Andžej Sapkovski VREME PREZIRA. S poljskog prevela Milica Markić. Čarobna knjiga

ovaj s njega spadne. Ovu kobilu očito to niko nije naučio.
– Idemo li odavde?
– Ti ćeš otići – veštac dobaci Pegazove uzde pesniku. – Uzdravlje, Nevene.

Drijade će te odvesti tri kilometra uzvodno rekom, da ne bi natrapao na levere iz
Bruge, koji se sigurno i dalje vrzmaju po onoj obali.

– A ti? Ostaješ ovde?
– Ne. Ne ostajem.
– Doznao si nešto. Od Veverica. Doznao si nešto o Ciri, je l’ da?
– U zdravlju ostaj, Nevene.
– Geralte... Poslušaj me...
– Šta da slušam? – viknu veštac i zamuca najednom. – Ja nju... Ne mogu je
ostaviti na milost i nemilost sudbini. Ona je potpuno sama... Ona ne može da
bude sama, Nevene. Ti to ne razumeš. Niko to ne razume, ali ja to znam. Ako
ostane sama, desiće joj se isto što i nekad... Što se nekad desilo meni... Ti to ne
razumeš...
– Razumem. I zato i idem s tobom.
– Poludeo si. Znaš li kuda ja idem?
– Znam. Geralte, ja... Nisam ti sve rekao. Ja se... Osećam se krivim. Nisam
ništa učinio, nisam znao šta treba da učinim... Ali sad znam. Ipak želim da idem
s tobom. Želim da te pratim. Nisam ti rekao... o Ciri, o glasinama koje kruže.
Sreo sam poznanike iz Kovira, a oni su pak čuli izveštaje poslanika koji su se
vratili iz Nilfgarda... Pretpostavljam da su te glasine mogle doći čak i do
Veverica. Da si sve već saznao od tih vilenjaka koji su prešli Vrpcu. Ali dozvoli...
da ti ja... Da ti ja to ispričam...
Veštac je dugo ćutao, ruke su mu bespomoćno klonule.
– Skači u sedlo – najzad reče drugačijim glasom. – Ispričaćeš mi na putu.

*
Tog jutra je u dvorcu Lok Grim, letnjoj imperatorovoj rezidenciji, vladao
neobičan metež. Tim neobičniji što za nilfgardske plemiće ushodanost,
uzbuđenost i živost uopšte nisu bile uobičajene, a ispoljavanje uznemirenosti ili
uzrujanosti ukazivalo je na nezrelost. Takvo ponašanje nilfgardske velmože
toliko su osuđivale i prezirale da se čak i nezrela omladina, od koje je malo ko
očekivao da se pristojno ponaša, stidela da pokaže živost ili uzbuđenje.
Tog jutra u Lok Grimu omladine ipak nije bilo. U Lok Grimu omladina nije
imala šta da traži. Ogromnu prestonu dvoranu u dvorcu ispunjavale su ozbiljne i

stroge aristokrate, vitezovi i dvorjani, svi složno odeveni u ceremonijalnu
dvorsku crninu, oživljenu samo belilom naboranih čipkastih okovratnika i
manžetni. Muškarce su pratile malobrojne ali jednako ozbiljne i stroge dame,
kojima je običaj dozvoljavao da crninu odeće ožive sitnim skromnim nakitom.
Svi su se pretvarali da su dostojanstveni, ozbiljni i strogi. A bili su neverovatno
uzrujani.

– Kažu da je ružna. Mršava i ružna.
– Ali to je, navodno, kraljevska krv.
– Iz nezakonite postelje?
– Bože sačuvaj! Zakonite.
– Sešće, dakle, na presto?
– Ako imperator tako odluči...
– Sto mu gromova, pogledajte samo Ardala ep Dahija i princa De Veta...
Kakve grimase... Kao da su se sirćeta napili...
– Tiše, grofe... Čudiš se njihovim izrazima lica? Ako se glasine potvrde,
Emhir će opaliti šamar starim dinastijama. Poniziće ih...
– Glasine se neće obistiniti. Imperator se neće oženiti tim nahočetom! Ne
može to da učini...
– Emhir sve može. Oprez na rečima, barone. Pazite šta govorite. Bilo je već
onih koji su tvrdili da Emhir ne može ovo ili ono. Završili su na gubilištu.
– Priča se da je već potpisao dekret o dodeli dobara za nju. Trista grivni
rente, možete li da zamislite?
– I titula princeze. Da li ju je neko od vas već video?
– Čim je došla, dali su je pod starateljstvo grofici Lidertal, a kuću su okružili
gardisti.
– Poverena je grofici da bi ona toj balavici utuvila u glavu pojam o manirima.
Kažu da se ta vaša princeza ponaša kao konjušarka.
– Šta u tome ima čudnog? Dolazi sa Severa, iz varvarske Cintre... -Time su
manje verovatne glasine o Emhirovoj ženidbi. Ne, to je apsolutno nemoguće.
Imperator će uzeti za ženu najmlađu De Vetovu ćerku, kao što je i planirano.
Neće se oženiti tom uzurpatorkom!
– Krajnje je vreme da se najzad nekim oženi. S obzirom na dinastiju...
Krajnje je vreme da imamo malog nadvojvodu...
– Pa neka se onda ženi, ali ne tom protuvom!
– Tiše, bez egzaltacije. Garantujem vam, plemenita gospodo, da do te veze

neće doći. Kakav bi cilj opravdavao takav brak?
– To je politika, grofice. Vodimo rat. Ta veza imala bi političko i strateško

značenje... Dinastija iz koje potiče princeza ima legalne titule i potvrđena lenska
prava na zemlje koje izlaze na Donju Jaru. Kad bi postala imperatorova
supruga... Oho! To bi bio savršen potez. Gledajte samo poslanike kralja
Esterada kako se došaptavaju...

– Podržavate, dakle, tu čudačku svojtu, svetli kneže? A možda ste upravo to i
savetovali Emhiru, ha?

– Moja je stvar, markgrofe, šta podržavam a šta ne. A da dovodite u pitanje
odluku imperatora, to vam ne savetujem.

– Odluku je, dakle, već doneo?
– Ne bih rekao.
– Ako ne biste rekli, onda ste u zabludi.
– Šta hoćete time da kažete, gospođo?
– Emhir je otpremio s dvora baronicu Tarhnan. Naredio joj je da se vrati
svom mužu.
– Raskinuo je s Dervlom Trifin Broine? Nemoguće! Dervla je bila njegov
favorit još od pre tri godine...
– Ponavljam, otpremio ju je iz dvorca.
– Istina je. Kažu da je Zlatokosa Dervla strašno dizala dževu. Četvorica
gardista na silu su ugurala u karuce...
– Muž će joj se obradovati...
– Sumnjam.
– Nebesa, otvorite se! Emhir raskinuo s Dervlom? Zbog te protuve je
raskinuo s njom? Zbog te divljakuše sa Severa?
– Tiše, tiše, dovraga...
– Ko to podržava? Koja stranka to podržava?
– Tiše, molila sam vas. Gledaju nas...
– Ta cura... Htedoh reći, princeza... Kažu da je ružna... Kad je imperator
bude video...
– Hoćete da kažete da je još nije video?
– Nije imao vremena. Došao je iz Darn Ruaha pre sat vremena.
– Emhir nikad nije voleo ružne. Aine Dermot... Klara ep Gvirdolin Gor... A
Dervla Trifin Broine je prava pravcata lepotica...
– Možda će se i ta nahotka s vremenom prolepšati...

– Kad je dobro operu? Navodno, princeze sa Severa retko se umivaju...
– Pazite šta pričate. Možda govorite o imperatorovoj supruzi...
– To je još dete. Nema više od četrnaest godina.
– Ponavljam, to bi bio politički brak... Čisto formalan...
– Da je tako, Zlatokosa Dervla ostala bi na dvoru. Nahotka iz Cintre politički
i formalno sedela bi na prestolu pored Emhira... Ali uveče bi joj Emhir davao
da se zabavlja tijarom i kraljevskim insignijama, a sam bi odlazio u Dervlinu
spavaonicu... Barem dok balavica ne dođe u godine kad žena bezbedno rađa.
– Hmmm... Da... Ima nečega u tome. Kako se zove ta... princeza?
– Kserela, ili tako nekako.
– Ma kakvi, to nije istina. Zove se... Cirila. Da, verovatno Cirila.
– Varvarsko ime.
– Tiše, prokletinje...
– I uozbiljite se malo. Ponašate se kao balavci!
– Pazite šta pričate. Mogao bih da se uvredim!
– Ako tražite zadovoljštinu, znate gde treba da me potražite, markgrofe!
– Tiše! Smirite se! Dolazi imperator...
Poklisar nije morao naročito da se upinje. Bio je dovoljan jedan udarac
štapom o pod da se aristokratske i viteške glave dekorisane crnim beretkama
pognu kao klasje pod udarom vihora. U prestoničkoj dvorani nastade takav tajac
da poklisar nije morao da napreže svoj glas.
– Emhir var Emreis, Dejtven Adan in Karn ep Murvud!
Beli Plamen koji Igra na Kurganima Neprijatelja ušao je u salu. Prodefilovao
je kroz špalir plemstva uobičajeno žustro, energično zamahujući desnom rukom.
Njegova crna odeća ničim se nije razlikovala od odeće dvorana, ne računajući
odsustvo kolira{30}. Tamna imperatorova kosa, kao i obično nefrizirana,
relativno uredno je pridržavala zlatni obruč oko glave, na vratu je svetlucala
carska torkvesa{31}.
Emhir je dosta nehajno seo na presto na uzvišenju, naslonio lakat na naslon,
a podbradak na ruku. Nije zabacio noge na drugi naslon prestola, što je značilo
da i dalje obavezuje ceremonija. Nijedna od pognutih glava nije se ni malčice
podigla.
Imperator se glasno nakašljao, ne menjajući položaj. Dvorjani su odahnuli i
ispravili se. Poklisar je ponovo udario štapom o kameni pod.

– Cirila Fiona Elen Rijanon, kraljica Cintre, princeza Bruge i kneginja
Sodena, naslednica Inis Ard Skelig i Inis An Skelig, sizerena Atrea i Ab Jara!

Sve su se oči okrenule ka vratima na kojima je stajala visoka i dostojanstvena
Stela Kongreve, grofica Lidertala. Bočno od grofice išla je vlasnica svih malopre
pomenutih titula. Vitka, plavokosa, neobično bleda, blago pogurena, u dugoj
plavoj haljinici. U haljinici u kojoj se očito nije prijatno osećala.

Emhir Dejtven se ispravio na prestolu, a dvorjani momentalno presaviše tela
poklanjajući mu se. Stela Kongreve neprimetno pogura plavokosu devojčicu,
obe su defilovale u poklonstvenom stavu duž špalira aristokrata, predstavnika
prvih dinastija Nilfgarda. Devojka je koračala kruto i nesigurno. Saplešće se,
pomislila je grofica.

Cirila Fiona Elen Rijanon se saplela.
Suvonjava i ružnjikava, pomisli grofica, približavajući se prestolu. Trapava, a
uza sve to i nepromućurna. Ali napraviću ja od nje nešto. Napraviću od nje
kraljicu, Emhire, kao što si naredio.
Beli Plamen Nilfgarda gledao ih je sa visine svog prestola. Kao i obično,
blago žmureći, na usnama mu je poigravala senka podrugljivog osmejka.
Kraljica Cintre saplete se i drugi put. Imperator nasloni lakat na naslon
prestola, dotače rukom obraz. Nasmeši se. Stela Kongreve bila je već toliko
blizu da je mogla da prepozna taj osmeh. Premrla je od užasa. Nešto nije kako
treba, pomisli uplašeno, nešto nije kako treba. Leteće glave. Nebesa, otvorite se!
Leteće glave...
Povrati se, nakloni se, primoravajući i devojčicu da se nakloni.
Emhir var Emreis ne ustade s trona. Ali lagano nagnu glavu. Dvorjani
zaustaviše dah.
– Kraljice – progovori Emhir. Devojka se zgrčila. Imperator nije gledao u
nju. Gledao je u plemstvo okupljeno u dvorani.
– Kraljice – ponovi. – Srećan sam što mogu da te pozdravim u svojoj palati i
svojoj državi. Jemčim ti svojom carskom reči da je blizu dan kada će ti se vratiti
sve titule koje ti pripadaju, zajedno sa svim zemljama koje ti po naslednom
pravu pripadaju, koje ti legalno i nesumnjivo pripadaju. Uzurpatori koji se
kočopere na tim tvojim vlastelinskim posedima započeli su sa mnom rat. Neka
onda ceo svet sazna da se meni, a ne njima, obraćaš za pomoć. Neka ceo svet
sazna da ovde, u mojoj državi, uživaš poštovanje i kraljevsku reputaciju koji
pripadaju sizerenu, dok si među mojim neprijateljima bila samo izgnanik. Neka

ceo svet zna da si u mojoj državi sigurna, dok moji neprijatelji ne samo što su ti
odricali krunu nego su i kidisali na tvoj život.

Pogled nilfgardskog cara zaustavio se na poslanicima vladara Kovira,
Esterada Tisena, te na ambasadoru kralja Lige iz Hengforsa, Nedamira.

– Neka ceo svet sazna istinu, a tu ubrajam i kraljeve koji, izgleda, nisu znali
na čijoj je strani pravda i istina. I neka ceo svet sazna da ću ti pomoći. Biće
potučeni i tvoji i moji neprijatelji. U Cintri, u Sodenu i u Brugi, u Atreu, na
Skeliškim ostrvima i na ušću reke Jare opet će zavladati mir, a ti ćeš sesti na
presto na radost tvojih zemljaka i svih ljudi koji ljube pravdu.

Devojka u plavoj haljinici još niže obori glavu.
– Pre nego što se to desi – nastavi Emhir – u mojoj državi dobićeš dužno
poštovanje, i od mene i od mojih podanika. A pošto u tvom kraljevstvu i dalje
gori ratni plamen, kao dokaz časti, poštovanja i prijateljstva Nilfgarda,
proglašavam te princezom Rovana i Imlaka, gospodaricom dvorca Darn Rovan,
u koji ćeš sada krenuti i gde ćeš sačekati mirnija, srećnija vremena.
Stela Kongreve se obuzdala, nije dopustila da joj se na licu pojavi i najmanji
trag čuđenja. Neće je držati pored sebe, pomisli, šalje je u Darn Rovan, na kraj
sveta, tamo gde sam nikad i ne boravi. Očigledno je da se ovoj devojčici uopšte
ne udvara, niti pokazuje i najmanju nameru da se uskoro oženi. Očito da neće
čak ni da je viđa. Zašto se onda oslobodio Dervle? Šta sve ovo znači?
Prenu se, brzo uhvati princezu za ruku. Audijencija je bila gotova. Dok su
izlazile iz sale, car nije u njih gledao. Dvorjani su se klanjali.
Kad su izašle, Emhir var Emreis prebaci nogu preko naslona prestola.
– Kelah – reče. – Dođi.
Senešal stade udaljen od vladara na ceremonijom propisanom rastojanju,
pokloni se.
– Bliže – reče Emhir. – Priđi bliže, Kelah. Tiho ću govoriti. A to što ću ti
reći, to je samo za tvoje uši.
– Vaše veličanstvo...
– Šta se još sprema za danas?
– Prijem akreditivnih pisama i davanje formalne egzekvature poslaniku kralja
Esterada iz Kovira – brzo odrecitova majordom. – Imenovanje namesnika,
prefekata i palatina u novim provincijama i palatinatima. Potvrda grofovske
titule i apanaže za...
– Poslaniku ćemo dostaviti egzekvaturu i omogućićemo mu privatnu

audijenciju. Ostalo ostavljamo za sutra.
– Tako je, vaše veličanstvo.
– Obavesti vikonta Ejdona i Skelena da smesta posle prijema ambasadora

dođu u biblioteku. Tajno. I ti tamo da budeš. I dovešćeš tog vašeg poznatog
maga, tog vidovnjaka... Kako ono beše?

