- Zavisi od razloga, gospodine. Tamo ste ostali punih deset sati do devet i pet uveče kada ste zatražili zaštitu. Da li se slažete sa tim? - Naravno da se slažem sa tim. To je ono što sam ja vama rekao. - Mesingamove hrabre reči odavale su njegovo ponašanje, koje je bilo sve nervoznije. - Šta vas je navelo da odete tako rano kući tog jutra? - Zar uopšte nemate mašte? Vinser je bio ubijen, vest je objavljena, u kancelariji je nastao džumbus, telefoni su zvonili kao ludi. Imao sam grupu ljudi koji su se bacili na posao. Meni su bili potrebni mir i tišina. Na kom drugom mestu bih to mogao da nađem osim kod kude? - Gde ste pravovremeno primili svoje preteće telefonske pozive - rekao je Brok, pomislivši da lažovi ponekad kažu i istinu. - U dva popodne istog dana, primili ste kurira sa paketom. Šta je bilo u paketu? - Ništa. - Molim, gospodine? - Nisam primio nikakav paket. Zato i nema ničeg u tome. To je laž. - Neko u vašoj kući je to primio. I potpisao. - Dokažite. Ne možete. Ne možete da nađete servis tog kurira. Nikada nisam potpisao prijem paketa, niti dotakao taj paket. Čitava stvar je izmišljena. A ako mislite da je Vilijam to uradio, onda se grdno varate. - Nikada nisam aludirao da je to bio Vilijam, gospodine. Vi ste. - Upozoravam vas: ne mešajte Vilijema u ovo. Bio je u Čičesteru od deset sati toga jutra. Imao je probu čitav bogovetni dan. - Za šta, gospodine, ako smem da pitam? - Za San letnje noći. Edvardijan. On je Pak. - Kada je onda došao kući? - Ne рrе sedam sati. ‘Idi, idi,’ rekao sam mu. izađi iz kuće, nije bezbedno.’ Nije razumeo, ali je otišao. - Kuda? - Gledajte svoja posla. - Da li je poneo nešto sa sobom? - Naravno da jeste. Spakovao se. Pomogao sam mu. Zatim sam mu pozvao taksi. On ne zna da vozi. Neće. Imao je stotine časova, ali to nije za njega. - Da li je poneo paket sa sobom?
- Nije bilo nikakvog paketa - sada je bio leden - Vaš paket je obično govno, gospodine Brok. Ne postoji i nikada neće postojati. - Tačno u dva sata popodne, jedna vaša komšinica videla je kurira na motociklu kako se penje uz stepenice do vaših vrata sa paketom u ruci, a vratio se dole bez njega. Nije videla ko je potpisao za paket zato što su vrata bila sa lancem. - Ta komšinica laže. - Ona ima višestruki artritis i nema toga što se dešava u toj ulici a da ona ne primeti - odgovorio je Brok, nestvarnim strpljenjem. - I biće jako dobar svedok. Za tužioca. Mesingam je posmatrao vrhove svojih prstiju sa neodobravanjem, kao da kaže, vidi šta je postalo od njih. - Pretpostavljam da je mogao da bude telefonski imenik ili nešto slično - špekulisao je, nudeći objašnjenje koje će obojicu zadovoljiti. - Ti ljudi iz Telekoma dolaze u svako moguće vreme. Možda sam stvarno potpisao nešto za njih, a da nisam ni shvatio. U stanju kakav sam bio. Moguće je. - Ne pričamo o telefonskom imeniku. Pričamo o jednoj postavljenoj koverti, svetlosmeđe boje sa belom nalepnicom. Nešto otprilike veliko kao - polako je pogledao po sobi, ne žureći dok mu se pogled nije zaustavio na televizoru i video rikorderu - kao jedna od onih knjiga sa papirnim povezom. Mesingam je okrenuo glavu da ih pogleda. - Ili je možda bila kaseta - nastavio je Brok, kao da mu je ta ideja tek sada pala na pamet. - Jedna od onih tamo na polici. Prikazuje u divnim bojama ubistvo vašeg pokojnog kolege Alfreda Vinsera. - Nije bilo odgovora, iza istog tvrdoglavog smrknutog pogleda koji se pojavio onog trenutka kada je Brok pomenuo Vilijama. - Sa porukom u njoj - nastavio je Brok. - Film je bio dovoljno šokantan, ali poruka koja je došla sa njim bila je još gora. Da li sam u pravu? - Znate da jeste. - Bilo je šokantno da, рrе no što ste potražili zaštitu od carine, izneli ste izmišljotinu koja je odbacivala postojanje trake koju ste predali Vilijamu sa instrukcijama da je spali i raspe pepeo u vetar... ili takve nekakve instrukcije. Mesingam je ustao. - Poruka, kako je volite zvati - objavio je, spuštajući ruke u džepove bezoblične kućne haljine i zabacivši glavu - uopšte nije bila poruka. To je bio paket laži koji me je prikazao u najgorem svetlu. To me je
praktično teretilo za Vinserovu smrt. Optuživalo me je za svaki mogući zločin, bez ijednog dokaza da to potkrepi. Teatralno, krenuo je prema Broku koji je sedeo, i sa kolenima blizu Brokovog lica, sa visine mu je rekao. - Da li stvarno mislite da ću vam ja doći na vaša vrata, mojim domaćinima, ni manje, ni više no carini, mašući svojom ulaznicom, užasnim dokumentom koji kleveta, trakom, koja me oslikava kao super-govno svih vremena? Mora da ste ludi. Brok nije bio lud, ali je počeo da ceni svog protivnika. - Sa druge strane, gospodine Mesingam, ako je ono što vaši klevetnici kažu tačno, imate onda dva dobra razloga da uništite dokaz, umesto jednog, zar ne? On je to uradio, zar ne, vaš Vilijam, uništio je dokaz? - To nije bio dokaz, zato nije ništa ni uništio. To je bila laž, zasluživla je da se uništi, i tako je i bilo. Brok i Ejden Bel sedeli su sa šoljama čaja u kuhinji kuće pored reke posle kasnovečernjeg prikazivanja Vinserove egzekucije. Bilo je dva u jutru. - Pluton zna nešto veliko što ja ne znam - rekao je Brok, ponavljajući priznanje koje je dao Tambiju. - To me gleda u oči. Kao bomba negde aktivirana. Osećam da gori, ali neću je videti dok me ne raznese. A zatim, kao što se često dešavalo tih dana, počeli su priču o Porloku. Njegovo ponašanje na sastancima: bučno. Njegov raskošan životni stil: drečav. Njegovi navodni izvori u podzemlju, koji su zapravo trgovački partneri: bučni. - On iskušava božje strpljenje - reče Brok citirajući Lili. - Vidi koliko visoko može da leti рrе no što mu bog skreše krila. - Mislila je, otopi - primetio je Bel. - Mislila je na Ikara. - U redu, otopi. Kakva je razlika? - Brok je namćorasto priznao.
