Andžej Sapkovski VREME PREZIRA. S poljskog prevela Milica Markić. Čarobna knjiga

– Baš mi je drago što razumeš. Geralte, donesi nam vina. Ne od tog paža,
nego od onog tamo.

Nepogrešivo je prepoznao njen naredbodavni ton. Uzimajući peliare sa
poslužavnika koji je nosio paž, diskretno je posmatrao obe čarobnice. Jenefer je
govorila brzo i tiho, Tris Merigold je slušala oborene glave. Kad se vratio, Tris
više nije bila tu. Jenefer nije pokazala nikakvo zanimanje za vino koje je doneo,
zato je oba nepotrebna pehara odložio na sto.

– Da nisi preterala malo? – hladno ju je upitao. Jeneferine oči zasvetlucaše
ljubičastim plamenom.

– Ne pokušavaj da praviš od mene budalu. Mislio si da ne znam za nju i za
tebe?

– Ako je stvar u tome...
– Baš u tome – prekide ga Jenefer. – Ne pravi glupe izraze lica i uzdrži se od
komentara. A iznad svega – ne pokušavaj da lažeš. Poznajem Tris duže od tebe,
volimo se, sjajno se razumemo, i uvek ćemo se razumeti, nezavisno od sitnih...
incidenata. A sada mi se učinilo da ima i nekih sumnji. Razvejala sam ih, i to je
sve. Nemojmo se više na to vraćati.
Nije ni nameravao. Jenefer je sklonila lokne s obraza.
– Ostavljam te sada načas, moram da porazgovaram sa Tisajom i
Frančeskom. Pojedi još nešto, jer ti krči stomak, i budi oprezan. Nekoliko njih će
te sigurno presresti. Ne daj da te vuku za nos i ne kvari mi reputaciju.
– Budi bez brige.
– Geralte.
– Molim?
– Nedavno si izrazio želju da me poljubiš ovde, pred svima. Je l’ to i dalje
aktuelno?
– I dalje.
– Samo pazi da mi ne razmažeš ruž za usne.
Krajičkom oka pogledao je okupljene. Posmatrali su poljubac, ali nenapadno.
Filipa Ejlhart, koja je stajala u blizini s grupom mladih čarobnjaka, namignula
mu je i pretvarala se da tapše.
Jenefer je odvojila svoja usta od njegovih i duboko uzdahnula.
– Mala stvar, a takva radost – promrmlja. – Idem. Uskoro ću se vratiti. A
kasnije, posle banketa... Hmmm...
– Molim?

– Nemoj da jedeš ništa u čemu ima belog luka, molim te.
Kad je otišla, veštac je odbacio konvencije, raskopčao dublet, ispio oba
pehara vina i ozbiljno pokušao da prione na posluženje. Ali ništa od toga.
– Geralte.
– Gos’n grofe.
– Ne tituliši – iskrevelji se Dajkstra. – Nisam ja nikakav grof. Vizimir je
naredio da se tako predstavljam da ne bih razdraživao dvorane i magove svojim
prostačkim rodoslovom. Onda, je l’ ti privlače pažnju haljina i figura? I
pretvaranje da se dobro zabavljaš?
– Ne moram da se pretvaram. Nisam ovde službeno.
– Zanimljivo – nasmeši se špijun. – Ali to potvrđuje opšte mišljenje, prema
kojem si neponovljiv i jedini u svojoj vrsti. Jer svi drugi su ovde službeno.
– Upravo toga sam se bojao – Geralt je našao da je svrsishodno nasmešiti se.
– Osećao sam da ću ovde biti jedini takav. Što će reći da se ne uklapam.
Špijun odmeri obližnje ovale, te s jednog podiže i stade da gricka veliku
zelenu mahunu biljke koja je Geraltu bila nepoznata.
– Uzgred – reče – hvala ti za braću Mišle. Dosta ljudi iz Redanje odahnulo je
s olakšanjem kad si posekao svu četvoricu u oksenfurtskoj luci. Nasmejao sam
se kad je univerzitetski lekar koga su zvali u istragu, pošto je pogledao rane,
rekao da je neko upotrebio uspravno postavljenu kosu.
Geralt nije komentarisao. Dajkstra je stavio u usta i drugu mahunu.
– Šteta – nastavio je, žvaćući – što se nisi obrado gradonačelniku pošto si ih
ucmekao. Za žive ili mrtve, ustanovljena je nagrada. I to ne mala.
– Previše je to problema sa poreskom izjavom – veštac se takođe opredelio
za zelenu mahunu, koja je, ipak, imala ukus nasapunjanog celera. – Sem toga,
morao sam tada brzo da otputujem, jer... Ali verovatno ti je dosadna moja priča,
Dajkstra, ionako sam sve znaš.
– Otkud bih znao – nasmeja se špijun. – Ne znam sve, a i zašto bih?
– Iz izveštaja Filipe Ejlhart – da ne zadiremo dublje.
– Izveštaji, priče, spletkarenja. Ja moram da ih slušam, to mi je posao. Ali
moja profesija mi nalaže i da istovremeno prosejavam kroz veoma gusto sito. U
poslednje vreme, zamisli, došle su do mene glasine da je neko posekao
ozloglašenog Profesora i dvojicu njegovih kompanjona. To se dogodilo kod
svratišta u Anhoru. Taj ko je to izveo takođe se veoma žurio i nije uzeo
nagradu.

Geralt je slegao ramenima.
– Glasine. Prosej ih kroz gusto sito, pa ćeš videti šta je ostalo.
– Ne moram. Znam šta će ostati. Najčešće ono što je pokušaj namerne
dezinformacije. Aha, kad smo već kod dezinformacije, kako je mala Cirila,
jadna, bolešljiva devojčica sklona difteriji? Je li zdrava?
– Ostavi se, Dajkstra – hladno odvrati veštac, gledajući špijunu pravo u oči. –
Znam da si ovde službeno, mani se preterane revnosti.
Špijun se grohotom nasmejao. Dve čarobnice koje su prolazile pored njih
začuđeno i iznenađeno ih pogledaše.
– Kralj Vizimir mi – reče Dajkstra, prestajući da se kikoće – plaća ekstra
premiju od svake dešifrovane tajne. Preterana revnost obezbeđuje mi dostojan
život. Smejaćeš mi se, ali ja imam ženu i decu.
– Ne vidim u tome ništa smešno. Samo ti hrani svoju porodicu, ali ne preko
mojih leđa, ako mogu da te zamolim. U ovoj dvorani, kako mi se čini, ima
sasvim dovoljno tajni i zagonetki.
– Ne samo da ih ima, štaviše, čitava Aretuza je jedna velika zagonetka.
Sigurno si to primetio. Nešto ovde lebdi u vazduhu, Geralte. Da budem jasniji,
dodaću da nisu posredi svećnjaci.
– Ne razumem.
– To ti verujem. Jer ni ja ne razumem. A mnogo bih želeo da razumem. A ti
ne bi želeo? Izvini, pa i ti sigurno ionako sve znaš. Iz izveštaja prelepe Jenefer iz
Vengerberga, da ne zadiremo dalje. Pomisli samo da sam nekada i ja saznavao
ovo i ono od prelepe Jenefer. Eh, dobra stara vremena!
– Zaista ne znam na šta ciljaš, Dajkstra. Budi precizniji. Pokušaj. Pod
uslovom da to ne bude službeno. Oprosti, ali ne nameravam da radim za tvoje
ekstra premije.
– Misliš da ću pokušati da te nasamarim? – iskrevelji se špijun. – Da ti na
prevaru izvučem informacije? Grešiš, Geralte. Mene samo zanima da li u ovoj
sali uočavaš pravilnosti koje meni upadaju u oči.
– A šta ti to upada u oči?
– Zar te ne čudi to što nema krunisanih glava na ovom saboru?
– Nimalo me ne čudi – Geralt je najzad uspeo da nadene mariniranu
maslinku na viljušku. – Kraljevi više vole tradicionalne gozbe, za stolom, pod
koji ujutru možeš zahvalno da se sručiš. Sem toga...
– Šta sem toga? – Dajkstra je stavio u usta četiri maslinke, koje je bez

ustručavanja prstima vadio iz zdele.
– Sem toga – veštac pogleda svetinu koja je kolala po dvorani – kraljevi nisu

hteli da se zamaraju. U zamenu, poslali su armiju špijuna. One iz bratstva i one
izvan njega. Sigurno zato da bi špijunirali šta ovde lebdi u vazduhu.

Dajkstra ispljunu na sto koštice maslinki, izvuče iz srebrnog escajga dugu
viljušku i poče njome čeprkati po dubokoj kristalnoj posudi za salatu.

– A Vilgeforc se – reče, ne prestajući da čeprka – pobrinuo za to da nijedan
špijun ovde ne zafali. Sve kraljevske špijune stavio u isti lonac. Šta će Vilgeforcu
svi kraljevski špijuni na jednom mestu, Geralte?

– Nemam pojma. I ne tiče me se. Rekao sam ti da sam ovde privatno. Ja
sam, rekao bih, izvan tog lonca.

Špijun kralja Vizimira ulovio je iz salatarnice malu hobotnicu i s gađenjem ju
je pogledao.

– Oni to jedu – klimnu glavom pretvarajući se da ih sažaljeva, a onda se
okrete ka Geraltu.

– Pažljivo me slušaj, vešče – reče tiho. – Tvoje uveravanje o privatnosti, ta
tvoja odrešitost da te se ništa ne tiče i da ništa ne može da te se tiče...
Uznemiruju me i teraju da rizikujem. Imaš li žicu za rizik?

– Budi jasniji, molim te.
– Hajde da se opkladimo – Dajkstra podiže viljušku s glavonošcem
nabijenim na njen vrh. – Tvrdim da će u narednih sat vremena Vilgeforc tražiti
da razgovarate. Tvrdim da će ti za vreme tog razgovora dokazati da nisi privatno
lice i da jesi u tom loncu. Ako grešim, poješću ovo govno na tvoje oči, s
pipcima i svim ostalim. Prihvataš nagodbu?
– Šta ću ja morati da pojedem, ako izgubim?
– Ništa– Dajkstra se brzo osvrnuo. – Ako izgubiš, obavestićeš me o sadržaju
tvog razgovora sa Vilgeforcem.
Veštac je ćutao nakratko, mirno posmatrajući špijuna.
– Zbogom, grofe – reče napokon. – Zahvaljujem na čašici razgovora. Bio je
poučan.
Dajkstra se blago žacnu.
– Je l’ tako?
– Tako – preseče Geralt. – Zbogom.
Špijun sleže ramenima, ubaci u salataru oktopoda zajedno sa viljuškom,
okrete se i ode. Geralt nije gledao za njim. Premestio se polako za drugi sto,

vođen željom da prione na ogromne bledoružičaste škampe poređane po
srebrnoj činiji između listova salate i krišaka limuna. Imao je želju da ih jede, ali
osećajući na sebi stalne radoznale poglede, došlo mu je da ih otmeno
konzumira, držeći se manira. Približavao im se demonstrativno polako,
suzdržano i dostojanstveno štrpkajući zakusku sa drugih ovala.

Za susednim stolom stajala je Sabrina Glevisig, udubljena u razgovor s
nepoznatom mu vatrenocrvenokosom čarobnicom. Riđokosa je imala na sebi
belu suknju i bluzu od belog žoržeta. Njena bluza, kao i Sabrinina, bila je
potpuno providna, ali je imala nekoliko strateški raspoređenih aplikacija i
vezova. Aplikacije su, primetio je Geralt, imale zanimljivo svojstvo: naizmenično
su pokrivale i otkrivale.

Čarobnice su razgovarale, krkajući languste s majonezom. Govorile su tiho i
drevnim jezikom. Mada nisu gledale u njegovom pravcu, evidentno je bilo da su
o njemu razgovarale. Nediskretno je naćulio svoj izoštreni veštičarski sluh,
pretvarajući se da ga interesuju isključivo škampi.

–... s Jenefer? – iznenadila se riđokosa, igrajući se bisernom ogrlicom,
nameštenom na vratu kao grivna. – Ti to ozbiljno, Sabrina?

– Apsolutno – odvrati Sabrina Glevisig. – Nećeš verovati, to traje već
nekoliko godina. Da on može da izdrži s tom gadurom, zaista se čudim.

– A što se čudiš? Bacila je na njega čini, uhvatila ga je na šarm. Zar sam
malo puta i sama to radila?

– Ali on je veštac, oni se ne mogu očarati. U svakom slučaju ne na toliko
dugo.

– Onda je to ljubav – uzdahnu riđokosa. – A ljubav je slepa.
– On je slep – iskrevelji se Sabrina. – Možeš da zamisliš, Marti, da se ona
usudila da mu mene predstavi kao svoju školsku drugaricu? Bloede pest, starija je
od mene... Nije ni važno. Kažem ti, ljubomorna je kao pseto zbog tog vešca.
Mala Merigoldova mu se samo osmehnula, a ta aspida ispsovala ju je ne birajući
reči i oterala je. A tog trenutka... Pogledaj samo. Stoji tamo, razgovara s
Frančeskom, a s vešca ne skida pogled.
– Boji se – zakikota se riđa – da ćemo joj ga zdipiti, makar samo noćas. Šta
kažeš na to, Sabrina? Da probamo? Momak je atraktivan, nije ko one naše
uobražene šonje sa svojim kompleksima i prohtevima...
– Tiše, Marti – prosikta Sabrina. – Ne gledaj u njega i ne ceri se. Jenefer nas
posmatra. I imaj stila. Hoćeš da ga zavedeš? Onda ti je stil loš.

– Hm, u pravu si – prizna Marti nakon kratkog razmišljanja. – A kad bi ti
odjednom prišao i sam predložio?

– Tada bih... – Sabrina Glevisig pogleda vešca svojim crnim očima, poput
grabljivice – ... dala bih mu bez razmišljanja, makar i na kamenu.

– A ja – zacereka se Marti – i na ježu.
Veštac, zagledan u stolnjak, pokri svoj zblanuti izraz lica škampom i listom
salate, oduševljen činjenicom da mu mutacija krvnih sudova onemogućava da
pocrveni.
– Veštac Geralt?
Proguta škampa, okrete se. Čarobnjak poznatih crta osmehnu se jedva
vidljivo, dodirujući vezene revere ljubičastog dubleta.
– Doregaraj iz Volea. Znamo se. Sreli smo se već...
– Sećam se. Izvini, nisam te prepoznao odmah. Drago mi je...
Čarobnjak se osmehnu donekle izražajnije, uzimajući dva pehara s
poslužavnika koji je paž nosio.
– Posmatram te već neko vreme – reče, pružajući jedan pehar Geraltu. –
Svima kojima te je Jenefer predstavila rekao si da ti je drago. Hipokrizija ili
nekritičnost?
– Ljubaznost.
– Prema njima? – Doregaraj širokim pokretom ruke pokaza na učesnike pira.
– Veruj mi, ne vredi truda. To je tašta, zavidna i licemerna banda, oni tvoju
ljubaznost ne umeju da cene, shvatiće je kao sarkazam. S njima, vešče, treba
prema njihovom aršinu: drsko, arogantno, neučtivo, tada ćeš im ponajviše
imponovati. Hoćeš da popijemo vina?
– Cviček, koji ovde služe? – ljupko se osmehnu Geralt. – Gadi mi se. Ali ako
tebi prija... Nateraću se.
Sabrina i Marti, koje su osluškivale iza svog stola, glasno prsnuše u smeh.
Doregaraj ih obe prezirno pogleda, okrete se, lupnu svojom čašom o Geraltovu
i osmehnu se, ali ovog puta iskreno.
– Poen za tebe – priznade otvoreno. – Brzo učiš. Dođavola, gde si to
pokupio? Na drumovima po kojima se vučeš tragom stvorenja koja izumiru? U
tvoje zdravlje. Nasmejaćeš se, ali ti si jedan od malobrojnih u ovoj sali kojima
želim tako da nazdravim.
– Zaista? – Geralt srknu vina, mljacnu delikatno, sladeći se ukusom. –
Uprkos činjenici da mi je zanimanje da tamanim stvorenja koja odumiru?

– Ne vuci me za jezik – čarobnjak ga prijateljski klepnu po ruci. – Banket tek
što je počeo. Sigurno će te presresti još neke ličnosti, štedi malo i za njih te
zajedljive replike. A što se tvoje struke tiče... Ti, Geralte, barem imaš toliko
dostojanstva da se ne kitiš trofejima. Osvrni se oko sebe. Hrabro, odbaci
konvencije, oni vole kad u njih zuriš.

