Andžej Sapkovski VREME PREZIRA. S poljskog prevela Milica Markić. Čarobna knjiga

Andžej Sapkovski

VREME PREZIRA

S poljskog prevela
Milica Markić

Čarobna
knjiga

Naslov originala
Andrzej Sapkowski

“Czas pogardy”

Copyright © 1995, by Andrzej SAPKOWSKI
Published by arrangement with Literary Agency “Agence de l’Est”

Copyright © 2011 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

This publication has been funded by the Book Institute – the ©POLAND
Translation Program

Knjiga je objavljena uz pomoć Book institute – the ©POLAND Translation
Program

ISBN 978-86-7702-229-7

Čarobna knjiga
Beograd 2012.

Krv na tvojim rukama, Falka,
krv na tvome ruhu,
Gori, gori, Falka,

zločine svoje izgaraj i u muci skončaj!

Vešci (vešteri) su među Nordlinzima (v.) tajanstvena i elitistička kasta sveštenika-
ratnika, verovatno frakcija druida (v.). Shodno narodnom verovanju, obdareni magičnim
moćima i nadljudskim sposobnostima, trebalo je da se vešci bore protiv zlih duhova,
čudovišta i svekolikih mračnih sila. Zapravo, kao vične majstore u rukovanju oružjem, vešce
su vladari Severa koristili u plemenskim borbama koje su vodili između sebe. Za vreme bitke
su padali u trans koji je, kako se mislilo, prouzrokovan autohipnozom ili omamljujućim
sredstvima, borili su se s besomučnom žestinom, budući da su bili potpuno neosetljivi na bol,
pa čak i na ozbiljne ozlede, što je samo pojačavalo predrasude o njihovoj natprirodnoj moći.
Teorija po kojoj je trebalo da budu proizvodi mutacije ili kombinacija naslednog materijala
nije potvrđena. Vešci su junaci brojnih nordlinških predanja (up. F. Delanoj, Mitovi i
legende severnih naroda).

Efenberg i Talbot
Encyclopaedia Maksima mundi, tom XV

Prvo poglavlje

Da bi mogao da zarađuješ za život kao glasnik na konju, govorio je obično
Aplegat mladuncima koji su stupali u službu, dve su ti stvari potrebne – zlatna
glava i gvozdeno dupe.

Zlatna glava je neophodna, učio je mlade knjigonoše Aplegat, jer ispod
odeće, u kožnom, pljosnatom jandžiku koji se pripasuje za gole grudi, glasnik
taljiga samo manje značajne vesti, koje se bez bojazni mogu poveriti varljivoj
hartiji ili pergamentu. Uistinu važne, tajne vesti, one od kojih mnogo toga
zavisi, glasnik mora da upamti i ponovi kome je potrebno. Reč po reč, a to su
često komplikovane reči. Teške za izgovor, a nekmoli za pamćenje. Da bi
zapamtio, da ne bi pogrešio dok ih ponavljaš, treba da imaš doista zlatnu glavu.

A šta ti gvozdeni tur daje tek da vidiš!, to svaki glasnik ubrzo sazna sam. Kad
dođe vreme da u sedlu provede tri dana i tri noći, da se trucka dvesta ili i trista
kilometara po drumovima, a ponekad, kad ustreba, i po bespućima. Eh,
naravno, ne sediš u sedlu neprestano, pokatkad sjašeš, odmoriš se. Jer čovek
mnogo može da izdrži, ali konj ne može. Ali kad posle odmora opet treba da se
uspneš na visoko roping-sedlo, rekao bi da tur zapomaže: „Upomoć, ubiće me!“

A kome su sad potrebni ulaci na konjima, gospodine Aplegate, žalili su se
često mladi. Iz Vengerberga do Vizime, na primer, niko ne dojuri pre četiri – ili
čak pet – dana, makar i ognjenog ata jahao. A koliko treba čarobnjaku iz
Vengerberga da prenese magičnu vest čarobnjaku iz Vizime? Pola sata, ili ni
toliko. Glasonošin konj može da počne da hramlje. Mogu da ga ubiju razbojnici
ili Veverice, mogu da ga rastrgnu vukovi ili grifovi. Bio jednom glasonoša, sad
ga više nema. A čarodejnička vest vazda stigne gde treba, ne izgubi se, ne
okasni, ne iščezne. Čemu glasonoše ako čarobnjaka ima svuda, na svakom
kraljevskom dvoru? Zaludu su glasonoše, gospodine Aplegate.

Jedno vreme i Aplegat je mislio da više nikome nije potreban. Bilo mu je
trideset šest godina, malen je bio, ali jak i žilav, nije se bojao rada i imao je,
razume se, zlatnu glavu. Mogao je da nađe drugi posao da bi prehranio sebe i
ženu, da bi odvojio koji groš za miraz svojih još uvek neudatih ćerki, i da bi i
dalje mogao da pomaže onoj udatoj, čijem mužu, tom beznadnom mlakonji,
posao nikako nije išao od ruke. Ali Aplegat nije želeo, i nije ni mogao da zamisli

drugi posao. Bio je kraljev glasnik na konju.
I odjednom, posle dugog perioda zaborava i ponižavajuće besposlenosti,

Aplegat je ponovo postao potreban. Po drumovima i šumskim putevima
ponovo su tutnjala kopita. Glasnici, kao u stara vremena, stadoše opet da
premeravaju zemlju, noseći vesti iz grada u grad.

Aplegat je znao zašto je tako. Mnogo je video, a još više čuo. Od njega se
očekivalo da sadržaj prenesene vesti smesta izbriše iz sećanja, da je zaboravi i da
ne može da je se seti čak ni kada bi ga stavili na muke. Ali Aplegat je pamtio. I
znao je zašto su kraljevi naglo prestali da održavaju veze između sebe uz pomoć
magije i čarobnjaka. Kraljevi su naglo prestali da veruju čarobnjacima, prestali su
da im poveravaju svoje tajne.

Šta je bio uzrok naglo zahlađenog prijateljevanja kraljeva i čarobnjaka, to
Aplegat nije znao i nije ga se previše ticalo. Kraljevi i čarobnjaci bili su, po
njegovom mišljenju, bića nepojamna, u postupcima neuračunljiva – naročito kad
su dolazila teška vremena. A to, da teška vremena dolaze, nisi mogao da ne
primetiš dok premeravaš zemlju od grada do grada, od dvorca do dvorca, od
kraljevstva do kraljevstva.

Putevi su vrveli od vojske. Na svakom koraku nailazio si na kolone pešadije
ili konjice, a na kog god komandanta da si nabasao, bio je nervozan, nečim
zaokupljen, naprasit i toliko važan kao da sudbina čitavog sveta od njega zavisi.
Isto tako, svaki gradac i zamak bili su puni naoružanog sveta, grozničava
jurnjava tamo je danonoćno trajala. Obično neprimetni, gradski namesnici i
kaštelani sada su bez prestanka trčkarali među zidinama i po dvorištima, ljuti kao
obadi pred kišu, drali su se, psovali, izdavali naređenja, šutirali. U tvrđave i
garnizone danonoćno su pristizali konvoji dupke natovarenih kola, mimoilazeći
se s konvojima koji su se vraćali natrag, čija su ispražnjena, lagana kola brzo
promicala. Krda razularenih trogodišnjih konja, pravo iz ergela poteranih, prašila
su drumove. Oslobođeni đemova i naoružanih konjanika, neobični konji veselo
su iskorišćavali poslednje dane slobode, tovareći konjušarima na vrat mnogo
dodatnih obaveza, a ostalim korisnicima puta zadajući mnogo muke.

Ukratko, u sparnom, nepomičnom vazduhu lebdeo je rat.
Aplegat se uspravi u uzengijama, osvrte se. Dole, u podnožju brda,
svetlucala je reka oštro vijugajući između livada i razbokorenog drveća. Iza reke,
na jugu, prostirale su se šume. Glasnik potera konja. Vreme ga je poterivalo.
Putovao je već dva dana. Kraljevska naredba o izvršenju poštanske službe

stigla je do njega kada je bio u Hagi, gde se odmarao posle povratka iz
Tretogora. Bila je noć kad je otišao iz tvrđave, galopirajući drumom duž leve
obale Pontara, prešao je granicu s Temerijom pre svitanja, a sada, u podne, već
je bio kod obale Ismene. Da je kralj Foltest bio u Vizimi, Aplegat bi mu
dostavio poruku još iste noći. Nažalost, kralj nije bio u prestonici – boravio je
na jugu zemlje, u Mariboru, udaljenom od Vizime više od trista kilometara.
Aplegat je to znao, zato je blizu Belog Mosta skrenuo s puta koji vodi na zapad i
krenuo šumama, u pravcu Elandera. Malo je rizikovao. Po šumama su stalno
vršljale Veverice, jadan je bio taj ko dopadne njihovih šaka ili se zatekne ispod
njihovih lukova. Ali kraljevski glasnik mora da rizikuje. Takva mu je služba.

Probio se preko reke bez napora – kiša nije padala od juna, voda u Ismeni
znatno je opala. Držeći se ivice šume, dospeo je do staze koja vodi iz Vizime na
jugoistok, prema topionicama, kovačnicama i naseobinama patuljaka u masivu
Mahakam. Po putu su išla kola, a često su ih preticale konjske izvidnice. Aplegat
s olakšanjem odahnu. U naseljenim mestima nije bilo Skoja’taela. U Temeriji je
već godinu dana trajala kampanja protiv vilenjaka koji su ratovali s ljudima;
progonjeni po šumama, odredi Veverica bili su razbijeni na manje grupe, a
manje grupe su se držale podalje od prometnih puteva, i nisu na njima
postavljale zasede.

Predveče je već bio na zapadnoj granici kraljevstva Elander, na raskrsnici u
okolini seoceta Zavada, odakle je put do Maribora bio ravan i bezbedan –
šezdeset osam kilometara utabanim, prometnim putem. Na raskrsnici je bila
krčma. Odlučio je da zastane, odmor je bio potreban i njemu i konju. Ako krene
u praskozorje, znao je to, konj se neće mnogo namučiti, i srebrno-crne
plamence na crvenim krovovima kula mariborskog zamka ugledaće još pre
zalaska sunca.

Rasedlao je kobilu i sam ju je doveo u red, oteravši slugu napolje. Bio je
kraljev glasonoša, a kraljev glasonoša nikome ne dozvoljava da dira njegovog
konja. Pojeo je poveću porciju kajgane s kobasicom i četvrtinu vodeničarskog
hleba, ispio je kvartu piva. Čuo je spletkarenja. Raznorazna. Putnici sa svih
strana sveta svraćali su u krčmu da predahnu.

U Dol Angri, doznao je Aplegat, ponovo je došlo do ispada, ponovo se
odred lirijske konjice sporečkao s nilfgardskom konjičkom izvidnicom, ponovo
je Meve, kraljica Lirije, na sav glas optuživala Nilfgard za provokaciju i zatražila
pomoć od kralja Demavenda iz Edirna. U Tretogoru se odigralo javno

smaknuće redanjskog barona koji je krišom dolazio u vezu sa emisarima
nilfgardskog cara Emira. U Kedvenu su ujedinjeni odredi Skoja’taela napravili
pokolj u utvrđenju Lejda. Revanširajući se za taj masakr, stanovništvo Ard
Karajga izvršilo je pogrom, ubijajući skoro četiristo pripadnika neljudske rase
koji su boravili u prestonici.

U Temeriji, pričali su trgovci koji putuju s juga, vlada tuga i žalost u
redovima cintrijskih emigranata, okupljenih pod barjacima maršala Visegerda.
Jer, potvrđena je strašna vest o smrti Lavića, princeze Cirile, poslednjeg potomka
krvi kraljice Kalante, zvane Lavica iz Cintre.

Čule su se neke još strašnije, zlokobnije glasine. U nekoliko sela u okolini
Alderzberga kravama muzarama je odjednom umesto mleka iz vimena počela da
curi krv, a u zoru je u magli viđena Čuma, vesnica strašne pogibije. U Brugi, u
okolini šume Brokilon – zabrani šumskih drijada – pojavili su se Sablasni jahači,
galopirajuća svita utvara na nebu; Sablasni jahači, kao što je opštepoznato, uvek
naveštavaju rat. A sa rta Bremervord uočen je avetinjski brod, i na njegovoj
palubi utvara – crni vitez koji na glavi ima šlem ukrašen krilima ptice
grabljivice...

Glasonoša više nije slušao, bio je preumoran. Pošao je u zajedničku
spavaonicu, strovalio se na brložni ležaj i zaspao kao klada.

Ustao je u praskozorje. Kad je izašao u dvorište, malo se začudio – nije bio
prvi koji kreće na put, što se retko događalo. Pored bunara je stajao osedlani
crni pastuv, a pored njega, kraj valova, ruke je prala žena u muškoj odeći. Pošto
je čula Aplegatove korake, žena se okrenula, mokrim rukama pokupila i zabacila
unazad bujnu crnu kosu. Glasnik joj se nakloni. Žena blago klimnu glavom.

Dok je ulazio u štalu, gotovo da se sudario s drugim ranoraniocem, mladom
devojkom sa somotskom beretkom na glavi, koja je upravo izvodila u dvorište
grošastu kobilu. Devojka je trljala lice i zevala, naslanjajući se na bok konja.

– Uh! – promrmlja, prolazeći kraj glasonoše. – Zaspaću na konju... Kô klada
ću zaspati... Auuu...

– Hladnoća će te razbuditi, kad ti kobila pojuri kasom – učtivo je rekao
Aplegat, skidajući sedlo s grede. – Srećan put, devojče.

Devojka se okrenula i pogledala kao da ga je tek sad primetila. Oči su joj bile
krupne i zelene kao smaragdi. Aplegat prebaci ašu konju preko leđa.

– Srećan put želim – ponovio je. Obično nije bio ni srdačan ni razgovorljiv,
ali sada je osetio potrebu da popriča s bližnjim, čak i ako je to bila obična

pospana balavica. Možda i zbog dugih usamljenih dana na putu, a možda i zato
što mu je balavica malo zaličila na njegovu srednju ćerku.

– Nek vas bogovi čuvaju – dodao je – od nesreće i zle kobi. Dve vas je, i to
dva ženska stvora... Gadno je vreme došlo. Na putevima odasvud vreba
opasnost.

Devojka razrogači zelene oči. Glasonoša oseti hladnoću po leđima, podiđe
ga jeza.

– Opasnost... – progovori odjednom devojče čudno drugačijim glasom. –
Opasnost je tiha. Ne čuješ je kad doleti na sivim krilima. Sanjala sam. Pesak...
Pesak je bio vreo od sunca...

– Šta? – oslonjen stomakom o sedlo, Aplegat je gotovo zamro. – Šta pričaš,
devojko? Kakav pesak?

