Single & Single - John Le Carre

Džon Le Kare SINGL & SINGL Prevele s engleskog: Milena Bumbulović Jelena Bumbulović

Naslov originala John Le Kare SINGL & SINGL

POGLAVLJE 1. Ovaj pištolj nije pištolj. Ili je to makar bilo g. Vinserovo čvrsto uverenje, kada je mladi Aliks Hoban, generalni direktor za sektor Evrope i izvršni rukovodilac TransFinansija Beč, Petersburg, Istanbul, uvukao bledu ruku u džep svog italijanskog sakoa i odatle izvukao nešto što nije bilo ni platinasta tabakera, ni gravirana vizitkarta, već elegantni plavo-crni automatski pištolj, i uperio ga sa razdaljine od samo desetak santimetara u koren Vinserovog kljunastog, ali nevelikog nosa. Ovaj pištolj ne postoji. To je, sa pravnog aspekta, nedopustiv dokaz. To zapravo nije nikakav dokaz. To je nepostojeći pištolj. G. Alfred Vinser je bio advokat, a za jednog advokata, činjenice su postojale zato da bi bile podvrgnute ispitivanju. Sve činjenice. Što bi neka činjenica laiku delovala uverljivije, tim pre bi svaki savestan advokat morao dati sve od sebe da je opovrgne. A Vinser bi u ovom momentu dao sve, samo da ovu činjenicu uspe da opovrgne. Ipak, od zaprepašćenja je ispustio svoju aktovku. Čuo je kako je pala, osetio je kako se na tren zadržala u njegovoj ruci, da bi zatim krajičkom oka uhvatio senku tašne kraj svojih nogu: moja tašna, moje pero, moj pasoš, moja avionska karta i čekovi. Moje kreditne kartice, dokazi o mom postojanju. Ipak se nije sagnuo da je podigne, mada je koštala čitavo bogatstvo. Ostao je ukopan u mestu, nemo zureći u nepostojeći pištolj. Ovaj pištolj nije pištolj. Ova jabuka nije jabuka. Vinser se prisećao mudrih reči svog mentora od pre četrdeset godina, kada je taj veliki čovek žustro izvukao zelenu jabuku iz dubina svog pocepanog sportskog sakoa i visoko mahnuo njome po vazduhu, pokazujući je svojoj, uglavno ženskoj publici: - Ovo možda izgleda kao jabuka, moje dame, možda miriše kao jabuka, pod prstima podseća na jabuku - namignuo je - ali, da li zvuči kao

jabuka - prodrma je - da li se seče kao jabuka? - Iz fioke svog stola izvukao je stari nož za hleb i udario po jabuci. Jabuka se pretvorila u gipsane krhotine. Salve smeha dok je veliki čovek gazio krhotine vrhom svoje sandale. Ali, Vinserovo nemarno prebiranje po uspomenama se nije tu završilo. Od mentorove jabuke, brzinom svetlosti prebacio se na svog piljara iz Hempsteda u kome je živeo i čitavim svojim bičem žudeo da i sada bude tamo: raspoložen, nenaoružani snabdevač jabukama u veseloj kecelji i slamnatom šeširu koji je pored jabuka prodavao i lepe sveže špargle koje je Bani, Vinserova žena, volela, čak i ako joj se nisu uvek sviđale one koje bi njen suprug doneo. Zelene, zapamti Alfrede, i to one koje su izrasle iznad zemlje, nikada bele... gurajući mu pijačnu korpu u ruke. I samo ako im je sezona, one iz staklenika nikad nemaju dobar ukus. Zašto sam to uradio? Zašto moram da se oženim nekim kako bih shvatio da ga ne volim? Zašto ne mogu da zauzmem stav pre nego što se nešto desi, a ne onda kada je već kasno? Čemu inače služe studije prava, ako ne da nas zaštite od samih sebe? Dok mu je užasnut mozak istraživao svaku mogućnost za spas, Vinser se spokojno prepustio putovanju u unutarnju stvarnost. To ga je okrepilo, pa makar na delić sekunde, u situaciji kada se suočavao sa nestvarnošću pištolja uperenog u sebe. Ovaj pištolj još uvek ne postoji. Ali, Vinser nije mogao da odvoji pogled od njega. Nikada do sada nije video pištolj iz te blizine, nikada nije bio obavezan da tako intimno proučava nijansu boje, liniju, oznake, uglačanost i oblik, sve to upereno u njega pod bleštavim zracima sunca. Da li to puca kao pištolj? Da li ubija kao pištolj, uništava kao pištolj, pretvarajući lice i glavu u krhotine slične gipsanim? Hrabro se pobunio protiv ove smešne mogućnosti. Ovaj pištolj ne postoji, apslutno ne postoji! To je himera, trik belog neba, vrućine i toplotnog udara. To je imaginarni pištolj koji su stvorili loša hrana, loši brakovi i dva iscrpljujuća dana zagušljivih konsultacija, uznemiravajućih vožnji limuzinom kroz sparan, prašnjav, saobraćajem zagušen Istanbul, vrtoglav ranojutarnji let privatnog džeta Trans-Finansija preko tamnih planinskih masiva centralne Turske, samoubistvena tročasovna vožnja preko vijugavih priobalnih puteva i oštrih krivina usečenih u litice od crvene stene, ovaj bezvodni veliki kamen rtova zasutim pasjakovinom, ova raspuknuta košnica na blizu dve hiljade

metara nad istočnim Mediteranom, sa jutarnjim suncem koje se približavalo zenitu i Hobanovim neustrašivim pištoljem (koji je i dalje tu, i dalje fantazma) prodire poput hirurga u moj mozak. Zatvorio je oči. Vidiš? Rekao je Bani. Nema pištolja. Ali Bani se po običaju dosađivala, moleći ga da se sam zabavlja a da nju ostavi na miru, pa se on umesto toga obratio Sudu, nešto što već trideset godina nije uradio: Vaša visosti, zadovoljstvo mi je da obavestim ovaj Sud da je predmet Vinser protiv Hobana na prijateljski način razrešen. Vinser prihvata da je pogrešio što je sugerisao kako je Hoban mahao pištoljem tokom njihovog sastanka na gradilištu u južnim turskim brdima. Zauzvrat, Hoban je pružio zadovoljavajuće objašnjenje svojih postupaka... A posle toga, iz navike ili iz poštovanja, obratio se svom predsedavajućem, generalnom direktoru i Svengaliju za poslednjih dvadeset godina, istoimenom osnivaču Kuće Singl’ jednom i jedinom Tigru Singlu: Vinser ovde, Tigre. Dobro sam, hvala vani, ser, a kako ste vi? Drago mi je što to čujem. Da, sve ide tačno onako kako ste predvideli i odgovori koje sam primio do sada su zadovoljavajući. Samo jedna sitnica... već je gotovo zaboravljeno... nikakva važna stvar... Hoban, koga je poslao naš klijent, ostavio mi je utisak da je potegao pištolj na mene. Ništa strašno, ali čovek više voli da unapred bude upozoren... Čak i kada je otvorio oči i ugledao pištolj na istom mestu kao i ranije, dok su ga Hobanove dečje oči zamišljeno odmeravale sa druge strane cevi a njegovi dečji prsti uvijali oko obarača, Vinser nije odstupio od svoje uloge advokata. Vrlo dobro, ovaj pištolj postoji kao predmet, ali ne kao pištolj. To je dečji pištolj. Zabavan, bezazlen, šala na tuđ račun. Hoban ga je kupio za svog malog sina. To je kopija pištolja i Hoban, u želji da unese malo razonode u ono što je za njega sigurno predstavljalo dugačke i iscrpljujuće pregovore, iz čiste šale razmahao se njime. Kroz svoje ukočene usne, Vinser je majstorski uspeo, da iscedi samouveren osmeh, držeći se svoje poslednje teorije. - Pa, to je impresivan argument, moram da priznam, g. Hobane - hrabro je izustio. - Šta želite da uradim? Da se odreknem svog honorara? Ali, kao odgovor jedino je čuo zakivanje mrtvačkih kovčega, što je požurio da pripiše buci koju su pravili zidari u maloj turističkoj luci preko puta zaliva, dok su zakucavali prozorske kapke, crepove i slavine u

poslednjem trenutku, žureći se da spreme kuće za nastupajuću sezonu, pošto su čitavu zimu proveli igrajući trik-trak. U svojoj žudnji da stvari vrati na normalu Vinser se naslađivao mirisima razređivača, let-lampi, ribe pečene na uglju, raznoraznih uličnih prodavača, i svim ostalim prijatnim i manje prijatnim aromama mediteranske Turske. Hoban je progunđao nešto na ruskom svojim kolegama. Vinser je čuo bat koraka iza sebe ali se nije usudio da okrene glavu. Ruke su povukle sako sa njegovih leđa, dok su ostali pretraživali njegovo telo... pazuho, rebra, kičmu, prepone. Sećanje na nežnije ruke istog časa je potisnulo neprijatnost koju su mu donosile ruke njegovih napadača, mada mu ono nije pružilo utehu dok su ga opipavali duž nogu, sve do listova i članaka, tražeći sakriveno oružje. Vinser nikada u životu nije nosio oružje, sakriveno ili javno, ako se^ne računa štap od trešnjinog drveta koji je nosio da bi terao besne pse i seksualne manijake kad god bi tokom šetnje skrenuo ka hampstedškoj pustopoljini radi uživanja u pogledu na džogerke. Nevoljno se prisetio Hobanovih mnogobrojnih pratilaca. Zaveden oružjem, nakratko je uobrazio kako se Hoban i on nalaze sami na brdu, licem u lice, ni sa kim oko sebe, situacija koju bi svaki advokat pokušao da okrene u svoju korist. Priznao je sebi da su, još otkako su napustili Istambul, Hobana posećivale krajnje čudne i neukusne spodobe. Sinjor d'Emilio i m’sje Fransoa su im se pridružili na odlasku sa istambulskog aerodroma, sa mantilima preko ramena, tako da im se ruke nisu ni videle. Vinser nije obraćao pažnju na njih. Još dvojica nepoželjnih su ih čekala u Dalamanu, opremljeni sopstvenim mrtvački crnim lendroverom i vozačem. Iz Nemačke su, kako je Hoban objasnio, predstavljajući mu taj par, doduše ne po imenu. Možda i jesu iz Nemačke, ali kako je Vinser čuo, govorili su samo turski i bili su obučeni u crna pogrebnička odela, kakva su nosili turski seljaci kad bi pošli nekim poslom u grad. Još neke ruke su zgrabile Vinsera za kosu i ramena, bacivši ga na kolena, na peskovitu stazu. Čuo je klepetanje kozjih zvona i učinilo mu se da se to oglašavaju zvona crkve Svetog Jovana u Hempstedu, obeležavajući njegovu sahranu. Nečije ruke su mu izvadile sitniš iz džepa, naočare i maramicu. Drugi su podigli njegvu dragocenu aktovku; njemu se činilo da je u nekoj noćnoj mori: njegov identitet, njegova sigurnost šetaju od jednog do drugog para ruku, tašna od prekrasne crne kože vredna šest stotina funti, kupljena na

brzinu na ciriškom aerodromu parama sa računa za rezervni fond, koji ga je Tigar naterao da otvori. Pa, sledeći put kada se budeš osetio darežljivim, možeš da mi kupiš neku pristojnu tašnu, žalila se Bani svojim visokim nazalnim glasom koji je obećavao da prava kuknjava tek predstoji. Odseliću se, pomislio je. Bani će dobiti Hempsted, a ja ću da kupim stan u Cirihu, u jednoj od onih novih, stepenasto podignutih kuća na padini. Tigar će razumeti. Pogledaj samo kako on živi! Vinserov vidik je odjednom bio prekriven žutom mrljom; ispustio je krik u agoniji. Čvornovate ruke su mu zgrabile zglobove, povukle ih unazad i zavrnule u suprotnom smeru. Njegov krik se odbijao od jednog do drugog brda, nestajući u daljini. U početku blago, kao što bi to zubar uradio, nečije ruke su mu podigle glavu, a onda ga naglo povukle za kosu, nateravši ga da pogleda u sunce. - Stanite - naredio je glas na engleskom i Vinser je žmirnuo u zainteresovanu, pepeljastu priliku senjor d'Emilija, sedokosog muškarca Vinserovog godišta. - Senjor d'Emilio je naš konsultant iz Napulja - rekao je Hoban svojim otegnutim, lošim rusko-američkim akcentom, koji je pokupio sam bog zna gde. - Baš mi je drago - odvratio je Vinser, imitirajući Tigrov otegnuti način govora, koji bi ovaj koristio kad god bi želeo da pokaže kako nije impresioniran, i počastio ga mlakim osmehom. Sputan u pesku, ruku i ramena koji su vrištali od ubitačnog bola, Vinser je od sveg srca poželeo da je ukazao poštovanje senjor d'Emiliju kada je za to imao priliku. D'Emilio je šetao padinom i Vinser je poželeo da šetaju zajedno, ruku pod ruku, kao drugari, kako bi on ispravio svaki loš utisak koji je možda ostavio na senjor d'Emilija. Ali, bio je nateran da ostane da kleči, glave okrenute ka vrelom suncu. Čvrsto je zatvorio kapke, ali sunčevi zraci su nastavili da mu kupaju ženice žutom bujicom svetla. Klečao je, zategnut i uspravan; bol koji je počinjao da oseća u kolenima bio je isti onaj koji mu je parao ramena u naizmeničnim talasima. Brinuo se za svoju kosu. Nikada nije poželeo da je ofarba, osećao je samo sažaljenje prema onima koji su to činili. Ali kada ga je frizer nagovarao da samo jedanput nijansira kosu i onda se odluči da li će to stalno činiti, Bani mu je naredila da tako i uradi. Kako ti misliš da se ja osećam, Alffede? Idem okolo sa sedokosim starcem kao