POGLAVLJE 13. Prinudno venčanje bilo je sređeno samo posle poduge debate između Broka i planera, a ne između mladenaca. Medeni mesec, kako je brzo odlučeno, mora se odigrati u Švajcarskoj, zato što je u Švajcarsku vodio trag Tigra Singla, alijas Tomija Smarta, posle odlaska iz Engleske. Stigavši kasno uveče na Hitrou, Smart-Singl proveo je noć u Hitrou Hiltonu, naručio jeftinu večeru u svojoj sobi i uhvatio prvi avion za Cirih sledećeg jutra. Svaki put plaćao je gotovinom. Iz Ciriha je takođe telefonirao iz javne govornice u Park Lejn, njegov sagovomik bio je identifikovan kao međunarodna pravna firma koja je dugo sarađivala sa of-šor transakcijama Kuće Singl. Šestorica rmpalija iz tima sve vreme je pratilo par, pružali kontra-osmatranje i komunikacije. Odluka da se Oliver i Agi spoje u brak nije olako bila primljena. Brok je prvo pretpostavljao da će Oliver nastaviti u inostranstvu isto kao i kod kuće: uglavnom sam, sa timom koji ga osmatra, i sa samim Brokom da ga ispita i obriše mu suze samo jednim pozivom. Predomislio se tek kada je na red za diskusiju došao fino pripremljen plan: koliko gotovine Oliver treba da nosi? Koji pasoš? koje kreditne kartice? na čije ime? i da li tim treba da putuje istim avionima kao i Oliver i deli iste hotele, ili da se drži na odstojanju? Nešto se gušilo u njemu, rekao je Belu sa nelagodnošću. Ne mogu da vidim šta je to, Ejdene. Šta da vidim? Jednostavno ne mogu da vidim Olivera samog, rekao je Brok, u inostranstvu, sa čudnim pasošem, kreditnim karticama, svežnjem novca u džepu i otvorenom telefonskom linijom pored kreveta. Čak ni sa čitavim pukom čuvara na ulici, ili u taksiju iza njega, ili za stolovima pored njega, ili u spavaćim sobama sa obe njegove strane. Ali, kada ga je Ejden Bel pritisnuo da kaže svoje razloge, Brok se izgubio, što nimalo nije ličilo na njega.
- U pitanju su njegovi prokleti trikovi - rekao je. Bel ga nije razumeo. Kakvim trikovima Oliver pribegava, ozbiljno je upitao, a da Brok to nije već prijavio? Bel je bio irskog porekla. Za njega je čovek bio čovek. Platiš mu koliko vredi i baciš ga u jamu kada više nije koristan. Ako počne da te vuče za nos, popričaš tiho sa njim u nekoj sporednoj uličici. - Njegovi mađioničarski trikovi - objasnio je Вrок, i njemu samom je to glupo zvučalo. - Uvek ima neku intimnu zagonetku, nikada ne dođe do rešenja, ili ti bar ne kaže o tome. Pokušao je ponovo. - I ti njegovi sati i sati sedenja u svojoj sobi. Meša karte za igranje. Žonglira. Modelira te svoje proklete balone. Nikada mu nisam verovao, ali sada ga i ne poznajem. Ali, nastavio je dalje sa žalopojkama. - Zašto me više ne pita u vezi sa Mesingamom? - podsmehivao se svojim otkrićima - ‘Popravlja ograde? Putuje svetom? Gladi perje klijentima?’ Kakva priča može da zaslepi čoveka Oliverove inteligencije? Čak ni tada Brok nije uspevao da dopre do srži svoje nelagodnosti. Nekakva pramena se dešava u Oliveru, želeo je da kaže. Bio je siguran da je nije bilo pre par dana. Brok je to osetio posle prikazivanja filma kada je očekivao od Olivera da se valja po podu, preti da će otići u manastir ili neku sličnu glupost. Umesto toga, ostao je ugodno da sedi u sofi posle gašenja svetala, izgledajući tako mirno kao da je gledao Susede. - Jevgenij ga nije ubio. To je bila Hobanova solo akcija - objavio je sa nekom žustrom drskošću. A to ubeđenje bilo je tako jako u Oliveru, tako ohrabrujuće, da kada je Brok predložio da po drugi put puste traku zbog cele ekipe, koja je kasnije gledala u napetoj tišini, bleda i odlučna, Oliver je gledao samo do pola da dokaže svoju poentu, sve dok nije, pod Brokovim upozoravajućim pogledom, ustao, izveo svoje istezanje, otišao u kuhinju i napravio sebi toplu čokoladu da je odnese u svoju sobu. Brok je izabrao staklenu baštu za ceremoniju i sve vreme je bio svestan cveća. - Putovaćete kao muž i žena - rekao je paru. - Što znači da ćete deliti istu četkicu za zube, istu spavaću sobu i isto ime. To sve to podrazumeva, Olivere. Razumeli smo se, zar ne? Jer, ne bih voleo da se vratiš kući sa obe ruke slomljene. Čuješ li me? Oliver ga je ili slušao ili nije. Prvo se smrkao, a zatim poprimio pobožan
izgled i kao da se pitao da li je ovakav aranžman kompatibilan sa njegovim visokim moralnim principima. Potom je navukao glupavi smešak koji je Brok pripisao nelagodnosti i promrmljao: - Šta god ti kažeš, šefe. I Agi je pocrvenela, što je potreslo Braka iz dna duše. Platonska venčanja-maske bila su standardno oružje za članove tima pri zadacima u inostranstvu. Slanje devojaka sa devojkama i mladiće sa mladićima bilo je suviše uočljivo. Pa,čemu onda ta devičanska zbunjenost? Вrок je pomislio da je to zato što Oliver nije baš pripadao timu, i ргекогеvao je sebe što prvo nije sa njom nasamo razgovarao. Ljubav i njene varijacije njemu se nisu događale. Možda je previše bio žrtva uverenja, koje je i Oliver delio, da svaka devojka kojoj se svidi mora, po definiciji, da bude slučaj za korpu za smeće. A Agi, mada joj to Brok ne bi rekao još dugo vremena, bila je daleko od korpe, bila je jednostavno najbolja i mentalno najzdravija devojka koju je sreo za svojih trideset godina službe. Sat kasnije, dovodeći par sredovečnih analitičara Hidra tima u Oliverovu sobu da mu podele još po koju poslednju reč mudrosti, Brok ga je našao, umesto kod pakovanja, kako stoji pored kreveta u svojoj košulji sa peševima i žonglira sa lopticama, ušivene kožne torbice pune peska ili ko zna čega. Radio je sa tri, a kada su ga dve žene pozdravile, dodao je i četvrtu lopticu. Potom je za samo nekoliko sjajnih trenutaka uspeo sa čitavih pet. - Upravo ste bile svedoci