Andžej Sapkovski VREME PREZIRA. S poljskog prevela Milica Markić. Čarobna knjiga

uverimo da ti to nije kći.
– Njegova kći? – zasmeja se Verkta, onaj crnobrki. – Kako da ne! Da bi ti se

kći rodila, treba jaja da imaš.
Nisirci se gromoglasno nasmejaše.
– Suklate! Samo vi grokćite! – razdra se Skomlik i naduri se. – A tebi, Verkta,

samo ovo da kažem: češaćeš se ti po glavi do kraja nedelje kad shvatiš za koga
se pročulo, za vas i vašeg Pacova ili za mene i za to moje što sam obavio. Pa da
vidimo ko će biti izdašniji: vaš baron ili carski prefekt iz Amarila!

– Možeš u dupe da me poljubiš – prezrivo će Verkta, nastavljajući da srče
čorbu – i s tim tvojim prefektom, i tvojim carem i čitavim Nilfgardom, veruj ti
meni. Ne prpoši mi se tu! Znam ja da Nilfgard već nedelju dana juri neku curu,
da se sve po putu praši. Znam da će dobiti nagradu onaj ko je dovede. Ali meni
je do toga kô do pišljivog boba. Ni prefektu ni Nilfgardijcima ja više ne mislim
da pezim i fućkam ja na njih. Ja sad služim baronu iz Luca, i pokoravam se
samo njegovoj vlasti, nikom drugom.

– Tvoj baron – zakrklja Skomlik – umesto tebe nilfgardske ljubi skute,
nilfgardsku čizmu liže. Ti ne moraš, elem, lako ti je da pričaš.

– Nemoj da mi se prpošiš ovde – pomirljivo će Nisirac. – Nisam govorio
protiv tebe, veruj ti meni. Da si devojku koju Nilfgard traži našao, to vidim, i
dobro je što ćeš za to biti nagrađen ti, a ne seronje Nilfgardijci. A što prefektu
služiš – niko sebi gospodara ne bira, pa ni oni. Deder, sedite s nama, da
popijemo kad smo se već susreli.

– A što da ne – prihvati Skomlik. – Dajte sprva samo komad užeta. Curu ću
sprama vašeg Pacova za stub zauzlati, može?

Nisirci grunuše u smeh.
– Gledajte ga, strah i trepet pograničja! – zaštekta debeljko sa grivom. –
Oružana snaga Nilfgarda! Zauzlaj je, Skomliče, svojski je pritegni. Trebaće ti
gvozdeni lanac, jer će taj tvoj zarobljeni gorogan da pokida užad, pa ćeš da
dobiješ po labrnji pre nego što ti umakne. Izgleda toliko opasno da ti žmarce
pod kožu zateruje!
Čak i Skomlikovi drugari prsnuše u prigušeni smeh. Hvatač se zacrvene,
nakrivi opasač, priđe stolu.
– Ja to zarad sigurnosti, da ne šmugne...
– Ne palamudi – prekide ga Verkta, lomeći hleb. – Ako ćemo da pričamo,
onda ajmo po turu pića, kako valja. A tu curu, ako hoćeš, okači nogama o

tavanicu. Briga me za to kô za kravlji bokluk. Samo što je to užasno smešno,
Skomliče. Tebi i tvom prefektu možda to i jeste zarobljeni gorogan, ali za mene
je to jedno ojađeno i prestrašeno derište. Ti bi da je vežeš? Veruj ti meni, ona se
jedva na nogama drži, kuda bi pobegla? Čega se plašiš?

– Sad ću vam reći čega se plašim – Skomlik stisnu usne. – Ovo je
nilfgardska kolonija. Nisu nas ovde hlebom i solju dočekali, a rekoše nam da su
za vašeg Pacova već i kolac nazubili. I može im se, jer je prefekt izdao dekret o
tome da se uhvaćeni razbojnici na licu mesta srede. Ne predate li im zatvorenika
– i za vas će kočeve našiljiti.

– Čudna mi čuda – reče debeljko s ćubom. – Nek ovim seoskim leventama
čavke poplašuju, a nama na put bolje da ne staju, inače ćemo im se krvi napiti.

– Pacova im ne damo – dodade Verkta. – On je naš i ide s nama u Tifi. A
baron Luc će već čitavu stvar s prefektom srediti. Šta tu ima da se priča
zabadava. Sedajte!

Okrećući opasače s mačevima, Hvatači prihvatiše poziv da sednu za sto sa
Nisircima, derući se na krčmara i složno pokazujući na Skomlika kao onog koji
čašćava. Skomlik primače nogom škanj do stuba, povuče Ciri za ruku i gurnu je
tako da ona pade, ramenom udarivši o koleno vezanog momka.

– Sedi ovde – zagrme on. – I da se nisi mrdnula, inače ću te prebiti kao
mačku.

– Gnjido jedna – zareža momak, mrko škiljeći očima. – Ti pasj...
Ciri nije znala većinu reči koje su izletele iz zlih, iskreveljenih momkovih usta,
ali je po promenama na Skomlikovom licu zaključila da to mora da su bile vrlo
gadne i uvredljive reči. Hvatač poblede od besa, zamahnu rukom, zveknu
svezanog po licu, uhvati njegovu dugu plavu kosu, te poče da ga vuče i udara
njegov potiljak o stub.
– Hej! – povika Verkta, dižući se od stola. – Šta se tamo dešava?
– Zube ću da poizbijam šugavom Pacovu! – zagrme Skomlik. – Obe ću mu
noge iz dupeta iščupati!
– Dođi ovamo i prestani da arlaučeš – Nisirac sede, ispi nadušak kriglu piva,
obrisa brkove. – Svog zarobljenika batiši do mile volje, a od našeg sikter! A ti,
Kajli, ne glumi deliju. Ućuti i počni da razmišljaš o gubilištu za koje je baron
Luc u varošici već naložio da se postavi. Lista stvari koje će ti katil učiniti na
tom gubilištu već je sastavljena i, veruj ti meni, pozamašna je. Već se pola varoši
opkladilo do koje ćeš tačke izdržati. Štedi svoju snagu zato, Pacove. I sam ću da

idem s malim ulogom, i računam da me nećeš izneveriti i da ćeš izdržati barem
do kastriranja.

Okrenuvši glavu koliko mu je dopuštao kaiš kojim su mu bila vezana
ramena, Kajli otpljunu. Skomlik zateže kaiš, zlokobnim pogledom odmeri Ciri,
koja je čučala na škanju, a onda se pridruži društvu za stolom, psujući jer su u
krigli koju mu je doneo krčmar ostali samo neznatni tragovi pene.

– Kako ste uhvatili Kajlija? – upita, signalizirajući krčmaru da će još da
naručuje. – I to živog? Jer ne verujem u to da ste ostale Pacove poubijali.

– Istini za volju – odvrati Verkta, kritički gledajući jednoga što je upravo
kopao po nosu – sreće smo imali, to je sve. Bio je sam. Od hajdučije se odvojio
i u Novu Kovačnicu prekonoć curi odjurcao. Primićur{35} je znao da smo blizu,
pa nas je obavestio. Stigli smo pred svitanje, pokupili smo ga sa sena, ni pisnuo
nije.

– A s njegovom curom smo se đuture poigrali – zagrokta debeljko sa
ćubom. – Ako joj Kajli te noći nije ugodio, nije štetovala. Mi smo joj izjutra
tako ugodili da kasnije ni rukom ni nogom nije mogla da mrda!

– Bazdrkala jedna i bilmezi – izjavi Skomlik gromko i posprdno. – Profućkali
ste lepu paru, mućurle. Umesto što ste vreme na curu gubili, trebalo je gvožđe
usijati i Pacova ispitati gde banda noćiva. Mogli ste sve da ih uhvatite, Giselhera
i Rifa... Za Giselhera su Varnhageni iz Sarde još prošle godine davali dvadeset
florena. A za onu vrtirepku, kako joj beše ime... Mistel, čini mi se... Prefekt bi za
nju dao još više posle onog što je njegovom bratancu priredila kod Druiha,
onda kad su Pacovi olešili konvoj.

– Ti, Skomliče – iskrevelji se Verkta – ili si po prirodi glup, ili ti je težak život
pamet isisao. Nas je šestorica. Pa zar je trebalo da sami udarimo na celu bandu?
A nagradu ionako nećemo propustiti. Baron Luc će u tamnici Kajlija sigurno
pošteno potprašiti, i to natenane, veruj ti meni. Propevaće Kajli, otkriće gde su
im skrovišta i konačišta, i onda ćemo združenim snagama krenuti, bandu ćemo
opkoliti, kao rakove iz meredova ćemo ih vaditi.