– Ksartizijus, vaše veličanstvo. Živi u kuli iza grada...
– Ne zanima me gde stanuje. Pošalji ljude po njega, treba da ga dovedu u
moje odaje. Tiho, tajno.
– Vaše veličanstvo... Da li je to razumno, to, da taj astrolog...
– Naredio sam nešto, Kelah.
– Razumem.
Pre nego što su prošla tri sata, svi pozvani susreli su se u carskoj biblioteci.
Poziv nije začudio Vatjea de Ridoa, vikonta Ejdona. Vatje je bio šef obaveštajne
vojne službe. Emhir je pozivao Vatjea veoma često – rat je, najzad, bio u toku.
Poziv nije začudio ni Stefana Skelena, zvanog Šumska Sova, koji je pored
imperatora vršio funkciju koronera, stručnjaka za specijalne službe i zadatke.
Šumsku Sovu nikad ništa nije čudilo.
Treća zvanica, međutim, bila je neobično iznenađena pozivom. Tim više što
se car najpre njoj obratio.
– Mađistore Ksartizijuse.
– Vaše carsko veličanstvo...
– Moram otkriti mesto boravka jedne ličnosti. Ličnosti koja je nestala ili se
skriva. Možda je zarobljena. Čarobnjaci od kojih sam to već tražio podbacili su.
Prihvatićeš se toga?
– Na kojoj udaljenosti se nalazi... može da se nalazi ta osoba?
– Kad bih to znao, ne bi mi trebale tvoje basme.
– Oprostite mi, vaše veličanstvo... – zamuca astrolog. – Stvar je u tome što
velika razdaljina otežava astromantiju, praktično je isključuje... A ako se ta osoba
nalazi pod magičnom zaštitom... Mogu da pokušam, ali...
– Skrati, mađistore.
– Treba mi vremena... I komponenata za magijske formule... Ako
konjunkcija zvezda bude uspešna, onda... Vaše veličanstvo, to što tražite nije
lako... Treba mi vremena...
Još malo, i Emhir će narediti da ga nabiju na kolac, pomisli Šumska Sova.
Ako vrač ne prestane da bulazni...

– Mađistore Ksartizijuse – prekide imperator neočekivano ljubazno, upravo
blago. – Imaćeš na raspolaganju sve što ti treba. Pa i vreme. U razumnim
granicama.

– Učiniću što je u mojoj moći – izjavi astrolog. – Ali moći ću da utvrdim
samo približnu lokalizaciju... Znači rejon ili radijus...

– Šta?
– Astromantija... – zamuca Ksartizijus. – Na velikim razdaljinama
astromantija omogućava samo približnu lokalizaciju... Vrlo približnu, s visokim
stepenom tolerancije. S vrlo visokim stepenom tolerancije. Uistinu ne znam
hoću li uspeti...
– Uspećeš, madistore – procedi imperator, a njegove tamne oči zlehudo
zablistaše. – Pun sam vere u tvoje sposobnosti. A što se tolerancije tiče, što tvoja
bude manja, moja će biti veća.
Ksartizijus se sav zgrčio.
– Moram da znam tačan datum rođenja ove osobe – izjeca. – Ako je
mogućno, čas... Dragocen bi mi bio neki predmet koji joj je pripadao...
– Kosa – tiho reče Emhir. – Može li kosa?
– O! – zaradova se astrolog. – Kosa! To znatno olakšava stvar... Ah, kad bih
još mogao da dobijem izmet ili mokraću...
Emhirove oči opasno začkiljiše, a mag se zgrči i nisko pokloni.
– Ponizno se izvinjavam vašem veličanstvu... – zastenja. – Oprostite, molim
vas... Razumem... Da, kosa je dovoljna... Sasvim dovoljna... Kad mogu da je
dobijem?
– Dobićeš je još danas, kao i datum i sat rođenja. Mađistore, neću te više
zadržavati. Vraćaj se u svoju kulu i počni da pratiš konstelacije.
– Sunce vas ogrejalo, vaše veličanstvo.
– Dobro, dobro, možeš ići.
Sad smo mi na redu, pomisli Šumska Sova. Šta li nas čeka?
– Svako ko bude pisnuo – polako izgovori imperator – o ovome što će ovde
za koji časak biti rečeno biće raščerečen. Vatje!
– Molim, vaše veličanstvo?
– Kojim putem je ovde dospela ova... princeza? Ko je u to bio uključen?
– Od tvrđave Nastrog – nabra čelo šef obaveštajne službe – pratili su njeno
visočanstvo gardisti koje je predvodio...
– Ne pitam te to, dođavola! Otkud se devojka obrela u Nastrogu, u Verdenu?

Ko ju je dopremio do tvrđave? Ko sada tamo komanduje? Da li je to onaj od
koga potiče izveštaj? Nekakav Godivron?

– Godivron Pitkern – brzo će na to Vatje de Rido. – Očigledno je bio
obavešten o Rjensovoj misiji i misiji grofa Kahira ep Kelaha. Tri dana posle
događaja na ostrvu Taned, u Nastrogu se pojavilo dvoje ljudi. Tačnije: jedan
čovek i jedan poluvilenjak. Oni su ti koji su, pozivajući se na naloge Rjensove i
grofa Kera, predali princezu Godivronu.

– Aha – imperator se osmehnu, a Šumska Sova oseti hladnoću na leđima. –
Vilgeforc je jemčio da će uhvatiti Cirilu na Tanedu. Rjens me je uveravao to isto.
Kahir Maur Difrin ep Kelah dobio je u tom pogledu jasna naređenja. Kad ono,
tri dana posle afere na ostrvu, u Nastrog na reci Jara dovode Cirilu – ne
Vilgeforc i ne Rjens, ne Kahir, nego čovek i poluvilenjak. Godivron, očito, nije
ni pomislio da ih obojicu uhapsi.

– Ne. Da ga kaznimo za to, vaše veličanstvo?
– Ne.
Šumska Sova proguta pljuvačku. Emhir je ćutao, brišući čelo, ogromni
brilijant na njegovom prstenu sijao je kao zvezda. Malo zatim car podiže glavu.
– Vatje!
– Vaše veličanstvo?
– Na noge, svi tvoji potčinjeni. Naređujem da se uhvate Rjens i grof Kahir.
Pretpostavljam da obojica borave na teritorijama koje još nisu zauzele naše
vojske. Iskoristi u tu svrhu Skoja’taele ili vilenjake kraljice Enid. Obojicu
uhapšenika dopremi u Darn Ruah i podvrgni mučenju.
– Šta da ih pitam, vaše veličanstvo? – žmirnu Vatje de Rido, pretvarajući se
da ne vidi bledilo koje je pokrilo lice senešala Kelaha.
– Ništa. Kasnije, kad omekšaju, ja ću ih lično ispitati. Skelene!
– Molim?
– Čim taj čiča Ksartizijus... Ako taj bulaznik gatar po govnima uspe da
odredi to što sam mu naredio... Onda ćeš organizovati potragu za izvesnom
ličnošću na toj određenoj teritoriji. Lični opis ćeš dobiti. Ne isključujem da će
astrolog pokazati teritoriju pod našom vlašću, u tom slučaju ćeš dići na noge sve
odgovorne ličnosti u datom području. Čitav vojni i civilni aparat. Posredi je
pitanje od najvišeg prioriteta. Jesi razumeo?
– Razumeo sam. Mogu li...
– Ne, ne možeš. Sedi i slušaj, Šumska Sovo. Ksartizijus najverovatnije ništa

neće naći. Osoba koju sam mu naložio da traži nalazi se sigurno na tuđoj
teritoriji i pod magičnom je zaštitom. Mogu glavu da dam da se osoba koju
tražim nalazi na istom mestu gde i naš tajanstveno nestali prijatelj, čarobnjak
Vilgeforc iz Rogevena. Zato ćeš, Skelene, oformiti specijalni odred i pripremićeš
ga, lično ćeš njime rukovoditi. Izabraćeš najbolje ljude. Treba da budu spremni
na sve i... da nisu sujeverni. Što će reći – ne smeju se bojati magije.

Šumska Sova podiže obrve.
–Tvoj odred – dovrši Emhir – imaće zadatak da napadne i zauzme to
Vilgeforcovo skrovište koje mi je sada nepoznato i sigurno dobro zaštićeno.
Skrovište tog našeg bivšeg prijatelja i zaverenika.
– Razumeo sam – hladno odvrati Šumska Sova. – Osobi koju tražimo, koju
ću tamo zasigurno naći, pretpostavljam, ne sme ni dlaka s glave da padne?
– Dobro pretpostavljaš.
– A Vilgeforcu?
– Njemu može – car se okrutno nasmeja. – Njemu i treba da padne, jednom
zasvagda. Zajedno s glavom. To se odnosi i na druge čarobnjake koje zatekneš u
njegovom skrovištu. Bez izuzetaka.
– Shvatio sam. Ko treba da pronađe Vilgeforcovo skrovište?
– Ti, Šumska Sovo.
Stefan Skelen i Vatje de Rido razmeniše poglede. Emhir se nagnu preko
naslona fotelje.
– Sve jasno? Dakle... U čemu je stvar, Kelah?
– Vaše veličanstvo... – jauknu senešal, na koga niko, izgleda, nije do tada
obratio pažnju. – Milosti...
– Nema milosti za izdajice. Nema milosti za one koji se protive mojoj volji.
– Kahir... Moj sin...
– Tvoj sin... – Emhir zažmirka. – Još uvek ne znam šta je skrivio tvoj sin.
Voleo bih da verujem da je njegova krivica bila samo u njegovoj gluposti i
nesposobnosti, ne u izdaji. Ako je tako, biće posečen, nećemo ga razapinjati na
točku.
– Vaše veličanstvo! Kahir nije izdajnik... Kahir nije mogao...
– Dosta, Kelah, ni reči više. Krivci će biti kažnjeni. Pokušali su da me izdaju i
to im neću oprostiti. Vatje, Skelene, za sat vremena preuzmite potpisane
instrukcije, naređenja, punomoćja, i odmah pristupite izvršenju zadataka. I još
nešto: ne moram valjda da dodajem da devojče koje ste nedavno svi videli u

prestonoj dvorani za sve treba da ostane Cirila, kraljica Cintre i princeza Rovana.
Svi, naređujem, neka to shvate kao državnu tajnu i pitanje od najvišeg državnog
značaja.

Okupljeni pogledaše u imperatora s čuđenjem. Dejtven Adan in Karn ep
Murvud blago se osmehnu.

– Niste razumeli? Umesto prave Cirile iz Cintre poslali su mi nekakvu
smlatu. Izdajice su se sigurno zavaravale da je neću prepoznati. Ali ja znam da
prepoznam pravu Ciri. Prepoznao bih je i na kraju sveta i u mraku pakla.

Velika je zagonetka to što jednorog, uprkos neobičnoj svojoj plašnji i zazoru od ljudi, u
času kada sretne devu koja još bračnu postelju nije okusila – približi joj se, klekne, i bez
ikakvog straha položi glavu u njeno krilo. Uprohujala i drevna vremena, vele, bilo je deva
koje su na tome svojski šićarile. U beženstvu i čednosti godinama su ostajale, i lovcima tako
jednoroge vabile. Uskoro se ipak otkrilo da jednorog samo mlađanim devama odlazi, da za
starije ne haje. Jednorog je mudra životinja koja zacelo razume da je prekomerno istrajavanje
u čednosti sumnjiva i protivprirodna stvar.

Phjsiologus

Šesto poglavlje

Probudila ju je vrućina. Osvestio ju je žar koji pali kožu kao oštro dželatovo
gvožđe.

Nije mogla da pomeri glavu, nešto ju je držalo. Napregla se i zaurlala od
bola, osećajući da joj se koža na slepoočnicama kida, da puca. Otvorila je oči.
Kamen na koji je naslonila glavu bio je smeđ od skorele i osušene krvi.
Napipala je slepoočnicu, osetila je pod prstima tvrdu, ispucalu krastu. Zalepljena
za kamen, krasta se otkinula kad je Ciri pomerila glavu, i sad su iz nje tekle krv i
plazma. Ciri se iskašlja, ishraka, ispljunu pesak i gustu, lepljivu pljuvačku. Podiže
se na laktove, pa sede, obazirući se oko sebe.

Odasvud ju je okruživala kamena, sivkastocrvena ravnica ispresecana
jarugama i rasedima, sa mestimičnim ispupčenjima gomilica kamenja ili
ogromnih stena čudnovatih oblika. Iznad ravnice, visoko, visilo je veliko, žuto,
zažareno sunce, žutelo se celo nebo, razobličavalo je vidljivost zaslepljujućim
bleskom i titranjem u vazduhu.

Gde sam ja?
Pažljivo dotaknu raspuknutu, nabubrelu slepoočnicu. Bolelo ju je. Veoma ju
je bolelo. Mora da sam dobrano tresnula i zdravo izribala zemlju. Najednom je
primetila izgrebanu, pocepanu odeću i otkrila novo žarište bola– u krstima, u
leđima, u ramenu, u bedrima. Prilikom pada, prašina, oštri pesak i šljunak
zavukli su se svuda – u kosu, u uši, u usta, u oči koje su je pekle, koje su suzile.
Goreli su joj ruke i laktovi, do mesa oguljeni.
Nežno i polako je ispravila noge i ponovo jauknula, jer je levo koleno
odgovorilo na pokret prodornim, tupim bolom. Napipala ga je preko
neoštećene kože pantalona, ali nije osetila otok. Kad je udahnula, osetila je
zloslutno probadanje u kuku, a pokušaj da povije trup učinio je da zamalo
vrisne, prostreljena oštrim grčem u donjem delu leđa. Ala sam se izubijala,
pomisli. Ali valjda nisam ništa polomila. Da sam polomila kosti, bolelo bi još
više. Čitava sam, samo malo izubijana. Moći ću da ustanem. I ustaću.
Polagano, opreznim pokretima zauzela je stav, nespretno je kleknula,
pokušavajući da zaštiti razbijeno koleno. Onda je stala četvoronoške i tada
počela da stenje, jauče i sikće. Posle čitave, učinilo joj se, večnosti, najzad je

uspela da ustane. Ali istog se časa srušila na kamenito tlo, jer joj se od
vrtoglavice zamutilo pred očima i momentalno su joj se noge odsekle. Osećajući
silovit talas nesvestice, legla je na bok. Raspaljene stene pekle su kao užareno
ugljevlje.

– Neću ustati... – zajecala je. – Ne mogu... Izgoreću na ovom suncu...
U glavi joj je pulsirao tup, odvratan, nepopustljiv bol. Svaki pokret samo je
pojačavao bol, pa je Ciri prestala da se pomera. Prekrila je glavu rukom, ali žar
je ubrzo postao neizdrživ. Shvatila je da ipak mora da pobegne od njega.
Savlađujući parališući otpor bolnog tela, žmureći od razdirućeg bola u
slepoočnicama, otpuzala je do veće stene od koje su vihorovi isklesali oblik
čudnovate gljive, čiji je nepravilni klobuk davao u podnožju malu hladovinu.
Sklupčana tako, kašljala je i šmrcala.
Ležala je dugo, sve dok sunce koje je lutalo po nebu opet nije nasrnulo na
nju vatrom što se odozgo slivala. Pomakla se na drugu stranu stene, samo zato
da bi zaključila da je uzalud. Sunce je stajalo u zenitu, kamena gljiva praktično
joj više nije davala hlada. Pritisnula je rukama slepoočnice, koje su joj pucale od
bola.
Probudila ju je drhtavica koja je podiđe kroz celo telo. Vatrena kugla sunca
izgubila je zaslepljujuću zlaćanost. Sada, budući niže, viseći nad iskidanim,
zubatim stenama, bila je narandžasta. Vrućina je malo popustila.
Ciri je s reškom mukom sela, osvrnula se unaokolo. Bol u glavi se stišao,
prestao je da oslepljuje. Opipala je glavu i zaključila da joj je vrućina spalila i
osušila krastu na slepoočnici, pretvorivši je u tvrdu, klizavu ljusku. Ipak ju je i
dalje bolelo celo telo, činilo se da na njemu nema nijednog zdravog mesta.
Nakašlja se, zaškripa joj pesak u zubima, pokuša da ispljune. Uzalud. Nasloni se
leđima na pečurkastu stenu, još uvek vrelu od sunca. Najzad je prestalo da prži,
pomislila je. Sada, kad se sunce naginje ka zapadu, već je izdržljivo, a ubrzo...
Ubrzo će pasti noć.
Zadrhta. Dođavola, gde sam to ja? Kako da izađem odavde? I kuda? Kuda
treba da idem? A možda da se ne pomeram s mesta, možda da čekam da me
nađu? Pa tražiće me. Geralt. Jenefer. Pa neće me ostavid samu...
Opet je pokušala da ispljune i opet ništa nije izašlo. I tada je shvatila.
Žeđ.
Sećala se. Žeđ ju je mučila još onda, dok je bežala. Za sedlom vranog konja
na kojem je jahala bežeći u Galebovu kulu bila je drvena manjerka, tačno se

toga sećala. Ali nije tada mogla ni da je odveže, ni da je podigne, nije imala
vremena. A sada manjerke nije bilo. Sada ničega nije bilo. Ničega sem oštrog,
usijanog kamenja, sem kraste koja zateže kožu na slepoočnici, sem bola u telu i
grča u grlu koje ne može da olakša čak ni gutanjem pljuvačke.