svojim mužem? Ali draga, moja kosa je bila iste ove boje kada sam se oženio tobom! Tim gore po mene, glasio je njen odgovor. Trebalo je da poslušam Tigrov savet i smestim je u neki stan. Trebalo je da je otpustim sa mesta sekretarice i zadržim je samo kao ljubavnicu, da ne trpim poniženja što sam njen muž. Nemoj da se ženiš njome, Vinsere, kupi je! Na duge staze, jevtinije je, uvek je tako, ubeđivao ga je Tigar... a onda im je dao dve nedelje na Barbadosu kao poklon za medeni mesec. Otvorio je oči. Pitao se gde li mu je šešir, elegantan panama šešir što ga je kupio u Istambuiu za šezdeset dolara. Video je da ga njegov prijatelj d'Emilio nosi, na opšte veselje Turaka u tamnim odelima. Prvo su se smejali zajedno. Onda su se okrenuli i piljili u Vinsera sa odabranog mesta na brdu, negde na pola puta do vrha, kao da je u pitanju bila obična dečja igra. Mrzovoljni. Zamišljeni. Posmatrači, a ne učesnici. Bani, koja me gleda dok vodim ljubav sa njom. Lepo se provodiš, tamo dole, zar ne? Pa, hajde požuri, spava mi se. Bacio je pogled na vozača džipa koji ga je odvezao do podnožja planine. Čovek ima ljubazno lice, on će me spasiti. Ima i ćerku koja se udala u Izmiru. Ljubazno lice ili ne, vozač je zaspao. U turskom, pogrebnički crnom „lendroveru”, malo dalje na putu, drugi vozač je sedeo otvorenih usta, blenući ispred sebe, ne videći ništa. - Hoban - reče Vinser. Senka mu je pala preko očiju, a sunce je bilo u zenitu, pa tako onaj ko je bacao tu senku mora da je stajao sasvim blizu. Osetio se pospanim. Dobra ideja. Probudi se negde drugde. Škiljeći na dole kroz trepavice mokre od znoja video je par cipela od krokodilske kože koje su izvirivale ispod elegantnih nogavica. Malo je podigao pogled i prepoznao tamnu, ljubopitljivu priliku m'sje Fransoa, još jednog od Hobanovih satrapa. M'sje Fransoa je naš zemljomer. On će premeriti predviđeno mesto, rekao je Hoban na istambulskom aerodromu, i Vinser je nažalost podario zemljomeru isti onaj mlaki osmeh koji je dodelio i senјог d'Emiliju. Jedna od krokodilskih cipela se pomakla i Vinser se u svom polubunovnom stanju zapitao da ne namerava možda m'sje Fransoa da ga udari, ali izgleda da nije nameravao. Držao je nešto ispred Vinserovog lica. Džepni kasetofon, pomislio je Vinser. Znoj ga je pekao u očima. On hoće da kažem nešto, da poručim nešto mojima, od kojih će da traže otkupninu za mene: Tigre, ser, Alfred Vinser ovde, poslednji iz loze Vinsera, kako ste

običavali da me zovete, hoću da vam kažem kako je sa mnom sve u redu, nemojte da se brinete, sve je OK. Ovi dobri ljudi se sjajno brinu o meni. Naučio sam da poštujem njihove ciljeve, koji god da su, i kada me za koji minut kako su obećali, budu oslobodili, hrabro ću ih zastupati u svim svetskim forumima javnog mnjenja. Oh, zaista se nadam da vam to neće smetati, ali obećao sam isto to i u vaše ime, oni bi jako voleli ako biste stavili svoju moć ubeđivanja u njihovu službu... Drži ga prislonjenog na moj drugi obraz. Mršti se. To ipak nije kasetofon, to je termometar. Ne, nije, to je ona stvarčica za merenje pritiska, plaše se da ne padnem u nesvest. Vraća je u džep. Kreće uzbrdo da se pridruži dvojici nemačkih Turaka i senjor d'Emiliju u mom panama šeširu. Vinser je otkrio da je, od napora da poništi neprihvatljivo, urinirao. Hladno-vlažna mrlja formirala se unutar leve nogavice njegovog tropskog odela i on ništa nije mogao da učini da je sakrije. Nalazio se u limbu, užasnut. Prebacivao se na druga mesta. Sedeo je do kasno za svojim stolom u kancelariji jer nije mogao više da podnese čekanje da se Bani neraspoložena, crvenih obraza vrati kući iz posete svojoj majci. Bio je sa svojom debeljuškastom prijateljicom iz Čizvika, koju je nekad voleo, i ona ga je vezala pojasom svoje kućne haljine koji je držala u gornjoj ladici, za okvir kreveta. Nalazio se bilo gde, apsolutno bilo gde, samo ne ovde, na ovom brdu iz Pakla. Zaspao je, ali je nastavio da kleči iskošen i ukočen od bolova. U pesku se sigurno nalaze komadići školjki ili kremena, jer je mogao da ih oseti kako mu probijaju čašice na kolenima. Stara grnčarija, setio se. Brda su obilovala starorimskom grnčarijom, a rečeno mu je da sadrže i zlato. To je koliko juče istaknuo Hobanovom pratiocu tokom svoje rečite prezentacije investicionih planova Kuće Singl, u kancelariji dr-a Mirskija u Istambulu. Takvi slikoviti detalji su jako primamljivi za neupućene investitore, pogotovo neotesane Ruse. Zlato, Hobane! Blago, Hobane! Prastare civilizacije, pomislite samo na to! Govorio je briljantno, provokativno, virtuozna predstava. Čak je i Mirski, koga je Vinser u potaji držao za skorojevića i moguću prepreku, morao da mu čestita: - Vaš projekat je tako zakonit, da bi ga trebalo zabraniti - riknuo je, i uz bučan smeh jednog Poljaka, pljesnuo ga tako snažno po ramenima da su mu se kolena skoro sudarila. - Molim vas. Pre nego što vas ubijem, g. Vinsere, naloženo mi je da vam

postavim nekoliko pitanja. Vinser ništa od ovoga nije shvatao. Ništa nije čuo. Bio je mrtav. - Vi ste u prijateljskim odnosima sa g. Rendijem Mesingamom? - pitao je Hoban. - Poznajem ga. - Koliko dobro? Koji su odgovor hteli? Vinser je vrištao u sebi. Jako dobro? Nimalo? Srednje dobro? Hoban je ponavljao svoje pitanje, istrajno ga vičući. - Opišite molim vas, tačan stepen prijateljstva između vas i g. Rendija Mesingama. Jasno govorite, molim. I glasno. - Znam ga. Ja sam mu kolega. Obavljam pravne poslove za njega. U dobrim smo, kolegijalnim odnosima, ali nismo bliski prijatelji - mumlao je Vinser, pokušavajući da sve opcije ostavi otvorenim. - Glasnije, molim. Vinser je ponovio sve, ovog puta glasnije. - Nosite veoma modernu kriket kravatu, g. Vinser. Opišite nam, šta ta kravata predstavlja, molim vas. - Ovo nije sportska kravata! - Vinseru se neočekivano povratila hrabrost. - Tigar igra kriket, a ne ja! Uhvatili ste pogrešnog čoveka, vi idioti! - Proveravamo - reče Hoban nekome uzbrdo. - Šta proveravate? - hrabro je zahtevao Vinser. Hoban je čitao iz Gučijevog molitvenika od kestenjaste kože, koji je držao otvoren ispred svog lica, ali pod takvim uglom da ne smeta cevi automata. - Pitanje - deklamovao je, svečan kao gradski telal. - Ko je odgovoran, molim vas, za konfiskovanje broda Slobodan Talin, koji je išao iz Odese za Liverpul, prošle nedelje? - Odakle bih ja znao šta se dešava sa brodovima? - ratoborno je pitao Vinser, još uvek se osećajući hrabrim. - Mi smo finansijski savetnici, a ne špediteri. Neko ima novac, potreban mu je savet, onda dođe kod Singla. Kako je on došao do tog novca, njegova je stvar. Dokle god se ponaša zrelo u vezi s tim. Zrelo da ujedu. Zrelo jer je Hoban samo jedno ružičasto prasence, tek rođeno. Zrelo jer je Mirski jedan običan, agresivan poljski pozer, bez obzira na sve titule koje je nanizao ispred svog imena. Odakle doktor, uostalom?

Čega? Hoban je ponovo bacio pogled uzbrdo, liznuo prst i okrenuo sledeću stranu svog molitvenika. - Pitanje. Ko je dostavio informacije italijanskoj policiji o specijalnom konvoju kamiona koji se vraćao iz Bosne u Italiju tridesetog marta ove godine, molim? - Kamioni? Odkud ja da znam nešto o specijalnim kamionima! Znam isto onoliko koliko vi znate o kriketu! Naložite mi da vam odrecitujem imena i datume rođenja i smrti švedskih kraljeva, imaćete više sreće. Zašto baš švedskih? Pitao se. Kakve veze ima Švedska sa bilo čim? Zašto razmišlja o švedskim plavušama, dugih belih budna, švedskom hrskavom hlebu, pornografskim filmovima? Zašto živi u Švedskoj kada umire u Turskoj? Nema veze. Hrabrost ga još uvek nije napustila. Jebeš glupog prcoljka, pištolj ili ne pištolj. Hoban je okrenuo drugu stranu svog molitvenika, ali je Vinser bio brži. Poput Hobana, urlikao je iz sveg glasa: - Ne pitajte mene, jeste li čuli?... - dok ga snažan udarac Hobanove noge u levu stranu vrata nije srušio na zemlju. Nije imao osećaj da pada, osetio je samo kada je stigao. Sunce se pomračilo, video je noc i osetio kako mu se glava ugnezdila u prijateljsku stenu i znao da je izgubio deo vremena u nesvesti, a to nije bilo vreme koje bi želeo da se vrati. Hoban se u međuvremenu ponovo latio čitanja: - Ko je sproveo, istovremeno u šest zemalja, konfiskaciju kompletnih brodova i robe koji direktno ili indirektno pripadaju građevinskoj kompaniji Prva Zastava iz Andore i njenim podružnicama? Ko je pružio informacije međunarodnim policijskim organima, molim? - Kakva konfiskacija? Gde? Kada? Ništa nije konfiskovano! Niko nije pružio informacije. Vi ste ludi, Hobane! Potpuno ludi. Čujete li me? Ludi! Vinser je još u.vek ležao, ali u svom besu pokušavao je da se ponovo podigne na kolena, koprcajući se i previjajući poput ranjene životinje, boreći se da ukopa stopala ispod sebe, samo da bi opet pao na stranu. Hoban je postavljao nova pitanja, ali Vinser je odbijao da ih sluša... pitanja o uzaludno plaćenim provizijama, o navodno prijateljski raspoloženim lučkim službenicima koji su pokazali svoje pravo lice, o svotama novca prebačenog na račune dan рге nego što su ti računi zamrznuti. Ali, Vinser je odbio da sluša bilo šta od toga. - To je laž! - povikao je. - Singl je pouzdana i poštena firma. Interesi

naših klijenata su od najveće važnosti. - Slušaj me i kleči - naredio je Hoban. Vinser je nekako uspeo, i pored svog novopronađenog dostojanstva, da klekne i sluša. Napregnuto. Netremice. Netremice, kao da je Tigar zahtevao njegovu pažnju. Nikada u svom životu nije slušao tako snažno, tako usrdno, slatku prateću muziku univerzuma kao sada, u naporu da priguši onaj jedini zvuk koji je odbijao da čuje, Hobanovo škripavo rusko-američko otezanje. Sa zadovoljstvom je osluškivao kreštanje galebova koji su se takmičili sa udaljenim zavijanjem mujezina, šuštanje mora kada povetarac pređe preko njegove površine, zveckanje izletničkih čamaca u zalivu, dok su se spremali za nastupajuću sezonu. Video je devojku iz svoje rane mladosti kako kleči u polju maka i uplašio se kao i nekada što se uplašio, ne smogavši snage da pruži ruke ka njoj. Obožavao je prestrašenom, ispunjavajućom ljubavlju sve arome, dodire i zvuke zemlje i nebesa, dokle god to nije bila Hobanova otegnuta tutnjava njegove smrtne kazne. - Mi ovo zovemo kaznom za primer - objavio je Hoban, unapred pripremljenu izjavu iz svog molitvenika. - Glasnije - lakonski je naredio m'sje Fransoa sa brda, pa je Hoban ponovio svoju izjavu. - Naravno, ovo ubistvo je i iz osvete. Molim vas. Ne bismo bili ljudi kada ne bismo udovoljili i osveti. Ali mi takođe nameravamo da se ovaj naš gest razume i kao zvanični zahtev za nadoknadu. - Još glasnije. I jasnije. - I mi se iskreno nadamo g. Vinser, da će vaš prijatelj g. Tigar Singl, kao i međunarodna policija, shvatiti ovu poruku i iz nje izvući odgovarajući zaključak. Onda je viknuo nešto što je Vinser protumačio kao istu tu poruku prevedenu na ruski, zarad onog dela publike koji se ne bi mogao podičiti svojim engleskim jezikom. Ili je to možda bilo na poljskom, radi upućivanja jasnije poruke dr-u Mirskom? Vinser, koji je u trenutku izgubio moć govora, sada ga je opet dobio, iako je za početak bio sposoban samo za kratke rečenice, poput „vi niste normalni”, „kadija te tuži, kadija ti sudi”, i „sa Kućom Singl se ne treba šaliti”. Bio je prljav, bio je mešavina znoja, mokraće i blata. U svojoj borbi za opstanak, borio se sa nebitnim erotskim vizijama koje su pripadale nekom

marginalnom životu; pad na zemlju obložio ga je crvenom prašinom. Njegove sapete ruke bile su pravo mučenje za njega, a morao je i da podigne glavu da bi uopšte mogao da govori. Ali, uspeo je. Zauzeo je položaj. Njegov slučaj, kao što je to i prethodno tvrdio, bio je sledeći: on je de facto i de jure imun. Bio je advokat i zakon ga je štitio. On je iscelitelj a ne uništitelj, pasivni posrednik koji uživa veliki ugled, zvanični direktor i član odbora Kuće Singl sa kancelarijama u londonskom Vest Endu, bio je suprug i otac koji je uspeo, uprkos slabosti koju je osećao prema ženama i dva nesrećna razvoda, da sačuva ljubav svoje dece. Imao je ćerku kojoj se već sada smešila blistava karijera na pozornici. Zagrcnuo se od jecaja na pomen svoje ćerke, ali niko mu se nije pridružio u njegovoj žalosti. - Govorite malo glasnije! - savetovao ga je m'sje Fransoa, zemljomer. Vinserove suze su ostavljale tragove u prašini na njegovim obrazima, dajući im izgled razmazane šminke, ali on je nastavio i dalje pokušavajući da održi svoj položaj. Bio je specijalista preventivnog рогеskog planiranja i investicionog ulaganja, rekao je, povlačeći glavu unazad i vrišteći na belo nebo. Njegova specijalnost su bile of-šor kompanije, trustovi, luke, i utaja poreza. On nije bio mornarički advokat, kako je to dr Mirski tvrdio, nije bio nesmotreni preduzimač kao Mirski, nije bio gangster. Poslovao je pod okriljem zakona, prebacujući neformalnu aktivu na čvršću osnovu. Ovome je dodao i čitav niz drugih stvari koje je posedovao, počev od legalnih pasoša drugih zemalja, zatim različita državljanstva i neobavezujuće pravo boravka u preko tucet klimatski i fiskalno atraktivnih zemalja. Ali on nije bio... ponavlja nije, odvažno je insistirao... i nikada nije bio... upleten u ono što bi nazvao metodama akumuliran ja primarnog bogatstva. Setio se da Hoban ima nekakvu vojnu prošlost... ili je to bila vojnopomorska? - Mi smo naučnici, Hobane, kako ne shvataš? Učenjaci! Planeri! Stratezi! Ti si čovek od akcije, a ne mi. Ti i Mirski, ako ti je tako draže, pošto izgleda da obojica delite iste tajne! Niko nije aplaudirao. Niko nije rekao Amen. Ali, niko ga nije ni zaustavio i tišina kojom su ga okružili uverila ga je kako ozbiljno slušaju. Galebovi su prestali sa vikom. Moglo je da bude i vreme sieste, tamo preko zaliva. Hoban je ponovo gledao na svoj sat. Počeo je da se vrpolji: pokušavao je da drži obe ruke na pištolju i izvijao zglob ka unutra da bi video sat. Zlatan roleks. Nešto, za čim svi oni žude. Mirski takođe nosi