Veštac je poslušno zario pogled u grudi Sabrine Glevisig.
– Pogiedaj – Doregaraj ga uhvati za rukav, pokaza prstom čarobnicu koja je
prolazila pored njih i lepršala tilom. – Salonke od kože rogate agame. Primetio
si?
Klimnuo je glavom, neiskreno, jer je video isključivo ono što nije krila
prozirna bluza od tila.
– Moliću lepo, koža pitona kamenjarca – čarobnjak je nepogrešivo
raspoznavao salonke koje su paradirale po dvorani. Moda koja je skratila haljine
za pedalj poviše članka olakšavala mu je zadatak.
– A ono tamo... Bela iguana. Daždevnjak. Viverna. Kajman naočar.
Bazilisk... Sve do jednog gmizavci kojima preti izumiranje. Bestraga mu glava,
zar ne možeš da nosiš cipele od teleće ili svinjske kože?
– Kao i obično, ko o čemu, ti o kožama, Doregaraju? – Filipa Ejlhart stade
pored njih i zapodenu razgovor. – O kožarstvu i obućarstvu? Trivijalne li i
neukusne teme!
– Tako je to s gađenjem: nekom ovo, nekom ono – čarobnjak napravi
prezrivu grimasu. – Lepe su ti aplikacije na haljini, Filipa. Ako ne grešim, to je
kuna zlatica? Vrlo ukusno. Sigurno znaš da je ta vrsta pre dvadeset godina zbog
svog prekrasnog krzna potpuno iskorenjena.
– Pre trideset – ispravi ga Filipa, trpajući u usta poslednjeg škampa, onog
kog Geralt nije stigao da pojede. – Znam, znam, vrsta bi sigurno vaskrsla kada
bih naredila modistkinji da mi haljinu opšije čupercima kučine, razmišljala sam o
tome. Ali kučina mi se zbog boje nije uklapala.
– Pređimo za onu stranu stola – predloži veštac. – Tamo sam video
pozamašan pladanj crnog kavijara. A pošto je jesetra lopatarka takođe već
gotovo u potpunosti nestala, treba da požurimo.
– Kavijar u tvom društvu? Maštala sam o tome – Filipa stade da trepće,
dohvati ga pod ruku, uzbudljivo zamirisa na cimet i nard. – Haj’mo, ne
odugovlačimo. Pravićeš nam društvo, Doregaraju? Nećeš? Dobro, uživaj onda!
Čarobnjak frknu i okrete se. Sabrina Glevisig i njena riđa drugarica ispratiše

ih pogledima otrovnijim od ugrožene vrste kobre.
– Doregaraj – promumla Filipa, bez ustručavanja se privijajući uz Geraltov

bok – on ti je špijun kralja Etaina iz Cidarisa. Budi na oprezu. Ti njegovi
gmizavci i kože, to je uvod koji prethodi ispitivanju. A Sabrina Glevisig je
budno naćulila uši...

– Zato što ona špijunira za Henselta iz Kedvena – dovrši Geralt. – Znam,
pominjala si. A ta riđa, njena prijateljica...

– Nije riđa, farbana je. Gde su ti oči? To je Marti Sodergren.
– Čiji je ona špijun?
– Marti? – Filipa se nasmejala, blesnula je zubima ispod jarko nakarminisanih
usana. – Ničiji. Marti ne zanima politika.
– Obespokojavajuće! Mislio sam da su ovde svi špijuni.
– Mnogi – čarobnica pritvori oči. – Ali ne svi. Ne Marti Sodergren. Marti je
isceliteljka. I nimfomanka. Ah, sto mu gromova, pogledaj! Pojeli su sav kavijar!
Do poslednje trunčice! Olizali tanjir! I šta sad da radimo?
– Sada ćeš me – Geralt se nevino nasmeši – obavestiti da ovde nešto lebdi u
vazduhu. Reći ćeš da moram da odustanem od neutralnosti i napravim izbor.
Predložićeš mi nagodbu. O tome šta će biti moja nagrada u toj opkladi ne
smem čak ni da sanjam. Ali znam šta mi sleduje ako izgubim.
Filipa Ejlhart je dugo ćutala, ne obarajući pogled.
– Mogla sam da pretpostavim – tiho će. – Dajkstra nije izdržao. Dao ti je
predlog. A upozoravala sam ga da prezireš špijune.
– Ne prezirem špijune. Prezirem špijuniranje. I prezirem prezir. Nemoj više
da mi predlažeš nikakve nagodbe, Filipa. Naravno, i ja osećam da nešto lebdi u
vazduhu. I u zdravlju neka lebdi. Mene se to ne tiče, to nije moja stvar.
– Već si mi jednom to rekao. U Oksenfurtu.
– Drago mi je što nisi zaboravila. Okolnosti, nadam se, pamtiš isto tako?
– Do detalja. Nisam ti tada otkrila kome služi taj tvoj Rjens, i kako mu je
tamo bilo. Dopustila sam mu da pobegne. Eh, bio si ljut tada na mene...
– Blago rečeno.
– Došlo je vreme da se rehabilitujem. Sutra ću ti dati tog Rjensa. Ne prekidaj
me, ne pravi te grimase. To nije nikakva nagodba u Dajkstrinom stilu. To je
obećanje, a ja obećanja ispunjavam. Ne, bez ikakvih pitanja, molim te. Sačekaj
do sutra. Fokusirajmo se sada na kavijar i na banalne spletke.
– Nema kavijara.

– Jedan časak.
Osvrnula se brzo, pomerila ruku i promrmljala magijsku formulu. Srebrno
posuđe u obliku ribe koja se izvila u luk da skoči učas se napunilo ikrom
ugrožene vrste jesetre lopatarke. Veštac se osmehnuo.
– Čovek može da se najede od iluzije?
– Ne može. Ali iluzija može zagolicati one sa snobovskim ukusom. Probaj.
– Hmm... Zaista... Čini mi se stvarnijim od stvarnog...
– I ne goji – ponosno će čarobnica, cedeći sok limuna po narednoj prepunoj
kašičici kavijara. – Mogu li da te zamolim za čašu belog vina?
– Izvoli. Nego, Filipa?
– Molim.
– Ovde je navodno konvencija zabranila da se bacaju čini. Zar ne bi bilo
bezbednije umesto iluzije kavijara izmađijati iluziju samog ukusa? Samog utiska?
Ti bi to mogla...
– Naravno da bih mogla – Filipa Ejlhart ga pogleda kroz kristalnu čašu. –
Konstrukcija takve magijske formule jednostavnija je od konstrukcije mlatilice.
Ali ako bismo imali samo utisak ukusa, izgubili bismo zadovoljstvo koje donosi
aktivnost. Proces, ritualni pokreti koji ga prate, gestovi... Razgovor koji taj
proces prati, kontakt očima... Oraspoložiću te jednim šaljivim poređenjem,
hoćeš?
– Već sam nestrpljiv.
– Utisak orgazma takođe bih mogla da ti izmađijam.
Pre nego što je veštac došao do reči, prišla im je nevisoka, vitka čarobnica
duge, ravne kose boje slame. Odmah ju je prepoznao – to je bila ona u
salonkama od kože rogate agame i bluzi od zelenog tila, koja nije krila čak ni
tako sitan detalj kao što je mali mladež iznad leve dojke.
– Izvinite – rekla je – ali moram da vam prekinem to flertovanje. Filipa,
Ratklif i Detmold mole te da načas porazgovaraju s tobom. Hitno je.
– Ako je tako, onda idem. Zdravo, Geralte. Flertovaćemo kasnije!
– Aha! – plavuša ga je odmerila pogledom. – Geralt. Veštac koji je zaludeo
Jenefer? Posmatrala sam te i lupala sam glavu ko si. Strašno me je to mučilo!
– Poznata mi je ta vrsta muke – odvrati Geralt, osmehujući se ljubazno. –
Upravo je u ovom trenutku doživljavam.
– Oprosti mi moju nesmotrenost. Ja sam Keira Mec. Vidi, kavijar!
– Pazi, to je iluzija.

– Dođavola! U pravu si! – čarobnica ispusti kašiku kao da je rep crnog
škorpiona. – Ko je bio tako besprizoran... Ti? Umeš da praviš iluzije četvrtog
stepena? Ti?

– Ja – slaga Geralt u trenu, ne skidajući osmeh. – Ja sam mađistor magije,
pretvaram se da sam veštac da bih ostao inkognito. Misliš li da bi Jenefer mogao
da zanima običan veštac?

Keira Mec pogleda mu pravo u oči, iskrivi usne.
Oko vrata je imala medaljon u obliku krsta ank, srebrn, inkrustiran
cirkonima.
– Hoćeš vina? – predložio je da bi presekao neprijatnu tišinu. Plašio se da
njegova šala neće biti dobro shvaćena.
– Ne, hvala ti... kolego mađistore – ledeno odvrati Keira. – Ne pijem. Ne
mogu. Noćas nameravam da zatrudnim.
– S kim? – upita je prilazeći joj u riđe ofarbana prijateljica Sabrine Glevisig,
odevena u prozirnu bluzicu od belog žoržeta, ukrašenu dovitljivo razmeštenim
aplikacijama. – S kim? – ponovila je, nevino zalepršavši dugim trepavicama.
Keira se okrete i odmeri je počev od salonki od bele iguane sve do inale
biserne dijademe.
– A šta te se to tiče?
– Ništa. Profesionalna radoznalost. Nećeš me predstaviti svom drugu,
čuvenom Geraltu iz Rivije?
– Nerado. Ali znam da te se neću moći otarasiti. Geralte, ovo je Marti
Sodergren, isceliteljka. Njena specijalnost su afrodizijaci.
– Da li moramo da razgovaramo o poslu? O, ostavili ste mi malo kavijara?
Kako je to lepo od vas.
– Pažnja – rekoše uglas Keira i veštac. – To je iluzija.
– Stvarno! – Marti Sodergren se naheri, namreška nos, zatim uze u ruku
pehar, pogleda trag karmina. – Pa da, Filipa Ejlhart. Ko bi se drugi usudio na
takvu besprizornost. Zmijetina jedna. Znate li da ona špijunira za Vizimira iz
Redanje?
– I da je nimfomanka? – rizikovao je veštac. Marti i Keira istovremeno
prsnuše u smeh.
– Zar si na to računao kad si joj eroberung pravio i pokušavao da flertuješ? –
pitala je isceliteljka. – Ako je tako, onda te je neko zlurado prešao. Filipa je od
pre nekog vremena prestala da se zanima za muškarce.

–A možda si ti žensko? – Keira Mec je napućila sjajne usne. – Možda se
samo pretvaraš da si muško, kolego po magiji? Da bi ostao inkognito. Znaš,
Marti, priznao mi je malopre da voli da se pretvara.

– Voli i ume – zlurado se osmehnula Marti. – Zar ne, Geralte? Ne tako
davno videla sam kako se pretvaraš da slabo čuješ i da ne govoriš Drevni jezik.

– Ima on mnogo mana – hladno će Jenefer, prilazeći i gospodarski uzimajući
vešca pod ruku. – On je, praktično, sazdan isključivo od mana. Gubite vreme,
devojke.

– Izgleda da je tako – složila se Marti Sodergren, i dalje zlurado nasmešena.
– Želimo vam, onda, lep provod. Hajde, Keira, da popijemo nešto
bezalkoholno. Možda se i ja odlučim na nešto noćas.

– Auh! – zasopta Geralt pošto su otišle. – U pravi čas, hvala ti, Jen.
– Zahvaljuješ mi? Rekla bih da si neiskren. U ovoj sali ima tačno jedanaest
žena koje se razmeću svojim sisama pod prozirnim bluzama. Ostavim te na pola
sata, a onda te uhvatim u razgovoru s njih dve...
Jenefer prekide, pogleda u sudove u obliku ribe.
– I u najedanju iluzijama – dodade. – Oh, Geralte, Geralte. Dođi. Prilika je
da te predstavim nekolikim osobama koje vredi upoznati.
– Da li je jedna od njih Vilgeforc?
– Interesantno – čarobnica začkilji očima – što baš za njega pitaš. Da, to
Vilgeforc želi da te upozna i razgovara s tobom. Upozoravam te, razgovor može
da deluje banalno i bezbrižno, ali neka te to ne zbuni. Vilgeforc je lucidan,
neviđeno inteligentan igrač. Ne znam šta hoće od tebe, ali budi oprezan.
– Biću oprezan – uzdahnu. – Ali mislim da tvoj lucidni igrač nije u stanju da
me iznenadi. Ne nakon onoga što sam ja ovde prošao. Bacili su se na mene
špijuni, sručile se ugrožene vrste gmizavaca i hermelina. Nahraniše me
nepostojećim kavijarom. Nimfomanke koje muškarci ne zanimaju dovodile su u
sumnju moju muškost, pretile mi silovanjem na ježu, plašile me trudnoćom,
štaviše orgazmom, i to takvim koji ne prate ritualni pokreti. Brrr...
– Pio si nešto?
– Malčice belog vina iz Cidarisa. Ali je u njemu verovatno bio afrodizijak...
Jen, da li ćemo se posle razgovora s tim Vilgeforcem vratiti u Loksiju?
– Nećemo se vratiti u Loksiju.
– Molim?
– Želim da ovu noć provedem u Aretuzi. S tobom. Afrodizijak, kažeš? U

vinu? Zanimljivo...
*

– Oh-oh – uzdahnula je Jenefer, rastežući se i prebacujući svoju butinu preko
Geraltove. – Oh-oh. Otkad nisam ovako vodila ljubav... Otkad!

Geralt je isplitao prste iz njenih uvojaka, nije komentarisao. Prvo, tvrdnja je
mogla da bude provokacija, bojao se skrivene udice na mamcu. Drugo, nije
želeo rečima da briše ukus njene naslade koji mu je i dalje bio na usnama.

– Otkad nisam vodila ljubav s muškarcem koji mi je izjavio ljubav i kome
sam priznala da ga volim – promrmljala je malo zatim, kad je već bilo jasno da
veštac neće progutati mamac. – Zaboravila sam kako to može da izgleda. Oh-
oh.

Protegla se još jače, ispruživši ruke i oberučke hvatajući rubove jastuka, a
njene grudi obasjane mesečinom poprimile su takav oblik da je veštac osetio
drhtaj niz leđa. Zagrlio ju je, oboje su ležali nepomično, stišavali su se, hladili.

Napolju su galamili cvrčci, čuli su se, takođe, udaljeni, tihi glasovi i smeh,
svedočeći o tome da banket još traje iako je već kasno.

– Geralte?
– Da, Jen.
– Pričaj.
– O razgovoru s Vilgeforcem? Sad? Pričaću ti ujutru.
– Sada, molim te.
Gledao je u sekreter u uglu sobice. Na njemu su ležale knjige, monografije i
drugi predmeti što ih polaznica koja se privremeno nastanila u Loksiji nije
odnela sa sobom. Nežno naslonjena na knjige, sedela je tamo i okruglasta
krpena lutkica u plisiranoj haljinici, izbledeloj od čestog držanja u zagrljaju. Nije
ponela lutke, pomislio je, da se u Loksiji, u zajedničkoj spavaonici, ne bi izvrgla
podsmehu drugarica. Nije ponela svoju lutkicu. I sad sigurno bez nje ne može
da zaspi.
Lutka se zagledala u njega očima od dugmića. Odvratio je pogled.
Kad ga je Jenefer predstavljala članovima Kaptola, budno je posmatrao
čarobnjačku elitu. Hen Gedimdejt odmerio ga je samo kratkim i umornim
pogledom – videlo se da je banket već stigao da dosadi starcu i da ga iscrpi.
Arto Teranova naklonio se s dvosmislenom grimasom na licu, prelećući
pogledom od njega do Jenefer, ali se pod tuđim pogledima smesta uozbiljio.
Modre vilenjačke oči Frančeske Findabar bile su nedokučive i tvrde kao staklo.

Kad su joj ga predstavili, Margeta iz Dolina se nasmešila. Iako neverovatno lep,
vešca je njen osmeh prožeo jezom. Tisaja de Friz, mada naizgled zaokupljena
neprekidnim popravljanjem manžetni i nakita, prilikom predstavljanja osmehnula
mu se kudikamo manje lepo, ali zato iskrenije. I Tisaja je smesta zapodenula
razgovor s njim, podsećajući na jedan njegov plemeniti gest, kojeg se on, uzgred
rečeno, nije sećao, i pretpostavljao je da ga je ona izmislila.