Ne mogu ovde da ostanem. Moram da idem i nađem vodu. Ne nađem li je,
gotova sam.

Pokušala je da ustane, ranjavajući prste o kamenu gljivu. Ustala je. Koraknula
je. I cvileći se srušila na sve četiri, istegla se u grčevitom pokušaju suvog
povraćanja. Hvatali su je grčevi i vrtoglavica, tako snažno da je morala da
zauzme ležeći položaj.

Bespomoćna sam. I sama. Opet. Svi su me izdali, odbacili, ostavili samu.
Kao nekada...

Ciri je osetila kako joj grlo stežu nevidljiva klešta, kako se od bola grče mišići
u vilicama, kako počinju da drhte ispucala usta. Nema ogavnijeg prizora od
uplakane čarobnice, setila se Jeneferinih reči. Ali... Pa niko me ovde neće videti...
Niko...

Sklupčana pod kamenom gljivom, Ciri zajeca, zarida jezivim, suvim plačem.
Bez suza.

Kad je otvorila oči, podigla otečene veđe koje su se trzale, zaključila je da je
jara popustila, a još uvek žuto nebo poprimilo je boju kobalta, onu koja mu je
svojstvena, čudo jedno, ispresecano čak tankim belim pojasevima oblaka.
Sunčani štit je, niže se spustivši, pocrveneo, ali je i dalje skotrljavao na pustinju
pulsirajuće talase vrućine. A možda je vrućina udarala od ugrejanog kamenja?

Sela je, konstatujući da je bol u lobanji i lomnom telu prestao da joj dodijava.
Trenutno, bio je ništa u poređenju sa patnjom u želucu koja ju je usisavala, i sa
okrutnim nadražajem u suvom grlu koji ju je terao na kašljanje.

Ne smem se predati, pomislila je. Predaja je nedopustiva. Kao u Kaer
Morhenu, treba da ustanem, treba da nadjačam, pobedim, ugušim u sebi bol i
slabost. Treba da ustanem i idem. Sada barem znam kuda. Tamo gde je sada
sunce, tamo je zapad. Moram da idem, moram da nađem vodu i nešto za jelo.
Moram. Inače ću umreti. Ovo je pustinja. Dospela sam u pustinju. To u šta sam
ušla u Galebovoj kuli bio je magični portal, čarobnjačka naprava pomoću koje
možeš da se prenosiš na velike razdaljine...

Portal u Tor Lari bio je čudan portal. Kad se popela na poslednji sprat, tamo
nije bilo ničeg sem golih memljivih zidova. I na jednom zidu zasijao je

nepravilni ovalni oblik u kojem je opalescentno svetlucalo. Pokolebala se, ali ju
je portal privukao, prizivao, upravo ju je tražio. A drugog izlaza nije bilo, samo
taj svetlucavi oval. Zatvorila je oči i ušla.

A onda su navrli zaslepljujuća svetlost i pomamni vir, vazdušni udar koji ti
oduzima dah i koji pritiska rebra. Sećala se leta u tišini, hladnoći i pustinji,
potom je ponovo blesnulo i zagrcnula se od vazduha. Gore je bilo plavetnilo,
dole mutno sivilo.

O portalima sam čitala u hramu, setila se, istresajući pesak iz kose. U
knjigama su se pominjale izvitoperene ili haotične teleportacije koje nose
neznano kuda i bacaju te neznano gde. Portal u Galebovoj kuli sigurno je bio
baš takav. Izbacio me je negde na kraj sveta. Niko ne zna gde. Niko me ovde
neće tražiti i neće me naći. Ostanem li ovde, umreću.

Ustala je. Mobilišući svoje snage, posmatrajući stenu, učinila je prvi korak. Pa
drugi. I treći.

Ti prvi koraci uverili su je da su joj kopče na desnoj čizmi pokidane, a da joj
sara koja pada onemogućava kretanje. Sela je, ovog puta hotimično,
neprimorano, pregledala odeću i opremu. Koncentrisana na tu aktivnost,
zaboravila je umor i bol.

Prvo što je otkrila bila je korda. Zaboravila je na nju, korica joj je skliznula
unazad. Pored korde, kao i obično, za pojasom joj je bila i vrećica. Poklon od
Jenefer. U njoj je bilo sve što ’dama uvek treba da ima sa sobom’. Ciri razveza
mošnju. Nažalost, standardna damska oprema nije predviđala situaciju u kojoj se
našla. U torbici je bio češalj od kornjačevine, univerzalna nožić-turpija za nokte,
upakovan sterilni tampon od lanene tkanine i kutijica od jadeita u kojoj je bila
mast za ruke.

Ciri je momentalno namazala mašću ispucalo lice i usta, smesta je, takođe,
halapljivo polizala mazivo sa usana. Bez premišljanja, izlizala je čitavu kutijicu
naslađujući se mašću i mrvicom okrepljujuće vlage. Kamilica, amber i kamfor,
koji su imali ulogu arome, stimulativno su delovali.

Saru što joj je spadala zaveza kaišićem koji je izvukla iz rukava, ustade,
trupnu nekoliko puta, probe radi. Otpakova tampon, razvi ga i napravi od njega
široku povesku za razbijene slepoočnice i čelo, koje je izgorelo od sunca.

Ustade, namesti pojas, premesti kordu bliže levom kuku, mahinalno je izvuče
iz futrole, proveri njen vrh. Bila je oštra. Znala je to.

Imam oružje, pomisli. Ja sam čarobnica. Ne, neću se ovde izgubiti. Ma kakva

glad, izdržaću ja, u Melitelinom hramu ponekad se postilo i dva dana. A voda...
Vodu moram da nađem. Hodaću dokle god je ne nađem. Ovoj prokletoj
pustinji negde mora biti kraj. Da je pustinja velika, znala bih o njoj nešto,
primetila bih je na mapama koje sam gledala s Jareom. Jare... Da mi je znati šta
on sada radi...

Krećem, odlučila je. Idem na zapad, vidim da je tamo gde sunce zalazi jedini
siguran pravac. Pa ja nikad ne zalutam, uvek znam u kom pravcu treba da idem.
Ako bude trebalo, ići ću cele noći. Ja sam čarobnica. Čim povratim snagu, trčaću
kao po Putanji. Tada ću brzo dospeti do kraja ove pustošije. Izdržaću. Moram
da izdržim... Eh, Geralt je sigurno često bivao u pustinjama kao što je ova, ko
zna, možda i u gorim...

Idem.
Krajolik se nije promenio posle prvog sata hoda. Unaokolo i dalje nije bilo
ničega, samo kamenje, sivkasto-crveno, oštro, odronjavalo se pod nogama,
iziskivalo veliki oprez. Retko šiblje, suvo i bodljikavo, izbacivalo je pred nju iz
raselina izuvrtane izdanke. Na svakom koraku Ciri se zaustavljala računajući da
će naići na listove i mlade grane koje može da isisa i sažvaće. Ali žbun je imao
samo trnje koje je ranjavalo prste. Ni štap iz njega nisi mogao da odlomiš.
Drugi i treći žbun bili su isti, naredne nije ni pogledala, prošla ih je ne
zadržavajući se.
Brzo se smrkavalo. Sunce se spustilo nad zupčasti, istriženi horizont, nebo je
blesnulo od rumeni i purpura. Sa sumrakom je dolazila i hladnoća. Isprva joj se
zaradovala, hladnoća je umirivala ispucalu kožu. Ubrzo je, ipak, postalo još
hladnije, i Ciri je počela da cvokoće. Ubrzala je korak, računajući na to da će je
odsečan hod zagrejati, ali napor je opet pobudio bol u kuku i u kolenu. Počela je
da hramlje. Da stvar bude gora, sunce se potpuno sakrilo iza horizonta i
momentalno je zavladao mrak. Mesec je bio mlad, a zvezde, od kojih se iskrilo
nebo, nisu bile od pomoći. Ciri uskoro nije videla put pred sobom. Nekoliko
puta je pala, osetivši bol zbog oguljene kože na korenu šake. Dvaput je natrapala
nogom na raselinu između kamenja, i samo ju je izvežbani veštičarski manevar
prilikom pada spasao od izvrtanja i lomljenja noge. Shvatila je da ništa od toga
neće biti. Hodati po mraku bilo je nemogućno.
Sela je na ravnu bazaltnu stenu, iznurena od očajanja. Nije pojma imala da li
je održavala pravac dok je išla, već odavno je izgubila mesto gde je sunce nestalo
iza horizonta, potpuno je izgubila iz vida svetlucaj kojim se rukovodila za vreme

prvih sati posle zalaska sunca. Unaokolo je bilo već samo neprozirno zift-crnilo.
I oštra hladnoća. Hladnoća koja ju je paralisala, štipala do kostiju, primoravala je
da se grbi i uvlači glavu među bolno zgrčena ramena. Ciri je počela da čezne za
suncem, mada je znala da će sa njegovim izlaskom pokuljati na stene i jara koju
neće biti u stanju da podnese. Po kojoj neće biti u stanju da i dalje hoda. Opet je
osetila kako grlo sputava njenu želju da zaplače, kako je obuzima talas očajanja i
beznađa. Ali ovog puta očajanje i beznađe prometnuše se u bes.

– Neću da plačem! – vrisnu u mraku. – Ja sam čarobnica! Ja sam...
Čarobnica.
Ciri podiže ruke, prisloni šake na slepoočnice. Moć je svuda. U vodi, u
vazduhu, u zemlji...
Ustade brzo, ispruži ruke, polako, nesigurno kroči nekoliko koraka,
grozničavo tražeći izvor. Imala je sreće. Gotovo istog trenutka osetila je u ušima
poznati šum i pulsiranje, osetila je energiju koja udara iz vodene žile skrivene u
dubinama zemlje. Crpla je Moć oprezno, suzdržavajući udisaj, jer je bila svesna
da je u stanju iscrpljenosti usled iznenadne dezoksidacije mozga momentalno
mogla da ostane bez svesti, čime bi svi njeni napori bili upropašćeni. Energija ju
je polako ispunjavala, donosila je poznatu, trenutnu euforiju. Pluća su ubrzala i
pojačala rad. Ciri je savladala ubrzano disanje – suviše intenzivno napajanje
kiseonikom takođe je moglo imati katastrofalne posledice.
Uspela je.
Najpre umor, pomisli, najpre taj bol koji parališe ruke i noge. Zatim
hladnoća. Moram podići telesnu temperaturu...
Postepeno, prisećala se pokreta i magijskih formula. Neke je izvodila i
izgovarala suviše brzo – najednom su je uhvatili grčevi i drhtavice, silovita
spazma i vrtoglavica sasekoše je u kolenima. Sede na bazaltnu ploču, umiri
uzdrhtale ruke, ovlada aritmičnim, isprekidanim disanjem.
Ponovila je formule, primoravajući sebe da bude smirena i precizna,
usredsređena i puna volje. I ovog puta rezultat je bio momentalan. Toplotu koja
ju je podilazila rastrljala je po butinama i vratu. Ustala je, osećajući da umor
nestaje, a bolni mišići se opuštaju.
– Ja sam čarobnica! – povika trijumfalno, visoko podigavši ruku. – Dođi,
Svetlosti besmrtna! Prizivam te. Aen’drean va, eveigh Aine!
Nevelika, topla svetlosna kugla odlepršala je iz njene ruke kao leptir, bacajući
po kamenju pokretne mozaike-senke. Lagano pomičući ruku, stabilizovala je

kuglu, postavila ju je tako da visi ispred nje. To nije bilo najsrećnije rešenje –
svetlo ju je zaslepljivalo. Pokušala je da smesti kuglu iza leđa, ali i to je dalo rđav
efekat – njena sopstvena senka ležala je na putu, kvarila je vidljivost. Ciri je
polako premeštala svetleću kuglu u stranu, okačila ju je malo iznad desnog
ramena. Mada kugla nije bila ni prineti pravoj magičnoj Aine, devojčica je bila
neobično ponosna na svoj podvig.

– Oho! – rekla je šepureći se. – Šteta što Jenefer to ne vidi!
Živo i energično stade da hoda; koračala je brzo i sigurno, birajući put u
treperavoj i nesigurnoj kjaroskuro{32} perspektivi koju je davala svetlosna kugla.
Dok je hodala, trudila se da se priseti drugih magijskih formula, ali joj se
nijedna nije učinila adekvatna, prikladna u toj situaciji, a povrh toga, neke su bile
vrlo iscrpljujuće, pribojavala ih se, nije htela da ih koristi ako nije slučaj krajnje
nužde. Nažalost, nije znala nijednu koja bi joj stvorila vodu ili hranu. Znala je da
takve postoje, ali ona nije umela da primeni nijednu od njih.
U svetlu magije, dotad mrtva priroda najednom je živnula. Ispod Cirinih
nogu bežali su nezgrapni svetlucavi balegari i dlakavi pauci. Neveliki
crvenkastožuti škorpion koji je vukao za sobom člankoviti rep hitro joj prepreči
put, zbrisa u pukotinu između kamenja. Zeleni dugorepi gušter kidnuo je u
mrak, šuškajući po šljunku. Hvatali su maglu pred njom glodari nalik velikim
miševima, okretno i visoko poskakujući na zadnjim nogama. Nekoliko puta u
mraku je ugledala odblesak očiju, a jednom je čula i siktanje od kojeg se ledi krv
u žilama, koje je dopiralo iz stenovitih razvalina. Ako se isprva i nosila mišlju da
ulovi nešto što bi mogla pojesti, siktanje joj je potpuno ubilo volju da čeprka po
kamenju. Počela je pažljivije da gleda ispod nogu, a pred očima su joj bile
gravire iz knjiga koje je videla u Kaer Morhenu. Gigantski škorpion. Skerletija.
Himera. Karakondžula. Lamija. Krabzila{33}. Čudovišta koja žive u pustinjama.
Išla je, osvrćući se plašljivo i budno ćuleći uši, stiskajući u oznojenoj ruci balčak
korde.
Posle nekoliko sati svetlosna kugla je postala mutna, svetlost koju je bacala
oslabila je, ugasla, rasplinula se. Naprežući se da bi se koncentrisala, ponovo je
izgovorila magijsku formulu. Kugla je nekoliko sekundi pulsirala dajući svetliji
odsjaj, ali je smesta pocrnela i opet ugasla. Ciri je napor zanjihao, zaleluja se,
pred očima su joj zaigrale crne i crvene mrlje. Tromo sede, zaškripaše šljunak i
kamenčići.

Kugla je potpuno zgasla. Ciri više nije pokušavala sa magijskim formulama;
klonula i obesnažena u toj pustinji, unapred je bila osuđena na neuspeh.

Ispred nje, daleko na horizontu, pomaljalo se maglovito svetlo. Pogrešila sam
put, zaključila je zaprepašćeno. Sve sam pobrkala... Isprva sam išla na zapad, a
sunce sad izlazi pravo ispred mene, što znači...

Iznurenoj od premora i pospanosti, čak joj ni hladnoća od koje se tresla nije
rasterivala san sa očiju. Neću zaspati, odlučila je. Ne smem da zaspim... Ne
smem...

Probudila ju je prodorna hladnoća i sve jača svetlost, osvestio ju je bol u
stomaku koji je svrdlao po njenoj utrobi, suvo i dosadno peckanje u grlu.
Pokušala je da ustane. Nije mogla. Bolni i ukrućeni udovi odbijali su poslušnost.
Pipajući prstima unaokolo, osetila je na prstima vlagu.