Devojka snažno zadrhta, obrisa lice. Pegava kobila zamahnu glavom.
– Ciri! – povika oštro crnokosa žena iz dvorišta, nameštajući kolan i bisage
na vranom pastuvu. – Požuri!
Devojka je zevnula, pogledala Aplegata, zažmirkala, ostavljajući utisak da je
začuđena njegovim prisustvom u štali. Glasonoša je ćutao.
– Ciri – ponovila je žena. – Jesi zaspala tamo?
– Evo me, teta Jenefer!
Kad je Aplegat najzad osedlao konja i izveo ga u dvorište, od žene i devojke
više nije bilo ni traga. Petao je otegnuto i promuklo zapevao, pas je udario u
lavež, sa drveta se oglasi kukavica. Glasonoša skoči u sedlo. Odjednom se priseti
zelenih očiju pospane devojke i njenih čudnih reči. Tiha opasnost? Siva krila?
Vreli pesak? Mora da je bilo ćaknuto to devojče, pomislio je. Takvih pošašavelih
cura, kojima su u ovim ratnim danima naudili vojnici pljačkaši ili druge neke
hulje, danas ima na svakom koraku. Da, nema sumnje da je ćaknuta. A možda
je samo pospana, prenuta iz sna, još se nije razbudila? Čudo jedno kakve
koještarije ponekad ljudi mrse u zoru, dok se još batrgaju između jave i sna...
Opet ga podiđe jeza, a između lopatica javi se i bol. Protrlja leđa pesnicom.
Čim se našao na mariborskom putu, meko pobode konja i krenu u galop.
Vreme ga je poterivalo.

*

Glasonoša se u Mariboru nije dugo odmarao – nije prošao ni dan a vetar mu

je ponovo zviždao u ušima. Novi konj, grošasti ždrebac iz mariborske ergele,
jezdio je oštro, istežući vrat i pajući po vazduhu repom. Svetlucale su krajputne
vrbe. Jandžik u kojem je bila diplomatska pošta pritiskao je Aplegatove grudi.
Tur ga je boleo.

– Dabogda vrat polomio, jurišniče prokleti! – dreknu za njim kočijaš, vukući
uzde zaprege poplašene prolaskom galopirajućeg sivca. – Gledaj ga kako tera,
kao da mu je smrt za petama! Jurdiši, jurdiši, alamunjo, smrtna kosa ionako će te
požnjeti!

Aplegat obrisa oko, koje je suzilo od jurišanja.
Na jučerašnji dan preneo je pisma kralju Foltestu, a zatim je odrecitovao
tajnu poslanicu kralja Demavenda.
– Demavend Foltestu. U Dol Angri je sve spremno. Prerušenici čekaju
naredbu. Predviđeni termin: druga julska noć posle mladog meseca. Čamci
moraju da pristanu na onu obalu dva dana kasnije.
Iznad puta letelo je jato vrana, gromko grakćući. Letele su na istok, u pravcu
Mahakama i Dol Angre, u pravcu Vengerberga. Dok je jahao, emisar je
ponavljao u sebi reči tajne poruke koju je preko njega kralj Temerije slao kralju
Edirna.
Foltest Demavendu. Prvo: zaustavimo akciju. Mudrijaši su sazvali sabor,
treba da se sastanu i savetuju na ostrvu Taned. Taj sabor može da donese velike
promene. Drugo: potraga za Lavićem može se obustaviti, jer je potvrđeno –
Lavić je mrtav.
Aplegat pobode petom sivca. Vreme ga je poterivalo napred.

*
Uzani šumski put bio je zakrčen kolima. Aplegat je usporio, mirno je
dokasao do poslednjeg vozila iz duge kolone. Odmah je shvatio da to zakrčenje
neće moći da preskoči. A da se vrati natrag, o tome nije moglo biti govora,
izgubio bi mnogo vremena. Da se otisne u močvarni gustiš da bi zaobišao
kolonu, ni to mu nimalo nije odgovaralo, tim pre što se već smrkavalo.
– Šta se ovde desilo? – upitao je kočijaše poslednjeg vozila u koloni, dvojicu
staraca, od kojih je jedan, izgleda, dremao, a drugi kao da je bio mrtav. – Je l’ su
napadale Veverice? Recite već jednom nešto! U žurbi sam...
Pre nego što je jedan od staraca stigao da odgovori, odnekud, iz dubine
šume, gde je bio početak kolone, do njih su doprli krici. Kočijaši su hitro
poskakali na kola, šibali su konje i volove prosipajući pritom sočne psovke.

Kolona se tromo pomerila s mesta. Dremljivi starac se trže, zadiže bradu, coknu
na mule i pucnu ih dizginama po sapima. Starac koji je ličio na mrtvaca ožive,
odmače sa očiju slamnati šešir i pogleda Aplegata.

– Vidi ti njega – reče. – Žuri mu se. Eee, sinko, posrećilo ti se. Stigao si
ovamo u pravi čas.

– Dabome – zadiže bradu drugi starac i potera mule. – U pravi čas. Da si
stigao ovde u podne, stajao bi s nama, čekao u redu. Svima nam se žuri, al’
moramo da čekamo. Kako da ideš kad je put zatvoren?

– Put je zatvoren? Kakva je to sad moda?
– Otkrili su ovde svirepog ljudoždera, sinko. Napao je viteza i njegovog
slugu koji su prolazili ovuda. Vitezu je, tobože, čudovište otkinulo glavu sa sve
šlemom, a konju je prosulo creva. Sluga je uspeo da pobegne, benetao je –
grozota jedna – da je sva cesta bila crvena od krveždine.
– Kakvo je to čudovište bilo? – upita Aplegat, zaustavljajući konja da bi
nastavio razgovor sa kočijašima kola koja su milela. – Zmaj?
– Ne, nije zmaj – reče drugi starac, onaj sa slamnatim šeširom. – Mandigora,
kažu, ili tako nekako. Sluga je govorio da bestija leti, da je golema. A pomamna
neman! Mislili smo: poješće viteza pa će da odleti, ali avaj! Kažu da je sela na
put, majku li joj njenu, i sad sedi, sikće, zubinama reži... Zakrčila put i stoji kao
čep u flaši, jer ko god je prišao i neman video, ostavljao bi kola i kidao nazad.
Napravila se kolona kola kilometar dugačka, a okolo, videćeš, sinko, sami čestari
i baruštine, ni da obilaziš, a ni da se vraćaš. Eto ti što stojimo.
– Toliko momaka! – prasnu glasonoša. – A stoje kô klade! Trebalo je sekire
dohvatiti, i koplja, i bestiju s puta najuriti ili obestrviti.
– Dabome, nekoliko njih je pokušalo – rekao je stari kočijaš, poterujući mule
jer se kolona pokrenula. –Tri patuljka iz prethodnice trgovačkog karavana, a s
njima četvorica regruta koji su išli u vojsku, u tvrđavu u Karerasu. Bestija je
patuljke svirepo raskomadala, a regruti su...
– Šmugnuli – dovrši drugi starac, a onda sočno i dalekodometno pljucnu,
nepogrešivo pogodivši u slobodan prostor između mazgovskih sapi. – Zbrisali,
jedva da su ovu mandigoru i videli. Jedan je, navodno, gaće napunio. Eno, vidi
ga, sinko! Eno ga tamo!
– Šta mi vi tu kojekakve govnare pokazujete – iznervirao se Aplegat. – Ne
zanima me...
– Ama ne to! Čudovište! Mrtvo čudovište! Eno, vojnici ga tovare na taljige!

Vidiš li?
Aplegat se uspravi u uzengijama. Iako se smrkavalo a radoznalci se tiskali,

ugledao je ogromnu šućmurastu telesinu. Krila slepog miša i škorpionski rep
ovog čudovišta vukli su se bespomoćno po zemlji. Svi uglas oruknuvši, vojnici
podigoše mrcinu i strovališe je na kola.

Vidno uznemireni smradom krvi i lešine, konji u zaprezi zarzaše, cimnuše
rudu na kolima.

– Nema stajanja! – dreknu na starce desetar koji je komandovao vojnicima. –
Idemo dalje! Ne smemo da zakrčujemo prolaz!

Čičica pogna mazge, kola poskočiše na kolotrazima. Aplegat munu konja
petom, sustiže ih.

– Vojnici su, očigledno, bestiju ucmekali?
– Ma kakvi – odvrati starac. – Kad su došli, vojnici su stali da viču na ljude,
da ih psuju. Čas stani, čas miči se, čas ovako, čas onako. Nije im se žurilo da
dođu do čudovišta. Poslali su po vešca.
– Po vešca?
– Tako je – potvrdi drugi starac. – Neko se setio da su videli vešca u selu, pa
su po njega poslali. Projahao je pored nas. Belokos, gadna njuška, opasan mač
na leđima. Nije prošlo ni sat vremena kad neko spreda povika da se može
napred, jer je veštac bestiju ukokao. I tadar najzad krenusmo, i utom si ti, sinko,
ovde banuo.
– Oho! – reče Aplegat zamišljeno. – Tolike godine vijam se po drumovima a
još na vešca nisam naišao. Je l’ video neko kako je on tu nakazu sredio?
– Ja sam video! – povika momak razbarušene kose, kaskajući s druge strane
kola. Jahao je bez sedla, držeći kljusastog pastrvastog sivca za dizgine. – Sve sam
video! Jer bio sam pored vojnika, na samom pročelju!
– Vidi ti balavca – reče starac konjušar. – Mleko mu pod nosom curi, a gle
kako mudrijaši. Tražiš batine?
– Pustite ga, oče – ubaci Aplegat. – Budući da smo na raskršću, ja ću poći za
Kareras, a rad sam znati šta je bilo s tim vešcem. Pričaj, mališa.
– Ovako je bilo – brzo prihvati momak, jašući kraj zaprege nogu pred nogu.
– Veštac je došao kod vojnog komandanta. Rekao je da se zove Gerant. A
komandant će na to da nek se zove kako god hoće, no bolje da se lati posla. I
pokazao mu je gde čudovište sedi. Veštac je prišao bliže, malčice zagledao.
Neman je bila udaljena oko petsto hvatova, ili i više, ali on je samo bacio pogled

i odmah zaključio da je to mantikora, poprilično golema, i da će je ubiti ako mu
za to plate dvesta kruna.

– Dvesta kruna? – zagrcnu se drugi starac. – Je l’ on to načisto s uma sišao?
– To isto je rekao i gos’n komandant, malo bestidnije. A veštac odvrati da
košta toliko, i što se njega tiče, neka neman sedi na putu do sudnjeg dana.
Komandant će na to da ni groša neće da plati, više voli da čeka da stvor sam
odleti, a veštac, opet, da stvor neće odleteti jer je gladan i besan. A i ako odleti,
vratiće se nazad, jer je to njegova lovačka tero... teret... terator...
– Ne baljezgaj, balavče – razgnevi se stari kočijaš, koji je bezuspešno
pokušavao da izduva nos i istovremeno drži dizgine – nego pričaj kako je bilo!
– Pa govorim vam! Veštac je kazao da neman neće odleteti, nego će ubijenog
viteza jesti, cele noći, polako, jer je vitez u panciru, neće ga tek tako iščankati.
Tu priđoše trgovci i stadoše s vešcem pregovarati, te ovo, te ono, svak će
nasporiti i nadodati, i stotinu kruna će mu dati. A veštac će ti na to da to je
bestija, mantikora se, veli, zove, i zjelo je gibeljna, a sto kruna mogu sebi tadar u
dupe da stave, jer za te pare on neće da podmeće svoja leđa. Na to se
komandant rasrdi i reče da je sudba veščeva da pasji život vodi, i da, kao što je
guzici suđeno da sere, tako je i njemu suđeno leđa da podmeće. A trgovce,
videlo se, sujma beše da će se veštac uostriti, da će ga time otputiti, ter se na sto
pedeset kruna nađoše. I veštac mač isuka, pa krenu putem ka onome mestu gde
je neman sedela. A komandant za njim učini znak protiv uroka, pljunu na
zemlju i upita se glasno zašto po zemlji hodaju takve vražje alavojde. Jedan
trgovac ti na to da kad bi vojska uzela da bauke s puteva uklanja, namesto što
vilenjake po šumama vija, tadar nam vešci ne bi ni trebali i da...
– Ne drobeljaj – prekide ga starac – pričaj, deder, šta si video.
– Ja sam – pohvali se momak – veščevog alata čuvao, kobilu s belegom na
čelu.
– Vrag kobilu odneo! Jesi li video kako veštac ubija neman?
– Eh... – zamuca momak. – Nisam video... Gurnuli su me pozadi. Svi su se
uglas drali i konje su uplašili, pa...
– Lepo sam rekao – prezrivo će čičica – dupe moje je on video, balavander
jedan.
– Ali video sam vešca kad se vratio! – zapenuša momak. – A komandant koji
je sve motrio sasma je u licu ubledeo i vojnicima tiho rekao da su to magijske
čari ili trikovi vilenjački, da tako brzo običan čovek nije kadar mačem da barata...

Veštac je pak novac od trgovaca uzeo, kobilu uzjahao i otišao.
– Hmm... – promrmlja Aplegat. – Kuda je otišao? Putem za Kareras? Ako je

tako, mogao bih da ga stignem, makar samo da ga vidim...
– Ne – odvrati momak. – On je sa raskršća ka Dorijanu krenuo. Žurio je.
*
Veštac je retko kad nešto sanjao, pa je čak i te retke snove zaboravljao kad se

probudi. Čak i kad su to bili košmari – a obično jesu bili košmari.
I ovoga puta je to bio košmar, ali je sada veštac zapamtio barem njegov

delić. Iz kovitlaca nekih nejasnih, uznemirujućih prilika, čudnih ali zloslutnih
scena i neshvatljivih reči i zvukova koji su budili jezu, odjednom se pomolila
jasna i čista slika. Ciri. Ciri drugačija od one koje se sećao iz Kaer Morhena.
Njena pepeljasta kosa, koja se vijorila u galopu, bila je sada duža – kao što ju je
nosila onda kada ju je sreo prvi put, u Brokilonu. Kad je projahala pored njega,
hteo je da vikne i dozove je, ali nije mogao da dođe do glasa. Želeo je da potrči
za njom, ali je imao utisak da je do pola butina utopljen u smolu koja se steže.
Ciri kao da ga nije videla, nastavila je da galopira, u noći, između nakaznih jova i
vrba koje su izmahivale grančugama kao da su žive. A on je video da je jure. Da
tik za njom galopira crni konj koji nosi jahača u crnom oklopu, na glavi je imao
šlem ukrašen crnom grabljivicom.

Nije mogao da se pomeri, nije mogao da vikne. Mogao je samo da gleda
kako krilati vitez sustiže Ciri, hvata je za kosu, vuče iz sedla i galopira dalje,
vukući je za sobom. Mogao je samo da gleda kako Cirino lice modri od bola, a
iz usta joj se otima bezglasni krik. Probudi se, naredio je sebi, ne mogavši da
podnese košmar. Probudi se! Odmah da si se probudio!

I probudio se.
Dugo je ležao nepomično, oživljavajući san u sećanju. Onda je ustao.
Izvukao je čantru ispod jastuka, brzo prebrojao novčanice od deset kruna. Sto
pedeset za jučerašnju mantikoru. Pedeset za maglovida kojeg je ubio po nalogu
seoskog kneza iz seoceta kod Karerasa. I pedeset za vukodlaka kojeg su mu
prijavili meštani Burdorfa.
Pedeset za vukodlaka. Dosta, jer posao je bio lak. Vukodlak se nije branio.
Oteran u pećinu iz koje nije bilo izlaza, kleknuo je i čekao udarac mača. Vešcu
ga je bilo žao.
Ali trebale su mu pare.
Nije prošao ni sat vremena, i već je jezdio ulicama grada Dorijana, tražeći

poznati sokak i poznatu firmu.
*

Natpis na firmi je glasio: „Kodringer i Fen, konsultacije i pravne usluge".
Geralt je ipak vrlo dobro znao da to što rade Kodringer i Fen ponajmanje ima
veze s pravom, a sami ortaci su imali mnoštvo povoda da izbegnu bilo kakav
kontakt kako sa zakonom, tako i s njegovim predstavnicima. Ozbiljno je, takođe,
sumnjao u to da iko od klijenata koji su se pojavljivali u kamarašiji zna šta znači
reč ’konsultacija’.

