraljevi su bespomoćni kao deca. Pod pritiskom Nilfgarda njihova kraljevstva
srušiće se kao kule od peska. Predložio sam ti to juče, a danas ponavljam:
priključi se pobednicima. Pljuni na gubitnike.
– Ti si taj gubitnik. Za Emhira, bio si samo oruđe. Njemu je bilo stalo do
Ciri, zato je i poslao ovamo tog tipa s krilima na šlemu. Zanima me šta će
Emhir da učini s tobom kad ga izvestiš o fijasku misije.
– Gađaš naslepo, Geralte. I očigledno je da nećeš pogoditi. A kad bih ti
rekao da je Emhir moje oruđe?
– Ne bih poverovao.
– Geraite, urazumi se. Zar zaista hoćeš da se igraš pozorišta, banalne finalne
borbe Dobra i Zla? Ponovo ti predlažem isto što i juče. Još uvek nije prekasno.
Još uvek imaš izbora, još uvek možeš da staneš na pravu stranu...
– Na stranu čije sam redove danas malo proredio?
– Nemoj da mi se smeškaš, tvoji demonski osmesi na mene ne ostavljaju
utisak. Misliš na tih nekoliko posečenih vilenjaka? Na Artoa Teranovu? Koješta,
to su beznačajne činjenice preko kojih je lako preći i vratiti se u normalu.
– Nije nego. Poznati su mi tvoji svetonazori. Nebitna je smrt, je l’ tako?
Naročito tuđa?
– Ne budi banalan. Žao mi je Artoa, ali šta ću. Nazovimo to... sravnjivanjem
računa. Konačno, dva puta sam pokušao da te ubijem. Emhir je postao
nestrpljiv, naredio sam da pošalju ubice na tebe. Svaki put sam to činio zbilja
nerado. Ja se, vidiš, i dalje nadam da ćemo jednom nas dvojica biti portretisani
na jednoj slici.

– Ne nadaj se, Vilgeforce.
– Skloni mač. Ući ćemo zajedno u Tor Laru. Umirićemo Čedo Drevne krvi,
koje negde tamo gore sigurno premire od straha. I otići ćemo odavde. Zajedno.
Bićeš pored nje. Gledaćeš kako se ostvaruje njena sudbina. A car Emhir? Car
Emhir će dobiti šta je hteo. Jer zaboravio sam da ti kažem da, iako su Kodringer
i Fen mrtvi, njihovo delo i koncept i dalje žive i dobro im je.
– Lažeš. Odlazi odavde. Pre nego što pljunem na tebe.
– Zaista nemam želju da te ubijem. Ja nerado ubijam.
– Stvarno? A Lidija van Bredevort?
Čarobnjak se iskrevelji.
– Ne izgovaraj to ime, Geralte.
Geralt jače stegnu balčak u pesnici, podrugljivo se osmehnu.
– Zašto je Lidija morala da umre, Vilgeforce? Zašto si joj naredio da umre?
Trebalo je da skrene pažnju sa tebe, zar ne? Trebalo je da ti da vreme da
postaneš otporan na dvimerit, da pošalješ telepatski signal Rjensu? Jadna Lidija,
umetnica ponižena lica. Svi su znali da je beznačajna ličnost. Svi. Sem nje.
– Ćuti.
– Ubio si Lidiju, čarobnjače. Iskoristio si je. A sad hoćeš da iskoristiš Ciri?
Uz moju pomoć? Ne. Nećeš ući u Tor Laru.
Čarobnjak se povuče korak unazad. Geralt se napeo, spreman da skoči i
udari. Ali Vilgeforc ne podiže ruku, samo je ispruži malo u stranu. U njegovoj
ruci najednom se materijalizovao debeli, dva metra dug štap.
– Znam – reče – šta te ometa u razumnoj proceni situacije. Znam šta ti
komplikuje i otežava pravo predviđanje budućnosti. Tvoja arogancija, Geralte.
Odučiću te od arogancije. Odučiću te uz pomoć evo ovog štapa.
Veštac začkilji očima, lako podižući oštricu mača.
– Drhtim od nestrpljenja.
Nekoliko nedelja kasnije, pošto su ga već izlečile brižne šumske nimfe i voda
Brokilona, Geralt je razmišljao u čemu je za vreme borbe omanuo. I zaključio je
da, dok je borba trajala, ni u čemu nije pogrešio. Jedina greška bila je pre borbe.
Trebalo je da pobegne pre nego što je borba počela.
Čarobnjak je bio brz, štap je titrao u njegovim rukama kao munja. Tim je
veće bilo Geraltovo iznenađenje kad su prilikom odbijanja udaraca motka i mač
proizvodili metalni zvuk. Ali nije bilo vremena za čuđenje. Vilgeforc je napadao,
veštac je morao da se izvija u eskivažama i piruetama. Bojao se da parira

mačem. Prokleta motka bila je gvozdena, a uz to i magična.
Četiri puta našao se u položaju za kontranapad i udarac. Četiri puta je udario.

U slepoočnicu, pod pazuh, u butinu. Svaki od tih udaraca bio je smrtonosan.
Ali Vilgeforc je svaki od njih odbio.

Niko iz neljudske rase ne bi uspeo da parira takvim udarcima. Geralt je
polako počeo da shvata. Ali bilo je prekasno.

Udarac kojim ga je Vilgeforc pogodio nije video. Udarac ga je odbacio na
zid. Odbio se leđima, nije stigao da odskoči, izvede dribling, ostao je bez
vazduha. Drugi put je dobio u pleća, opet je poleteo unatrag, lupivši potiljkom o
pilaster, o ispupčene grudi karijatida. Vilgeforc je vešto priskočio, zavitlao
motkom i tresnuo ga u stomak, pod rebra. Jako. Geralt se presavio i tada je
dobio po glavi, bočno. Kolena mu iznenada popustiše, pade. I to je bio kraj
borbe. U načelu.

Tromo je pokušao da se zakloni mačem. Oštrica, uglavljena između zida i
pilastra, pukia je pod udarcem proizvevši stakleni, treperavi jauk. Zaklonio je
glavu levom rukom, motka se obrušila na njega svom snagom i slomila mu kost
podlaktice. Od boli je potpuno obnevideo.

– Mogao bih da ti prospem mozak kroz uši – govorio mu je Vilgeforc iz
velike daljine. – Ali to je trebalo da bude lekcija. Prešao si se, vešče. Pobrkao si
nebo sa zvezdama koje se noću ogledaju na površini jezera. Aha, povraćaš?
Dobro. Potres mozga. Krv iz nosa? Sjajno. Onda, doviđenja. Jednom. Možda.

Nije više ništa video i ništa nije čuo. Tonuo je, uranjao u nešto toplo.
Smatrao je da je Vilgeforc otišao. Začudio se zato kad ga je po nozi svom
silinom opalila gvozdena šipka i smrskala mu butnu kost.

Nastavka, ako je do njega i došlo, nije se sećao.
*

– Izdrži, Geralte, ne daj se – bez prestanka je ponavljala Tris Merigold. –
Izdrži. Nemoj da umreš... Molim te, nemoj da umreš...

– Cir...
– Ne govori. Izvući ću te odavde. Izdrži... Za ime boga, nemam snage...
– Jenefer... Moram...
– Ništa ne moraš! Ništa ne možeš! Izdrži! Ne predaj se... Ne kloni... Ne
umiri, molim te...
Vukla ga je po podu od kamenih ploča po kojem su bili posejani leševi.
Video je svoje okrvavljene grudi i stomak, krv mu je tekla iz nosa. Video je

svoju nogu, koja je bila iskrivljena pod neobičnim uglom, i izgledala je znatno
kraća od one zdrave. Nije osećao bol. Bilo je hladno, čitavo njegovo telo bilo je
hladno, ukočeno i tuđe. Povraćalo mu se.

– Izdrži, Geralte. Iz Aretuze stiže pomoć. Uskoro...
– Dajkstra... Ako me Dajkstra dohvati... Gotov sam...
Tris opsova. Očajnički.
Vukla ga je po stepenicama. Polomljena noga i ruka odskočiše na
stepenicama. Bol ožive, probode ga do utrobe, zari se u slepoočnice, pronese se
sve do očiju, do ušiju, do vrha glave. Nije vikao. Znao je da bi tako sebi olakšao,
ali nije vrištao. Samo je otvarao usta, jer mu je i to donosilo olakšanje.
Čuo je prasak.
Na vrhu stepenica stajala je Tisaja de Friz. Kosa joj je bila raščupana, lice
prašnjavo. Podigla je obe ruke, i šake su joj zaplamtele. Izviknula je magijsku
formulu, a plamičci koji su poskakivali na njenim prstima grunuše nadole u
obliku zaslepljujuće kugle čiji žar tutnji. Veštac je čuo odozdo tresak zidova koji
se urušavaju i užasavajuću vrisku.
– Ne, Tisaja! – očajnički povika Tris. – Ne čini to!
– Neće ovde ući – reče arhimađistorka, ne okrećući glavu. – Ovo je Garstang
na ostrvu Taned. Niko ovde nije pozivao kraljevske sluge koje izvršavaju
naredbe svojih kratkovidih vladara!
– Ubijaš ih!
– Ćuti, Tris Merigold! Atentat na jedinstvo Bratstva nije uspeo, ostrvom i
dalje gospodari Kaptol! Neka se kraljevi drže podalje od Kaptola! To je naš
konflikt i mi ćemo ga sami rešiti! Rešićemo svoje stvari, a potom ćemo okončati
taj idiotski rat! Jer za sudbinu sveta odgovaramo mi, čarobnjaci!
Iz njene ruke opali još jedna loptasta munja, umnogostručen odjek eksplozije
provali se između stubova i kamenih zidova.
– Gubite se! – opet je viknula. – Nećete ovde ući! Gubite se!
Dreka odozdo se stišavala. Geralt je shvatio da su se opsadnici povlačili od
stepenica, da su hvatali maglu. Tisajina silueta rasplinula se u njegovim očima.
To nije bila magija. To je on gubio svest.
– Gubi se odavde, Tris Merigold – čuo je čarobničine reči kako dopiru
izdaleka, kao iza zida. – Filipa Ejlhart je već pobegla, odletela je na sovinim
krilima. Bila si njena saučesnica u toj nečasnoj zaveri, trebalo bi da te kaznim.
Ali dosta je bilo krvi, smrti, nesreće! Gubi se odavde! Idi u Aretuzu, kod svojih

zaverenika! Teleportuj se. Portal Galebove kule više ne postoji. Srušio se
zajedno sa kulom. Možeš se teleportovati bez bojazni. Kud god hoćeš. Makar
kod svog kralja Foltesta, zbog kojeg si izdala Bratstvo!

– Neću da ostavim Geralta... – jauknula je Tris. – On ne sme da padne u
ruke Redanjaca... Teško je ranjen... Ima unutrašnje krvarenje... A ja više nemam
snage! Nemam snage da otvorim teleport! Tisaja! Pomozi mi, molim te!

Mrak. Prodorna hladnoća. Izdaleka, iza kamenog zida, glas Tisaje de Friz:
– Pomoći ću ti.

Evertsen Peter, 1234. Doušnik cara Emhira Dejtvena i jedan od istinskih osnivača
carske velesile. Glavni komornik oružanih snaga u vreme Severnih ratova (v.), od 1290.
veliki carski rizničar. U završnom periodu Emhirove vlasti unapređen u carskog namesnika.
Za vladavine cara Morvrana Vorhisa lažno optužen za zloupotrebu, osuđen i zatvoren. †
1301. u zamku Vineburg. Posthumno ga je rehabilitovao car Jan Kalvejt godine 1328.

Efenberg i Talbo
Encyclopaediae Maxima Mundi, tom V

Bojte se, jer dolazi rušitelj naroda. Pogaziće vašu zemlju i razdeliće je. Razoreni i
opustošeni biće vaši gradovi. U vaše kuće nastaniće se slepi miš, sovuljaga i gavran, zmije će u
njima sviti svoja gnezda.

Aen Ithlinnespeath

Peto poglavlje

Vođa odreda zaustavi konja, skide šlem, prođe prstima kroz retku, znojem
ulepljenu kosu.