jedan. Od važan govor je vratio Vinseru snagu. Udahnuo je vazduh i iscedio nešto što bi trebalo da predstavlja prijateljski osmeh. U ludačkoj želji da ih pridobije, počeo je da blebeće nasumično odabrane delove svoje istambulske prezentacije od prethodnog dana. - To je tvoja zemlja, Hoban! Ti je poseduješ. Platio si šest miliona dolara u kešu... u dolarskim novčanicama, funtama, nemačkim markama, jenima, francima, slatkom korenju svih vrsta... korpe, koferi, sanduci, bez ikakvih pitanja sa naše strane! Sećaš se? Ko je to sredio? Mi smo! Ljubazni zvaničnici, tolerantni političari, uticajni ljudi... sećaš se? Singl ti je sve to pružio, prao tvoj prljav novac tako da se blistao od čistoće! Preko noći, sećaš se? Čuo si šta je Mirski rekao... naš ргојеkat je tako zakonit, da bi ga trebalo zabraniti. Pa, niko ga nije zabranio. Legalan je! Niko nije rekao da se seća. Vinseru je počelo da ponestaje daha i razuma. - Ugledna privatna banka, Hobane... mi... sećaš se? Registrovani u Monaku, nudimo ti da kupimo tvoju zemlju, kompletno. Da li ti prihvataš? Ne! Uzećeš samo papire, nikad keš! A naša banka se složila. Zato što smo mi ti, sećaš se? Mi i ti smo jedno, jedna duša u dva tela. Mi smo banka, ali koristimo tvoj novac da bi kupili tvoju zemlju! Ne možeš ubiti samog sebe! Ti i mi... smo jedno. Previše kreštavo. Opomenuo se. Sve je isključivo u službi cilja. Povuci se. Budi nepristrasan. Nemoj previše da se prodaješ,. To je Mirskijev problem. Deset minuta Mirskijevog blebetanja i ugovorena prodaja pada u vodu. - Pogledaj samo brojke, Hobane! Tu lepotu! Tvoje privatno selo u kome cveta turizam... proknjiženo na način na koji god ti hoćeš! Zamisli samo šta ćeš dobiti kada jednom budu počela ulaganja! Dvanaest miliona za puteve, kanalizaciju, struju, plaže, otvorene bazene, deset miliona za tvoje bungalove za iznajmljivanje, hotele, kasine, restorane i prateću infrastrukturu... i dete bi moglo da podigne vrednost na trideset miliona! Umalo nije dodao - čak bi i ti mogao, Hobane - ali se na vreme suzdržao. Da li su ga čuli? Možda bi trebalo da govori glasnije. Zaurlao je. D'Emilio se nasmešio. Naravno! D'Emilio voli kada neko govori glasno! Dobro, i ja to volim! Glasno znači slobodu. Glasno znači otvorenost, zakonitost, vidljivost! Glasno znači da se dečaci drže zajedno, da su ortaci, jedno! Glasno znači drugarstvo!

- Čak ti ni stanari neće biti potrebni, Hobane... u tvojim bungalovima... čitave prve godine! Ne pravi stanari... stanari duhovi u narednih dvanaest meseci, zamisli to! Stanari na papiru koji troše dva miliona nedeljno u radnjama, hotelima, diskotekama, restoranima i iznajmljenim bungalovima! Novac bi priticao pravo iz tvog džepa, kroz poslovne knjige, na legitimne račune evropskih banaka! Stvaraš trgovački rekord čist ko suza, za sve buduće kupovine akcija!... I ko je kupac akcija? Ti si! Ko je prodavač? Ti si! Ti prodaješ samom sebi, kupuješ od sebe, po sve višim i višim cenama! A Singl je tu kao tvoj berzanski posrednik, da obezbedi fer-plej, otvorenu igru, i osigura da stvari teku po planu! Mi smo tvoji prijatelji, Hobane! Mi nismo nepouzdan Mirski. Mi smo braća po oružju. Drugari! Tu smo kada ti zatrebamo. Čak i kada kola krenu nizbrdo, mi smo tu... - očajnički je citirao Tigra. Kiša je pljusnula iz vedrog neba, natapajući crvenu prašinu, kovitlajući mirise i crtajući nove brazde po Vinserovom zgrčenom licu. Video je d'Emilija kako je zakoračio napred i zaključio da je dobio ovaj slučaj i da će ga za nekoliko sekundi podići na noge, drugarski pljesnuti po ramenu i pohvaliti. Ali, d'Emilio je imao druge planove. Navukao je belu kabanicu preko Hobanovih ramena. Vinser je pokušao da se onesvesti, ali nije uspeo. Vrištao je Zašto? Prijatelji! Nemojte! Brbljao je kako nikada nije čuo za Slobodnog Talina, nikada nije upoznao nekoga iz međunarodnih policijskih snaga, šta više, proveo je čitav život pokušavajući da ih izbegne. D'Emilio je stavljao nešto na Hobanovu glavu. Majko božja, crna kapa. Ne, turban od crne tkanine. Ne, čarapa, crna čarapa. Oh Bože, oh Hriste, oh Gospode na nebesima, crna čarapa da bi sakrio lik mog dželata! - Hobane. Tigre. Hobane. Slušaj me. Prestani da gledaš na sat! Bani. Stani! Mirski. Čekaj! Šta sam ti uradio? Samo dobre stvari, kunem ti se! Tigre! Tako mi života! čekaj! Stani! Dok je nesuvislo brbljao ove reci, njegov engleski se zapetljao, kao da je pokušavao da prevodi sa drugih jezika iz njegove glave. Ipak, nije znao ni jedan drugi jezik, ni ruski, ni poljski, ni turski ni francuski. Zurio je oko sebe i ugledao kako mesje Fransoa, zemljomer, stoji na brdu sa slušalicama na ušima i viri kroz video kameru na čijem je kućištu bio pričvršćen sunđerom obložen mikrofon. Video je Hobanovu figuru prekrivenu crnom maskom i

belim mrtvačkim pokrovom, kako predusretljivo zauzima svoju egzekutorsku pozu, jedne noge teatralno pomerene unazad, jedne ruke oko pištolja koji je prethodno bio isproban na Vinserovoj levoj slepoočnici, a druge oko mobilnog telefona pritisnutog na uho dok je držao Vinsera na oku i tiho šaputao slatke besmislice na ruskom u mikrofon. Video je kako Hoban baca poslednji pogled na svoj sat dok se mesje Fransoa spremao, u maniru pravog kamermana, da ovekoveči ovaj poseban trenutak. I video je musavog dečaka kako ga gleda sa vrha litice, vireći kroz dva ispupčenja. Imao je krupne, tamne, sumnjičave oči, nalik na Vinserove kada je bio njegovih godina, i ležao je na stomaku koristeći obe ruke kao oslonac za svoju bradu.

POGLAVLJE 2. - Oliver Hatorn. Dođite odmah gore, molim vas. Trkom. Traže vas. U malom južnoengleskom brdskom gradiću Ebots Kej na obali Devona, jednog blistavog prolećnog jutra koje je mirisalo na trešnje u cvatu, gđa Elsi Vatmor je stajala na prednjem balkonu svog viktorijanskog pansiona i veselo dovikivala svom stanaru, Oliveru, dvanaest stepenika ispod nje, na pločniku gde je ukrcavao pohabane crne kofere u svoj japanski kombi uz pomoć njenog desetogodišnjeg sina, Semija. Gđa Vatmor je u Ebots Kej došla iz pomodne banje Bakston na severu, donoseći svoje sopstvene, visoke standarde pristojnosti. Njen pansion je bio viktorijanska sinfonija naborane čipke, pozlaćenih ogledala i minijaturnih boca likera u zastakljenim vitrinama. Pansion se zvao Mornarski odmor i ona je u njemu živela srećno sa Semijem i svojim suprugom Džekom, do njegove smrti na moru upravo pred njegov odlazak u penziju. Bila je to korpulentna žena, inteligentna, lepa i brižna. Njen derbiširski akcenat, naglašen radi komičnog efekta odjekivao je preko terasa. Oko glave je nosila raskošnu svilenu maramu slezove boje, s obzirom da je bio petak, a petkom je uvek sređivala svoju kosu. Sa mora je duvao blagi povetarac. - Semi, dušo, povuci Olija za uho i dovedi ga ovamo, traže ga preko telefona, molim te... opet je zadremao, po običaju... u predsoblju, Oli! G. Tugud iz banke. Neki papiri treba da se potpišu, kaže, hitno je... a vrlo je ljubazan, za promenu, i nemoj molim te da ga ljutiš inače će mi opet praviti probleme kada odem u minus na računu. Čekala je, povlađujući mu, što je bila jedina razumna taktika kada je reč o Oliju. Njega ništa na dotiče, pomislila je. Mogle bi bombe da padaju, on bi bio mrtav hladan. - Semi će završiti sa utovarivanjem kofera, hoćeš li Semjuele, naravno da hoćeš - dodala je podstičući ga.

Ponovo je čekala, beskorisno. Oliverovo debeljuškasto lice, u senci beretke koja je bila njegov zaštitni znak, odavalo je potpunu obuzetost mislima dok je dodavao Semiju kofere da ih stavi u zadnji deo kombija. Dva blesavka, razneženo je pomislila dok je posmatrala Semija kako pokušava na sve moguće načine da ugura kofere, jer nikad nije bio mnogo bistar, a to se još više pogoršalo od smrti njegovog oca. Za njega sve predstavlja problem, bez obzira o kakvoj sitnici je reč. Čovek bi pomislio kako su krenuli za Monte Karlo, a ne tek malo niz put. Koferi su bili uobičajeni, putnički, različitih dimenzija. Pored njih je stajala plameno crvena lopta obima šezdesetak centimetara. - Nije „Gde nam je Oli?”... uopšte nije bilo tako - nastavila je, sada već uverena kako je direktor banke spustio slušalicu. - Rekao je „Da li biste bili ljubazni da pozovete g. Olivera Hatorna na telefon”. Nisi osvojio pogodak na lutriji, zar ne Oli? Samo, ti nam ništa ne bi ni rekao, sve i da jesi. Spusti to dole, Semi. Oli će ti pomoći, čim završi razgovor sa g. Tugudom. Ispašće ti to negde. - Stisnula je pesnice i udarila se njima po bokovima, glumeći ogorčenost. - Olivere Hatorne. G. Tugud je visoko plaćeni rukovodilac naše banke. Čoveka koji prima sto funti na sat ne možemo da pustimo da sluša tišinu. Počeće da proverava naše račune, i ti ćeš biti kriv za to. Ali do tada su joj misli već nekud odlutale, što nije bilo neobično, kada je reč o Oliju. Razmišljala je o tome kakav su samo par njih dvojica bili, gotovo kao braća, čak i ako nije postojalo mnogo sličnosti među njima: Oli, veliki poput planine, u svom kaputu od sive vune koji je nosio po svakom vremenu, ne obraćajući pažnju na komšije i njihove poglede; Semi, mršav i kljunast kao i njegov otac, svilenkaste smeđe kose i pilotskom jaknom koju mu je Oli kupio za rođendan i koju gotovo nikad nije skidao. Sećala se dana kada je Oliver prvi put kročio na njen prag, izgužvan i ogroman u svom kaputu, sa bradom starom dva dana i malim koferom u ruci. Bilo je devet sati ujutru i ona je upravo pospremala tanjire od doručka. - Mogu li da dođem i živim ovde, molim vas? -rekao je. Nije pitao: „Imate li sobu?” ili „Mogu li da je vidim?” ili „Koliko košta za jednu noć?”, već samo „Mogu li da dođem i živim ovde?” kao dete koje se izgubilo. A padala je kiša, pa kako da ga ostavi da stoji na pragu? Razgovarali su o vremenu, on se divio njenom trpezanjskom stolu od mahagonija i ogledalu u zlatnoj bronzi. Pokazala mu je salon i trpezariju, upoznala ga sa kućnim redom i povela ga

gore, pokazavši mu sobu broj sedam koja je imala pogled na crkveno dvorište, ako to nije mnogo depresivno za njega. Ne, rekao je, nema ništa protiv da deli pogled sa preminulima. Elsi se ne bi baš tako izrazila, ne otkako je g. Vatmor preminuo, ali malo smeha im je dobro došlo. Da, rekao je, očekuje da mu stigne ostatak prtljaga, uglavnom knjige i slično. - I jedan užasan stari kombi - stidljivo je dodao. - Ako vam bude smetao, odgurnuću ga dole niz put. - Neće nam smetati - odgovorila je afektirajući. - Mi u Odmoru nismo takvi, g. Hatorne, i nadam se da nikada nećemo ni biti. Nije se čestito ni okrenula, a on je već platio mesec dana unapred, četiri stotine funti, pravi dar sa neba, uzimajući u obzir njen večiti minus na računu. - Vi niste u bekstvu, dragi moj, zar ne? - pitala ga je, našalivši se. On se prvo zbunio a zatim pocrveneo. Onda se, na njeno olakšanje, osmehnuo najlepšim osmehom koji je suncem napunio sobu. - Za sada ne, nadam se - rekao je. - A ovaj ovde, to je Semi - rekla je Elsi, pokazujući ka poluotvorenim vratima salona, jer se Semi po običaju došunjao niz stepenice da bi špijunirao novog gosta. - Uđi Semi, primetili smo te. Nedelju dana kasnije došao je Semijev rođendan a ta kožna jakna mora da je koštala najmanje pedeset funti, i Elsi se strašno brinula zbog toga, jer su današnji muškarci spremni na sve, bez obzira kako šarmantno deluju na početku. Probdela je čitavu noć, mozgajući šta bi Džek uradio u ovoj situaciji, jer je Džek posle mnogo godina provedenih na moru razvio njuh za ovakve stvari. Mogao je da nanjuši problematične osobe, hvalio se time, a nju je bio strah da je i Oliver jedna od takvih osoba, i da je ona to previdela. Sledećeg jutra je bila spremna da kaže Oliveru da odmah vrati tu jaknu odakle je i doneo, što bi i uradila, da igrom slučaja nije razgovarala sa gđom Egar iz Glenevrona u redu ispred kase u Sejfveju (lanac samoposluga u Britaniji, prim, prev.) kada je saznala da Oli ima ćerkicu po imenu Karmen i bivšu ženu po imenu Heder, zločestu bolničarku iz Friborna koja uskače u krevet sa svakim ko nosi stetoskop. A da i ne pominjemo onu luksuznu kuću na Šor Hajtsu koju joj je ostavio; od nekih devojaka stvarno može da ti pozli. - Zašto mi nikada nisi rekao da si ponosni tatica? - prekorno je pitala Elsi Olivera, rastrzana između olakšanja zbog onog što je saznala i ogorčenja zbog