– Kako da ne! Baš će na to da čekaju. Saznaće kako ste Kajlija uhvatili i
pritajiće se u drugim guštama i skrovištima. Daj, Verkta, bolje pogledaj istini u
oči: zabrljali ste. Pretvorili ste nagradu u žensku mućurlu. Takvi ste, ljudi vas
takve znaju, samo biste sojke terali.

– Mućurla si ti! – đipi Verkta s druge strane stola. – Ako ti je tako prešno, to

se ti i te tvoje đide u poteru i juriju za Pacovima sami dižite! Samo oprez,
milostivi izmećaru nilfgardski – Pacove loviti nije isto što i žensku vuzlad
hvatati!

Nisirci i Hvatači stadoše da urlaju i jedni druge prozivaju. Krčmar brzo
posluži pivo, otimajući praznu kriglu ćubastom debeljku, koji je njome već
potegnuo na Skomlika. Pivo je spor brzo izgladilo, grla rashladilo i strasti stišalo.

– Daj da se jede! – povika debeljko krčmaru. – Kajganu s kobasicom, pasulj,
hleb i sir!

– I pivo!
– Šta se tako bečiš, Skomliče? Danas smo se oparili! Kajlija smo odrali – i
konja, i kesu, i đinđuve, i mač, i sedlo i kožuh, sve smo mu uzeli i patuljcima
prodali!
– Prodali smo i crvene cipelice njegove curice. I đerdan!
– Oho-ho, onda, u stvari, ima za šta da se pije! Rad sam!
– A rašta ti imaš rad biti? Mi imamo za šta da pijemo, a ne ti. Ti sa svog
zarobljenog gorogana možeš jedino bale pod nosom da pokupiš ili vaške
izbiskaš! Kako zarobiš, onako i ućariš, ha-ha!
– Vi, kučkini sinovi!
– Ha-ha, sedaj, šalili smo se, začepi gubicu!
– Da nazdravimo pomirenju! Mi častimo!
– Gde je ta kajgana, krčmaru, kuga te umorila! Pohitaj!
– I piva daj!
Zgrčena na škanju, Ciri podiže glavu i susrete besne, u nju zagledane,
Kajlijeve zelene oči, skrivene pod razbarušenim plavim šiškama. Podiđe je jeza.
Iako lepuškasto, Kajlijevo lice je bilo zlo, veoma zlo. Ciri je odmah shvatila da je
taj momak, ne mnogo stariji od nje, spreman na sve.
– Valjda su mi te bogovi poslali – prošapta Pacov, skrozirajući je zelenim
očima. – Kad samo pomislim da u njih ne verujem, a oni su mi te poslali. Ne
osvrći se, idiotkinjo mala. Moraš mi pomoći... Naćuli uši, dođavola...
Ciri se još više zgrči, obori glavu.
– Slušaj – prosikta Kajli, sevajući zubima kao pravi pacov. – Za koji časak,
kad krčmar ovuda prođe, a ti ga pozovi... Slušaj me, dovraga...
– Ne – prošaputala je. – Ubiće me...
Kajlijeva usta se iskriviše, a Ciri smesta shvati da Skomlikovo lemanje uopšte
nije najgora stvar koja može da je snađe. Iako je Skomlik bio velik, a Kajli

mršav i uz to i vezan, instinktivno je osećala koga treba više da se plaši.
– Ako mi pomogneš – prošapta Pacov – ja ću pomoći tebi. Ja nisam sam. Ja

imam drugove koji ne ostavljaju na cedilu... Razumeš? A kad oni ovde stignu i
kad počne borba, ja neću moći da dreždim za ovim stubom, jer će me ove hulje
ionako poseći... Naćuli uši, majka mu stara. Kazaću ti šta treba da uradiš...

Ciri još niže obori glavu. Usne su joj podrhtavale.
Hvatači i Nisirci smazaše kajganu, mljackajući kao divljaci. Krčmar promeša
jelo u kotlu i donese na sto još jednu kriglu piva i veknu od prosejanog brašna.
– Gladna sam! – zapišta Ciri poslušno, blago ubledevši. Krčmar zastade,
pogieda je prijateljski, a onda se okrete ka gostima.
– Da joj dam, gospodaru?
– Tornjaj se! – nerazgovetno dreknu Skomiik, crveneći u licu i pljujući
kajganu. – Dalje od nje, usrani vrtiražnju, inače ću ti nožurde isprebijati! Ne
može! A ti, vucaro, sedi i ćuti, inače ću te...
– Šta to mrsomudiš, Skomliče – ubaci se Verkta, s naporom gutajući hleb i
luk. – Gledajte ga, momci! Za tuđe pare kitoglavac ždere, a devojčetu zakida.
Daj joj činiju, domaćine. Ja plaćam i ja naređujem kome da daš a kome ne. A
kome se to ne sviđa, može odmah da dobije po rilu čekinjavom.
Skomlik još više pocrvene, ali ništa ne reče.
– Setio sam se još nečeg – dodade Verkta. – Valja nam i Pacova nahraniti da
nam ne bi skapao na putu, jer će nam onda baron kožu odrati, veruj ti meni.
Cura će ga nahraniti. Hej, domaćine. Pripravi im kakva jestiva! A ti, Skomliče,
šta gunđaš, nije ti nešto po volji?
– Na oku nju treba držati – Hvatač pokaza glavom na Ciri – jer to ti je neka
retka zverka. Da je kakva obična cura, ne bi Nilfgard poteru za njom slao, ne bi
prefekt nagradu obećavao...
– Obična ili neobična – zabrekta debeljko sa ćubom – odmah može da se
proveri, dovoljno je među noge joj zaviriti! Šta kažete na to, momci? Da je
povedem sa sobom u ambar malo?
– Da se nisi drznuo da je takneš! – zagrme Skomlik. – Ne dopuštam!
– Ma nemoj! Baš ću tebe da pitam za dozvolu!
– Glava mi je čitava i probitak stečen ako je zdravu i pravu dovedem! Prefekt
iz Amarila...
– Poseremo se na tvog prefekta. Na naš račun pijančiš, a kokanja nam
škrtariš. Ej, Skomliče, ne budi cicija! Neće ti glava otpasti, ne boj se, još ćeš i ti

tu što ušićariti! Dovešćeš im je zdravu i pravu. Cura nije riblji mehur, od trpanja
neće da pukne!

Nisirci udariše u neobuzdan smeh. Skomlikovi drugari im se pridružiše. Ciri
zadrhta, ublede, podiže glavu. Kajli se podsmešljivo osmehnu.

– Shvatila si sada? – prosikla iza blago osmehnutih usana. – Kad se
ponapijaju, iskoristiće te. Maltretiraće te. U istom smo sosu. Radi što ti kažem.
Ako uspem ja, uspećeš i ti...

– Jelo je gotovo! – povika krčmar. U njegovom govoru nije se čuo
nilfgardski akcenat. – Priđi, gospojice!

– Nož – prošapta Ciri, uzimajući činiju od njega.
– Šta?
– Nož. Hitro.
– Ako ti je malo, na ti još! – neprirodno povika krčmar, gledajući prema
gostima i dodajući kaše u činiju. – Skloni se, molim te.
– Nož.
– Skloni se, inače ću ih zvati... Ne mogu... Spaliće mi krčmu.
– Nož.
– Ne. Žao mi te je, ćero, ali ne mogu. Ne mogu, shvati. Skloni se...
– Iz ove krčme – recitovala je drhtavim glasom Kajlijeve reči – niko živ izaći
neće. Nož. Hitro. A kad počne, beži.
– Drži činiju, smlato! – povika krčmar, okrećući se tako da telom zakloni
Ciri. Bio je bled i tiho je cvokotao zubima. – Primakni se tiganju!
Osetila je hladan dodir kuhinjskog noža koji joj je ugurao za pojas,
zaklanjajući dršku gunjem.
– Vrlo dobro – siktao je Kajli. – Sedi tako da me zakloniš. Činiju mi stavi na
kolena. Levom rukom drži kašiku, a desnom nož. I testeriši konopac. Ne ovde,
glupačo. Ispod lakta, na stubu. Pazi, gledaju.
Ciri oseti da joj se grlo osušilo. Pognula je glavu skoro do činije.
– Hrani me i jedi i sama – zelene oči zagledale su se u nju ispod
poluzatvorenih kapaka, hipnotisale su je. – I reži, reži. Hrabro, malena. Ako
uspem ja, i ti si uspela...
Istina, pomisli Ciri, sekući konopac. Nož je smrdeo na gvožđe i luk, oštrica je
bila ulegnuta od višekratnog oštrenja. On je u pravu. Znam li ja kuda me vode
ove hulje? Znam li ja šta hoće od mene taj nilfgardski prefekt? Možda i mene
čeka u tom Amarilu koljač, možda me čekaju točak, svrdlo i klešta, užareno

gvožđe... Neću dopustiti da me odvedu kao ovcu na klanje. Bolje da rizikujem...
Prozor se srušio sa praskom, zajedno sa okvirom i panjem za sečenje drva,

sve je sletelo na sto i tako napravilo rusvaj među činijama i kriglama. Uleteo je
najpre panj, a za njim je uskočila plavokosa, kratko ošišana devojka u crvenom
gunju i visokim sjajnim čizmama koje su pokrivale i kolena. Klečeći na stolu,
zavitlala je mačem. Jedan od Nisiraca, onaj najsporiji, koji nije stigao da se trgne
i odskoči, srušio se zajedno sa klupom, iz presečenog grla šiknula mu je krv.
Devojka se vešto skotrljala sa stola, ostavljajući prostor za momka u kratkom
vezenom kožuhu koji je uskakao kroz prozor.