U donjem nivou zgrade nije bilo ulaza; bile su tu samo solidno zamandaljene
dveri koje zasigurno vode do kolnice ili štale. Da bi dospeo do ulaznih vrata,
trebalo je da zađeš u zaleđe kuće, da uđeš u blatnjavo dvorište puno pataka i
kokošaka, da otuda dođeš na stepenice, a onda prođeš uzani trem i ideš
mračnim hodničićem napred. Tek tada si stajao pred masivnim vratima od
mahagonija s velikim mesinganim zvekirom u obliku lavlje glave.

Geralt udari zvekirom, pa brzo uzmače. Znao je da mehanizam na vratima
može da iz skrivenih otvora u okovima izbaci gvozdene šiljke duge dvadeset
cola. Teorijski, šiljci su gađali iz vrata samo onda kada je neko pokušavao da
manipuliše bravom, donekle i onda kad bi Kodringer ili Fen pritiskali okidač, ali
Geralt se više puta uverio u to da nema pouzdanih mehanizama, te da s
vremena na vreme svaki od njih dejstvuje i onda kad ne treba – i obrnuto.

Na vratima je sigurno bio neki uređaj za prepoznavanje gostiju, verovatno
magijski. Pošto udariš zvekirom po vratima, niko te ne pita ko si. Vrata su se
otvarala i na njima je stajao Kodringer. Uvek Kodringer, nikad Fen.

– Zdravo, Geralte – rekao je Kodringer. – Uđi. Ne moraš toliko da se
pribijaš uz nišu, razmontirao sam mehanizam, bezbedno je. Pre nekoliko dana
nešto se u njemu pokvarilo i iz čista mira izrešetalo trgovačkog putnika. Uđi,
slobodno. Imaš nešto za mene?

– Ne – reče veštac ulazeći u prostrano, mračno predsoblje, u kojem je, kao i
obično, blago zaudaralo na mačjak. – Ne dolazim kod tebe nego kod Fena.

Kodringer se glasno zacereka, što je vešca učvrstilo u njegovoj sumnji da je
Fen stopostotno bio mitska ličnost koja je služila da zamaže oči prevoima,
bajima{1}, ubiračima poreza i drugim osobama koje su Kodringeru bile
nepoželjne.

Uđoše u kamarašiju, u kojoj je bilo svetlije jer je soba bila na vrhu kuće –

prozori sa rešetkama bili su izloženi suncu veći deo dana. Geralt je zauzeo
stolicu namenjenu klijentima. Preko puta, iza stola od hrastovine, raširio se u
presvučenoj fotelji Kodringer, koji je naredio da ga zovu ’advokat’, čovek za kog
nisu postojale nerešive stvari. Ako je neko imao teškoće, muke, probleme – išao
je Kodringeru. I tada je taj neko brzo u rukama imao dokaze o tome da je
njegov ortak u poslu nepošten i da se bavi malverzacijama. Dobijao je kredit u
banci bez osiguranja i garancije. Jedino je on od mnoštva bankrotiranih
poverilaca uspevao da izvrši naplate. Dobijao je nasledstvo, mada je bogati ujak
obećavao da mu ni bakrenjaka neće prepisati. Dobijao je u postupku za deobu
nasledstva, pošto bi čak i najzadrtiji rođaci neočekivano povukli svoja
potraživanja. Njegov sin je izlazio iz tamnice, oslobođen optužbi na osnovu
neoborivih dokaza ili oslobođen zbog nedostataka istih, jer ako su dokazi i
postojali, oni su tajanstveno nestajali, a svedoci su se utrkivali da povuku ranije
iskaze. Lovac na miraz koji je obletao oko ćerke najednom je okretao ćurak
prema nekoj drugoj. Ženin ljubavnik ili ćerkin zavodnik usled nesrećnog slučaja
doživljavao je komplikovan prelom tri ekstremiteta, od čega je bar jedan bio
gornji. A zagriženi neprijatelj ili druga kakva nepoželjna jedinka prestajala je da
smeta – po pravilu se za njom gubio svaki trag i glas. Da, ako je neko imao
problema, odlazio je u Dorijan, hitao je kod „Kodringera i Fena“ i udarao
zvekirom u vrata od mahagonija. Na vratima je stajao sam ’advokat’ Kodringer,
nevisok, vitak i prosed, s nezdravim tenom, tipičnim za čoveka koji retko boravi
na svežem vazduhu. Kodringer je uvodio klijenta u kamarašiju, sedao u fotelju,
uzimao u krilo velikog crno-belog mačora i mazio ga. I Kodringer i mačor
merkali su klijenta neprijatnim, uznemirujućim pogledom zelenkastožutih očiju.

– Dobio sam tvoje pismo – reče Kodringer, odmeravajući vešca zajedno sa
svojim mačorom. – Posetio me je i Neven. Prolazio je kroz Dorijan pre nekoliko
nedelja. Ispričao mi je ponešto o tvojim jadima. Ali je malo toga rekao. Premalo.

– Zbilja? Kakvo iznenađenje! To bi bio prvi poznat mi slučaj da Neven nije
rekao previše.

– Neven je – Kodringer se osmehnu – malo toga rekao jer je malo i znao. A
rekao je manje nego što je znao jer si mu, jednostavno, o nekim stvarima
zabranio da govori. Otkud da mu ti ne veruješ? Njemu, koji se bavi istim
poslom kao i ti?

Geralt se ozlojedi. Kodringer je hteo da se napravi da nije primetio, ali nije
mogao jer je mačak primetio. Širom otvorivši oči, otkrio je bele očnjake i skoro

nečujno zafrktao.
– Ne razdražuj mi mačka – reče advokat, mazeći životinju da se umiri. –

Pogodilo te je što sam vas nazvao kolegama. Pa to je istina. I ja sam veštac. I ja
izbavljam ljude od nemani i jezivih muka. I ja to radim za pare.

– Postoje izvesne razlike – promumla Geralt, i dalje pod neprijatnom
prismotrom mačora.

– Postoje – složi se Kodringer. – Ti si anahroni, a ja savremeni veštac koji
prati duh vremena. I zato ćeš ti uskoro biti bez posla, a ja ću prosperirati. Na
svetu uskoro više neće bid štriguna, viverni, endrijaga i vukodlaka. A nitkova će
biti uvek!

– Pa ti upravo te nitkove izvlačiš iz nevolja, Kodringeru. Sirotinja ne može da
plati tvoje usluge.

– Sirotinja nema da plati ni za tvoje usluge. Sirotinja nikad ni za šta nema,
zato i jeste sirotinja.

– Neviđeno logično! Epohalno otkriće, čovek ostaje bez daha!
– Specifičnost istine i jeste u tome da čovek od nje ostaje bez daha. Istina je
upravo ta da je baza i temelj naših profesija nitkovluk. S tim što je tvoj već
gotovo relikt, a moj je realan i sve snažniji.
– Dobro, dobro. Pređimo na stvar.
– Krajnje je vreme – klimnu glavom Kodringer, mazeći mačka koji se istezao
i glasno zafrktao, zarivajući advokatu kandže u koleno. – I završavajmo te stvari
shodno stepenu njihove važnosti. Prvo: moj honorar, kolego vešče, iznosi dvesta
pedeset novigradskih kruna. Imaš li toliko? Ili se i sam možeš ubrojati u
sirotinju koju je muka pritisla?
– Prvo da se uverimo da li si takvu sumu stvarno i zaradio.
– Sam se uveravaj – hladno će na to advokat – i požuri. Pa pošto se uveriš,
stavi pare na sto. Tada ćemo preći na sledeće, manje važne stvari.
Geralt odveza s pojasa mošnju i sa zveketom je hitnu na sto. Mačor izvede
silovit skok s Kodringerovih kolena i umače. Advokat skloni ćemer u fioku, ne
proveravajući njegovu sadržinu.
– Uplašio si mi mačka – neskriveno mu je zamerio.
– Izvini. Mislio sam da je zveket novca poslednja stvar koja može da uplaši
tvoju mačku. Reci, šta si saznao?
– Taj Rjens – poče Kodringer – koji te tako interesuje, prilično je tajanstvena
ličnost. Uspeo sam da konstatujem samo to da je dve godine studirao u školi za

čarobnjake u Ban Ardu. Odatle su ga izbacili jer su ga ulovili u sitnim krađama.
A ispred škole, kao i obično, čekali su vrbovnici obaveštajne službe Kedvena.
Vrbovali su Rjensa. Šta je radio za obaveštajce Kedvena, nisam uspeo da
utvrdim. Ali otpadnici iz škole čarobnjaka obično se školuju za ubice. Je l’ to
ono što si hteo da čuješ?

– Savršeno. Pričaj dalje.
– Sledeća informacija potiče iz Cintre. Gospodin Rjens ležao je tamo u
tamnici. Dok je vladala kraljica Kalante.
– A zbog čega je ležao?
– Zamisli, zbog dugova. Ležao je u ćorki kratko, jer je neko platio otkup za
njega, isplativši te dugove sa sve kamatom. Prenos sredstava obavljen je
posredstvom banke, sa upozorenjem da dobrotvor mora ostati anoniman.
Pokušao sam da otkrijem odakle je novac stigao, ali sam odustao posle četiri
banke zaredom. Onaj ko je platio otkup za Rjensa bio je profesionalac. I veoma
mu je bilo stalo do anonimnosti.
Kodringer zaćuta, teško se zakašlja, stavljajući maramicu na usta.
– I najednom, čim se rat završio, gos’n Rjens pojavio se u Sodenu, u
Angreni i u Brugi – nastavi malo zatim, brišući usta i gledajući u maramicu. –
Promenio se toliko da čovek nije mogao da ga prepozna, barem kad govorimo
o ponašanju i količini gotovog novca kojim je raspolagao i koji je rasipao. Jer
kad je u pitanju ime, onda se bestidni kučkin sin nije trsio – i dalje je koristio
ime Rjens. I kao Rjens počeo je intenzivno da traga za jednom osobom, tačnije
stvorenjcem. Posetio je druide iz angrenskog okruga, one koji su se brinuli o
ratnim siročićima. Telo jednog druida pronađeno je posle nekog vremena u
obližnjoj šumi, masakrirano, imalo je na sebi tragove mučenja. Potom se Rjens
pojavio na Prekorečju...
– Znam – prekide Geralt. – Znam šta je uradio sa seljačkom porodicom iz
Prekorečja. Za dvesta pedeset kruna računao sam da ću saznati više. Do sada su
za mene novost bile samo informacija o školi za čarobnjake i kedvenski
obaveštajci. Ostalo mi je poznato. Znam da je Rjens bezobzirni ubica. Znam da
je to arogantna hulja koja se čak ne trudi ni da uzme lažno ime. Znam da radi
po nečijem nalogu. Po čijem nalogu, Kodringeru?
– Po nalogu nekog čarobnjaka. Taj čarobnjak je platio otkup za njega iz
tamnice. Sam si me obavestio o tome, a Neven je potvrdio da Rjens koristi
magiju. Pravu magiju, ne trikove koje bi mogao da zna školarac najuren sa

akademije. Neko ga, dakle, podržava, snabdeva ga amajlijama, verovatno tajno
obučava. Pojedini čarobnjaci koji zvanično obavljaju praksu imaju takve tajne
učenike i faktotume{2} za završavanje nelegalnih ili prljavih poslova. U žargonu
čarobnjaka nešto takvo definiše se kao ’vođenje na povocu’.

– Da je na čarobnjačkom povocu, Rjens bi koristio kamuflirajuću magiju. A
on ne menja ni ime ni spoljašnji izgled. Nije se oslobodio čak ni obezbojene
kože od opekotine koju je zaradio od Jenefer.

– Upravo to potvrđuje da radi na povocu. – Kodringer se zakašlja, obrisa
usne maramicom. – Jer čarobnjačka kamuflaža nije nikakva kamuflaža, samo
diletanti pribegavaju tome. Kad bi se Rjens skrivao ispod magične zavese ili
iluzorne maske, to bi smesta aktiviralo svaki magijski alarm, a njih sada ima
praktično svaka gradska kapija. A čarobnjaci nepogrešivo osećaju iluzorne
maske. Tamo gde je okupljena masa sveta, u najvećoj rulji Rjens bi skrenuo na
sebe pažnju svakog čarobnjaka, kao kad bi mu iz ušiju plaminjala vatra, a iz
guzice kuljao dim. Ponavljam: Rjens radi po nalogu čarobnjaka i dejstvuje tako
da ne privlači na sebe pažnju drugih čarobnjaka.

– Neki misle da je on nilfgardski špijun.
– To mi je poznato. Tako, na primer, smatra Dajkstra, šef obaveštajaca
Redanje. Dajkstra retko kad pogreši, možeš da prihvatiš da je i ovog puta u
pravu. Ali jedno ne isključuje drugo. Čarobnjak-faktotum može, istovremeno, da
bude i nilfgardski špijun.
– Što bi značilo da neki čarobnjak koji zvanično obavlja svoj posao špijunira
za Nilfgard posredstvom faktotuma.
– Koješta – Kodringer se zakašlja, pažljivo osmotri maramicu. – Čarobnjak
da špijunira za Nilfgard? Zbog čega bi to radio? Za novac? Smešno. Za široka
ovlašćenja pod upravom pobedničkog cara Emhira? Još smešnije! Nije tajna da
je Emhir var Emreis veoma strog prema potčinjenim mu čarobnjacima. Funkcija
čarobnjaka u Nilfgardu tretira se jednako kao, recimo, funkcija konjušara. I
ingerencije su im kolike i konjušarima. Da li bi bilo ko od naših razuzdanih
čarobnjaka pristao da se bori za carevu pobedu a da pored njega stoji kao da mu
je konjušar? Filipa Ejlhart, koja Vizimiru Redanjskom diktira kraljevske
poslanice i edikte? Sabrina Glevisig, koja prekida govore Henselta iz Kedvena,
udarajući pesnicom o sto i naređujući kralju da ućuti i sluša? Vilgeforc iz
Rogevena, koji je nedavno odgovorio Demavendu iz Edirna da trenutno nema

vremena za njega.
– Skrati, Kodringeru. Dakle, kako stoje stvari sa Rjensom?
– Uobičajeno. Nilfgardski obaveštajci pokušavaju da dopru do čarobnjaka

tako što u posao uvlače faktotuma. Prema mojim saznanjima, Rjens se ne bi
libio nilfgardskih guldena, i ne trepnuvši bi odao svoga učitelja.

– Sad pričaš gluposti. Čak i naši razuzdani čarobnjaci shvatili bi na licu mesta
da su izdani, a raskrinkani Rjens klatio bi se na vešalima. Ako bi imao sreće.