– Dojahali smo – ponovi, videvši upitni pogled trubadurov.
– Kako to? – začudi se Neven. – Zašto?
– Ne idemo dalje. Zar ne vidite? Rečica koja dole svetluca, to je Vrpca.
Trebalo je da vas eskortujemo do Vrpce, što znači da je došlo vreme da se
rastajemo.
Ostatak odreda zaustavio se iza njih, ali nijedan vojnik nije sjahao s konja. Svi
su nespokojno gledali postrance. Neven natkri oči rukom, uspravi se u
uzengijama.
– Gde ti tu reku vidiš?
– Rekoh ti, dole. Spustite se niz klisuru, za tren oka ćete je naći.
– Odvedite me makar do obale – pobuni se Neven. – Pokažite mi gaz...
– Baš ima šta da se pokazuje! Od maja ništa, samo pripeka, pa je i voda
opala, oplićala je Vrpca. Konj je može preći na svakom mestu...
– Pokazivao sam vašem komandantu pismo kralja Venclava – rekao je
trubadur i narogušio se. – Komandant se upoznao s pismom i sam sam čuo
kako vam je naredio da me vodite do samog Brokilona. A vi biste ovde da me
ostavite, u ovom šipražju? Šta ako zalutam?
– Nećete zalutati – mrgudno progunđa drugi vojnik, koji im se primakao i
koji je do tada ćutao. – Nećete stići da zalutate. Ponajpre će vas oštrica rusalkine
strele da pronađe.
– Kakvi ste mi vi zortaći – našali se Neven. – Šumskih nimfi se bojite. Pa
Brokilon počinje tek na onoj obali Vrpce. Vrpca je granica. A nju još nismo ni
prešli!
– Njihova je granica – objasni vođa, osvrćući se – dokle dobaci njihova
strela. Kad je odapnu s one tamo obale, doleti ti, brajko, ko bela lala na sam kraj
šume, i s takvim zamajcem da ti i pancir-košulju probode. Zapeli ste onamo da
idete – vaša stvar, vaša glava. Ali meni je život mio. Ja dalje ne idem. Pre bih
glavu u stršljenovo gnezdo metnuo!
– Rekoh vam već – Neven nakrivi šeširić unazad i ispravi se u sedlu – da u

Brokilon idem u misiju. Ja sam, moglo bi se reći, ambasador. Šumskih vila se ne
bojim. A vas molim da blagoizvolite da me eskortujete do obale Vrpce. Šta će
biti ako mene u tim guštarama nekakve ubice zaskoče?

Taj drugi, mrgudni, izveštačeno se zasmeja.
– Ubice? Ovde? Preko dana? Da ste živi i zdravi, gospodine, ovde vam danju
ni žive duše nema. U poslednje vreme pljušte strele, rusalke šišaju svakog ko se
na obali Vrpce obre, a često se i do nas otisnu. Ali ubica se ne plašite.
– Istina je – potvrdi vođa. – Samo bi dibidus blentav razbojnik na Vrpcu
danju pošao. Pa nismo ni mi ćaknuti. Vi samosamac jezdite, bez oklopa i pusata,
a da prostite, ič na vojničinu ne ličite, to se izdaleka vidi. Možda vam se i
posreći. Ali kad mi, na konjima i naoružani, zapnemo za oko rusalkama – od
kiše strela sunca nećemo videti.
– E pa kad nemam kud – Neven klepnu konja po vratu, pogleda dole, u
klanac – onda odoh sam. Ostajte zdravo, vojnici. Hvala vam za eskortu.
– Ne žurite toliko – mrgudni lever pogleda u nebo. – Bliži se veče. Kad se
magla sa potoka podigne, onda idite, Jer, znate...
– Šta?
– Po magli je teže gađati. Ako vam sudbina bude naklonjena, rusalka će
promašiti. Ali one ti, moj gospodine, retko kad omaše...
– Rekoh vam...
– Dabome, rekoste, shvatio sam. Odlazite njima s misijom, ali ja vam nešto
drugo kazujem: misija ili procesija, svejedno je njima. Strele vam ne ginu.
– Zaintačili ste se da me plašite? – ponovo će pesnik. – Za koga vi mene
držite, za nekakvo varoško piskaralo? Ja sam, gospodo vojnici, u životu video
više bitaka nego svi vi zajedno. I o drijadama vilama znam više nego vi. Makar
to da nikad ne otvaraju vatru bez upozorenja.
– Popređe je tako bilo – tiho će vođa odreda. – Onomad su upozoravale.
Odapnu strelu u panj ili na stazu, pa ti vidi – tu gde ti je strela, tu je granica, ni
korak dalje. Ko ima toliko pameti da se vrati, sačuvaće glavu čitavu. Ali više nije
tako. Sada namah kreću da šibaju tako da te ubiju!
– Kako ste toliko zadrti?
– Šta ćeš – progunđa vojnik – tako ti je to. Kad su kraljevi primirje s
Nilfgardom sklopili, s vilenjačkim bandama žustro su se dograbili. Dobrano su
ih, vidi se, pritegli, jer ne prođe nijedna noć bez bežanije preko Bruge – preživeli
traže sklonište u Brokilonu. A kad naši za vilenjacima pognaju, i do okršaja zna

da dođe s rusalkama koje im iza Vrpce pritiču u pomoć. A slučilo se i da naša
vojska jurne u poteru... Razumete?

– Razumem – Neven pogleda u vojnika oprezno, klimnu glavom. – Dok ste
jurili Skoja’taele, prelazili ste Vrpcu. Ubijali ste šumske vile. I sada vam šumske
vile vraćaju milo za drago. Rat.

– Tako je, gos’n, uzeste mi reč iz usta. Rat. To je uvek bila borba na smrt,
nikad na život, ali ovo sada je mnogo gadno. Velika je omraza i dušmanluk
između njih i nas. Još jednom vam kažem, ako vam nije nužda, ne idite tamo.

Neven proguta pljuvačku.
– Stvar je u tome – ispravi se u sedlu, naprežući se da namesti ratoborni izraz
lica i odvažno držanje – što mi jeste nužda. I idem. Iz ovih stopa. Po magli ili
nemagli, bilo da je veče ili neveče – krenuti moram, dužnost zove!
Godine vežbanja činile su svoje. Trubadurov glas zvučao je prekrasno i
opasno, svirepo i hladno, odjekivao je u njemu gvozdeni, muževni ton. Vojnici
ga pogledaše s neskrivenim divljenjem.
– Pre nego što krenete – vođa odveza sa sedla pljosnatu drvenu manjerku –
gucnite malo rakije, gos’n pesniče. Gucnite malo ovog...
– Lakše ćete umirati – dodade sumorno onaj drugi, ćutljivi.
Pesnik gucnu iz manjerke.
– Kukavica – dostojanstveno izjavi, čim je prestao da kašlje i čim je došao do
vazduha – po sto puta umire. Odvažan čovek umire samo jednom. Ali gospođa
Fortuna prati hrabre, a kukavice prezire.
Vojnici ga pogledaše s još većom udivljenošću. Nisu znali i nisu mogli da
znaju da Neven citira reči junačkog eposa. Eposa koji je, svrh toga, napisao
neko drugi.
– Ovim pak – pesnik izvuče ispod pazuha zveckavu kožnu vrećicu – želim
da vam zahvalim što sam bio pod vašom eskortom. Pre nego što se u utvrđenje
vratite, pre nego što vas surova majka-dužnost prigrli, u krčmu navratite, u moje
zdravlje popijte.
– Hvala, gospodine – vođa blago pocrvene. – Izdašni ste, a mi... Izvin’te što
vas samog ostavljamo, ali...
– Ništa ne mari. Uzdravlje!
Bard kočoperno nakrivi šeširić na levo uho, obode konja petom i krenu u
dolinu jarugom, zviždućući melodiju Svadbe u Bulerlinu, čuvene i izuzetno
nepristojne konjičke pesmice.

– A konjički zastavnik u utvrđenju je za njega rekao – do njega je još dopirao
glas onog mrgudnog – da je badavadžija, kukavica i dupeglavac. A ono hrabar
ratnik, iako stihoklepac.

– Doista je tako – odgovori vođa. – Neustrašiv je, to se mora reći. Čak ni
okom nije trepnuo, gledao sam. I još zvižduće, čuješ? Oho-ho... Čuo si šta kaže?
Da je ambašadur. Ne boj se, ne postavljaju bilo koga za ambašadura. Treba biti
klikeraš da bi ambašadur postao...

Neven krenu brže, želeći što pre da se udalji. Nije želeo da kvari mišljenje
koje tek što je zaslužio. A znao je da za duže zviždanje neće više imati vlage na
usnama, koje su se već sušile od preneraženosti.

Klisura je bila mračna i vlažna, mokra glina i ćilim istrulelog lišća koji ju je
prepokrivao prigušivali su lupu kopita doratastog kastrata kog je pesnik nazvao
Pegaz. Pegaz je išao polako, obešene glave. Bio je to jedan od onih malobrojnih
konja kojima je uvek sve svejedno.

Stigao je do kraja šume, ali Nevena je od korita reke trasiranog pojasom jova
delila još široka livada pokrivena trskom. Pesnik zaustavi konja. Pažljivo se
obazre, ali ništa ne zapazi. Naćuli uši, ali čuo je jedino žablje orkestriranje.

– E pa, konjiću – nakašlja se. – Šta bude, nek bude. Idemo!
Pegaz donekle podiže glavu i upitno naperi uši, koje su obično bile obešene.
– Dobro si čuo. Idemo.
Dorat je otezao s kretanjem, pod kopitima je mljackala močvara. Žabe su
dugačkim skokovima izmicale konju ispod nogu. Nekoliko koraka ispred njih
đipila je patka, šišteći i kvačući, te je trubadurovo srce načas stalo, a onda je brzo
i jako zakucalo. Pegaz na patku uopšte nije obratio pažnju.
– Put putuje junak... – promrsi Neven, brišući vrat obliven hladnim znojem
maramicom koju je izvukao ispod pazuha. – Neustrašivo putovao kroz tropuće,
ne mareći za razigrane gmazove i leteće aždaje... Put putovao... Sve dok nije
dospeo na bezmerno vodeno prostranstvo...
Pegaz frknu i zaustavi se. Bili su na reci, u trščaku i vežljici koja je visinom
dopirala do uzengija. Neven obrisa oznojene kapke, zaveza maramu oko vrata.
Dugo je gledao u gustiš jova na suprotnoj obali, sve dok mu oči nisu zasuzile.
Nije video nikoga i ništa. Površinu vode mreškalo je vodeno bilje koje je
pomicala struja, tik nad njima vitlali su tirkizno-narandžasti vodomari. Vazduh je
treperio od rojeva insekata. Ribe su gutale vodene cvetove, ostavljajući na vodi
velike krugove.

Svuda dokle ti pogled seže videle su se kolonije dabrova, gomile nasečenih
grana, oborenih i izgrizenih debala koja je ispirala lenja vodena struja. Ala ovde
ima dabrova, pomisli pesnik, neverovatno bogatstvo. I nije ni čudo. Vražje
drvoglodače ovde niko ne uznemirava. Ovde ne zalaze razbojnici, lovci ni
pčelari, čak ni lovci na krzna ne postavljaju ovde svoje zamke. Oni koji su
pokušavali dobili su strelu u dušnik, rakovi su ih ištipali u priobalnom mulju. A
ja, idiot, guram se ovde a da me niko ne tera, ovde, na Vrpcu, na reku nad
kojom lebdi lešinski smrad što ga ne ubija čak ni miris iđirota i nane...