I tada se u razgovor uključio Vilgeforc. Vilgeforc iz Rogevena, čarobnjak
impozantne figure, otmenih i prekrasnih crta lica, iskrenog i ljubaznog glasa.
Geralt je znao da od tako uglađenih ljudi može svašta da očekuje.

Razgovarali su kratko, osećao je na sebi pogled pun nespokojstva. U vešca je
gledala Jenefer. U Vilgeforca je gledala mlada čarobnica ljupkih očiju, koja je
neprekidno pokušavala da sakrije donji deo lica iza lepeze. Razmenili su
nekoliko konvencionalnih opaski, a onda je Vilgeforc predložio da nastave
razgovor u užem krugu ljudi. Geraltu se učinilo da je Tisaja de Friz bila jedina
osoba koju je taj predlog začudio.

– Zaspao si, Geralte? – Jeneferino mrmljanje trgnulo ga je iz zamišljenosti. –
Trebalo je da mi pričaš o vašem razgovoru.

Lutkica sa sekretera gledala ga je dugmetastim očima. Odvratio je pogled.
– Čim smo ušli u klaustar – počeo je malo zatim – ta devojka čudnog lica...
– Lidija van Bredevort. Vilgeforcova asistentkinja.
– Istina je, pominjala si je. Beznačajna ličnost. Kad smo, dakle, ušli u
klaustar, ta beznačajna ličnost se zaustavila, pogledala ga i pitala ga nešto.
Telepatski.
– To nije bilo neprimereno. Lidija ne može da koristi svoj glas.
– Pretpostavio sam. Jer joj je Vilgeforc odgovorio telepatijom. Odgovorio
je...

*
– Da, Lidija, to je dobra ideja – odgovorio je Vilgeforc. – Prošetaćemo se
Galerijom slavne istorije. Imaćeš prilike da baciš pogled na istoriju magije,
Geralte od Rivije. Ne sumnjam da znaš istoriju magije, ali imaćeš prilike da
upoznaš njenu vizuelnu istoriju. Ako si vrsni poznavalac slikarstva, nemoj se
preneražavati. Većina slika proizvod su entuzijazma studentkinja iz Aretuze.
Lidija, budi tako dobra i rasvetli malo taj mrak koji tu vlada.
Lidija van Bredevort napravi pokret rukom u vazduhu i u hodniku se istog
časa rasvetli.

Prva slika predstavljala je drevni jedrenjak koji kovitlaju vrtlozi između
podvodnih stena što štrče na uzburkanoj vodenoj površini. Na pramcu broda
stajao je muškarac u beloj odeždi, oko glave mu je blistao oreol.

– Prvo iskrcavanje – pretpostavio je veštac.
– Naravno – potvrdio je Vilgeforc. – Brod izgnanika. Jan Beker podvrgava
Moć svojoj volji. Smiruje talase, dokazujući da magija uopšte ne mora da bude
rđava i destruktivna, već da može spasti život.
– Taj događaj se zaista odigrao?
– Sumnjam – osmehnu se čarobnjak. – Verovatnija je verzija da je za vreme
prvog putovanja i iskrcavanja Beker zajedno s drugima povraćao žuč, nagnut
preko boka broda. Moć je uspeo da podredi sebi odmah nakon iskrcavanja, što
je, čudnim spletom okolnosti, bilo srećno obavljeno. Idemo dalje. Evo, ponovo
vidiš Jana Bekera, sada iznuđuje vodu da brizne iz stene na mestu osnivanja
prve nastambe. A ovde, moliću, okružen naseljenicima koji kleče, Beker
rasteruje oblake i zaustavlja provalu oblaka da bi zaštitio letinu.
– A to? Kakav događaj predstavlja ova slika?
– Prozrenje Izabranika. Beker i Ðambatista decu prispelih naseljenika
podvrgavaju magijskom ispitivanju kako bi otkrili Izvor. Odabranu decu
oduzeće roditeljima i odvesti ih u Mirtu, prvo naselje maga. Upravo posmatraš
istorijski momenat. Kao što vidiš, sva deca su preneražena, samo je ova odlučna
brineta s osmehom punim poverenja ispružila ruke prema Ðambatisti. To je
kasnije slavna Agnes iz Glanvila, prva žena koja je postala čarobnica. Dama iza
nje je njena majka. Nekako je tužna.
– A ova masovna scena?
– Novigradska unija. Beker, Ðambatista i Monk sklapaju nagodbu s
vladikama, sveštenicima i druidima. Nešto poput pakta o neagresiji i odvojenosti
magije od države. Užasan kič. Idemo dalje. Evo, ovde vidimo Džefrija Monka
kako kreće uzvodno rekom Pontar, koja se tada još uvek zvala Aevon y Pont ar
Gwennelen, Reka alabasterskih mostova. Monk je plovio do Lok Moina da bi
tamošnje vilenjake privoleo da prihvate grupu dece, tih Izvora koje je trebalo da
odškoluju vilenjački magovi. Možda će te zanimati da je među decom bio
momčić koji se kasnije zvao Gerhart iz Ele. Upoznao si ga malopre. Sada se to
momče zove Hen Gedimdejt.
– Ovde – veštac pogleda čarobnjaka – sve prosto vapije za monumentalnim
batalističkim kompozicijama. Nekoliko godina posle uspešno izvedenog

Monkovog pohoda, vojska maršala Raupeneka iz Tretogora izvršila je pokolj u
Lok Moinu i Est Hemletu, ubijajući sve vilenjake, bez obzira na starost ili pol. I
počeo je rat, završen masakrom kod Seraveda.

– Tvoje zadivljujuće poznavanje istorije – opet se nasmešio Vilgeforc –
omogućava ti, međutim, da znaš da u tim ratovima nije učestvovao nijedan
čarobnjak na koga se računa. Zato tema nije nadahnula nijednu učenicu da
oslika prikladnu sliku. Idemo dalje.

– Hajdemo. Ovde, na ovom platnu, kakav je to događaj? Ah, znam. To Rafar
Beli miri kraljeve koji su se pokarabasili i okončava Šestogodišnji rat. A ovde
Rafar odbija da primi krunu. Prekrasan, plemenit gest.

– Misliš? – nakrivi glavu Vilgeforc. – U svakom slučaju, takav gest bio je
presedan. Rafar je ipak prihvatio položaj prvog savetnika i faktički je upravljao,
jer je kralj bio debil.

– Galerija slavne istorije... – mrmljao je veštac, prilazeći sledećoj slici. – A šta
je ovo ovde?

– Istorijski trenutak sazivanja prvog Kaptola i donošenje Zakona. S leve
strane sede: Herbert Stamelford, Aurora Henson, Ivo Rihert, Agnes iz Glanvila,
Džefri Monk i Radmir iz Tor Karneda. Ovde, ako treba da budem iskren,
takođe sve vapije za monumentalnom batalističkom kompozicijom koja će
prizor da upotpuni. Uskoro će u brutalnom ratu biti istrebljeni oni koji nisu hteli
da priznaju Kaptol i potčine se Zakonu. Između ostalog, likvidiran je Rafar Beli.
Ali istorijski traktati to prećutkuju, da ne bi pokvarili prekrasnu legendu o
njemu.

– A ovde... Hmmm... Da, to je verovatno slikala učenica. I to veoma mlada...
– Nesumnjivo. Uostalom, to je alegorija. Nazvao bih je alegorijom
trijumfalne ženstvenosti. Vazduh, Voda, Zemlja i Vatra. I četiri čuvene
čarobnice, koje majstorski vladaju silama tih stihija. Agnes iz Glanvila, Aurora
Henson, Nina Fjoravanti i Klara Larisa de Vinter. Pogledaj sledeću, uspeliju
sliku. I ovde vidiš Klaru Larisu, sada otvara akademiju za devojke. To je zgrada
u kojoj se upravo nalazimo. A ovi portreti su proslavljene apsolventkinje
Aretuze. To je duga istorija ženstvenosti koja trijumfuje i sve naprednije
feminizacije profesije: Jana iz Mjurivela, Nora Vagner, njena sestra Augusta,
Džejd Glevisig, Leticija Sarbone, Ilona Lo Antij, Karla Demecija Krest,
Violenta Suarez, April Venhaver... I jedina koja je živa: Tisaja de Friz...
Krenuše dalje. Haljina Lidije van Bredevort šaputala je svilenkasto, a u tom

šapatu bila je opasna tajna.
– A ovo? – zaustavi se Geralt. – Kakva je ovo odvratna scena?
– Mučeništvo maga Radmira, koji je živ odran za vreme Falkinog ustanka. U

pozadini gori grad Mirte, Falka je naredila da ga pretvore u pepeo.
– Zbog čega je uskoro potom u pepeo pretvorena i sama Falka. Na lomači.
– To je opštepoznata činjenica, temerska i redanjska deca i danas se igraju

paljenja Falke u veče bdenija pred praznik Saovine. Vratimo se, da bi mogao da
vidiš drugu stranu galerije... Vidim da hoćeš da pitaš nešto. Reci.

– Zanima me hronologija. Znam, razume se, kako deluju eliksiri mladosti, ali
to što se zajedno na platnima pojavljuju živi i davno umrli...

– Drugim rečima, čudi te što si na banketu sreo Hena Gedimdejta i Tisaju
de Friz, a među nama nisu bili Beker, Agnes iz Glanvila, Stamelford i Nina
Fjoravanti.

– Ne. Znam da niste besmrtni...
– Šta je smrt? – prekide Vilgeforc. – Po tebi?
– Kraj.
– Kraj čega?
– Postojanja. Rekao bih da smo počeli da filozofiramo.
– Priroda ne poznaje filozofsko mišljenje, Geralte od Rivije. Navikli smo da
filozofijom nazivamo to što ljudi čine žalosne i smešne pokušaje da shvate
Prirodu. I rezultati takvih pokušaja takođe važe za filozofiju. To bi bilo isto kao
kad bi bukva tražila uzroke i posledice svog postojanja, nazivajući rezultat
razmišljanja drevnim i tajanstvenim Konfliktom Korena i Lišća, a kišu proglasila
za Neodgonetnutu Pokretačku Snagu. Mi, čarobnjaci, ne gubimo vreme na
odgonetanje toga šta je Priroda. Mi znamo šta je ona, jer smo i sami Priroda.
Razumeš me?
– Trudim se, ali govori sporije, molim te. Ne zaboravi da razgovaraš sa
bukvanom.
– Da li si nekada razmišljao o tome šta se desilo onda kad je Beker naterao
vodu da šikne iz stene? Veoma jednostavno se kaže: Beker je ovladao Moći.
Stihiju je učinio poslušnom. Podredio je sebi Prirodu, zavladao je njome...
Kakav je tvoj odnos prema ženama, Geralte?
– Molim?
Lidija van Bredevort okrenula se uz šapat svile, zamrla u iščekivanju. Geralt
je video da pod pazuhom drži upakovanu sliku. Nije imao pojma otkuda se ta

slika pojavila, još časak pre Lidija nije ništa nosila. Amajlija na njegovom vratu
zadrhtala je blago.

Vilgeforc se osmehnuo.
– Pitao sam te – podsetio je – kako gledaš na odnos između muškarca i žene.
– U kom smislu?
– Da li je, po tvom mišljenju, mogućno naterati ženu da bude poslušna?
Govorim, naravno, o pravim ženama, ne o ženkama. Da li je mogućno
zagospodariti nad pravom ženom? Ovladati njome? Potčiniti je svojoj volji? Ako
jeste – na koji način? Odgovori.

*
Krpena lutkica nije skidala s njih dugmetaste oči. Jenefer je odvratila pogled.
– Jesi li odgovorio?
– Jesam.
Čarobnica položi levi dlan na njegov lakat, a desni na njegove prste koji su
joj dodirivali grudi.
– Kako?
– Pa znaš.

*
– Shvatio si – rekao je malo zatim Vilgeforc. – Verovatno ti je to oduvek bilo
jasno. Pa, onda ćeš shvatiti i to da se, kada nestanu i iščeznu pojmovi volje i
potčinjavanja, naredbe i poslušnosti, vladara i podanika, postiže jedinstvo.
Zajednica, spajanje u jednu celinu. Uzajamno prožimanje. A kad tako nešto
nastupi, smrt prestaje da bude važna. Tamo, u banket-sali, prisutan je Jan Beker,
koji je bio voda što je briznula iz stene. Govoriti da je Beker umro isto je što i
tvrditi da je voda umrla. Pogledaj ovu sliku.
Pogledao ju je.
– Izuzetno je lepa – reče malo zatim. I odmah oseti blago podrhtavanje svog
medaljona.
– Hvala ti, Lidija – osmehnu se Vilgeforc – za ovakav izbor. Čestitam na
ukusu. Pejzaž predstavlja susret Kregenana iz Loda i Lare Doren ep Sijadal,
legendarnih ljubavnika koje je vreme prezira razdvojilo i uništilo. On je bio
čarobnjak, a ona vila, predstavnica elite Aen Saevherne, to jest Znalaca. Ono što je
moglo biti početak pomirenja pretvorilo se u tragediju.
– Znam tu priču. Uvek sam mislio da je bajka. Kako je bilo zaista?
– To – uozbilji se čarobnjak – niko ne zna. Skoro niko. Lidija, okači svoju

sliku, ovde, sa strane. Geralte, divi se sledećem delu Lidijine četkice. To je
portret Lare Doren ep Šijadal napravljen na osnovu drevne minijature.

– Čestitam – veštac se nakloni Lidiji van Bredevort, a glas mu i ne zadrhta. –
Ovo je pravo remek-delo.

Glas mu ne zadrhta, mada ga je Lara Doren ep Šijadal gledala s portreta
Cirinim očima.

*
– I šta je bilo onda?
– Lidija je ostala u galeriji. Nas dvojica smo izašli na terasu. A on se šalio na
moj račun.

*
– Ovuda, Geralte, dopusti. Stupaj samo po tamnim pločama, molim te.
Dole je šumelo more, ostrvo Taned stajalo je u beloj peni talasa razbijenih o
obalu. Talasi su se razbijali o zidove Loksije, koja se nalazila tačno ispod njih.
Loksija se iskrila od svetala, kao i Aretuza. Kameni blok Garstanga koji se
izdizao iznad njih bio je, međutim, crn i izumro.
– Sutra će se – čarobnjak je pratio veščev pogled – članovi Kaptola i Saveta
odenuti u tradicionalne odežde, u duge plaštove, na glave će staviti kupaste
šešire koje znaš sa starih gravira. Naoružaćemo se, takođe, dugačkim rašljama i
žezlima, i zaličićemo tada na čarobnjake i veštice kakvima se zastrašuju deca.
Takva je tradicija. U pratnji nekoliko drugih delegata zaputićemo se gore, u
Garstang. Tamo ćemo, u specijalno pripremljenoj dvorani, većati. Ostali će
sačekati u Aretuzi naš povratak i naše odluke.
– Savetovanje u Garstangu, u uskom krugu, i to je, isto tako, tradicija?
– I te kako. Duga tradicija nametnuta praktičnim razlozima. Dešavalo se da
savetovanja čarobnjaka budu burna i dolazilo je do prilično aktivne razmene
pogleda. Za vreme jedne takve razmene kuglasti grom je oštetio frizuru i haljinu
Nini Fjoravanti. Nina je, posvetivši tome godinu dana rada, obložila zidove
Garstanga neverovatno jakom aurom i protivmagijskom blokadom. Od tog
vremena u Garstangu ne deluje nijedna magijska formula, a diskusije imaju
mirniji tok. Naročito ako imamo u vidu da je diskutantima oduzeto hladno
oružje.
– Razumem. A ta usamljena kula, iznad Garstanga, na samom vrhu, šta je
to? Nekakva važna građevina?
– To je Tor Lara, Galebova kula. Ruševina. Da li je važna? Verovatno jeste.