– Pacoviiii!! – dreknu Verkta, cimajući mač koji mu se zapleo za pojas.
Debeljko s ćubom isuka oružje, skoči prema devojci koja je klečala na podu,
zamahnu, ali iako je devojka bila na kolenima, vešto je parirala udarcu,
otkotrljala se, a onaj u kratkom kožuhu, koji je za njom uskočio, energično
rebnu Nisirca po slepoočnici. Debeljko pade na pod, omlohavivši najednom kao
prevrnuta slamarica.
Vrata krčme otvoriše se od udarca, u prostoriju upadoše još dva Pacova. Prvi
je bio visok i crnpurast, nosio je kaftan sav prekriven pucadi i skerletnu povesku
preko čela. Taj je sa dva brza poteza mačem poslao dvojicu Hvatača u suprotne
uglove, i borio se s Verktom. Drugi, plećat i plavokos, širokim udarcem
raspolutio je Remiza, Skomlikovog zeta. Ostali se dadoše u bežaniju, krenuvši
prema kuhinjskim vratima. Ali Pacovi su se i tamo probili – iz pozadine
najednom iskoči crnokosa devojka u čudesno šarenoj odeći. Brzim ubodom
smaknula je jednog Hvatača, drugog je oterala batutom{36}, a odmah potom
posekla je krčmara, pre nego što je ovaj i stigao da poviče ko je.
Prostoriju ispuni dreka i zveka mačeva. Ciri se sakri iza stuba.
– Mistle! – povika Kajli pokidavši zarezane konopce i boreći se s kaišem
kojim mu je vrat i dalje bio privezan za stub. – Giselheru! Rife! Dođite!
Pacovi su ipak bili zauzeti borbom – Kajlijev krik čuo je samo Skomlik.
Hvatač se okrete i nacilja da udari tako da prikuje Pacova za stub. Ciri je
munjevito i mahinalno reagovala – kao onda kada se borila sa vivernom u Gors
Velenu, kao na Tanedu, svi pokreti koje je naučila u Kaer Morhenu odjednom
su se izvršavali sami od sebe, gotovo bez njenog učešća. Iskoči iza stuba, zavrte
se izvodeći piruetu, pade na Skomlika i snažno ga udari bedrom. Bila je premala
i presitna da odbaci velikog Hvatača, ali je uspela da poremeti ritam njegovog

pokreta. I da skrene na sebe pažnju.
– Ti mrcino!
Skomlik zamahnu mačem, koji zafijuka u vazduhu. Cirino telo ponovo je

samo izvelo štedljivu eskivažu, a Hvatač se zamalo nije prevrnuo leteći za
sečivom u zaletu. Psovao je na pasja kola, ošinuo još jedanput, izvodeći udarac
svom snagom. Ciri vešto odskoči, sigurno se spuštajući na levu nogu, zavrte se
u obrnutoj pirueti. Skomlik zviznu još jednom, ali ni ovog puta nije bio u stanju
da je dohvati.

Između njih najednom pade Verkta i oboje ih uprska krvlju. Hvatač se
povuče, obazre se. Bio je okružen samim leševima. I Pacovima, koji su mu se,
podignutih mačeva, sa svih strana primicali.

– Stojte – hladno reče onaj crnomanjasti sa skerletnom poveskom,
oslobađajući najzad Kajlija. – Čini se da on mnogo želi da usmrti tu devojku.
Ne znam zašto. Ne znam, isto tako, ni kako mu to nije dosad pošlo za rukom.
Ali dajmo mu šansu kad već to toliko želi.

– Dajmo i njoj šansu, Giselheru– reče onaj plećati. – Neka borba bude
poštena. Daj joj neko gvožđe, Iskra.

Ciri oseti u ruci balčak mača. Preteškog, donekle.
Skomlik besno zasopta, baci se na nju, izvijajući oštricom u treperavom
batutu. Bio je spor – Ciri je eskivirala udarce brzim driblinzima i poluokretima,
čak i ne pokušavajući da parira udarcima koji su je zasipali. Mač joj je služio
samo kao protivteža koja olakšava eskivaže.
– Neverovatno – kratko se nasmeja ošišana. – Ona je prava akrobatkinja!
– Brza je – reče šarena, koja joj je dala mač. – Brza kao vila. Hej ti, debeli!
Možda bi ipak više voleo nekoga od nas? S njom ti nešto ne ide!
Skomlik se povuče, osvrte, najednom skoči, ciljajući u Ciri oštricom,
ispružen kao čaplja otvorenog kljuna. Ciri izbeže udarac kratkim driblingom,
zavrte se. U sekundi je videla nabreklu venu koja je pulsirala na Skomlikovom
vratu. Znala je da u položaju u kom se našao nije u stanju da izbegne udarac,
niti da parira. Znala je gde i kako treba da udari.
Nije udarila.
– Dosta je bilo – začu Ciri i oseti ruku na svom ramenu. Devojka u
višebojnoj odeći je odgurnu, istovremeno su dva druga Pacova – onaj u
kratkom kožuhu i ona kratko ošišana – saterali Skomlika u ćošak prostorije,
držeći ga u šahu mačevima.

– Dosta je bilo igrarije – ponovi šarena, okrećući Ciri ka sebi. – Malo se
odužilo. I to tvojom krivicom, gospojice. Možeš da ubiješ, a ne ubijaš. Nešto mi
govori da nećeš još dugo živeti.

Ciri zadrhta gledajući u velike tamne oči bademastog oblika, videvši
osmehom otkrivene zube, toliko sitne da je taj osmeh izgledao avetinjski. To
nisu bile ljudske oči ni ljudski zubi. Živopisna devojka bila je vila.

– Vreme je da brišemo – oštro reče Giselher, onaj sa skerletnom poveskom,
očigledno vođa. – Ovo se zaista odužilo! Mistle, dokusuri hulju.

Kratko ošišana se približi, podižući mač.
– Smilujte se! – dreknu Skomlik, padajući na kolena. – Poštedite me! Ja imam
sitnu decu... Dečicu...
Devojka oštro zveknu, okrećući se bedrima. Krv je šiknula na obeljeni zid u
vidu širokog, nepravilnog mlaza jarkocrvenih tačkica.
– Ne podnosim malu decu – rekla je ošišana, širokim pokretom otresajući
prstima krv sa brazde za oticanje krvi.
– Ne stoj, Mistle – požurio ju je onaj sa skerletnom poveskom. – Na konje!
Treba da brišemo! Ovo je nilfgardska kolonija, ovde nemamo prijatelja!
Pacovi munjevito izleteše iz krčme. Ciri nije znala šta da radi, ali nije imala
vremena da razmišlja. Mistle, ona kratko ošišana, gurnu je prema vratima.
Pred krčmom su, sred krhotina krigli i oglodanih kostiju, ležali leševi Nisiraca
koji su čuvali ulaz. Iz sela su pristizali kolonisti naoružani kopljima, ali kada su
videli Pacove koji su izlazili u dvorište, učas su strugnuli među kućerke.
– Znaš da jašeš? – povika Mistle Ciri.
– Da...
– Onda put pod noge, hvataj jednog od konja i uskači u sedlo! Ovo je
nilfgardsko selo, a na naše glave raspisana je nagrada! Svi su se već uhvatili za
lukove i rogatine{37}. Skači, za Giselherom! Sredinom ulice! Drži se podalje od
kućeraka!
Ciri prelete preko niske ograde, zgrabi uzde konja jednog Hvatača, uskoči u
sedlo, tresnu konja po sapima pljosnatom stranom mača, koji nije ispuštala iz
ruke. Krenu u oštar galop, pretičući Kajlija i živopisnu vilu koju su zvali Iskra.
Potera za Pacovima u pravcu mlina. Videla je kako iza ćoška jedne kolibe iskače
čovek sa samostrelom, ciljajući u Giselherova leđa.
– Udri ga! – ču iza sebe. – Udri ga, devojko!