toga što je to morala da sazna od svoje konkurentkinje. - Mi volimo decu, јеl’ tako, Semjuele? Obožavamo ih, samo da ne smetaju ostalim gostima, zar ne? Oliver na to nije rekao ništa; samo je pognuo glavu i promrmljao - Daa, ovaj, vidimo se - kao da se postideo i laganim korakom, kao da ne želi nikog da uznemiri, otišao u svoju sobu; to je baš ličilo na njega. Koraci su se zaustavili i mogla je da čuje krckanje njegove stolice, i znala je da se smestio sa nekom od njegovih knjiga u ruci, nekom iz one gomile koja je stajala razbacana po podu, mada mu je dala policu za knjige... knjige o pravu, etici, magiji, knjige na stranim jezicima... iz kojih je stalno nešto čituckao i onda ih otvorene ponovo vraćao na pod, ili bi umetao komadiće papira i obeležavao mesto na kome je stao. Ponekad se ježila pri pomisli koliko se samo znanja i misli muvalo po toj njegovoj glavi. A tek njegove terevenke ( do sada ih je bilo tri)... tako dobro je uspevao da se kontroliše da ju je to prosto plašilo. Oh, imala je ona već stanare koji su voleli dobru kapljicu. Ponekad bi i ona popila koju sa njima, onako drugarski, čisto da ih drži na oku. Ali nikada se do sada nije desilo da se u cik zore taksi zaustavi dvadesetak metara ispred pansiona, valjda da nekog ne probudi, i da iz njega iznesu samrtnički bledog rmpaliju od svojih metar devedeset sa beretkom preko čela, i da ga pažljivo, kao da je upravo preživeo bombardovanje, donesu do stepenica, a da on ipak uspe da odnekud iskopa svoj novčanik i izvadi dvadeseticu za vozača i usput promrmlja: - Izvini, Elsi - i da se odgega, uz njenu malu pomoć do svoje sobe, živu dušu pri tom ne probudivši, izuzev Semija koji ga je čekao čitavu noć. Oliver je spavao čitavo jutro i popodne, ili je barem Elsi to zaključila pošto nije čula škripu poda u njegovoj sobi, dok je uzalud osluškivala da čuje otvaranje slavine. A kada se popela do njegove sobe, sa šoljom čaja u ruci kao izgovorom, pokucala na njegova vrata i ostala bez odgovora, uplašeno je okrenula kvaku i ugledala ga ne na krevetu, već na podu, još uvek obučenog u kaput, sa kolenima privučenim bradi, kao beba, kako širom otvorenih očiju zuri u zid. - Hvala ti, Elsi. Stavi na sto, molim te - strpljivo je rekao, kao da želi da se što pre vrati zurenju u zid. Ona je tako i uradila. Ostavka ga je i vratila se dole, pitajući se da li bi možda trebalo da pozove lekara, ali to nije uradila... ni tada, a ni kasnije kada bi se ovako nešto ponovilo. Šta ga je to izjedalo? Razvod? Ta njegova bivša žena je bila u svakom

pogledu jedna obična uobražena kurvica, i za njega je bilo bolje što je se otarasio. Šta je to pokušavao da reši pićem, što bi piće samo još dublje utisnulo u njega? Tu su se Elsine misli vratile, što joj se često dešavalo u poslednje vreme, na događaj od pre tri nedelje, kada je mislila da je zauvek izgubila Semija, a onda se pojavio Oliver na belom konju i spasio ih. Uradiću sve što bude tražio, u bilo koje doba dana ili noći. Kedžvit, tako se predstavio i mahnuo sjajnom vizitkartom ispred njenog nosa... P. DŽ. Kedžvit, oblasni nadzornik iz kompanije Prijatelji vašeg doma, koja svuda ima svoja predstavništva. Učinite svojim prijateljima uslugu, pisalo je sitnim slovima ispod, zaradite bogatstvo u vašem domu. Stajao je na mestu gde je Elsi sada stajala, sa prstom na zvonu, u deset sati uveče, kose zaglađene unazad i lažnom trgovačkom ljubaznošću. - Hteo bih da razgovaram sa g. Semjuelom Vatmorom, ako dozvoljavate, madam. Da on kojim slučajem nije vaš muž? - Moj suprug je mrtav - reče Elsi. - Semi je moj sin. Šta želite? To je bila prva greška, što je shvatila kada je bilo suviše kasno. Trebalo je da mu kaže kako je Džek dole u krčmi, i da će se vratiti za koji minut. Trebalo je da mu kaže kako će mu Džek isprašiti tur ako samo usudi da proviri u njenu kuću. Trebalo je da mu zalupi vrata pred nosem, za šta joj je Oli kasnije rekao da je mogla sa punim pravom da uradi, umesto što ga je pustila da uđe a onda gotovo bez razmišljanja viknula: - Semi, gde si, dušo, jedan gospodin želi da te vidi - delić sekunde рге nego što ga je ugledala kroz poluotvorena vrata salona kako zatvorenih očiju leži na sofi. Posle toga su joj samo fragmenti ostali u sećanju, nije mogla da se seti čitavog događaja: Semi, kako stoji na sredini salona, samrtnički bled i zatvorenih očiju, odmahujući glavom. Gđa Vatmor šapuće - Semi. Kedžvit, sa bradom visoko podignutom u vazduhu, poput nekog imperatora, govori: - Gde, pokaži mi, gde? - Semi pretura po kutiji sa keksima u koju je sakrio ključ. Elsi sa Semijem i Kedžvit u Džekovoj šupi u kojoj su pravili modele brodova kad god bi Džek došao kući na odsustvo, španske galije, male čamce, barkase, sve ručno rezbarene. To je bilo nešto u čemu je Semi najviše uživao na svetu i tu je dolazio da tuguje posle Džekove pogibije, sve dok Elsi nije zaključila da to više nije dobro za njega i zaključala šupu, da bi mu pomogla da zaboravi. Semi otvara jedan po jedan

kredenac u šupi, i sve se otkriva: gomile i gomile prodajnih uzoraka iz Prijatelja vašeg doma koji svuda ima svoja predstavništva, Učinite svojim prijateljima uslugu, Zaradite bogatstvo u svom domu, izuzev što Semi nikome nije učinio uslugu i nije zaradio ni prebijene pare. Prijavio se da bude zastupnik firme i njihov prodavač u tom kraju i skladištio sve što bi mu poslali, kao da je pokušavao da nadomesti gubitak svog oca, ili je to možda bio poklon za oca: bižuterija, satovi, rolke, mirisi, lakovi za kosu, digitroni, igračke... hiljadu sedamsto trideset funti vredni, izračunao je g. Kedžvit kada su se vratili u salon, uz kamatu i nadoknadu zbog izgubljenog profita i putne troškove i prekovremeni rad, zaokružio je na hiljadu osamsto pedeset, a onda je za dobrobit firme spustio na hiljadu osamsto ako se plati u gotovini, ili po sto fimti mesečno dvadeset četiri meseca pod uslovom da se prva rata plati danas. Kako je Semiju tako nešto uopšte palo na pamet (da se prijavi i popuni obrasce, falsifikujući datum rođenja i sve ostalo, a da mu niko nije pomogao), Elsi to jednostavno nije mogla da shvati, ali to je očigledno uradio, pošto je videla svu dokumentaciju koju je g. Kedžvit poneo sa sobom, uredno otkucanu i složenu u braon koverti službenog izgleda, uvezanu pamučnom vrpcom; prvo ugovor koji je Semi potpisao, u kome je naveo da ima četrdeset pet godina, koliko je Džek imao kada je poginuo, a onda svečanu Zakletvu da će platiti, sa ugraviranim lavovima u svakom uglu, valjda da dokument načine još svečanijim. I Elsi bi potpisala sve na licu mesta, prihvatila da vrati sve dugove, samo da izvuče Semija iz nevolje, da se Oli nije pojavio, kao da ga je samo nebo poslalo, još uvek noseći svoju beretku i sivi vuneni kaput, i našao Semija kako sedi na sofi samrtnički bled, razrogačenih očiju... a što se same Elsi tiče, ona je mislila da nikada više posle Džekove smrti neće plakati, ali pokazalo se da nije u pravu. Oli je prvo pažljivo pročitao papire, nabirajući nos i trljajući ga, kao neko ko tačno zna šta traži i to mu se ne dopada, dok ga je Kedžvit posmatrao. Pročitao je sve jedanput, a onda se još strašnije namrštio i ponovo pročitao sve, ovog puta se ispravivši, dovodeći se u red ili u šta se već dovode muškarci kada se spremaju na tuču. Ono što je videla bio je pravi napad iz zasede, kao u onom filmu što su ga ona i Semi voleli, gde škotski junak krupnim koracima izlazi iz pećine u svom oklopu, i tebi srce zaigra zbog toga, mada si sve vreme znao da će to uraditi. A Kedžvit je sigurno i sam osetio

nešto od toga, jer je do trenutka kada je Oli po treći put dovršavao čitanje Semijevog ugovora, posle svečane Zakletve da će uredno izmirivati svoje obaveze, prebledeo i umusio se. - Pokaži mi cifre - naredio je Oli i Kedžvit mu je odmah dodao papire sa brojkama, hrpu njih, sa uračunatim kamatama, i sa crveno odštampanim iznosima na dnu svake strane. Oli je i to pažljivo pročitao, sa samouverenošću koju srećete samo kod bankara ili računovođa, pročitao ih sa lakoćom, kao da su reči. - Nemaš ovde prokleto ništa za šta bi se uhvatio - rekao je Kedžvitu. - Ugovor je gomila budalaština, računi su smešni, Sem je maloletnik, a ti si prevarant. Pokupi svoje stvari i briši odavde. Naravno, Oli je krupan momak i ako ne priča sa vama kao prijatelj, njegov glas deluje potpuno drugačije, jako, odlučno, vojnički, glas koji možete da čujete u melodramama iz sudnice. 1 pogled mu je drugačiji, kada vas gleda pravo u oči, a ne kao po običaju u pod. Ljutit pogled. Pogled koji imaju oni siroti Irci posle dugo godina provedenih u zatvoru zbog nečeg što nisu uradili. Onako visok i krupan, Oliver se nije odvajao od Kedžvita dok ga je pratio do vrata. I mada Elsi nije čula šta mu je rekao, Semi je čuo sve jasno i glasno, jer ga je narednih nedelja, dok se polako oporavljao od doživljenog šoka, slušala kako mrmlja sam za sebe, kao moto koji je trebalo da ga razveseli: - A ako se ikada vratiš ovamo, polomiću ti taj prljavi vrat - finim, tihim, bezizražajnim glasom koji nije imao nameru da preti već samo da informiše o posledicama, ali Semiju je to pomoglo da se brže oporavi. I sve vreme dok su Semi i Oli bili u šupi, pakujući stvari da ih vrate Prijateljima vašeg doma, Semi je, kao molitvu, mrmljao sebi u bradu: - Ako se ikada vratiš ovamo, polomiću ti taj prljavi vrat. Oliver je napokon pristao da je čuje. - Ne mogu sada da pričam sa njim, Elsi; hvala ti, ali plašim se da sada nije zgodno vreme za to - odvratio je iz senke svoje kape, kao i obično, savršenih manira. Onda se protegao, istežući kičmu i ruke, brade visoko u vazduhu, nalik na gardistu koji pozdravlja svog pretpostavljenog. Stojeći tako u svojoj punoj visini i veličini, izgledao je prevelik za Semija i preširok za svoj kombi, koji je bio ofarban u crveno, sa natpisom ČIKA OLIJEV ČAROBNI AUTOBUS ispisanim ružičastim bucmastim slovima na strani

oštećenoj lošim parkiranjima i besposlenim mangupima. - Imamo zakazano u jedan u Teinmautu i u tri u Torkveju - objasnio je, nekim čudom uspevši da se ugura na vozačko sedište. Semi je već bio na suvozačkom sedištu, držeći crvenu loptu i udarajući glavom u nju, nestrpljiv da što pre krene. - I Vojsku spasa u šest. Mašina se zakašljala, ali to je bilo sve. - Oni hoće proklete „Тејк Det” - dodao je, nadglasavši Semijev uzvik nezadovoljstva. Okrenuo je ključ još jednom, bez uspeha. Motor je opet presisao, pomislila je. Zakasniće i na sopstvenu sahranu. - Ako nemamo „Тејk Det”, zbog toga se nećemo brinuti, zar ne, Semi? - po treći put je okrenuo ključ. Motor se nevoljno vratio u život. - Zdravo, Elsi. Reci mu da ću sutra da ga nazovem, molim te. Ujutru. Pre posla. Prestani da se glupiraš, ti tamo - naredio je Semiju. - Nemoj tako da udaraš glavom, to je glupo. Semi je prestao da udara glavom o loptu. Elsi Vatmor je pratila pogledom kombi koji se cik-cak spuštao niz put ka luci. A onda još dva skretanja pre nego što se priključio obilaznom putu, dok mu je gust dim izlazio iz auspuha. Dok je posmatrala kombi kako odlazi, osećala je da u njoj raste neka napetost, koju nije mogla da zadrži, a nije bila sigurna da bi to i želela. Ne zbog Semija, što je bilo neobično, već zbog Olija. U pitanju je bio strah da se on neće vratiti. Svaki put kada bi izašao iz kuće ili se odvezao u svom kombiju, čak i kada bi povezao Semija sa sobom do Lige na partiju bilijara, uhvatila bi sebe kako se oprašta zauvek sa njim, isto kao što se opraštala sa Džekom kad god bi krenuo na more. Još uvek sanjareći, Elsi Vatmor je napustila svoje suncem okupano mesto na prednjoj terasi i vratila se u hol, gde je na svoje iznenađenje otkrila da je Artur Tugud još uvek na vezi. - G. Hatorn daje predstave čitavo popodne - oholo mu je rekla. - Neće se vratiti do kasno večeras. Telefoniraće vam ujutru, ako bude imao vremena. Ali, sutradan ujutru nije bilo zgodno vreme za Tuguda. U izlivu ogromnog poverenja, ostavio joj je svoj kućni broj telefona, koji se nije mogao naći u imeniku. Neka mu se Oli javi u bilo koje doba, nema veze koliko bude kasno, Elsi, da li me čujete? Pokušao je da iz nje izvuče gde će Oli da daje predstave, ali ona je bila gluva. Gospodin Hatorn je možda nešto rekao o velikom hotelu u Torkeju, oholo je rekla. I diskoteka u hotelu (jeftini omladinski hoteli, prim, prev.) Vojske spasa u šest ili je to možda bilo u

sedam, zaboravila je. Ili, ako nije baš zaboravila, pretvarala se da jeste. Postojali su trenuci kada nije htela da deli Olija ni sa kim, a ponajmanje sa pohotljivim direktorom banke iz malog grada koji joj je predložio, kada je poslednji put otišla do njega u vezi sa zajmom, da o detaljima rasprave u krevetu. - Tugud - ogorčeno je ponovio Oli dok je išao zaobilaznim putem. - Rutinski papiri. Prijateljsko ćaskanje. Kakva glupost. Prokletstvo. - Promašio je skretanje. Semi se groktavo nasmejao. - Gde je ovde znak za levo? - pitao je Oli, obraćajući se Semiju kao da su na ravnoj nozi, kako mu se uvek obraćao. - Ima prokletu kuću. Ima prokleti novac. Ima Karmen. Samo mene nema, što je i htela. - Onda nema ono što je najvrednije, zar ne? - radosno je uzviknuo Semi. - Karmen je ono najvrednije - progunđao je Oliver i Semi je neko vreme držao jezik za zubima. Puzali su uz brdo. Nestrpljivi kamion ih je pretekao na krivini. Kombi se na uzbrdicama nije pokazivao u najboljem svetlu. - Šta ćemo da izvedemo? - pitao je Semi, kada je ocenio da je opasnost prošla. - Jelovnik „А”. Skakutava lopta, magične perle, pronađi ptičicu, vetrenjače uma, štene, origami, udri i beži. Šta je sada bilo? - upitao je Oliver kada je Semi ispustio krik očaja koji je pokupio iz nekog horor filma. - Nema žongliranja tanjirima! - Ako bude bilo vremena, uradićemo i to. Samo ako bude bilo vremena. Žongliranje tanjirima je bila Semijeva omiljena tačka. Uvežbavao je čitave dane i noći, i mada nije uspeo ni jedan da zavrti na štapu, bio je uveren da je prava zvezda u tome. Kombi je ušao na sumorno opštinsko imanje. Preteći plakat je upozoravao na srčani udar, ali je lek bio nejasan. - Pazi na balone - naredio je Oliver. Semi se već prihvatio toga. Odgumuvši crvenu loptu, stajao je na sedištu, ruku izbačenih kroz prozor. Četiri balona, dva zelena, dva crvena, bačeni su sa gornjeg prozora na broju dvadeset četiri. Doteravši kombi do ivice, Oliver je predao Semiju ključeve da počne da iznosi stvari, a on je krenuo kratkom betonskom stazom dok su peševi njegovog sivog vunenog kaputa lepršali na hladnom povetarcu. Prošao je pored prednjih zastakljenih vrata na kojima je visila duga, uzana zastava na kojoj je pisalo SREĆAN ROĐENDAN MERI .