– Koja si ti naivčina, Geralte. Raskrinkani špijuni se ne bese, već se iskoriste.
Napuniš ih dezinformacijom, pokušaš da preradiš u dvostrukog agenta...

– Ne gnjavi naivčinu, Kodringeru. Ne zanimaju me kulise obaveštajne službe
niti politika. Rjens mi je za petama, hoću da znam zašto i po čijem nalogu.
Reklo bi se da je po nalogu nekog čarobnjaka. Ko je taj čarobnjak?

– Još ne znam. Ali ću uskoro znati.
– Uskoro – procedi veštac – za mene znači prekasno.
– Uopšte nije isključeno – ozbiljno je rekao Kodringer. – U gadnom si
škripcu, Geralte. Dobro je da si se meni obratio, ja znam da izvlačim iz nevolja.
U principu, već sam te i izvukao.
– Zaista?
– Zaista – advokat primače maramicu ustima i nakašlja se. – Jer vidiš, druže,
osim čarobnjaka, možda i Nilfgarda, u igri je i treća strana. Posetili su me,
zamisli, agenti tajnih službi kralja Foltesta. Bili su u nevolji. Kralj im je naredio
da traže jednu izgubljenu princezu. Kad se pokazalo da to nije tako jednostavno,
agenti su rešili da uključe stručnjaka za nejednostavne stvari. Rasvetljavajući
problem, sugerisali su stručnjaku da o toliko traženoj princezi može da zna
jedan veštac. Štaviše, može da zna gde je ona.
– I šta je učinio stručnjak?
– Prvo se začudio. Začudilo ga je, naime, to što pomenuti veštac nije dospeo
u tamnicu, jer bi tamo na tradicionalan način iz njega izvukli sve što zna, čak
podosta toga što ne zna, ali što će izmisliti da bi zadovoljio one koji postavljaju
pitanja. Agenti su izjavili da im je njihov šef to zabranio. Vešci, objasnili su
agenti, imaju toliko osetljiv nervni sistem da kada su podvrgnuti mučenju smesta
umiru, jer im, kao što su se slikovito izrazili, puca krvni sud u mozgu. Zato su
dobili nalog da prate vešca, ali taj zadatak se ispostavio, isto tako, kao nelak.
Stručnjak je pohvalio rasuđivačku moć agenata i naložio im da se jave za dve
nedelje.

– Javili su se?
– Nego šta. A stručnjak, koji te je tada već smatrao za klijenta, izneo je pred
agente neoborive dokaze za to da veštac Geralt nije imao, nema i neće moći da
ima ničeg zajedničkog sa princezom koju traže. Jer stručnjak je našao direktne
svedoke smrti princeze Cirile, unuke kraljice Kalante, ćerke princeze Pavete.
Cirila je umrla pre tri godine u izbegličkom logoru u Angreni. Od difterije. Dete
je pred smrt strašno patilo. Nećeš verovati, ali temerskim agentima su zasuzile
oči dok su slušali izveštaj mojih neposrednih svedoka.
– I meni se plače. Temerski agenti nisu mogli, doslućujem, ili nisu hteli da ti
ponude više od dvesta pedeset kruna?
– Tvoj sarkazam me u srce dira, vešče. Izvukao sam te iz škripca, a ti mi,
umesto da mi zahvaljuješ, srce ranjavaš.
– Zahvaljujem i izvinjavam se. Zašto je kralj Foltest naredio agentima da
traže Ciri, Kodringeru? Šta su im rekli da urade kad je pronađu?
– Kako si nedosetljiv. Pa da je ubiju, razume se. Proglasili su je za
pretendenta na presto Cintre, a za taj presto postoje drugačiji planovi.
– Tu nešto ne štima, Kodringeru. Presto Cintre izgoreo je zajedno sa
kraljevskom palatom, gradom i celom zemljom. Nilfgard sada tamo upravlja. To
dobro znaju i Foltest i drugi kraljevi. Kako Ciri može da pretenduje na presto
kojeg nema?
– Dođi – ustade Kodringer. – Probaćemo zajedno da nađemo odgovor na to
pitanje. Tom prilikom daću ti dokaz svog poverenja... Šta te toliko zanima na
tom portretu, može li se znati?
– To što je izbušen kao da ga je detlić kljucao nekoliko sezona – rekao je
Geralt, gledajući sliku u zlatnom okviru koja je visila na zidu prekoputa
advokatovog stola. – I to što predstavlja retkog kretena.
– To je moj pokojni otac – Kodringer se blago namrgodi. – Redak kreten.
Okačio sam taj portret ovde da bi mi stalno bio pred očima. Kao vid
upozorenja. Dođi, vešče.
Izašli su u predsoblje. Mačor, koji je ležao nasred tepiha i zaneseno lizao
zadnju šapu pod neobičnim uglom, kada je video vešca, smesta je šmugnuo u
mrak hodnika.
– Zašto te mačke toliko ne vole, Geralte? Ima li to neke veze sa...
– Da – prekide ga. – Ima veze.
Ploča lamperije od mahagonija bešumno se uvukla, otkrivajući tajni prolaz.

Kodringer je prvi pošao. Panel, nesumnjivo magično pokrenut, zatvorio se za
njima, ali nije sasvim utonuo u mrak. Iz dubine tajnog hodnika dopiralo je
svetlo.

U prostoriji na kraju hodnika bilo je hladno i suvo, a u vazduhu je lebdeo
težak, zagušljiv miris prašine i sveća.

– Upoznaj mog saradnika, Geralte.
– Fena? – osmehnuo se veštac. – Ne može biti.
– Može. Priznaj, sumnjao si da Fen postoji.
– Ma otkud?!
Između regala koji su dosezali do niskog svoda i polica s knjigama razlegla se
škripa, a malo zatim otud se izvezlo čudačko vozilo. To je bila visoka fotelja na
točkićima. Na fotelji je sedeo kepec ogromne glave, posađene, izostavljajući vrat,
na neproporcionalno uskim ramenima. Kepec nije imao noge.
– Upoznajte se – reče Kodringer. – Jakub Fen, obrazovani jurist, moj ortak i
dragoceni saradnik. A to je naš gost i naš klijent...
–Veštac Geralt iz Rivije – dovrši osmehnuti invalid. – Pretpostavio sam bez
suvišnog truda. Radim na tom problemu već nekoliko meseci. Pođite sa mnom,
gospodo.
Krenuli su za foteljom koja je škripala u lavirint između regala što su se
ugibali pod težinom knjiga kojih se ne bi postidela ni univerzitetska biblioteka u
Oksenfurtu. Inkunabule, kako je ocenio Geralt, mora da su skupljale čitave
generacije Kodringera i Fenova. Obradovao se ispoljenom dokazu poverenja,
radovao se što najzad može da upozna Fena. Ipak nije sumnjao da je, mada
stopostotno realna, ova ličnost bila delimično i mitska. Mitski Fen, pouzdani
alter ego Kodringera, kojeg su često viđali na terenu, dok za fotelju prikovani
znalački jurist verovatno nikad nije ni napuštao zgradu.
Sredina prostorije bila je naročito dobro osvetljena, tu je stajao niski pult koji
si mogao da dodirneš sa fotelje na točkiće; na njemu su se naslojavale knjige,
svici pergamenta i velena{3}, hartijetine, flaše mastila i tuša, snopovi pera i na
hiljade primeraka zagonetnog pribora. Nije sve bilo zagonetno. Geralt je
prepoznao oblike za lažiranje pečata i dijamantno tarilo za uklanjanje zapisa sa
službenih dokumenata. Na sredini pulta ležao je mali streljački repetirni
samostrel, a pored njega su, ispod baršunaste tkanine, izvirivala velika
uveličavajuća stakla izrađena od brušenog kvarca. Takva stakla bila su retkost i

koštala su čitavo bogatstvo.
– Našao si nešto novo, Fene?
– Ponešto – bogalj se osmehnuo. Osmehivao se milo i veoma srdačno. –

Suzio sam listu potencijalnih opunomoćitelja Rjensa na dvadeset osam
čarobnjaka...

– Ostavimo to zasad – brzo ga prekide Kodringer. – Sada nas interesuje
nešto drugo. Objasni Geraltu zbog čega je izgubljena princeza Cintre postala
predmet široko planiranih potraga agenata Četiri kraljevstva.

– Devojka u svojim venama ima krv kraljice Kalante – rekao je Fen, gotovo
iznenađen time što treba da objašnjava toliko očigledne stvari. – Poslednja je iz
kraljevske loze. Cintra ima veliki strateški i politički značaj. Izgubljena
pretendentkinja na presto koja ostaje izvan uticajnih sfera – nije baš zgodna, a
može da bude i opasna ako dospe pod neodgovarajući uticaj. Na primer, pod
uticaj Nilfgarda.

– Koliko se sećam – rekao je Geralt – zakon u Cintri isključuje mogućnost
da žena nasledi presto.

– Istina je – potvrdio je Fen i opet se osmehnuo. – Ali žena uvek može da
postane nečija supruga i majka muškog potomka. Obaveštajne službe Četiri
kraljevstva doznale su da se Rjens dao u potragu za princezom i ubeđene su da
je upravo to posredi. Rešili su, dakle, da osujete princezu u tome da postane
supruga i majka. Na prost ali efikasan način.

– Ali princeza je mrtva – brzo reče Kodringer, posmatrajući promene koje su
na Geraltovom licu izazvale reči nasmešenog kepeca. – Agenti su to saznali i
prekinuli su traganja.

– Prekinuli su trenutno – veštac je jedva uspeo da izvuče iz sebe smiren i
hladan ton. – A laž ima tu specifičnu odliku da se obelodanjuje. Sem toga,
kraljevski agenti samo su jedna od strana koje učestvuju u toj igri. Agenti su, i
sami ste to rekli, pratili Ciri kako bi pomrsili planove drugim tragačima. Ti drugi
mogu da budu manje prijemčivi za dezinformacije. Unajmio sam vas da biste
našli način da detetu obezbedite sigurnost. Šta predlažete?

– Imamo izvesnu koncepciju – Fen pogleda svog ortaka, ali na njegovom
licu ne pročita naredbu da ćuti. – Želimo da diskretno raširimo mišljenje kako
pravo na presto Cintre ne pripada ne samo princezi Cirili nego ni njenim
eventualnim muškim potomcima.

– U Cintri se ne nasleđuje po ženskoj liniji – objasnio je Kodringer, boreći se

sa još jednim napadom kašlja. – Nasleđuje isključivo muška linija.
– Upravo tako – potvrdio je učeni jurist. – Geralt je malopre to isto rekao.

To je prastari zakon koji čak ni ta đavolica Kalante nije uspela da poništi, a
trudila se.

– Pokušala je da ukine taj zakon intrigom – uvereno je rekao Kodringer,
brišući usta maramicom. – Nelegalnom intrigom. Objasni, Fene.

– Kalante je bila jedina ćerka kralja Dagorada i kraljice Adalije. Posle smrti
svojih roditelja, suprotstavila se aristokratiji, koja je u njoj videla samo ženu za
novog kralja. Želela je da ima apsolutnu vlast, i na instituciju princa-supružnika
pristajala je, u najboljem slučaju, forme radi, i zarad održavanja dinastije, ali je
taj princ-supružnik značio koliko i ptičje strašilo od pozdera{4}. Stare loze tome
su se protivile. Kalante je mogla da bira između građanskog rata, abdikacije u
korist druge linije, ili braka sa Regnerom, princem Ebinga. Izabrala je treće
rešenje. Upravljala je zemljom, ali u Regnerovom društvu. Jasna stvar, nije
dopustila da je podjarme niti ćušnu u ženskadije. Bila je Lavica iz Cintre. Ali
vladao je Regner, mada ga niko nije nazivao Lavom.

– A Kalante je – dodade Kodringer – silno nastojala da zatrudni i rodi sina.
To joj nije pošlo za rukom. Rodila je ćerku Pavetu, zatim je imala dva pobačaja i
postalo je jasno da više dece neće imati. Svi planovi su propali. Eto šta ti je
ženska sudbina. Sve ambicije je pokopala uništena materica.

Geralt je napravio grimasu.
– Odvratno si trivijalan, Kodringeru.
– Znam. I istina je bila trivijalna. Jer Regner je počeo da se osvrće za mladom
princezom dovoljno širokih bedara, najboljom iz loze čija je plodnost bila
potvrđena do trećeg kolena unazad. Kalante je počela da gubi tlo pod nogama.
Svaki obrok, svaka čaša vina mogla je da sadrži u sebi smrt, svaki lov je mogao
da se završi nesrećnim slučajem. Mnogo toga svedoči da je Lavica iz Cintre tada
preuzela inicijativu. Regner je umro. U zemlji su tada besnele boginje i kraljeva
smrt nikoga nije začudila.
– Polako mi postaje jasno – reče veštac, naizgled ravnodušno – na čemu će
se bazirati vesti koje nameravate da diskretno ali naširoko razglasite. Ciri će
postati unuka trovačice i mužoubice?
– Ne predupređuj činjenice, Geralte. Nastavi, Fene.
– Kalante je – osmehnu se kepec – spasla svoj život, ali kruna je bila sve

dalje od nje. Kad je posle Regnerove smrti Lavica posegla za apsolutnom
vlašću, aristokratija se ponovno oštro suprotstavila kršenju zakona i tradicije. Na
presto Cintre trebalo je da sedne kralj, a ne kraljica. Stvar je jasno formulisana:
čim mala Paveta počne imalo da liči na ženu, treba je udati za nekoga ko će
postati novi kralj. Ponovljeni brak neplodne kraljice nije dolazio u obzir. Lavica
iz Cintre je razumela da može da računa, u najboljem slučaju, na ulogu kraljičine
majke. Da zlo bude veće, Pavetin muž mogao je da postane neko ko bi taštu
totalno udaljio od vlasti.

– Opet ću da budem trivijalan – upozorio je Kodringer – Kalante je
odugovlačila s Pavetinom udajom. Uništila je prvi projekat braka onda kad je
devojčica imala deset, i drugi kad je imala trinaest godina. Aristokratija je
prozrela planove i zatražila da petnaesti Pavetin rođendan bude njen poslednji
devičanski rođendan. Kalante je morala da pristane. Ali ranije je postigla ono na
šta je računala. Paveta je predugo ostala devica. Najzad je toliko počelo da je
’svrbi’ da se spanđala s prvom protuvom, uz to prokletom, začaranom u nakazu.
U tome je bilo nekakvih natprirodnih okolnosti, nekakvih proročanstava,
vradžbina, obećanja... Nekakvi Zakoni Nenadnosti? Zar ne, Geralte? Šta se
desilo posle toga, sigurno se sećaš. Kalante je dovela vešca u Cintru, a veštac je
stvar zakuvao. Ne znajući da njime upravljaju, skinuo je čini sa odvratnog Ježa,
omogućujući mu da se venča sa Pavetom. Time je veštac samo olakšao da se
Kalante održi na prestolu. Pavetina veza sa čudovištem s kog su skinute čini bila
je za velmože toliko veliki šok da su najednom prihvatile brak Lavice sa Ejstom
Turseahom. Jarl sa Skeliških ostrva ipak im se učinio bolji nego protuva Jež. Na
taj način Kalante je i dalje upravljala zemljom. Ejst, kao i svi ostrvljani,
poklanjao je Lavici iz Cintre suviše veliko poštovanje da bi joj se u bilo čemu
suprotstavio, a kraljevanje mu je jednostavno bilo dosadno. Potpuno je predao
vlast u njene ruke. A Kalante, kljukajući se medikamentima i eliksirima,
odvlačila je supruga u bračnu ložu i danju i noću. Želela je da upravlja sve do
kraja svog života. Ako već ne kao kraljica majka, onda kao majka svoga sina.
Ali, kao što rekoh, ambicije velike, a...