Teško je uzdahnuo.
Pegaz je polako stupio u vodu prednjim nogama, oborene njuške dugo je
pio, onda okrete glavu i pogleda u Nevena. Voda mu se slivala sa njuške i
nozdrva. Pesnik klimnu glavom, ponovo uzdahnu, glasno ušmrknu.
– Pogleda junak u uzburkani vrtlog – tiho je izdeklamovao, trudeći se da ne
škripi zubima. – Pogleda i napred krenu, jer srce njegovo nije znalo za strah.
Pegaz obesi glavu i uši.
– Nije znalo za strah, kažem.
Pegaz klimnu glavom, zvoneći đemom i čamparom. Neven ga obode petom
u stranu. Dorat koraknu u vodu patetično rezignirano.
Vrpca je bila plitka, ali još uvek veoma zarasla. Pre nego što su dospeli do
sredine rečnog toka, za Pegazovim nogama već su se vukle duge pletenice
zeleniša. Konj je stupao jedvimice i sporo, pri svakom koraku trudio se da otrese
zeleniš koji ga je sputavao.
Ševari i jove desne obale već su bili blizu. Tako blizu da je Neven osetio da
mu se želudac spušta do samog sedla. Svestan je bio da na sredini reke,
zarobljen u zelenišu, predstavlja izvrstan cilj koji je nemogućno promašiti. U
mašti je već video savijene zupčaste lukove, napete tetive i u njega uperene
oštrice strela.
Svojim listovima stisnu bokove konju, ali Pegaza je baš za to bilo briga.
Umesto da ubrza, zaustavio se i zadigao rep. Lopte gnojiva pljusnuše u vodu.
Neven otegnuto jauknu.
– Junak – promrsi, zatvarajući oči – nije uspeo da se probije kroz hučne
brzake. Poginuo je junački, prostreljen mnoštvom kuršuma. Zasvagda ga je
pokrilo modro vodeno prostranstvo, u zagrljaj ga privile alge, zelene kao nefriti.
Izgubi se za njim svaki trag, ostade samo konjsko govno, nošeno strujom u
daleko more...

Pegaz, koji se očito olakšao, bez podsticanja bodrije krenu dalje ka obali, a u
priobalnom brzaku u kojem nije bilo vodenog bilja dopusti sebi čak i da se ritne,
čime je pošteno nakvasio Nevenove cipele i pantalone. Pesnik to čak nije ni
primetio – vizija strela koje ciljaju u njegov stomak ni na časak ga nije napuštala,
a užasnutost mu je puzala po leđima i vratu kao velika, hladna i klizava pijavica.
Jer iza jova, na manje od sto koraka iza sočnog zelenog pojasa rečnih trava,
izrastao je iz vresišta uspravan, crn, preteći zid šume.

Brokilon.
Na obali, nekoliko koraka od rečnog toka beleo se konjski skelet. Koprive i
vežljike probijale su se kroz krletku rebara. Ležalo je tamo i nešto malo drugih,
sitnijih kostiju, koje nisu izgledale kao konjske. Neven zadrhta i skrenu pogled.
Poterani dorat se mljaskajući i šljapćući iščupa iz priobalne močvare, mulj
neprijatno zasmrde. Žabe načas prestaše da koncertiraju. Postade veoma tiho.
Neven zatvori oči. Više nije deklamovao, nije improvizovao. Nadahnuće i mašta
odleteše nekud u neznanu dalj. Ostade samo hladan, gadan strah, snažan
doživljaj, no potpuno lišen stvaralačkih impulsa.
Pegaz zastriže obešenim ušima i ravnodušno odšljapka prema Šumi drijada.
Koju su mnogi nazivali Šumom smrti.
Prešao sam granicu, pomisli pesnik. Sad će sve da se reši. Dok sam bio
pored reke i u vodi, mogle su biti velikodušne. Ali sad više ne. Sada sam uljez.
Kao onaj tamo... Od mene, takođe, mogu da ostanu samo kosti... Upozorenje
za sledeće... Ako su šumske nimfe ovde... Ako me posmatraju...
Seti se takmičenja koja je gledao, vašarskih takmičenja u streljaštvu i
demonstracija streljačke veštine, slamnatih meta i lutaka, što su ih špikovale i
cepale oštrice strela. Šta oseća čovek pogođen strelom? Udarac? Bol? A možda...
ništa?
Drijada nije bilo u okolini ili još nisu odlučile šta da preduzmu sa usamljenim
jahačem, jer pesnik je dojahao do šume utrnuo od straha, ali čitav, živ i zdrav.
Pristup drveću branila je stupica od oborenog i polomljenog drveća,
nakostrešenog od korenja i zaraslog u žbunje, ali Neven ionako nije imao ni
najmanju nameru da dojaše do samog ruba šume, pa ni da zadire u dubinu.
Mogao je sebe naterati da rizikuje, ali ne i da se ubije.
Veoma polako je sjahao, pričvrstio je uzde za korenje koje je štrčalo uvis.
Obično to nije radio – Pegaz nije imao naviku da se udaljuje od vlasnika. Neven
ipak nije bio siguran kako će konj reagovati na zvižduk i fijuk strela. Do tada ni

sebe ni Pegaza nije izlagao takvim odjecima.
Skide s obluka sedla lautu, taj unikatni instrument visoke klase, tananog grifa.

Poklon od vile, pomisli, gladeći intarzirano drvo. Možda će se vratiti Drevnom
narodu... Možda će je drijade ostaviti pored mog leša...

U blizini je ležalo vremešno, vetrom oboreno drvo. Pesnik sede na panj,
nasloni lautu na koleno, obliza usne, obrisa oznojene ruke o pantalone.

Sunce se naginjalo ka zapadu. Sa Vrpce se dizala magla, sivobelim celovom
uspavljujući livade. Zahladilo je. Kliktanje ždralova prolomi se i iščeze, ostade
samo žablja svirka.

Neven udari u strune. Jednom, drugi put, treći put. Pritegnu čivije, naštimova
instrument i poče da svira. A malo zatim i da peva.

Yviss, m’evelienn vente cdelm en tell
Elaine Ettariel Aep cór me lode deith ess’viell
Yn blath que me darienn
Aen minne vain tegen a me
Yn toin av muirednn que dis eveigh e aep llea...

Sunce nestade iza šume. U senci ogromnog drveća Brokilona namah se
smrknu.

Ueassan Lamm feainne renn, ess’ell,
Elaine Ettariel,
Aep cor...

Nije čuo. Osetio je prisustvo.
– N’te mirę daetre. Sh’aente vort.
– Ne pucaj... – prošapta, poslušno se ne osvrćući. – N’aen aespar a me...
Dolazim u miru...
– N’ess a tearth. Sh’aente.
Čuo je, mada su mu prsti zebli i kočili se na strunama, a pesma se s mukom
probijala iz grkljana. Ali u glasu šumske nimfe nije bilo neprijateljstva, a on je,
bestraga mu, bio profesionalac.

Ueassan Lamm feainne renn, ess’ell,

Elaine Ettariel,
Aep cor aen tedd teviel e gwen
Yn blath que me darienn
Ess yn e evellien a me
Que shaent te caelm a’vean minne me striscea...

Ovog puta dopusti sebi da pogleda preko ramena. Ono što je čučnulo pored
panja bilo je veoma nisko, podsećalo je na žbun omotan bršljanom. Ali to nije
bio žbun. Žbunovi nisu imali velike sjajne oči.

Pegaz je tiho zafrktao, a Neven je znao da iza njega, u mraku, neko mazi
njegovog konja po nozdrvama.

– Sh’aente vort – zatraži ponovo drijada koja je čučala iza njegovih leđa.
Njen glas je ličio na šum lišća koje udara kiša.

– Ja... – poče. – Ja sam... Ja sam drugar vešca Geralta... Znam da Geralt... Da
je Gvinbleid među vama u Brokilonu. Dolazim...

– N’te dice’en. Sh’aente, va.
– Sh’aent – blago je zaiskala iza njegovih leđa druga drijada, maltene uglas sa
trećom, a valjda i četvrtom. Nije bio siguran.
– Yea, sh’aente, taedh – reklo je srebrnastim devojačkim glasom ono što je
malopre izgledalo pesniku kao brezica koja raste nekoliko koraka ispred njega. –
Ess’laine... Taedh... Pevaj... Još o Etarijel... Ovako?
Čuo je.

Da tebe ljubim, mog života je cilj
Bajna Etarijel
Da sačuvam blago uspomena, dopusti mi
I čarobni cvet
Ljubavi tvoje zalog i znak
Kapljicama rose kao suzama posrebren...

Ovog puta je čuo korake.
– Nevene.
– Geralte!
– Da, ja sam. Možeš da prestaneš da galamiš.

*

– Kako si me našao? Otkud si znao da sam u Brokilonu?
– Od Tris Merigold... Bestraga mu... – Neven se opet saplete, i bio bi se
prosuo da ga drijada koja je išla pored njega ne pridrža veštim hvatom,
iznenađujuće snažnim spram njenog sitnog stasa.
– Gar’ean, taedh – zvonko je upozorila. – Va cáelm.
– Hvala. Ovde je baš mrak... Geralte? Gde si?
– Ovde sam. Ne zaostaj u pozadini.
Neven ubrza korak, saplete se ponovo i bezmalo pade na vešca, koji se
zaustavi u mraku ispred njega. Drijade su prošle kraj njih bešumno.
– Gadnog li mraka... Ima još mnogo da se ide?
– Nema. Uskoro ćemo biti u logoru. Ko osim Tris zna da se ovde skrivam?
Izlajao si se nekome?
– Kralju Venclavu sam morao da kažem. Trebala mi je pratnja za put kroz
Brugu. Sad su takva vremena, da ne pričam... Morao sam, takođe, da imam
dozvolu za put u Brokilon. Ali Venclav te poznaje i voli... Imenovao me je u
poslanika, zamisli. Siguran sam da će čuvati tajnu, molio sam ga. Ne gnevi se,
Geralte...
Veštac mu se približi. Neven nije video izraz njegovog lica, video je samo
belu kosu i primetnu belu, više dana nebrijanu bradicu.
– Ne gnevim se. – Neven oseti ruku na ramenu i učini mu se da se dotad
hladan glas pomalo promenio. – Drago mi je što si došao, kurlašu.

*
– Hladno je ovde – zadrhta Neven, pucketajući grančicama na kojima su
sedeli... – Mogli bismo da založimo...
– Da ti nije palo na pamet – progunđa veštac. – Zaboravio si gde si?
– One do te mere... – trubadur se plašljivo osvrte oko sebe. – Bez ikakve
vatre, je l’ da?
– Drvo mrzi vatru. One isto tako.
– Majku mu. Sedećemo u ovoj ledari? I u ovom prokletom mraku? Kad
ispružim ruku, ne vidim ni svoje prste...
– Pa onda nemoj ni da je ispružaš.
Neven uzdahnu, pogrbi se, izmasira laktove. Čuo je kako veštac kraj njega
lomi među prstima tanke grančice.
U mraku se najednom užari zeleno svetlašce, isprva prigušeno i nejasno, ali
se brzo rasvetljavalo. Posle prvog, zablesnuše i sledeća, na mnogim mestima,

pomičući se i poigravajući kao svici ili rakite{22} na močvari. Šuma je najednom
oživela usled treperenja senki, Neven je počeo da razaznaje siluete drijada koje
su ih okruživale. Jedna se približila, postavila pored njih nešto što je izgledalo
kao užareno klupko bilja. Pesnik oprezno ispruži ruku, približi je klupku. Zeleni
žar bio je potpuno hladan.

– Šta je to, Geralte?
– Trulež i vrsta mahovine. To raste samo ovde, u Brokilonu. I samo one
znaju kako to sve zajedno treba uplesti da bi svetlelo. Hvala ti, Fauve.
Drijada nije odgovorila, ali nije ni otišla. Čučnula je sa strane. Na čelu joj je
bio venčić, duga kosa padala joj je na ramena. Na svetlosti, kosa joj je izgledala
zelena, a možda je zaista i bila takva. Neven je znao da drijadama kosa zna da
menja boju.
– Taedh – rekla je melodično, podižući na trubadura sjajne oči na sitnom
licu, presečenom dijagonalno dvama uporednim tamnim pojasevima maskirnog
crteža. – Ess’ve vort shaente aen Ettariel? Shaente a’vean vort?
– Ne... Možda kasnije – odgovorio je Neven ljubazno, brižljivo birajući reči
Drevnog jezika. Drijada uzdahnu, pognu se, nežno pogladi grif laute koja je
ležala sa strane, gipko ustade. Neven ju je gledao dok je odlazila u šumu, prema
drugima, čije su senke lelujavo lepršale u nejasnom blesku zelenih fenjerčića.
– Nisam je valjda uvredio? – upita tiho. – One govore svojim dijalektom, ne
znam oblike za izraze ljubaznosti...
– Proveri da li imaš nož u stomaku – u veščevom glasu nije bilo ni šale ni
humora. – Drijade reaguju na uvredu zabadanjem noža u stomak. Ne boj se,
Nevene. Čini se da su sklone da ti oproste znatno više od jezičkih saplitanja.
Koncert koji si priredio kod šume očigledno im se veoma dopao. Sada si ard
taedh, veliki bard. Čekaju dalji tok Cveta Etarijel. Znaš nastavak? Jer to nije tvoja
balada.
– Prevod je moj. Obogatio sam je pomalo i vilinskom muzikom, nisi
primetio?
– Nisam.
– Tako sam i pretpostavio. Na sreću, drijade se više razumeju u umetnost.
Negde sam čitao da su veoma muzikalne. Zbog toga sam napravio lukavi plan,
za koji me, uzgred rečeno, još nisi pohvalio.
– Pohvaljujem te – reče veštac posle kratkog ćutanja. – To je bilo zaista

lukavo. A i sreća te je pratila, kao i obično. Njihovi lukovi udaraju u metu na
dvesta koraka. Obično ne čekaju do trenutka kad neko pređe na njihovu obalu
reke i počne da peva. Veoma su osetljive na neprijatne mirise. A kad tok Vrpce
ponese leš, onda im kod šume neće smrdeti.