Ciri se ispravi u sedlu, okrenu konja pritiskom noge i cimanjem uzde zavitla
mačem. Čovek sa samostrelom se okrenuo u poslednjem trenutku, ugledala je
njegovo od užasa iskreveljeno lice. Ruka podignuta da udari mačem pokolebala
se načas, što je bilo dovoljno da je galop prenese u stranu. Ču zvuk otpuštanja
tetive, konj zacvile, sapi mu zadrhtaše i stade kao ukopan. Ciri iskoči, izvlačeći
noge iz uzengija, okretno se dočeka na zemlju u polučučnju. Iskra je već u
oštrom zamahu udarala samostrelca u potiljak. Samostrelac pade na kolena,
nagnu se napred i pljusnu čelom u baru, prskajući blato okolo. Ranjeni konj
zarza, tiskao se tamo-amo, pa najzad odjuri između koliba, snažno se džilitajući.

– Idiotkinjo! – dreknu vila, prolazeći pored Ciri u jurišu. – Prokleta
idiotkinjo!

– Uskači – povika Kajli, dojahavši do nje. Ciri dotrča, uhvati ispruženu ruku.
Ðipi u zaletu, zglob u leđima zapucketa, ali je uspela da skoči na konja
pridržavajući za leđa plavokosog Pacova. Krenuše u galop, prolazeći pored
Iskre. Vila se okrenula, poterujući još jednog samostrelca, koji je bacio oružje i
šmugnuo prema vratima ambara. Iskra ga stiže za tren oka. Ciri okrete glavu.
Čula je zavijanje posečenog samostrelca, kratko, divlje, životinjsko.

Stigla ih je Mistle, koja je vukla osedlanog rezervnog konja. Povikala je nešto,
Ciri nije razumela reči, ali je otprve shvatila.

Pustila je Kajlijeva leđa, skočila je na zemlju iz punog galopa, pritrčala konju,
opasno se približivši zgradama imanja. Mistle joj dobaci dizgine, osvrte se i
doviknu joj da pazi. Ciri se okrete u pravi čas da bi veštim poluokretom
eskivirala podmukli udarac kopljem zdepastog koloniste koji se pomolio iza
obora.

Ono što se kasnije dogodilo dugo ju je proganjalo u snovima. Sećala se
svega, svakog pokreta. Poluokret koji ju je spasao od vrha koplja postavio ju je u
idealan položaj. Kopljanik, međutim, prilično nagnut napred, nije bio u stanju ni
da odskoči, ni da se pokrije motkom koplja koju je držao obema rukama. Ciri je
udarala ravno, izvrćući se u obrnutu polupiruetu. Načas je videla usta koja se
otvaraju da ispuste krik, usta na licu koje je bilo pokriveno strnjikastom bradom.
Videla je ćelom izduženo svetlo čelo iznad linije kape ili šešira koji su nekad
štitili glavu od prejakog sunca. A sve što je posle toga videla prekrila je fontana
krvi.

I dalje je držala konja za uzde, a konj se uplašio od makabričnog urlika,
cimnuo ju je, oborivši je na kolena. Ciri nije ispustila uzde. Ranjenik je zavijao i

krkljao, konvulzivno se bacao u slami i đubrivu, a krv je iz njega šikljala kao iz
vepra. Osetila je kako joj se želudac penje do grla.

Odmah pored nje, Iskra je obola konja. Hvatajući uzde Cirinog konja,
cimnula je i povukla i dalje prikačeno Cirino remenje.

– Na sedlo! – dreknu. – I kasom napred!
Ciri suspregnu mučninu i poskoči na visoko drveno sedlo. Mač, koji joj je i
dalje bio u ruci, beše obliven krvlju. S mukom je savladala želju da baci gvožđe
što dalje od sebe.
Sred kućeraka obrela se Mistle, vukući dvoje ljudi. Jedan je uspeo da strugne
kad je preskakao plot, a drugi, plitko ošinut, pao je na kolena i obema rukama se
uhvatio za glavu.
Mistle, Ciri i vila dadoše se u galop, ali malo zatim zaustaviše konje,
utiskujući noge u uzengije, jer se iz pravca mlina vraćao Giselher s drugim
Pacovima. Iza njih je jurila gomila naoružanih kolonista koji su se ohrabrivali
urlicima.
– Za nama! – u jurišu povika Giselher. – Za nama, Mistle! Prema reci!
Nagnuta u stranu, Mistle je cimala uzde, okrenula konja i pojurila za njima,
preskačući niske ograde. Ciri je lice priljubila uz grivu i krenula za njom. Odmah
pored nje progalopirala je Iskra. Ta jurnjava joj je razbarušivala lepu crnu kosu,
otkrivajući malo uvo špicastog završetka, ukrašeno filigranskom minđušom.
Mistlein ranjenik i dalje je klečao nasred puta, njihao se i obema rukama
držao okrvavljenu glavu. Iskra na konju napravi krug oko njega, dogalopira do
njega i zveknu ga mačem odozgo jako, iz sve snage. Ranjenik zaurla. Ciri vide
kako odsečeni prsti odleteše u stranu kao iver sa razbijene cepanice, padoše na
zemlju kao debeli beli crvi.
Na jedvite jade suzdržala se da ne povrati.
Pored rupe u ogradi čekali su ih Mistle i Kajli, ostali Pacovi bili su daleko.
Čitava četvorka krenula je u oštar, otegnut galop preko rečice, visoko raspršujući
vodu konjima iznad glava. Nagnuti, priljubljeni obrazima za grive, probiše se na
kosinu peskovitog nasipa, poteraše preko livade ljubičaste od vučike. Iskra, koja
je imala najboljeg konja, izbila je na pročelje.
Uđoše u šumu, u mokru senovitu šumu, među bukvina stabla. Stigli su
Giselhera i ostale, ali su samo nakratko usporili. Kad su premerili šumu i ušli u
vresište, opet udariše u galop. Uskoro su i Ciri i Kajli počeli da zaostaju u
pozadini, Hvatačevi konji nisu mogli da drže korak sa prekrasnim, rasnim

konjima Pacova. Ciri je imala dodatni problem – na velikom konju njene noge
su jedva dosezale uzengije, a u galopu nije mogla da namesti stremenice. Znala
je da jaše i bez uzengija podjednako dobro kao i s njima, ali je bila svesna da u
tom položaju neće dugo izdržati u galopu.

Na sreću, posle nekoliko minuta Giselher je usporio tempo i zaustavio one
na čelu da bi ona i Kajli mogli da im se pridruže. Ciri je prešla u kas. I dalje nije
mogla da skrati stremenice, na kaiševima nije bilo dovoljno rupica. Ne
usporavajući, prebacila je desnu nogu preko oblučja i sela u ženski položaj.

Videvši Cirin jahački položaj, Mistle puknu u smeh.
– Vidiš, Giselheru? Ne samo da je akrobata, nego je i voltižer. Eh, Kajli, gde
si iskopao ovu đavolicu?
Zaustavljajući svoju prekrasnu riđušu, znojavu, i dalje spremnu da galopira,
Iskra je dojahala bliže, nasrćući na Cirinog pastrvastog sivca. Konj zafrkta i
povuče se, poturajući glavu. Ciri zategnu uzde, odmače se u sedlu.
– Znaš li, kretenko, zbog čega si još uvek živa? – zareža vila, sklanjajući kosu
sa čela. – Seljak kog si milosrdno poštedela prerano je povukao obarač, pogodio
je konja umesto tebe. Inače bi ti klin u leđima sve do peraca bio zariven. Šta će
ti, uopšte, taj mač?
– Ostavi je, Iskra – rekla je Mistle, opipavajući od znoja mokar vrat svoga
konja. – Giselheru, moramo usporiti, inače će nam konji baldisati! Pa niko nas
ne juri.
– Hoću da pređemo Veldu što brže možemo – rekao je Giselher. –
Odmorićemo se kad pređemo reku. Kajli, kako je tvoj konj?
– Izdržaće. Nije baš neki punokrvni kasač, za trke baš i nije, ali je zver žilava.
– Hajdemo, onda.
– Čekaj – reče Iskra. – A ovo derle?
Giselher se osvrnu, namesti skerletnu povesku na čelu, zadrža pogled na Ciri.
Njegovo lice, izraz njegovog lica podsećao je pomalo na Kajlijev – ista rđava
grimasa na ustima, iste namrgođene oči, mršave, isturene vilice. Bio je ipak
stariji od plavokosog Pacova – modra senka na obrazima potvrđivala je da se
već redovno brijao.
– Pa da – osorno reče. – Šta ćemo s tobom, devojče?
Ciri obori glavu.
– Pomogla mi je – javi se Kajli. – Da nije bilo nje, onaj šugavi Hvatač bi me
prikucao za stub...