ličnog rekorda, dame - intonirao je svojim glasom najavljivača. - Natanijele Brok, gospodine, ako možete da izdržite sa pet loptica deset uzastopnih bacanja, bićete čovek, sine moj. Šta je, kog đavola, tom mladiću? Brok se još jednom zapitao. Pa, on je praktično srećan. - I želim da nazovem Elsi Votmor - Oliver je rekao Broku čim su žene otišle, jer je Brok zabranio da se pozivi obavljaju iz Švajcarske. Stoga ga je Brok odveo do telefona i ostao sa njim dok ovaj nije završio razgovor. Kada se odlučio za brak, Brok je mnogo razmišljao o tome kako da se par nazove. Očigledno rešenje bilo je da Agi uzme Hederino ime, a za Olivera da ostane Hotom. Kreditne kartice, vozačke dozvole i javni podaci, sve bi se složilo, a da ne pominjemo Oliverov izmišljeni prošli život u Australiji. Svako ko izabere da ih proveri naišao bi na gomilu potvrda, ili u suprotnom na zid od cigala. Ako im se desi razvod, dođavola sa njim: Oliver i Heder ponovo su zajedno. Naspram ovoga nalazila se nepobitna operaciona
činjenica da se ime Hotom mora smatrati uobičajenim, ne samo za Tigra, već i za nepoznate ljude. Ono što je bilo neobično je to, da je Brok pristao na kompromis. Oliver i Agi imali bi po dva operaciona pasoša, ne po jedan. U prvom bi bili Oliver i Heder Singl, zabavljač za decu i domaćica, Britanci, venčani. U drugom bi bili Carmijan i Mark Vest, komercijalni umetnik i domaćica, Amerikanci, stanovnici Britanije. Ovi poslednji identiteti unapred su dobili dozvolu za kratkoročnu operacionu uoptrebu van Sjedinjenih Država. Kreditne kartice, vozačke dozvole i kućne adrese Vestovih takođe su bile dostupne za ograničenu upotrebu. Odluka koji pasoš da koriste zavisila bi od procene svake situacije. Agi bi bili izdati travelers čekovi na oba imena i bila bi odgovorna za čuvanje pasoša koji nisu u upotrebi. Vodila bi računa i o svoj gotovini i plaćala gde je izvodljivo. - Hoćeš da kažeš da mi čak ne možete poveriti domaćinstvo?. - Oliver je jecao u lažnom protestu. - Onda se ne ženim. Vratite poklone. Brok je primetio da se Agi nimalo nije svidela ta šala. Stegla je usne i nabrala nos kao da joj stvari izmiču kontroli. Tambi ih je odvezao na aerodrom. Tim ih je ispratio, svi osim Broka, koji ih je gledao sa gornjeg prozora. *** Zamak je stajao na brdu na padinama šumovitog Doldera, gde je stajao stotinama godina, srednjovekovna građevina sa kulama sa zelenim crepovima, prugastim kapcima, milionima prozora i duplom garažom, kao i komično nacrtanim besnim psom u crvenoj boji sa ogoljenim zubima i metalnom pločicom na granitnom stubu kapije na kojoj je pisalo LOTAR, STORM & KONRAD, Anvelte. A ispod toga: Advokati, pravni & finansijski savetnici. Oliver je lagano prišao gvozdenoj kapiji i pritisnuo zvono. Bacivši pogled kroz drveće, ugledao je deliće jezera Cirih i dečju bolnicu sa srećnim porodicama nacrtanim na zidovima i helikopter na krovu. Na klupi preko puta sedeo je Derek, u svakodnevnoj odeći studenta, upijao sunčeve zrake i slušao modifikovan vokmen. Uz brdo, u parkiranom žutom „audiju” sa Vatrenim đavolom koji se vrteo na zadnjem prozoru sedele su dve dugokose devojke, od kojih nijedna nije bila Agi. - Ti si njegova žena i radiš ono što sve žene rade kada muškarci obavljaju posao - Brok joj je rekao da i Oliver
čuje kada ga je gnjavila da bude uključena u posmatrački tim. - Šetaj se, čitaj, kupuj, posećuj galerije, idi u bioskop, idi frizeru. A šta se ti smeješ? - Ništa, reče Oliver. Brava na kapiji je zazujala. Oliver je nosio crnu ataše torbu sa lažnim dokumentima, elektronskim dnevnikom, mobilnim telefonom i drugim igračkama za odrasle. Jedna od njih je, nije tačno znao koja, bila i radio-mikrofon. - Gospodine Singl. Olivere! Pet godina. Bože! - punački dr Konrad dočekao ga je sa uzdržanim oduševljenjem druga u žalosti, izletevši iz kancelarije podignute glave i široko raširenih punačkih ruku, da bi potom suzio gest na rukovanje u obliku saučešća, što je postigao preklapanjem svoje mesnate leve ruke preko njihove dve desne, spustivši glas - Apsolutno šokantno, siroti Vinser, zapravo tragedija. Ti se nisi promenio, rekao bih. U svakom slučaju, nisi manji! A ni deblji od sve te odlične kineske hrane. Rekavši to, dr Konrad je uhvatio Olivera za ruku i proveo ga pored frau Marti, svoje asistentkinje, i drugih asistenata i drugih vrata drugih partnera, u radnu sobu popločanu panelom gde je jedna raskošna kurtizana, naga osim ako se izuzmu crne čarape i zlatni okvir, pokazivala svoje telo na sredini scene iznad gotskog kamenog ognjišta. - Sviđa ti se? - Sjajna je. - Zapravo, malo je previše smela za neke od mojih klijenata. Imam jednu baronicu koja živi u Tesinu i zbog nje umesto ove slike stavljam Hodlera. Veoma mi se sviđaju impresionisti. Ali, takođe volim i žene koje ne stare. Malo poveravanja da se osećaš posebnim, setio se Oliver. Ćaskanje pohlepnog hirurga pre no što te iseče. - Oženio si se u međuvremenu, Olivere? - Da - mislio je na Agi. - Je li lepa? - Mislim da jeste. - I nije stara? - Dvadeset pet. - Brineta? - pitao je u nadi. - Pepeljasto plava - odgovorio je Oliver sa misterioznim prkosom. Setio se kako je Tigar servilno govorio o našem galantnom doktoru: naš čarobnjak za of-šor, Olivere, najveće ime u kompaniji bez imena, jedini čovek u Švajcarskoj koji te vezanih očiju može provesti kroz poreske zakone