– Ma, ko ga šiša! – pesnik se nakašlja i proguta pljuvačku. – Najvažnije je da
sam uspeo i da sam te pronašao. Geralte, kako si se ti ovde...

– Imaš britvu?
– Pa naravno da imam.
– Pozajmićeš mi je ujutro. Ova brada me dovodi do ludila.
– A drijade nisu imale... hmmm... Istina, britve su im u načelu suvišne.
Pozajmiću ti je, naravno. Geralte?
– Šta je?
– Nemam sa sobom ništa za jelo. Da li taj ard taedh, veliki bard, može u
gostima kod drijada da se nada nekoj večeri?
– One ne večeravaju. Nikada. A stražarke na granici Brokilona i ne
doručkuju. Treba da istrpiš do podneva. Ja sam se već privikao.
– A kad dođemo u njihovu prestonicu, u tu čuvenu Duen Canel u srcu
prašume...
– Donde nikad nećemo stići, Nevene.
– Kako to? Pa mislio sam da... Pa ti... Valjda si dobio azil. Pa... valjda te
tolerišu...
– Upotrebio si pravu reč.
Dugo su ćutali.
– Rat – najzad će pesnik. – Rat, mržnja i prezir. Svuda. U svim srcima.
– Poetiziraš.
– Ali tako jeste.
– Tačno tako. Reci, s čim dolaziš? Pričaj, šta se desilo sa svetom u
međuvremenu, dok su mene ovde lečili.
– Najpre – Neven se tiho nakašlja – ispričaj mi šta se zaista dogodilo u
Garstangu.
– Tris ti nije ispričala?
– Ispričala mi je. Ali bih hteo da znam tvoju verziju.
– Ako znaš Trisinu verziju, znaš detaljniju i zasigurno verniju verziju. Ispričaj
mi šta se kasnije desilo, kad sam ja već bio u Brokilonu.
– Geralte – šapnu Neven. – Ja zaista ne znam šta se desilo sa Jenefer i Ciri...

Niko to ne zna. Ni Tris...
Veštac se silovito pomače, grane zašuškaše.
– Da li sam te ja pitao o Ciri ili o Jenefer? – reče izmenjenim tonom. – Pričaj

mi o ratu.
– Ništa ne znaš? Nikakve vesti nisu došle do tebe?
– Došle su. Ali hoću sve da saznam od tebe. Govori, molim te.
– Nilfgardijci su – poče bard posle kratke tišine – napali Liriju i Edirn. Bez

najave rata. Povod je bio napad Demavendove vojske na neko pogranično
utvrđenje u Dol Angri, za vreme sabora čarobnjaka na Tanedu. Neki kažu da je
to bila provokacija. Da su to bili Nilfgardijci prerušeni u vojnike Demavenda.
Kako je bilo zaista, verovatno nikad nećemo saznati. U svakom slučaju,
odmazda Nilfgarda bila je munjevita i koncentrisana: preko granice je prešla
snažna armija koja je morala biti skupljena u Dol Angri već nedelju dana, ako
ne i mesecima. Spala i Skala, oba granična lirijska utvrđenja, osvojena su u
maršu za samo tri dana. Rivija je bila spremna za višemesečnu opsadu, a
kapitulirala je dva dana kasnije pod pritiskom cehova i trgovačkog staleža,
kojima je obećano da neće biti pljačke ako grad otvori kapije i preda otkup...

– I jesu li održali obećanje?
– Jesu.
– Zanimljivo – veščev glas opet se malo promenio. – Održati obećanje u
današnje vreme? Neću ni da govorim o tome da ranije nisu ni mislili da daju
takva obećanja, jer ih niko nije očekivao. Zanatlije i trgovci nisu otvarali kapije
tvrđava, već su ih branili, svaki ceh je branio svoju kapiju ili mašikulu{23}.
– Novac nema otadžbinu, Geralte. Trgovcima je svejedno pod čijom vlašću
prave novac. A nilfgardskom palatinu je svejedno od koga će ubirati porez.
Mrtvi trgovci ne prave novac i ne plaćaju poreze.
– Nastavi.
– Pošto je kapitulirala Rivija, vojska Nilfgarda je neverovatnom brzinom
pošla na sever, gotovo ne nailazeći na otpor. Demavendova i Mevina vojska su
se povlačile, ne mogavši da zbiju front za odlučnu bitku. Nilfgardijci su došli do
Alderzberga. Da bi sprečili blokadu tvrđave, Demavend i Meve su se odlučili na
bitku. Njihova vojska nije bila u najboljem položaju... Bestraga mu, kad bi bilo
više svetla, nacrtao bih ti...
– Ne crtaj. I sumiraj. Ko je pobedio?

*
– Čuli ste, gospodine? – jedan od registratora, zadahtan i znojav, probio se
kroz grupu koja je opkoljavala sto. – Stigao je glasnik! Pobedili smo! Bitka je
dobijena! Pobeda! Ovo je naš dan! Potukli smo neprijatelja! Potukli smo ga do
nogu!
– Tiše! – iskrevelji se Evertsen. – Glava mi puca od te vaše dreke. Da, čuo
sam, potukli smo neprijatelja. Svanuo je dan naše pobede. Bojno polje je naše i
pobeda je naša. Čudna mi čuda!
Komornici i registratori se obradovaše, gledali su u starešinu začuđeno.
– Ne radujete se, gospodine komorniče?
– Radujem se. Ali ne galamim.
Registratori su ćutali, zgledajući se. Stenci jedni, pomisli Evertsen. Napaljene
seronje. Uostalom, i ne čudim im se, ali moliću lepo, tamo, na brdu, čak i Meno
Kuhorn i Elan Trahe, hajde de – čak i sedobradi general Brabant – urlaju, skaču
od radosti i čestitaju jedni drugima lupajući se po leđima. Pobeda! Ovo je naš
dan! A čiji je trebalo da bude? Kraljevstva Edirn i Lirija uspela su da mobilišu
ukupno tri hiljade konjanika i deset hiljada pešadinaca, od čega je jedna petina
već prvih dana invazije bila blokirana, odsečena u utvrđenjima. Ostali deo vojske
morao je da se povuče da bi zaštitio krila koja su ugrožavali daleki neprijateljski
upadi lake konjice i diverzantski udari odreda Skoja’taela. Ostalih pet ili šest
hiljada – među kojima nema više od hiljadu dvesta vitezova – prihvatilo je
borbu na poljima pod Alderzbergom. Kuhorn je nasrnuo na njih s vojskom od
trinaest hiljada vojnika, od čega je deset oklopnih odreda, cvet nilfgardskog
viteštva. A sada se raduje, urla, lupa buzdovanom po butini i traži pivo...
Pobeda! Čudna mi čuda!
Silovitim pokretom pokupio je mape i beleške koje su pokrivale sto, podigao
je glavu, osvrnuo se.
– Naćulite uši – osorno reče registratorima. – Izdavaću naređenja.
Njegovi potčinjeni ukočiše se u iščekivanju.
– Svako od vas – poče – čuo je jučerašnji govor maršala Kuhorna
zastavnicima i oficirima. Zbog toga vam skrećem pažnju, gospodo draga, da se
vas ne tiče to što je maršal govorio vojnicima. Vi treba da izvršavate druge
zadatke i druga naređenja. Moja naređenja.
Evertsen se zamisli, obrisa čelo.
– Rat zamkovima, mir kućama, rekao je juče Kuhorn vođama. Poznato vam

je to načelo – dodade odmah zatim – učili su vas na vojnoj akademiji. Taj
princip je obavezivao do danas, a od sutra treba da ga zaboravite. Od sutra
obavezuje drugi princip, koji će sada biti deviza rata što ga mi vodimo. Ta
deviza i moje naređenje glase: rat svemu što živi. Rat svemu što se laća vatre.
Treba da ostavljate za sobom spaljenu zemlju. Od sutra proširujemo rat preko
linije iza koje ćemo se povući kada potpišemo traktat. Mi ćemo se povući, ali
tamo, iza linije, treba da ostane spaljena zemlja. Kraljevstva Rivije i Edirna treba
da budu pretvorena u pepeo! Setite se Sodena! Danas je stigao dan odmazde!

Evertsen se glasno nakašlja.
– Pre nego što vojnici ostave za sobom spaljenu zemlju – reče ćutljivim
registratorima – vaš je zadatak da izvučete iz te zemlje i tog kraja sve što se
može, sve što može da uveća bogatstvo naše otadžbine. Ti ćeš se, Odegaste,
baviti utovarom i izvozom već skupljenih i uskladištenih poljoprivrednih
plodova. Treba pokupiti ono čega još ima na poljima, a što neće uništiti
ratoborni Kuhornovi vitezovi.
– Imam malo ljudi, gospodine komorniče...
– Biće dosta robova. Poteraćete ih da rade. Marder i ti... Zaboravio sam ti
ime.
– Helvet. Evan Helvet, gospodine komorniče.
– Pozabavićete se živim inventarom. Grupisaćete ih u jata, saterati u
obeležene punktove u karantin. Čuvajte se slinavke i druge zaraze. Bolesne ili
sumnjive živuljke ubiti, strvinu spaliti. Ostatak oterati na jug označenim trasama.
– Razumem.
Sada specijaini zadaci, pomisli Evertsen, promatrajući potčinjene. Kome ih
dodeliti? Sve žutokljuno, mleko im curi pod nosom, šta su oni mogli dosad da
vide, šta da iskuse?... Eh, nedostaju mi oni stari, vični komornici... Ratovi,
ratovi, stalno ratovi... Vojnici ginu masovno i često, ali komornici, gledajući
proporcionalno, malo ređe.
Ipak, među vojnicima neće biti gubitka, jer stalno pristižu novi, jer svako
hoće da bude vojnik. A ko hoće da bude komornik ili registrator? Ko će, kada
ga sinovi budu pitali po povratku kakve je podvige činio u ratu, hteti da priča
kako je varićkom merio zrno, brojao smrdljive kože i vagao vosak, kako je preko
džombastih, volujskim govnima pokrivenih puteva vodio konvoj kola
natovarenih plenom, kako je poterivao stada koja riču i mekeću, gutajući
prašinu, smrad i muve...

Specijalni zadaci. Železara u Guleteu, s visokim pećima. Topionice, livnica i
kovačnica u Ejsenlanu, pedeset kvintala godišnje proizvodnje. Kalajdžinice i
manufakturna proizvodnja vune u Alderzbergu. Sladomelji, pecare rakije,
tkaonice i farbare u Vengerbergu...

Rasklopiti i izneti. Tako je naredio car Emhir, Beli Plamen koji Igra na
Kurganima Neprijatelja. Ukratko. Rasklopiti i izneti, Evertsene.

Naređenje je naređenje. Rudnici i eksploatacija ruda. Novac. Nakit.
Umetnička dela. Ali time ću se sam pozabaviti. Lično.

Pored crnih stubova dima vidljivih na horizontu izrasli su sledeći. I sledeći.
Vojska je sprovodila u delo Kuhornova naređenja. Kraljevstvo Edirn postajalo je
zemlja požara.

Putem po kojem tandrču kola i dižu se oblaci prašine vukla se duga kolona
opsadnih sprava. Za Alderzberg, koji se stalno brani. I za Vengerberg,
prestonicu kralja Demavenda.