– Već si rekao. Ne ponavljaj se.
– Međutim, princeza Paveta, žena čudačkog Ježa, već za vreme ceremonije
venčanja imala je na sebi sumnjivo komotnu haljinu. Pomirena sa sudbinom,
Kalante je promenila planove. Ako ne njen sin, onda Pavetin. Ali Paveta je
rodila ćerku. Prokletstvo, ili šta je? Princeza je ipak mogla još da rodi. Mogla bi.

Jer se desio zagonetan slučaj. Ona i taj čudnovati Jež nestali su u neobjašnjenoj
morskoj katastrofi.

– Ne sugerišeš li previše, Kodringeru?
– Trudim se da objasnim situaciju, ništa više. Posle Pavetine smrti, Kalante je
bila slomljena, ali nakratko. Njena poslednja nada bila je unuka. Pavetina ćerka,
Cirila. Ciri, otelovljeni đavolak koji luduje po kraljevskom dvorcu. Jednima je
bila mezimica, naročito onim starijim, jer je toliko podsećala na Kalante kada je
bila dete. Za druge je bila... nahoče, ćerka odvratnog Ježa, na koju je polagao
pravo nekakav veštac. I sad stižemo do suštine stvari: Kalantin pulen, njena
štićenica, koju je evidentno pripremala da joj bude naslednica, koja je bila
direktno njeno otelovljenje, Lavić Lavičine krvi, već tada je po nekima bila
isključena iz prava na presto. Cirila je bila loše rođena. Paveta je počinila
mezalijansu. Pomešala je kraljevsku krv s nesojem, s krvlju protuve nepoznatog
porekla.
– Podmuklo, Kodringeru. Samo što nije tako. Cirin otac uopšte nije bio
nesojast. Bio je princ.
– Šta pričaš? Nisam to znao. Iz kog kraljevstva?
– Iz nekog kraljevstva na jugu... Iz Mehta... Da, upravo iz Mehta.
– Zanimljivo – promumlao je Kodringer. – Meht je odavno nilfgardska
marka{5}. Ulazi u sastav pokrajine Metine.
– Ali je kraljevstvo – ubaci Fen. – Tamo vlada kralj.
– Tamo vlada Emhir var Emreis – prekide ga Kodringer. – Ko god da tamo
sedi na prestolu, sedi po odluci i milosti Emhirovoj. Ali ako smo već na tome,
onda proveri koga je tamo Emhir učinio kraljem. Ja se ne sećam.
– Evo, tražim – bogalj pogura točkove svoje fotelje i škripeći se odveze
prema regalu, izvadi iz njega debeli svežanj svitaka i stade da ga pregleda,
bacajući na pod ono što je pregledao. – Hm... Evo ga. Kraljevstvo Meht. U
grbu su srebrne ribe i krune naizmenično u četiri polja plavo-crvene boje...
– Pusti sad heraldiku, Fene. Kralj, ko je tamo kralj?
– Hoet zvani Pravedni. Na presto doveden kraljevskom elekcijom...
– Na presto ga je stavio Emhir iz Nilfgarda – hladno je pretpostavio
Kodringer.
– Pre devet godina.
– To nije taj – brzo je izračunao advokat. – Taj nas ne zanima. Ko je bio pre

njega?
– Samo malo. Evo ga. Akerspark. Umro je...
– Umro je od jake upale pluća, koja su probodena nožem Emhirovog

dželata, ili pak dželata tog Pravednika – Kodringer se opet kočoperio svojom
dovitljivošću. – Geralte, da li pomenuti Akerspark budi u tebi nekakve
asocijacije? Da li je to mogao biti tata tog Ježa?

– Da – potvrdi veštac posle kratkog razmišljanja. – Akerspark. Sećam se,
tako je Duni nazvao svoga oca.

– Duni?
– To mu je bilo ime. Bio je princ, sin tog Akersparka...
– Nije – prekide ih Fen, zagledan u svitke. – Ovde su svi pomenuti. Zakoniti
sinovi: Orm, Gorm, Torm, Horm i Gonzales. Zakonite ćerke: Alija, Valija,
Nina, Paulina, Malvina i Argentina...
– Poričem klevetu bačenu na Nilfgard i na Pravednog Hoeta – ozbiljno je
izjavio Kodringer. – Taj Akerspark nije ubijen. On je trpao gde god je stigao.
Sigurno je imao i kopiladi, zar ne, Fene?
– Imao je. Podosta. Ali nijednog koji se zove Duni ovde ne vidim.
– Nisam ni računao na to da ćeš tu videti. Geralte, tvoj Jež nije bio nikakav
princ. Ako ga je čak i posejao negde sa strane taj jebač Akerspark, od zakona do
takve titule delila ga je, sem Nilfgarda, vraški duga kolona zakonitih Ormova,
Gormova i drugih Gonzalesa, sa sopstvenim, zasigurno brojnim potomstvom.
Formalno gledano, Paveta je počinila mezalijansu.
– A Ciri, dete mezalijanse, nema prava na presto?
– Bravo.
Fen se škripeći dokoturao do pulta, gurkajući točkove fotelje.
– To je argument – rekao je, zamahnuvši svojom velikom glavom. –
Isključivo argument. Ne zaboravi, Geralte, mi niti se borimo za to da princeza
Cirila dobije krunu, niti za to da joj se kruna oduzme. Iz trača koji je pukao
trebalo bi da proistekne da se devojka ne može iskoristiti za zauzimanje Cintre.
Da će, ako neko takav pokušaj izvede, njegov čin lako biti doveden u pitanje,
podriće ga. U političkoj igri devojka će prestati da bude figura, biće slabo bitan
pion. A tada...
– Tada će je pustiti da živi – dovršio je ravnodušno Kodringer.
– Koliko je, sa formalne strane – upita Geralt – snažan taj vaš argument?
Fen pogleda Kodringera, zatim vešca.

– Ne baš snažan – priznao je. – Cirila je i dalje Kalantina krv, mada donekle
razblažena. U normalnim zemljama možda bi i bila uklonjena sa prestola, ali
uslovi nisu normalni. Lavičina krv ima politički značaj...

– Krv... – Geralt je obrisao čelo. – Kodringeru, šta znači ’Čedo Drevne krvi’?
– Ne razumem. Da li je neko upotrebio takav naziv kad je govorio o Cirili?
– Da.
– Ko?
– Nevažno ko. Šta to znači?
– Luned ep Hen Ihaer – najednom je rekao Fen, odmičući se od pulta. –
Doslovno to ne bi bilo Čedo, već Ćerka Drevne krvi. Hmmm... Drevna krv. Već
sam negde naišao na tu definiciju. Ne sećam se tačno... Verovatno je posredi
nekakvo vilenjačko proročanstvo. U nekim verzijama teksta Itlininog
proročanstva, u onim drevnim verzijama, postoje, čini mi se, beleške o Drevnoj
Krvi vilenjaka, to jest o Aen Hen Ihaer. Ali mi ovde nemamo kompletan tekst
tog proročanstva. Treba se obratiti vilenjacima...
– Ostavimo to – hladno ga prekide Kodringer. – Da ne bude previše pitanja
odjednom, Fene, previše muva za jedan udarac, previše proročanstava i tajni.
Zasad ti zahvaljujemo. I želimo ti uspešan rad. Dozvoli, Geralte. Vratimo se u
kamarašiju.
– Premalo ti je, zar ne? – uverio se veštac čim su se vratili i seli u fotelje,
advokat za radni sto, a on prekoputa njega. – Prenizak honorar, je l’ da?
Kodringer podiže s radne ploče stola metalni predmet u obliku zvezde i
nekoliko ga puta okrenu među prstima.
– Prenizak, Geralte. Kopanje po vilenjačkim proročanstvima đavolsko je
opterećenje za mene, gubitak vremena i sredstava. Neophodno je tražiti pristup
kod vilenjaka, jer osim njih niko nije u stanju da shvati njihove zapise. Vilenjački
rukopisi su u većini slučajeva nekakva zamršena simbolika, akrostihovi, ponekad
očigledne šifre. Drevni jezik je uvek u najmanju ruku dvoznačan, a zapisan
može da ima i deset značenja. Vilenjaci nikad nisu bili skloni da pomažu
nekome ko je hteo da odgonetne njihovo proročanstvo. A danas, kad se po
šumama krvavo ratuje s Vevericama, kad su pogromi, opasno je približavati im
se. Dvostruko opasno. Vilenjaci mogu da misle da si provokator, ljudi mogu da
te optuže za izdaju...
– Koliko, dakle, Kodringeru?
Advokat je nakratko ćutao, neprekidno se poigravajući metalnom zvezdom.

– Deset procenata – reče najzad.
– Deset procenata od čega?
– Ne sprdaj se sa mnom, vešče. Stvar postaje ozbiljna. Sve manje je jasno o
čemu se tu radi, a kad se ne zna o čemu se radi, onda je sigurno da se radi o
novcu. Draži mi je tada procenat nego običan honorar. Daćeš mi deset
procenata od onoga što ćeš sam za to dobiti, umanjen za sumu koju si već
platio. Potpisujemo ugovor?
– Ne. Ne želim da te izlažem gubitku. Deset posto od nula je nula,
Kodringeru. Ja od toga, druže moj, ništa neću imati.
– Ponavljam, ne sprdaj se sa mnom. Ne verujem ti da radiš bez profita. Ne
verujem da se iza toga ne krije...
– Baš me briga u šta veruješ. Ništa od ugovora. I ništa od procenta. Odredi
visinu svog honorara za prikupljanje informacija.
– Svakog drugog – zakašljao se Kodringer – izbacio bih napolje, siguran u to
da pokušava da me namagarči. Ali tebi, anahroni vešče, čudno nekako pristaje
plemenita i naivna bezinteresnost. To je u tvom stilu, veličanstveno i patetično
staromodno... dopustiti da te za džabe ubiju...
– Ne gubimo vreme. Koliko, Kodringeru?
– Još jedanput toliko. Ukupno petsto.
– Žao mi je – Geralt zavrte glavom – ali nisam u stanju da ti toliko platim.
Barem ne u ovom trenutku.
– Još jednom ti predlažem ono što sam ti ponudio kad smo se upoznali –
sporo je izgovarao advokat, i dalje se igrajući zvezdom. – Prihvati posao kod
mene, i tada ćeš biti platežno sposoban. Za informacije i za druge luksuze.
– Ne, Kodringeru.
– Zašto?
– Nećeš razumeti.
– Ovog puta nećeš raniti moje srce, već profesionalni ponos. Jer laskam sebi
misleći da, obično, sve razumem. U osnovama naših zanimanja leži nitkovluk,
ali ti ipak i dalje više voliš anahrono od savremenog.
Veštac se osmehnuo.
– Bravo.
Kodringer se opet zakašljao, obrisao usne, pogledao maramicu, zatim
podigao žutozelene oči.
– Gvirnuo si u listu čarobnjaka i čarobnica koja je ležala na pultu? U spisak

potencijalnih Rjensovih opunomoćitelja?
– Gvirnuo sam.
– Ne dam ti tu listu dok je ne proverim. Ne podleži sugestiji onoga što si

opazio. Neven mi je rekao da Filipa Ejlhart verovatno zna ko stoji iza Rjensa, ali
je tebi uskratila tu informaciju. Filipa ne bi štitila kojekakvu mlatišumu. Iza te
uštve stoji, dakle, nekakva važna figura.

Veštac je ćutao.
– Čuvaj se, Geralte. U ozbiljnoj si opasnosti. Neko se s tobom poigrava.
Neko tačno predviđa tvoje pokrete, neko njima direktno upravlja. Ne daj da te
ponesu arogancija i oholost. Taj koji se s tobom igra – to nije štrigun i nije
vukodlak. To nisu braća Mišle. To nije čak ni Rjens. Čedo Drevne krvi, dovraga.
Em presto Cintre, em čarobnjaci, kraljevi i Nilfgard, a povrh svega sad su tu i
vilenjaci. Prekini s tom igrom, vešče, isključi se iz nje. Pomrsi planove svom
neprijatelju tako što ćeš uraditi ono što niko ne očekuje. Prekini tu ludačku vezu,
ne dozvoli da te povezuju s Cirilom. Ostavi je Jenefer, a sam se vrati u Kaer
Morhen i ne pomaljaj nos odatle. Začauri se u brdima, a ja ću da pročeprkam po
vilenjačkim rukopisima, mirno, bez žurbe, detaljno. Pa kad budem imao
informaciju o Čedu Drevne krvi, kad već budem znao ime čarobnjaka
umešanog u to, ti ćeš stići da skupiš pare i završićemo posao.
– Ja ne mogu da čekam. Devojka je u opasnosti.
– To je istina. Ali znam da smatraju da si ti prepreka na putu do nje.
Prepreka koju bezuslovno valja ukloniti. U vezi s tim – ti si u opasnosti.
Pozabaviće se devojkom tek onda kad tebe likvidiraju.
– Ili onda kad prekinem igru, povučem se i šćućurim u Kaer Morhenu.
Previše sam ti para, Kodringeru, dao da bi mi delio takve savete.
Advokat je među prstima zavrteo metalnu zvezdu.
– Za tu sumu koju si mi danas platio ja aktivno radim već neko vreme, vešče
– rekao je, zaustavljajući kašalj. – Savet koji sam ti dao dobro je osmišljen.
Zavuci se u Kaer Morhen, nestani. I oni koji traže Cirilu tada će je i naći.
Geralt je zažmirkao i osmehnuo se. Kodringer nije ubledeo.
– Ja znam šta govorim – nastavio je, izdržavši Geraltov pogled i osmeh. –
Oni koji progone tvoju Ciri naći će je i učiniće s njom što hoće. A u
međuvremenu ćete biti bezbedni i ona i ti.
– Objasni mi, molim te. Što pre.
– Našao sam jednu devojku. Plemićkinju iz Cintre, ratno siroče. Prošla je

kroz logor za izbeglice, uzima mere i kroji kod suknara iz Bruge koji ju je uzeo
pod svoje okrilje. Ne ističe se ni po čemu naročitom. Sem po jednom. Veoma je
slična portretu s jedne minijature koja predstavlja Lavića iz Cintre... Hoćeš da
vidiš njen portretić?