– Voda... – iskrkljala je. – Voda!
Sva zadrhta, postavi se četvoronoške, priljubi usne uz bazaltnu stenu, gorljivo
skupljajući kapljice jezikom s glatke površine, isisavajući vlagu iz udubljenja na
neravnoj površini stene. U jednom cugu je skupila bezmalo pola šake rose –
posrkala ju je zajedno sa peskom i šljunkom, nije se usuđivala da ispljune.
Osvrnula se oko sebe.
Oprezno, da joj ne ispadne ni najmanja kap, skupljala je jezikom sjajne
kapljice koje su visile na trnju patuljastog žbuna što je zagonetno uspeo da nikne
između kamenja. Na zemlji je ležala njena korda. Nije se sećala kad ju je izvadila
iz korica. Oštrica je bila mutna od slojeva rose. Pedantno i detaljno polizala je
hladni metal.
Savlađujući bol od kojeg joj se kočilo telo, krenula je napred, četvoronoške,
prateći tragove vlage na drugom kamenju. Ali zlatni sunčev disk već se probio
preko krševitog horizonta, zalio je pustinju zaslepljujućom žutom svetlošću,
munjevito osušio stene. Ciri radosno dočeka to otopljavanje, svesna ipak
činjenice da će uskoro, pod suncem koje nemilosrdno prži, početi da čezne za
noćnom hladnoćom.
Okrete leđa bleštavoj kugli. Tamo gde je svetlela bio je istok. A ona je morala
da ide na zapad. Morala je.
Vrelina je uzimala maha, bivala sve jača, uskoro je bila neizdržljiva. U podne
ju je toliko iznurila da je htela – ne htela morala da promeni pravac kretanja u
potrazi za hladovinom. Konačno je pronašla zaklon: veliku stenu koja liči na
pečurku. Upuzala je pod nju.

I tada je između kamenja ugledala predmet: bila je to kutija od jadeita u kojoj
je bila mast za ruke, olizana do poslednje mrvice.

Nije našla u sebi dovoljno snage da bi mogla da zaplače.

Glad i žeđ nadjačale su iscrpljenost i rezignaciju. Zateturavši se, počela je da
hoda. Sunce je pržilo.

Daleko na horizontu, iza lelujave zavese vreline, ugledala je nešto što je
moglo da bude samo planinski lanac. Veoma dalek planinski lanac.

Kada je pala noć, s ogromnim trudom zacrpla je Moć, ali je magija čarobne
kugle uspela tek posle nekoliko pokušaja, i toliko ju je iscrpla da nije mogla da
ide dalje. Izgubila je svu energiju, čarobne formule zagrevanja i opuštanja nisu
uspele uprkos mnogim pokušajima. Čarolijom stvoreno svetlo ohrabrivalo ju je i
bodrilo, ali ju je hladnoća iznurivala. Od prodorne, oštre hladnoće drhtala je
celim telom do samog svitanja. Cvokotala je, nestrpljivo očekujući izlazak sunca.
Izvadila je svoju kordu iz korica, oprezno ju je položila na kamen tako da metal
prekrije rosa. Bila je strahovito iznemogla, ali su glad i žeđ rasterivale san.
Izdržala je do zore. Još uvek je bilo hladno kad je halapljivo počela da liže rosu
sa oštrice noža. Kad se razdanilo, smesta se bacila na zemlju, četvoronoške
tražeći vlagu u udubljenjima i pukotinama.

Čula je siktanje.
Veliki šareni gušter na obližnjem kamenom bloku razjapljivao je svoju
bezubu vilicu, kostrešio impozantni hrbat, nadimao gušu i šibao repom po
kamenu. Ispred guštera se videla malena pukotina sa vodom.
Ciri se najpre prestrašeno povukla, ali ju je odmah obuzeo očaj i neobuzdan
bes. Pipajući naokolo drhtavim rukama, dočepala se ćoškastog komadića stene.
– To je moja voda! – zaurlala je. – Moja!
Hitnula je kamen. Promašila je. Gušter poskoči otkrivajući duge kandže na
svojim nogama, okretno umače u stenoviti lavirint. Ciri se prisloni uz kamen,
isisa ostatke vode iz pukotine. I onda ih ugleda.
Iza kamena, u okruglom koritu, ležalo je sedam jaja izvirujući iz crvenkastog
peska. Devojčica nije razmišljala nijedan tren. Na kolenima je dopuzala do
gnezda, dohvatila jedno jaje i zarila zube u njega. Kožurasta skrama je napukla i
smlohavila se u njenoj ruci, gusta lepljiva masa curila joj je u rukav. Ciri je isisala
jaje, olizala ruku. S mukom je gutala, uopšte ne osećajući ukus.
Isisala je sva jaja i ostala u četvoronožnom položaju, lepljiva, prljava, zasuta

peskom, iz zuba joj se cedila bala, grozničavo je grebala po pesku, a iz nje je
provaljivao neljudski jecaj. Zamrla je.

(Ispravi se, princezo! Ne naslanjaj laktove na sto. Pazi kako uzimaš činiju,
uprljaćeš čipke na rukavima! Obriši usta salvetom i prestani da mljackaš! Za ime
božje, zar niko nije naučio ovo dete kako treba da se ponaša za stolom? Cirila!)

Naslonivši glavu na kolena, Ciri se rasplakala.
Izdržala je u hodu do podneva, a onda ju je vrućina savladala i morala je da
se odmori. Dugo je dremala, skrivena u hladu pod kamenom raselinom. Senka
joj nije davala hladovinu, ali je bila bolja od sunca koje je pržilo. Žeđ i glad
rasterivale su san.
Daleki planinski lanac, činilo joj se, plamteo je i sijao pod zracima sunca.
Možda na vrhovima tih planina, pomislila je, ima snega, možda tamo ima leda,
možda je i potok tamo. Moram donde stići, moram, brzo.
Hodala je skoro cele noći. Rešila je da se upravlja zvezdama. Čitavo nebo
bilo je u zvezdama. Ciri je žalila što nije pazila na časovima, što nije želela da
proučava astronomske atlase iz hramovne biblioteke. Znala je, razume se,
najvažnija sazvežđa – Sedam koza, Krčag, Srp, Zmaj i Zimska devica – ali ona
su se nalazila visoko na nebeskom svodu i teško je bilo upravljati se njima dok
hodaš. Pa ipak, iz treperavog mravinjaka uspela je da odabere jednu dosta jasnu
zvezdu, koja je, po njenom mišljenju, pokazivala odgovarajući pravac. Nije znala
koja je to zvezda, pa joj je sama nadenula ime. Nazvala ju je Oko.
Hodala je. Činilo se da se planinskom lancu prema kojem se kretala nimalo
nije približila – rastojanje je bilo isto kao i juče. Ali bio joj je putokaz.
Dok je išla, pažljivo je osmatrala. Pronašla je još jedno guštersko gnezdo, u
njemu su bila četiri jajeta. Opazila je zelenu biljku, ne dužu od malog prsta, koja
je nekim čudom uspela da nikne među stenama. Otkrila je trag velike smeđe
bube. I tankonogog pauka.
Sve je pojela.
U podne je ispovraćala to što je pojela, a onda je izgubila svest. Kad je došla
sebi, potražila je malu hladovinu, ležala je, sklupčana, rukama stežući bolni
stomak.
Kad je sunce zašlo, krenula je. Udirečena, kao automat. Nekoliko puta je
padala, ustajala, išla dalje.
Išla je. Morala je da ide.
Veče. Odmor. Noć. Put joj pokazuje Oko. Hod do potpune malaksalosti,

koja je nastupila mnogo pre izlaska sunca. Odmor. Plitak san. Glad. Hladnoća.
Nije bila sposobna da upotrebi ni magičnu energiju, pokušaj da iščara svetlost i
toplotu bio je pravi fijasko. Žeđ se samo pojačavala od rose koju je izjutra
olizivala sa kamena i oštrice korde.

Kad je sunce izašlo, zaspala je osećajući otopljavanje. Probudila ju je jara koja
je pekla. Ustala je, išla je dalje.

Onesvestila se posle nepunog sata hodanja. Kada se osvestila, sunce je stajalo
u zenitu, pržilo je. Nije imala snage da traži senku. Nije imala snage da ustane.
Ali je ustala.

Išla je. Nije se predavala. Gotovo čitav naredni dan. I jedan deo noći.
Najveću vrućinu opet je prespavala, sklupčana ispod kose stene zarivene u
pesak. San je bio plitak i mučan – sanjala je vodu, pijaću vodu. Velike bele
vodopade okružene izmaglicom i dugom. Raspevane potoke. Male šumske
izvore osenčene listovima paprati uronjene u vodu. Dvorske fontane koje mirišu
na mokri mermer. U mahovinu obrasle bunare i čabrove iz kojih se preliva
voda... Kapljice koje se slivaju iz ledenica što se tope... Voda. Hladna,
životvorna voda, koja zadaje oštar bol zubima, ali voda tako čudesnog,
neponovljivog ukusa...
Probudila se, skočila na noge lagane i uputila se u pravcu iz kog je i došla.
Vraćala se, vrteći se i padajući. Morala je da se vrati! Prošla je pored vode dok je
išla. Prošla je i nije se zaustavila, prošla je kraj potoka koji je šumeo među
kamenjem! Kako je mogla da bude tako nesmotrena!
Osvestila se.
Vrelina je popustila, bližilo se veče. Sunce je pokazivalo zapad. Planine.
Sunce nije moglo, nije imalo prava da bude iza njenih leđa. Ciri je oterala
priviđenja, zaustavila je plač. Okrenula se i nastavila da hoda.
Hodala je cele noći, ali veoma sporo. Nije otišla daleko. Zaspivala je u hodu,
sanjajući vodu. Sunce koje se rađa zateklo ju je kako sedi na kamenom bloku,
zagledanu u oštricu korde i obnažene podlaktice.
Krv je tečna. Može da se pije.
Oterala je priviđenja i košmare. Olizala je sečivo prekriveno rosom i opet je
hodala.
Onesvestila se. Pošto su je pržili sunce i zagrejano kamenje, došla je sebi.
Ispred sebe, iza zavese zatitrane od vreline, videla je istriženi, zupčasti
planinski lanac.

Bliže je. Znatno bliže.
Ali više nije imala snage. Sela je.
Korda u njenoj ruci odbijala je zrake sunca, gorela je. Bila je oštra. Znala je
to.
Zašto se mučiš, upitala ju je korda ozbiljnim, mirnim glasom pedantne
čarobnice Tisaje de Friz. Zašto sebe osuđuješ na patnju? Završi s tim najzad!
Ne. Neću se predati.
Nećeš izdržati. Znaš li kako se umire od žeđi? Svakog trenutka možeš da
poludiš, a tada će već biti prekasno. Tada više nećeš moći da to okončaš.
Ne. Neću se predati. Izdržaću.
Vratila je kordu u korice. Ustala je, zateturala se, pala. Ustala je, zateturala se,
nastavila da hoda.
Iznad sebe, visoko na žutom nebu, ugledala je beloglavog supa.
Kad se ponovo osvestila, više se nije sećala pada. Nije se sećala koliko dugo
je ležala. Pogledala je uvis. Beloglavom supu koji je kružio iznad nje pridružila
su se još dva supa. Nije imala snage da ustane.
Shvatila je da je to kraj. Mirno je to prihvatila. Upravo sa olakšanjem.

Nešto ju je dotaklo.
Nešto lako i oprezno munulo ju je u ruku. Nakon dugotrajne usamljenosti,
kad ju je okruživalo samo mrtrvo i nepomično kamenje, taj dodir je učinio da
uprkos malaksalosti silovito đipi – ili je barem pokušala da se podigne. To što ju
je dotaklo zanjištalo je i odskočilo, uz glasan topot.
Ciri s mukom ustade, brišući zglobovima krmeljave uglove očiju.
Poludela sam, pomislila je.
Nekoliko koraka ispred nje stajao je konj. Zažmirkala je. Nije bila opsena.
Bio je to pravi konj. Konjić, mladi konj, gotovo ždrebac.
Osvestila se. Oblizala je ispucale usne i nehotično se nakašljala. Konjić
poskoči i udalji se, čagrljajući kopitima po šljunku. Kretao se veoma čudno i
boja dlake mu je bila netipična – ni kulašasta ni siva. Ali možda je sanio tako
izgledao jer mu je sunce bilo iza leđa.
Konjić je zafrktao i kročio nekoliko koraka napred. Sad je bolje mogla da ga
vidi. Toliko bolje da je, sem faktički netipične boje diake, momentalno uspela da
opazi čudne nepravilnosti građe – sitnu glavu, neobično vitak vrat, tanka putišta,
dug, bujan rep. Konj se zaustavio i pogledao ju je, okrećući profil. Ciri

bezglasno uzdahnu.
Sa konjićevog zasvođenog čela štrčao je rog, dug najmanje dva pedlja.
Nemoguće nad nemogućim, pomislila je Ciri osvešćujući se, sabirajući misli.

Pa jednoroga više nema na svetu, pa izumrli su. Čak ni u Vešterskom zborniku u
Kaer Morhenu nije bilo jednoroga! O njima sam čitala samo u Knjizi mitova u
hramu... Aha, a u Physiologusu koji sam pregledala u Ðankardijevoj banci, bila je
ilustracija koja predstavlja jednoroga. Ali jednorog sa crteža je više ličio na jarca
nego na konja, imao je kosmata putišta i kozju bradicu, a rog mu je bio valjda
dva lakta dug...

Čudilo ju je što se svega tako dobro seća, što pamti događaje koji su se desili
pre stotinu godina. U glavi joj se najednom zavrtelo, utroba joj se uvijala od
bola. Jauknula je i sklupčala se. Jednorog je zafrktao i koraknuo ka njoj,
zaustavio se, visoko podigao glavu. Ciri se odjednom setila šta je pisalo u
knjigama o jednorozima.

– Priđi slobodno... – iskrkljala je, pokušavajući da sedne. – Priđi jer ja sam...
Jednorog zafrkta, odskoči i odgalopira, kočoperno izvijajući repom. Ali časak
zatim se zaustavi, zamahnu glavom, zagrebe kopitom i glasno zarza.
– To nije istina! – očajnički zaječa Ciri. – Jare me je samo jednom poljubio, a
to se ne računa. Vrati se!
Od učinjenog napora zamrači joj se pred očima, bespomoćno pade na
kamenje. Kad je najzad uspela da podigne glavu, jednorog je opet bio blizu.
Gledajući je ispitivački, nagnuo je glavu i tiho zafrktao.
– Ne boj se mene... – šapnula je. – Ne moraš, jer... Jer ja umirem...
Jednorog zarza, mašući glavom. Ciri izgubi svest.
Kada se prenula, bila je sama. Bolna, ukočena, žedna, gladna i sama samcita.
Jednorog je bio opsena, iluzija, san. I nestao je isto tako kao što nestaje san.
Shvatila je to, prihvatila je, a ipak je osećala žalost i očajanje, kao da je stvorenje
faktički postojalo, bilo pored nje i napustilo je. Kao što su je svi napustili.
Želela je da ustane, ali nije mogla. Naslonila je lice na kamenje. Polako je
posegnula ka svom boku, napipala je dršku kratkog mača.
Krv je tečna. Moram da pijem.
Čula je lupu kopita, frktanje.
– Vratio si se... – šapnula je, podižući glavu. – Stvarno si se vratio?
Jednorog glasno zafrkta. Ugledala je njegova kopita, blizu, tik pored sebe.
Kopita su bila mokra. S njih se slivala voda.

Nada ju je osnažila, ispunila euforijom. Jednorog je predvodio, Ciri je išla za
njim, i dalje u neverici da li je to san. Kad ju je zamor ipak nadjačao, krenula je
četvoronoške. Zatim je puzala.

Jednorog ju je uveo između stena, u plitku jarugu čije je dno bilo posuto
peskom. Ciri je puzala ostacima snage. Ali je puzala. Jer pesak je bio mokar.

Jednorog se zaustavio nad vidljivim udubljenjem u pesku, zarzao, snažno
zagrebao kopitom, jednom, dvaput, triput. Shvatila je. Dopuzala je bliže,
pomogla mu je. Rila je po zemlji, lomeći nokte, kopala je, odgrtala. Dok je to
radila, verovatno je jecala, nije bila sigurna. Kad se na dnu udubljenja pojavila
blatnjava tečnost, smesta je priljubila usta uz nju, mutnu vodu pomešanu s
peskom srkala je tako halapljivo da je tečnost nestala. Ciri se s ogromnim
naporom savladala, produbila dno, pomažući se kordom, a onda je sela i čekala.
Škripao joj je pesak u ustima, drhtala je od nestrpljenja, ali je čekala dok se
udubljenje opet ne napuni vodom. A onda je pila. Dugo.