Peter Evertsen je gledao i brojao. Računao. Preračunavao. Peter Evertsen je
bio veliki carski komornik, za vreme rata prvi vojni komornik. Vršio je tu službu
već dvadeset pet godina. Brojevi i računice, to je bio sav njegov život.

Mangonel{24} košta pedeset florena, trebuše{25} dvesta, petrarija{26} minimum
sto pedeset, najjednostavnija balista osamdeset. Iškolovano uslužno osoblje
ubira devet i po florena najamničke plate. Kolona koja ide do Vengerberga,
uključujući konje, volove i sitnu opremu, vredi trista grivni. Od grivne, čiste
kovine koja teži pola funte, kuješ šezdeset florena. Godišnji učinak velikog
rudnika iznosio je pet-šest hiljada grivni.

Kolonu sa opsadnim spravama pretekla je laka konjica. Po znacima na
plamencima Evertsen je prepoznao taktički odred princa Vineburga, jedan od
onih prebačenih iz Cintre. Da, pomislio je, oni će imati čemu da se raduju. Bitka
je dobijena, vojska iz Edirna je u rasulu. Rezervni vojni odredi neće biti gurnuti
u tešku borbu s redovnom vojskom. Juriće one koji se povlače, podizaće
rasturene grupe bez vođa, ubijaće, pljačkaće i paliće. Raduju se, jer sve najavljuje
prijatan, veseo rat. Rat koji neće umoriti. I neće ubiti.

Evertsen je računao.
Taktički steg spaja deset običnih stegova i broji dve hiljade konjanika. Mada
Vineburžani sigurno više neće ući ni u kakvu veliku bitku, u okršajima neće
pasti manje od jedne šestine vojnika. Potom će uslediti logori i bivakovanja,

pokvarena hrana, prljavština, vaške, komarci, zagađena voda. Nastupiće ono što
je uobičajeno, neizbežno: tifus, dizenterija i malarija, koje neće ubiti manje od
jedne četvrtine. Tome treba dodati paušal – nepredviđeni slučajevi, obično oko
jedna petina vojske. Kući će se vratiti osamsto. Ne više. Zasigurno manje.

Drumom su prolazili naredni stegovi, iza konjanice su se pojavili pešadijski
korpusi. Marširali su streljački odredi u žutim žaketima i s okruglim šlemovima
na glavama, samostrelci s pljosnatim kapelinama{27}, štitonoše i kopljanici. Za
njima su išli vojnici naoružani štitom, zaštićeni oklopom kao rakovi, veterani iz
Vikovara i Etolije, a dalje šareni buljuk – landsknehti iz Metine, najamnici iz
Turna, Mehta, Gesa i Ebinga.

Uprkos vrućini, odredi su bodro marširali, dizala se po putu prašina
uskovitlana od vojničkih čizama. Lupali su bubnjevi, lepršale zastavice, njihali su
se i svetlucali šiljci kopalja, helebardi i gizarmi{28}. Vojnici su marširali živahno i
veselo. Išla je to pobednička vojska. Nepobediva vojska. Idemo, momci, napred,
u boj! Na Vengerberg! Da dokusurimo neprijatelja, osvetimo se za Soden! Da
veselo vojujemo, kese plenom napunimo i onda kući! Kući!

Evertsen je gledao. I brojao.
*

– Vengerberg je pao posle nedelju dana opsade – dovrši Neven. – Iznenadiće
te, ali tamo su esnafi zdušno i do kraja branili kulu i određene delove zidina.
Poubijana je celokupna vojna posada i gradsko stanovništvo, oko šest hiljada
ljudi. Kada se vest o tome pronela, nastupila je velika bežanija. Razbijeni pukovi
i civilno stanovništvo masovno se dadoše u bežanje u Temeriju i Redanju.
Gomile izbeglica kretale su se dolinom Pontara i prevojima Mahakama. Ali nisu
svi uspeli da uteknu. Istureni konjički odredi Nilfgardijaca pošli su za njima,
presecali su im put ... Znaš u čemu je bila stvar?

– Ne znam. Ne razumem se u ... Ne razumem se u rat, Nevene.
– U pitanju su bili zarobljenici. Robovi. To je bilo to. Hteli su da zarobe što
veći broj ljudi. Za Nilfgard je to najjeftinija radna snaga. Zato su tako žestoko
proganjali begunce. Bio je to veliki lov na ljude, Geralte. Lak lov. Jer je vojska
pobegla, a izbeglice niko nije branio.
– Niko?
– Skoro niko.

*

– Nećemo stići... – ishrakao je Vilis, osvrćući se. – Nećemo stići da
umaknemo... Bestraga mu, granica je tako blizu... Tako blizu...

Rajla se uspravi u uzengijama, pogleda na drum koji je vijugao među brdima
prekrivenim borovom šumom. Dokle okom dopreš, put je bio posejan
ostavljenom imovinom, leševima konja koje su kola i kolica odgurnula na
ivičnjake. Iza njih, iza šuma, šibali su u nebo crni stubovi dima. Čula se sve bliža
dreka, sve su bučniji bili odjeci borbe.

– Likvidiraju prethodnicu... – Vilis obrisa lice od čađi i znoja. – Čuješ li,
Rajla? Stigli su prethodnicu i poubijali ih sve do jednog! Nećemo stići!

– Sada smo mi prethodnica – hladno potvrdi plaćenica. – Sad je red na nas.
Vilis ublede, neko od vojnika koji su osluškivali glasno uzdahnu. Rajla cimnu
uzde, okrete konja koji je teško krkljao i jedva podizao glavu.
– Ionako nećemo stići da umaknemo – mirno je rekla. – Konji samo što se
ne sruše. Pre nego što stignemo do prevoja, sustići će nas i usmrtiti.
– Bacimo sve i sklonimo se u šumu – reče Vilis, ne gledajući u nju. – Svako
za sebe. Možda ćemo tako uspeti da... preživimo.
Rajla nije odgovorila, pogledom i pokretom glave pokazala je na prevoj,
cestu, na poslednje redove duge kolone izbeglica i onih koji grabe prema granici.
Vilis je shvatio. Opsovao je gadno, iskočio iz sedla, zalelujao se, oslonio na mač.
– Sjahujte s konja! – promuklo doviknu vojnicima. – Preprečujmo put čim se
ukaže prilika! Šta ste se zablenuli? Jednom se živi, jednom se mre! Mi smo
vojska! Mi smo prethodnica! Moramo zaustaviti poteru, moramo je odgoditi...
Ućuta.
– Ako usporimo poteru, ljudi će stići da pređu u Temeriju, s one strane
planina – dovrši Rajla, i sama sjahujući s konja. – Tamo su žene i deca. Šta tako
kolačite oči? To nam je posao, za to smo plaćeni, zaboravili ste?
Vojnici se zgledaše. Načas je Rajla pomislila da će ipak pobeći, da će obosti
mokre i baldisane konje da učine poslednji napor, da će ih poterati za kolonom
izbeglica ka spasonosnom prevoju. Grešila je. Rđavo ih je procenila.
Prevrnuli su kola na putu. Brzo su napravili barikadu, provizornu, nisku.
Potpuno nedovoljnu.
Nisu dugo čekali. U klanac su upala dva konja koja su krkljala, saplitala se,
pena im je lila iz usta. Samo je jedan na svojim leđima nosio konjanika.
– Bleze!
– Budite spremni... – plaćenik skliznu iz sedla u zagrljaj vojniku. – Budite

spremni, u vražju mater... Već su iza mene...
Konj zahropta, otplesa korak u stranu, svali se na sapi, teško pade na bok,

džilitnu se, ispruži vrat, otegnuto zarza.
– Rajla – ishraka Blez, okrećući pogled. – Dajte... Dajte mi nešto. Izgubio

sam mač...
Ratnica, gledajući požarne dimove koji su se dizali u nebo, pokaza pokretom

glave sekiru oslonjenu o prevrnuta kola. Blez dohvati oružje, otkotrlja se. Leva
nogavica bila mu je natopljena krvlju.

– Šta ćemo s drugima, Bleze?
– Pobili su ih – zastenja plaćenik. – Sve. Čitav odred... Rajla, nije ovo
Nilfgard... To su Veverice... Vilenjaci su nas stigli. Skoja’taeli idu napred, ispred
Nilfgardijaca.
Jedan od vojnika bolno jauknu, drugi teško prisede na zemlju, pokrivajući
šakama lice. Vilis opsova, vukući remenje lakog oklopa.
– Na mesta! – dreknu Rajla. – Iza brane! Neće nas žive uhvatiti! Obećavam
vam!
Vilis pljunu, a onda brzo skide s naramenjaka trobojnu, crno-zlatno-crvenu
traku specijalne vojske kralja Demavenda, te je hitnu u šipražje. Glačajući i
čisteći svoj orden, Rajla se popreko osmehnu.
– Ne znam da li će ti to pomoći, Vilise. Ne znam.
– Obećala si, Rajla.
– Obećala sam. I održaću obećanje. Na mesta, momci! Samostrele i lukove u
šake!
Nisu dugo čekali.
Kad su odbili prvi talas, ostalo ih je samo šestoro. Borba je bila kratka ali
ogorčena. Mobilisani vojnici iz Vengerberga vraški su se tukli, po žustrini nisu
zaostajali za plaćenicima. Nijedan nije hteo da živ padne u ruke Skoja’taelima.
Draže im je bilo da poginu u borbi. I umirali su pokošeni strelama, umirali su
od uboda kopalja i udaraca mačeva. Blez je umro ležeći, proburažen bodežima
dvojice vilenjaka koji su se srušili na njega, povukavši ga sa barikade. Nijedan
od tih vilenjaka nije ustao. I Blez je imao bodež.
Skoja’taeli im nisu dali da predahnu. Sručio se na njih drugi odred. Vilis je, i
treći put proboden kopljem, pao.
– Rajla! – povikao je jedva čujno. – Obećala si!
Plaćenica se, posekavši još jednog vilenjaka, brzo okrete.

– Hodi, Vilise – prisloni mu oštricu mača ispod grudne kosti i snažno gurnu.
– Do viđenja u paklu!

Malo zatim bila je sama. Skoja’taeli su je okruživali sa svih strana. Umrljana
krvlju od glave do pete, ratnica podiže mač, zavrte se, zatrese crnom
pletenicom. Stade među leševe, strašna, kao demon iskežena. Vilenjaci
ustuknuše.

– Hajdete! – divljački viknu. – Šta čekate? Živu me nećete uhvatiti! Ja sam
Crna Rajla!

– Glaeddyv vort, beanna – mirno je rekao lepi plavokosi vilenjak
heruvimskog lica i krupnih, detinjih očiju boje različka. Pomolio se iza
Skoja’taela koji su se, okruživši je, i dalje kolebali. Njegov snežno-beli konj je
frktao, snažno je zamahivao glavom gore-dole, energično grebao kopitom po
pesku natopljenom krvlju.

– Gláeddyv vort, beanna – ponovi konjanik. – Baci mač, ženo.
Plaćenica se grozomorno nasmeja, obrisa lice manžetnom rukavice,
razmazujući znoj pomešan s prašinom i krvlju.
– Moj mač je suviše skup da bih ga bacala, vilenjaku! – viknula je. – Ako
hoćeš da mi ga uzmeš, moraćeš da mi polomiš prste! Ja sam Crna Rajla! Hajde,
da vas vidim!
Nije dugo čekala.

*
– Niko nije pritekao Edirnu u pomoć? – upita veštac posle duže pauze. –
Navodno su postojali saveznici. Dogovori o uzajamnoj pomoći... Traktati...
– Redanja je u haosu posle Vizimirove smrti – promrsi Neven. – Znaš da je
kralj Vizimir ubijen?
– Znam.
– Vlast je preuzela kraljica Hedvig, ali u zemlji vlada džumbus. I teror. Lov
na Skoja'taele i nilfgardske špijune. Dajkstra je mahnitao po celoj zemlji,
gubilišta su plivala u krvi. Dajkstra i dalje ne može da hoda. Nose ga u lektici.
– Mogu da zamislim. Jurio te je?
– Nije. Mogao je, ali me nije jurio. Ma, nebitno. U svakom slučaju, Redanja
koja je upala u haos nije bila u stanju da opremi vojsku koja bi podržala Edirn.
– A Temerija? Zašto kralj Foltest iz Temerije nije pomogao Demavenda?
– Čim je počela agresija u Dol Angri – tiho reče Neven – Emhir var Emreis
je poslao delegaciju u Vizimu...