dvadeset različitih zemalja. - Piješ kafu... filter, espreso? Sada imamo mašinu... sve je sada na mašinu! Bez kofeina? Znjei Filterkaf ee bitte, Frau Marty, sa otrovom molim!.. Šećer?... Zucker nimmt ег auch!... Uskoro ćemo i mi advokati da budemo mašine. Und kein Telefon, Frau Marty, čak i da kraljica lično zove, Tschuss! I sve ovo dok je rukom pokazivao Oliveru da sedne na stolicu рrеkoputa njega, vadio naočare sa crnim ramom iz džepa džempera koji je nosio da naglasi svoju neformalnost, glačao ih kožom od divokoze iz ladice, naginjao se napred u stolici i, podigavši pogled preko crnog rama svojih naočara, izložio Olivera drugom detaljnom ispitivanju dok je ponovo počeo žalopojku o Vinseru. - Svuda po svetu, a? Niko više nije bezbedan, čak ni ovde u Švajcarskoj. - Strašno je - složio se Oliver. - Pre dva dana u Rapersvilu - nastavio je dr Konrad, fiksirajući pogled iz nekog razloga na Oliverovu kravatu, novu, koju mu je kupila Agi na aerodromu jer više ni trena nije mogla da gleda onu narandžastu stvar sa flekama od supe - Jedna ugledna žena je ubijena od strane običnog, normalnog mladića, stolarskog šegrta. Muž joj je zamenik direktora banke. - Užasno - Oliver se složio. - Možda je isto tako bilo i sa sirotim Vinserom - reče dr Konrad, spuštajući glas da svojoj teoriji da snagu tajnosti. - Mi ovde u Švajcarskoj imamo mnogo Turaka. U restoranima, voze taksije. I dobro se ponašaju, u celini gledano, do sada. Ali, pogledaj, a? Nikad se ne zna. Ne, zaista se ne zna, srdačno je odgovorio Oliver i stavio aktovku na sto. Škljocao je bravama u nadi da će preći na posao, i u isto vreme otvarao desnu bravu. - Imaš pozdrave od Ditera - rekao je Konrad. - Zaboga, Diter. Kako je? Fantastično, morate mi dati njegovu adresu! - Diter, svetlokosi sadista koji me je pobedio sa dvadeset prema nula u Stonom tenisu u potkrovlju Konradove džin-palate pravog milionera u Kisnahtu, dok su naši očevi razgovarali o ljubavnicama i novcu uz brendi na sunčanoj verandi, setio se. - Hvala, Diter sada ima dvadeset pet, i ide u školu za menadžment na Jejlu, nada se da nikada više neće videti svoje roditelje, ali to je samo faza -
ponosno reče dr Konrad. Nastala je napeta pauza dok je Oliver uzalud pokušavao da se seti imena žene dr-a Konrada, iako je uza sebe, u košulji imao papirić sa jasnim Aginim rukopisom koji mu je dala kada je napuštao hotel. - I Šarlot je vrlo dobro - ponudio se dr Konrad. Izvadio je tanku fasciklu iz ladice svog stola i položio je ispred sebe, a zatim raširio laktove i prstima pokrio ivice sa obe strane da mu slučajno ne odleti. Tada je Oliver shvatio da se ruke dr-a Konrada tresu i da su se pojavile male masne graške znoja na gornjoj usni kao nepozvan gost. - Pa, Olivere - rekao je Konrad uspravivši se i menjući temu. - Mogu li da ti postavim jedno pitanje? Drsko pitanje, ali mi smo stari prijatelji, pa nemoj da se ljutiš. Mi smo advokati. Neka pitanja se moraju postaviti. Možda se ne dobije uvek odgovor na njih, ali moraju se postaviti. Ne smeta ti? - Nimalo - reče učtivo Oliver. Konrad je napućio svoje znojave usne i namrštio se u preterano se koncentrišući. - Koga danas primam? U kom svojstvu? Da li je to Tigrov zabrinuti sin kojeg primam? Da li je to Oliver, predstavnik Kuće Singl za jugoistočnu Aziju? Ili možda briljantni student azijskih jezika? Da li je to prijatelj gospodina Jevgenija Orlova? Da li je to kolega advokat koji želi da diskutuje o pravnim aspektima, a ako je tako, ko je njegov klijent? Sa kim imam čast da razgovaram ovog popodneva? - Kako me je moj otac opisao? - upitao je Oliver, vrdajući. Svako pitanje predstavlja pretnju, pomislio je, posmatrajući nervozne ruke dr-a Konrada kako se spajaju i odvajaju. Svaki pokret bio je odluka. - Pa i nije te opisao. Rekao je samo da ćeš doći - dr Konrad je previše zabrinuto odgovorio. - Da ćeš doći, a kada dođeš da treba da ti kažem šta je neophodno. - Neophodno za šta? Konrad je pokušao da izgleda kao da se zabavlja, ali strah mu je zgrušao osmeh. - Za njegov opstanak. - On je to rekao? Tim rečima, njegov opstanak? Znoj mu je prešao na slepoočnice. - Možda spas. Spas ili opstanak. Inače mi ništa nije rekao u vezi sa Oliverom. Možda je zaboravio. Imali smo važna pitanja da raspravimo. Duboko je uzdahnuo. - Zato, ko si ti danas, molim te, Olivere? - pevljivo
je ponovio. - Molim te, odgovori mi na pitanje. Stvarno me jako zanima da znam. Frau Marti je donela kafu i slatke kekse. Oliver je sačekao da ona ode, a zatim je mirno, iskreno, prepričao jevanđelje po Broku kakvog ga je preneo Ket, dok nije stigao do mesta kada je došao u Englesku. - Kada sam sagledao situaciju i razgovarao sa osobljem, znao sam da neko mora da preuzme radnju, a najbolje je da to budem ja. Nisam imao Vinserovo iskustvo, ili njegovo poznavanje prava. Ali, ja sam bio jedini drugi partner, bio sam na licu mesta, znao sam njegove metode rada i znao sam Tigrove metode. Znao sam gde su leševi sahranjeni. - Oči dr-a Konrada raširile su se u strahu. - Mislim, bio sam upućen u unutrašnji rad firme - ljubazno je objasnio Oliver. - Da nisam uleteo na Vinserevo mesto, ko bi drugi mogao? Sedeo je sasvim uspravno. Majstor pripovedanja, pogledao je hrabro Konrada tražeći odobravanje, i dobio je neodređeno klimanje glavom. - Moj problem je taj, što niko nije ostao u Kući sa kim mogu da se konsultujem i skoro ničeg zapisanog nije bilo. Namerno. Tigar je ispario. Polovina osoblja je uzela bolovanje... - A gospodin Mesingam? - prekinuo ga je dr Konrad, jednoličnim glasom. - Mesingam je na putu, razuverava naše investitore. Ako ga skinem sa posla stvoriću baš onaj utisak koji pokušavamo da sprečimo. Pored toga, Mesingam mi ne koristi mnogo u pravnim stvarima. Konradove crte nisu pokazivale ništa do nadu venu nelagodu. - Zatim tu je pitanje mentalnog stanja moga oca, njegovog zdravlja, kako god to kažete - dozvolio je sebi dovoljno oklevanja - Bio je pod ozbiljnim stresom pre Božića. - Stresom - ponovio je dr Konrad. - On može da podnese mnogo toga, kao i vi, siguran sam, ali desio se nervni slom. Sto je čovek čvršći, to duže istraje. Ali znaci su tu, za one koji znaju da ih pročitaju. Čovek je prestao da funkcioniše na svim cilindrima. - Molim? - Prestao je racionalno da radi. A nije ni svestan toga. - Ti si psihijatar? - Ne, ali sam Tigrov sin i njegov partner, i njegov najveći obožavalac, kao što kažete, on se oslanja na moju pomoć. A vi ste njegov advokat. Ali, čak i ovo, sudeći po strogoći dr-u Konradovog izraza, bilo je više no