Treći put je pustila da se voda unekoliko slegne, ispila je četiri gutljaja bez
peska, samo sa muljem. I tada se setila jednoroga.

– Sigurno si i ti žedan, Konjiću – rekla je. – Ali nećeš da piješ blato. Nijedan
konjić ne pije blato.

Jednorog zarza.
Ciri produbi udubljenje, kamenjem je ojačala njegove ivice.
– Sačekaj, Konjiću. Neka malo odstoji...
’Konjić’ zafrkta, zatopta, okrete glavu.
– Ne duri se. Pij.
Jednorog oprezno primače nozdrve vodi.
– Pij, Konjiću. Ovo nije san. Ovo je prava voda.
Ciri je isprva odugovlačila, nije želela da ode od izvora. Upravo je izmislila
nov način ispijanja: potapanjem maramice u udubljenje isisavala je vodu koja se
tako cedila od peska i mulja. Ali jednorog je navaljivao, rzao, toptao, udaljavao
se, ponovo se vraćao. Pozivao ju je da hoda i pokazivao joj put. Ciri je posle
dužeg razmišljanja poslušala – životinja je bila u pravu, trebalo je ići prema
planinama, trebalo je izaći iz pustinje. Krenula je za jednorogom, osvrćući se i
detaljno beležeći u sećanju položaj izvora. Nije htela da zaluta ako bi opet
morala ovde da se vrati.
Išli su zajedno čitav dan. Jednorog, kog je nazivala Konjić, vodio ju je. Bio je
to čudan konjić. Grizao je i žvakao travuljinu koju ne bi taknula ni izgladnela

koza, a kamoli konj. A kad je uhvatio na delu kolonu velikih mrava koji su
tumarali između kamenja, počeo je i njih da jede. Ciri je to najpre gledala sa
čuđenjem, a onda je i sama pristupila gozbi. Bila je gladna.

Mravi su bili strašno kiseli, ali možda joj se baš zahvaljujući tome nije
povraćalo. Sem toga, mrava je bilo mnogo, mogla je lepo da razradi ukočenu
vilicu. Jednorog ih je jeo u komadu, a ona se zadovoljavala trbušnim delom,
ispljuvavajući tvrde delove hitinskog oklopa.

Krenuli su dalje. Jednorog je ugledao nekoliko busenova požutelih čičaka i sa
slašću ih pojeo. Ovog puta Ciri mu se nije pridružila. Ali kad je Konjić u pesku
ugledao gušterova jaja, ona je jela, a on je gledao. Krenuli su dalje. Ciri je uočila
busen čička, pokazala ga je Konjiću. Posle nekog vremena Konjić joj je skrenuo
pažnju na ogromnog crnog škorpiona s repom dugim verovatno jedan i po
pedalj. Ciri je zgazila nakazu. Videvši da ona ne žuri da jede škorpiona, jednorog
ga je pojeo sam, a nedugo potom pokazao joj je sledeće gušterovo gnezdo.

Njihova saradnja, kao što se pokazalo, bila je dosta dobra.
Išli su.
Planinski lanac bio je sve bliži.
Kad je pala duboka noć, jednorog se zaustavio. Spavao je stojećki. Ciri, koja
je imala iskustva s konjima, najpre je pokušavala da ga nagovori da legne –
mogia je da pokuša da spava na njemu i iskoristi njegovu toplinu. Ništa od toga
nije ispalo. Konjić se durio, i dalje se držeći na odstojanju. Njegovo ponašanje
uopšte nije bilo tipično, kao što je bilo opisano u naučnim knjigama – očito nije
imao ni najmanje namere da stavi glavu u njeno krilo. Ciri je bila puna sumnje.
Nije isključivala da su knjige lagale u pogledu jednoroga i devica, ali je postojala
i druga mogućnost. Jednorog je bio očigledno ždrebe jednoroga, kao mladunče
nije imao blage veze o devicama. Mogućnost da je Konjić bio u stanju da oseti i
ozbiljno tretira tih nekoliko davnih snova – odbacila je. Pa ko bi mogao ozbiljno
da shvata snove?

*
Malo ju je razočarao. Putovali su dva dana i dve noći, a on nije našao vodu,
mada ju je tražio. Nekoliko puta se zaustavljao, mahao glavom, vodio rogom, a
onda išao kasom, pronicao u stenovite raseline, grebao kopitima po pesku.
Nalazio je mrave, njihova jaja i larve. Nalazio je i gušterova gnezda. Našao je i
šarenu zmiju, koju je vešto izgazio. Ali vodu nije našao.
Ciri je primetila da jednorog vrluda, da se ne drži prave linije kretanja. Počela

je opravdano da sumnja da to stvorenje uopšte nije ni živelo u pustinji. Da je
jednostavno zalutalo. Isto kao i ona.

Mravi, koje su sve češće nalazili u obilju, sadržavali su u sebi kiselu vlagu, ali
Ciri je sve ozbiljnije razmišljala o povratku na izvor. Ako odu još dalje i ne nađu
vodu, ne bi imala dovoljno snage da se vrati. Vrućina nije jenjavala, hodanje ju
je iznurivalo.

Već je htela to da počne da objašnjava Konjiću kad on najednom otegnuto
zarza, mahnu repom i pobeže galopom nizbrdo, među zupčaste stene. Ciri
krenu za njim, jedući u hodu mravlje zatke.

Veliki prostor između stena ispunjavao je široki peščani sprud, a u njemu se
jasno videla udoljica.

– Gle! – obradova se Ciri. – Mudar si ti konjić, Konjiću. Opet si našao izvor.
U toj jami mora da ima vode!

Jednorog je otegnuto frktao, lakim kasom praveći krug oko udoljice. Ciri se
približila. Udoljica je bila velika, u najmanju ruku prečnika šest metara. Imala je
pravilan i pedantan kružni oblik, podsećala je na levak toliko pravilnog oblika
kao da je neko u pesku otisnuo gigantsko jaje. Ciri je najednom shvatila da tako
pravilan oblik nije mogao stihijski da nastane. Ali već je bilo prekasno.

Na dnu levka nešto se pomerilo, a Ciri po licu naglo zapljusnuše pesak i
šljunak. Odskočila je, pala i zapazila da tone. Prskanje šljunkovite fontane nije
šibalo samo po njoj, nego i po ivici levka, a ivica se odronjavala u talasima i
vukla na dno. Smesta je shvatila da siloviti pokreti samo pogoršavaju stvar,
potpomažu osipanje peska. Okrenula se poleđuške, zarila se u tlo potpeticama i
široko razmahnula rukama. Na dnu jarka pomerio se i zatalasao pesak, i videla
je da pod njim vire smeđa, dobrih pola hvata dugačka klešta koja su se
završavala kukama. Ponovo je vrisnula, ovog puta znatno glasnije.

Šljunak je odjednom prestao da pljušti po njoj, počeo je da šiba po suprotnoj
ivici levka. Jednorog je stao kao ukopan, pomahnitalo je njištao, ivica jarka
odronila se pod njim. Pokušavao je da se otme iz peska u koji je greznuo, ali
uzalud – sve više i sve brže je greznuo u pesak i survavao se prema dnu.
Stravična klešta silovito zaškljockaše.

Jednorogočajnički zarza, otimao se, bespomoćno udarajući prednjim
kopitima po pesku koji se osipao. Zadnje noge bile su mu potpuno zarobljene.
Kad se otklizao na samo dno jaruge, ščepaše ga jezive štipaljke stvora koji se
skrivao u pesku.

Čuvši žestoku bolnu pisku, Ciri je besno dreknula i bacila se u jamu, čupajući
kordu iz korica. Čim se našla na dnu, shvatila je da je pogrešila. Čudovište se
krilo duboko, ubodi korde nisu do njega dopirali preko slojeva peska. Da stvar
bude još gora, monstrum je jednoroga, uvučenog u peščanu stupicu, držao u
svojim kleštima, i jednorog je mahnitao od bola, skičao je, udarao je nasumice
prednjim kopitima, preteći da joj polomi kosti.

Veštičarski plesovi i trikovi ovde nimalo nisu bili od koristi. Ali postojala je
jedna prilično jednostavna magijska formula. Ciri je prizvala Moć i udarila
telekinezom.

Oblak peska zalepršao je uvis, otkrivajući skrivenog monstruma u čije je
vilice bio zariven but jednoroga koji je skičao. Ciri je vrisnula od užasa. U životu
još nije videla nešto toliko gadno, ni u jednoj veštičarskoj knjizi nije videla takvu
ilustraciju. Nešto toliko skaredno nije mogla čak ni da zamisli.

Nakaza je bila prljavosiva, obla i bućasta kao stenica koja se napila krvi, uske
delove bokastog trupa pokrivala je retka dlaka. Noge, činilo se, uopšte nije ni
imala, dok su klešta bila dugačka koliko i ona sama.

Pošto je ostala bez svoje peščane zaštite, grdoba smesta ispusti jednoroga i
stade da se zakopava brzim, silovitim okretima svog nabreklog tela. Izuzetno
vešto je to izvodila, a jednorog, koji se kobeljao iz levka, još joj je u tome i
pomagao, potiskujući nadole naslage peska. Ciri obuze bes i žudnja za osvetom.
Bacila se na gnusobu, već jedva vidljivu pod peskom, i zarila svoju kordu u
njena povijena leđa. Napala je monstruma otpozadi, oprezno se držeći podalje
od štektavih klešta, kojima je, kako se pokazalo, uspevao da dosegne dosta
daleko unazad. Opet je zabola, a čudovište se zakopavalo neverovatnom
brzinom. Ali to nije činilo zato da bi pobeglo, nego da bi napalo. Za potpuno
skrivanje bilo je dovoljno da dvaput uvije telo. Skriven, monstrum je pokrenuo
silovit talas šljunka, zatrpavajući Ciri do polovine butine. Otimala se i bacila
unatrag, ali nije imala kud da beži – i dalje je bila u levku sipljivog peska, svaki
pokret ju je vukao ka dnu. A pesak na dnu se ispupčio u talasu koji je kuljao
prema njoj, dok su se iz talasa promolila šteketava klešta sa oštrim kukama na
krajevima.

Spasao ju je Konjić. Skliznuvši na dno levka, snažno je udario kopitima u
peščano ispupčenje koje je odavalo plitko pokrivenu nakazu. Sivi hrbat otkrio se
pod divljim šutevima. Jednorog je naherio glavu i zakucao strašilo rogom,
precizno, na mestu gde se kleštima naoružana glava spajala sa bokastim trupom.

Videvši da štipaljke za zemlju prignječenog monstruma bespomoćno oru po
pesku, Ciri doskoči, zamahnu i zabode kordu u telesinu koja je pocupkivala.
Iščupa oštricu, pa udari još jednom. I još jednom. Jednorog istrže rog i svom
silinom spusti prednja kopita na bokasti trup.

Izgaženi monstrum više nije pokušavao da se zakopava. Nije se uopšte
pomerao. Pesak oko njega počeo je da se vlaži od zelenkaste tečnosti.

Nije bilo lako izvući se iz levka. Udaljivši se nekoliko koraka, Ciri se
bespomoćno stropoštala na pesak, teško dahćući i podrhtavajući pod talasom
adrenalina koji joj je napadao grkljan i slepoočnice. Jednorog je obišao krug oko
nje. Nespretno je gazio, iz rane na butini tekla mu je krv, niz nogu je tekla do
putišta, crvenim tragom obeležavajući korake. Ciri se pridiže, četvoronoške, i
naglo se ispovraća. Malo zatim je ustala, zateturala se, prišla jednorogu, ali
Konjić nije dao da ga dira. Udaljio se, a onda se prućio i uvaljao u pesak. Zatim
je očistio rog, zarivajući ga nekoliko puta u pesak.

Ciri je takođe očistila i obrisala oštricu korde, svaki čas uznemireno gvireći
prema obližnjem levku. Jednorog ustade, zarza, krenu ka njoj.

– Želela bih da vidim tvoju ranu, Konjiću.
Konjić zarza i zamahnu rogatom glavom.
– Ako nećeš, ništa! Ako možeš da ideš, onda idemo. Bolje da ovde ne
ostajemo.
Nedugo zatim pojavio se na njihovom putu još jedan prostrani peščani
sprud, koji je do samih ivica stena što su ga okruživale bio išaran kraterima
iskopanim u pesku. Ciri je užasnuto posmatrala – neki krateri bili su, u najmanju
ruku, dvaput veći od onog u kom su se donedavno borili za život.
Nisu se usudili da preseku sprud, lavirali su između kratera. Ciri je bila
uverena da su krateri klopke za neoprezne žrtve, a monstrumi s dugačkim
kleštima koji su u njima sedeli bili su opasni samo za žrtve koje su u kratere
upadale. Ostajući u stanju opreza i držeći se daleko od jaruga, mogao si da
prevališ peščani teren prečicom i da se ne bojiš da će čudovište ispuzati iz levka i
početi da te juri. Bila je sigurna da nije rizično, ali je više volela da ne proverava.
Jednorog je očito delio to mišljenje – frktao je, brecao se i udaljavao, odvlačio ju
je od peščanih dina. Produžili su put, zaobilazeći opasan teren u širokom luku,
držeći se stena i tvrdog kamenog tla, koje nijedno čudovište ne bi bilo u stanju
da prekopa.
Dok je hodala, Ciri oka nije spuštala sa kratera. Nekoliko puta je videla kako

iz ubojitih klopki šikljaju uvis peščane fontane – čudovišta su produbljivala i
popravljala svoja staništa. Neki krateri bili su toliko blizu jedan drugog da je
šljunak koji bi izbacilo jedno čudovište dospevao u druge jaruge, uzbunjujući
grdobe skrivene na dnu, i tada je počinjala strašna kanonada, nekoliko trenutaka
pesak je zviždao i pljuštao unaokolo kao grad.

Ciri se pitala šta u ovoj bezvodnoj i mrtvoj pustari mogu da love te peščane
nemani. Odgovor je stigao sam od sebe – iz jedne od obližnjih jaruga u
širokom luku zalepršao je tamni predmet i s treskom pao blizu njih. Posle
kratkog kolebanja strčala je sa stena na pesak. To što je izletelo iz kratera bio je
leš glodara koji je podsećao na zeca. Barem po krznu. Leš je bio zgrčen, tvrd i
suv kao saraga, lagan i šupalj kao mehur. U njemu nije bilo ni kapi krvi. Ciri se
stresla – sad je znala šta vrebaju te rugobe i kako se hrane.

Jednorog je upozoravajuće zarzao. Ciri je podigla glavu. U najbližoj okolini
nije bilo nijednog kratera, pesak je bio ravan i gladak. I na njene oči taj ravni i
glatki pesak odjednom se naklobučio, a klobuk je brzo klizio u njenom pravcu.
Bacila je malog isisanog strva i dala se u trk do stene.

Odluka da zaobiđe peščanu dinu pokazala se vrlo opravdanom.
Krenuli su dalje, zaobilazeći čak i najmanji pojas peska, stupajući isključivo
po tvrdom tlu.
Jednorog je išao sporo, hramao je. Iz njegovog osakaćenog buta curila je krv.
Ali i dalje nije davao da mu Ciri priđe i pogleda ranu.

*
Peščani sprud znatno se suzio i stao da zavija. Sitni i sipljivi pesak ustupio je
mesto krupnom šljunku, pa oblucima. Kratere već duže nisu videli, pa su zato
rešili da idu stazom koju je obeležavao sprud. Iako je opet bila izmučena glađu i
žeđu, Ciri je počela brže da hoda. Postojala je nada. Kameni sprud nije bio
nikakav sprud. Bilo je to dno reke koja izvire iz planina. U reci nije bilo vode, ali
je vodila ka izvorima – suviše slabim i suviše neizdašnim da bi mogli da ispune
korito vodom, ali sigurno sasvim dovoljnim da utoliš žeđ.
Iako je krenula brže, morala je da uspori. Zato što je jednorog usporio. S
vidljivom mukom se kretao, posrtao je, vukao nogu, izvrtao kopito. Kad je palo
veče, legao je. Nije ustao kad mu je prišla. Dopustio je da mu pogleda ranu.
Bile su dve rane, sa obe strane oteklog, upaljenog buta. Obe rane bile su
crvene, obe su stalno krvarile, a zajedno s krvlju curio je i lepljiv gnoj gadnog
mirisa.