*
– Dođavola! – prosikta Bronibor, gledajući zatvorena vrata. – O čemu oni
tako dugo debatuju? Zašto se uopšte Foltest ponizio pristajući na pregovore,
zašto je primio posetu tog nilfgardskog psa? Trebalo bi ga poseći i poslati
Emhiru glavu, u vreći!
– Zaboga, vojvodo! – zagrcnu se sveštenik Vilemer – pa to je poslanik!
Ličnost poslanika sveta je i nedodirljiva! Ne pristoji...
– Ne pristoji? Reći ću ja vama šta ne pristoji! Ne pristoji da stojimo
besposleno i gledamo kako osvajač pustoši zemlje naših saveznika! Lirija je već
pala, a Edirn pada! Sam Demavend neće zaustaviti Nilfgard! Treba, međutim,
smesta poslati u Edirn ekspedicijski korpus, Demavenda treba rasteretiti udarom
po levoj obali Jaruge! Tamo je malo vojske, većina stegova prebačena je u Dol
Angru, a mi ovde većamo! Umesto da se borimo, mi pričamo! A uz to i
gostimo nilfgardskog poslanika!
– Ćutite, vojvodo – princ Herevard iz Elandera ukori starog vojnika hladnim
pogledom. –To je politika. Treba gledati malo dalje od vrha konjske glave i
koplja. Treba saslušati poslanika. Car Emhir nam ga nije poslao bez razloga.
– Sigurno nije bez razloga – zareža Bronibor. – Emhir upravo kosi Edirn i
zna da ćemo ga potući ako kročimo tamo s Redanjom i Kedvenom, da ćemo ga
izbaciti iza Dol Angre, u Ebing. Zna da ćemo ga, ako udarimo na Cintru,
pogoditi u mali stomak, primorati ga na borbu na dva fronta! Toga se on boji! I
zato hoće da nas zastraši, da ne bismo intervenisali. Upravo je s tim zadatkom –
a ne s nekim drugim – došao ovamo nilfgardski poslanik!
– Treba da saslušamo poslanika – ponovi knez. – I da donesemo odluku u
skladu s interesima našeg kraljevstva. Demavend je nerazborito isprovocirao
Nilfgard i sada snosi posledice. A meni se uopšte ne žuri da ginem za
Vengerberg. Ono što se događa u Edirnu nije naša stvar.
– Nije naša stvar? Šta vi, kog đavola, trućate? To što su Nilfgardijci u Edirnu
i Liriji, na desnoj obali Jaruge, to što nas od njih deli samo Mahakam, smatrate
tuđim poslom? Čovek treba da nema ni zrnce razuma...
– Prekinite da se prepirete – upozori Vilemer. – Ni reči više. Ide kralj.
Vrata dvorane se otvoriše. Članovi kraljevskog saveta ustadoše, čagrljajući
stolicama. Mnoge stolice bile su prazne. Veliki hetman i većina vojnih starešina
bili su uz svoje odrede, u dolini Pontara, u Mahakamu i na reci Jaruzi. Prazne su,
isto tako, bile i stolice koje su obično zauzimali čarobnjaci. Čarobnjaci... Da,

pomisli sveštenik Vilemer, mesta koja su zauzimali čarobnjaci ovde, u
kraljevskom dvorcu u Vizimi, dugo će ostati prazna. Ko zna nije li to zauvek.

Kralj Foltest je brzo premerio salu, stao je pored prestola, ali nije seo, samo
se nagnuo, oslanjajući pesnicu o sto. Bio je veoma bled.

– Vengerberg je opkoljen – tiho je rekao kralj Temerije – i biće preuzet
svakog trenutka. Nilfgard nezadrživo napreduje ka severu. Opkoljeni odredi se
još uvek bore, ali to više ništa neće promeniti. Edirn je izgubljen. Kralj
Demavend je pobegao u Redanju. Sudbina kraljice Meve je neizvesna.

Savet je ćutao.
– Našu istočnu granicu, dakle izlaz u dolinu Pontar, Nilfgardijci će osvojiti za
nekoliko dana – nastavljao je Foltest, i dalje veoma tiho. – Hage, poslednje
utvrdenje Edirna, neće dugo izdržati, a Hage je već naša istočna granica. A na
našoj južnoj granici... desilo se nešto veoma loše. Kralj Ervil iz Verdena zakleo
se na vernost imperatoru Emhiru, koji ga je time primio u vazalnu zavisnost.
Otvorio je i predao mu tvrđavu kod ušća Jaruge. U Nastrogu, Rozrogu i
Bodrogu, čiji je zadatak bio da čuvaju naše krilo, već stoje nilfgardski garnizoni.
Savet je ćutao.
– Zahvaljujući tome – nastavljao je Foltest – Ervil je sačuvao kraljevsku
titulu, ali njegov sizeren je Emhir. Verden je, dakle, i dalje formalno kraljevstvo,
ali praktično je nilfgardska provincija. Razumete li šta to znači? Situacija se
preokrenula. Verdenske tvrđave i ušće Jaruge u rukama su Nilfgarda. Ne mogu
da izvedem forsiranje reke. I ne mogu da iscrpem vojsku što tamo stoji tako što
ću postrojiti korpus koji bi trebalo da uđe u Edirn i podrži Demavendovu
vojsku. Ne mogu to da učinim. Na meni je velika odgovornost za moju zemlju i
za moje podanike.
Savet je ćutao.
– Car Emhir var Emreis, imperator Nilfgarda – nastavi kralj – dao mi je
predlog... dogovora. Prihvatio sam taj predlog. Sad ću vam izložiti na čemu se
dogovor zasniva. A vi, pošto me saslušate, shvatićete... Priznaćete da... Reći
ćete...
Savet je ćutao.
– Reći ćete... – dovrši Foltest – ... reći ćete da vam donosim mir.

*
– Foltest je, znači, podvio rep – promrsi veštac, lomeći među prstima još
jednu grančicu. – Sporazumeo se s Nilfgardom. Ostavio je Edirn na milost i

nemilost sudbini.
– Da – potvrdio je pesnik. – Ipak je uveo vojsku u dolinu Pontara, zauzeo je

i opkolio tvrđavu Hage. A Nilfgardijci nisu ušli na prevoj Mahakama i nisu
prešli Jarugu u Sodenu, nisu napali Brugu, koju su, posle kapitulacije i
Ervilovog poklonjenja, prikleštili. To je, bez sumnje, bila cena neutralnosti
Temerije.

– Ciri je bila u pravu – šapnu veštac. – Neutralnost... Podlo je biti neutralan.
– Šta?
– Ništa. A šta je s Kedvenom, Nevene? Zbog čega Henselt iz Kedvena nije
pomogao Demavendu i Meve? Pa među njima je postojao pakt, vezani su bili
zavetom. A čak i da, po ugledu na Foltesta, Heltest fućka na potpise, pečate na
dokumentima i kraljevsku reč, nije valjda budala? Zar ne shvata da je, posle pada
Edirna i dogovora s Temerijom, red na njega, da je on sledeći na nilfgardskoj
listi? Kedven je dužan iz računa da podrži Demavenda. U svetu više nema ni
vere ni istine, ali razum valjda još postoji? Reci, Nevene. Da li razum još postoji
u svetu? Ili su ostali samo pokvarenost i prezir?
Neven okrete glavu. Zelene svetiljke bile su blizu, zbijene, opisivale su čvrst
obruč oko njih. Nije to primetio ranije, ali je sada shvatio. Sve drijade slušale su
njegovu priču.
– Ćutiš – reče Geralt. – A to znači da je Ciri bila u pravu. I da je Kodringer
bio u pravu. I da su svi bili u pravu. Samo sam ja, naivni, anahroni, glupi veštac,
bio u zabludi.

*
Stotinar Digod, poznat pod nadimkom Fićok, odškrinu krilo šatora i uđe,
teško sopćući i gnevno režeći. Desetari đipiše s mesta, postavivši se u stav mirno
i namestivši vojnički izraz lica. Zivik vešto nabaci kožuh na bure votke okruženo
sedlima, pre nego što je stotinarov pogled stigao da se navikne na polumrak. I
to ne zato što je Digod bio okoreli protivnik pića na dužnosti i u logoru, već
više zbog toga da bi spasao bure. Stotinarov nadimak nije bio slučajan –
govorilo se da je u zgodnim prilikama bio kadar da kô od šale i zadivljujuće
brzo poloka tuce fićoka kuvane rakije. Standardno vojničko lonče zapremine
jedne kvarte iskapio bi kao da je polovina kvarte, u jednom cugu, i retko kad mu
je curilo do ušiju.
– Kako je, gospodine stotinaru? – upita Bode, streljački desetar. – Šta su
odlučili velikomožni zapovednici? Kakva smo naređenja dobili? Prelazimo li

granicu? Kazujte već jednom!
– Evo, sad ću – zastenja Fićok. – Kakva vrućina, vrag je odneo... Sad ću vam

sve istumačiti. Ali dajte prvo nešto da se popije, grlo mi je suvo kao barut.
Nemojte mi reći da nemate, oseća se žganica na čitavu vrstu od šatora. A znam i
otkuda. Eno, ispod onog kožuha tamo.

Zivik, psujući pod bradom, izvuče burence. Desetari se zbiše u grupicu,
zazvečaše pehari i kalajni lončići.

– Aaah – stotinar obrisa brkove i oči. – Auuh, kakva brlja. Suni deder još,
Zivik.

– Dela, kazujte već jednom – unervozio se Bode. – Kakva su naređenja?
Idemo li na Nilfgardijce ili ćemo i dalje da dreždimo na granici kô konji nad
praznim jaslama.

– Kavge ste se zažedneli? – otegnuto zakrklja Fićok, ispljunu, tromo zasede
na visoko sedlo. – Baš vas je zasvrbelo da mrdate s granice, u Edirn. Pritislo vas,
ha? Besni ste mi vi kurjaci, samo očnjacima sevate.

– Baš tako – hladno će na to mali Staler, premećući se s noge na nogu. Kao
svakom starom konjaniku, noge su mu bile krive poput dva vrganja. – Baš tako,
gos’n stotinaru. Već petu noć obuveni spavamo, spremni. Zato i hoćemo da
znamo šta će biti. Ili u boj ili nazad u utvrđenje.

– Preći ćemo granicu – kratko saopšti Fićok. – Sutra u zoru. Pet stegova,
Mrki steg napred. A sad oprez, jer ću vam upravo reći šta su naredili vojvoda i
presvetli gos’n markgrof Mansfeld iz Ard Karajga, kog je direktno kralj poslao.
Nastrižite ušima, jer neću dvaput govoriti. Neredovita su to naređenja.

U šatoru nastade tajac.
– Nilfgardijci su prešli Dol Angru – reče stotinar. – Pokosili su Liriju, za
četiri dana došli su do Alderzberga, tamo su, hrabro se boreći, do nogu potukli
Demavendovu vojsku. Posle samo šest dana opsade umarširali su u Vengerberg,
na prevaru su ga zauzeli. Istom hitro grabe na sever, potiskuju vojske iz Edirna
prema dolini Pontara i Dol Blatana. Idu prema nama, prema Kedvenu.
Naređenje za Mrki steg, stoga, glasi: prelazak granice i forsiranje na jug, pravo
ka Cvetnoj dolini. Za tri dana nužno je da budemo kod rečice Difne. Ponavljam,
za tri dana, što će reći – idemo kasom. Ni koraka dalje od reke Difne. Ni
koraka, ponavljam. Na drugoj obali će se ubrzo pojaviti Nilfgardijci. A s njima
– pažnja i oprez sad! – ne započinjemo borbu. Nipošto, je l’ to jasno? Čak i ako
bi negde i pokušali da pređu preko rečice, samo ćemo im dati znak, pokazaćemo

im da smo to mi, kedvenska vojska.
U šatoru nastade još veći tajac, iako je izgledalo da tiše biti ne može.
– Kako to? – progunđa najzad Bode. – Na Nilfgardijce da ne udarimo? Je l’

mi idemo u rat ili ne idemo? Kako to, gos’n stotinaru?
– Takva je naredba. Ne idemo u rat, nego... – Fićok se počeša po vratu. –

Nego samo bratski pomažemo. Prelazimo granicu da bismo zaštitili ljude iz
Gornjeg Edirna... Pazi šta ja pričam!... Ne iz Edirna, nego iz Donje Marhije.
Tako je kazao presvetli makrgrof Mansfeld. Besedio je kako je Demavend
poražen, kako je geknuo i eno ga gde se prućio koliko je dug, jer je rđavo
upravljao i prdi taj za politiku. Njemu je ionako odzvonilo, kao i čitavom
Edirnu. Naš kralj je mnogo novca Demavendu uzajmio, pomagao mu je, takvo
bogatstvo nije red da propada, sad je vreme da se taj novac s kamatom vrati. Ne
možemo, takođe, ni da dozvolimo da naši zemljaci i braća iz Donje Marhije odu
u nilfgardsko ropstvo. Moramo ih, da tako kažem, osloboditi. Jer je ta zemlja
odvajkada naša, Donja Marhija, pod žezlom Kedvena nekada je bila i pod isto
žezlo sad će da se vrati. Sve do reke Difne. Takav je sporazum sklopio naš
milostivi kralj Henselt s Emhirom iz Nilfgarda. Ali na kraljevima je da se
sporazumevaju, a Mrki steg ima da stoji na reci. Je l’ to jasno?