što je bio spreman da primi. - Moj otac je očajan. Razgovarao sam sa ljudima koji su mu bili najbliži u časovima pre no što je nestao. Jedna stvar koju je želeo bila je da razgovara sa Kasparom Konradom. Sa vama. Morali ste to da budete vi. Pre no što razgovara sa bilo kim drugim na svetu. Krio je svoje posete vama. Čak i od mene. - Pa kako onda znaš da je dolazio da se vidi sa mnom, Olivere? Oliver je uspeo da pređe preko neprijatno pronicljivog pitanja. - Moram hitno da dođem do njega. Da mu pružim svu moguću pomoć. Ne znam gde je. Potreban sam mu. Nateraj Konrada da ti ispriča Božičnu priču, Brok mu je rekao. Zašto ga je Tigar posetio samo u decembru i januaru devet puta? - Pre nekoliko meseci, moj otac je bio u velikoj krizi. Pisao mi je žaleći se na zaveru skovanu da ga zbace sa položaja. Rekao mi je da ste vi jedina osoba kojoj osim meni, može da veruje. ‘Kaspar Konrad je naš čovek.’ I zajedno ste pobedili, ko god da su. Tigar se razmetao. Pre nekoliko nedelja Vinser je ubijen i ponovo moj otac juri k vama. A zatim nestaje. Kuda je otišao? Mora da je rekao kuda ide. Koji mu je sledeći potez?
POGLAVLJE 14. Ovo se ponovo dešava, razmišljao je Oliver, kada je Konrad počeo da govori. Pre pet godina Tigar je stajao za baš ovim stolom, a ja sam poslušno stajao u njegovoj senci, sit posle večeri oca i sina od prethodne noći. Teletina na žaru, dinstano povrće i domaće crno vino u Kronenhalu, a zatim intimnije zadovoljstvo minibara u mom hotelskom apartmanu. Tigar je održao jedan od govora o stanju nacije a, kao i obično, ja sam bio ta nacija: - Kaspare, dobri prijatelju, dozvoli mi da ti predstavim Olivera, mog sina i novoimenovanog partnera, i od danas tvog cenjenog klijenta. Imamo instrukciju za tebe, Kaspare. Da li si spreman da je primiš? - Od tebe, Tigre, spreman sam na sve. - Naše partnerstvo je partnerstvo srca, Kaspare. Oliver ima ključ svih mojih tajni kao i ja njegovih. Da li se slažeš i razumeš? - Slažem se i razumem. I otišli smo na ručak kod „Džekija”. Sada je tri meseca prošlo od tada i ima nas mnogo: Tigar, Mihail, Jevgenij, Vinser, Hoban, Šalva, Mesingam i ja. Prvo pijemo kafu, a zatim sledi važnija gozba u „Dolder Grandu”. Prethodne noći u Čelsiju vodio sam ljubav sa Ninom i moje levo rame ispod skupe košulje bilo je ukrašeno tragovima zuba. Jevgenij se ućutao, a možda i spava. Mihail posmatra veverice kroz prozor, poželevši da ih ulovi. Mesingam sanjari o Vilijamu, Hoban nas sve mrzi, a dr Konrad opisuje savršenu harmoniju. Bićemo kao jedan... skoro. Jedna of-šor kompanija bez odgovornosti... skoro. Bićemo jednaki akcionari... skoro, mada neki od nas bili bi poželjniji od drugih. Takve trivijalne razlike događaju se i u najsrećnijim porodicama. Vodićemo računa o porezu, što znači da ga nećemo plaćati. Stići ćemo do Bermuda i Andore, bićemo skoro jednaki korisnici arhipelaga kompanija od Guernseja
preko Velikog Kejmena do Lihtenštajna, a dr Konrad, veliki međunarodni advokat biće naš ispovednik, čuvar kompanijskog novčanika i vrhovni navigator, pratiće kretanja našeg kapitala i prihoda u skladu sa tajnim, bezimenim instrukcijama koje će mu s vremena na vreme otkrivati Kuća Singl. I sve ide kao po loju, ručak je udaljen tek nekoliko paragrafa od savršenog dokumenta dr-a Konrada, kada se, na Oliverovo zaprepašćenje, Rendi Mesingam hladno ubacio u ovu komplikovanu, zakonski sumnjivu mašineriju nadohvat ruke i sa izabranog mesta uticaja između Hobana i Jevegnija počeo je da oteže: - Kaspare, siguran sam da zvučim kao da ovde govorim protiv interesa Kuće Singl. Ali, zar ne bi bilo malo demokratskije za sve ako naše instrukcije dobijaš zajednički od Tigra i Jevgenija, a ne samo od mog nezamenljivog predsedavajućeg? Samo pokušavam da sprečim buduća deljenja, Oli - Mesingam je objasnio opušteno i teatralno. - Bolje da sada razrešimo neke razlike, a ne da nas one ujedu posle godinu dana. Ako shvataš šta želim da kažem. Oliver je bez napora mogao da ga shvati. Mesingam je igrao na oba kraja terena, a sebe je predstavio kao gospodina Dobricu dok je to radio. Ali, nije bio dovoljno brz za Tigra, koji se obrušio na njega skoro pre no što je ovaj završio svoj govor: - Rendi, mogu li da ti se zahvalim što imaš viziju, prisutnost duha i, ako mogu da kažem, hrabrosti da pokreneš apsolutno vitalno pitanje pre vremena? Da, moramo da imamo demokratsko partnerstvo. Da, mora biti raspodele moći, ne samo u principu, već i u praksi. Međutim, mi ovde ne pričamo o moći. Govorimo o jednom jasnom naređenju koje treba dostaviti dr-a Konradu. Dr Konrad ne može da prima naređenja od Kurte i Murte! Je li tako, Raspare? Ne može da prima naređenja od komiteta, čak ni harmoničnog kao što je ovaj naš! Raspare, reci mu da sam u pravu. Ili nisam. Svejedno mi je. I naravno da je bio u pravu i bio je u pravu sve do „Dolder Granda”. *** Dr Konrad je pričao o izveštačenim dvoranima. Zavereničkim dvoranima. Dvoranima koji su se držali zajedno i okrenuli protiv svog dobročinitelja. Strah dr-a Konrada od njih postao je opipljiv i pojačao se sa gnušanjem.