Čudovište je bilo otrovno.
Sledećeg dana bilo je još gore. Jednorog se jedva kretao. Uveče je legao na
kamenje i nije hteo da ustane. Kad je kleknula pored njega, vrhom njuške
opipao je ranjeni but, zarzao je. Bio je to bolan rzaj.
Gnoj je curio sve jače, miris je bio oduran. Ciri je izvukla kordu. Jednorog
prodorno zanjišta, pokuša da ustane, pa se zadnjim delom tela sruši na kamenje.
– Ne znam šta da radim... – zajecala je Ciri, gledajući u sečivo. – Stvarno ne
znam... Ranu sigurno treba zaseći, istisnuti gnoj i otrov... Ali ja ne umem! Mogu
još crnje da te nagrdim!
Jednorog je pokušavao da pridigne glavu, zarzao je. Ciri je sela na kamenje,
uhvatila se za glavu rukama.
– Nisu me naučili da lečim – gorko je rekla. – Naučili su me da ubijam
objašnjavajući mi da ću tako moći da spasavam. Bila je to velika laž, Konjiću.
Slagali su me.
Pala je noć, brzo se smrkavalo. Jednorog je ležao, Ciri je grozničavo
razmišljala. Skupljala je čičkove i stabljičice koje su obilato rasle na obali isušene
reke, ali Konjić nije hteo da jede. Glavu je bespomoćno položio na kamenje, nije
više ni pokušavao da je podigne. Samo je žmirkao. Na njušci mu se pojavila
pena.
– Ne mogu ti pomoći, Konjiću – rekla je prigušenim glasom. – Nemam
ništa...
Osim magije.
Ja sam čarobnica.
Ustala je, ispružila ruke. I ništa. Trebalo joj je mnogo magične energije, a nije
joj bilo ni traga. Nije se tome nadala, bila je iznenađena. Pa vodenih žila ima
svuda! Napravila je nekoliko koraka u jednu, pa u drugu stranu. Počela je da
hoda ukrug. Povukla se.
Ništa.
– Ti, prokleta pustinjo! – povikala je, lupajući pesnicama. – Ničega u tebi
nema! Ni vode, ni magije! A trebalo bi da magije ima svuda! I to je bila laž! Svi
su me slagali, svi!
Jednorog je zarzao.
Magija je svuda. U vodi, u zemlji, u vazduhu...
I u vatri.
Ciri besno udari pesnicom po čelu. Nije joj to ranije palo na pamet, možda

zato što tamo, među golim kamenjem, nije bilo ničega za pripalu. A sad su joj,
eto, suvi čičkovi bili pri ruci, i da bi proizvela malenu iskru, bila je dovoljna tek
mrvica energije koju je još osećala u sebi.

Skupila je još više grančica, složila ih na gomilicu, obložila suvim čičkovima.
Pažljivo je ispružila ruku.

– Aenye!
Stožić zasvetluca, plamen zatreperi, zasja, uhvati lišće, proguta ga, diže se
uvis. Ciri dodade još stabljičica.
Šta sad?, pomisli, gledajući u oživotvoravajući plamen. Da crpem? Kako?
Jenefer mi je branila da dotičem energiju vatre... Ali ja nemam izbora! Ni
vremena! Moram nešto da učinim! Prutići i lišće brzo će izgoreti... Vatra će se
ugasiti... Vatra... Kako je lepa, kako topla...
Nije znala kada i kako se to desilo. Zagledala se u plamen i najednom osetila
da joj lupa u slepoočnicama. Uhvatila se za grudi, imala je utisak da joj pucaju
rebra. U malom stomaku, na međici i na bradavicama zatutnjao je bol koji se
momentalno preobrazio u užasavajuću nasladu. Ustala je. Ne, nije ustala.
Uzletela je.
Moć ju je ispunjavala poput olova koje se topi. Zvezde na nebeskom svodu
zaplesale su kao da se odražavaju na površini jezera. Usplamtelo Oko na zapadu
eksplodiralo je od svetlosti. Uzela je tu svetlost, a s njom i Moć.
– Hael, Aenye!
Jednorog je besno zarzao i pokušao je da se digne, oslanjajući se na prednje
noge. Cirina ruka podigla se sama, šaka se sama savila u dati položaj, usta su
sama izvikala čarobnu formulu. Iz prstiju je potekla talasasta svetlost. Plamenovi
vatre počeli su da bubnjaju.
Talasi svetlosti koji su izbijali iz njene ruke dodirnuli su ranjeni jednorogov
but, zgusnuli su se, prodrli.
– Želim da budeš zdrav! To želim! Vess’hael, Aenye!
Moć je u njoj eksplodirala, ispunila ju je divljom euforijom. Vatra je pokuljala
uvis, unaokolo se rasvetlilo. Jednorog podiže glavu, zarza, a onda najednom brzo
ustade sa zemlje, nevešto učini nekoliko koraka. Povi vrat, njuškom opipa but,
mrdnu nozdrvama, zafrkta – kao u neverici. Zarza glasno i otegnuto, ritnu se,
mahnu repom i optrča u galopu oko vatre.
– Izlečila sam te! – ponosno povika Ciri. – Izlečila sam te! Ja sam čarobnica!
Uspela sam da izvučem moć iz vatre! I imam tu moć! Sve mogu!

Okrenula se. Rasplamsala vatra je bubnjala, zasipala je iskrama.
– Više ne moramo da tražimo izvore! Više nećemo piti iskopano blato! Ja
sada imam moć! Osećam moć koja je u toj vatri! Učiniću da u ovoj prokletoj
pustinji padne kiša! Da voda pošiklja iz stena! Da cveće ovde nikne! Trava!
Keleraba! Sve sad mogu! Sve!
Silovito podiže obe ruke, izvikujući čarobne formule i skandirajući
invokacije. Nije ih razumela, nije se ni sećala kad ih je naučila, i da li ih je,
uopšte, ikada učila. To je bilo nebitno. Osećala je moć, osećala je snagu, vatra je
u njoj gorela. Bila je vatra. Podrhtavala je od snage koja ju je obuzimala.
Noćno nebo naglo ošinu gajtan munje, među stenama i čičkovima zafijuka
vetar. Jednorog prodorno zarza i stade kao ukopan. Vatra je buknula uvis,
eksplodirala je. Skupljeni prutići i stabljičice odavno su se već ugljenisali, sad je
gorela sama stena. Ali Ciri na to nije obratila pažnju. Osećala je moć. Videla je
samo vatru. Čula je samo vatru.
Sve možeš, šaputalo joj je plamenje, zaposela si našu moć, sve možeš. Imaš
svet pod nogama. Velika si. Moćna si.
Između plamenova se pojavi jedan obris. Visoka mlada žena duge, ravne, kao
gavran crne kose. Žena se smeje, bahato, okrutno, oko nje vatra mahnita.
Silna si! Oni koji su ti naneli zlo nisu znali s kim se kače! Osveti se! Vrati im
milo za drago! Vrati im svima! Nek drhte od straha pred tvojim nogama, nek
škrguću zubima ne usuđujući se da pogledaju gore, u tvoje lice! Nek cvile
moleći za milost! A ti nemoj da znaš za milost! Vrati im! Vrati svima njima i za
sve im vrati! Osveta!
Za leđima crnokose vatra i dim, u dimu redovi vešala, nizovi kolaca, gubilišta
i stratišta, brda leševa. To su leševi Nilfgardijaca, onih koji su osvojili i poharali
Cintru, koji su ubili kralja Ejsta i njenu baku Kalante, onih koji su ubijali ljude
po ulicama u gradu. Na vešalima se njiše vitez u crnom oklopu, konopac škripi,
oko obešenika se kovitlaju vrane koje pokušavaju da im iskopaju oči kroz otvore
krilatog šlema. Slede zatim vešala koja se nižu sve do horizonta, na njima vise
Skoja’taeli, oni koji su ubili Polija Dalberga u Kedvenu, i oni koji su je jurili na
ostrvu Taned. Na visokom kocu uvija svoje telo čarobnjak Vilgeforc, njegovo
lepo, prepredenjački plemenito lice zgrčeno je i modrocrno od mučenja, oštar i
zakrvavljen kraj koca izviruje mu iz ključne kosti... Drugi čarobnjaci iz Taneda
kleče na zemlji, ruke su im za leđima, svezane, a naoštreni kočevi već čekaju...
Stubovi obloženi snopićima suvaraka dižu se sve do horizonta obeleženog

dimnim pramenovima. Kraj najbližeg stuba, lancima okovana, stoji Tris
Merigold... Zatim Margarita Lo Antij... Mati Neneke... Jare... Fabio Saks...

Ne. Ne. Ne.
Da, vrišti crnokosa, smrt svima, oduži im se svima, prezri ih! Svi su ti oni
naneli zlo, ili su hteli da ti naude! Mogli bi opet poželeti da ti naude! Prezri ih, jer
je došlo vreme prezira! Prezir, osveta i smrt! Smrt čitavom svetu! Smrt, pogibija
i krv!
Krv u tvojoj ruci, krv na tvojoj haljini...
Izdali su te! Prevarili su te! Povredili su te! Sada imaš moć, sveti se!
Jeneferina usta su isečena i povređena, krvare, na rukama i nogama su joj
okovi, teški lanci pričvršćeni za mokre i prljave zidove tamnice. Okupljena oko
gubilišta, gomila urla, pesnik Neven stavlja glavu na panj, iznad njega seva
oštrica dželatske sekire. Okupljeni pod gubilištem, uličari šire platno da njime
pokupe krv... Dreka gomile zaglušuje udarac od kog se trese daščani podijum...
Izdali su te! Slagali i prevarili! Svi! Bila si njihova marioneta, bila si lutka na
štapu! Iskoristili su te! Osudili su te da gladuješ, da te prži sunce, da te muči žeđ,
osudili su te na potucanje, na osamu! Došlo je vreme prezira i osvete! Ti imaš
moć! Silna si! Nek čitav svet zadrhti pred tobom! Nek čitav svet zadrhti pred
Drevnom krvi!
Na gubilište dovode vešce – Vesemira, Eskela, Koena, Lamberta. I Geralta...
Geralt posrće, sav je okrvavljen...
– Ne!!!
Oko nje vatra, s druge strane plamenog zida divlje rzanje, jednorozi se
propinju, zamahuju glavama, lupaju kopitima. Grive su im kao pocepani vojni
barjaci, rogovi su im dugi i oštri kao mačevi. Jednorozi su veliki, veliki kao
viteški konji, znatno veći od Konjića. Otkud su se tu stvorili? Otkuda ovde toliki
jednorozi? Plamen s huknjavom puca uvis. Crnokosa žena podiže ruke, na
rukama joj je krv. Kosu joj razvejava žar.
Gori, gori, Falka!
– Gubi se! Odlazi! Ne želim te! Ne želim tvoju moć!
Gori, Falka!
– Neću!
Hoćeš! Želiš! Želja i žudnja ključaju u tebi kao plamen, pleni te naslada! To je
sila, to je moć, to je vlast! To je najslasnija slast na svetu!
Munja. Grom. Vetar. Topot kopita i rzanje jednoroga koji mahnitaju oko

vatre.
– Ne želim tu moć! Ne želim! Odričem je se!
Nije znala da li je to vatra zgasnula ili joj se zamračilo pred očima. Pala je,

osećajući na licu prve kapi kiše.
*

Biću treba oduzeti bivstvo. Ne treba mu dozvoliti da postoji. Biće je opasno.
Odobravanje.

Negiranje. Biće nije prizvalo moć za sebe. Ućinilo je to da bi spaslo Ihuarraquax. Biće
saoseća. Zahvaljujući Biću, Ihuarraquax je ponovo među nama.

Ali Biće ima Moć. Ako bi htelo da je iskoristi...
Neće moći da je iskoristi. Nikada. Odreklo je se. Odreklo se Moći. U potpunosti. Moć
je nestala. To je veoma čudno...
Nikad nećemo razumeti Bića.
I ne treba da ih razumemo! Oduzmimo Biću bivstvo. Pre nego što bude prekasno.
Odobravanje.
Negiranje. Hajdemo odavde. Ostavimo Biće. Ostavimo ga njegovoj sudbini.

*
Nije znala koliko je dugo ležala na kamenju dok ju je, zagledanu u menjanje
boja na nebu, tresla jeza. Bilo je čas tamno, čas svetlo, čas hladno, čas vruće, a
ona je ležala, bespomoćna, usahla i prazna kao onaj mali strv, lešić onog glodara,
isisan i izbačen iz kratera.
Nije mislila ni o čemu. Bila je usamljena, bila je istrošena. Nije imala više
ništa i ništa u sebi nije osećala. Nije bilo ni žeđi, ni gladi, ni iznurenosti, ni
straha. Sve je nestalo, čak i želja za održanjem. Postojala je samo velika, hladna,
zastrašujuća praznina. Osećala je tu prazninu čitavim bićem, svakom ćelijom
svog organizma.
Osećala je krv na unutrašnjoj strani butine. Bilo joj je svejedno zbog toga.
Bila je istrošena. Izgubila je sve.
Nebo je menjalo boje. Nije se micala. Ima li ikakvog smisla micati se u
praznini?
Nije se micala, tek oko nje zatoptaše kopita, zazveckaše potkovice. Nije
reagovala na glasne krike i dozivanja, na povišene glasove, na frktanje konja.
Nije se pomakla kad su je uhvatile čvrste, jake ruke. Kad su je podigle,
bespomoćno se oklembesila. Nije reagovala na cimanje, treskanje, na oštra,
nasilna pitanja. Nije ih razumela i nije ni želela da ih razume.

Bila je istrošena, ravnodušna. Ravnodušno je prihvatila vodu koja joj je
pljusnula na lice. Kad su joj ustima primakli manjerku, nije se zagrcnula. Pila je.
Ravnodušno.

I posle toga joj je bilo svejedno. Podigoše je na oblučje sedla. Međica joj je
bila osetljiva na dodir, bolelo ju je. Drhtala je, pa su je zaogrnuli ašom. Bila je
bespomoćna i lomna, malaksavala je na tuđim rukama, pa su je kaišem privezali
za jahača koji je iza nje sedeo. Jahač je smrdeo na znoj i mokraću. Bilo joj je
svejedno.

Okolo su bili konjanici. Mnogo konjanika. Ciri je ravnodušno gledala u njih.
Bila je prazna, sve je izgubila. Ništa više nije imalo značaja.

Ništa.
Čak ni to što je vitez koji je komandovao konjanicima imao na šlemu krila
ptice grabljivice.

Pošto vatru na lomači potpališe, i pošto zločinku plamenovi obgrliše, stade ona želje
stostrave da poklikuje, da je vitezove, barone, čarobnjake i gradske glavešine na trgu
okupljene žas netom uzimao. I premda lomaču sprva vlažnim cepanicama obložiše da
đavolica jurve ne bi iščilela i da bi zlopatnju ognjenu kolaj osetila, istom narediše da se više
suvaraka dometne i kazan končini privede. Ali demon obista u toj prokletnici čučaše, jer
premda je već pošteno cvrčala, urlik bola nije ispustila, nego je još grozomornije kletve bacala.
,,lz krvi moje rodiće se osvetnik", povikala je na sav glas. ,,Iz ukaljane Drevne krvi rodiće
se utamanitelj naroda i svetova! On će mazdu za mučeništvo moje učiniti! Smrt, smrt i
odmazda sustići će i vas i potomstvo vaše!" Tek toliko je stigla da izvikne pre nego što je
izgorela. Tako je poginula Falka, takvu kaznu je podnela za nevino prolivenu krv.

Roderik de November, Istorija sveta, tom II

Sedmo poglavlje

– Pogledajte je. Izgorela od sunca, izranavljena, prognana. Samo pije, kao
sunđer, a izgladnela, strava jedna! Kažem vam ja da je ona sa istoka došla.
Prošla je kroz pustinju Korat. Prošla je Tavu.

– Bajosloviš! Ko je još preko Tave prelazio a da je živ ostao? Sa zapada je
došla, sa brdske strane, preko korita reke Suvak. Tek što je zakačila ivicu Korata,
a i to je bilo dovoljno. Kad smo je našli, već je pala, u besvesti je ležala.

– Na zapadu se takva pustara kilometrima prostire. Odakle je, u tom slučaju,
došla?

– Nije išla, jahala je. Ko će ga znati iz koje daljine. Pod njom su bili tragovi
kopita. Mora da ju je konj u Suvak zbacio, zato je tako izubijana, izmodrana.