– Verovatno?
Čarobnjak se naslonio na balustradu.
– Sudeći po predanjima vilenjaka, Tor Lara je navodno spojena teleportom s
tajanstvenom, do danas nepronađenom, Tor Zireael, Lastavičjom kulom.
– Navodno? Niste uspeli da otkrijete tu teleportaciju? Ne verujem.
– I u pravu si što ne veruješ. Otkrili smo portal, ali ga je trebalo blokirati.
Došlo je do protesta, svi su uzeli da eksperimentišu, svako je hteo da se proslavi
kao istraživač Tor Zireaela, mitskog sedišta vilenjačkih magova i mudraca. Portal
je ipak nepovratno izvitoperen i haotičnog je dometa. Bilo je žrtava, blokiran je.
Hajdemo, Geralte, zahladnelo je. Oprezno. Stupaj samo po tamnim pločama.
– Zašto samo po tamnim?
– Te građevine su u ruševinama. Vlaga, abrazija, jaki vetrovi, so u vazduhu,
sve to fatalno utiče na zidove. Renoviranje je suviše skupo, zato se koristimo
iluzijom. Prestiž, razumeš?
– Ne sasvim.
Čarobnjak učini pokret rukom i terasa nestade. Stajali su iznad provalije, nad
ambisom koji se zaoštrljio stenovitim vršcima nazubljenim u morskoj peni.
Stajali su na uzanom pojasu tamnih ploča koji se kao trapez raširio između
trema Aretuze i stuba koji je podupirao terasu.
Geralt se naprezao da održi ravnotežu. Da je bio čovek a ne veštac, ne bi je
održao. Ali čak se i on iznenadio. Njegov siloviti pokret nije mogao da izmakne
čarobnjakovoj pažnji, a na licu su mu se takođe oslikale promene. Vetar ga je
zanjihao na uzanom brvnu, provalija ga je dozivala zloslutnim šumom talasa.
– Bojiš se smrti – konstatovao je s osmehom Vilgeforc. – Ipak se bojiš.

*
Krpena lutka gledala je u njih svojim očima-dugmićima.
– Prešao te je – promrmljala je Jenefer, priljubljujući se uz vešca. – Nije bilo
opasnosti, a sigurno je osigurao i tebe i sebe levitacionim poljem. Ne bi
rizikovao... Šta je bilo dalje?
– Prešli smo u drugo krilo Aretuze. Odveo me je u veliku odaju, verovatno
je to bio kabinet neke nastavnice, možda čak i rektorke. Seli smo za sto na
kojem je stajao peščani sat. Pesak je oticao. Osetio sam miris Lidijinog parfema,
znao sam da je bila u sobi pre nas.
– A Vilgeforc?
– Postavio je pitanje.

*
– Zašto nisi postao čarobnjak, Geralte? Nikad te nije privlačila Veština? Budi
iskren.
– Biću iskren. Privlačila me je.
– Pa zašto onda nisi poslušao glas nagona?
– Zaključio sam da je razumnije rukovoditi se glasom razuma.
– Što će reći?
– Godine koje sam proveo radeći kao veštac naučile su me jedno: moj cilj je
moje snage aršin. Znaš, Vilgeforce, poznavao sam jednom patuljka koji je kao
dete maštao o tome da postane vilenjak. Šta misliš, da li bi to i postao da je
slušao glas nagona?
– To je trebalo da bude poređenje? Paralela? Ako jeste, onda je potpuno
pogrešno. Patuljak nije mogao da postane vilenjak jer mu majka nije bila vila.
Geralt je dugo ćutao.
– Pa da – reče najzad. – Mogao sam da pretpostavim. Pročeprkao si malo po
mojoj biografiji. Hoćeš da mi otkriješ s kojom namerom?
– Možda – osmehnuo se blago čarobnjak – zamišljam sliku u Galeriji slavne
istorije? Nas dvojica, za stolom, na mesinganoj tablici natpis: Vilgeforc iz Rogevena
sklapa pakt sa Geraltom od Rivije.
– Bila bi to alegorija – reče veštac. – Alegorija čiji je naslov Znanje trijumfuje
nad neznanjem. Više bih voleo realističniju sliku, s naslovom Vilgeforc objašnjava
Geraltu u čemu je stvar.
Vilgeforc preplete prste obe ruke u visini usta.
– Nije li to očigledno?
– Nije.
– Zaboravio si? Slika o kojoj maštam visi u Galeriji slavne istorije, gledaju je
buduće generacije, koje savršeno znaju šta je posredi, kakav događaj predstavlja
mazarija. Oslikani na platnu, Vilgeforc i Geralt dogovaraju se i sklapaju
sporazum na osnovu kojeg Geralt više ne sluša glas kojekakve želje ili žudnje,
već istinskog pozvanja, stupio je napokon u redove magova, okončavajući tako
svoju dotadašnju, ne previše smislenu, budućnosti lišenu egzištenciju.
– Pomisli samo – reče veštac posle dugog ćutanja – da sam baš nedavno
mislio da ništa više ne može da me iznenadi. Veruj mi, Vilgeforce, dugo ću se
sećati banketa i čarobnog prizora tog značajnog zbitija. To je zbilja zaslužilo
sliku. Njen naslov: Geralt napušta ostrvo Taned pucajući od smeha.

– Nisam shvatio – blago se nagnuo čarobnjak. – Izgubio sam se u tvojoj
kitnjastoj besedi, tom gustom prepletu prefinjenih izraza.

– Uzroci nesporazuma meni su jasni. Suviše se razlikujemo da bismo se
razumeli. Ovde si moćni mag iz Kaptola koji je postigao jedinstvo s Prirodom.
Ja sam vucibatina, veštac, mutant koji putuje po svetu i za novac tamani
čudovišta...

– Banalno je – prekide čarobnjak – potisnulo kitnjasto.
– Suviše se razlikujemo – Geralt nije dozvolio da ga prekine. – A sitna
činjenica da je moja majka, slučajno, bila čarobnica ne može da tu razliku zatre.
A iz puke radoznalosti: ko je bila tvoja majka?
–Nemam pojma – mirno je rekao Vilgeforc.
Veštac je smesta ućutao.
– Druidi iz Kovirskog okruga – malo zatim nastavi čarobnjak – našli su me
u slivniku u Lan Ekseteru. Usvojili su me i vaspitali. Da budem druid, razume
se. Znaš ko je druid? Mutant, vucibatina koja hodi po svetu i klanja se svetim
hrastovima.
Veštac je ćutao.
– A onda – nastavio je Vilgeforc – za vreme pojedinih druidskih rituala,
obelodanile su se moje sposobnosti. Sposobnosti koje su evidentno i neoborivo
omogućavale da se definiše moj rodoslov. Bio sam dete dvoje ljudskih bića od
kojih je barem jedno bilo čarobnjak.
Geralt je ćutao.
– Onaj ko je moje skromne sposobnosti otkrio bio je, naravno, čarobnjak
kojeg sam slučajno sreo – mirno je nastavio Vilgeforc. – I upravo taj je ispoljio
prema meni ogromnu milost: ponudio mi je obrazovanje i usavršavanje, a u
perspektivi i da pristupim Bratstvu magova.
– I ti si – muklo će veštac – prihvatio ponudu.
– Nisam – Vilgeforcov glas postajao je sve hladniji i neprijatniji. – Odbio
sam ponudu nepristojno, prostački. Iskalio sam sav bes na starkelji. Želeo sam
da oseti krivicu, i on i čitavo njegovo magovsko bratstvo. Krivicu zbog, naravno,
slivnika u Lan Ekseteru, krivicu što me je jedno od to dvoje podlih magova, tih
bezosećajnih uštvi koje nemaju srca, bacilo u taj slivnik posle, a ne pre rođenja.
Čarobnjak, jasno je, niti je razumeo to što sam mu tada rekao, niti se uzrujao
zbog toga. Slegnuo je ramenima i otišao, i tako je pokazao da su i on i njegovi
komilitoni bezosećajni, arogantni kurvini sinovi koji zavređuju najveće prezrenje.

Geralt je ćutao.
– Druidi su mi se pošteno smučili – nastavi Vilgeforc. – Napustio sam,
dakle, svete dubrave i krenuo u svet. Razne stvari sam radio. Nekih se i danas
stidim. Na kraju sam postao plaćeni vojnik. Kasnija moja priključenija, kao što
pretpostavljaš, bila su stereotipna. Vojnik pobednik, vojnik gubitnik, maroder,
razbojnik, silovatelj, ubica, najzad begunac koji juri na kraj sveta ispred vešala.
Odmaglio sam na kraj sveta. I tamo sam upoznao ženu. Čarobnicu.
– Pazi – začkilji očima veštac i šapnu mu. – Pazi, Vilgeforce, da te iznuđene
sličnosti ne odvedu predaleko.
– Sličnostima je došao kraj – čarobnjak obori pogled. – Ja nisam izašao na
kraj sa osećanjima koja sam gajio prema toj ženi. Njena osećanja nisam shvatio,
a ona se nije trudila da mi u tome pomogne. Ostavio sam je. Bila je
promiskuitetna, arogantna, zlurada, bezosećajna i hladna. Nisi mogao da njome
dominiraš, a njena dominacija bila je ponižavajuća. Ostavio sam je, jer sam znao
da sam je zanimao samo zbog toga što su moja inteligencija, moja ličnost i
očaravajuća tajanstvenost zatirale činjenicu da nisam bio čarobnjak, a ona je
isključivo čarobnjake bila navikla da udostojava više nego jednu noć. Ostavio
sam je jer... Jer je bila kao moja majka. Najednom sam shvatio da to što prema
njoj osećam uopšte nije ljubav, već komplikovanije osećanje, jako, ali teško za
klasifikaciju: mešavina straha, kajanja, besa, griže savesti i potrebe za
ispaštanjem, osećanje krivice, gubitka i nepravde, perverzne potrebe za patnjom i
kajanjem. Ono što sam osećao prema toj ženi bila je mržnja.
Geralt je ćutao. Vilgeforc je gledao u stranu.
– Ostavio sam je – nastavi malo zatim. – I nisam mogao da živim sa
prazninom koja me je obuzela. I najednom sam shvatio da to što izaziva tu
prazninu nije odsustvo žene, već nedostafak onoga što sam tada osećao.
Paradoksalno, zar ne? Verovatno ne moram da završim, pretpostavljaš šta sledi.
Postao sam čarobnjak. Iz mržnje. I tek tada sam razumeo kako sam bio glup.
Pobrkao sam nebo sa zvezdama koje se noću ogledaju na površini jezera.
– Kao što si dobro primetio, paralele između nas nisu do kraja bile paralelne
– promrsio je Geralt. – Uprkos prividima, malo toga nam je zajedničko,
Vilgeforce. Šta si hteo da dokažeš tom svojom pričom? To da je put do
čarobnjačkog majstorstva – mada vijugav i težak – dostupan svima? Čak i,
oprosti na paraleli, kopiladi i nahočadi, vucibatinama ili vešcima...
– Ne – prekide čarobnjak. – Nisam nameravao da dokazujem da je taj put

dostupan svima, jer je to očigledno i odavno dokazano. Ni činjenicu da za neke
ljude drugog puta jednostavno nema – takođe ne treba dokazivati.

– Dakle – osmehnu se veštac – nema mi izlaza? Moram da sklopim s tobom
taj pakt koji treba da postane tema slike i da postanem čarobnjak? Ako ni zbog
čeg drugog, a ono zbog naslednih osobina? Koješta! Znam ponešto i iz
zakonitosti nasleđivanja osobina. Moj otac, to saznanje me je nemalog truda
koštalo, bio je probisvet i pustolov, đilkoš i krvavi gazija. Mogućno je, dakle, da
je pretežnije u meni patrilinearno nego matrilinearno nasleđivanje. Izgleda da
činjenica da i sam lako pod mač stavljam to potvrđuje.

– Pravo zboriš – čarobnjak se podsmešljivo osmehnu. – Peščani sat se
bezmalo presuo, a ja, Vilgeforc iz Rogevena, majstor magije, član Kaptola, i
dalje rado razgovaram sa đilkošem i gazijom, sinom đilkoša, krvavog gazije i
probisveta. Govorimo o stvarima i pitanjima što su, kao što je opštepoznato,
đilkoškim gazijama uobičajeni predmeti diskusije pored vatre. O pitanjima kao
što su, na primer, matrilinearno i patrilinearno nasleđivanje. Otkud tebi, dragi
moj gazijo, uopšte te reči? Naučio si ih u hramovnoj školici u Elanderu, gde uče
da sriču slogove i pišu dvadeset četiri rune? Šta te je navelo da čitaš knjige u
kojima možeš da nađeš takve reči? Gde si cizelirao retoriku i elokvenciju? I zašto
si to radio? Da bi razgovarao sa vampirima? Moj dragi patrilinearni probisvetu,
kojem se Tisaja de Friz smeška, vešče moj i gazijo koji očaravaš Filipu Ejlhart
toliko da joj ruke drhte, na čiji se pomen Tris Merigold obliva rumenilom. O
Jenefer iz Vengerberga da i ne govorim.

– Možda je i dobro da o njoj ne govoriš. U peščanom satu je ionako ostalo
toliko malo peska da gotovo zrnca možeš da izbrojiš. Ostavi se slika, Vilgeforce.
Govori, o čemu je reč. Kaži mi to prostim rečima. Zamisli da sedimo pored
vatre, dva probisveta, pečemo prase koje tek što smo zdipili negde, i bezuspešno
pokušavamo da se napijemo brezinim sokom. Pitanje je prosto. Sledi odgovor.
Kao kad probisvet odgovara probisvetu.

– Kako glasi to prosto pitanje?
– Kakav mi to pakt nudiš? Kakvu to nagodbu treba da sklopimo? Zašto
hoćeš da me strpaš u svoj lonac, Vilgeforce? U kotao u kojem, kako vidim,
počinje da vri? Šta ovde, osim kandelabara, lebdi u vazduhu?
– Hmm – čarobnjak se zamislio, ili se pretvarao da to čini. – Pitanje nije
prosto, ali pokušaću da odgovorim. Ali ne kao probisvet probisvetu.
Odgovoriću... kao jedan plaćeni gazija drugome, sebi sličnom.

– U redu.
– Slušaj onda, prikane gazijo. Na pomolu je gadan krkljanac. Grdan pokolj,
na život i smrt, bez pardona. Jedni će pobediti, druge će raskljuvati lešinari. Reći
ću ti, druže: priključi se onima koji imaju veće šanse. Priključi se nama. Te
druge odbaci i pljuni na njih, jer oni nemaju nikakve šanse, pa što bi onda kog
vraga ginuo zajedno s njima? Ne, ne, prikane, ne krevelji mi se tu, znam šta
hoćeš da kažeš. Hoćeš da kažeš da si neutralan. Da te je baš briga i za jedne i za
druge, da ćeš jednostavno sačekati da prođe karantin u planinama, u Kaer
Morhenu. To ti nije dobra ideja, prijaško. S nama ćeš imati sve što voliš. Ako se
nama ne priključiš, sve ćeš izgubiti. A onda će te već progutati praznina,
ništavilo i mržnja. Uništiće te vreme prezira, koje nailazi. Budi zato razuman i
stavi se na pravu stranu kad dođe vreme da biraš. A doći će to vreme. Možeš da
mi veruješ.
– Neverovatno – gadno se osmehnu veštac – do koje mere moja neutralnost
sve razbešnjuje. Do koje mere mi odasvud nude paktove i ugovore, saradnju, i
dokle sežu ta objašnjenja o nužnosti da napravim izbor i svrstam se na pravu
stranu. Da završimo ovaj razgovor, Vilgeforce. Gubiš vreme. Nisam ti u ovoj
igri ravnopravan partner. Ne vidim mogućnosti da se nađemo obojica na jednoj
slici u Galeriji slavne istorije. Naročito ne u delima istorijskog slikarstva.
Čarobnjak je ćutao.
– Samo ti raspoređuj – nastavi Geralt – na svojoj šahovskoj tabli kraljeve,
dame, laufere i topove, i ne brigaj za mene, jer na toj šahovnici ja značim isto
koliko i prašina koja je pokriva. To nije moja igra. Tvrdiš da ću morati da biram?
A ja ti kažem da grešiš. Neću da biram. Prilagodiću se događajima. Prilagodiću
se onome što drugi odaberu. Uvek sam tako radio.
– Fatalista si.
– Jesam. Mada je to još jedna reč koju nisam dužan da znam. Ponavljam ti,
to nije moja igra.
– Misliš? – Vilgeforc se nagnu preko stola. – U toj igri, vešče, na šahovnici
već stoji crni konj, sudbinski s tobom povezan, u dobru i u zlu. Znaš o kome
govorim, zar ne? Nećeš valjda da je izgubiš? Znaš da postoji samo jedan način
da je ne izgubiš.
Veštac začkilji očima.
– Šta vi hoćete od tog deteta?
– Postoji samo jedan način da to saznaš.