– U selu su – dodade Mistle – videli kako beži s nama. Jednoga je zveknula,
sumnjam da će preživeti. To su kolonisti iz Nilfgarda. Kad im devojka dopadne
šaka, umlate je. Ne možemo je ostaviti.

Iskra je gnevno zafrktala, ali Giselher je odmahnuo rukom.
– Neka ide s nama do Velde – odlučio je. – Onda ćemo videti. Sedi na konja
kako treba, curo. Ako zaostaneš, nećemo se osvrtati za tobom. Jesi razumela?
Ciri usrdno klimnu glavom.

*
– Govori, devojko. Ko si ti? Odakle si? Kako ti je ime? Zašto su te držali
pod stražom?
Ciri obori glavu. Dok je jahala, imala je dovoljno vremena da pokuša da
smisli neku pričicu. Izmislila ih je nekoliko. Ali harambaša Pacova nije izgledao
kao neko ko bi u ma šta poverovao.
– Onda – požurio ju je Giselher. – Jahala si s nama nekoliko sati. I za vreme
predaha bila si s nama, a ja ti glas još nisam čuo. Jesi mutava?
Vatra buknu, iskričavi plameni snop pokulja uvis, oblivajući ruševine
pastirske kućice talasom zlatnog bleska. Kao da je poslušala Giselherovu
naredbu, vatra je obasjala lice ispitanice kako bi se na njemu videlo ako laže ili
vara. Pa ne mogu da im kažem istinu, očajnički pomisli Ciri. To su ubice.
Hajduci. Ako saznaju da me traže Nilfgardijci i da su me Hvatači ulovili zato da
bi dobili nagradu, onda bi i sami mogli da uzmu tu nagradu. Sem toga, istina je
suviše neverovatna da bi mi poverovali.
– Izvukli smo te iz kolonije – sporo je nastavljao harambaša. – Doveli smo te
ovamo, u jedno od naših skrovišta. Dali smo ti da jedeš. Sediš pored naše vatre.
Gukni, dakle, ko si ti?
– Ostavi je na miru – najednom se javi Mistle. – Kad te gledam, Giselheru,
odjednom kao da vidim Nisirca, Hvatača, ili jednog od tih nilfgardskih kurvinih
sinova. I osećam se kao da me saslušavaju na razapinjaču u tamnici!
– Mistle je u pravu – reče plavokosi, koji je nosio kratki kožuh. Ciri zadrhta,
čuvši njegov akcenat. – Devojka očigledno ne želi da govori ko je, i ima pravo
na to. Kada sam vam se ja priključio, bio sam, takođe, ćutljiv. Nisam hteo da
odajem da sam bio jedan od nilfgardskih kurvinih sinova...
– Ne trabunjaj, Rife – odmahnu Giselher rukom. – S tobom je bilo nešto
drugo. A i ti, Mistle, preteruješ. Nije ovo nikakvo saslušanje. Želim da nam kaže
ko je i odakle je. Kad saznam, pokazaću joj put do kuće i to je to. Kako da

znam šta treba da radim kad ne znam...
– Ništa ne znaš? – Mistle skrenu pogled. – Čak ni to ima li ona uopšte svoju

kuću. A ja mislim da je nema. Hvatači su je pokupili na drumu, jer je bila sama.
To liči na te kukavice. Narediš li joj da ide kud je noge nose, sama u brdima
neće preživeti. Rastrgnuće je vukovi ili će od gladi krepati.

– Šta onda da radimo s njom? – mladićkim basom reče onaj plećati džarajući
štapom po vatri. – Da je ostavimo blizu nekog sela?

– Odlična ideja, Ase – podrugljivo će Mistle. – Kao da ne poznaješ seljake.
Fale im ruke koje će da rade za njih. Poteraće devojku da napasa stoku, a pre
toga će malo da joj štrpnu noge, da im ne pobegne. Noću neće biti ničija,
odnosno biće svačija. Držaće je na kostu i u kvartiru, znaš i sam kojom će im
monetom za to plaćati. A na proleće će da dobije babinju groznicu, dok u
prljavom oboru bude nekakvo žgebe rađala.

– Ako joj ostavimo konja i mač – sporo procedi Giselher, i dalje gledajući u
Ciri – ne bih baš voleo da budem u koži seljaka koji bi da joj štrpne nogu. Ili da
joj napravi žgebe. Videli ste kako je u krčmi đuskala sa Hvatačem kog je posle
posekla Mistle? On je sekao po vazduhu, a ona je plesala kao da se ništa ne
dešava... Mene, u suštini, i ne zanimaju baš mnogo njeno ime i poreklo, ali bih
voleo da znam gde je naučila te veštine...

– Trikovi je neće spasti – odazva se najednom Iskra, zaokupljena dotad
oštrenjem mača. – Ona zna samo da pleše, a da bi preživela, treba da zna da
ubija – a ona to ne može.

– Verovatno može – isceri zube Kajii. – Kad je u selu udarala po vratu onog
seljanina, krv i moždina je šikljala pola hvata uvis...

– A ona se od tog prizora umalo onesvestila – frknu vila.
– Zato što je još derište – umeša se Mistle. – Ja naslućujem ko je ona i gde je
te veštine naučila. Viđala sam takve kao ona. To je plesačica ili akrobatkinja iz
nekakve putujuće trupe.
– A od kada se nas to tiču plesačice i akrobatkinje? – opet frknu Iskra. –
Dođavola, bliži se ponoć, san me ophrvava. Završimo više s tim
praznoslovljem. Treba da se odmorimo i naspavamo da bismo sutra u sumrak
bili u Kovačnici. Tamošnji primićur, niste valjda zaboravili, odao je Kajlija
Nisircima. Cela vojska treba da vidi kako noć postaje krvava. A devojka? Pa ima
konja, ima mač, i jedno i drugo je pošteno osvojila. Dajmo joj nešto novca i
hrane. Zato što je spasla Kajlija. I neka ide kud god hoće, nek se sama brine o

sebi...
– Dobro – rekla je Ciri, sklopila usne i ustala. Nastade tajac, prekinut samo

pucketanjem vatre. Pacovi su je radoznalo gledali, čekali su.
– Dobro – ponovila je, iznenađujuće tuđim odjekom svog glasa. – Niste mi

potrebni, nisam vas molila... I uopšte ne želim da budem s vama! Otići ću
odmah...

– Znači, ipak nisi mutava – sumorno zaključi Giselher. – Možeš da govoriš, i
to čak drsko.

– Pogledajte joj oči – zafrkta Iskra. – Pogledajte držanje glave. Grabljivica
mala! Mala sokolica!

– Hoćeš da ideš? – upita Kajli. – A kuda, ako se može znati?
– Šta se to vas tiče – povika Ciri, a oči joj zasjaše zelenim sjajem. – Pitam li
ja vas kuda vi idete? Ne tiče me se! Ni vi me se ne tičete! Niste mi potrebni ni za
šta! Mogu ja... da se snađem. Sama!
– Sama? – ponovila je Mistle, čudno se osmehujući. Ciri zaćuta, spusti glavu.
Ćutali su i Pacovi.
– Noć je – reče najzad Giselher. – Noću se ne putuje. Ne putuje čovek sam
noću, devojko. Onaj ko je sam mora da se izgubi. Tamo pored konja su ćebad i
krzna. Uzmi sebi nešto. Noći su hladne u planinama. Šta si iskolačila na mene te
svoje zelene fenjerčiće? Spremi sebi ležaj i spavaj. Moraš se odmoriti.
Malo je razmislila i poslušala. Kad se vratila, držeći ćebe i krzneni pokrivač,
Pacovi više nisu sedeli oko vatre. Stajali su u polukrugu, crveni odblesak vatre
odbijao se u njihovim očima.
– Mi smo Pacovi Pograničja – ponosno će Giselher. – Na kilometar možemo
da nanjušimo plen. Ne bojimo se zamki. I ne postoji stvar koju nećemo
pregristi. Mi smo Pacovi. Priđi, devojko.
Poslušala je.
– Ti nemaš ništa – dodao je Giselher, uručujući joj pojas okovan srebrom. –
Uzmi, dakle, makar to.
– Nemaš ništa i nikog – rekla je Mistle, s osmehom joj prebacujući preko
ramena mek zeleni zupon, i stavljajući joj u ruke vezenu bluzu.
– Nemaš ništa – rekao je Kajli, a njegov poklon bio je bodež u koricama
koje su blistale od dragog kamenja. – Sama si.
– Nemaš nikog – ponovi Ase. Od njega je Ciri primila lep bandalir{38}.

– Nemaš bližnje – s nilfgardskim akcentom rekao je Rif, uručujući joj par
rukavica od mekane kože. – Nemaš nikog bliskog i...