– Ne, Kodringeru. Neću. I ne pristajem na takvo rešenje.
– Geralte – reče advokat zatvarajući oči – čime se ti rukovodiš? Ako hoćeš
da spaseš tu svoju Ciri... Onda mi se čini da u ovom trenutku ne možeš sebi da
priuštiš luksuz prezira. U stvari, loše sam se izrazio. Ne možeš sebi da priuštiš
luksuz da prezireš prezir. Dolazi vreme prezira, druže vešče, vreme velikog,
beskrajnog prezira. Moraš da se prilagodiš. Ono što ti predlažem jednostavna je
alternativa. Neko će da umre da bi neko mogao da živi. Neko koga voliš spašće
se. Umreće druga devojčica, koju ne znaš i koju nikad nisi video...
– Koju mogu da prezirem? – prekide veštac. – Za to što volim, ja treba da
platim prezirom samoga sebe? Ne, Kodringeru. Ostavi to tamo dete na miru,
neka i dalje meri sukno. Uništi njenu sliku. Spali je. A za mojih dvesta pedeset
teško zarađenih kruna koje si ubacio u fioku – daj mi nešto drugo. Informaciju.
Jenefer i Ciri napustile su Elander. Siguran sam da to znaš. Siguran sam da znaš
kuda smeraju. Siguran sam da znaš da li ih neko prati.
Kodringer lupnu prstima po stolu, zakašlja se.
– Vuk se ne obazire na opomene i hoće i dalje da lovi – zaključio je. – Ne
vidi da je zapravo on taj koga love, da srlja pravo među zastavice{6} koje je
postavio pravi lovac.
– Ne budi banalan. Budi konkretan.
– Kad već hoćeš! Nije teško pretpostaviti da Jenefer ide na sabor čarobnjaka
koji je sazvan za početak jula u Garstangu na ostrvu Taned. Vešto zameće trag i
ne služi se magijom, pa joj je teško odrediti kurs. Još pre nedelju dana bila je u
Elanderu, izračunao sam da će za tri-četiri dana dospeti u grad Gors Velen,
odakle si na korak od Taneda. Kad ideš u Gors Velen, moraš da prođeš kroz
naselje Anhor. Ako kreneš iz ovih stopa, moći ćeš da presretneš one koji idu za
njom. Jer ima tih koji idu za njom.
– Nadam se – Geralt se neprijatno osmehnuo – da to nisu nekakvi kraljevski
agenti?
– Ne – reče advokat, gledajući metalnu zvezdu kojom se igrao. – To nisu
agenti. Ali to nije ni Rjens, koji je mudriji od tebe jer se posle gužve s braćom

Mišle pritajio u nekakvoj rupi i ne pomalja odatle nos. Tri plaćena žbira idu za
Jenefer.

– Pretpostavljam da ih znaš?
– Ja sve znam. I zato ću ti nešto predložiti: ostavi ih na miru. Ne idi u
Anhor. A ja ću iskoristiti poznanstva i veze. Pokušaću da potkupim te žbireve i
preinačim ugovor. Drugim rečima, napujdaću ih na Rjensa. Ako uspem...
Najednom prekide, snažno zamahnu metalnom zvezdom, koja je zafijukala u
letu i s treskom raspalila po portretu, pravo u čelo Kodringera seniora,
probušivši platno i zarivajući se u zid skoro dopola.
– Zgodno, zar ne? – advokat se široko osmehnuo. – Zove se orion.
Prekomorski pronalazak. Već mesec dana vežbam, pogađam u cilj nepromašivo.
Možda će biti od koristi. Na deset metara ta zvezda je nepogrešiva i ubojita, a
možeš je sakriti u rukavici ili iza pantljike na šeširu. Već godinu dana orioni su
deo opreme nilfgardskih specijalnih službi. Haha, ako Rjens špijunira za
Nilfgarda, onda će biti zabavno kad ga pronađu sa orionom u slepoočnici... Šta
kažeš na to?
– Ništa. To je tvoja stvar. Dvesta pedeset kruna leži u tvojoj fioci.
– Jasno – klimnu glavom Kodringer. – Tvoje reči shvatam kao svoje
odrešene ruke. Zaćutimo načas, Geralte. Odajmo poštu skoroj smrti gospodina
Rjensa minutom ćutanja. Zašto se kreveljiš, dođavola? Nemaš poštovanja prema
veličanstvu smrti?
– Imam. Preveliko da bih mirno slušao idiote koji se sprdaju na njen račun.
Da li si nekada mislio o svojoj smrti, Kodringeru?
Advokat se žestoko zakašlja, dugo je gledao u maramicu kojom je zaklanjao
usta. Zatim podiže pogled.
– Razume se – reče tiho. – Mislio sam. I to intenzivno. Ali šta tebe briga za
moja razmišljanja, vešče. Ići ćeš u Anhor?
– Ići ću.
– Ralf Blunden, zvani Profesor. Hejmo Kantor. Kratki Jaksa. Je l’ ti govore
nešto ta imena?
– Ne.
– Sva trojica su vešti sa mačem. Bolji od braće Mišle. Sugerisao bih, dakle,
sigurnije, dalekosežnije oružje. Na primer, ove nilfgardske zvezdice. Hoćeš da ti
prodam nekoliko komada? Imam ih dosta.
– Neću da ih kupim. Nepraktične su. Prave buku dok lete.

– Zvezda psihološki deluje. Žrtvu psihološki parališe strahom.
– Mogućno. Ali možda i upozori. Ja bih stigao da se pred tim sklonim.
– Kad bi video da je bacaju na tebe, naravno da bi. Znam da umeš da
izbegneš strelu ili klin{7}... Ali otpozadi...
– I otpozadi isto tako.
– Malo sutra.
– Da se kladimo – hladno će Geralt. – Okrenuću se licem prema slici tvog
tate kretena, a ti me gađaj tim orionom. Ako me pogodiš, pobedio si. Ako ne
pogodiš, izgubio si. Ako izgubiš, dešifrovaćeš vilenjačke rukopise. Prikupićeš
informacije o Čedu Drevne krvi. Revnosno. I na kredit.
– A ako pobedim?
– Opet ćeš da dođeš do tih informacija i učinićeš ih dostupnim Jenefer. Ona
će platiti. Nećeš biti oštećen.
Kodringer je otvorio fioku i izvukao drugi orion.
– Računaš da neću prihvatiti opkladu – konstatovao je, nije pitao.
– Ne – osmehnuo se veštac. – Siguran sam da ćeš je prihvatiti.
– Hazarder si ti. Zaboravio si? Ja nemam skrupula.
– Nisam zaboravio. Nailazi, najzad, vreme prezira, a ti ideš u korak s
vremenom i njegovim duhom. Ali ja sam primio k srcu zapažanje da sam
anahrona naivčina i ovog ću puta rizikovati, ali ne bez nade da ću profitirati.
Dakle? Opklada i dalje važi?
– Važi – Kodringer uhvati metalnu zvezdu za jedan krak i ustade. –
Radoznalost mi je uvek bila jača od razuma, a o neosnovanom milosrđu da i ne
govorim. Okreni se.
Veštac se okrenuo. Pogledao je gusto izbušenu figuru na portretu i orion koji
je bio u njega zariven. A onda je zatvorio oči.
Zvezda je zafijukala i tresnula u zid četiri cola od rama portreta.
– Majku ti! – dreknu Kodringer. – Nisi ni trepnuo, kučkin sine!
Geralt se okrenuo i osmehnuo. Neobično gadno.
– A što bih trepnuo? Čuo sam da bacaš tako da ne pogodiš.

*
U gostionici je bilo prazno. U ćošku, na klupi, sedela je mlada žena s
podočnjacima. Stidljivo okrenuta u stranu, dojila je dete. Plećati muškarac,
možda muž, dremao je pored nje, leđima oslonjen na zid. U senci, iza peći,

sedeo je još neko, koga Aplegat u mraku sobe nije jasno video.
Domaćin je podigao glavu, ugledao Aplegata i, zapazivši njegovu odeću i

goržet s grbom Edirna na grudima, momentalno se smrknuo. Aplegat je
navikao da ga tako dočekuju. Bio je kraljev glasonoša, uživao je bezuslovno
pravo na korišćenje zaprežnih kola. Kraljevski dekreti bili su jasni – glasonoša je
u svakom gradu, u svakom selu, u svakom svratištu i svakom seoskom
gazdinstvu imao pravo da zatraži odmornog konja – i teško onom ko bi ga
odbio. Jasno je da je glasnik tada ostavljao sopstvenog konja, a novog uzimao sa
sve priznanicom – vlasnik je mogao da se obrati sreskom poglavaru i da dobije
nadoknadu. Ali bivalo je i ovako i onako. Zato se na glasonošu gledalo uvek sa
strepnjom i odbojnošću – hoće li tražiti ili neće tražiti? Hoće li našeg Zlatka
odvesti u pogibiju? Krasku našu, od ždrebeta još othranjenu? Našeg Vronka
negovanog? Aplegat je već viđao rasplakanu dečurliju koja se besi o vrat
osedlanom ljubimcu što ga izvode iz štale, tom njihovom drugaru u igrama,
često je viđao i lica odraslih ljudi ubledela zbog osećaja nepravde i
bespomoćnosti.

– Odmoran konj mi ne treba – reče osorno. Činilo mu se da je domaćin
odahnuo s olakšanjem.

– Ali pojeo bih nešto, jer sam na putu ogladneo – dodade emisar. – Je l’
ostalo ičega u šerpi?

– Ostalo je malo čorbe, sad ću da vam poslužim, sedite. Konačićete? Već se
smrkava.

Aplegat se zamisli. Pre dva dana sreo se sa Hansomom, poznatim
glasonošom, i u skladu sa naredbom izvršili su zamenu dužnosti. Hansom je
preuzeo pisma i poslanicu za kralja Demavenda, odgalopirao je preko Temerije i
Mahakama do Vengerberga. Aplegat je pak, preuzevši poštu za kralja Vizimira iz
Redanje, krenuo u pravcu Oksenfurta i Tretogora. Trebalo je da prevali gotovo
petsto kilometara.

– Ručaću i onda krećem – odlučio je. – Mesec je pun, a drum ravan.
– Kako vam je volja.
Čorba koju su mu poslužili bila je vodnjikava i bezukusna, ali glasonoša nije
mario. Kod kuće je jeo ono što žena spremi, a na putu je jeo šta dobije. Srkao je
sporo, nespretno držeći kašiku među prstima zgrčenim od stezanja uzda.
Mačak koji je dremao u pripećku naglo podiže glavu, zafrkta.
– Kraljev glasonoša?

Aplegat uzdrhta. Pitanje je postavio čovek koji je sedeo u senci, iz koje je
sada iskoračio i stao ispred emisara. Kosa mu je bila bela kao mleko, skupljena
na čelu kožnom poveskom, na sebi je imao crnu jaknu prošaranu srebrnim
nitnama i duboke čizme. Iznad desnog ramena svetlucala se okrugla jabučica
mača prebačenog preko leđa.

– Dokle vodi put?
– Dokle ga kraljevska volja potera – hladno odvrati Aplegat. Nikad nije
odgovarao drugačije na slična pitanja.
Belokosi je jedno vreme ćutao, ispitivački gledajući emisara. Lice mu je bilo
neprirodno belo, a oči čudno tamne.
– Kraljevska volja – reče najzad neprijatno, blago promuklim glasom –
zasigurno ti nalaže hitnju? Zasigurno žuriš da kreneš na put?
– A šta vi imate s tim? Ko ste da mene požurujete?
– Niko – belokosi se grozno naceri. – I ne požurujem te. Ali na tvom mestu
otišao bih odavde što pre mogu. Ne bih želeo da ti se desi nešto loše.
Aplegat je i na takve izjave imao spreman odgovor. Kratak i jezgrovit
odgovor. Neagresivan i miran – ali odgovor koji ubedljivo podseća kome
kraljevski glasonoša služi i šta preti onom ko se usudi da ga dirne. Ali u glasu
belokosog bilo je nečeg što je zadržavalo Aplegata da da običan odgovor.
– Konj mora da se odmori, gospodine. Sat-dva.
– Razumem – klimnuo je glavom belokosi, pa podiže glavu, kao da osluškuje
odjeke koji su dopirali spolja. I Aplegat je isto tako naćulio uši, ali je čuo samo
cvrčke.
– Odmaraj se onda – reče belokosi, nameštajući pojas mača postavljenog
dijagonalno na grudima. – Ali u dvorište ne izlazi. Šta god da se dogodi, ne
izlazi napolje.
Aplegat se suzdržao od pitanja. Instinktivno je osećao da će tako biti bolje.
Nagnuo se nad činijom i opet stao da lovi malobrojne čvarke u čorbi. Kad je
podigao glavu, belokosog više nije bilo u sobi.
Malo zatim napolju je zarzao konj, zalupkaše kopita.
U gostionicu uđoše tri muškarca. Kad ih je video, krčmar brže uze da briše
kriglu. Žena s odojčetom približi se dremovnom mužu, munu ga laktom.
Aplegat jedva primetno primače k sebi škanj na kom su ležali njegov pojas i
kratki mač.
Muškarci priđoše šanku, bistrim pogledima prelazili su preko gostiju i merkali

ih. Hodali su sporo, zveckajući mamuzama i oružjem.
– Dobro došli, milostiva gospodo – krčmar se nakašlja, a potom ishraka. –

Šta izvoljevate?
– Rakiju – reče jedan, nizak i zdepast, majmunski dugih ruku, naoružan

dvema zerikanskim sabljama, koje su mu ukrštene stajale na leđima. – Hoćeš da
gucneš, Profesore?

– Vrlo rado – prihvati drugi muškarac, nameštajući na kukastom nosu
naočare od brušenog, plavičasto obojenog kristala u zlatnim okvirima. – Samo
da je nisu pokvarili kojekakvim mešavinama.

Krčmar je nalio. Aplegat je primetio da su mu ruke blago drhtale. Muškarci
se osloniše leđima o šank, lagano ispijajući iz glinenih pehara.

– Milostivi domaćine – oglasi se iznenada taj s naočarima. – Pretpostavljam
da su ovuda nedavno prošle dve dame koje su žurno išle u pravcu Gors Velena?

– Tamo odlaze razni ljudi – promrsi domaćin.
– Inkriminisane dame – sporo će cvikeraš – čovek ne može da ne primeti.
Jedna je crnokosa i natprosečno lepa. Na vranom konju jezdi. Druga, mlađa,
svetlokosa i zelenooka, na pirgavoj kobili drumuje. Jesu li bile ovde?
– Ne – preduhitri krčmara Aplegat, osetivši najednom hladnoću u leđima. –
Nisu bile.
Opasnost na sivim krilima. Vreli pesak...
– Glasonoša?
Aplegat klimnu glavom.
– Odakle i kuda?
– Odakle i kud kralj naloži.
– Žene koje pomenuh nisi slučajno na putu sreo?
– Nisam.
– Brzo nešto oponiraš – zareža treći muškarac, visok i mršav kao pritka.
Kosa mu je bila crna i sjajna, kao mašću namazana. – Rekao bih da se ne
pretržeš da se setiš.
– Pusti ga, Hejmo – odmahnu rukom cvikeraš. – To je glasonoša. Ne traži
belaja. Kako se zove ova stanica, domaćine?
– Anhor.
– Gors Velen je daleko?
– A?
– Koliko je kilometara daleko?