– Upozoravam vas. Neću dopustiti da joj išta učinite nažao.
– Samo je jedan način na koji to možeš da izvedeš. Njega sam ti i ponudio,
Geralte od Rivije. Razmisli o mojoj ponudi. Imaš za to celu noć. Misli dok
gledaš u nebo. U zvezde. I ne brkaj ih sa njihovim odrazom na površini jezera.
Peščani sat je iscurio.

*
– Bojim se za Ciri, Jen.
– Nema potrebe.
– Ali...
– Veruj mi – zagrlila ga je. – Molim te da mi veruješ. Pusti Vilgeforca. Igrač
je to. Hteo je da ti podiđe, da te isprovocira. I u tome je delimično uspeo. Ali to
je beznačajno. Ciri je pod mojom zaštitom, a u Aretuzi će biti bezbedna, moći će
ovde da razvije svoje sposobnosti i niko joj u tome neće smetati. Niko. A na to
da može da postane vešterica ipak zaboravi. Ona ima drugačije talente. I za
drugačija dela je predodređena. Možeš da mi veruješ.
– Verujem ti.
– To je značajan pomak. A za Vilgeforca ne brini. Sutrašnji dan će objasniti
mnogo toga i razrešiće mnoge probleme.
Sutrašnji dan, pomislio je. Ona skriva nešto od mene. A ja se bojim da
pitam. Kodringer je bio u pravu. Upao sam u gadan škripac. A sad nemam kud.
Moram da sačekam to što će doneti taj sutrašnji dan, koji, navodno, sve treba da
reši. Moram joj verovati. Znam da će se nešto desiti. Sačekaću. I prilagodiću se
situaciji.
Pogledao je sekreter.
– Jen?
– Molim.
– Kad si ti bila učenica u Aretuzi... Kad si spavala u sobici kao što je ova...
Da li si imala lutkicu bez koje ne bi mogla da zaspiš? Koju si preko dana držala
na sekreteru?
– Ne – Jenefer se snažno pomakla. – Ja čak i nisam imala lutkicu. Ne pitaj
me o tome, Geralte, molim te.
– Aretuza – prošaptao je, osvrćući se. – Aretuza na ostrvu Taned. Njena
kuća. Za tolike silne godine... Kad odatle bude izašla, biće zrela žena...
– Prestani. Ne misli o tome i ne govori o tome. Umesto toga...
– Šta, Jen?

– Voli me.
Obujmio ju je. Dodirnuo. Pronašao. Jenefer, neverovatno meka i tvrda
istovremeno, glasno je uzdahnula. Reči koje su izgovarali kidale su se, iščezavale
između uzdaha i ubrzanog disanja, obeznačavale su se, raspršivale. Zato su
ućutali i prepustili se traženju jedno drugog, traženju istine. Tražili su dugo,
nežno, i vrlo precizno, bojeći se svetogrdne brzopletosti, lakomislenosti i
nonšalancije. Tražili su snažno, intenzivno i strastveno, bojeći se svetogrdne
sumnje i neodlučnosti. Tražili su oprezno, bojeći se svetogrdne nedelikatnosti.
Pronašli su se, pobedili su strah, a malo zatim otkrili su istinu koja im je
eksplodirala pod kapcima zastrašujućom, zaslepljujućom očiglednošću, jaukom
rascepala odlučno stisnute usne. I tada je vreme spazmatično zadrhtalo i zamrlo,
sve je nestalo, i jedino funkcionalno čulo postalo je dodir.
Prošla je večnost, vratila se stvarnost, a vreme je po drugi put zatreperilo i
ponovo se pomaklo s mesta, polako, otežalo, kao velika natovarena kola. Geralt
je pogledao u prozor. Mesec je i dalje visio na nebu, mada bi ono što se malopre
desilo u načelu trebalo da ga strese na zemlju.
– Oh-oh – uzdahnula je nakon jednog dugog trenutka Jenefer, sporim
pokretom brišući suze sa obraza.
Ležali su nepomično u uvrtloženoj posteljini, u drhtaju, u toploti koja je
isparavala i sreći koja je gasnula, u ćutanju, a okolo se klupčala nejasna tama,
natopljena mirisom noći i glasovima cvrčaka. Geralt je znao da su u takvim
trenucima telepatske sklonosti čarobnice izoštrene i vrlo snažne, mislio je, dakle,
intenzivno o lepim stvarima. O stvarima koje bi joj donele radost. O svetlosti
koja grane kad izađe sunce. O magli koja visi zorom nad gorskim jezerom. O
kristalnim vodopadima preko kojih skaču lososi, tako sjajni kao da su od
izlivenog srebra. O toplim kapima kiše koje udaraju u listove čička teške od rose.
Mislio je za nju. Jenefer se smeškala, slušajući njegove misli. Osmeh je
drhturio na njenom obrazu osenčenom polumesecom trepavica.

*
– Kuća? – odjednom upita Jenefer. – Kakva kuća? Ti imaš kuću? Hoćeš da
izgradiš kuću? Ah... Oprosti. Nije trebalo da...
Ćutao je. Bio je ljut na samog sebe. Misleći za nju, nehotično joj je dozvolio
da pročita misao o njoj.
– Lepo sanjarenje – Jenefer ga je pomazila po ruci. – Kuća. Svojeručno
napravljena kuća, u toj kući ti i ja. Ti bi gajio konje i ovce, ja bih obrađivala

baštu, kuvala ručak i grebenala vunu koju bismo vozili na pijacu. Za novac od
prodaje vune i raznih plodova zemlje kupovali bismo ono što nam je
neophodno, recimo, bronzane kotliće i gvozdene grabulje. Svaki čas posećivala
bi nas Ciri s mužem i troje dece, ponekad bi svratila Tris Merigold na nekoliko
dana. Starili bismo lepo i dostojanstveno. A kad bih se dosađivala, uveče bi mi
svirao na gajdama koje si sam napravio. Svirka na gajdama, kao što je
opštepoznato, najbolji je remedijum čemeru.

Veštac je ćutao. Čarobnica se tiho nakašljala.
– Izvini – reče trenutak potom.
Podigao se na lakat, nagnuo, poljubio ju je. Naglo se pomakla, zagrlila ga je.
Ćutke.
– Reci nešto.
– Ne bih želeo da te izgubim, Jen.
– Pa imaš me.
– Ovoj noći će doći kraj.
– Svemu dođe kraj.
Ne, pomislio je. Neću da bude tako. Umoran sam. Previše sam umoran da
bih prihvatio perspektivu krajeva koji su počeci, od kojih treba sve počinjati iz
početka. Ja bih želeo...
– Ne govori – brzim pokretom prstiju Jenefer mu prekri usne. – Ne govori
mi šta bi želeo i za čim žudiš. Jer se može pokazati da neću moći da ispunim te
tvoje želje, a to će mi naneti bol.
– A šta ti želiš, Jen? O čemu sanjariš?
– Samo o dostižnim stvarima.
– A šta je sa mnom?
– Tebe već imam.
Dugo je ćutao. I dočekao je tren da ona prekine ćutanje.
– Geralte?
– Mmm?
– Voli me, molim te.
Isprva, zadovoljeni jedno drugim, oboje su bili puni mašte i inventivnosti,
domišljati, željni istraživanja i novina. Kao i obično, brzo se pokazalo da je to
ujedno i previše i premalo. Shvatili su to u isti čas i ponovo su pokazali ljubav
jedno drugom.
Kad je Geralt došao sebi, mesec je i dalje bio na svom mestu. Cvrčci su

uporno pevali, kao da su i oni svojim ludilom i samozaboravom suzbijali nemir i
strah. Sa obližnjeg prozora na levom krilu Aretuze neko se, željan sna, drao i
strogo je grdio nekoga, tražeći tišinu. S prozora s druge strane, neko drugi, očito
umetničkije duše, entuzijastički je aplaudirao i čestitao.

– Oh, Jen... – šapnuo je veštac prekorno.
– Imala sam razloga... – poljubila ga je, a onda zagnjurila obraz u jastuk. –
Imala sam razloga da vičem. Pa sam i vikala. To ne treba da se prigušuje, to je
nezdravo i neprirodno. Obgrli me, ako možeš.

Larin teleport, poznat i kao Benaventov portal, po imenu njegovog pronalazača, nalazi
se na ostrvu Taned, na poslednjem spratu Galebove kule. Postojan, periodično aktivan.
Principi funkcionisanja: nepoznati. Destinacija: nepoznata, verovatno izvitoperena usled
spontanog raspada, nisu isključena brojna račvanja i rasejavanja.

Pažnja: teleport je haotičan i smrtno opasan. Kategorički se zabranjuje vršenje
eksperimenata. Zabranjeno je upotrebljavati magiju kako u Galebovoj kuli, tako i u
najbližoj okolini, naročito teleportaciju. U vanrednim slučajevima, Kaptol razmatra molbe
za omogućavanje pristupa Tor Lari i pregledanje teleporta. Molbu je neophodno upotpuniti
obrazloženjem o započetim istraživačkim radovima i stručnim usavršavanjem u datoj
oblasti.

Bibliografija: Džefri Monk, Magija Drevnog naroda; Imanuel Benavent, Portal iz
Tor Lare; Nina Fjoravanti, Teorija i praksa teleportacije; Rensan Alvaro, Kapije
tajne.

Prohibita (spisak zabranjenih artefakata), Ars Magica, izd. LVIII

Četvrto poglavlje

Na početku, bio je samo treperavi, svetlucavi haos i slapovi slika, vrtloženje,
provalija puna zvukova i glasova. Ciri je videla kulu koja je dosezala nebo, na
čijem su krovu plesale munje. Čula je vrištanje grabljivice, i sama je bila ta ptica.
Letela je ogromnom brzinom, a pod njom je bilo uzburkano more. Videla je
malu krpenu lutku i, najednom, ona je bila ta lutkica, a oko nje se klupčao mrak
u kojem su se orili glasovi cvrčaka. Videla je veliku crno-belu mačku i odjednom
je postala ta mačka, a oko nje je bila mračna kuća, potamnela lamperija, miris
sveća i starih knjiga. Čula je kako nekoliko puta neko izgovara njeno ime, doziva
je. Videla je srebrne losose koji preskaču vodopade, čula je šum kiše koja udara
o lišće. A onda je čula čudan, otegnut Jeneferin vrisak. I taj vrisak ju je
probudio, otrgao iz provalije bezvremena i haosa.

Sada, uzaludno pokušavajući da se seti sna, čula je samo još tihe zvuke laute i
flaute, zveckanje daira, pevanje i smeh. Neven i grupa slučajno upoznatih
putujućih glumaca i dalje su se zabavljali sve u šesnaest u odaji na kraju
hodnika.

Kroz prozor je ulazio mlaz mesečeve svetlosti koji je donekle rasvetljavao
mrak i odaji u Loksiji davao izgled snolikog mesta. Ciri je zbacila čaršav. Bila je
znojava, kosa joj se lepila za čelo. Uveče dugo nije mogla da zaspi, nije mogla da
dođe do vazduha mada je prozor bio širom otvoren. Znala je šta je uzrok tome.
Pre nego što je izašla s Geraltom, Jenefer je obložila sobu zaštitnim čarima.
Tobože da bi onemogućila da bilo ko uđe, ali Ciri je pretpostavljala da je pre
njoj onemogućeno da izađe. Bila je, jednostavno, zarobljena. Jenefer, mada
očigledno zadovoljna susretom sa Geraltom, nije zaboravila, i još joj nije
oprostila, samovoljno i ludačko bežanje u Hirundum, zahvaljujući kojem je do
ovog susreta i došlo.

Nju je susret sa Geraltom rastužio i razočarao. Veštac je bio ćutljiv, zatvoren,
uznemiren i izrazito neiskren. Njihovi razgovori prekidali su se i posrtali,
zapinjali su na nedovršenim, napola prekinutim rečima, pitanjima i rečenicama.
Veščeve oči i misli udaljavale su se od nje i odlazile u nevid. Ciri je znala kuda
nestaju.

Iz odaje na kraju hodnika dopirao je usamljen i tužan Nevenov poj, muzika

sa struna laute koja šumi kao potok po kamenju. Prepoznala je melodiju koju je
bard komponovao već nekoliko dana. Balada je – Neven se nekoliko puta time
pohvalio – nosila naslov Neuhvatljiva, i trebalo je da pesniku donese trijumf na
ovogodišnjem turniru bardova koji se održavao u poznu jesen u zamku
Vartburg. Ciri je pažljivo slušala reči pesme.

Svrh mokrih krovova prhnućeš
U žute lokvanje zaronićeš
Svejedno –ja ću ionako da te razumem
Samo ukoliko te, naravno, stignem...

Tutnjala su kopita, jahači su galopirali u noć, nebo se na horizontu rumenilo
od požara. Grabljivica je zakreštala i raširila krila, vinula se da poleti. Ciri je
ponovo utonula u san, nekoliko puta čuvši da neko izgovara njeno ime. Jednom
je to bio Geralt, jednom Jenefer, jednom Tris Merigold, najzad – i to nekoliko
puta – dozivala ju je nepoznata, vitka, plavokosa i tužna devojčica koja ju je
gledala sa minijature uokvirene u mesing i rog.

Onda je ugledala crno-belu mačku, a malo potom ta mačka je bila ona,
gledala je njenim očima. U tuđoj, mračnoj kući. Videla je velike regale pune
knjiga, pisaći sto osvetljen nekolikim svećnjacima, za stolom su stajala dva
muškaraca nagnuta nad svicima. Jedan od njih je kašljao i maramicom brisao
usta. Drugi, patuljak ogromne glave, sedeo je u fotelji na točkiće. Bio je bez obe
noge.

*
– Nečuveno... – uzdahnu Fen, prelećući pogledom po istrulelom
pergamentu. – Da ne poveruješ... Odakle ti ta dokumenta?
– Ne bi verovao kad bih ti rekao – zakašljao se Kodringer. – Da li si sada
shvatio ko je zaista Cirila, princeza Cintre? Čedo Drevne krvi... Poslednji izdanak
tod prokletog drveta mržnje! Poslednja grana i na njoj poslednja otrovna
jabuka...
– Drevna krv... Tako daleko unazad... Paveta, Kalante, Adalija, Elen, Fiona...
– I Falka.
– Za ime bogova, to je nemoguće! Prvo, Falka nije imala dece! Drugo, Fiona
je bila legalna ćerka...
– Prvo, o Falkinoj mladosti ne znamo ništa. Drugo, ne zasmejavaj me, Fene.

Znaš i sam da se silno razveselim kad čujem reč ’legalni’. Ja verujem u taj
dokument, jer je po mom mišljenju on autentičan i govori istinu. Fiona, Pavetina
čukunbaba, bila je Falkina ćerka, ćerka tog čudovišta u ljudskoj koži. Dođavola,
ne verujem u sve te ludačke vradžbine, proročanstva i druge gluposti, ali kad se
setim sada Itlininog proročanstva...

– Ukaljana krv?
– Ukaljana, zagađena, prokleta, različito se može shvatiti. A prema legendi,
ako se sećaš, upravo je Falka bila prokleta, jer je Lara Doren ep Šijadal bacila
kletvu na njenu majku...
– To su bajke, Kodringeru.
– U pravu si, jesu bajke. Ali znaš li kada bajke prestaju da budu bajke? U
trenutku kad neko počne da u njih veruje. A u bajku o Drevnoj krvi neko
veruje. Naročito u fragment koji govori o tome da će se iz Falkine krvi roditi
osvetnik koji će uništiti stari svet i na njegovim ruševinama izgraditi novi.
– I taj osvetnik bi trebalo da bude Cirila?
– Ne Cirila. Njen sin.
– A Cirilu traži...
– Emhir var Emreis, nilfgardski car – hladno dovrši Kodringer. – Jasno ti je
sada? Cirila, nezavisno od svoje volje, treba da postane majka naslednika
prestola. Velikog kneza Tame, potomka i osvetnika te đavolice Falke. Osveta, a
kasnije obnova sveta, treba, kako mi se čini, da se odvija kontrolisano,
rukovođeno.
Bogalj je dugo ćutao.
– Ne misliš li – upita najzad – da bi o tome trebalo obavestiti Geralta?
– Geralta? – Kodringer se iskrevelji. – A ko je to? Nije li to slučajno ona
naivčina koja me je nedavno uveravala da ne radi za profit? O, verujem ja da on
ne radi za lični profit, radi za tuđi, nesvesno, uostalom. Prati Rjensa, kog povode
na užetu, a ogrlicu oko svoga vrata ne oseća. Ja treba da ga informišem? Da
pomažem onima koji hoće da sami zagospodare nad tom kokom koja nosi
zlatna jaja, da ucenjujem Emhira ili da zadobijem njegovu blagonaklonost? Ne,
Fene. Toliko glup baš nisam.
– Veštac je na nečijem povocu? Čijem?
– Razmisli.
– Dođavola!
– Tačno tako! Jedina ličnost koja na njega ima uticaja. Kojoj on veruje. Ali ja

joj ne verujem. I nikad joj nisam verovao. Sam ću se uključiti u tu igru.
– To je opasna igra, Kodringeru.
– Nema bezopasnih igara. Postoje samo igre koje su vredne ili nisu vredne

truda. Fene, brate, zar ne razumeš šta imamo u rukama? Zlatna koka koja će
nama, a ne nekome drugome, snesti ogromno jaje, sve od žutog zlata...