– Svuda ćeš biti stranac – naizgled nehajno dovrši Iskra, brzo i dosta
neceremonijalno stavljajući Ciri na glavu beretku sa fazanovim perima. – Svuda
stranac i uvek drugačija. Kako da te zovemo, mala sokolice?

Ciri joj pogleda u oči.
– Gvalh’ca.
Vila se nasmeja.
– Kada počneš da govoriš, govoriš na više jezika, Mala Sokolice! Dobro
onda. Nosićeš ime Drevnog naroda, ime koje si sama odabrala. Bićeš Falka.

*
Falka.
Nije mogla da zaspi. Konji su topotali i frktali u mraku, vetar je šumeo u
krošnjama jela. Nebo se iskrilo od zvezda. Sijalo je Oko, njen verni vodič u
stenovitoj pustinji tolike dane. Oko je pokazivalo zapad. Ali Ciri više nije bila
sigurna da li je to pravi pravac. Ničega više nije bila svesna.
Nije mogla da zaspi, mada se prvi put nakon mnogo dana osećala bezbedno.
Više nije bila sama. Napravila je sebi ležaj od granja postrance, daleko od
Pacova, koji su spavali na glinenom podu porušene kolibe, zagrejanom od vatre.
Bila je daleko od njih, ali je osećala njihovu blizinu i prisustvo. Nije bila sama.
Čula je tihe korake.
– Ne boj se.
Kajli.
– Neću im reći – šapnu plavokosi Pacov, kleknuvši i nagnuvši se iznad nje –
da te traži Nilfgard. Neću im reći za nagradu koju je za tebe obećao prefekt iz
Amarila. Tamo, u krčmi, spasla si mi život. Odužiću ti se. Nečim lepim.
Odmah.
Legao je pored nje, polako i oprezno. Ciri se napinjala da se otme, ali ju je
Kajli pritisnuo za postelju, ne nasilničkim, ali jakim i odlučnim pokretom.
Nežno je pokrio rukom njena usta. Nepotrebno. Ciri je bila ukočena od straha, a
iz stegnutog, bolno suvog grla ne bi joj se oteo vrisak čak i da je to htela. Ali
nije htela. Tišina i mrak bili su bolji. Sigurniji. Domaći. Sakrivali su njenu
užasnutost i stid.
Zastenjala je.
– Ćuti, mala – šapnuo je Kajli, polako joj razvezujući košulju. Lagano,

blagim pokretima svukao je tkaninu sa njenih ramena, a donji deo košulje
povukao joj je iznad bedara. – I ne boj se. Videćeš kakav je to užitak.

Ciri je zadrhtala pod dodirom suve, tvrde i hrapave ruke. Ležala je
nepomično, ispružena i napeta, ispunjena parališućim strahom koji joj je
oduzimao volju, i osetnim gađenjem od kojeg su je udarali talasi vreline u
slepoočnicama i obrazima. Kajli je podvukao levu ruku pod Cirinu glavu,
privukao ju je k sebi, trudeći se da odmakne njenu ruku grčevito stegnutu ispod
košulje, uzalud pokušavajući da je povuče dole. Počela je da drhti.

U mraku oko sebe osetila je iznenadno kretanje, potres, čula je odjek
šutiranja.

– Jesi li poludela, Mistle? – dreknu Kajli, polako se podižući.
– Ostavi je, svinjo jedna.
– Teraj se. Idi da spavaš.
– Ostavi je na miru, rekla sam.
– A što, je l’ te ja uznemiravam nečim? Je l’ ona vrišti ili se otima? Hoću
samo da je uspavam. Ne smetaj mi.
– Nosi se odavde, da te ovog časa ne bih nožem rebnula.
Ciri je čula škripu bodeža u metalnoj korici.
– Ne šalim se – ponovila je Mistle, nerazgovetno mumlajući u mraku nad
njima. – Gubi se kod momaka. Iz ovih stopa.
Kajli sede, opsova sebi u bradu. Bez reči ustade i brzo ode,
Ciri oseti kako joj se suze slivaju niz obraze, brzo, sve brže, kao pokretni
crvići upuzavaju u kosu iznad ušiju. Mistle je legla pored nje, brižno ju je pokrila
krznom. Ali zadignutu košulju nije popravila. Ostavila ju je kao što je i bila. Ciri
opet poče da drhti.
– Smiri se, Falka. Sad je sve u redu.
Mistle je bila topla, mirisala je na smolu i dim. Njena ruka je bila sitnija od
Kajlijeve, nežnija, mekša. Prijatnija. Ali na dodir, Cirino telo je opet postajalo
napregnuto, opet se ukočilo od straha i gađenja, stegle su joj se vilice, pritiskalo
ju je u grlu. Mistle se priljubila uz nju, zaštitnički ju je zagrlila i umirujuće joj
šaputala, ali je istovremeno njena sitna šaka puzala kao topli puž, miran, siguran,
odlučan, svestan puta i cilja. Ciri oseti kako se gvozdene hvataljke klešta gađenja
i straha razmiču, razlabavljuju hvat, osetila je kako se izvlači iz njihovog stiska i
tone duboko, dole, sve dublje i dublje, u toplu kaljugu prepuštanja sudbini i
slabomoćne krotkosti. Gnusne i ponižavajuće prijatne krotkosti.

Zastenjala je muklo, očajnički. Mistlein dah pekao ju je po vratu, baršunaste i
vlažne usne milovale su njeno rame, ključnu kost, lagano se pomicale niže. Ciri
je opet zastenjala.

– Tiho, Sokolice – šapnula je Mistle, oprezno joj podmećući ruku pod glavu.
– Više nećeš biti sama. Ne više.

*
Ciri je ustala u zoru. Iskliznula je ispod krzna sporo i oprezno da ne probudi
Mistle, koja je spavala otvorenih usta i s podlakticom prebačenom preko očiju.
Koža na podlaktici bila joj je naježena. Ciri je brižno pokrila devojku. Posle
kratkog kolebanja se nagnula, nežno je dodirnula usnama njenu kratko ošišanu
kosu koja je ličila na četku. Mistle je nešto promrmljala kroz san. Ciri je obrisala
suze sa obraza.
Više nije bila sama.
I drugi Pacovi su spavali, jedan je glasno hrkao, neko je jednako glasno
prdnuo. Iskra je ležala držeći ruku preko Giselherovih grudi, njena bujna kosa
bila je razbarušena na sve strane. Konji su frktali i topotali, detlić je raspalio u
kratke serije udaraca po borovom deblu.
Ciri je strčala do potoka. Dugo se umivala, drhteći od hladnoće. Pokreti ruku
bili su joj rastrojeni, umivala se silovito, trudeći se da spere sa sebe to što se više
nije moglo sprati. Suze su joj se slivale niz obraze.
Falka.
Voda se penila šumeći po kamenju, oticala u daljinu, u maglu.
Sve je otplovilo u daljinu. U maglu.
Sve.

*
Bili su otpadnici. Bili su čudna hrpa koju su stvorili rat, nesreća i prezir. Rat,
nesreća i prezir povezali su ih i izbacili na jednu obalu, kao što nabujala reka
izbacuje i nataloži na plažama strujom donesene, crne, o kamenje izglačane
komade drveta.
Kada se osvestio, Kajli je video da leži u dimu, požaru i krvi, u poharanom
kaštelu, da leži među leševima roditelja koji su ga usvojili i leševima usvojenih
braće i sestara. Dok se vukao po dvorištu prekrivenom mrtvim telima, nabasao
je na Rifa. Rif je bio vojnik kaznene ekspedicije koju je car Emhir var Emreis
poslao da uguši ustanak u Ebingu. Bio je jedan od onih koji su osvojili i
poharali kaštel nakon dvodnevne opsade. Kada su osvojili kaštel, drugovi su

ostavili Rifa, iako je bio živ – pustahije nilfgardskih specijalnih odreda nisu imale
običaj da se brinu o ranjenicima.

Isprva je Kajli želeo da dokusuri Rifa. Ipak, nije želeo da bude sam. A i Rif i
Kajli imali su tada po šesnaest godina.

Zaceljivali su rane jedan drugom. Zajedno su ubili i opljačkali kaznaca{39},
čašćavali se pivom u krčmi, a kasnije, dok su na trofejnim konjima putovali kroz
selo, nemilice su rasipali unaokolo ostatak opljačkanog novca, grohotom se
smejući.