– Nisam merio u kilometrima. Ali ima oko tri dana puta...
– Jahanja?
– Točkarenja.
– Hej – najednom poluglasno povika onaj zdepasti, ispravljajući se i gledajući
u dvorište kroz široko otvorena vrata. – Baci pogled, Profesore. Kakav je to...?
Nije li to...?
Cvikeraš takođe pogleda u dvorište i lice mu se ukoči.
– Da – prosikta. – To je on. Ipak nam se posrećilo.
– Da sačekamo da uđe?
– Neće on ući. Video je naše konje.
– Zna da smo ...
– Ućuti, Jaksa. On nešto govori.
– Birajte – razleže se iz dvorišta blago promukli ali gromki glas koji je
Aplegat momentalno prepoznao. – Jedan od vas će da izađe i kaže ko vas je
unajmio. U tom slučaju otići ćete bez problema. Ili ćete izaći sva trojica. Čekam.
– Kurlov!... – zareža crnokosi. – Zna. Šta da radimo?
Cvikeraš sporim pokretom odloži pehar na šank.
– Ono za šta smo plaćeni.
Pljunu u dlanove, promrda prstima i isuka mač. Na to druga dvojica
obnažiše oštrice. Domaćin zinu kao da će da vrisne, ali umuče presečen
pogledom ispod plavih naočara.
– Svi da ste tu sedeli – siktao je cvikeraš. – Da niste pisnuli. Hejmo, kad
počne, potrudi se da mu se prikradeš otpozadi. Haj’mo, momci, sa srećom.
Izlazimo.

Počelo je odmah, čim su izašli. Stenjanje, lupa nogu, zveket sečiva. A zatim
vrisak. Onaj od koga se kosa diže na glavi.

Domaćin preblede, žena s podočnjacima muklo vrisnu, oberučke pripijajući
odojče na grudi. Mačak u zapećku skoči na noge, izvi u luk hrbat, rep naježi kao
četku. Aplegat se brzo odmače sa stolicom u ugao. Kratki mač mu je bio na
kolenima, ali ga nije vadio iz korica.

Iz dvorišta opet zvuk treskanja nogu o daske, zviždanje i zveckanje oštrica
sablje.

– Ah, ti... – viknu neko besno, a u tom kriku, iako se završavao gnusnom
pogrdom, ipak je bilo više očajanja nego besa. – Ti...

Zvižduću oštrice sablje. Razležu se prodorni krici koji kao da razdiru vazduh,
kidaju ga na paramparčad. Odzvanja tutnjava, kao da se na daske sručio džak
zrnevlja. Iz pravca konjoveza dopirala je lupa kopita, rzanje užasnutih konja.

Opet tutnjava po daskama, teški, brzi koraci trkača. Žena s odojčetom privila
se uz muža, domaćin se leđima naslonio na zid. Aplegat isuka kratki mač, i dalje
ga držeći skrivenim ispod stola. Čovek koji je trčao išao je pravo ka gostionici,
bilo je jasno da će za koji časak stajati na vratima. Ali pre nego što je stigao do
vrata, zaškrebetala je oštrica sablje.

Čovek je dreknuo, a odmah potom doteturao se unutra. Izgledalo je kao da
će pasti na prag, ali nije pao. Učinio je nekoliko lelujavih, usporenih koraka, i tek
tada se strovalio nasred sobe, dižući prašinu nagomilanu u pukotinama poda.
Pao je na lice, bespomoćno, nagnječivši ruke i savijajući noge u kolenima.
Kristalne naočare sa zvekom padoše na daske, skrckaše se u plavu kašu. Ispod
već nepomičnog tela izrastala je tamna, svetlucava bara.

Niko se nije pomerio. Niti je vrisnuo.
U prostoriju je ušao belokosi.
Mač koji je držao u ruci vešto je ugurao u futrolu na leđima. Prišao je šanku,
leš koji je ležao na podu ni pogleda nije udostojio. Domaćin se sav skupio.
– Rđavi ljudi... – promuklo je rekao belokosi. – Rđavi ljudi su umrli. Kad
bude došao baji, moglo bi da se ispostavi da je za njihove glave bila raspisana
nagrada. Sa ovom neka učini što misli da treba.
Domaćin je revnosno klimao glavom.
– Može da se desi, takođe – malo zatim nastavi belokosi – da će za sudbinu
tih rđavih ljudi pitati njihovi kompanjoni i drugari. Ti im kaži da ih je pojeo
Vuk. Beli Vuk. I dodaj da počnu da gledaju i iza sebe. Jednog dana će se
osvrnuti i ugledaće Vuka.

Kad je posle tri dana Aplegat dospeo do kapija Tretogora, već odavno je
prošla ponoć. Bio je besan što je dreždao iznad jarka i što je promukao
dozivajući čuvare koji su spavali bezbožničkim snom i odugovlačili sa
otvaranjem dveri. Olakšao se tako što ih je propisno ispsovao, učinio ih kusim i
repatim sve do trećeg kolena unazad. Kasnije je zadovoljno osluškivao kako
razbuđeni zapovednik straže potpuno novim detaljima upotpunjava zamerke
koje je on adresirao majkama, babama i prababama landsknehta{8}. Da dospe

preko noći do kralja Vizimira, o tome, razume se, nije mogao ni da sanja. Tako
je, uostalom, i očekivao – računao je da će se naspavati do jutrenja, do jutarnjeg
zvona. Bio je u zabludi. Umesto da ga odvedu do mesta gde će se odmoriti, bez
odugovlačenja su ga odveli u stražarsku kordu. U sobi ga nije čekao kaštelan,
već taj drugi, pogolem i debeo. Aplegat ga je znao – bio je to Dajkstra,
poverenik kralja Redanje. Dajkstra je – znao je to glasonoša – bio ovlašćen da
sasluša vesti samo za kraljevo uho. Aplegat mu je uručio pisma.

– Usmenu poslanicu imaš?
– Imam, gospodaru.
– Da čujem.
– Demavend Vizimiru – recitovao je Aplegat, zatvorivši oči. – Prvo:
prerušenici su spremni za drugu noć posle mladog meseca u julu. Pripazi da
Foltest ne omane. Drugo: sabor Mudrijaša na Tanedu neću udostojiti svoga
prisustva, što i tebi savetujem. Treće: Lavić je mrtav.
Dajkstra se neupadljivo izbekelji, lupnu prstima po stolu.
– Evo ti pisma za kralja Demavenda. A usmena poslanica... Naćuli dobro uši
i napregni pamćenje. Ponovićeš je svom kralju reč po reč. Samo njemu i nikom
drugom. Nikom, razumeš?
– Razumem, gospodaru.
– Vest je sledeća: Vizimir Demavendu. Prerušenici se moraju zaustaviti.
Neko je počinio izdaju. Plamen je okupio armiju u Dol Angri i samo čeka
izgovor. Ponovi.
Aplegat je ponovio.
– Dobro – klimnu glavom Dajkstra. – Krenućeš čim grane sunce.
– Već pet dana sam na putu, milostivi gospodine – glasonoša se počeša po
zadnjici. – Kad bih mogao da se naspavam barem do prepodneva...
Dozvoljavate?
– Je l’ tvoj kralj, Demavend, spava sada, kad je noć? Je l’ ja spavam? Za takvo
pitanje treba da dobiješ preko njuške, momče. Dobićeš da jedeš, onda protegni
malo kosti na senu. I pre nego što grane sunce, kreni. Naredio sam da ti daju
rasnog pastuva, videćeš, leti ko vihor. I ne mršti se. Drž’ još i kesu sa ekstra
premijom da ne kažeš da je Vizimir stipsa.
– Hvala, gospodaru.
– Kad budeš u šumama kod Pontara, pripazi. Tamo su videli Veverice. A u
tom kraju događaju se i uobičajena razbojništva.

– Znam to, gospodaru. Šta sam pre tri dana video...
– Šta si video?
Aplegat je brzo referisao o događajima u Anhoru. Dajkstra je slušao,
ukrštajući svoje ogromne ruke na grudima.
– Profesor... – reče zamišljeno. – Hejmo Kantor i Mali Jaksa. Ucmekao ih je
veštac. U Anhoru, na putu koji vodi u Gors Velen, to jest na Taned, u
Garstang... A Lavić mrtav?
– Šta kažete, gospodaru?
– Nebitno – Dajkstra podiže glavu. – Barem za tebe. Odmori se. A u
praskozorje, put pod noge.
Aplegat je pojeo što su mu doneli, malo je prilegao, od umora ni oka nije
mogao da sklopi, a pred zoru je već bio ispred kapije. Pastuv je zbilja bio hitar,
ali jogunast. Aplegat nije voleo takve konje.
Na leđima, između leve lopatice i kičme, nešto ga je nesnosno svrbelo,
jamačno ga je buva ujela dok je dremao u štali. A nikako nije mogao da se
počeše.
Pastuv zaigra, zarza. Emisar ga obode i krenu u galop. Vreme je teralo
napred.

– Gar’ean – obrecnu se Karbra, izvirujući iza grane na drvetu s kog je
osmatrao drum. – En Dh’oine aen evall a stráede!

Toruvjel đipi sa zemlje, hvatajući i pripasujući mač, vrhom cipele čuknu u
butinu Jevina, koji je dremao sa strane, oslonjen o vetrolom. Vilenjak se trže,
obrecnu se, oprljen vrelim peskom na koji se naslonio rukom.

– Que suecc’s?
– Konji su na putu.
– Jedan? – Jevin podiže luk i kolčan. – Karbra? Samo jedan?
– Jedan. Približava se.
– Onda ćemo ga srediti. Biće jedan Dh’oin manje.
– Ma hajde – Toruvjel ga dohvati za rukav. – Šta će nam to? Trebalo je da
izvršimo izviđanje, a zatim da se priključimo odredu. Zar treba da ubijamo civile
po putevima? Zar tako izgleda bitka za slobodu?
– Upravo tako. Miči se.
– Ako na putu ostane leš, svaka prolazna patrola podići će uzbunu. Vojska će
početi da nas juri. Postaviće gazove, mogu da nam iskomplikuju prelaz preko

reke!
– Po tom putu malo ko putuje. Pre nego što otkriju leš, već ćemo biti daleko.
– Taj jahač takođe je već daleko – rekao je s drveta Karbra. – Bolje da smo

ga gađali umesto što pričamo. Sad do njega više nećeš dobaciti, već je dobrih
dvesta koraka daleko.

– Iz moje šezdesetice? – Jevin je pomazio luk. – Trideset cola duge? Sem
toga, to nije dvesta koraka. Sto pedeset – uvrh glave. Mire, que spar aen’le.

– Ostavi se, Jevine...
– Thaess aep, Toruvjele.
Vilenjak okrenu kapu tako da mu ne smeta rep koji je za nju bio zakačen,
zateže luk brzo, snažno, sve do uva, precizno nacilja i otpusti tetivu.
Aplegat nije čuo strelu. Bila je to ’tiha’ strela, sa specijalnim zapercima od
dugih, uzanih sivih pera, i žlebastom šipkom koja leti stabilnije i ravnije. Vrh
strele od tri sečiva, oštar kao britva, svom silinom je pogodio glasonošu posred
leđa, između leve lopatice i kičme. Sečiva su bila postavljena pod uglom – kada
se zarije u telo, vrh strele se okrene i uvrne kao zavrtanj, i tako razara tkiva, buši
krvne sudove i lomi kosti. Aplegat pade grudima konju na vrat i skliznu na
zemlju, bespomoćan kao džak vune.
Pesak na putu je bio vreo, toliko zagrejan od sunca da je pržio. Ali glasonoša
to više nije osećao. Umro je istog časa.

Bilo bi preterano da kažem da sam je znao. Mislim da pored vešca i čarobnice nju niko
nije zaista znao. Kada sam je prvi put video, nije ostavila na mene veliki utisak, čak i pored
prilično neverovatnih okolnosti koje su to pratile. Poznavao sam one koji su tvrdili da su
odmah nakon prvog susreta osetili lahor smrti koji je hodio iza te devojke. Meni se ipak
učinila potpuno obična, a znao sam da nije bila obična – zato sam usrdno nastojao da
iznađem, otkrijem, osetim u njoj neobičnost. Ali ništa nisam uočio i ništa nisam osetio.
Ništa što bi moglo da bude signal, predosećaj ili nagoveštaj docnijih, tragičnih događaja.
Onih čiji je uzrok bila. I onih koje je sama izazvala.

Neven, Pola veka poezije

Drugo poglavlje

Pored samog raskršća, na mestu gde se završavala šuma, u zemlju je bilo
zabodeno devet stubova. Na vrhu svakog stuba ravno je bio pričvršćen kolski
točak. Iznad točkova su se klupčali vrane i gavranovi, kljujući i rastržući leševe
privezane za obruče i glavčine na točku. Zbog visine stubova i mnoštva ptica
mogao si samo da nagađaš šta su bili ti neprepoznatljivi ostaci koji su počivali
na točkovima. Ali bili su to leševi. Ništa drugo nisu mogli biti.

Ciri je okrenula glavu i sa gađenjem namreškala nos. Vetar je duvao iz pravca
stubova, opori smrad truležnih ostataka širio se nad raskršćem.

– Prekrasnog li dekora – Jenefer se nagnula u sedlu i pljunula na zemlju,
zaboravljajući da je nedavno za slično pljuvanje oštro prekorila Ciri. – Živopisna
i mirisna. Ali zašto ovde, na kraju prašume? Obično se nešto tako postavlja
odmah iza gradskih zidina. Jesam li u pravu, dobri ljudi?

– To su Veverice, plemenita gospo – brže-bolje objasni jedan od putujućih
trgovaca kojeg su sustigli na raskršću, zaustavljajući šarca upregnutog u natrpane
dvokolice. – Vilenjaci. Tamo, na tim stubovima. Zato stubovi u šumi i stoje. Da
upozore druge Veverice.

– Da li to znači – čarobnica ga pogleda – da ovde dovode žive uhvaćene
Skoja'taele?

– Vilenjake je, gospo, teško žive dovesti – prekide je trgovac. – A ako čak
nekoga vojnici i uhvate, onda ga voze u grad, jer neljudska rasa tamo stalno
nastava. Pa kad vide na trgu ta skapavanja, namah ih mine želja da pristupe
Vevericama. Ali kad u borbi neke vilenjake ubiju, onda te leševe na raskršća
odvoze i na stubove ih vešaju. Često ih izdaleka voze, dovezu ih pošto su se već
dobrano usmrdeli...

– Pomislio bi čovek – zarežala je Jenefer – da nam poštovanje majesteta
smrti i zemnih ostataka, koji zavređuju dostojanstvo, mir, ritualni i ceremonijalni
pogreb, zabranjuje da praktikujemo nekromantiju...

– Šta kažete, gospo?
– Ništa. Hajdemo što pre odavde, Ciri, što dalje od tog mesta. Fuj, imam
utisak da već sva odišem tim smradom.
– I ja, bljak – rekla je Ciri, kasom obilazeći oko zaprege putujućeg trgovca. –

Krenimo galopom, može?
– U redu... Ciri! Galopom, ali ne ludačkim!
*
Uskoro su ugledali grad, velik, okružen zidinama, s nakostrešenim

tornjevima čiji su krovovi bili šiljati i svetlucavi. A iza grada videlo se more,
zelenomodro, iskrilo se pod zracima jutarnjeg sunca, išarano, tu i tamo, belim
mrljicama jedara. Ciri zaustavi konja na ivici peščane provalije, uspravi se u
sedlu, pohlepno uvlačeći u nozdrve vetar i miris.

– Gors Velen – rekla je Jenefer, prilazeći i stajući postrance. – Stigosmo
napokon. Vratimo se na drum.