Izmešani mirisi cigareta, beba i pržene piletine dopirali su kroz vrata. Oliver je pritisnuo zvono i čuo kako je zazvonilo iznad ratnih pokliča pomahnitale dece. Vrata su se silom otvorila i dve majušne devojčice sa rođendanskim kapama su bez daha piljile u njega. Oliver je skinuo beretku i izveo dubok orijentalni naklon. - Čika Oli - objavio je, svečano ozbiljan... mada ne tako ozbiljan da bi ih uplašio. - Čuveni čarobnjak. Na usluzi, moje dame. Po suncu ili kiši. Budite ljubazne i odvedite me do vašeg vođe. Muškarac obrijane glave pojavio se iza njih. Nosio je končani prsluk i imao tetovaže na zglavku svakog od svojih širokih prstiju. Prateći ga do dnevne sobe, Oliver je uspeo da oceni svoju publiku. Za kratko vreme, nastupao je po kućama, štalama, seoskim dvoranama, pretrpanim plažama kao i ispod pečurke na autobuskoj stanici za vreme jedne divlje oluje. Vežbao je tokom jutra, a nastupao tokom popodneva. Zabavljao je siromašnu decu, bogatu decu, bolesnu decu i nezbrinutu decu. U početku ih je puštao da ga gumu u ugao sa televizorom i enciklopedijama Britanika. Ali, sada se već dosta oslobodio. Uslovi za današnju predstavu nisu bili baš najbolji, ali poslužiće. Šestoro odraslih i tridesetom dece su bili zbijeni u maloj dnevnoj sobi, deca u polukrugu na podu, okrenuta ka njemu, a odrasli na malom divanu, spremni za fotografisanje; muškarci na sedištu a žene na naslonima iznad njih, izuvene. Raspakivajući se, Oliver nije skidao svoj kaput. Saginjući se i podižući, uz Semijevu pomoć žalosno sastavljajući ptičji kavez za kanarinca koji je iščezavao i Aladinovu lampu u kojoj je bilo neprocenjivo bogatstvo kada bi je neko protrljao, koristio je svoj kaput da zakloni te predmete od radoznalih pogleda. A kada je čučnuo da bi se obratio deci u njihovoj ravni (princip mu je bio da im se nikada ne obraća odozgo, već samo u istoj ravni ili odozdo), njegova ogromna kolena su mu doprla do ušiju i sunđeraste ruke su mu se nespretno ljuljale ispred njihovih očiju, tako da je podsećao na ogromnu bogomoljku, nešto između osobe koja se moli Bogu i ogromnog insekta. - Zdravo, društvo - počeo je, iznenađujuće nežnim glasom. - Ja sam čika Oli, čovek zagonetki, veštine i čarobnjaštva. - Govorio je srednjoengleskim seoskim akcentom, ali ne previše nerazumljivim. Njegov osmeh, pušten iz kaveza, dao mu je dobrodušan, prijateljski izgled. - A sa moje desne strane nalazi se veliki, iako ne baš najbolji, Semi Vatmor, moj nezamenljivi

pomoćnik. Semi, nakloni se, molim te... JAOJ! Jaoj je bilo na račun rakuna po imenu Roko, koji ga je baš u tom trenutku ujeo, što bi uvek u ovom delu predstave i uradio, šaljući Oliverovo ogromno telo visoko u vazduh a onda opet dole, što je Oliver izvodio sa čudesnom lakoćom, da bi onda, glumeći da pokušava da se odbrani od rakuna, brzo pomerio skrivenu oprugu u Rokovom stomaku. A kada bi Roko ponovo stao na noge, bio bi predstavljen publici, da bi posle održao kitnjast pozdravni govor i otpevušio rođendansku pesmu Meri Džo, slavljenici, krhkoj i veoma lepoj devojčici. Od tog momenta Rokov posao bio je da demonstrira deci kako je njegov gazda u stvari grozan mađioničar, tako što bi uvukao svoju njuškicu u sivi kaput i onda uzviknuo - Oh, vidi samo čega sve ovde ima! - a onda počeo da izbacuje iz džepova karte za igranje (sve sami kečevi), punjenog kanarinca, paketić napola pojedenih sendviča i plastičnu bocu smrtonosnog izgleda na kojoj je pisalo CUGA. Pošto je raskrinkao Olivera kao mađioničara (mada ne sasvim), Roko izvrće ruglu i njegove akrobatske veštine, tako što mu se popne na ramena i odatle počne da vrišti od straha kada Oliver, sa neverovatnom lakoćom, krene da skakuće sedeći na velikoj lopti po čitavoj majušnoj areni u dnevnoj sobi, ruku ispruženih ispred sebe, dok peševi sivog vunenog kaputa landaraju za njim. Skoro svaki put se sudari sa policom za knjige, stolovima, televizorom, nagazi prste najbližih mališana, na Rokovo bučno negodovanje sa zadnjeg sedišta kako je prekoračio dozvoljenu brzinu, pretekao policijska kola, kako vozi u pogrešnom smeru u jednosmernoj ulici i kako će da porazbija skupoceno porodično nasledstvo. Deca su blistala od oduševljenja, kao i sam Oliver, glave zabačene unazad, sa gustim loknama koje mu se vijore oko glave dajući mu izgled velikog dirigenta; njegovi rumeni obrazi sjaje se od napora i zadovoljstva, oči su mu bistre i ponovo mlade i kad se nasmeje, deca zaciče od zadovoljstva. On je Sjajni Princ, čarbnjak koji je upao u njihov svet. On je trapavi pajac u kome uživaju, on je spretan bog koji donosi smeh i baca na njih dobre čarolije. - A sada, princezo Meri Džo, hoću da uzmeš onu drvenu kašiku od Semija - dodaj joj drvenu kašiku, ortak - Meri Džo, promešaj tom kašikom po ovom loncu, ali vrlo polako i uz ogromnu koncentraciju. Semi, prinesi joj lonac. Hvala ti, Semi. Sada. Vi ste svi videli unutrašnjost lonca, zar ne? Svi znate da u njemu nema ničeg, samo par nekih glupih perli od kojih nema

nikakve vajde. - A oni takođe znaju da lonac ima duplo dno, ti debela stara budalo! - povikao je Roko i pobrao silan aplauz. - Roko, ti si jedan običan smrdljivi čupavi tvor! - Rakun! Rakun! Nisam tvor! Rakun! - Drži jezik za zubima, Roko. Miri Džo, da li si nekad do sada bila princeza? - Nesigurno odmahivanje njene glave nam kaže da do sada nije imala iskustva sa plemstvom. - Onda bih hteo da poželiš želju, Meri Džo. Užasno veliku, divnu, užasno tajnu želju. Veliku koliko god želiš. Semi, drži čvrsto taj lonac. JAOJ! Roko, ako to još jednom budeš uradio, ja ću... Ali Oliver je odlučio da Roku ne pruži drugu šansu. Zgrabivši ga za glavu i rep, prineo je Rokov trbuh svojim ustima i jako ga zagrizao, a onda na salvu smeha i par suza ispljunuo uverljivu gomilicu krzna, koju je prethodno vešto izvadio iz džepa. - Utata, utata, ništa me ne boli, ništa me ne boli! - Rokov uzvik je nadglasao aplauz. Ali Oliver ga je ignorisao. Vratio se svojoj tački. - Dečaci i devojčice, hoću da svi pogledate u ovaj lonac i da držite ove perle na oku. Hoćeš li poželeti želju, Meri Džo? Stidljivo klimanje glave nam kaže da je Meri Džo spremna. - Polako to mešaj, Meri Džo... daj čaroliji malo vremena... mešaj te perle! Jesi li poželela želju, Meri Džo? Dobra želja zahteva malo vremena. Ah. Super. Božanstveno. Oliver se teatralno bacio unazad, sa rukama preko očiju da bi se zaštitio od divote svoje kreacije. Rođendanska princeza, prethodno zaklonjena plastom, sada se pojavila pred publikom sa niskom srebrnih perli oko vrata i srebrnom dijademom na glavi. Oliver je mahnuo rukama kroz vazduh oko nje, pazeći da je ne dodirne, jer je dodirivanje princeze zabranjeno. - Kako vam se dopalo? - raspitivao se obrijani muškarac, brojeći dvadeset pet funti iz svoje torbice od divokozine kože i stavljajući ih na Oliverov otvoreni dlan. Posmatrajući novac, Oliver se setio Tuguda i banke, i stomak mu se okrenuo, mada nije znao zašto, osim što je imao osećaj da nešto smrdi u vezi sa Arturom Tugudom; taj osećaj postajao je sve jači. - Hoćemo li da idemo na bilijar u nedelju? - pitao je Semi, kada su ponovo krenuli na put.

- Videćemo, - odgovorio je Oliver, stavljajući komad sendviča sa kobasicom u usta. Oliverov sledeći angažman za taj dan bio je u sali za bankete hotela Mažestik Esplanada u Torkeju, gde se publika sastojala od dvadesetom bogataške dece sa glasovima iz njegovog detinjstva, nekoliko majki koje su umirale od dosade u biserima i džinsu, i dvojice uobraženih kelnera sa uštirkanim okovratnicima koji su krišom dodali Semiju tanjir sendviča sa lososom. - Mi vam se prosto divimo - reče fina dama, pišući ček u salonu za bridž. - Dvadeset pet funti je tako malo. Ne znam nikoga ko bi danas bilo šta uradio za dvadest pet funti - dodala je, podižući obrve i smešeći se. - Vi ste sigurno prebukirani svaki dan. Nesiguran u cilj njenog pitanja, Oliver je samo promrmljao nešto nerazumljivo i pocrveneo kao bulka. - Pa, najmanje dvoje njih vas je tražilo dok ste izvodili program - rekla je. - Ukoliko to nije bio isti čovek dva puta. Očajnički ste mu bili potrebni. Plašim se da sam rekla recepcioneru kako ste in flagrante, da li sam pogrešila? Zgrada Vojske spasa se nalazila na kraju grada. Bila je to moderna tvrđava od crvene cigle sa zaobljenim uglovima i mnoštvom uzanih prozora koji su morali da obezbede Isusovim vojnicima široko vidno polje. Oliver je ostavio Semija u podnožju Vest Hila, pošto Elsi nije volela kada on kasni na čaj. Trideset šestoro dece sedelo je za dugačkim stolom u dnevnom boravku, čekajući da dobiju svoj pomfit u kartonskim kutijama, koji je trebalo da im donese muškarac u kaputu od dabrovine i jagnjećeg krzna. Na čelu stola je stajala Robin, crvenokosa žena u zelenoj trenerci i sa naočarima. - Svi podignite desnu ruku, ovako - naredila je Robin, podižući svoju ruku. - A sada podignite levu ruku, ovako. Spojite ih zajedno. Isuse, hvala ti na našem jelu i ovoj večeri igara i plesa, koje nećemo uzeti zdravo za gotovo. Pomozi nam da budemo dobri i da se setimo sve one jadne dece po bolnicama i na drugim mestima, koja se večeras neće ovako zabavljati. Kada vidite mene ili zamenika da ovako podignemo ruke, prestaćete da radite šta god da ste u tom trenutku radili i staćete mirno, jer će to značiti da mi imamo nešto da vam kažemo, ili da ste vi postali nevaljali. Na nezgrapnu muziku iz obdaništa, deca su igrala „šuge”, „kojića” i „Zauzmi mesto kada muzika stane”. Igrali su se „uspavanih lavova” i

dugokosa Venera od svojih devet godina je ostala poslednji uspavani lav. Sklupčana na sredini poda, držala je oči čvrsto zatvorene, dok su dečaci i devojčice oko nje pokušavali golicanjem da je nateraju da se pokrene, ali u tome nisu imali mnogo uspeha. - A sada na noge, za ‘Tejk-Det’! - brzo je viknuo Oliver dok je Robin ispustila besan krik. Deca su boksovala vazduh i iskazivala sve uobičajene znake ekstaze. Uskoro su elektronski blicevi i graja, po običaju, poklonili Oliveru glavobolju. Robin mu je dodala šolju čaja i viknula mu nešto, ali on nije mogao da je čuje. Mimikom joj se zahvalio, ali ona je i dalje stajala pored njega. Viknuo je - Hvala! - pokušavajući da nadjača buku, ali ona je nastavila nešto da mu govori, sve dok Oliver nije smanjio muziku i prislonio uho na njena usta. - Došao je neki muškarac sa šeširom da razgovara sa vama - vikala je, nesvesna činjenice da je muzika bila utišana. - Zeleni šešir podignutog oboda. Oliver Hatorn. Hitno je. Vireći kroz svetlucavu izmaglicu, Oliver je prepoznao Artura Tuguda za čajnim stolom, u društvu muškarca u kaputu od dabrovine i jagnjećeg krzna. Nosio je pusteni šešir i perjanu skijašku jaknu preko odela. Elektronski blicevi davali su mu izgled dežmekastog đavola dok se cerio i pljeskao svojim raznobojnim svetlom obojenim rukama da bi pokazao kako ne nosi vatreno oružje.

POGLAVLJE 3. Bolnički nadzornik je sklopio ruke u orijentalnoj molitvi i lamentirao nad pokvarenim frižiderom. Avetinjski doktor u belom mantilu složio se sa njim. Sa njima se složio i gradonačelnik, koji je obukao crno odelo, možda iz poštovanja prema preminulom ili u čast posetilaca, engleskih diplomata koji su došli iz Istambula. - Frižider će biti zamenjen na zimu - konzul Njenog veličanstva je preveo Broku, dok je čitavo okupljeno društvo slušalo i klimalo glavama ne shvatajući šta govore. - Novi aparati će biti instalirani, bez obzira na troškove. Britanski aparati. Biće lično stavljeni u rad od strane Njegove ekselencije, gradonačelnika. Datum ceremonije već je utvrđen. Gradonačelnik gaji veliko poštovanje prema britanskim proizvodima. Insistirao je da se kupi samo najbolje. Вrок je ovo primio na znanje uz treperav, sablasni osmeh saučesništva, dok je gradonačelnik energično potvrđivao svoju lojalnost britanskim proizvodima, a njegovi ljudi, neudobno zbijeni oko njega u podrumu, energično klimali glavama potvrđujući da se slažu. - Gradonačelnik bi želeo da istakne kako mu je posebno žao što je naš prijatelj iz Londona. Gradonačelnik je bio u poseti Londonu. Video je londonski Tauer i Bakingemsku palatu i mnoge druge atrakcije. On gaji veliko poštovanje prema britanskoj tradiciji. - Drago mi je da to čujem - turobno reče Brok, ne podižući svoju osedelu glavu. - Najlepše se zahvali gradonačelniku na njegovom trudu, hoćeš li, Hari? - Pitao je ko ste vi - reče konzul tišim glasom kada je ispunio Brokov zahtev. - Rekao sam mu da ste iz Forin ofisa. Posebna služba koja se bavi Britancima preminulim u inostranstvu.