– Zašto li je za Nilfgard ona toliko bitna, baš bih da znam! Kada nas je
prefekt u potragu poslao, ja sam mislio da je neka važna plemkinja nestala, kad
ono – obična murdara, odrpana funjara, tupavka mutava. Zbilja ne znam,
Skomliče, jesmo li našli to što treba...

– Ona je ta. Obična, međutim, nije! Da jeste, živu je ne bismo našli.
– Malo je falilo. Biće da ju je kiša spasla. U kam udarilo! Ta ni najstariji preci
kišu u Tavi ne pamte. Oblaci uvek zaobilaze Korat... Čak i kad udari kiša u
dolinama, tamo nijedna kap ne padne!
– Gle, gle kako krka. Kao da nedelju dana ništa u usta nije stavila... Ej ti,
orduljo. I slanina ti prija? I lebac suv?
– Pitaj je na vilenjačkom. Ili na nilfgardskom. Ljudski jezik ona ne razume.
To je vilenjački nakot nekakav...
– To je neka tuta-muta, tunjava. Kao da sam drvendeku jutros na konja
posadio.
– Slepi ste kod očiju – blesnu zubima onaj kog su zvali Skomlik, snažan i
ćelav. – Jaki ste mi vi Hvatači, ništa niste prepoznali. Nit je ona glupa, nit
nerazumna, samo se pretvara. Retka je to zverka i prevejana ptičica.
– A što je ona za Nilfgard toliko važna? Nagradu su obećali, patrole potere
svuda su poslali... Što li?
– To ne znam. Trebalo bi nju pitati... Možda će da gukne ako je šibom
priupitamo... Ha! Videste li kako me je pogledala? Sve razume, pažljivo sluša.

Hej curo! Ja sam Skomlik, tragač, zovu me Hvatač. A ovo ovde je, gle, korbač,
zovu ga batina! Je l’ ti mila koža na leđima? Gukni, onda...

– Dosta! Ućutite!
Glasna, oštra naredba, koja isključuje protivljenje, došla je iz pravca druge
vatre, kraj koje je sedeo vitez sa svojim štitonošom.
– Dokoličarite, Hvatači, ha? – preteći ih upita vitez. – Deder sad na posao!
Konje u red dovedite! Oklop i oružje mi očistite! Trk u šumu po drva! A
devojku da niste takli! Jeste li razumeli, prostačine?
– Razumemo, plemeniti gospodaru Svirse – promrmlja Skomlik. Njegovi
drugari oboriše glave.
– Na posao! Izvršavaj naredbe!
Hvatači se uzvrzmaše.
– Sudbina nas je kaznila dodelivši nam ovog seronju – promrmlja jedan. –
Gde baš njega prefekt da postavi za našeg zapovednika, tog viteza picokresa...
– Naduvenko – tiho progunđa drugi, krišom se osvrćući. – Naposletku, curu
smo našli mi, Hvatači... Naš njuh nas je odveo u korito Suvaka.
– Dabome. Zasluga je naša, a nagrada u ruke velikaša, nama tek ako neki
groš kapne... Baci ti pod noge floren, na Hvataču, veli, zablagodari gospodaru
za milost...
– Začepite – zašišta Skomlik – još će i da nas čuje...
Ciri je ostala sama pored vatre. Vitez i štitonoša ispitivački su je gledali, ali
nisu progovarali.
Vitez je bio stariji, ali krepak muškarac surovog, izranavljenog lica. Dok su
jahali, stalno je na glavi imao šlem s ptičjim krilima, ali to nisu bila ona krila koja
je Ciri viđala u košmarnim snovima, a potom na ostrvu Taned. To nije bio Crni
Vitez iz Cintre. Ali bio je nilfgardski vitez. Kad je izdavao naređenja, tečno je
govorio zajednički jezik, ali sa izrazitim akcentom, sličnim vilenjačkom. Sa
svojim štitonošom, momkom malo starijim od Ciri, razgovarao je, međutim, na
jeziku bliskom Drevnom govoru, ali manje melodičnom, tvrđem. To mora da je
bio nilfgardski jezik. Ciri, koja je dobro znala Drevni jezik, razumela je većinu
reči. Ali nije se odavala. Na prvom stajalištu, na rubu pustinje koju su nazvali
Tava ili Korat, nilfgardski vitez i njegov štitonoša zasipali su je pitanjima. Tada
nije odgovarala, jer je bila ravnodušna i ošamućena, poluprisebna. Posle
nekoliko dana jahanja, kada su izašli iz stenovitih klisura i spustili se dole, u
zelene doline, Ciri se osvestila, najzad je počela da uočava svet oko sebe i tromo

da reaguje. Ali i dalje nije odgovarala na pitanja, pa je vitez potpuno prestao da
joj se obraća. Činilo se da ne obraća na nju pažnju. Bavile su se njome samo
dripčine koje su sebe nazivale Hvatačima. I oni su pokušavali da je ispituju. Bili
su agresivni.

Ali Nilfgardijac s krilatim šlemom brzo ih je doveo u red. Bilo je očevidno
ko je tu gazda a ko sluga.

Ciri se pravila da je mutava i priglupa, ali je pažljivo naćulila uši. Polako je
počinjala da shvata svoju situaciju. Bila je u rukama Nilfgarda. Nilfgard ju je
tražio i našao, nesumnjivo otkrivši stazu na koju ju je otpremio haotični teleport
iz Tor Lare. Ono što nije uspelo Jenefer, što nije uspelo Geraltu, uspelo je
krilatom vitezu i tragačima Hvatačima.

Šta se dogodilo s Jenefer i Geraltom na Tanedu? Gde je bila? Obuzimale su
je najcrnje slutnje. Hvatači i njihov harambaša, Skomlik, govorili su zajednički
jezik prostački, nehatno, ali bez nilfgardskog akcenta. Hvatači su bili obični ljudi,
ali u službi viteza iz Nilfgarda. Hvatači su se radovali nagradi koju će od
prefekta primiti u florenima zato što su našli Ciri.

Jedine zemlje u kojima je floren bila valuta u opticaju, a ljudi služili
Nilfgardijcima, bile su carske provincije na dalekom Jugu, u kojima su upravljali
prefekti.

*
Narednog dana, na odmorištu na obali potoka, Ciri je počela da razmišlja o
mogućnosti bekstva. Magija je mogla da joj pomogne. Oprezno je isprobavala
najjednostavniju magičnu formulu, delikatnu telekinezu. Ali njene su se bojazni
obistinile. U sebi nije imala ni trunke čarobnjačke energije. Posle nerazboritog
igranja vatrom, magijske sposobnosti su je potpuno napustile.
Opet je postala apatična. Za sve. Zatvorila se u sebe, ponovo je njome
ovladala bezvoljnost. Dugo je to trajalo.
Sve do dana kada im je preko vresišta put presekao Plavi Vitez.

*
– Jao meni! – promrmlja Skomlik, gledajući konjanike koji su im preprečili
put. – Nagraisali smo. To su Varnhageni iz utvrđenja Sarda...
Konji se približiše. Ispred svih je, na snažnom čilašu, jahao grmalj u
bruniranom oklopu koji je plavetno svetlucao. Odmah iza njega bio je drugi
oklopnik, a iza ovog su išla dvojica jahača u jednostavnoj mrkoj odeći,
nesumnjivo sluge.

Nilfgardijac s krilatim šlemom izađe mu u susret, zaustavljajući svog dorata u
plesačkom kasu. Njegov sluga opipa dršku mača, okrete se u samaru.

– Stanite pozadi i pazite devojku – zagrme na Skomlika i njegove Hvatače. –
Ne mešajte se!

– Nisam glup – tiho odvrati Skomlik čim se sluga udaljio. – Nisam budala da
se mešam među velikaše iz Nilfgarda...

– Biće kavge, Skomliče?
– Nesumnjivo. Između Svirsa i Varnhagena vlada običaj krvne osvete, u
kojem se krv krvlju naplaćuje. Silazite s konja. Čuvajte curu, jer ona je predmet
našeg spora i naš dobitak. Ako nam se posreći, cela nagrada biće naša.
– Sigurno je i Varnhageni traže. Ako nas brojno nadmaše, uzeće nam je. Nas
je četvorica.
– Petorica – blesnu zubima Skomlik. – Jedan komordžija iz Sarde je moj
zemljak. Videćete, u ovoj gužvi deblji kraj nećemo izvući mi, već gospoda
vitezovi...
Vitez u plavom oklopu povuče uzde svog čilaša. Krilati stade naspram njega.
Plavčev pratilac dokasa, zaustavi se pozadi. Njegov čudnovati šlem ukrašen je
bio dvema kožnim vrpcama koje su visile sa pokretne zaštitne zavese tako da su
izgledale kao dva velika brka ili moržove kljove. Dvokljovi je preko sedla držao
oružje opasnog izgleda, koje je donekle podsećalo na sponton{34} što su ga
nosili gardisti iz Cintre, ali sa znatno kraćim drškama i dužim šiljcima.
Plavac i Krilati razmeniše nekoliko reči. Ciri nije čula šta su rekli, ali njihov
ton nije ostavljao mesta sumnji. To nisu bile prijateljske reči. Plavac se najednom
ispravi u sedlu, najednom pokaza na Ciri, reče nešto glasno i gnevno. Krilati mu
jednako gnevno odvrati, mahnu rukom u pancirnoj rukavici, očito naređujući
Plavcu da se sklanja. I tada je počelo.
Plavac obode čilaša mamuzama i jurnu napred, vadeći sekiru iz držača uz
sedlo. Krilati obode dorata, izvlačeći mač iz korica. Ipak, pre nego što su
oklopnici stigli da se dohvate među sobom, u napad krenu Dvokljovi, jureći
konja u galop drvenom drškom spontona. Štitonoša Krilatog skoči na njega,
isukavši mač, ali se Dvokljovi podiže na samaru i zari mu sponton pravo u
grudi. Dugačak vrh koplja s treskom probi goržet i pancir, štitonoša prodorno
vrisnu i pade s konja na zemlju, oberučke držeći dršku koplja zarivenog sve do
krsnice.

Plavac i Krilati udariše jedan na drugog s praskom i zveketom. Sekira je bila
opasnija, ali je mač bio brži. Plavac je dobio po ramenu, deo brunirane
nadlaktenjače polete u stranu iepršajući remenom, jahač se poljulja u sedlu, na
plavom oklopu zasjaše jarkocrveni mlazovi. Galop je razdvojio borce. Krilati
Nilfgardijac okrete dorata, ali Dvokljovi tada krenu na njega, obema rukama
podižući mač da udari. Krilati cimnu uzde, a Dvokljovi, koji je samo nogama
upravljao konja, trkom prođe pored njega. Krilati je ipak stigao da ga u tom
kasu zvizne. Na Cirine oči, limena nadlaktenjača se povi, ispod lima zašiklja krv.

Plavac se, vitlajući sekirom i urlajući, već vraćao. Oklopnici u jurišu
razmeniše hučne udarce, razdvojiše se. Dvokljovi se opet ustremi na Krilatog,
konji se sudariše, mačevi zazveketaše. Dvokljovi je sekao Krilatog, razvaljujući
mu nadlaktenjaču i štit. Krilati se ispravi i snažno udari zdesna u bok pršnjaka.
Dvokljovi se zanjiha u sedlu. Krilati se uspravi u uzengijama i zamahnu, te ošinu
još jednom između već raspolućenog, ulubljenog naramenjaka i šlema. Oštrica
širokog mača hučno se usekla u limove, zaglavila se. Dvokljovi se uspravi i
zadrhta. Konji se zbiše, topćući kopitima i škrgućući zubima na đemovima.
Krilati se odupre o oblučje sedla, istrže mač. Dvokljovi se oklembesi na sedlu i
sruši se pod kopita. Potkovice zakloparaše po smrskanom oklopu.

Plavac okrete svog čilaša, napade, podigavši sekiru uvis. Ranjenom rukom je
jedva terao konja. Krilati je to primetio, vešto ga zaobiđe zdesna, ispravi se u
uzengijama da zada strašan udarac. Plavac dočeka udarac sekirom i izbi
Krilatom mač iz ruke. Konji se opet zbiše. Plavac je bio pravi snagator, teška
sekira u njegovoj ruci dizala se i padala kao da je perce. Odalami po oklopu
Krilatog tako da sve zagrme, a njegov dorat pokleknu zadnjim nogama. Krilati
se zanjiha, ali se zadrža u sedlu. Pre nego što je sekira stigla drugi put da se
obruši, ispusti uzde i zavrte levom rukom, hvatajući teški rogljasti buzdovan koji
je visio na kožnom temnjaku, zamahnuvši odalami Plavca po šlemu. Šlem
zabruja kao zvono, sad se Plavac zanjiha u samaru. Konji su njištali, pokušavali
su da se ujedaju i nisu hteli da se razdvoje.

Plavac, vidno ošamućen od udarca buzdovana, ipak je stigao da udari
sekirom, s praskom pogađajući protivnika u napršnjak. To što su se još uvek
obojica držali u sedlima izgledalo je kao pravo čudo, ali, jednostavno, to su
omogućavali visoki unkaši sedla koji su ih pridržavali. Krv se slivala po
bokovima i jednog i drugog konja, naročito dobro se to videlo na svetloj
čilaševoj dlaci. Ciri je zgroženo posmatrala. U Kaer Morhenu su je naučili da se

bori, ali nije mogla da zamisli kako bi se suprotstavila jednom od takvih
snagatora. I kako bi parirala barem jednom tako snažnom udarcu.

Plavac je oberučke uhvatio dršku sekire, duboko zarivene u napršnjak
Krilatog, zgrbio se i zaustavio, pokušavajući da izbaci protivnika iz sedla. Krilati
zamahnu i odalami ga buzdovanom, jednom, drugi put, treći put. Krv šiknu
ispod zaklona šlema, briznu čilašu po plavom oklopu i vratu. Krilati obode
mamuzama dorata, konjski skok istisnu oštricu sekire iz njegovog napršnjaka;
zanjihanom u sedlu, Plavcu ispade drška iz ruke. Krilati prebaci buzdovan u
desnu ruku, nasrnu, strahovitim udarcem pribi Plavčevu glavu uz konjski vrat.
Uhvativši uzde čilaševe slobodnom rukom, Nilfgardijac opauči buzdovanom,
plavi oklop zazvoni kao gvozdeni lonac, krv je šikljala ispod izubijanog i
deformisanog šlema. Još jedan udarac i Plavac pade glavom napred, pod čilaševa
kopita. Čilaš otkasa, ali dorat Krilatog, očigledno uvežban, tandrčući izgazi
oborenog. Plavac je još bio živ, potvrdio je to očajnički urlik bola. Čilaš ga je i
dalje gazio s takvim poletom da se ranjeni Krilati nije mogao održati u sedlu i
stropoštao se sa strane.

– Izubijaše se, pasja ih rđa ne ubila – zastenja Hvatač koji je držao Ciri.
– Gospodo vitezovi, gontunar ih predrô i guba pomorila! – ispljunu drugi.
Plavčeve sluge gledahu stojeći na odstojanju. Jedan okrete konja.
– Stani, Remize! – dreknu Skomlik. – Kuda si krenuo? U Sardu? Žuriš da te
tamo obese?
Sluge se zaustaviše, jedan pogleda, prekrivajući oči šakom.
– To si ti, Skomliče?
– Ja sam! Priđi, Remize, ne boj se! To što rade vitezovi nije naša stvar!
Ciri najednom dojadi da ravnodušno posmatra. Spretno se istrže iz
Hvatačevog zagrljaja, potrča, stiže Plavčevog čilaša, jednim skokom nađe se u
sedlu s visokim oblučjem.
Možda bi i uspela da sluge iz Sarde već nisu bile u sedlima, i to na
odmornim konjima. Stigoše je očas posla, oteše joj uzde. Iskočila je iz sedla i
potrčala prema šumi, ali opet su je stigli. Jedan ju je u jurišu uhvatio za kosu,
počupao, povukao. Ciri vrisnu i obesi se o njegovu ruku. Konjanik je baci pravo
Skomliku pod noge. Zviznu korbač, Ciri zaurla i sklupča se, pokrivajući glavu
rukama. Korbač opet zazvižda i zaseče je po rukama. Otkotrljala se, ali je
Skomlik doskočio, šutnuo ju je, a onda cipelom udarao po krstima.
– Htela si da pobegneš, aspido?