Kodringer se zakašlja. Kad je odmakao maramicu od usta, video je na njoj
tragove krvi.

– Od toga te – reče Fen gledajući maramicu u ruci svog ortaka – zlato neće
izlečiti. Niti će meni da vrati noge.

– Ko to zna?
Neko je zakucao na vrata. Fen se uzvrpolji u fotelji na točkiće.
– Očekuješ nekoga, Kodringeru?
– Naravno. Ljude koje šaljem u Taned. Po zlatnu koku.

*
Ne otvaraj, povika Ciri. Ne otvaraj ta vrata! Iza njih je smrt! Ne otvaraj ta
vrata!

*
– Evo! – povika Kodringer, sklanjajući zasun, a onda se okrete prema mački,
koja je mjaukala. – Ućuti, gaduro jedna...
Prekide. Na vratima nisu stajali oni koje je očekivao. Na vratima su stajale tri
ličnosti koje nije poznavao.
– Milostivi gospodin Kodringer?
– Milostivi je otputovao poslom – advokat napravi tupav izraz lica i izmeni
glas u piskutav. – Ja sam sobar njegove milosti, zovem se Glomb, Mikael
Glomb. Kako mogu da vam pomognem, milostiva gospodo?
– Nikako – reče jedan, visoki poluvilenjak. – Kad milostivi nije tu,
ostavićemo mu samo pismo i obaveštenje. Evo pisma.
– Preneću mu, bez brige – Kodringer se, prekrasno uživljen u ulogu
glupavog lakeja, ponizno naklonio, te izvukao ruku da dohvati svitak
pergamenta obmotan crvenom trakom. – A vest?
Vrpca koja je vezivala rolnu otvori se kao zmija u napadu, ošinu ga i tesno
mu oplete koren šake. Visoki je snažno vukao. Kodringer izgubi ravnotežu,
polete napred; da se ne bi srušio na poluvilenjaka, mahinalno je oslonio levu
šaku na njegove grudi. U tom položaju nije bio u stanju da izbegne oštricu koju
su mu zaboli u stomak. Iz njega se ote mukli krik i on se trže unazad, ali ga

magična vrpca, ovijena oko zgloba, nije puštala. Poluvilenjak ga ponovo privuče
k sebi i ubode ga još jednom. Ovoga puta Kodringer je visio na sečivu.

– Evo ti i vest i pozdrav od Rjensa – prosikta visoki poluvilenjak, snažno
povlačeči oštricu nagore i burazeći advokata kao da čisti ribu. – U ad sišao,
Kodringeru. U paklu goreo!

Kodringer je zakrkljao. Osećao je kako mu oštrica mizerikordije{18} škrguće i
hriplje na rebrima i grudnoj kosti. Skljokao se na zemlju, klupčajući se. Hteo je
da vikne, da upozori Fena, ali je jedino stigao da zaskiči, a kreštanje je
momentalno ugušio talas krvi.

Visoki poluvilenjak prešao je preko tela, a za njim su ušla preostala dvojica.
Oni su bili ljudi.

Fen nije dopustio da ga iznenade.
Škljocnula je tedva, jedan žbir pade nauznak, pogođen čeličnim zrnom
posred čela. Fen se odmače s foteljom od pulta, drhtavim rukama uzalud
pokušavajući da repetira samostrel.
Visoki doskoči do njega, snažnim šutom prevrnu fotelju. Kepec se otkotrlja
među papire razbacane po podu. Bespomoćno mičući ručice i patrljke nogu,
ličio je na osakaćenog pauka.
Poluvilenjak šutnu arbalestu{19}, uklanjajući je tako iz Fenovog dometa. Ne
obraćajući pažnju na bogalja, koji je pokušavao da puzi, brzo je pregledao
dokumenta što su ležala na radnom stolu. Pažnju mu je privukla u rog i mesing
uokvirena minijatura plavokose devojčice. Podigao ju je zajedno sa svitkom
hartije koji je za nju bio pričvršćen.
Drugi žbir hitnu pogođenog zrnom iz arbaleste, približi se. Poluvilenjak
upitno podiže obrve. Žbir zavrte glavom.
Poluvilenjak sakri pod pazuhom minijaturu i nekoliko dokumenata koje je
pokupio sa stola. Zatim izvuče iz mastionice stručak pera i zapali ih na
svećnjaku. Okretao ih je kako bi plamen što bolje zahvatio isperke, a onda ih je
bacio na sto, među svitke hartije, koji se momentalno zapališe.
Fen dreknu.
Visoki poluvilenjak sa stola koji je već goreo uze flašu sa tečnošću za čišćenje
mastila, stade nad kepeca koji se koprcao i izli na njega čitavu sadržinu boce.
Fen otegnuto zaurla. Drugi žbir izvuče iz regala naramak svitaka i prekri njima
bogalja.

Vatra sa stola buknu sve do drvene tavanice. Druga, manja flaša s tečnošću
za čišćenje mastila eksplodirala je s treskom, plamenovi su lizali regale. Svici,
rolne i portfelji sa spisima počeše da se crne, uvijaju i hrane vatrom. Fen je
zavijao. Visoki ustuknu od stola u plamenu, i urola još jedan papir za pripalu.
Drugi žbir baci preko bogalja još jedan naramak svitaka velen-papira.

Fen je urlao.
Poluvilenjak stade iznad njega držeći u ruci zapaljena pera.
Kodringerov crno-beli mačor sede na obližnji zidić. U njegovim žutim očima
titrao je odblesak požara koji je prijatnu noć pretvarao u strašnu parodiju dana.
Vriska je odjekivaia po okolini. Oganj! Palež! Vode! Ljudi su trčali prema kući.
Mačak je zamro, gledajući ih sa čuđenjem i prezirom. Ti glupaci očito su smerali
tamo, prema toj plamenoj čeljusti iz koje je on jedva uspeo da se izvuče.
Okrenuvši se ravnodušno, Kodringerov mačak ponovo poliza šapu umočenu
u krv.

*
Ciri se probudi oblivena znojem, ruke je do bola zarila u čaršav. Obavijali su
je tišina i mek mrak proboden mlazom mesečeve svetlosti kao bodežom.
Požar. Vatra. Krv. Košmar... Ne sećam se, ničega se ne sećam...
Duboko je udahnula rezak noćni vazduh. Utisak zagušijivosti je nestao. Znala
je zašto.
Zaštitne magijske formule nisu delovale.
Nešto se desilo, pomislila je Ciri. Iskoči iz kreveta i brzo se obuče. Priveza
kordu. Mač nije imala, Jenefer joj ga je oduzela i dala Nevenu na čuvanje. Pesnik
je sigurno spavao, u Loksiji je vladala tišina. Ciri je već razmišljala da li da ode i
probudi ga, kad najednom oseti snažno pulsiranje u ušima i kako joj krv šumi.
Trak mesečeve svetlosti koji je ulazio kroz prozor postao je put. Na kraju
puta, u daljini, bila su vrata. Vrata su se otvorila, na njima je stajala Jenefer.
Dođi.
Iza čarobničinih leđa otvarala su se nova vrata. Jedna za drugima.
Beskonačno mnogo vrata. U mraku su se nejasno ocrtavali crni obrisi stubova.
Možda kipova... Ja sanjam, pomisli Ciri, ni sama u to ne verujući. Ja sanjam. To
nije nikakav put, to je svetlo, mlaz svetlosti. Po tome ne može da se hoda...
Dođi.
Čula je.

*

Da nije bilo veščevih glupih skrupula, njegovih beživotnih principa, mnogi
kasniji događaji imali bi potpuno drugačiji tok. Do mnogih ispada verovatno
uopšte ne bi ni došlo. I istorija sveta tada bi imala drugačiji tok.

Ali istorija sveta tekla je tako kako je tekla, i to samo zbog činjenice da je
veštac imao skrupule. Kad se probudio ujutru i osetio nuždu, nije učinio ono
što bi svako učinio – nije izašao na terasu i ispišao se u saksiju dragoljuba. Imao
je skrupule. Obukao se tiho, ne budeći Jenefer koja je tvrdo spavala, nepomično
i bezmalo ne dišući. Izašao je iz prostorijice i otišao u baštu.

Banket je i dalje trajao mada bi se po odjecima moglo reći da su to bili
poslednji akordi zabave. Prozori balske dvorane svejednako su goreli svetlom
koje je oblivalo predvorje i rondele božura. Veštac pođe nešto dalje, u veći
gustiš, tamo se zagleda u nebo koje je svetlelo, koje je od horizonta već plamtelo
purpurnom prugom zore.

Dok se polako vraćao, razmišljajući o važnim stvarima, njegov medaljon
snažno je zatitrao. Zaustavi ga rukom, osećajući prodiranje vibracije kroz celo
telo. Nije bilo sumnje – neko je u Aretuzi izgovarao magijske formule. Geralt
naćuli uši i ču prigušene krike, huku i tutnjavu koja je dopirala iz klaustra s leve
strane dvorca.

Svako drugi bi se bez oklevanja okrenuo i brzim korakom pošao svojim
putem, pretvarajući se da ništa nije čuo. I tada bi, isto tako, istorija sveta možda
pošla drugačijim tokom. Ali veštac je bio skrupulozan i naviknut na to da se u
svojim postupcima ne pridržava mudrih i životnih načela.

Istrčao je u klaustar i u hodnik, a tamo se vodila borba. Nekoliko žbireva u
sivim gunjevima paralisalo je nevisokog čarobnjaka i oborilo ga na zemlju. Time
je rukovodio Dajkstra, šef obaveštajne službe redanjskog kralja Vizimira. Pre
nego što je Geralt stigao bilo šta da preduzme, i sam je bio paralisan – dvojica
drugih starih žbireva prikovali su ga za zid, a treći mu je prislonio na grudi šiljke
trozupca.

Svi žbirovi imali su na grudima goržet sa ugraviranim redanjskim orlom.
– To se zove ’uvaliti se u govna’ – tiho je objasnio Dajkstra, primaknuvši se.
– A ti, Geralte, verovatno imaš urođen talenat za takvo uvaljivanje. Stoj mirno i
potrudi se da ne privlačiš na sebe ničiju pažnju.
Redanjci su paralisali, najzad, nevisokog čarobnjaka i podigli ga, držeći ga za
ruke. Bio je to Arto Teranova, član Kaptola.
Svetlost koja je omogućavala da se vide detalji dopirala je sa tornja povrh

glave Keire Mec, čarobnice s kojom je Geralt sinoć ćaskao na lunketu. Jedva ju
je prepoznao – lepršavi til zamenila je grubom muškom odećom, o boku je
držala bodež.

– Okujte ga – komandovala je kratko. U njenoj ruci zazvoniše okovi od
plavičastog metala.

– Da se nisi usudila da mi to natakneš! – dreknu Teranova. – Ne usuđuj se,
Mecova! Ja sam član Kaptola.

– Bio si. Sad si običan izdajica. I bićeš i tretiran kao izdajica.
– A ti si šugava kurva koju...
Keira ustuknu korak, blago zanjiha bedrima i iz sve snage opali ga pesnicom
po licu. Čarobnjakova glava odskoči unazad tako da je Geralt načas imao utisak
da će se otkinuti od trupa. Teranova klonu na ruke ljudi koji su ga držali, iz
nosa i iz usta mu je curila krv. Čarobnica nije zadala drugi udarac, mada joj je
ruka bila podignuta. Veštac je uočio mesingani odblesak boksera na njenim
prstima. Nije se začudio. Keira je imala sitnu figuru, takav udarac nije mogla
zadati gola pesnica.
Nije se ni pomerio. Žbirovi su ga držali snažno, a šiljak korseke{20} udarao ga
je u grudi. Geralt nije bio siguran da bi se pomerio i da je bio slobodan. Nije
bio siguran da li bi znao šta da radi.
Redanjci staviše okove na čarobnjakove ruke, izvrnute na leđima. Teranova
vrisnu, trgnu se, povi, zakrklja kao da će da povrati. Geralt je već znao od čega
su napravljeni okovi. Bila je to legura gvožđa i dvimerita, retkog metala koji je
imao takva svojstva da uguši magijske sposobnosti. Takvo davljenje pratile su
nusposledice prilično neprijatne za magove.
Keira Mec podiže glavu, sklanjajući kosu sa čela. I tada ga je ugledala.
– Šta on ovde radi, dođavola?! Otkud se on ovde pojavio?
– Upao je – odvrati ravnodušno Dajkstra. – On je talentovan za to. Šta da
radim s njim?
Keira se smrknu, nekoliko puta lupi potpeticom visoke čizme.
– Pazi na njega. Nemam sad vremena.
Otišla je brzo, za njom su pošli Redanjci, vukući Teranovu. Svetleća kugla
odlepršala je za čarobnicom, ali već je bila zora, brzo je svitalo. Na Dajkstrin
znak žbirovi su pustili Geralta. Špijun se približio i pogledao vešcu u oči.
– Ostani bezuslovno miran.

– Šta se ovde dešava? Šta se...
– I bezuslovno nem.
Keira Mec se vratila malo zatim, ne sama. Pratio ju je pepeljastokosi
čarobnjak kojeg su Geraltu juče predstavili kao Detmolda iz Ban Arda. Kad je
video vešca, ovaj opsova i lupi pesnicom o dlan.
– Bestraga mu! Je l’ to onaj Jeneferin mezimac?
– On je – potvrdila je Keira. – Geralt iz Rivije. Problem je u tome što ne
znam kako stoje stvari sa Jenefer...
– Ne znam ni ja – slegnu ramenima Detmold. – U svakom slučaju, već je
umešan. Previše toga je video. Odvedite ga Filipi, ona će odlučiti. Okujte ga.
– Nema potrebe – prividno pospano rekao je Dajkstra. – Ja odgovaram za
njega. Odvešću ga tamo gde treba.
– Sjajno – klimnu glavom Detmold. – Jer mi nemamo vremena. Dođi, Keira,
tamo gore se komplikuju stvari...
– Ala su se unervozili – promrmlja redanjski špijun, gledajući za onima koji
su odlazili. – Neuvežbanost, ništa drugo. A atentati i pučevi su kao pihtije.
Treba ih jesti hladne. Idemo, Geralte. I upamti: mirno, dostojanstveno, bez
skandala. Nemoj da mi bude žao što nisam naredio da te okuju ili svežu.
– Šta se ovde dešava, Dajkstra?
– Još nisi pogodio? – špijun je hodao pored njega, trojica Redanjaca išla su
pozadi. – Reci, iskreno, Geralte, kako to da si se ti stvorio ovde?
– Bojao sam se da će dragoljub da uvene.
– Geralte – Dajkstra ga mrko pogleda. – Uvalio si se u govna. Izronio si,
glavu držiš iznad površine, ali nogama i dalje ne dopireš do dna septičke jame.
Neko ti pruža pomoć, rizikujući da se sam uvali i usmrdi. Mani se tih glupavih
šala. Jenefer ti je rekla da dođeš ovamo, zar ne?
– Ne. Jenefer spava u toplom krevetu. Jesi sad miran?
Ogromni špijun okrete se silovito, uhvati vešca za ruke i pritera ga uza zid u
hodniku.
– Ne, nisam miran, prokleta huljo – prosikta. – Zar još nisi shvatio, tikvane,
da čestiti, kralju verni čarobnjaci ove noći ne spavaju? Da uopšte nisu ni legali u
krevet? U toplim posteljama spavaju izdajice, nilfgardski plaćenici. Prodane duše
koje su same spremale puč, ali za kasnije. Nisu znali da smo im otkrili planove i
prozreli namere. I upravo njih izvlačimo iz toplih betveša{21}, udaramo

bokserom u zube, stavljamo im na ruke obruče od dvimerita. Gotovo je sa
izdajnicima, shvataš li? Ako nećeš da potoneš zajedno sa njima, prestani da
glumiš idiota! Da li te je sinoć Vilgeforc zavrbovao? Da li te je možda još pre
toga zavrbovala Jenefer? Govori! Brzo, jer govna počinju u usta da ti ulaze!