- Ispravno, Hari. Dobro si to rekao. Zahvaljujem - učtivo je odgovorio Brok. Doza autoriteta u glasu, uprkos njegovoj krotkosti, primetio je konzul po ko zna koji put. A i taj merzesajdski unjkav naglasak ne zvuči uvek tako dobrodušno. On je čovek sa mnogo lica, od kojih većina nije tako prijatna. Prerušeni grabljivac. Konzul je bio stidljiva osoba i svoju osetljivost je prikrivao nonšalantnom elegancijom. Dok je prevodio, ozbiljno se mrštio, pogleda uprtog u daljinu poput njegovog oca, čuvenog egiptologa. - Povratiću - upozorio je Вrока dok su vozili uz brdo. - Uvek povraćam. Dovoljno je samo da bacim pogled na mrtvog psa, i gotovo. Smrt i ja jednostavno nismo pravljeni jedno za drugo. Ali Brok se samo nasmešio i odmahnuo glavom, kao da kaže kako je potrebno mnogo raznih čudaka da bi svet bio ono što jeste. Dva Britanca su stajala sa jedne strane kade od galvanizovanog gvožđa. Bolnički nadzornik, glavni lekar i gradonačelnik sa svojim poslovnim partnerima iz korporacije, stajali su sa druge strane kade, na podignutoj platformi, hrabro zadržavajući osmehe na licima. Između njih, nag i sa pola glave raznesene, ležao je pokojni gospodin Alfred Vinser. Nalazio se u fetalnom položaju, na krevetu od kuglica leda iz mašine na glavnom trgu u podnožju brda. Načeta kriška zašećerenog hleba, nečiji nedovršen doručak, ležala je između nekoliko boca spreja za muve na kolicima kod njegovih nogu. Električni ventilator uzalud je škripao u jednom uglu, pored starog lifta za koji je konzul pretpostavljao da služi za prenošenje leševa: kao i gvozdeni klizač koji vodi od rešetaka na prozoru. Povremeno su tu prolazili točkovi kola hitne pomoći, ponekad neki užurbani prolaznik, noseći sa sobom nadu živih. U mrtvačnici vazduh je zaudarao na trulež i formaldehid. Štipao je konzula za grlo i prevrtao mu želudac. - Obdukcija će se obaviti u ponedeljak ili utorak - preveo je konzul mršteći se. - Patolog je zauzet u Adani. On je najbolji u Turskoj, a i šire. Udovica mora prvo da obavi identifikaciju. Pasoš našeg prijatelja nije dovoljan. Oh, uzgred, to je bilo samoubistvo. Sve je ovo u poverenju promrmljao Broku na levo uho, dok je ovaj nastavio da proučava leš. - Oprosti, Hari? - Rekao je da je samoubistvo - ponovio je konzul. A kada Brok nije

pokazivao nikakve znake da je to čuo, ponovio je: - Samoubistvo. Kunem se. - Ko kaže? - upitao je Brok, kao da je teško shvatao. - Kapetan Ali. - Ko je sad pa taj, Hari? Podseti me, ako bi bio ljubazan. Ali, Brok je vrlo dobro znao ko je taj. Još рrе no što je postavio pitanje, pogled njegovih dečje-plavih očiju uhvatio je nacereni, letargični lik kapetana lokalne policije u urednoj sivoj uniformi, sa tamnim naočarima sa zlatnim obodom na koje je očito bio ponosan. Kapetan je tumarao sa dvojicom pomoćnika u jednoličnim uniformama u blizini gradonačelnikove pratnje. - Kapetan kaže da sprovodi intenzivnu istragu i uveren je da će obdukcija potvrditi ono što je otkrio. Ubistvo u pijanom stanju. Slučaj završen. Kaže da ste nepotrebno putovali - dodao je konzul u nadi da će Вrок primetiti da je to znak za odlazak. - Kako je tačno izvršeno samoubistvo, Hari, molim te? - Upitao je Вrок kada je završio strpljivo studiranje leša. Konzul je to preneo kapetanu. - Metak - odgovorio je Broku nakon razmene informacija. - Pucao je sebi u glavu. Вrок je ponovo podigao pogled, prvo prema konzulu, a zatim i prema kapetanu. Njegove oči, sa borama u uglovima, na prvi pogled odavale su blagonaklonost. Ali, konzulu su izgledale, i kao uznemirene. - Shvatam. U svakom slučaju, hvala ti, Hari. Brok za trenutak kao da nije bio siguran da li da nastavi, a onda se odlučio. - Ukoliko bi kapetanovu teoriju uzeli za ozbiljno, Hari, što ne sumnjam da ćemo i uraditi, on bi onda mogao da nam objasni na koji način čovek može da raznese sebi pola mozga a da mu pritom ruke lisicama budu vezane na leđima, jer to je ono što ja mogu da zaključim po tragovima na ručnim zglobovima našeg prijatelja ovde. Hoćeš li biti ljubazan da ga to pitaš, Hari? Moram da priznam, tvoj turski je prvoklasan. Konzul opet do kapetana, kapetan živo gestikulira rukama i obrvama, dok su mu oči ostale u senci iza naočara sa zlatnim okvirom. - Tragovi od lisica su se već nalazili na zglobovima našeg prijatelja kada je sleteo na Dalamanski aerodrom - uredno je preveo konzul. - Kapetan ima svedoka koji može da potvrdi da ih je video. - Sleteo, odakle, Hari? Konzul je preneo Brokovo pitanje kapetanu. - Večernji let iz Istambula za

Dalaman - rekao je. - Komercijalni let? Standardni putnički let? - Turski avio-transport. Ime našeg prijatelja je na listi putnika. Kapetan će vam sa zadovoljstvom to pokazati. - I meni će biti zadovoljstvo da to vidim, Hari. Veoma sam impresioniran njegovom marljivošću, prenesi mu to, molim te. Konzul mu je preneo. Kapetan je prihvatio Brokov kompliment i vratio se svom svedočenju, dok je konzul prevodio. - Kapetanov svedok je medicinska sestra koja je sedela pored našeg prijatelja u avionu. Ona je jedna od najboljih sestara u regionu, a sigurno najpopularnija. Bila je tako zabrinuta za zglob našeg prijatelja da ga je preklinjala da je pusti da ga odvede u bolnicu čim avion sleti. On je to odbio. Pijan. Pijano ju je odgurnuo u stranu. - Oh, bože. Sa svoje platforme na drugoj strani kade, kapetan je primenjivao svoje glumačko umeće da bi naslikao scenu koju je malopre opisao: Vinser kako se pijano srozao u svom sedištu. Vinser kako osorno gura dobronamernu sestru. Vinser kako podiže svoj lakat i preti joj. - Drugi svedok koji se autobusom vozio sa našim prijateljem od Dalamanskog aerodroma može da ispriča sličnu priču - objasnio je Broku konzul kada je kapetan završio i sa ovom pričom. - Oh, išao je autobusom, zar ne? - veselo je ubacio Brok, u maniru čoveka koji je počeo da shvata. - Turistički let i turistički autobus. Vidi, vidi. A on, vrhunski advokat kod najvećih finansijera londonskog Vest Enda, koristi javni transport. Jako mi je drago da to čujem. Možda ipak kupim njihove deonice. Ali konzul se nije dao omesti: - Naš prijatelj i ovaj drugi svedok su sedeli jedan pored drugog na zadnjem sedištu. Svedok je penzionisani policajac, omiljen u društvu, seljacima je kao otac. Ponudio je našem prijatelju sveže smokve iz papirne kese koju je nosio. Naš. prijatelj je pretio da će ga napasti. Kapetan ima pod zakletvom uzete i potpisane izjave od ovih važnih svedoka, kao i od vozača autobusa i stjuardese iz aviona. Kapetan je predusretljivo zastao, u slučaju da cenjeni gospodin iz Londona ima neko pitanje. Ali činilo se da Brok nema pitanja i osmeh na njegovom licu je odavao samo nemo divljenje. Ohrabrivši se, kapetan se spustio do Vinserovih mermerno belih nogu i značajno uperio kažiprst u rane

na zglobovima. - Šta više, ove tragove nisu ostavile turske lisice - objavio je konzul, bez traga humora. - Turske lisice su jako karakteristične jer su mnogo humanije, mnogo udobnije za zatvorenika. Kapetan misli kako je naš prijatelj bio uhapšen u nekoj drugoj zemlji, vezan lisicama, a onda ili pobegao ili bio pušten. Kapetan bi hteo da zna da li je negde registrovano da je naš prijatelj počinio neki zločin рге nego što je došao u Tursku. Takođe, da li je alkohol krivac za to. On bi voleo da mu pomognete u tom istraživanju. On gaji veliko poštovanje prema engleskim policijskim metodama. Kaže da nema tog zločina koji vas dvojica zajedno ne biste mogli da rešite. - Reci mu da sam jako polaskan, Hari, molim te. Uvek je dobro kada se slučaj reši, čak i kada je samo reč o samoubistvu. Ipak, koliko god da poštujem njegove teorije, žao mi je što moram da ga obavestim da je, makar na papiru, naš prijatelj čist kao suza. Konzula je jedan zapovednički udarac u čelična vrata poštedeo muke da ovo prevede. Nadzornik je skočio da ih otvori i jedan umoran Kurd sa kofom leda i klistirom u rukama je bio pušten unutra. Zabio je jedan kraj klistira u kadu i usisao kroz drugi kraj. Otopljeni led je pljusnuo po podu i kliznuo u žlebove, dok se kada praznila. Kurd je ubacio svež led u kadu i povukao se. Konzul je teturavo krenuo za njim, presavijen, sa rukom preko usta. - Nisam bled. To je zbog svetla - uveravao je Broka kada se ponovo ušunjao u sobu. Kao da ga je konzulov povratak isprovocirao, iz gradonačelnika je izletela čitava bujica žalbi na vrlo lošem engleskom. On je bio zdepast muškarac sa držanjem jednog radničkog vođe; govorio je žestoko, kao da govori grupi svojih drugova štrajkača, gestikulirajući svojim snažnim rukama, pokazujući čas na leš, čas na prozor pregrađen rešetkama. Iza tog prozora ležao je grad koji mu je poveren na brigu. - Naš prijatelj biti samoubistvo - ogorčeno je izjavio. - Naš prijatelj bio lopov. On ne naš prijatelj. On ukrade naš čamac. On plovi mrtav u čamac. Bio alkoholičar. Boca viskija takođe u čamac. Boca prazna. Koji pištolj napravio ovu rupu? - postavio je retoričko pitanje, pokazujući čekinjavom rukom u pravcu razbijene glave jadnog Vinsera. - U ovom gradu, molim, ko ima ovolike pištolje? Nema niko. Ima sve mali pištolji. Ovo bio engleski pištolj. Ovaj Englez pio, on ukrao naš čamac, on se ubio. On lopov. On alkoholičar. On samoubistvo. Kraj.

Brokov ljubazan osmeh je apsorbovao ovaj juriš, a da nije ni trepnuo. - Pitam se da li bismo mogli da se za trenutak malo povučemo, Hari - predložio je. - Pod pretpostavkom da si se oporavio. - Kako hoćete - nesrećno je promrmljao konzul, brišući usta papirnatom maramicom. - Naš prijatelj je došao ovamo međunarodnim turističkim letom iz Istambula, kako čujemo, i javnim autobusom iz Dalamana. Onda se upucao, tačno? Sada, zašto bi on tako nešto uradio, pitam se? Šta ga je uopšte navelo da dođe ovamo? Šta je nameravao da uradi kada je sišao sa autobusa? Da li je hteo da poseti neke prijatelje? Da li je rezervisao sebi sobu u nekom od mnogobrojnih hotela u gradu? Da li se tamo nalazi oproštajna poruka? Većina engleskih samoubica voli da za sobom ostavi oproštajnu poruku. Odakle mu pištolj? Gde je sada taj pištolj, pitam se? Ili su zaboravili da nam ga pokažu? Odjednom su svi počeli da pričaju u glas: bolnički nadzornik, glavni lekar, kapetan i nekolicina članova korporacije, svaki od njih željan da nadglasa onog drugog u žestokom poticanju. - Nije bilo oproštajne poruke i kapetan je nije ni očekivao - brzo je preveo konzul, izdvajajući kapetanov glas iz žamora. - Niko ko ukrade čamac, ponese bocu viskija sa sobom na more i popije je, nije u stanju da piše oproštajne poruke. Pitate za motiv. Naš prijatelj je bio prosjak. Bio je degenerik. Bio je odbegli zatvorenik. Bio je perverznjak. - Zar je i to bio, Hari? Blagi bože. Šta ga je navelo na tu pomisao, pitam se? - Policija je uzela izjave nekoliko zgodnih turskih ribara sa kojima se naš prijatelj susreo rano uveče na otvorenom moru i koje je pokušao da zavede - objasnio je konzul bezizražajnim glasom. - Svi su ga odbili. Naš prijatelj je bio odbačeni homoseksualac, alkoholičar, begunac od pravde. Rešio je da svemu tome učini kraj. Kupio je bocu viskija, sačekao da padne mrak, ukrao čamac iz čiste zlobe muškarcu koji je odbio njegovo udvaranje, odvezao se na more i ubio se. Pištolj je pao u vodu. Uskoro će ronioci biti poslati da ga pronađu. Za sada, sa toliko turističkih čamaca i krstarica u luci, ronjenje nije preporučljivo. Odakle mu pištolj? Kapetan kaže da je to nebitno. Kriminalci su kriminalci. Pronalaze se, prodaju jedni drugima pištolje, to je opšte poznata stvar. Kako je uspeo da prenese pištolj na međunarodnom letu iz Istambula? U svom prtljagu. Gde mu je prtljag? Istraga se nastavlja. U ovoj

zemlji to znači da može da traje sto godina. Вrок je nastavio da proučava Vinserovo telo. - Samo što mi ovo liči na metak sa mekanim vrhom, vidiš, Hari - blago je protestvovao. - To nije izlazna rana, to je razbucana rana. Samo dum-dum metak može da ostavi ovakvu rupu. - Ne mogu da kažem razbucana - upozorio je konzul Broka. - To je neprevodivo - i bacio je zabrinut pogled na put kojim je malopre utekao. Gradonačelnik se ponovo razgoropadio. Možda je, lukavošću jednog političara, bio uznemireniji Brokovom staloženošću od svojih potčinjenih. Počeo je razmetljivo da seta po podrumskom podu, zauzimajući širi, agresivniji pogled na čitavu stvar. Englezi, žalio se. Zašto Englezi zamišljaju da mogu jednostavno da upadnu ovamo i postavljaju pitanja kada su oni sami bili uzrok nesreće koja je zadesila ovaj grad? Zašto je ovaj engleski peder uopšte morao da dođe u naš grad? Zašto nije otišao u neki drugi grad i tamo se ubio?... Kalkan? Kas?... Zašto je uopšte morao da dođe u Tursku? Zašto nije ostao u Engleskoj\ umesto Što kvari ljudima odmor i baca ljagu na ovaj grad? Ali Brok je uspeo i ovu tiradu mirno da sasluša. Mogli biste zaključiti po načinu na koji je zamišljeno klimao glavom da je shvatao snagu ovih argumenata, poštovao lokalnu mudrost, čak i njihovu dilemu. Ta prijatna razboritost postepeno je ostavljala utisak na gradonačelnika, koji je prvo stavio prst na svoja usta, a onda, kao da pokušava da se suzdrži, dlanovima potapšao vazduh, kao da namešta neki nevidljivi jastuk. Kapetan, sa druge strane, nije pokazivao nikakve znake suzdržavanja. Ruku raširenih u predaji, iako ništa nije predavao, zakoračio je herojski i ponosno izgovorio rečenice, dovoljno kratke da bi konzul mogao lepo da ih prevede. - Naš prijatelj je pijan - bezizražajno je preveo konzul. - On je u čamcu. Boca viskija je prazna. On je depresivan. On ustaje. Ubija se. Pištolj pada u more. On pada u čamac jer je mrtav. Pištolj ćemo naći na zimu. Brok je ovo saslušao pokazujući sve znake poštovanja. - Znači, možemo li uopšte da pogledamo čamac, Hari? Gradonačelnik je, ustuknuo, sevajući očima. - Čamac bio prljav! Previše krvi! Vlasnik čamca jako tužan, jako ljut! Jako se plaši Boga! On spalio čamac. Njega ne briga! Osiguranje? On pljuje na to!