Niko nije odgovorio. Fićok se iskrevelji, mahnu rukom.
– Kitu lastinu ste vi razumeli, vidim ja to! Ali ne jedite se, jer ni ja ne bendam
mnogo. Onaj ko treba da razume, to je njegovo veličanstvo kralj, grofovi,
vojvode i gospoda plemići. A mi smo vojska. Na nama je da slušamo naređenja:
za tri dana da dođemo na rečicu Difne, tamo da stanemo i kao ukopani da
stojimo. Toliko. Suni, Zivik.
– Gos’n stotinaru... – zamuca Zivik. – A šta će biti... Šta će biti ako vojska iz
Edirna pruži otpor? Ako zagradi put? Ta naoružani idemo po njihovoj zemlji.
Šta onda?
– A ako naši zemljaci i braća – zajedljivo se nadoveza Staler – koje mi, kao,
treba da oslobodimo... Ako stanu iz lukova da šibaju, kamenje da bacaju? Šta
onda?
– Tri dana ima da stojimo na reci Difne – podvukao je Fićok. -Ne duže. Ko
nas bude zadržavao ili usporavao, taj nam je neprijatelj. A neprijatelj ima da se
pod mač stavi. Samo pažnja! Pozor! Slušaj naređenja! Nema paljenja kuća i sela,
nema pustahiluka, otimačine i silovanja! Utuvi u glavu vojnicima, a i sebi, jer
onaj ko naređenje pogazi na vešalima će da visi. Vojvoda je deset puta ponovio:

ne idem, majkoviću, u osvajanje, već bratski da pomognem! Šta ceriš zube,
Staleru? To je naređenje, bestraga mu glava. A sada trk u svoje desetine, svi da
budu na nogama, konji i ratna oprema da se sijaju ko tepsija! U predvečerje da
svi stegovi budu spremni za strojevu obuku, sam vojvoda će da vežba sa
zastavnicima. Ako me neka desetina obruka, ima da me zapamti taj desetar, još
kako će da me zapamti! Na izvršenje!

Zivik izađe iz šatora poslednji. Mršteći oči od sunca, posmatrao je rusvaj u
logoru. Desetari su žurili u svoje odrede, stotinari su trčali i psovali, plemići,
konjički zastavnici i pažovi uzmuvavali su se. Oklopnici iz Ban Arda kaskali su
po polju, dižući oblake prašine. Vrućina je bila strahovita.

Zivik ubrza korak. Prođe pored četiri skalda pristigla iz Ard Karajga
prethodnog dana koja su sedela u senci što ju je bacao obilato ukrašen šator
markgrofa. Skaldi su upravo sastavljali baladu o pobedničkoj vojnoj operaciji, o
kraljevom geniju, razboritosti vođa i odvažnosti prostog vojnika. Kao i obično,
radili su to pre operacije, da ne bi gubili vreme.

– Dočekivahu nas naša braća, dočekivahu hlebom, solju... – zapeva probe
radi jedan od skaldova. – Dočekivahu svoje spasitelje i osloboditelje, dočekivahu
hlebom, solju... Hej, Hrafhire, ubaci neku nesvakidašnju rimu sa ’solju’!

Drugi skald dodade rimu. Zivik ne ču kakvu.
Desetina koja je bivkovala pod vrbama na jezeru đipi čim ga ugleda.
– Spremaj se! – dreknuo je Zivik sa dovoljne udaljenosti da njegov huk ne
pokoleba ratnički duh njegovih potčinjenih. – Pre nego što sunašce grane, svi na
pregled! Sve ima da blista kô sunce, oružje, ratna oprema, konjska oprema, konj
isto tako! Biće strojeva obuka, bude li me neko od vas obrukao, noge ću mu
polomiti! Živo!
– Idemo u boj – domisli se konjovodac Kraska, brzo uvlačeći košulju u
pantalone. – Idemo u boj, gos’n desetaru?
– A šta si ti mislio? Da ideš na ples, na doženciju{29}? Prelazimo granicu.
Sutra u svitanje kreće čitav Mrki steg. Stotinar nije rekao u kakvom redu, ali naša
desetina će poći napred, kao i obično. Haj’mo, bodrije, mrdnite guzice! Vrati se!
Reći ću vam odmah, jer će posle biti dockan. To neće biti obično vojevanje,
momci. Velmože su izmislile nekakvu modernu budalaštinu. Nekakvo vraćanje
slobode, ili tako nešto. Ne idem da bijem neprijatelja, već toj, hajde de,
vajkadašnjoj zemlji našoj bratski da pomognem. Pazite zato šta vam kažem:

jadne dobre ljude iz Edirna ne dirajte, ne pljačkajte...
– Kako to? – razjapi gubicu Kraska. – Kako da ne pljačkamo? A čime ćemo

konje hraniti, gos’n desetniče?
– Konjsku krmu i može, i to je sve. Ali bez ubijanja ljudi, bez paljenja kuća,

uništavanja useva... Začepi gubicu, Kraska! Nije ovo sabor čopora, vojska je to,
majku vam vašu! Slušaj naređenja ili ćeš visiti! Rekoh: nema ubijanja, nema
paljenja, nema pustahiluka, nema silovanja!

Zivik prekide, zamisli se.
– Silovanje – dovrši polako – samo tiho i tako da to niko ne vidi.

*
– Na mostu na reci Difne – dovrši Neven – stegli su ruku jedan drugom.
Markgrof Mansfeld iz Ard Karajga i Meno Kuhorn, vrhovni komandant
nilfgardske vojske iz Dol Angre. Stegli su jedan drugom ruku iznad kraljevstva
Edirn, koje je bilo u plamenu i krv prolivalo, zapečativši tako razbojničku
podelu plena. Najodvratniji potez za koji zna istorija.
Geralt je ćutao.
– Kad smo već kod gadosti – rekao je malo zatim, iznenađujuće mirno – šta
je bilo sa čarobnjacima, Nevene? Mislim na one iz Kaptola i Saveta.
– Nijedan od njih nije ostao sa Demavendom – pesnik će časak potom. – A
Foltest je proterao iz Temerije sve koji su mu služili. Filipa je u Tretogoru,
pomaže kraljici Hedvig da obuzda nerede koji i dalje vladaju u Redanji. Sa njom
su Tris i još trojica, ne sećam se imena. Nekoliko ih je u Kedvenu. Mnogi su
pobegli u Kovir i Hengfors. Odabrali su neutralnost, jer su Esterad Tisen i
Nedamir, kao što znaš, bili i ostali neutralni.
– Znam. A Vilgeforc? I oni koji su se s njim držali?
– Vilgeforc je nestao. Očekivali su da će u osvojenom Edirnu da se pojavi
kao Emhirov namesnik... Ali izgubio mu se svaki trag. Kao i trag svih njegovih
saradnika. Izuzev...
– Govori, Nevene.
– Sem jedne čarobnice koja je postala kraljica.

*
Filavandrel ep Fidhail ćutke je čekao odgovor. Ćutala je i kraljica, zagledana
kroz prozor. Odatle se pružao pogled na bašte, koje su donedavno bile ponos i
dika prethodnog vladara Dol Blatane, okrutnog namesnika iz Vengerberga.
Bežeći od Slobodnih vilenjaka, koji su išli ispred vojske cara Emhira, namesnik,

pripadnik ljudske rase, stigao je da iz prastarog vilenjačkog dvorca iznese većinu
dragocenosti, čak i deo nameštaja. Ali bašte nije mogao da ponese. Uništio ih je.

– Ne, Filavandrele – rekla je najzad kraljica. – Za to je rano, suviše rano.
Nemojmo razmišljati o širenju granica, jer sada nismo ni sigurni dokle se one
tačno prostiru. Henselt iz Kedvena i ne misli da se pridržava sporazuma i
povuče se iznad Difne. Špijuni kažu da uopšte nije odbacio ideju o izvršenju
agresije. Može da udari na nas svaki dan.

– Nismo, dakle, ništa postigli.
Kraljica je polako ispružila ruku. Leptir apolon, koji je uleteo kroz prozor,
spustio se na njenu čipkanu manžetnu, skupio i raširio svoja šiljato obrubljena
krila.
– Postigli smo i više nego što smo očekivali – rekla je kraljica tiho, da ne
uplaši leptira. – Posle sto godina konačno smo povratili svoju Cvetnu dolinu...
– Ne bih je tako nazvao – tužno se osmehnuo Filavandrel. – Sada, pošto su
je vojske pregazile, to je pre Dolina pepela.
– Opet imamo svoju sopstvenu zemlju – dovrši kraljica, gledajući leptira. –
Opet smo Narod, a ne izgnanici. A pepeo zemlju đubri. Na proleće će Dolina
opet procvetati.
– To nije ništa, Margeta. To i dalje nije ništa. Smekšali smo. Još nedavno smo
se hvalili da ćemo potisnuti ljude do mora, odakle su i stigli. A sad smo skučili
svoje granice i ambicije na Dol Blatanu...
– Emhir Dejtven dao nam je Dol Blatanu na poklon. Šta očekuješ od mene,
Filavandrele? Da tražim više? Ne zaboravi da valja ostati umeren čak i onda kad
primaš poklone. Naročito kad su u pitanju Emhirovi pokloni, jer Emhir ništa ne
daje za džabe. Zemlje koje nam je poklonio moramo da održimo. A snage
kojima raspolažemo jedva su nam dovoljne za održavanje Dol Blatane.
– Povucimo odrede iz Temerije, Redanje i Kedvena – predloži belokosi
vilenjak. – Povucimo sve Skoja’taele koji se bore s ljudima. Sada si kraljica, Enid,
oni će poslušati tvoje naređenje. Sada, kad imamo svoje sopstveno parčence
zemlje, njihova borba je besmislena. Njihova obaveza je da se sada ovde vrate i
brane Cvetnu dolinu. Neka se bore kao slobodan narod koji brani sopstvene
granice. Umesto što sada ginu kao razbojnici po šumama.
Vila je oborila glavu.
– Emhir se s tim ne slaže – šapnu. – Odredi treba i dalje da se bore.
– Zašto? Koja je svrha? – Filavandrel ep Fidhail silovito se ispravi.

– Reći ću ti više. Ne smemo da ih pomažemo i podržavamo. To je bio
Foltestov i Henseltov uslov. Temerija i Kedven poštovaće našu vlast nad Dol
Blatanom, ali samo onda kad zvanično osudimo borbu Veverica i ogradimo se
od njih.

– Ta deca umiru, Margeta. Umiru svakog dana, ginu u neravnopravnoj
borbi. Posle tajnih sporazuma sa Emhirom ljudi će se baciti na odrede i satrće
ih. To su naša deca, naša budućnost! Naša krv! A ti mi saopštavaš da treba da se
od njih ogradimo? Que’ss aen me dicette, Enid? Vorsaeke’llan? Aen vaine?

Leptir se vinuo, zalepršao krilima, poleteo ka prozoru, zavrteo se nošen
strujom vrelog vazduha. Frančeska Findabar, zvana Enid an Gleana, nekad
čarobnica, sada kraljica En Seide, Slobodnih vilenjaka, podiže glavu. U njenim
prekrasnim plavim očima sijale su suze.