Korbač zafijuka. Ciri zaurla. Skomlik je opet šutnu i ošinu gajtanom.
– Ne udaraj me! – dreknu ona, sklupčavajući se.
– Propevala si, rđo! Razvezao ti se jezik? Sad kad te ja...
– Priberi se, Skomliče! – povika jedan od Hvatača. – Hoćeš da ubiješ boga u
njoj? Previše vredi da bi je tako raubovao!
– Sunce ti žarko! – reče Remiz, silazeći s konja. – To je ta koju Nilfgard već
nedeljama traži?
– To je ta.
– Oho! Svi garnizoni je traže. To je nekakva važna ličnost za Nilfgard! Neki
moćni mag je predskazao da mora biti negde u okolini. Tako su govorili u Sardi.
Gde ste je našli?
– U Tavi.
– Nemoguće!
– Moguće, moguće – gnevno će Skomlik, kreveljeći se. – Imamo je, nagrada
je naša! Šta ste stali kao ukopani? Vežite mi tu ptičicu i na samar s njom!
Brišemo odavde, momci! Živo!
– Presvetli Svirs – reče jedan od Hvatača – valjda još diše...
– Neće još dugo. Pasja te rđa ne ubila! Pravac u Amarilo, momci. Idemo
prefektu. Isporučićemo mu curu i uzećemo nagradu.
– U Amarilo? – Remiz se počeša po potiljku, baci pogled na polje
malopređašnje borbe. – A tamo ćemo videti svog boga! Šta ćeš da kažeš
prefektu? Vitezovi pobijeni, a vi čitavi? Kad se čitava stvar otkrije, prefekt će
narediti da vas obese, a nas će pod stražom da pošalje u Sardu. A onda će
Varnhageni kožu da oderu sa nas. Vi možete do Amarila i putem, a meni je
bolje kroz šume...
– Ti si moj zet, Remize – reče Skomlik. – Mada si džukela što si mi sestru
tukao, opet si mi familija. Zato ću ti spasti kožu. Idemo u Amarilo, kažem.
Prefekt zna da je između Svirsa i Varnhagena krvna osveta. Sreli su se, pobili
jedni druge, to je za njih normalno. Šta smo mi mogli? A curu, pazite šta ću
reći, pronašli smo kasnije. Mi, Hvatači. I ti si od sada Hvatač, Remize. Šta
prefekt zna koliko nas je sa Svirsom krenulo. Ne može da izračuna...
– Da nisi nešto zaboravio, Skomliče? – upita ga Remiz, gledajući drugog
slugu iz Sarde.
Skomlik se polako okrete, a onda munjevito isuka nož i sa zamajcem ga zari
sluzi u grlo. Sluga zakrklja i sruši se na zemlju.

– Ništa ja ne zaboravljam – hladno će Hvatač. – Eto, sad smo svi svoji.
Svedoka nema, a i glava za podelu nagrade nema previše. Na konje, momci, u
Amarilo! Dobar komad puta nas još deli od nagrade, nemamo šta da čekamo!

Kada su izašli iz mračne i mokre bukove šume, u podnožju planine ugledaše
selo, dvadesetak krovinjara unutar prstena niske ograde od palisada koja je
ograđivala meandar nevelike reke.

Vetar je doneo miris dima. Ciri je pomerila ukočene prste ruku, koje su bile
vezane kaišem za oblučje sedla. Sva se ukočila, zadnjica ju je nepodnošljivo
bolela, pritiskala ju je puna bešika. U sedlu je bila od izlaska sunca. Preko noći
se nije odmorila, jer su joj naredili da spava s rukama vezanim za članke
Hvatača koji su joj ležali s obe strane. Na svaki njen pokret Hvatači su reagovali
kletvama i pretili joj batinama.

– Naseobina – reče jedan.
– Vidim – odvrati Skomlik.
Spustiše se, konjska kopita zaškripaše u visokoj travi izgoreloj od sunca.
Uskoro se nađoše na džombastom putu koji vodi pravo u selo, ka drvenom
mostu i kapiji u ogradi od kolja.
Skomlik zaustavi konja, ispravi noge u uzengijama.
– Koje je ovo selo? Nikad ovde nisam zastajao. Remize, poznat ti je ovaj
kraj?
– Nekad su ga zvali Bela Reka – reče Remiz. – Ali kad su počeli neredi,
nekoliko meštana pristupilo je pobunjenicima, zato su Varnhageni iz Sarde ovde
podmetnuli požar, ljude su pobili ili oterali u ropstvo. Sada ovde samo
nilfgardski kolonisti žive, novonaseljenici. A seoce su prekrstili u Glisven. Ti
kolonisti su rđavi, ogorčeni ljudi. Kažem vam da je bolje da ovde ne pravimo
odmor. Idemo dalje.
– Konji treba da se odmore – pobuni se jedan od Hvatača – i treba ih
nahraniti. A i meni krče creva, zavijaju kao u kurjaka. Šta nas se tiču
novonaseljenici, đubrad jedna, ništarije. Mahnuću im ispred nosa prefektovom
naredbom, naposletku, prefekt je Nilfgardijac kao i oni. Videćete, duboko će
nam se pokloniti.
– Sve se plašim da si video nekog Nilfgardijca koji se duboko klanja –
progunđa Skomlik. – Remize, a ima li koja krčma u tom Glisvenu?
– Ima. Varnhageni nisu krčme palili.
Skomlik se okrete u samaru, pogleda Ciri.

– Treba je odvezati – reče. – Još samo fali da je neko prepozna... Dajte joj
kabanicu. I kapuljaču na glavu... Čekaj! Kuda, murdaro?

– Moram u žbun...
– Daću ti ja žbun, skitaro! Čučni pored puta! I upamti: kad dođemo u selo,
da nisi ni zucnula. Nemoj da misliš da si mnogo pametna. Ako samo budeš
pisnula, grlo ću ti prerezati. Ako nagrada za tebe ne ode u moje ruke, neće ni u
čije.
Išli su nogu pred nogu, konjska kopita zatoptala su na mostu. Iza ograde od
kolja pomoliše se prilike kolonista naoružanih kopljima.
– Stražare kraj kapije – promrmlja Remiz. – Da mi je znati zašto.
– I meni – odvrati mu Skomlik, ispravljajući noge u uzengijama. – Čuvaju
kapiju, a iz pravca mlina ograda je razvaljena, kolima možeš da uđeš...
Priđoše bliže, zaustaviše konje.
– Zdravo da ste, domaćini! – povika Skomlik žovijalno, mada malo
neprirodno. – U dobar čas!
– Ko ste? – kratko upita najviši kolonista.
– Mi smo, kume, vojska – slaga Skomlik razbaškaren u samaru. – U službi
njegove milosti gospodina prefekta iz Amarila.
Kolonista pređe rukom po dršci koplja, pogleda Skomlika ispod oka.
Nesumnjivo se nije mogao setiti na kom je to krštenju Hvatač postao njegov
kum.
– Poslao nas je ovde presvetli gospodin prefekt – nastavio je da laže Skomlik
– da vidimo kako žive naši zemljaci, dobri ljudi iz Glisvena. Presvetli prefekt
šalje vam pozdrave i pita treba li ljudima iz Glisvena kakva pomoć?
– Izlazimo nekako na kraj – reče kolonist. Ciri zaključi da govori zajednički
jezik slično kao Krilad, s istim akcentom, mada se on trudio da stilski podražava
Skomlikov žargon. – Navikli smo da se sami snalazimo.
– Obradovaće gospodina prefekta kad mu to prenesemo. Je li vam krčma
otvorena? Osušila su nam se grla...
– Otvorena je – sumorno reče kolonist. – Otvorena je dok je otvorena.
– Dok je šta?
– Dok je otvorena. Jer ćemo tu krčmu uskoro srušiti, krovne grede i daske
moći ćemo za ambar da iskoristimo. Nikakve vajde od te krčme nemamo. Mi
radimo u znoju lica svog i u krčmu ne idemo. Krčma samo putnike prolaznike
privlači, većinom one koji nam nisu poželjni. I sada, isto tako, tamo se samo

takvi odmaraju.
– Ko? – Remiz blago ublede. – Da nisu slučajno iz Sarde? Presvetla gospoda

Varnhageni?
Kolonist se iskrevelji, razvuče usne kao da hoće da pljune.
– Ne, nažalost. Milicija gospode barona. Nisirci.
– Nisirci? – namršti se Skomlik. – Otkud oni? Pod čijom su komandom?
– Njihov starešina je visok, crn, brkat kao som.
– Gle, gle! – Skomlik se okrete drugovima. – Pa onda smo na konju. Znamo

jednog takvog. To je, bez sumnje, naš stari drugar Verkta, koga zovu Veruj Ti
Meni, sećate ga se? A šta, kume, ti Nisirci ovde kod vas traže?

– Gospoda Nisirci – natmureno objasni kolonist – naumili su u Tifi.
Počastvovali su nas svojom posetom. Voze zarobljenika. Zarobili su jednog iz
bande Pacova.

– Sve se plašim! – frknu Remiz. – Da nisu i cara Nilfgarda zarobili?
Kolonist se smrknu, stegnu rukama dršku koplja. Njegovi drugovi muklo
zažagoriše.
– Idite u krčmu, gospodo soldati – mišići na donjoj vilici koloniste upadljivo
zaigraše. – I porazgovarajte s gospodom Nisircima, svojim pajtašima. Valjda ste
u službi prefektovoj. I upitajte gospodu Nisirce zašto razbojnika voze u Tifi
umesto da ga ovde, na licu mesta, volovima na kolac nabiju, kao što je prefekt
naredio. I podsetite gospodu Nisirce, pajtaše svoje, da ovde vlada prefekt, a ne
baron iz Tifija. Nama su volovi već u jarmove upregnuti i kolac naoštren. Ako
gospoda Nisirci neće, mi ćemo učiniti što treba. Recite im to.
– Reći ću, mora se – Skomlik značajno sevnu očima na svoje drugove. –
Uzdravlje, dobri ljudi.
Krenuše nogu pred nogu između koliba. Selo je delovalo kao da je mrtvo,
nisu videli ni žive duše. Iza jedne ograde je rila mršuljasta svinja, po blatu su
gackale prljave patke. Konjanicima preseče put veliki crni mačor.
– Pu, pu, mačketina – Remiz se nagnu u sedlu, pljunu, sklopi prste u znak
zaštite od uroka. – Put nam pređe, majku joj njenu!
– Dabogda joj se miš u grlu zaglavio!
– Šta bi? – okrete se Skomlik.
– Mačka. Kao katran crna. Pređe nam put. Pu! Pu!
– Ðavo je odneo – Skomlik se obazre oko sebe. – Vidite li ovu pustoš?! A
tamo unutra, za prozorima od razvučenog ribljeg mehura, video sam jadne

dobre ljude gde vardaju u svojim kućercima. A za vratima sulice bleskaju, video
sam.

– Ženskadiju čuvaju – zasmeja se onaj koji je prokleo mačku. – Nisirci u
selu! Čuste li šta onaj gedža napriča? Videlo se da ne miriše Nisirce.

– Nije ni čudo. Veruj Ti Meni i njegovi kompanjoni nijednoj suknji ne
opraštaju. Eh, dolijaće još ta gospoda Nisirci. Baroni ih zovu ’Čuvari reda’, platu
im daju da red čuvaju, puteve paze. A samo li seljaku šani na uvo: ,,Nisirac!“, pa
da vidiš kako će gaće od straha da napuni. Ali svaka sila za vremena. Nek još
koje tele pokusaju, nek još koju curu izvataju, i ima da ih posle nose na vilama,
videćete. Videste li ona ogorčena lica na kapiji, to su nilfgardski kolonisti. S
njima nema šale... Evo i krčme...

Pognaše konje.
Slameni krov krčme bio je blago naheren i dobrano oronuo. Na izvesnoj
udaljenosti od kućeraka i gazdinstava, krčma je ipak označavala središte,
centralnu tačku čitavog rejona opasanog razvaljenom ogradom od kolja, mesto
preseka dvaju puteva koji su prolazili kroz selo. U hladovini koju je davalo
jedino veliko drvo u okolini bilo je okolomaćeno gumno, obor za stoku i
poseban deo za konje. U tom konjskom oboru stajalo je pet ili šest nerasedlanih
konja. Na stepeničicama ispred vrata sedela su dvojica tipova u kožnim jaknama
i s kupastim krznenim kapama. Obojica su privijala uza se glinene vrčeve, a
između njih je stajala činija puna izgrizenih kostiju.
– Koji ste pa vi? – dreknu jedan pošto ugledaše Skomlika i njegove drugare,
koji su silazili s konja. – Šta tražite ovde? Gubite se! Krčma je po sili zakona
zaplenjena!
– Ne viči, Nisirče, ne viči – reče Skomlik, spuštajući Ciri sa sedla. – A vrata
raskriljuj, jer hoćemo da uđemo. Tvoj komandant Verkta naš je poznanik.
– Ne poznajem vas!
– Jer si još golobrk! A ja i Veruj Ti Meni služili smo zajedno u davna
vremena, dok Nilfgard još ovde nije ni kročio.
– Pa ako je tako... – pokoleba se tip, ispuštajući dršku mača. – Ulazite. Šta se
mene tiče...
Skomlik ćušnu Ciri, drugi Hvatač uhvati je za kragnu. Uđoše u krčmu.
Unutra je bilo mračno i zagušljivo, mirisalo je na dim i pečenje. Krčma je bila
gotovo prazna – zauzet je bio samo sto koji je stajao u mlazu svetlosti što je
ulazila kroz prozor od razvučenog ribljeg mehura. Za njim je sedelo nekoliko

muškaraca. U pozadini, pored ognjišta, vrzmao se krčmar, zveckajući loncima.
– Zdravo da ste, Nisirci! – zagrme Skomlik.
– Mi se ne zdravimo sa svakom šušom i marušom – promrsi jedan od tih

koji su sedeli pored prozora i pljuckali po podu. Drugi ga zaustavi pokretom.
– Polako – reče. – To su naši ljudi, ne poznaješ ih? Skomlik i njegovi

Hvatači. Dobro došli, momci!
Skomlik se razvedri i krenu prema stolu, ali se zaustavi kad opazi drugare

zagledane u stub koji je pridržavao poprečnu gredu na tavanici. Ispod stuba je
na škanju sedeo vitak, plavokosi šiparac, čudno ispružen i istegnut. Ciri je videla
da taj neprirodni položaj proističe iz činjenice da su momkove ruke iskrenute i
vezane pozadi, dok mu je vrat kaišem bio privezan za stub.

– Ah, surat ti ja tvoj – glasno uzdahnu jedan od Hvatača, onaj koji je držao
Ciri za kragnu. – Pogledaj, Skomliče! Pa ono je Kajli!

– Kajli? – Skomlik nakrivi glavu. – Pacov Kajli? Nemoguće!
Jedan od Nisiraca koji su sedeli za stolom, debeljko sa živopisnim čuperkom,
promuklo se zasmeja.
– Moguće – rekao je, ližući kašiku – da je to glavom i bradom šugavi Kajli.
Isplatilo se poraniti. Zacelo ćemo se za njega dobro opariti, i to florenima,
carskim novcem!
– Ukebali ste Kajlija, vidi, vidi – namršti se Skomlik. – Istinu je, znači,
govorio onaj nilfgardski gedža...
– Trideset florena, majka mu stara – uzdahnu Remiz. – Nije loše... Platiće
baron Luc iz Tifija?
– Tako je – potvrdi drugi Nisirac, crnokos i crnobrk. – Presvetli baron Luc iz
Tifija, naš gospodar i dobročinitelj. Pacovi su opljačkali upravitelja njegovog
imanja na putu, pa cepti od besa, ustanovio je nagradu za onoga ko ih uhvati. I
veruj ti meni, Skomliče, tu ćemo nagradu mi da poberemo. Gledajte ga, momci,
kako se iskolačio, kô buljina! Nije mu po volji što smo mi ćapili Pacova, a ne on,
mada je prefekt i njemu naredio da prati bandu!
– Tako je isto i Hvatač Skomlik nešto ćapio – reče debeljko sa čuperkom i
pokaza kašikom na Ciri. – Vidiš, Verkta? Nekakvu curu.
– Vidim – crnobrkom zasjaše zubi. – Je li, Skomliče, je l’ to tebe tako beda
pritisla da decu otimaš za otkup? Kakva ti je ovo lotinja?
– Ti s tim nemaš ništa!
– Ne budi strog – zasmeja se onaj sa čuperkom. – Hoćemo samo da se