Ruski dvorani. Poljski dvorani. Čak i engleski. Pričao je izokola i skoro šapatom, njegove praseće oči postajale su sve veće i okruglije. Njegovi dvorani bili su bezimeni dvorani upleteni u bezimene zavere, on se lično nikada nije upleo ni u jednu od njih, časna reč. Ali, dvorani su se ipak pojavljivali, a njihov kolovođa ovog Božića bio je dr Mirski - Za kojeg ti mogu reći, u najvećem poverenju, da ima užasnu reputaciju i prelepu ženu sa dugim nogama, pod pretpostavkom da mu je stvarno žena jer sa dr-om Mirskim, koji je Poljak, nikada ne možemo biti sigurni. Izdahnuo je, uzeo plavu svilenu maramicu i obrisao znojavo čelo. - Reći ću ti ono što ti mogu reći, Olivere. Neću ti reći sve, ali reći ću ti najviše što mogu da pomirim sa svojom profesionalnom savešću. Da li prihvataš to? - Moraću. - Neću da ulepšavam, neću da špekulišem, neću da prihvatim dodatna pitanja. Čak iako je ponašanje određenih osoba bilo potpuno nedolično. Tako. Mi smo advokati. Plaćeni smo da poštujemo instrumente zakona. Nismo plaćeni da dokazujemo da je crno crno, a belo belo. Još jednom je obrisao čelo. - Možda dr Mirski nije lokomotiva ovog voza - sugerisao je šapatom. Iako zbunjen, Oliver je inteligentno klimnuo glavom. - Možda je lokomotiva u pozadini. - Možda jeste - Oliver se složio, još više zbunjen. - Opšte je poznato, i ne odajem profesionalne tajne, da je eto već dve godine kako se neke stvari ne odvijaju dobro. - Za Singlove? - Za Singlove, za određene klijente, za određene kupce. Sve dok kupci zarađuju novac, Singlovi uspevaju. Ali, šta ako kupci ne snesu jaja? Onda ih Singlovi ne mogu skuvati. - Naravno da ne mogu. - To je logično. Ponekad se jaja razbiju. To je katastrofa. Odvratna slika Vinserove glave kako puca kao jaje. - Singlovi kupci su moji klijenti. Ti klijenti imaju mnoge interese. Ne znam baš tačno koje, to nije moj posao. Ako mi kažu da je u pitanju izvoz, onda je izvoz. Ako mi kažu da je turizam, onda je turizam. Ako mi kažu da su dragoceni minerali, sirovine, tehnička i elektronska roba, onda i to prihvatam.
Obrisao je svoje usne. - Za ovo kažemo da ima više aspekata. Da? - Da. Govori suvislo, preklinjao ga je Oliver. Reci, šta god da je. - To partnerstvo bilo je jako, atmosfera dobra, klijenti i kupci srećni, kao i dvorani. Koji dvorani? Pred očima mu je prošla slika Mesingama u helankama, žutim pojasevima i dubletu. - Dobijene su velike sume novca, profiti su se nagomilavali, industrija dokolice je cvetala, gradovi, sela, hoteli, uvoz-izvoz takođe, i ne znam šta još. Strukture su bile odlične. Ja nisam glup. Nije ni tvoj otac. Pazili smo. Bili smo teoretičari, ali i praktičari. Prihvataš to? - Apsolutno. - Sve dok...- Konrad je zatvorio oči, uzdahnuo, ali je zadržao prst u vazduhu. - U početku bilo je samo malih neprilika. Pitanja od nevažnih ljudi. U Španiji. U Portugaliju. U Turskoj. U Nemačkoj. U Engleskoj. U dogovoru? Ne znamo. Gde je ranije bilo prihvatanja, sada je bila sumnja. Bankovni računi zamrznuti do istrage. Misteriozno. Trgovina neobjašnjivo prekinuta. Neko biva uhapšen, potpuno nepravično, po mom mišljenju. Spustio je prst. - Izolovani incidenti. Ali, za određene ljude, ne baš tako izolovani. Suviše pitanja, a nedovoljno odgovora. Suviše nesreća koje konačno i nisu slučajnost, molim te. Ponovo je izvukao maramicu. Znoj se na njemu topio poput rose. Znoj kao suze straha na vrećicama ispod očiju. - To nije moje društvo, Olivere. Ja sam advokat, a ne trgovac. Ja sam za ono što je na papiru, a ne za ono što je na brodu. Ja ne tovarim taj brod. Ne otvaram svaku bananu da bih video da li je to banana ili nešto drugo. Ja ne pišem ... Manifest! - Ta je reč. Manifest. - Molim te. Ja ti prodam kutiju, ali nisam odgovoran za to šta ti stavljaš u kutiju. Maramicom je obrisao vrat. - Dajem savete, zasnovane na dobijenim informacijama. Naplatim ti i doviđenja. Ako informacija nije tačna, kako mogu da budem odgovoran? Mogu da budem samo pogrešno informisan. A to nije zločin. - Čak ni za Božić - reče Oliver izazivajući ga. - Znači, Božić - ozbiljno se složio Konrad. - Prošli Božić. Zapravo, pet dana pre njega. Dvadesetog decembra dr Mirski mi je preko kurira iznebuha
poslao šezdeset osam strana ultimatuma. Gotova stvar da je odmah pogleda tvoj otac, moj klijent. ‘Potpišite ovde i vratite, i tako dalje, krajnji rok: 20. januar’. - Šta su zahtevali? - Efektivno, transfer čitave strukture kompanija, nedirnute, u ruke TransFinans Istambul, nove kompanije, naravno of-šor, ali sada i matične kompanije Trans-Finans Beč, zahvaljujući komplikovanom manevru sa akcijama dr-a Mirskog i ostalih; a dr Mirski je nominovani predsedavajući ove kompanije, kao i direktor i izvršni rukovodilac. Nominovan od strane koga? To je još jedno pitanje. Određeni dvorani tvog oca, neverni dvorani, rekao bih, takođe drže akcije u ovoj novoj kompaniji. Šokiran svojom sopstvenom pričom, Konrad je ponovo obrisao čelo. - To je tipično. Tipičan poljski mentalitet. Za vreme Božića niko ne gleda, svi peku kolače, kupuju poklone za porodicu, a tu se odmah tražio potpis. Glas mu je zadrhtao. - Dr Mirski