– Odredi – muklo potvrdi – moraju i dalje da se bore. Moraju da unose
nerede u kraljevstva ljudske rase, da otežavaju ratne pripreme. Emhir je tako
naredio, a ja ne mogu da se suprotstavljam Emhiru. Oprosti mi, Filavandrele.

Filavandrel ep Fidhail pogleda u nju, duboko joj se pokloni.
– Ja ti opraštam, Enid. Ali ne znam da li će ti oni oprostiti.

*
– Nijedan čarobnjak nije ponovo razmislio? Čak ni onda kad je Nilfgard
ubijao i palio u Edirnu, nijedan od njih nije napustio Vilgeforca, nije se
priključio Filipi?
– Nijedan.
Geralt je dugo ćutao.
– Ne verujem – reče najzad, vrlo tiho. – Ne verujem da niko od njih nije
napustio Vilgeforca onda kada su pravi uzroci i posledice njegove izdaje izašli na
videlo. Kao što je opštepoznato, naivan sam, nerazuman i anahron veštac. Ali i
dalje ne verujem da se ni u jednom čarobnjaku nije probudila savest.

*
Tisaja de Friz spustila je svoj razrađeni, kitnjasti potpis na poslednju rečenicu
pisma. Posle dugog razmišljanja još je dodala pored toga i ideogram svog
pravog imena. Imena koje niko nije znao. Imena koje odavno nije koristila. Još
od vremena kad je postala čarobnica.
Ševa.
Odloži pero. Vrlo pedantno, ravno, prekoputa tabaka ispisanog pergamenta.
Dugo je sedela nepokretno, zagledana u crvenu kuglu zalazećeg sunca. Onda je

ustala. Prišla je prozoru. Jedno vreme gledala je krovove kuća. Kuća u kojima su
se upravo spremali za spavanje obični ljudi, umorni od svog običnog, ljudskog
života i truda, puni svakodnevne ljudske brige za sudbinu, za sutrašnjicu.
Čarobnica pogleda na pismo koje je ležalo na stolu. Pismo adresirano na obične
ljude. To što većina običnih ljudi nije znala da čita nije imalo značaja.

Stade ispred ogledala. Namesti kosu. Namesti haljinu. Strese sa nabranog
rukava nepostojeću prašinu. Poravna na dekolteu ogrlicu od spinela.

Svećnjaci ispod ogledala neravno su stajali. Mora da ih je pomerila i
premestila služavka kad je čistila. Služavka. Obična žena. Običan čovek s očima
punim straha pred onim što će doći. Običan čovek izgubljen u vremenu prezira.
Običan čovek koji traži nadu i sigurnu sutrašnjicu kod nje, čarobnice...

Običan čovek, čije je poverenje izneverila.
Sa ulice je dopro odjek koraka, lupa teških vojničkih cipela. Tisaja de Friz
nije ni trepnula, nije okrenula glavu prema prozoru. Bilo joj je svejedno čiji su to
koraci. Kraljevi vojnici? Prevo koji dolazi s naređenjem da se uhapsi izdajnica?
Plaćene ubice? Vilgeforcovi krvnici? Nije je se ticalo.
Koraci su utihnuli u daljini.
Svećnjaci ispod ogledala neravno su stajali. Čarobnica ih je poravnala,
ispravila stolnjak tako da ćošak pada tačno po sredini i bude simetričan sa
četvorouglim podmetačima svećnjaka. Otkopčala je zlatne narukvice, skinula ih
sa ručnih zglobova i spustila ih pod pravom linijom na poravnani stolnjak.
Pogleda kritički, ali ne nađe ni najmanje greške. Sve je ležalo ravno, uredno. Baš
kao što treba.
Otvorila je fioku na komodi i izvadila iz nje kratki nož s koštanom drškom.
Lice joj je bilo ponosno i nepomično. Mrtvo.
U kući je bilo tiho. Tako tiho da se čulo kako na sto pada latica tulipana koji
je venuo.
Sunce, crveno kao krv, sporo se spuštalo na krovove kuća.
Tisaja de Friz sede u fotelju kraj stola, dunu u sveće, još jednom popravi
pero koje je ležalo prekoputa pisma i preseče sebi vene na pregibima obeju ruku.

*
Umor od celodnevnog puta i utisaka bio je vidljiv. Neven se probudio i
shvatio da je verovatno zaspao za vreme priče, da je zahrkao upola reči. Pomače
se i gotovo otkotrlja s gomile granja – Geralt više nije ležao pored njega i nije
uravnotežavao brlog.

– Gde sam... – iskašlja se, sede. – Gde sam stao? Aha, na čarobnjacima...
Geralte? Gde si?

– Ovde – reče veštac, jedva vidljiv u mraku. – Nastavi, molim te. Upravo je
trebalo da mi pričaš o Jenefer.

– Čuj – pesnik je bio savršeno svestan svog odbijanja da o pomenutoj osobi
bilo šta kaže. – Ja zaista ništa...

– Nemoj da lažeš. Znam te.
– Ako me tako dobro znaš – iznervira se trubadur – što si mi onda, kog
vraga, tražio da ti pričam? Kad me znaš kao zlu paru, onda treba da znaš zašto
prećutkujem, zašto ne ponavljam glasine koje sam čuo! Treba da pretpostaviš
kakve su to glasine i zašto hoću da ih te poštedim!
– Que suecc’s? – jedna od drijada što su spavale pored njega prenula se
probuđena njegovim uzbuđenim glasom.
– Izvini – tiho reče veštac. – Ti takođe.
Zelene svetiljke Brokilona već su se pogasile, samo su još neke slabo tinjale.
– Geralte – prekide ćutanje Neven. – Oduvek si tvrdio da stojiš po strani, da
te je baš briga... Ona je u to mogla da poveruje. Verovala je u to kad je zajedno
s Vilgeforcem započela tu igru...
– Dosta – reče Geralt. – Ni reči više. Kad čujem reč ’igra’, poželim nekog da
ubijem. Ah, daj mi tu britvu. Hoću da se najzad obrijem.
– Sada? Još uvek je mrak...
– Za mene nikad nije mrak. Ja sam čudovište.
Kad mu veštac izvuče iz ruke kesu s toaletnim priborom i ode u pravcu
potoka, Neven zaključi da se potpuno rasanio. Nebo je već svetlelo najavljujući
praskozorje. Ustade, uđe u šumu, oprezno zaobilazeći uspavane drijade,
šćućurene jedna do druge.
– Da li si pripadao onima koji su do toga doveli?
Okrete se naglo. Drijada oslonjena o bor imala je kosu boje srebra, čak i u
polumraku zore to se moglo videti.
– Mnogo gadan prizor – rekla je, prekrstivši ruke na grudima. – Neko ko je
sve izgubio. Znaš, pesniče, da je to zanimljivo. Svojevremeno, činilo mi se da je
nemogućno sve izgubiti, da uvek nešto ostane. Uvek. Čak i u vreme prezira,
kada naivnost može da ti se osveti na najsuroviji način, ni onda ne možeš da
izgubiš sve. A on... On je izgubio četvrt litre krvi, mogućnost da hoda kako
treba, delimično vladanje levom rukom, vešterski mač, voljenu ženu, ćerku koju

je čudom vratio, veru... Pomislila sam, dobro, ali nešto je ipak moralo da mu
ostane. Varala sam se. On više ništa nema. Čak ni britvu.

Neven je ćutao. Drijada se nije ni pomakla.
– Pitala sam te da li si ti tome doprineo – nastavi malo potom. – Mada
verovatno bespotrebno. Očigledno je da jesi. Očigledno je da jesi njegov
prijatelj. A kad neko ima prijatelja, pa i pored toga sve izgubi, onda je očigledno
da i njegov prijatelj snosi deo krivice. Zbog onoga što je učinio, i relativno zbog
onoga što nije učinio. Zbog onoga što nije znao da treba da učini.
– A šta sam ja mogao? – šapnu Neven. – Šta sam mogao da učinim?
– Ne znam – odgovori drijada.
– Nisam mu sve rekao...
– To znam.
– Nisam ni za šta kriv.
– Jesi.
– Ne! Nisam...
Neven đipi, lomeći grane ležaja. Geralt je sedeo pored, brišući lice. Mirisao je
na sapun.
– Nisi? – upita ga hladno. – Šta li si sanjao? Da si žaba? Smiri se. Nisi žaba.
Da si glupak? E, u tom slučaju, to je mogao da bude proročanski san.
Neven se osvrnu. Bili su potpuno sami na poljani.
– Gde je ona... Gde su one?
– Na kraju šume. Spremaj se, sad si ti na redu.
– Geralte, ja sam malopre razgovarao s drijadom. Govorila je zajedničkim
jezikom bez akcenta i rekla mi je...
– Nijedna drijada odavde ne govori zajedničkim jezikom bez akcenta. Sanjao
si, Nevene. Ovo je Brokilon. Ovde čovek svašta može da sanja.

*
Na ivici šume čekala ih je usamljena drijada. Neven ju je odmah prepoznao –
bila je to ona sa zelenom kosom koja im je noću donosila svetlo i nagovarala ga
da nastavi da peva. Drijada podiže ruku, naređujući im da se zaustave. U drugoj
ruci imala je luk sa strelom na tetivi. Veštac stavi ruku na rame trubadura i
snažno ga stegnu.
– Nešto se dešava? – šapnu Neven.
– Naravno. Samo ćuti i ne miči se.
Gusta magla u dolini Vrpce prigušivala je glasove i zvuke, ali ne u toj meri da

Neven ne može da čuje pljuskanje vode i rzanje konja. Preko reke su prelazili
jahači.

– Vilenjaci – domisli se. – Skoja’taeli? Beže u Brokilon, zar ne? Čitavi
odredi...

– Ne – procedi Geralt zagledan u maglu. Pesnik je znao da su veščevi vid i
sluh izvanredno izoštreni, ali nije bio u stanju da pogodi da li sada razaznaje
vidom ili sluhom. – To nisu odredi. To je ono što je ostalo od odreda. Pet ili šest
konjanika, tri konjovoca. Ostani ovde, Nevene. Idem tamo.

– Gar’ean – upozori ga zelenokosa drijada, podižući luk. – Nfe va,
Gwynbleidd! Ki’rin!

– Thaess aep, Fauve – neočekivano oštro odvrati veštac. – M’aespar que
va’en, ellea? Izvoli, gađaj me. Ako nećeš, onda ćuti i ne pokušavaj da me plašiš,
jer mene ne možeš ničim više uplašiti. Moram da porazgovaram s Milvom
Baring i učiniću to dopalo ti se to ili ne. Budi ovde, Nevene.

Drijada obori glavu. I spusti luk.
Iz magle se pomolilo devet konja, ali Neven vide samo šest konjanika. Uočio
je siluete drijada koje su se pomolile iz rastinja i koje su im išle u susret.
Primetio je da je trojici konjanika trebala pomoć da sjašu s konja i da ih je
trebalo pridržavati da bi bili u stanju da idu prema spasonosnom drveću
Brokilona. Druge drijade kao duhovi projuriše kroz vetrolom i preko obronka,
nestadoše u magli nad Vrpcom. Sa suprotne obale razleže se krik, rzanje konja,
pljuskanje vode. Pesniku se činilo takođe da čuje zviždanje strela. Ali nije bio
siguran.
– Jurili su ih... – promrsi. Fauve se okrenu, pritiskajući ruku na rejzer luka.
– Pevaj pesmu, taedh – zareža. – N’te shaent a’minne, ne o Etarijel. Ne,
dragi, nije sad vreme za to. Sad je vreme za ubijanje, takvu pesmu daj!
– Ja – promrmlja – nisam kriv za to što se dešava...
Drijada je nakratko ćutala, gledajući u stranu.
– Nisam ni ja – reče i brzo ode u gustiš.
Veštac se vrati pre nego što je prošlo sat vremena. Vodio je dva osedlana
konja – Pegaza i doratastu kobilu. Aša na kobili imala je tragove krvi na sebi.
– To je konj vilenjaka, zar ne? Onih koji su prešli reku.
– Da – odvrati Geralt. Lice i glas bili su mu drugačiji i tuđi. – To je kobila
vilenjaka. Trenutno će ipak da posluži meni. A kad budem imao priliku,
zameniću je za konja koji može da nosi ranjenika, i koji će ostati kraj njega kada