– Pihtije se jedu hladne, Dajkstra – podseti ga Geralt. – Vodi me do Filipe.
Mirno, dostojanstveno i bez skandala.

Špijun ga pusti, povuče se korak unazad.
– Idemo – hladno reče. – Ovim stepenicama, gore. Ali razgovor ćemo
završiti. Obećavam ti to.

*
Tamo gde su se spajala četiri hodnika, pod stubom koji je pridržavao svod,
sijalo je od svetiljki i magičnih kugli. Tiskali su se ovde Redanjci i čarobnjaci.
Među čarobnjacima su bili i Ratklif, član Saveta, i Sabrina Glevisig. Sabrina je,
kao i Keira Mec, bila u sivoj muškoj odeći. Geralt je shvatio da si u puču, koji se
odigravao na njegove oči, mogao da razlikuješ sukobljene strane prema
uniformi.
Na podu od kamenih ploča klečala je Tris Merigold, nagnuta nad telom koje
je ležalo u lokvi krvi. Geralt je prepoznao Lidiju van Bredevort. Prepoznao ju je
po kosi i po svilenoj haljini. Po licu je ne bi prepoznao, jer to više nije bilo lice.
Bila je to odvratna, makabristička lešinska maska koja sija dopola otkrivenim
zubima i deformisanom, upalom, rđavo sraslom donjom vilicom.
– Pokrijte je – muklo reče Sabrina Glevisig. – Kad je preminula, raspršila se
iluzija... Dođavola, pokrijte je nečim!
– Kako se to dogodilo, Ratklife? – pitala je Tris, sklanjajući ruku s
pozlaćenog balčaka bodeža koji je bio zariven ispod Lidijine grudne kosti. –
Kako je to moglo da se dogodi? Trebalo je da sve prođe bez leševa!
– Napala nas je – promrmljao je čarobnjak, obarajući glavu. – Bacila se na
nas kad su izveli Vilgeforca. Nastao je metež... Ni sam ne znam kako... To je
njen sopstveni bodež.
– Pokrijte joj lice! – Sabrina se silovito okrenula. Ugledala je Geralta, njene
grabljive oči zasijaše kao antracit. – Otkud se ovaj stvorio ovde?
Tris je munjevito đipila, dojurila do vešca. Geralt ugleda njenu ruku ispred
samog lica. Onda ugleda sjaj i blago uroni u mrak. Oseti ruku na kragni i
silovito drmusanje.
– Držite ga, jer će pasti – Trisin glas bio je neprirodan, pretvoran gnev čuo se

u njemu. Zadrmusala ga je ponovo, tako da se načas našao tik pored nje.
– Oprosti – ču brz šapat. – Morala sam.
Dajkstrini ljudi su ga pridržali.
Veštac pomeri glavu. Preorijentisao se na druga čula. U hodnicima je vladalo

kretanje, vazduh se talasao, nosio mirise. I glasove. Sabrina Glevisig je psovala,
Tris ju je umirivala. Redanjci što su smrdeli na kasarne vukli su po podu
bespomoćno telo koje je šaputalo svilenom haljinom. Krv. Miris krvi. I ozonski
miris. Miris magije. Uzbuđeni glasovi. Koraci, nervozno lupkanje potpetica.

– Požurite! Sve se to suviše oteglo! Već bi trebalo da budemo u Garstangu!
Filipa Ejlhart. Iznervirana.
– Sabrina, brzo nađi Marti Sodergren. Ako bude trebalo, izvuci je iz kreveta.
Gedimdejtu nije dobro. Verovatno srčani udar. Neka se Marti njime pozabavi.
Ali ne govori ništa ni njoj, ni onom s kim spava. Tris, pronađi i odvedi u
Garstang Doregaraja, Drithelma i Kardojna.
– Zašto?
– Oni predstavljaju kraljeve. Neka Etain i Esterad budu obavešteni o našoj
akciji i o njenim posledicama. Odvešćeš ih... Tris, imaš na ruci tragove krvi! Čija
je?
– Lidijina.
– Dođavola? Kada? Kako?
– Zar je važno kako? – hladan, spokojan glas. Tisaja de Friz. Šum haljine.
Tisaja je bila u balskoj haljini. Ne u pobunjeničkoj uniformi. Geralt je naćulio
uši, ali nije čuo zvonjavu okova od dvimerita.
– Glumiš uzrujanost? – ponovi Tisaja. – Zabrinutost? Kad se organizuju
pobune, kad se noću dovode naoružani žbirovi, treba računati na žrtve. Lidija je
umrla, Hen Gedimdejt umire. Maločas sam videla Artoa s maskiranim licem.
Koliko će žrtava još biti, Filipa Ejlhart?
– Ne znam – suvo odgovori Filipa. – Ali neću se povući.
– Naravno. Ti se ne povlačiš ni pred čim.
Vazduh je zatrepereo, potpetice su lupkale o kameni pod poznatim ritmom.
Filipa je išla ka njemu. Upamtio je nervozni ritam njenih koraka iz jučerašnjeg
zajedničkog hoda po sali, za vreme posluživanja kavijarom. Zapamtio je miris
cimeta i narda. Sada se taj miris mešao sa mirisom sode. Geralt je isključivao
svoje učešće u bilo kakvom prevratu ili puču, ali je pomislio: u slučaju da i
učestvujem u njima, da li bih se setio da prethodno operem zube?

– On te ne vidi, Fil – naizgled pospano reče Dajkstra. – Ništa ne vidi i ništa
nije video. Ta s prekrasnom kosom ga je oslepila.

Čuo je Filipin dah i osećao svaki njen pokret, ali je nespretno pomerio glavu,
glumeći bespomoćnost. Čarobnica se nije dala nasamariti.

– Ne pretvaraj se, Geralte. Tris ti je zatamnila oči, ali ti nije oduzela razum.
Kojim čudom si se ovde našao?

– Upao sam. Gde je Jenefer?
– Blagosloveni oni koji ne znaju – u Filipinom glasu nije bilo podsmeha. –
Jer će duže živeti. Zahvali Tris. To su bile blage čini, slepilo će ubrzo proći. A ti
nisi video ono što nisi smeo da vidiš. Pazi na njega, Dajkstra. Odmah se vraćam.
Opet kretanje. Glasovi. Zvonki sopran Keire Mec, nazalni Ratklifov bas.
Lupa redanjskih čizmetina. I uzbuđeni glas Tisaje de Friz.
– Pustite je! Kako ste mogli? Kako ste mogli da joj to učinite?
– To je izdajica! – nazalno će Ratklif.
– Nikad u to neću poverovati!
– Krv nije voda – hladno, Filipa Ejlhart. – A car Emhir je vilenjacima obećao
slobodu. I sopstvenu, nezavisnu državu. Ovde, na ovim prostorima. Naravno,
posle pokolja ljudi. I to joj je bilo dovoljno da nas odmah izda.
– Odgovori! – Tisaja de Friz, s emocijom. – Odgovori joj, Enid!
– Odgovori, Frančeska.
Zveket okova od dvimerita. I raspevani vilenjački akcenat Frančeske
Findabar, Margete iz Dolina, najlepše žene na svetu.
– Va vort a me, Dh’oine. N’aen te a dice’n.
– Da li ti je to dovoljno, Tisaja? – Filipin glas, kao štektanje.
– Da li mi sada veruješ? Ti, ja, svi mi jesmo – i uvek ćemo biti – za nju
Dh’oine, ljudi kojima ona, Aen Seidhe, nema ništa da kaže. A ti, Ferkarte? Šta
su tebi obećali Vilgeforc i Emhir te si se odlučio na izdaju?
– Idi do đavola, bludnice nastrana.
Geralt zaustavi dah, ali ne ču odjek boksera u sudaru sa vilicom. Filipa se
kontrolisala mnogo bolje od Keire. Ili nije imala bokser.
– Ratklife, vodi izdajice u Garstang! Detmolde, daj ruku arhimađistorki Tisaji
de Friz. Idite. Ja ću vam se brzo priključiti.
Koraci. Miris cimeta i narda.
– Dajkstra.
– Tu sam, Fil.

– Tvoji podanici nam više nisu potrebni. Neka se vrate u Loksiju.
– Nije li nesumnjivo...
– U Loksiju, Dajkstra!
– Naređenje je naređenje, milostiva gospo – u špijunovom glasu čula se
sprdnja. – Sluge će otići, učinile su što je bilo na njima. Sada je to već isključivo
stvar čarobnjaka. Pa se i ja sklanjam s prekrasnih očiju vašeg visočanstva.
Zahvalnost za pomoć i učešće u puču nisam očekivao, ali sam siguran da će me
se vaše visočanstvo sa zahvalnošću sećati.
– Oprosti, Sigismunde. Hvala ti na pomoći.
– Nema na čemu, bilo mi je zadovoljstvo. Hej, Vojmire, skupi ljude. Petoro
ostaje sa nama. Ostale odvedi dole i ukrcaj na ,,Spadu“. Samo neprimetno, na
prstima, bez šuškanja, bez bukanja. Bočnim hodnicima. U Loksiji i u luci da nisi
ni pisnuo. Izvršavaj!
– Ništa nisi video, Geralte – rekla je šapatom Filipa Ejlhart, zapahnjujući
vešca cimetom, nardom i sodom. – Ništa nisi čuo. S Vilgeforcem nikad nisi
razgovarao. Dajkstra će te sada odvesti u Loksiju. Potrudiću se da te pronađem
tamo kada... Kada sve bude gotovo. Obećala sam ti nešto juče i održaću reč.
– Šta će biti s Jenefer?
– Kakva opsesija! – Dajkstra se vratio, klapšući nogama. – Jenefer, Jenefer...
Da se čoveku smuči. Ne uzbuđuj se zbog njega, Fil. Ima važnijih stvari. Da li je
pored Vilgeforca pronađeno ono što je trebalo da bude otkriveno?
– Naravno. Izvoli, to je za tebe.
– Oho! – šum papira. – Oho! Oho-oho! Prelepo! Vojvoda Nitert.
Izvanredno! Baron...
– Diskretnije, bez imena. I molim te, kad se vratiš u Tretogor, nemoj da
odmah počneš sa egzekucijom. Ne izazivaj skandal pre vremena.
– Bez bojazni. Momčići s ove liste, pohlepni na nilfgardsko zlato, bezbedni
su. Zasad. To će biti moje omiljene marionete koje ću držati na povocu. A
povoci će kasnije biti omče oko vrata... Ima li još pisama? Izdajice iz Kedvena,
iz Temerije, iz Edirna? Rado bih bacio pogled na njih. Barem krajičak oka...
– Znam. Ali to nije tvoja stvar. Ta pisma dobili su Ratklif i Sabrina Glevisig,
oni će već znati kako da se njima služimo. A sada zdravo. Žurim.
– Fil.
– Molim?
– Vrati vid vešcu. Nemoj da se sapliće na stepenicama.

*
U balskoj dvorani Aretuze banket je i dalje trajao, ali je dobio drugačiji oblik
– tradicionalniji i domaćinskiji. Stolovi su bili ispremeštani, čarobnice i
čarobnjaci uneli su u salu fotelje, stolice i odnekud donete škanjeve, posedali na
njih i zabavljali se. Većina tih zabava bila je neprimerena. Brojna grupa koja je
posedala oko velikog bureta rakije pila je, ćaskala, a s vremena na vreme bi
prasnula u gromki smeh. Oni koji su još donedavno delikatno bockali prefinjene
zakuske srebrnim viljuščicama sada su bez ustezanja glodali ovčija rebra koja su
oberučke držali. Neki su češljali karte, ignorišući okolinu. Neki su spavali. Jedan
par se besomučno ljubakao u uglu, i činili su to s tolikom žestinom da je sve
ukazivalo na to da se na tom celovu neće sve završiti.
– Pogledaj ih samo, Geralte – Dajkstra se nagnuo preko ograde na tremu,
gledajući čarobnjake s visine. – Kako se radosno zabavljaju, kao da su nekakva
dečurlija. A njihov Savet je, međutim, upravo utepao bezmalo čitav njihov
Kaptol i sudi mu za izdaju, za pajtanje sa Nilfgardom. Pogledaj taj par. Sad će
potražiti za sebe ćoškić sa strane, a pre nego što završe sa trpanjem, Vilgeforc će
visiti. Ah, čudan je ovaj svet.
– Umukni, Dajkstra.

*
Put koji vodi u Loksiju zarivao se u padinu brda cikcak stepenicama.
Stepenice su spajale terase, dekorisane zapuštenim živim ogradama, rondelama i
osušenim agavama u saksijama. Na jednoj od tih terasa Dajkstra se zaustavio,
prišao je zidu, nizu kamenih glava himera iz čijih je čeljusti curkala voda. Špijun
se nagnuo, dugo je pio.
Veštac se primakao ogradi. More se presijavalo zlatno, nebo je bilo još
kičastije boje nego na slikama u Galeriji slavne istorije. Dole je video odred
Redanjaca koji su poslati iz Aretuze, u disciplinovanom stroju išli su prema luci.
Upravo su prelazili preko mostića koji spaja obale stenovite raseline.
Ono što je naglo privuklo njegovu pažnju bila je usamljena šarena prilika.
Prilika je upadala u oči jer se brzo kretala. I u suprotnom pravcu od Redanjaca.
Uzbrdo, prema Aretuzi.
– Hajde – požurivao ga je Dajkstra nakašljavanjem. – Kome je putovati,
nema kad dremati.
– Ako ti se toliko žuri, idi sam.
– Ma nemoj – iskrevelji se špijun. – A ti ćeš da se vratiš gore da spasavaš

svoju Jenefer. I napraviš džumbus kao pijani gnom. Idemo u Loksiju, Geralte.
Ne zaluđuj se, Geralte, ako misliš da sam te izvukao iz Aretuze zbog dugo
skrivane ljubavi? E pa ne. Izvukao sam te odande jer si mi potreban.

– Za šta?
– Praviš se lud? U Aretuzi studira dvanaest gospođica iz prvih redanjskih
porodica. Ne mogu da rizikujem konflikt sa uvaženom rektorkom, Margaritom
Lo Antij. Rektorka mi neće dati Cirilu, princezu Cintre, koju je Jenefer dovela na
ostrvo Taned. Tebi će je, međutim, dati. Kad je zamoliš.
– Otkud ti ta smešna pretpostavka da ću je zamoliti?
– Iz smešne pretpostavke da želiš da Ciri bude bezbedna. Pod mojom
zaštitom, pod zaštitom kralja Vizimira, biće sigurna. U Tretogoru. Na Tanedu
nije bezbedna. Poštedi me zluradih komentara. Da, znam, na početku kraljevi
nisu imali za devojku najlepše planove. Ali to se promenilo. Sada je postalo
očigledno da je živa, zdrava i bezbedna. Cirila može da bude u predstojećem
ratu vrednija nego deset odreda teške konjice. Mrtva ne vredi ni po lule duvana.
– Filipa Ejlhart zna šta smeraš?
– Ne zna. Ne zna čak ni to da ja znam da je devojka u Loksiji. Moja nekad
voljena Fil visoko je digla glavu, ali kralj Redanje i dalje je Vizimir. Ja izvršavam
Vizimirove naredbe, a za to što čarobnjaci kuju nije me briga. Cirila će se ukrcati
na ,,Spadu“ i odjedriće do Novigrada, odatle će poći u Tretogor. I biće sigurna.
Veruješ mi?
Veštac se nagnu prema jednoj od glava himere, popi vodu koja je curkala iz
monstruozne čeljusti.
– Veruješ mi? – ponovi Dajkstra, stojeći nad njim.
Geralt se ispravi, obrisa usne i iz sve snage udari ga po vilici. Špijun se
otkotrljao, ali nije pao. Najbliži Redanjac skoči i htede da uhvati vešca, ali uhvati
samo vazduh, a odmah potom sede, ispljunu krv i zub. Tada se svi baciše na
njega. Nastade gurnjava, haos, metež i zbrka, a veštac je baš to hteo.
Jedan Redanjac tresnu licem u kamenu himerinu glavu iz koje je tekla voda
koja se učas oboji u crveno. Drugi dobi pesnicom u dušnik, savi se, kao da su
mu iščupane genitalije. Treći, udaren laktom u oko, odskoči s jaukom. Dajkstra
dohvati vešca u ’medveđi zagrljaj’, a Geralt ga snažno udari potpeticom u
donožje. Špijun zaurla i više nego komično zaigra na jednoj nozi.
Naredni žbir hteo je da zvizne vešca kratkim mačem, ali zviznu u vazduh.
Geralt ga jednom rukom uhvati za lakat, drugom za koren šake, zavrnu ga,

obarajući na zemlju dvojicu drugih koji su pokušavali da ustanu. Žbir kojeg je
držao bio je jak, nije ni mislio da ispusti mač. Geralt ga dohvati jače i,
škljocnuvši, slomi mu ruku.