Zajedno su bežali od potere Nisiraca i nilfgardskih patrola.
Giselher je dezertirao iz vojske. Verovatno je to bila vojska vladara iz Gesoa,
koji je sklopio savez sa ustanicima iz Ebinga. Verovatno. Giselher nije baš znao
kuda su ga odvukli vrbovatelji. Bio je tada pijan kô čep. Kada se otreznio i kad
ga je na strojevoj obuci vodnik izvoštio, zbrisao je. Isprva je tumarao sam, ali
kad su Nilfgardijci razbili ustanički savez, u šumama je zavrvelo od drugih
dezertera i begunaca. Begunci su se brzo spojili u bande. Giselher je pristupio
jednoj od njih.
Banda je harala i palila sela, nasrtala na konvoje i prevoznike robe bežeći
glavom bez obzira pred nilfgardskim konjičkim eskadronima. U jednoj takvoj
bežaniji kačačka družba je u haluzi nagazila na Šumske vilenjake i tamo zatekla
pogibiju, zatekla je nevidljivu smrt koja sikće sivim zapercima strela što su sa
svih strana šibale. Jedna strela probila je Giselherovo rame i zakucala ga za drvo.
Ona koja mu je ujutru izvukla strelu i vidala ranu bila je Enijevedijen.
Giselher nikad nije doznao zašto su vilenjaci osudili Enijevedijen na
progonstvo, za kakve prestupe su je osudili na smrt – jer je usamljenost na
uzanom pojasu ničije zemlje koja deli Slobodan Drevni narod od ljudi za
slobodnu vilu značila smrtnu presudu. Usamljena vila mora da nestane. Ako ne
nađe sebi druga.
Enijevedijen je našla druga. Njeno ime, koje u slobodnom prevodu znači
’dete vatre’, bilo je za Giselhera previše komplikovano i previše poetično.
Nazvao ju je Iskra.
Mistle je poticala iz bogate plemićke porodice iz grada Turn u severnom
Mehtu. Njen otac, vazal kneza Rudigera, koji je pristupio ustaničkoj vojsci, bio je
prebijen, a onda je netragom nestao. Kada su meštani Turna bežali iz grada na
vest o dolasku kaznene ekspedicije, proslavljenih mirotvoraca iz Gemerija,

Mistleina porodica je takođe pobegla, a Mistle se izgubila u gomili koju je
uhvatila panika. Nagizdana i nežna gospojica koju su od najranijeg detinjstva
nosili u nosiljci s baldahinom nije bila u stanju da drži korak sa beguncima.
Posle tri dana usamljenog potucanja dopala je šaka lovcima na ljude koji su išli
za Nilfgardijcima. Na ceni su bile devojke mlađe od sedamnaest godina.
Ukoliko su bile čedne. Lovci nisu taknuli Mistle, pošto su prethodno proverili da
li je čedna. Posle tog proveravanja Mistle je cele noći jecala.

U dolini reke Velde banda nilfgardskih marodera razbila je karavan lovaca i
do nogu ih potukla. Pobili su sve lovce i muške zarobljenike. Poštedeli su samo
devojke. Devojke nisu znale zašto su pošteđene. Ta neosvešćenost nije dugo
potrajala.

Mistle je bila jedina koja je preživela. Iz jarka u koji su je bacili golu,
pokrivenu modricama, prljavštinom, blatom i skorelom krvlju, izvukao ju je Ase.
Sin seoskog kovača koji je jurio za Nilfgardijcima tri dana, poludeo od želje za
osvetom zbog onoga što su maroderi učinili njegovom ocu, majci i sestrama, a
što je on, sakriven u konoplji, bio prinuđen da gleda.

Jednog dana svi su se sreli na proslavi Lamasa{40}, praznika žetve, u jednom
seocetu u Gesou. Rat i beda tada još nisu bili previše zahvatili područje iznad
gornje Velde – seljaci su bučnom pesmom i igrom tradicionalno svetkovali
početak Meseca srpa.

Nisu se dugo tražili u razdraganoj gomili. Suviše toga ih je izdvajalo od
drugih. Suviše toga ih je vezivalo. Zajednička im je bila sklonost ka vrištećoj,
maštovitoj odeći, ka opljačkanom nakitu, lepim konjima, mačevima, koje nisu
skidali čak ni kad su igrali. Izdvajali su ih arogancija i oholost, samouverenost,
podrugljiva kočopernost i neobuzdanost.

I prezir.
Bili su deca vremena prezira. I samo prezir su osećali za druge. Samo snaga
je za njih bila važna. Vičnost u vladanju oružjem, koju su brzo stekli na
drumovima. Odlučnost. Brz konj i oštar mač.
I drugovi. Drugari. Pajtaši. Jer onaj ko je sam, taj mora da propadne – od
gladi, od mača, od strele, od seljačkih levči, od vešala, u požaru. Ko je sam, taj
propada – proburažen, umlaćen, izudaran, ukaljan, kao igračka koja ide iz ruke
u ruku.
Sreli su se za Praznik žetve. Sumorni, turobni, štrkljasti Giselher. Mršavi,

dugokosi Kajli, zlokobnih očiju i usana iskrivljenih u gadnu grimasu. Rif, koji je
stalno govorio s nilfgardskim akcentom. Visoka, dugonoga Mistle, ostrižene
kose boje slame koja je štrčala kao četka. Krupnooka i živopisna Iskra, tanana i
lepršava u plesu, brza i ubojita u borbi, tankih usana i sitnih vilenjačkih zuba.
Plećati Ase, svetle, grgurave, paperjaste brade.

Harambaša je postao Giselher. A sebe su prozvali Pacovi. Neko ih je jednom
tako nazvao i to im se dopalo.

Pljačkali su i ubijali, a njihova svirepost postala je poslovična.
Isprva su ih nilfgardski prefekti omalovažavali. Bili su sigurni da će im, kao i
druge bande, brzo pasti šaka, da će biti žrtva zajedničkih akcija razjarenog
seljaštva, da će se sami među sobom poubijati onda kad zgrnuti plen u njima
izrodi alavost što će trijumfovati nad banditskom solidarnošću. Kada su posredi
bile druge bande, prefekti se u tom pogledu nisu varali, ali su se za Pacove
prešli. Jer su Pacovi, deca prezira, prezirali plen. Napadali su, pljačkali i ubijali
zabave radi, a konje, stoku, žito, krmu, so, katran i sukno koje su otimali vojnim
prevoznicima delili su po selima. Na krojače i zanatlije nemilice su rasipali zlato i
srebro, trošeći na ono što su iznad svega voleli – oružje, odeću i nakit. Darivani
ljudi su ih hranili, pojili, gostili i skrivali, i nisu odavali pacovska skrovišta i
bogaze čak ni kad su ih Nilfgardijci i Nisirci do krvi šibali.
Prefekti su ustanovili veliku nagradu – i isprva su se našli oni koji su se
polakomili na nilfgardsko zlato. Ali onda je kolibe potkazivača preko noći
zahvatao plamen, a nad beguncima od požara ubrzo su sevale oštrice avetinjskih
jahača koji su kružili u dimu. Pacovi su napadali pacovski. Tiho, izdajnički,
okrutno. Pacovi su obožavali da ubijaju.
Prefekti su pribegli oprobanim načinima za borbu protiv drugih bandi –
nekoliko puta pokušavali su da ubace izdajnika u redove Pacova. Nije im uspelo.
Pacovi nisu nikog prihvatali. Solidarna i zbratimljena šestorka koju je iznedrilo
vreme prezira nije želela strance. Prezirala ih je.
Do dana kada se pojavila kao akrobatkinja gipka, ćutljiva devojka pepeljaste
kose o kojoj Pacovi nisu znali ništa.
Ništa sem toga da je bila ista kao i oni, da je bila ista kakvi su svi oni nekada
bili. Usamljena i puna tuge, puna žalosti za onim što joj je otelo vreme prezira.
A kad nastupi vreme prezira, onaj ko je sam mora umreti.
Giselher, Kajli, Rif, Iskra, Mistle, Ase i Falka. Prefekt iz Amarila beskrajno se
začudio kada su mu saopštili da Pacovi sada vršljaju usedmoro.