Brok se polako šetao kroz uske uličice, izigravajući turistu dok je zastajao da pogleda izložene tepihe, otomanske predmete ili da baci pogled kroz izlog neke prodavnice. Ostavio je konzula u gradonačelnikovoj kancelariji da pije jabukov čaj i razbija glavu tehničkim detaljima poput čeličnih mrtvačkih sanduka i sređivanja papira vezanih za transport mrtvaca po završenoj obdukciji. Izgovarajući se potrebom da pronađe rođendanski poklon za svoju nepostojeću ćerku, odbio je gradonačelnikov poziv na ručak i bio primoran da sasluša iscrpne preporuke koje su se ticale mnogih naprosto sjajnih prodavnica, od kojih je najbolja bila klimatizovana radnja gradonačelnikovog nećaka. Nije osećao nikakav umor, nikakvu tromost. Za poslednja sedamdeset dva časa spavao je šest, u najboljem slučaju, i to u avionima, taksijima, na putu za Vajthol (ulica u Londonu u kojoj se nalaze vladine kancelarije, prim, prev.) gde je žurio na jutarnje sastanke zakazane na brzinu, Amsterdam u popodnevnim časovima, da bi veće završio u baš tama hacijende kralja droge, utonulim u sumrak, jer je Brok svoje informacije dobijao sa svih strana sveta. Svakojaki ljudi su mu dolazili, iz svakojakih razloga. Čak i u šetnji po uličicama ovog malog grada, okoreli trgovci i kafedžije su pri pogledu na njega zastajali usred glasnog hvaljenja svojih radnji i robe. Neki su čak spuštali cene. A onda, kada bi Вrок prešao na drugu stranu ulice ili promenio pravac odmahujući izvinjavajuće rukom i uz veselo - Možda drugi put! - pomislili bi da ih intuicija i pored njegovog odbijanja ipak nije prevarila, pa bi ga pratili pogledima očekujući da ga vide i sledeći put. Stigavši do male ribarske luke sa njenim belo okrečenim svetionikom, prastarim granitnim dokom i bučnim krčmama, nastavio je da pokazuje otvoreno zadovoljstvo svime što je video: dućanima u kojima bi, da ima ćerku, mogao da nađe savršen poklon za nju, turističkim čamcima i safari čamcima sa staklenim dnom, brodićima sa svojim ribarskim mrežama, starom oker džipu parkiranom na prašnjavoj crvenoj stazi usečanoj u brda iza luke. Dve prilike su sedele u njemu, jedan mladić, jedna devojka. Čak i sa razdaljine od šezdesetak metara, moglo se jasno videti da je par obučen u odeću otrcanu poput džipa u kome su sedeli. Brok je ušao u dućan, odabrao nekoliko stvari, bacio pogled na ogledalo, i odlučio se napokon za interesantnu majicu koju je platio kreditnom karticom za operativne troškove. Sa kesom u ruci, šetao je molom dok nije stigao do svetionika gde je u

potpunoj osami izvukao svoj mobilni telefon iz džepa, okrenuo broj svoje kancelarije u Londonu, gde mu je poručnik izdiktirao niz nepovezanih poruka koje bi za neupućene predstavljale potpunu besmislicu. Saslušavši ovo u tišini, Brok je odmumlao - Shvatio sam - i prekinuo vezu. Usko drveno stepenište vodilo je uz prašnjavu stazu. Brok se popeo njime kao što bi to neki turista uradio. Oker džip je nestao. Penjući se stazom, prošao je pored niza poiuizgrađenih vikendaških kuća i popeo se na sledeći nivo, gde se nalazilo još kuća za odmor koje su bile završene, ali još uvek zatvorene. Ta druga staza je bila zakrčena smećem koje je ostalo iza zidara i praznim bocama. Brok je zastao na ivici, nalik na potencijalnog kupca koji se upoznaje sa atmosferom mesta. Približavalo se vreme popodnevnog odmora. Nije bilo vozila, pešaka, čak ni pasa. Iz sela ispod njega, dva konkurentna mujezina su ječala svoje molitve, prvi zapovednički a drugi nežno i prijatno. Oker džip se pojavio, raznoseći crvenu prašinu. Vozač je bila devojka okrugle brade, krupnih bistrih očiju i razbarušene plave grive. Njen dečko, ako je to bio, durio se na suvozačkom sedištu. Nosio je bradu od tri dana i minđušu a jednom uhu. Brok je bacio pogled gore na put i dole, na podnožje brda uz koje se popeo. Podigao je ruku, džip se zaustavio i zadnja vrata su se otvorila. Na zadnjem sedištu ležala je gomila čilima, neki smotani u balu, a neki preklopljeni. Brok je uskočio unutra i okretnošću neuobičajenom za njegove godine bacio se na pod. Mladić je prebacio ćilime preko njega. Devojka je odvezla džip uz cik-cak stazu do platoa visoko na rtu i zaustavila se. - Bezbedni smo - reče bradati mladić. Brok se izvukao ispod čilima i seo na zadnje sedište. Mladić je uključio radio, ne previše glasno. Turska muzika, pljeskanje rukama, daire. Ispred njih je ležao kamenolom, napušten i označen kao opasan rasklimatanim tablama. Tu se nalazila i drvena klupa, sada slomljena. Tu je bila i okretnica za kamione, zarasla u travu, kao i pogled na šest malih razuđenih ostrva koja su se gubila u moru. Preko puta zaliva, bela vikendaška naselja bila su udobno zavaljena po jarugama. - Da čujemo - naredio je Brok. To su bili Derek i Egi, i među njima nije bilo nikakve ljubavi, ma koliko bi Derek to voleo. Derek je bio rutav, bučan mladić. Egi je imala iskrene oči i duge noge i bila nenametljivo elegantna. Derek mu je pričao, dok je ona

gledala u ogledala i izgledalo je da ne obraća pažnju. Uzeli su sobu u Driftvudu, rekao je Derek, bacivši optuživački pogled na Egi... u jevtinom konačištu sa krčmom i irskim barmenom, pederom po imenu Fidelio, koji je mogao da nabavi sve što mu tražite. - Čitav grad bruji o tome, Net - odjednom se javila Egi, svojim odsečnim akcentom. - Postoji samo jedna tema o kojoj se po čitav dan raspreda, i to je Vinser. Svako ima neku teoriju. Većina ih ima i po nekoliko. Gradonačelnik se javljao u većini glasina, nastavio je Derek, kao da Egi ništa nije rekla. Jedan od gradonačelnikove braće je bio veliki budža u Nemačkoj. Glasine kažu da je poseduje trgovinu heroinom i grupu turskih građevinskih radnika. Egi se opet javila. - On poseduje gomilu kasina, Net. I odmaralšte na Kipru. Bruto obrt u milionima. Priča se da radi sa jednim od velikih ruskih gangstera. - Nije valjda? - začudio se Brok, dozvolivši sebi neprimetan osmeh koji je donekle istakao njegove godine i razlike između njega i ovo dvoje mladih. Sudeći po glasinama, nastavio je Derek, taj isti brat je bio u gradu na dan Vinserove smrti. Sigurno je došao iz Nemačke, pošto je viđen kako se vozi u limuzini koja pripada snahi oblasnog šefa policije. - Brat šefa policije je oženjen dalamanskom naslednicom - reče Derek. - Njena firma je obezbedila limuzinu koja je sačekala privatni džet iz Istambula. - I Nete, kapetan Ali radi sa šefom policije - ponovo se ubacila Egi, uzbuđeno - mislim, oni su mutni k’o sam đavo, Nete. Svako ima svoje parče kolača od posla onog drugog. Fidelio kaže da je Ali uzeo slobodan dan u sreću, samo da bi mogao da vozi limuzinu za šefovu snahu. Okej, kapetan Ali nije baš mozak cele operacije. Ipak, bio je tamo, Nete. U vreme ubistva. Učestvovao je u tome. Krčmar, Nete! Učestvuje u ritualnom gangsterskom ubistvu. Gori su od naših! - Jesu li? - tiho reče Brok, i za trenutak je nastupila tišina, jer je ovo bila tema koja je Вrока jako zanimala. - Tu je i bivša devojka Fideliovog kuvara - reče Derek. - Blesava engleska vajarka, Čedhemski koledž za dame, triput dnevno se bode i živi sa gomilom bednika u komuni na rtu. Dolazi u Driftvud da pokupi svoje smeče. - Ima jednog malog dečaka, Nete - upala je Egi Dereku u reč, na šta se ovaj namrštio i pocrveneo. - Zak, tako se zove. On je pravi pakao na nogama,

veruj mi. Ti klinci iz komune, potpuno divlji lunjaju okolo, smucaju se sa turistima i izvlače benzin iz njihovih automobila dok ovi razgledaju otomanska utvrđenja. I tako je Zak bio u planinama među kozama, radeći bog-sveti-zna-šta sa bulumentom kurdske dece, kada su se čitav konvoj limuzina i jedan džip zaustavili ispod njih i frajeri počeli da igraju scene iz nekog gangsterskog filma. - Zastala je, kao da očekuje da će biti prekinuta, ali ni Derek ni Brok nisu rekli ništa. - Jedan muškarac biva ubijen dok ostatak bande to gleda. Kada su ga ubili, ubacili su ga u džip i odvezli nizbrdo, u grad. Zak kaže da je bilo fenomenalno. Krv, kao prava, i sve to. Brokov skamenjeni pogled je lutao po zalivu. Talasasti beli oblaci su se podizali iznad litica u obliku petlove kreste. Jastrebovi su kružili po svetlucavoj vrelini. - I bacili su ga u mali čamac sa bocom viskija - rekao je, završavajući priču umesto nje. - Na sreću, nisu to uradili i Zaku. Da li neko živi tamo gore, izuzimajući koze? - Stene i još stena - reče Derek. - Košnice. Mnoštvo otisaka automobilskih guma. Brokova glava se polako okretala dok mu se pogled nije prikovao za Derekov, a njegov prijatan osmeh pretvorio u kamen. - Mislio sam da sam ti rekao da ne ideš tamo sam, mladi Dereče. - Fidelio je pokušavao da mi utrapi svog starog „harli-dejvidsona”. Dao mi je da ga provozam sat vremena. - I ti si ga provozao. - Da. - I prekršio naređenje. - Da. - I šta si tamo video, mladi Dereče? - Tragove automobilskih guma^ otiske stopala. Mnogo osušene krvi. Niko nije pokušao da je očisti. Što da se mučiš kad imaš gradonačelnika i šefa policije u džepu? I ovo. U Brokovu ispruženu ruku spustio je zgužvan komad celofana na kome je pisalo VIDEO-8/16 otkucano nekoliko puta jedno za drugim. - Večeras odlazite odavde - naredio je Вrок kada je raširio celofan preko kolena. - Oboje. U šest popodne postoji let iz Izmira. Čuvaju dva mesta za vas. Derek.

- Da, ser. - Ovog puta, u večitoj borbi između inicijative i poslušnosti, inicijativa se isplatila. Što te čini veoma srećnim mladićem, zar nije tako, Dereče? - Da, ser. Stranci u svemu izuzev u poslu, Derek i Egi su se vratili u svoje potkrovlje u Driftvudu i spakovali svoje vreće. Kada je Derek sišao dole da podmiri njihov račun, Egi je protresla njihove vreće za spavanje i sredila sobu. Oprala je preostale šolje i tanjire i sklonila ih, obrisala umivaonik i otvorila prozore. Njen otac je bio škotski nastavnik, majka lekar opšte prakse i dežurni anđeo koji je posećivao siromašnija predgrađa Glazgova. Oboje su jako poštovali društvene norme ponašanja. Pošto je obavila sve poslove, Egi je otrčala za Derekom, ušli su u džip i pojurili vijugavim obalskim putem do Izmira; Derek je vozio sa izgledom nekog kome je muškost povređena, dok je Egi posmatrala oštre vrhove, dolinu ispod njih i svoj sat. Derek, još uvek se pušeći od Brokovih grdnji, tiho se zaklinjao da će dati ostavku čim se budu vratili kući, i izučiti za advokata, koliko god da ga košta. To je bila zakletva koju bi najmanje jednom mesčno izgovorio, obično posle nekoliko piva u kantini. Ali Egi, sa potpuno drugim mislima na pameti, mučila je sebe razmišljanjima o dečaku Zaku. Sećala se kako ga je uhvatila onog dana kada je utrčao u krčmu sa novcem da kupi led - Navukla sam ga, za ime Boga! - kako je plesala sa njim, skupljala kamenčiće sa njim na plaži i sedela pored njega na doku dok je on pecao, sa rukom prebačenom preko njegovih ramena da ne padne. I pitala se šta da misli o sebi, dvadesetpetogodišnjoj ćerki svojih roditelja koja izvlači tajne iz klinca od sedam godina, koji je ubeđen da je ona žena njegovog života.