nije odgovorna osoba - poverio se. - Imam mnogo prijatelja u Cirihu. On uopšte nije ispravan. A taj Hoban... - odmahnuo je glavom. - Kako da prenesu? To je ogromna mreža. Onda možete tako da prenesete i londonski metro. - Tako je! Tačno. Londonski metro je savršen. Hrabri prst još jednom se vinuo u vazduh dok je drugom rukom Konrad pažljivo otvarao fasciklu i vadio podeblji dokument uvijen u crvenu tkaninu, držeći ga blizu svog stomaka. - Drago mi je što si došao, Olivere. Veoma drago. Dobro se izražavaš. Kao i tvoj otac. Prelistavao je stranice, nudeći verziju sadržaja: - ... sve akcije i aktiva koje su pod kontrolom Kuće Singl u ime određenih klijenata da se prebace bez odlaganja u ruke Trans-Finans Istambui Of-šor... ovo je krađa, zapravo... sve of-šor operacije vodiće dr Mirski i njegova žena i pas u potpunosti kako oni odluče, možda iz Istambula, ne znam, možda sa vrha Materhoma... Zašto jedan Poljak zastupa jednog Rusa u Turskoj? - Kuća Singl odrećiće se svih prava kao potpisnk, slušaj, molim te... sva vlast nad svim poslovima kompanije biće redefinisana, naravno da se isključi Kuća Singl... zameniće ih izvesni oduševljeni dvorani, izbor tih oduševljenih dvorana biće diskreciono pravo gospode Jevgenija i Mihaila Orlova ili njihovih opunomoćenika, koji će naravno biti izvesni oduševljeni dvorani već
jasno identifikovani u ultimatumu... To je puč, zapravo. Dvorska zavera, u potpunosti. - A ako neće? - upitao je Oliver. - Ako Tigar odbije? Ako vi odbijete? Šta onda? - Potpuno si u pravu što to pitaš, Olivere! To je u potpunosti logično pitanje, rekao bih. Ako neće. To je bila ucena. Ako se Kuća Singl ne saglasi sa glavnim planom Mirskog, onda će izvesni neimenovani dvorani odmah da prekinu svu dalju saradnju, što će, naravno imati poguban efekat, ti dvorani će od tada smatrati sve postojeće članove ugovora nevažećim, a ako ih tužimo, odmah će podneti kontratužbu za kršenje poverenja, nekompetentnu administraciju, malverzaciju i ne znam za šta još. Šta više, to je, rekao bih, samo nagoveštaj, ali nalazi se ovde u ultimatumu, između redova - dodirnuo je jednu stranu svog sjajnog nosa da bi pokazao svoj fino razvijeni osećaj mirisa - oni veoma žale što bi, u slučaju da se Kuća Singl ne saglasi, određene nepovoljne informacije u vezi sa inostranim aktivnostima Kuće Singl mogle biti slučajno predate određenim međunarodnim vlastima, kao i domaćim. To je, zapravo, totalna sramota. Poljak, preti Englezu, u Švajcarskoj. - Pa, šta ste preduzeli, vi i Tigar, šta ste uradili u vezi sa tim ultimatumom? - On je razgovarao sa njima. - Moj otac? - Naravno. - Razgovarao sa njima, kako? - Upravo sa mesta na kome sediš - pokazao je na telefon koje se nalazio između njih - odavde, nekoliko puta. Na moj račun. Nema veze. Često i satima. - Zvao je Jevgenija? - Tačno. Starijeg Orlova. Tvoj otac je bio briljantan. Vrlo šarmantan, ali i vrlo čvrst. Zakleo se. Bukvalno na Bibliju, naravno ovde imamo jednu, frau Marti mu je donela. ‘Jevgenij, svečano ti se zaklinjem, niko te nije izdao, nije bilo indiskrecije od strane Kuće Singl' ovo je sve prljava izmišljotina Mirskog i neimenovanih dvorana.’ Gospodin Jevgenij je veoma povodljiv, mislim. Tamo, ovamo, kao klatno. Tvoj otac je takođe napravio neke ustupke. To je bilo neophodno. Ovaj dogovor će se napraviti, onaj otkazati,
to je bio paket. Ali, unutar paketa još uvek smo imali vrlo poznatu, vrlo krhku situaciju, naime, jednog starog čoveka koji nije znao čiji glas treba da sluša. Stariji Orlov je spustio slušalicu i koga vidi? Dvorane. Svakog sa nožem iza leđa. Dr Konrad je zabacio pesnicu iza svojih leđa da bi mu demonstrirao. - Koliko dugo će taj dogovor trajati? Ne dugo, verujem. Samo dok stari ponovo ne promeni mišljenje ili se ne dogodi sledeća nesreća. - I dogodila se - reče Oliver, posle još jedne napete pauze, koju su prekidale samo tihe reči dr-a Konrada - Moj bože. - Molim? - Sledeća nesreća. Dogodila se. Slobodni Talin je ukrcan, došlo je do sukoba, nekoliko dana kasnije Vinseru je odletela glava, moj otac se uspaničio i dojurio ovamo da ugasi vatru. - Sa ovom vatrom, to je bilo nemoguće. - Zašto? - Bila je previše vruća. Uznapredovala je. Postala opasnija. - Zašto? - Kao prvo imamo jednu epizodu... zaplenjen brod, konfiskovan materijal, mrtva posada, možda i zarobljena posada, ne znamo... ovo su stvari koje se ne mogu zanemariti, čak i ako ni u kom slučaju tvoj otac nije bio odgovoran, a ni ja, sadržaj tovara... - A kao drugo? - Nije bilo odgovora. - Molim? - Niko nam nije odgovorio. Bukvalno. - Odakle? Ko? - Svi telefonski brojevi, faks mašine, sve kancelarije. U Istambulu, Moskvi, Petrogradu. Trans-Finans ovde, Trans-Finans tamo, privatni brojevi, javni brojevi, niko da odgovori; - Mislite, bili su odsečeni? - Nastao je zid. Gospodin Jevgenij Orlov nije bio dostupan, kao ni njegov brat. Nije bilo poznato gde se nalazi, nismo ga mogli pozvati. Bili smo obavešteni da je stupljeno u kontakt sa Kućom Singl, i da sada bilo potrebno da Kuća Singl ispuni svoje finansijske obaveze ili da se suoči sa posledicama. Amin i hvala.