Na drumu su opet krenule lakim galopom, ostavljajući iza sebe nekoliko
volovskih zaprega i pešaka natovarenih svežnjevima cepanica. Kad su pretekle
sve i ostale same, čarobnica je usporila i pokretom ruke zaustavila Ciri.

– Priđi bliže – rekla je. – Još bliže. Uzmi uzde i vodi mog konja. Trebaju mi
dve ruke.

– Za šta?
– Prihvati uzde, zamolila sam te.
Jenefer izvuče iz bisaga srebrno ogledalce, prebrisa ga, pa tiho izgovori
magijsku formulu. Ogledalce joj iskliznu iz ruke, podiže se uvis i zaustavi se
konju iznad vrata, tačno prekoputa čarobničinog lica.
Ciri udivljeno uzdahnu, obliza usne.
Čarobnica izvuče iz bisaga češalj, skide beretku, i narednih nekoliko minuta
energično je češljala kosu. Ciri je ćutala. Znala je da Jenefer ne sme ometati ni
dekoncentrisati dok češlja kosu. Živopisan i prividan nered njene razbarušene
kovrdžave i bujne kose nastajao je kao rezultat dugotrajnog zalaganja i iziskivao
je nemali napor.
Čarobnica ponovo poseže za nečim u bisagama. Zadenula je u uši brilijantne
minđuše, i na obe ruke stavila je narukvice. Skinula je šal i raskopčala bluzu,
otkrivajući vrat i crnu plišanu traku ukrašenu zvezdom od opsidijana.
– Aha! – nije izdržala Ciri. – Znam zašto to radiš! Hoćeš da lepo izgledaš jer
idemo u grad! Je l’ sam pogodila?
– Pogodila si.
– A ja?
– Šta ti?
– I ja hoću da izgledam lepo! Očešljaću se...

– Stavi beretku – strogo reče Jenefer, i dalje zagledana u ogledalo koje je
visilo konju iznad ušiju. – Na isto mesto gde je i bila. I skupi kosu ispod nje.

Ciri se ljutito brecnu, ali je poslušala. Već odavno je naučila da razlikuje boje
i nijanse čarobničinog glasa. Znala je kada može da pokuša da diskutuje, a kada
ne.

Namestivši napokon lokne na čelu, Jenefer izvuče iz bisaga teglicu od
zelenog stakla.

– Ciri – rekla je nešto blaže. – Putujemo tajno. A putovanju još nije kraj.
zatim moraš da kriješ kosu ispod beretke. Iza svake gradske kapije ima onih koji
su plaćeni za to da detaljno i pomno posmatraju putnike. Razumeš?

– Ne – drsko odvrati Ciri, vukući uzde vranog pastuva čarobničinog. –
Ulepšala si se toliko da će tim posmatračima na kapijama oči da poispadaju!
Vajne mi skrivenosti!

– Grad ka čijim kapijama idemo – osmehnu se Jenefer – jeste Gors Velen. Ja
u Gors Velenu ne moram da se kamufliram, naprotiv, rekla bih. S tobom je
drugačije. Tebe niko ne treba da zapamti.

– Oni koji će da pilje u tebe videće i mene!
Čarobnica je otvorila teglicu iz koje su zamirisali jorgovan i ogrozd.
Zagnjurivši u teglicu kažiprst, utrljala je sebi ispod očiju malo te sadržine.
– Sumnjam – rekla je, i dalje se zagonetno osmehujući – da će iko obratiti
pažnju na tebe.

*
Ispred mosta je stajao dugi red jahača i kola, a ispred zida tvrđavskog
bedema tiskali su se putnici koji su čekali u red za kontrolu. Ciri se ozlojedila i
gunđala, besna zbog dugog čekanja koje im je predstojalo. Jenefer se ipak
ispravila u sedlu i krenula kasom, gledajući visoko iznad glava putnika – oni su
se pak brzo razmaknuli, napravili su joj mesto, klanjajući joj se s poštovanjem.
Stražari u dugačkim pancir-košuljama takođe su odmah uočili čarobnicu i
oslobodili su joj put, neštedimice prekorevajući neposlušne ili suviše spore
kopljištima.
– Ovuda, ovuda, milostiva gospo – povika jedan od stražara, zureći u Jenefer
i menjajući boju lica. – Ovuda, moliću lepo! Miči se! Miči se, prosti puče!
Komandir straže, na brzinu pozvan, pomoli se iz stražarske korte namrgođen
i zlovoljan, ali kad ugleda Jenefer, on pocrvene, raskolači oči i zinu, te učini
pokret dubokog naklona.

– Ponizno se klanjam, milostiva gospo, dobro došli u Gors Velen –
promumla, ispravljajući se i zureći. – Šta naređujete?... Mogu li vas čime
poslužiti, milostiva? Treba li vam oružana pratnja? Vodič? Možda da pozovem
nekoga?

– Nije potrebno – Jenefer se ispravi u sedlu, pogledavši ga odozgo. – Kratko
ću se zadržati u gradu, putujem na Taned.

– Razume se... – lever se premeštao s noge na nogu, ne skidajući pogleda sa
čarobničinog lica. Ostali stražari takođe su zurili. Ciri se ponosno isprsila i
zabacila glavu, ali je zaključila da u nju niko ne gleda. Kao da uopšte ne postoji.

– Razume se – ponovio je komandir straže. – U Taned, da... Na sabor.
Shvatam, razume se. U tom slučaju želim vam...

– Hvala vam – čarobnica potera konja, očito nezainteresovana za ono što joj
je komandant još želeo. Ciri je išla u stopu za njom. Stražari su se klanjali
Jenefer, a nju i dalje nisu ni pogleda udostojili.

– Nisu te čak pitali ni kako ti je ime – promrmljala je, dostižući Jenefer i
oprezno vodeći konja ulicom po kolotrazima u blatu. – Pa ni to kuda idemo!
Začarala si ih?

– Ne njih. Sebe.
Čarobnica se okrete, a Ciri glasno uzdahnu. Jeneferine oči plamtele su
ljubičastim sjajem, a lice joj se zarilo od lepote. Zaslepljujuće. Izazovne. Opasne.
I neprirodne.
– Zelena teglica! – odmah je shvatila Ciri. – Šta je to u njoj bilo?
– Glamarin. Eliksir, tačnije mast za specijalne prilike. Ciri, moraš li da ugaziš
u svaku baru na putu?
– Hoću da operem konju putište!
– Već mesec dana nije pala kiša. To su splačine i konjska pišaća, a ne voda.
– Aha... Reci mi, zašto si upotrebila taj eliksir? Toliko mnogo ti je stalo...
– To je Gors Velen – prekide je Jenefer. – Grad koji svoje blagostanje u
znatnoj meri zahvaljuje čarobnjacima. Tačnije, čarobnicama. I sama si videla
kako se ovde tretiraju čarobnice. A ja nisam imala želju da im se predstavljam ni
da dokazujem ko sam. Bilo mi je draže da to bude očigledno na prvi pogled. Iza
ove crvene kuće skrećemo ulevo. Nogu pred nogu, Ciri, zadržavaj konja, jer ćeš
inače gurnuti neko dete.
– A što smo mi ovde došle?
– Već sam ti kazala.

Ciri frknu, stisnu usne, snažno munu konja petom. Kobila zaigra, malo je
falilo da padne na zaprežna kola kraj kojih su prolazile. Kočijaš ustade sa sedišta
s namerom da je počasti kočijaškim psovkama, ali pošto ugleda Jenefer, brzo
sede i zabavi se dubokom analizom stanja sopstvenih klompi.

– Još jedno takvo đipanje – procedi Jenefer – i posvađaćemo se. Ponašaš se
kao june. Sramotiš me.

– Hoćeš da me daš u nekakvu školu, zar ne? Ja neću!
– Tiše. Ljudi nas gledaju.
– Gledaju tebe, a ne mene! Neću ni u kakvu školu da idem! Obećavala si mi
da ćeš uvek biti sa mnom, a sad hoćeš da me ostaviš! Samu! Ja neću da budem
sama!
– Pa i nećeš biti sama. U školi ima mnogo devojaka tvojih godina. Imaćeš
mnogo drugarica.
– Ne trebaju mi drugarice. Hoću da budem s tobom i sa... Mislila sam da...
Jenefer se silovito okrete.
– Šta si mislila?
– Mislila sam da idemo kod Geralta – Ciri je izazovno zabacila glavu. –
Dobro znam o čemu si razmišljala čitav put. I zašto si noću uzdisala...
– Dosta – prosikta čarobnica, a od pogleda njenih vatrenih očiju Ciri zaroni
lice u konjsku grivu. – Previše si se ti raspustila. Podsećam te da je bespovratno
prošlo vreme kad si mogla da mi se opireš. Ti si sama htela da bude tako. Sad
moraš da budeš poslušna. Učinićeš to što ti naredim, je l’ ti jasno?
Ciri je klimnula glavom.
– Ono što ti naredim biće za tebe najbolje. Uvek. I zato ćeš me slušati i
ispunjavaćeš ono što ti naredim. Je l’ to jasno? Zaustavi konja. Stigle smo.
– To treba da bude ta škola? – progunđa Ciri, podižući pogled na
veličanstvenu fasadu zgrade. – To je već...
– Ni reči više. Silazi. I ponašaj se pristojno. To nije škola, škola je u Aretuzi,
a ne u Gors Velenu. Ovo je banka.
– A šta će nam banka?
– Razmisli malo. Silazi, rekoh ti. Ne u baru! Ostavi konja, sluge se time bave.
Svuci rukavice. U banku se ne ulazi s rukavicama za jahanje. Pogledaj me.
Namesti beretku. Poravnaj kragnu. Ispravi se. Ne znaš šta ćeš s rukama? Ostavi
ruke na miru!
Ciri uzdahnu.

Služinčad koja je pokuljala sa kapije zgrade i uslužno se klanjala – bili su
patuljci. Ciri ih je radoznalo posmatrala. Mada podjednako niski, zdepasti i
bradati, ni u čemu nisu ličili na njenog drugara Jarpena Zigrina, ni na njegove
’momke’. Sluge su bile neprepoznatljive, jednolično uniformisane, nikakve. I
ponižene, što se za Jarpena i njegove momke nikako nije moglo reći.

Uđoše unutra. Magični eliksir i dalje je delovao, Jeneferino pojavljivanje
smesta je izazvalo veliko zamešateljstvo, jurcanje, ponizno klanjanje, te
deklaracije spremnosti na usluge, što je okončalo tek pojavljivanje neverovatno
debelog, bogato odevenog i belobradog patuljka.

– Poštovana Jenefer! – zabrunda patuljak, zveckajući zlatnim lancem koji mu
je visio sa snažnog vrata ispod bele brade. – Kakvo iznenađenje! I kakva čast!
Molim vas, pređimo u kamarašiju! A vi, šta stojite, šta blenete! Na posao, za
brojače! Vilfli, smesta nam donesi flašu „šato nefa“, godište... Znaš ti već koje
godište. Živo, pohitaj! Dopusti, Jenefer. Prava je radost videti te. Izgledaš...
Bestraga mu glava, čoveku ponestaje daha!

– Ti takođe – osmehnula se čarobnica. – Dobro se držiš, Ðankardi.
– Nego šta. Molim te, izvoli kod mene, u kamarašiju. Samo napred. Znaš
put, Jenefer.
U kamarašiji je bilo polumračno i prijatno hladno, u vazduhu je lebdeo miris
koji je Ciri pamtila iz kule pisarskog pomoćnika Jarea – miris domaćeg mastila,
pergamenta i prašine koja pokriva hrastov nameštaj, goblene i stare knjige.
– Izvolite, sedite – bankar odmače od stola tešku fotelju za Jenefer, dobacivši
Ciri radoznali pogled. – Hmmm...
– Daj joj kakvu knjigu, Molnaru – nehajno reče čarobnica, primetivši njegov
pogled. – Ona obožava knjige. Sedeće ukraj stola i neće smetati. Je l’ tako, Ciri?
Ciri nije nalazila za celishodno da potvrdi.
– Knjigu, hm-hm – zabrinu se patuljak, prilazeći komodi. – Šta mi tu
imamo? O, knjiga prihoda i rashoda... Ne, to ne. Carina i lučke dažbine... Ni to.
Kredit i ramburs? Ne. O, a odakle ovo ovde? Vrag bi ga znao... Ali to će valjda
biti pun pogodak. Izvoli, devojko.
Knjiga je nosila naslov Pbysiologus i bila je veoma stara i veoma pocepana. Ciri
je oprezno otvorila korice knjige i okrenula nekoliko stranica. Delo ju je
momentalno zainteresovalo, jer je govorilo o zagonetnim čudovištima i zverima
i bilo je puno gravira. Narednih nekoliko trenutaka trudila se da podeli
zanimanje između knjige i razgovora čarobnice s patuljkom.

– Imaš li pisama za mene, Molnaru?
– Ne – bankar je nalio vina Jenefer i sebi. – Nije bilo novih pisama.
Poslednja su ona od pre mesec dana koja sam ti poslao utvrđenim kanalima.
– Dobila sam ih, hvala ti. A da li se slučajno... neko za ta pisma zanimao?
– Ovde nije – osmehnuo se Molnar Ðankardi. – Ali gađaš u pravu metu,
moja draga. Iz Vivaldijeve banke poverljivo su mi saopštili da su pokušali da
uđu u trag pismima. Njihova filijala u Vengerbergu takođe je otkrila pokušaj
praćenja operacija na tvom privatnom računu. Jedan od radnika pokazao se
nelojalnim.
Patuljak je prekinuo, pogledao čarobnicu ispod žbunastih obrva. Ciri je
naćulila uši. Jenefer je ćutala, igrajući se svojom zvezdom od opsidijana.
– Vivaldi – dodade bankar, stišavajući glas – nije mogao ili nije hteo da vodi
istragu u vezi s tim. Nelojalan i potkupljiv knjigočatac pao je u jarak pijan i
utopio se. Nesrećan slučaj. Šteta. Prebrzo, previše brzopleto...
– Šteta mala, žalost kratka – napući usne čarobnica. – Ja znam koga su
zanimala moja pisma i moj račun, Vivaldijeva istraga ne bi otkrila ništa
epohalno.
– Ako tako misliš... – Ðankardi je čupnuo bradu. – Ideš za Taned, Jenefer?
Na taj sabor čarobnjaka?
– Razume se.
– Odlučivaće se o sudbini sveta?
– Ne preterujmo.
– Razne glasine kolaju – hladno je rekao patuljak. – I razne stvari se
dešavaju.
– Kakve, ako to nije tajna?
– Od prošle godine – rekao je Ðankardi, gladeći bradu – uočavaju se čudni
potezi u poreskoj politici... Znam da tebe to ne interesuje...
– Govori.
– Udvostručene su glavarina i zimovnička dažbina, porezi koje su direktno
ubirale vojne vlasti. Svi trgovci i preduzimači moraju dodatno da plaćaju za
kraljevsku blagajnu ’deseti groš’, potpuno novi porez, jedan groš od svakog
nobla{9} ostvarenog prometa. Patuljci, gnomovi, vilenjaci i hobiti plaćaju povrh
toga uvećane glavarine i kućarine. Ako se bavi trgovačkom ili proizvodnom
delatnošću, neljudsku rasu dodatno opterećuje obavezni ’dobrovoljni porez’ u