POGLAVLJE 4. Uspravan poput kraljevskog kočijaša za volanom svog izglancanog rovera, Artur Tugud je ujednačenom brzinom vozio niz vijugavu brdsku stazu, dok ga je Oliver pratio u svom kombiju. - U čemu je frka? - pitao je Oliver u dvorištu ispred zgrade Vojske spasa dok mu je Tugud uslužno dodavao pogrešnu kutiju. - Nije u pitanju frka, Oli, nije u tome stvar - odvratio je Tugud. - U pitanju je reflektor. To može svakom da se desi. - Kakav reflektor? - Snop svetlosti koji šeta, padne na nas, vidi da nema ničeg lošeg i onda nastavi dalje - žustro reče Tugud, zadivljen sopstvenom metaforom..- Potpuna slučajnost. Ništa lično. Zaboravi sve. - Pa zašto nas istražuje? - Trustovi, u tome je stvar. Ovog meseca obrađuju trustove. Korporacijske, dobrotvorne, porodične, of-šor. Sledećeg meseca prelaze na obezbeđenje, kratkoročne kredite ili neke slične poslove. - Trust Karmeri? - Između drugih, mnogih drugih, da. Ono što mi zovemo neagresivna ranoranilačka racija. Izaberu privrednu granu, pogledaju cifre, postave par pitanja i idu dalje. Rutina. - Zašto su odjednom zainteresovani za Karmenin trust? Tugud je sada bio propisno ljut zbog ispitivanja. - Nije samo reč o Karmen. Svi trustovi su tu. Rade generalnu inspekciju svih trustova. - Zašto to rade usred noći? - Oliver je bio uporan. Parkirali su se u tesnom zadnjem dvorištu banke. Izdajničko svetlo je padalo pravo na njih. Do čeličnih zadnjih vrata su vodila tri stepenika. Tugud je primakao prst da otkuca ulaznu šifru, promenio mišljenje i naglo zgrabio

Oliverovu levu mišicu. - Oli! Oliver je stresao njegovu ruku sa sebe. - Šta je? - Da li ti... da li si ti... očekivao bilo kakve promene na računima trusta? U skorije vreme, na primer, za poslednjih par meseci... u bliskoj budućnosti, ili tako nešto? - Promene? - Novac koji se sliva na račune ili odlazi sa njih. Nema veze kakve promene. Akcija. - Zašto bih? Obojica smo poverenici. Znaš ono što i ja. Šta se desilo? Da li si igrao neke igre? - Ne, naravno da nisam! U ovome smo na istoj strani. I nemaš... nisi dobio nikakvo upozorenje unapred? Nezavisno? Privatno? Mod koga? Nemaš nikakve informacije o nekom drugom faktoru koji bi mogao da utiče na poziciju trusta... u skorije vreme? - Ptičica mi ništa nije rekla. - Dobro. Savršeno. Ostani pri tome. Budi baš ono što jesi. Mađioničar za decu. Nema nikakve ptičice. Tugudove oči su pohlepno sijale ispod oboda njegovog šešira. - Kada te budu pitali svoja rutinska pitanja, reci im baš ovo što si rekao meni. Ti si njen otac, ti si poverenik njenog fonda, kao i ja, i radiš ono što ti je dužnost. Otkucao je broj. Vrata su zazujala i otvorila se. - To su Poud i Lenkston iz Bišopsgejta - poverio se, propuštajući Olivera ispred sebe u čelično siv hodnik sa trakastim svetlima. - Poud je nizak ali je veliki. Veliki u banci. Lenkston je više tvoj tip. Težak dasa. Ne, ne, ne, samo nastavi, mladost pre lepote, ili kako god se kaže. Nebo je bilo posuto zvezdama, primetio je Oliver рге nego što su se vrata za njima zatvorila. Ružičasti mesec je visio iznad njega, isečen na komade oštrom žicom namotanom duž dvorišnog zida. Dva muškarca su sedela za konferencijskim stolom pored prozora u Tugudovoj kancelariji. Poud, manji ali prilično veliki u banci, nosio je bifokalne naočari bez okvira i crnu kosu trakasto prevučenu preko skalpa, svaku dlaku zalizanu u istom pravcu. Lenkston, krupan muškarac klempavih ušiju i sa perikom od braon čekinjave vune dostojne jednog spikera. - Baš ste nas namučili, g. Hatorn - reče Poud, nimalo veselo. - Artur vas

je kao lud tražio po čitavom gradu, zar ne, Arture? - Da li vam smeta moja lula? - pitao je Lenkston. - Sigurni ste da ne smeta? Skinite kaput, g. Hatorn. Okačite ga ovde. Oliver je skinuo beretku, ali ne i kaput. Seo je. Nastupila je napeta tišina dok je Poud preturao po papirima, a Lenkston se bavio svojom lulom bacajući raskvašen duvan u pepeljaru. Bele roletne, tmurno je primetio Oliver. Beli zidovi. Bela svetla. Znači ovde banka odlazi noću. - Da li bi vam smetalo ako vas zovemo Oli? - pitao je Poud. - Kako želite. - Mi smo Reg i Volter... samo ne Voli, ako nemate ništa protiv - reče Lenkston. - On je Reg. - Ponovo je nastupila tišina. - A ja sam Volter - dodao je. - A on je Volter - potvrdio je Poud i sva trojica su se izveštačeno nasmešila, prvo na Olivera, a onda jedan na drugog. Treba da imate sive dugačke zaliske, pomislio je Oliver, i ružičaste noseve smrznute od mraza. Treba da imate džepne satove unutar vaših mantila, umesto hemijskih olovaka. Poud je držao svežanj dokumentacije od žutog papira u ruci. Škrabotine više različitih rukopisa, primetio je Oliver. Kolone datuma i brojeva. Ali Poud nije pričao. Lenkston je pričao. Teško, kroz svoju lulu. On će odmah preći na stvar, rekao je. Nema smisla da okoliša. - Oblast za koju sam posebno zadužen, valjda kao kazna za moje grehe, je bankarsko obezbeđenje, Oli. Ono što mi zovemo uslužnost. Tu spada sve, od noćnog čuvara koji dobije batine, preko pranja novca, do blagajnika koji dopunjuje svoju platu iz kase. Još uvek se niko nije nasmejao. - I, kao što ste već sigurno čuli od našeg Artura, trustovi. Uvukao je dim iz svoje lule. Bila je to jedna od onih varijanti sa malim burencetom. U vreme mog detinjstva, setio se Oliver, imao sam jednu sličnu njoj, napravljenu od porcelana, za duvanje mehurića u kadi. - Recite nam nešto, Oli. Ko je g. Krauč? Izmišljen lik, odgovorio je Brok kada mu je Oliver postavio to isto pitanje pre sto godina u jednom pabu u Hamersmitu. Mislili smo da ga nazovemo Džon Dou, ali to je već iskorišćeno. - On je porodični prijatelj - reče Oliver svojoj beretki u krilo. Glup,

upozorio ga je Brok u njegovoj glavi. Izigravaj glupaka. Ne bacaj svetlo na stvari. - Oh, tako? - reče Lenkston, pretvorivši se u zbunjeno nevinašce. - Kakva vrsta prijatelja, pitam se, Oli? - Živi u zapadnoj Indiji - reče Oliver, kao da je time definisao to prijateljstvo. - Oh, zaista? Znači, crni gospodin, zar ne? - Koliko ja znam, nije. On samo živi tamo. - Gde na primer? - Antigva. Nalazi se u dosjeu. Greška. Nemoj da ga praviš glupim. Bolje sam izgledaj tako. Drži se gluposti. - Fin dasa? Dopada vam se? - reče Lenkston, podignuvši obrve, ohrabrujući ga. - Nikada ga nisam upoznao. On sa nama kontaktira preko svojih advokata u Londonu. Lenkston se namrštio i osmehnuo u isto vreme, nagoveštavajući kako se premišlja. Za utehu povlači dim iz svoje lule. Mehurići od sapunice se nisu pojavili. Pravi grimasu koja među pušačima lula prolazi kao osmeh. - Nikada se niste upoznali, ali on vašoj ćerki Karmen daje poklon od sto pedeset hiljada funti. Preko svojih advokata iz Londona - sugerisao je kroz zagušljiv oblak dima. Odobreno je, kaže Brok. U pabu. U kolima. Dok su šetali kroz šumu. Ne budi blesav. Već je potpisano. Oliver odbija da se na njega utiče. Odbijao je čitav dan. Ne tiče me se da li je odobreno ili ne. Ja to nisam odobrio. - Zar vam se nije to učinilo kao pomalo čudan način obavljanja posla? - ispitivao je Lenkston. - Kakav način? - Dati tako veliki novčani poklon ćerki nekoga koga nikada nije upoznao. Preko advokata. - Krauč je bogat čovek - reče Oliver. - On je daleki rođak, davno je otišao iz Engleske. Sam se imenovao za Karmeninog anđela čuvara. - Ono što bismo nazvali sindromom tajanstvenog ujaka - reče Lenkston, dobacivši zloban osmeh prvo Poudu, a zatim i Tugudu. Ali, Tugud se na ovo uvredio. - To nije nikakav sindrom! To je savršeno

normalna bankarska praksa. Bogat čovek, porodični prijatelj, postavio se kao detetov anđeo čuvar... to jeste sindrom, garantujem vam. I to sasvim normalan - pobedonosno je završio, upadajući samom sebi u usta na svakom koraku, ali ipak hrabro nastavljajući dalje. - Zar nisam u pravu, Reg? Ali mali Poud koji je bio veliki u banci, bio je suviše okupiran papirima koje je držao u ruci, da bi odgovorio. Pronašao je još jedan način gledanja na stvar, doduše manje popustljiv prema Oliveru, i počeo je da ga ispituje, iskreno ga gledajući kroz svoje bifokalne naočare, dok je uključena lampa za čitanje kod njegovog ramena činila da mu isprugana ćela blista. - Oli - tiho reče Poud. Glas mu je bio tanak i obazriv, potpuno različit od Lenkstonove grmljavine. - Šta je? - reče Oliver. - Hajde da pređemo ovaj dokument za početak, možemo li? - Da pređemo preko čega? - Samo me saslušajte, molim vas. Voleo bih da počnemo od onog dana kada je trust osnovan, ako vam to nije teško, Oli. Ja sam tehničar. Zanima me poreklo i način rada. Saslušaćete me? - Oliver „Glupan” je slegnuo ramenima u znak pristanka. - Po našoj dokumentaciji, došli ste da vidite Artura upravo u ovoj kancelariji po dogovoru napravljenom pre osamnaest meseci, tačno nedelju dana po Karmeninom rođendanu. Tačno? - Tačno. - Tup kao oklagija. - Bili ste klijent ove banke šest meseci. A nedavno ste se preselili u ovaj kraj posle izvesnog perioda boravka u inostranstvu... gde ono bese, zaboravio sam? Jesi li ikada bio u Australiji? Pitao je Brok. Nikada, odgovorio je Oliver. Dobro. Zato što si tamo proveo poslednje četiri godine. - Australija - reče Oliver. - Gde ste radili... šta? - Lutao sam. Menjao mesta. Služio pohovane piliće po restoranima. Šta god da je naletelo. - Dakle, tada se niste bavili mađioničarskim poslom? Niste? - Ne. - I niste bili poreski obveznik Velike Britanije dok se niste vratili, koliko dugo? Brišemo te iz poreskih knjiga, rekao je Brok. Ponovo ćeš se pojaviti kao

Hatorn, stanovnik Velike Britanije koji se vratio iz Australije. - Tri godine. Četiri - odgovorio je Oliver, ispravljajući se da bi pojačao utisak sopstvene gluposti. - Pre će biti četiri. - Znači, kada ste došli kod Artura, bili ste poreski obveznik ove zemlje ali samostalnog .zanimanja. Kao mađioničar. Oženjen. - Da. - I Artur vas je ponudio šoljom čaja, nadam se, zar ne, Arture? Navala smeha, tek da nas podseti koliko bankari vole da se nasmeju kao ljudi, kakve god teške odluke primorani da donose. - Nije imao dovoljno novca na računu - pridružio se Tugud, ne bi li pokazao kako je i on običan čovek. - Mene zanima poreklo, shvatate, Oli - objasnio je Poud i Oliver je klimnuo glavom, kako bi pokazao da je razumeo. - Rekli ste Arturu kako želite da stavite izvesnu svotu novca u fond, tačno? Za Kamen. - Tačno. - I Artur vam je rekao... razumno, s obzirom da je mislio kako govorite o skromnoj sumi novca... zašto ne odete u štedionicu ili osiguravajući zavod? Zašto da se mučite oko papirologije za osnivanje formalnog, legalnog trusta? Tačno, Oli? Karmen ima šest godina. Oliver stoji u jednoj od onih starih, crvenih telefonskih govornica koje su opštinari Ebots Keja insistirali da zadrže zbog gostiju iz inostranstva. Suze radosti i olakšanja mu teku niz lice. Predomislio sam se, rekao je Broku između grcaja. Uzeću novac. Ništa nije dovoljno dobro za nju. Kuća za Heder i šta god drugo bude ostalo za Karmen. Sve dok ja ne budem dobio ništa od tog novca, uzeću ga. Da li je to potkupljivost, Nete? To se zove očinstvo, rekao je Brok. - Tačno - složio se Oliver. - Bili ste nepopustljivi, to je morao da bude trust, kako shvatam. - Ponovo žute stranice. - Pravi trust. - Da. - To je bio vaš stav. Hteli ste da zaključate ovaj novac za Karmen, i bacite ključ, tako ste rekli Arturu. Vi ste sjajan zapisničar, Arture, to moram da vam priznam. Hteli ste da budete sigurni, šta god da se dogodi vama ili Heder, da Karmen bude osigurana. - Da.

- Novac u trustu. Van dodira. Čeka na nju da odraste, uda se ili šta već mlade dame rade kada napune dvadeset pet. - Da. Cepidlačko podešavanje naočara. Skupljanje usana. Dva prsta koja pokušavaju da privole trake kose da se vrate na svoje mesto. Povratak. - I savetovali su vas... ili ste makar tako rekli Arturu... da je moguće otvoriti trust sa nominalnom svotom novca koja bi mogla da bude uvećavana kad god se vi ili neko drugi oseti dovoljno bogatim. Vrh Oliverovog nosa je počeo jako da svrbi. On ga je češao otvorenim dlanom, raširenih prstiju. - Da. - Pa ko vam je dao taj savet, Oli? Koje je poreklo tog saveta? Ko, ili šta vas je navelo da tog dana dođete kod Artura, nedelju dana po Karmeninom rođendanu, i kažete 'Jа hoću da osnujem trust?' Baš trust? I da jako stručno, sudeći po ovim Arturovim beleškama ovde, govorite o tome? - Krauč. - Naš isti g. Džefri Krauč? Koji stanuje u Antigvi i kontaktira preko svojih londonskih advokata? Krauč van? je dao taj savet da osnujete pravi, legalni trust za Karmen. - Da. - Kako? - Pismom. - Od Krauča lično? - Od njegovih advokata. - Njegovih londonskih advokata ili advokata iz Antigve? - Ne sećam se. Pismo je u dosjeu, ili bi makar trebalo da bude. U to vreme sam dao Arturu sve što je od važnosti za ovaj slučaj - I on je to propisno zaveo - sa zadovoljstvom je potvrdio Tugud. Poud je pregledao žute papire. - Firma Dorkin i Vuli, poznata firma iz Sitija. G. Piter Dorkin ima ovlašćenje od g. Krauča. Oliver je odlučio da pokaže malo temperamenta. Glupavog temperamenta. - Pa zašto onda pitate? - Samo proveravam poreklo, Oli. Samo da budem siguran. - Јеl’ to nešto nelegalno, ili slično? - Da li je šta nelegalno? - Njen trust. Ono što je urađeno. Poreklo. Je li to nelegalno?