Dajkstra, i dalje cupkajući na jednoj nozi, podiže sa zemlje korseku i naumi
da trozubom oštricom pribije vešca uza zid. Geralt se nagnu, oberučke uhvati
motku koplja i primeni princip poluge, koji je poznat upućenima. Gledajući
kako mu se cigle i fuge sa zidova sve više približavaju, špijun ispusti trozubac, ali
ionako prekasno, jer se njegova međica već sudarala sa himerinom glavom iz
koje je tekla voda.

Geralt iskoristi korseku da bi oborio s nogu još jednog žbira, zatim osloni
motku o kameni pod i prelomi je udarcem cipele, skrativši je do dužine mača.
Isproba palicu udarivši u vrat najpre Dajkstru, koji je raskrečen sedeo na himeri,
a odmah potom utiša dripca s polomljenom rukom koji je zavijao. Šavovi
dubleta već odavno su mu popustili pod pazusima i veštac se znatno bolje
osećao.

Poslednji dripac koji se držao na nogama takođe nasrnu na njega korsekom,
smatrajući da će mu njena dužina dati prevagu. Geralt ga zveknu po nosu,
klipan svom silinom sede na saksiju sa agavom. Drugi Redanjac, neobično
uporan, zakači se za veščevu butinu i snažno ga ugrize. Veštac se razbesne i
snažnim šutom osujeti glodara.

Na stepenice istrča zadihani Neven, opazi šta se dešava i preblede kao krpa.
– Geralte! – dreknu časak potom. – Ciri je nestala! Nema je!
– To sam i očekivao – veštac odalami štapom još jednog Redanjca koji nije
hteo da leži mirno. – Koliko si spor, Nevene. Rekao sam ti juče da, ako se nešto
desi, ne časiš časa i trk u Aretuzu. Jesi li doneo moj mač?
– Doneo sam oba!
– Taj drugi je Cirin mač, idiote – Geralt zveknu dripca koji je pokušao da
ustane sa agave.
– Ne razumem se u mačeve – izdahta pesnik. – Za ime boga, prestani da ih
tučeš! Zar ne vidiš redanjske orlove? To su ljudi kralja Vizimira! Za izdaju i bunt
možeš da dospeš u tamnicu...
– Na gubilište – promrmlja Dajkstra, izvlačeći bodež i približavajući se
lelujavim korakom. – Obojica ćete otići na gubilište...
Više od toga nije ni uspeo da kaže, jer pade četvoronoške, mlatnut u bočni
deo glave komadom korsekine motke.

– Raspinjanje na točku – sumorno oceni Neven. – Čemu prethodi
komadanje usijanim kleštima...

Veštac šutnu špijuna u rebra. Dajkstra se prevrnu na bok kao mrtvi los.
– Komadanje – ocenio je pesnik.
– Prekini, Nevene. Daj oba mača. I sklanjaj se odavde, ali brzo. Beži sa
ostrva. Beži što dalje možeš!
– A ti?
– Vraćam se gore. Moram da spasem Ciri... I Jenefer. Dajkstra, lezi tu
pristojno i ostavi bodež na miru!
– Nećeš se tek tako izvući – izgrca špijun. – Dovešću ovde svoje... Poći ću za
tobom...
– Nećeš poći.
– Poći ću. Na palubi ,,Spade“ imam pedeset ljudi...
– A među njima je i vidar?
– A?
Geralt zaobiđe špijuna otpozadi, nagnu se, uhvati ga za nogu, cimnu je,
zavrnu naglo i veoma snažno. Zaškripalo je. Dajkstra zaurla i onesvesti se.
Neven dreknu, kao da je zglob njegov.
– To šta će da mi rade posle čerečenja – promrmlja veštac – već me se slabo
tiče.
U Aretuzi je vladala tišina. U balskoj dvorani ostali su još samo malobrojni,
suviše klonuli da bi pravili buku. Geralt je zaobišao salu ne želeći da ga primete.
Dobrano se potrudio da bi pronašao sobicu u kojoj je noćivao s Jenefer.
Dvorski hodnici bili su pravi pravcati lavirint i svi su isto izgledali.
Krpena lutkica gledala ga je svojim očima-dugmićima.
Seo je na krevet, uhvatio se rukama za glavu. Na podu nije bilo krvi. Ali na
naslonu stolice visila je crna haljina. Jenefer se presvukla. U mušku odeću, u
uniformu zaverenika?
Ili su je odvukli, samo sa vešom na sebi. U okovima od dvimerita.

*
U niši prozora sedela je Marti Sodergren, isceliteljka. Podigla je glavu kad je
čula njegove korake. Obrazi su joj bili mokri od suza.
– Hen Gedimdejt je mrtav – izjecala je. – Srce mu je otkazalo. Ništa nisam
mogla da učinim... Zašto su me pozvali tako kasno? Sabrina me je udarila.
Udarila me je po licu. Zašto? Šta se ovde desilo?

– Da li si videla Jenefer?
– Ne, nisam je videla. Ostavi me. Hoću da budem sama.
– Pokaži mi najkraći put za Garstang. Molim te.

*
Iznad Aretuze bile su tri terase razbokorenog zelenila, u nastavku je planinska
padina postajala strma i nedostupna. Iznad provalije uzdizao se Garstang. U
temeljima, dvorac je bio taman, jednoobrazan, ravan, priljubljen za stenje
kamenim blokom. Tek viši nivo svetlucao je mermerom i prozorskim vitražima,
zlatila se na suncu limena kupola.
Kaldrmisani put koji vodi do Garstanga, i dalje, na vrh, vijugao je oko
planine kao zmija. Bio je tu ipak još jedan put, kraći – stepenice koje spajaju
terase, odmah kod Garstanga nestaju u crnom ždrelu tunela. Upravo te
stepenice pokazala je vešcu Marti Sodergren.
Odmah iza tunela bio je most koji povezuje ivice provalije. Iza mosta
stepenice su se pele oštro uvis i skretale, nestajale iza okuke. Veštac je ubrzao
korak.
Balustrada stepenica dekorisana je bila kipovima fauna i nimfi. Skulpture su
izgledale kao žive. Kretale su se. Veščev medaljon počeo je snažno da
podrhtava.
Protrlja oči. Prividni pokret kipova sastojao se u menjanju oblika. Glatki
kamen pretvarao se u poroznu, bezobličnu masu koju su izjeli vetrovi i so. I
odmah potom ponovo se obnavljao.
Znao je šta to znači. Maskirna iluzija Taneda kolebala se, nestajala. I mostić
je, isto tako, delimično bio iluzoran. Kroz rešetkasto rupičastu kamuflažu
nazirali su se provalija i vodopad koji je hučao na njenom dnu.
Nije bilo tamnih ploča koje pokazuju bezbedan put. Prešao je preko mosta
polako, pazeći na svaki korak, psujući u sebi to traćenje vremena. Kad se našao
s druge strane provalije, čuo je korake čoveka koji trči.
Odmah ga je prepoznao. Odozgo, sa stepenica, strčavao je Doregaraj,
čarobnjak u službi kralja Etaina iz Cidarisa. Setio se reči Filipe Ejlhart.
Čarobnjaci koji su predstavljali neutralne kraljeve pozvani su u Garstang kao
posmatrači. Ali Doregaraj je jurio po stepenicama tempom koji je sugerisao da
mu je poziv najednom otkazan.
– Doregaraju!
– Geralte? – prošapta čarobnjak. – Šta ti radiš ovde? Ne stoj, beži! Brzo,

dole, u Aretuzu!
– Šta se dogodilo?
– Izdaja!
– Šta?
Doregaraj odjednom zadrhta i čudno se nakašlja, a odmah potom nagnu se i

pade pravo na vešca. Pre nego što ga je Geralt uhvatio, stigao je da uoči šipku
sivopere strele zabodene u njegova leđa. Zateturao se držeći čarobnjaka u
zagrljaju, i to mu je spaslo život jer je druga, identična strela, umesto da mu
probije grlo, pogodila ljigavo osmehnutu facu kamenog fauna, otfikarivši mu
nos i deo obraza. Veštac ispusti Doregaraja i sakri se čučnuvši iza stepenišne
ograde. Čarobnjak se svali na njega.

Bila su dvojica strelaca i obojica su imala veveričje repove na kapama. Jedan
je ostao na vrhu stepenica i napinjao luk, drugi je vadio mač iz korica i sjurivao
se nadole, preskačući po nekoliko stepenika. Geralt strese sa sebe Doregaraja,
đipi, hvatajući se za mač. Strela zafijuka, a veštac prekide njen poj odbijajući je
brzim udarcem oštrice mača. Drugi vilenjak već je bio blizu, ali kad vide
odbijenu strelu, pokoleba se načas. Ali samo načas. Baci se na vešca, vitlajući
mačem da udari. Geralt je parirao kratko, iskosa, tako da je vilenjakov mač
skliznuo niz njegovu oštricu. Vilenjak izgubi ravnotežu, veštac se okrete glatko i
rebnu ga po vratu, ispod uha. Samo jednom. Bilo je dovoljno.

Strelac na vrhu stepenica opet zateže luk, ali ne stiže da otpusti tetivu. Geralt
ugleda sjaj, vilenjak vrisnu, raširi ruke i pade, kotrljajući se po stepenicama. Gunj
na njegovim leđima je goreo.

Sledeći čarobnjak spuštao se stepenicama. Kad je video vešca, zaustavio se,
podigao ruku. Geralt nije gubio vreme na objašnjavanje, pao je ravno na zemlju,
a vatrena munja sikćući je preletela iznad njega i u sitan prah razbila statuu
fauna.

– Prestani! – dreknu. – To sam ja, veštac!
– Majku mu – izdahta čarobnjak, pritrčavajući. Geralt ga se nije sećao sa
banketa. – Mislio sam da si jedan od tih vilenjačkih bandita... Šta je sa
Doregarajem? Je li živ?
– Valjda.
– Brzo, na drugu stranu mosta!
Prevukoše Doregaraja, uspešno, jer u brzini nisu obraćali pažnju na iluziju
koja je lelujala i nestajala. Niko ih nije jurio, iako je čarobnjak ispružio ruku,

skandirao magijsku formulu i narednom munjom razvalio most. Kamenje je
zahučalo po zidovima provalije.

– Oni su ti koje treba zadržati – rekao je čarobnjak. Veštac obrisa krv koja je
curila iz Doregarajevih usta.

– Njemu su pluća probijena. Možeš li da mu pomogneš?
– Ja mogu – rekla je Marti Sodergren, koja se teško penjala stepenicama iz
pravca Aretuze, od tunela. – Šta se ovde događa, Kardojne? Ko je koga
pogodio?
– Skoja’taeli – čarobnjak obrisa rukavom čelo. – U Garstangu traje borba.
Prokleta banda, jedni bolji od drugih! Filipa preko noći stavlja Vilgeforca u
okove, a Vilgeforc i Frančeska Findabar dovode Veverice na ostrvo! A Tisaja de
Friz... Dođavola, ta je napravila zbrku!
– Budi jasniji, Kardojne!
– Da ne gubim vreme na priču! Brišem u Loksiju, odatle se smesta
teleportujem u Kovir. A oni tamo, u Garstangu, neka se pokolju međusobno!
To više nema nikakvog značaja! Rat je! Svu tu gungulu zakuvala je Filipa da bi
omogućila kraljevima da započnu rat sa Nilfgardom! Meve iz Lirije i Demavend
iz Edirna isprovocirali su Nilfgard! Razumete li to?
– Ne – rekao je Geralt. – I uopšte ne želimo da razumemo. Gde je Jenefer?
– Prestanite! – dreknu Marti Sodergren, nagnuta nad Doregarajem. –
Pomozite mi! Pridržite ga! Ne mogu da izvučem strelu!
Pomogli su joj. Doregaraj je ječao i dahtao, stepenice su podrhtavale. Geralt
je isprva smatrao da je to magija lekovitih Martinih magijskih formula. Ali to je
bio Garstang. Najednom, eksplodirali su vitraži, na dvorskim prozorima
zasvetlucala je vatra, zavijorio se dim.
– Još uvek se biju – škripao je zubima Kardojn. – Surovo je tamo, jedna
magijska formula preklapa drugu...
– Magijske formule? U Garstangu? Pa tamo je antimagijska aura!
– Sve je to Tisajino maslo. Odjednom je odlučila na čiju će stranu da stane.
Skinula je blokadu, likvidirala auru i neutralizovala dvimerit. Tada su svi ščepali
jedni druge za: gušu! Vilgeforc i Teranova s jedne, Filipa i Sabrina s druge
strane... Pucali su stubovi i tavanica se srušila... A Frančeska je otvorila ulaz u
podzemne prostorije, odatle su najednom iskočili ti vilenjački đavoli... Vikali
smo da smo neutralni, ali Vilgeforc se samo zasmejao. Pre nego što smo stigli
da napravimo zaklon, Drithelma je pogodila strela u oko, Rejeana je bio

izbockan kao jež... Na dalji razvoj događaja nisam čekao. Marti, hoćeš još dugo?
Moramo da brišemo odavde!

– Doregaraj neće moći da hoda – isceliteljka je obrisala zakrvavljene ruke
belom balskom haljinom. – Teleportiraj nas, Kardojne.

– Odavde? Jesi poludela? Preblizu smo Tor Lare. Larin portal ozračiće i
pokvariće svako teleportovanje. Odavde se ne može teleportovati!

– On ne može da hoda! Moram da ostanem pored njega...
– Onda ostani! – Kardojn ustade. – I lepo se zabavljaj! Meni je život mio!
Vraćam se u Kovir! Kovir je neutralan!
– Divno! – veštac pljunu, gledajući za čarobnjakom koji je nestajao u tunelu.
– Kolegijalnost i solidarnost! Ali ni ja ne mogu da ostanem sa tobom, Marti.
Moram da idem u Garstang. Tvoj neutralni sabrat srušio je most. Ima li drugog
puta?
Marti Sodergren šmrknu. Zatim podiže glavu i potvrdno klimnu.

*
Već je bio ispod zidina Garstanga kad je hrupila na njega Keira Mec.
Put koji je pokazala isceliteljka vodio je kroz viseće vrtove povezane
serpentinom stepeničica. Stepenice su bile gusto obrasle bršljanom i orlovim
noktima, travuljina je otežavala penjanje, ali je predstavljala dobar zaklon. Uspeo
je da neopaženo dospe pod sam zid dvorca. Dok je tražio ulaz, natrapala je na
njega Keira, i oboje su pali u žbunove trnjine.
– Izbila sam sebi zub – potišteno zaključi čarobnica, blago šuškajuči. Bila je
raščupana, prijava, prekrivena malterom i čađi, na obrazu je imala veliki
hematom.
– I verovatno sam polomila nogu – dodala je, pljujući krv. – To si ti, vešče?
Na tebe sam nabasala? Kojim čudom?
– To se i ja pitam.
– Teranova me je izbacio kroz prozor.
– Možeš li da ustaneš?
– Ne, ne mogu.
– Hteo bih da doprem unutra. Neprimećen. Kuda?
– Jesu li svi vešci – Keira ponovo ispljunu, jauknu, pokušavajući da se
podigne na laktove – ludaci? U Garstangu se vodi bitka! Tamo se tako zakuvalo
da štukatura otpada sa zidova. Tražiš đavola?
– Ne. Tražim Jenefer.