*
– Usedmoro? – začudio se prefekt iz Amarila, gledajući u vojnika s
nevericom. – Bilo ih je sedmoro, a ne šestoro? Jesi li siguran?
– Tako mi zdravlja – nerazgovetno reče jedini vojnik koji je preživeo masakr.
Zaklinjanje u zdravlje bilo je i te kako na mestu – vojnikova glava i polovina
njegovog lica bili su u zavojima – prljavim, krvlju natopljenim. Prefekt, učesnik
brojnih bitaka, znao je da je vojniku udarac zadat odozgo – samim krajem
oštrice, udarcem sleva, udarcem preciznim, koji zahteva veštinu i brzinu,
udarcem koji nišani u desno uvo i obraz, u mesta koja nisu zaštićena ni šlemom,
ni gvozdenom kragnom.
– Pričaj.
– Išli smo obalom Velde prema Turnu – poče vojnik. – Bilo nam je
naređeno da pratimo jednu turu robe gospodina Evertsena na jug. Napali su nas
na srušenom mostu dok smo se prevozili preko reke. Jedna kola su se zaglibila,
pa smo ispregnuli konje iz drugih kola da ih izvučemo. Ostatak konvoja je
otišao, ja sam ostao s petoricom i s komornikom. I tada su nas zaskočili. Pre
nego što su ga ubili, komornik je stigao da vikne da su to Pacovi, a potom su
nam već bili za petama... I potukli nas do nogu. Kad sam to video...
– Kad si to video – iskrevelji se prefekt – obo si konja mamuzama. Ali
prekasno da bi spasao svoju kožu.
– Stigla me je – obori glavu vojnik – upravo ta sedma, koju na početku
nisam video. Devojčurak. Skoro derle. Mislio sam da su je Pacovi ostavili u
pozadini jer je mlada i neiskusna.
Prefektov gost, koji je dotad sedeo zaklonjen, sada se promolio iz senke.
– To je bila devojka? – pitao je. – Kako je izgledala?
– Kao i svi oni. Izmazana bojama kao vila, šarena kao papagaj, nakinđurena,
odevena u somot i brokat, na glavi kapa s perima...
– Plavokosa?
– Verovatno, gospodaru. Kad sam je video, doleteo sam na konju, misleći da
ću poseći nju jednu za svoje drugove, da ću krvlju krv naplatiti... Prikrao sam joj
se s desne strane, da bih lako i bez muke udario... Kako je to izvela, ne znam.
Ali promašio sam je. Kao da sam utvaru ili priviđenje sekao... Ne znam kako je
ta đavolica to učinila... Iako sam bio zaklonjen, ona me je pogodila. Pravo po
njušci... Gospodaru, ja sam se i u Sodenu borio, i u Alderzbergu. A uspomenu
za ceo život na licu ću sad od te nakinđurene cure da nosim...

– Budi srećan što si živ – obrecnu se prefekt, gledajući u svog gosta. – I
raduj se što su te posečenog u pohodu našli. Sada ćeš biti junak. Da si zbrisao
bez borbe, da mi bez uspomene na licu raportiraš o gubitku tovara i konja, učas
bi mi na vešalima petom o petu lupkao! Hajde sad, odmarširaj. U lazaret.

Vojnik izađe. Prefekt se okrenu prema gostu.
– Vidite i sami, presvetli gospodine koroneru, da ovde nije lako obavljati
službu, da nema mira, da su ruke pune posla. Tamo, u prestonici, vi mislite da
se u provincijama zazjava, loče pivo, cure štipaju i uzima mito. Niko i ne
pomišlja na to da se ovamo pošalje više ljudi ili više para, samo stižu naređenja:
daj, uradi, nađi, sve u stanje pripravnosti, od svitanja do sumraka leti na sve
strane... A glava ti puca od sopstvenih problema. Bandi kao što su Pacovi, koji
vršljaju ovuda, ima pet ili šest. Istina, Pacovi su najgori, ali nema dana...
– Dosta, dosta – napući usne Stefan Skelen. – Jasno mi je čemu treba da
služi to vaše jadikovanje, gospodine prefekte. Ali za džabe jadikujete. Od izdatih
naređenja niko vas neće osloboditi, na to ne računajte. Pacovi ili ne-Pacovi,
bande ili nebande – potrage i dalje morate da vodite. Svim dostupnim
sredstvima – do daljeg! Takva je careva naredba.
–Tražimo već tri nedelje – iskrevelji se prefekt. – I nismo baš sigurni koga ili
šta tražimo – utvaru, duha, ili iglu u plastu sena. A kakav je rezultat? Samo mi je
nekoliko ljudi nestalo bez vesti, nesumnjivo su ih razbojnici ili hajduci ubili.
Kažem vam još jednom, gospodine koroneru, ako do sada nismo našli tu vašu
devojku, nećemo je ni naći. Čak i da je takva bila ovde, u šta sumnjam.
Verovatno je...
Prefekt prekide, zamisli se, gledajući koronera ispod oka.
– A ta cura... Ta sedma koja je sa Pacovima...
Šumska Sova omalovažavajuće odmahnu rukom, trudeći se da njegov gest i
izraz lica deluju ubedljivo.
– Ne, gospodine prefekte. Ne očekujte previše lako rešenje. Ulickana
poluvila ili druga razbojnica u brokatu sigurno nije devojka koja nam treba. To
sigurno nije ona. Nastavite da tražite. To je naređenje.
Prefekt se namrgodi, pogleda kroz prozor.
– A s tom bandom – prividno ravnodušnim glasom reče koroner cara
Emhira, Stefan Skelen, zvani Šumska Sova – s tim Pacovima ili kako već...
Dovedite ih u red, gospodine prefekte. U provinciji treba da vlada red. Prionite
na posao. Hvatajte to i vešajte, bez prenemaganja i kerefeka. Sve!

– Lako je to reći – promrmlja prefekt. – Ali učiniću što je u mojoj moći,
uverite u to cara. Pri svem tom, mislim ipak da bi tu sedmu devojku iz Pacova
vredelo živu ostaviti, sigurnosti radi...

– Ne – prekide ga Šumska Sova, pazeći da ga glas ne oda. – Bez ikakvih
izuzetaka, sve ih obesite. Celu sedmorku. Nećemo više za njih da čujemo.
Nećemo više ni reč o njima da čujemo.

{1} Funkcije lokalne uprave u franačkoj državi XII veka: ’prevo’ je upravljao

kraljevskim posedom u određenom okrugu, imao je policijsku i sudsku vlast;

’baji’ (kraljevski činovnik) stajao je na čelu bajaža (nekoliko ujedinjenih

prevostava). (Prim. prev.)
{2} Čovek za sve. (Prim. prev.)
{3} Fina glatka hartija. (Prim. prev.)
{4} Otpaci, trunje od lana i konoplje. (Prim. prev.)
{5} U srednjovekovnom carstvu marka je bila posebna vojna oblast po

perifernim oblastima, na njenom čelu stajao je markgrof. (Prim. prev.)
{6} 'Lov zastavicama', kojim se uspešno love zveri-predatori, pogonom ili

čekanjem. (Prim. prev.)
{7} Strele za samostrel, kraće ali teže od običnih strela. (Prim. prev.)
{8} Najamnik. (Prim. prev.)
{9} Novčana jedinica. (Prim. prev.)
{10} Dažbina za vojne potrebe. (Prim. prev.)
{11} Claustrum (lat.) – unutrašnji otvoreni hodnik, galerija na stubovima. (Prim.

prev.)
{12} Radni mantil. (Prim. prev.)
{13} Potraga. (Prim. prev.)
{14} Desetak sela. (Prim. prev.)
{15} Podzemni hodnik. (Prim. prev.)
{16} Doslovno 'Kralj Jova'. (Prim. prev.)
{17} Slamnato strašilo. (Prim. prev.)
{18} Vrsta kratkog noža. (Prim. prev.)
{19} Džinovski samostrel. (Prim. prev.)
{20} Vrsta dugog koplja sa dvokrakim ispustom na donjem delu bodila. (Prim.

prev.)
{21} Postelja (arh.). (Prim. prev.)
{22} Demon koji uzima obličje lutajuće vatre iznad močvara. (Prim. prev.)
{23} Galerija sa otvorima za bacanje kamenja ili vrele smole. (Prim. prev.)
{24} Vrsta manjeg katapulta. (Prim. prev.)
{25} Srednjovekovna opsadna sprava. (Prim. prev.)
{26} Opsadno oružje većeg kalibra. (Prim. prev.)

{27} Vrsta otvorenog šlema širokog ronda. (Prim. prev.)
{28} Guisarme (fr.) – dugo koplje sa kukom sa strane. (Prim. prev.)
{29} Obredna svetkovina u čast završetka žetve. (Prim. prev.)
{30} La fraise (fr.) – okrugla, naborana bela kragna u XVI i XVII veku. (Prim.

prev.)
{31} Torques (keltski) – okovratnik u obliku prstena, simbol religijske i svetovne

vlasti. (Prim. prev.)
{32} Slikarska tehnika kombinacije svetlih i tamnih delova. (Prim. prev.)
{33} Gigantski pauk-kraba. (Prim. prev.)
{34} Vrsta koplja. (Prim. prev.)
{35} Seoski knez. (Prim. prev.)
{36} Udarac iz okreta u mačevanju. (Prim. prev.)
{37} Konjičko lovačko koplje sa kukom na vrhu. (Prim. prev.)
{38} Ukrasni remen za sablju. (Prim. prev.)
{39} Ubirač poreza. (Prim. prev.)
{40} Lammas-day (engl.) - srednjovekovni praznik žetve koji se proslavljao prvog

avgusta. (Prim. prev.)