- Ko je rekao taj deo? O posledicama, ko je to rekao? - Gospodin Hoban iz Beča je to rekao, samo što nije bio u Beču. Bio je negde, ne znam gde, govorio je sa mobilnog, možda u helikopteru, možda iz neke rupe, možda sa Meseca. Ovo zovemo modernom komunikacijom. - A šta je sa Mirskim? - Dr-a Mirskog takođe nismo mogli da nađemo. Ponovo zid, vaš otac je bio ubeđen u to. Hteli su da zatvore zid tišine oko njega. Pritisak i strah. To je poznata kombinacija. I vrlo efikasna. I za mene. Gubio je hrabrost pred Oliverovim očima. Brisao je znoj i slegao ramenima i, kao savestan advokat, video je snagu suparničkog argumenta čak i kada je protestovao protiv njega. - Slušaj. Nije nerazumno. Pretrpeli su veliki gubitak, Singl je pružio uslugu, ta usluga i nije bila baš zadovoljavajuća, drže da je Singl odgovoran, pa zato traže kompenzaciju. Objektivno gledano, ovo je normalna komercijalna praksa. Pogledaj Ameriku. Radnik si, slomiš li prst na ne znam čemu, sto miliona dolara, molim. Singl će platiti, ili neće platiti. Možda će platiti u ratama. Možda će doći do pregovora. - Da li vas je moj otac ovlastio da pregovarate? - Nemoguće je. Čuo si. Nije bilo odgovora. Kako može da se pregovara sa zidom? - Ustao je. - Bio sam iskren sa tobom, Olivere, možda i previše iskren. Ti nisi samo advokat, već i sin svog oca. Oliver je tvrdoglavo nastavio da sedi, ingonišući Konradovu ispruženu ruku.- Pa šta se dogodilo? On je došao ovde. Telefonirao je. Nije bilo odgovora. Šta ste vi uradili? - Imao je druge obaveze. - Gde je odseo? Već je bilo veče. Da li vam je bilo teško da pitate? Kuda je otišao. Već dvadeset godina njegov ste advokat. Da li ste ga samo izbacili u noć? - Molim te. Previše si emotivan. Njegov sin. Ali, ti si i advokat. Slušaj, molim te. Oliver je slušao, ali morao je da sačeka. A poruka, kada je stigla, bila je isprekidana bolnim, teškim disanjem. - I ja imam svoje probleme. Švajcarsku advokatsku komoru, još neke vlasti, i policiju, razgovarali su sa mnom. Ne optužuju me, ali i ne poštuju, a sve su bliži. Zastao je, ali Oliver mu nije pružio pomoć. Konrad je oblizao usne i
napućio ih. - Nažalost, morao sam da obavestim tvoga oca da su te stvari izvan moje profesionalne kompetencije. Problemi sa bankama, fiskalne stvari, zaleđeni računi, možda... o tome možemo da pričamo. Ali, mrtvi mornari, nezakoniti tovari, mrtav advokat, a možda nije jedini, to je previše. Molim te. - Hoćete da kažete da ste odbacili mog oca kao klijenta? Otpisali ga? Papa? - Nisam bio grub prema njemu, Olivere. Slušaj me. Nismo bez srca. Frau Marti ga je odvezla do banke. Hteo je u banku. Morao je da vidi koje karte ima da bi igrao. To su bile njegove reči. Ponudio sam se da mu pozajmim novac. Ne mnogo, ja nisam bogat, možda nekoliko stotina hiljada franaka. Imam prijatelje koji su bogatiji. Možda će mu oni pomoći. Bio je prljav. Stari smeđi kaput, prljava košulja. U pravu si. Nije bio sav svoj. Ne može se savetovati čovek koji nije sav svoj. Šta to radiš, molim? Još uvek sedeći, Oliver je preturao po aktovki. Zadovoljivši se, ustao je, zaobišao sto i zgrabio Konrada za džemper i košulju sa namerom da ga baci ka najbližem zidu, podigne za pazuhe i postavi mu još nekoliko pitanja. To je bilo lakše zamisliti nego ostvariti. Kao što je Tigar uvek voleo da kaže, nedostaje mi instinkt ubice. Zato je pustio Konrada i ostavio ga da drhti i cvili na podu. Kao utehu, uzeo je fasciklu u kojoj se nalazio božićni ultimatum Mirskog na šezdeset osam strana i ubacio ga u aktovku među lažna dokumenta. Kada je već bio tu, bacio je pogled po ladicama radnog stola, ali jedina stvar koja mu je privukla pažnju bila je glomazni vojni revolver, vetovatno uspomena na Konradove herojske dane u švajcarskoj armiji. Otišao je do predsoblja gde je frau Marti užurbano kucala i, zatvorivši vrata za sobom, nagnuo se šarmantno preko njenog stola. - Hteo sam da vam se zahvalim što ste odvezli mog oca do banke - rekao je. - Oh, nema na čemu. - Da nije, kojim slučajem pomenuo kuda će da ide posle toga? - Avaj, nije, nažalost. Sa aktovkom u ruci, spustio se malom baštenskom stazom, stigao do trotoara i skrenuo nizbrdo. Derek se pojavio iza njega. Popodne je bilo sparno. Spustili su se strmom kaldrmisanom ulicom širokom samo za jedna kola. Oliver je brzo išao, zanoseći glavom i udarajući petama o kaldrmu. Prolazio je pored malih vila i poznatih lica. U jednoj bašti video je Karmen
na ljuljašci u svojoj beloj svečanoj haljinici, kako je gura Semi Votmor. Sledeća kapija do njih, Tigar je kosio travnjak, a posmatrao ga je pokojni Džefri sa lepršavom zlatnom grivom. Sa prozora u potkrovlju, mahala mu je naga Zoja. Ulica se stvorila sa njegove leve strane. Ušao je u nju. Trčao je neko vreme, a Derek ga je pratio. Stigao je do širokog puta i ugledao žuti „audi” kako ga čeka u zaustavnoj traci do tramvajske stanice. Zadnja vrata su se otvorila, Derek je ušao za njim. Izabrana imena tih devojaka bila su Pet i Majk. Pet je danas bila brineta. Majk, suvozač, nosila je maramu oko glave. - Zašto si isključio mikrofon, Oli? - upitala je Majk preko svog ramena dok su se vozili. - Nisam. Išli su nizbrdo prema jezeru i gradu. - Jesi. Bilo je isključeno kada je trebalo da kreneš. - Možda sam ga udario, ili tako nešto - reče Oliver, svojom legendarnom neodređenošću. - Konrad mi je dao dokument da pročitam - rekao je Dereku, pružajući mu aktovku. - Kada je to uradio? - bila je uporna Majk sa prednjeg sedišta, držeći Olivera na oku preko retrovizora. - Uradio šta? - Dao ti taj dokument. - Samo mi je dobacio - reče Oliver, neodređeno kao i pre. - Najverovatnije nije želeo da prizna da je to radio. Bacio je Tigra u rupu. - Čuli smo taj deo - rekla je Majk. Postavili su ga pored jezera gde počinje ulica Bahnhofštrase.
POGLAVLJE 15. Oliver je bio pomalo odsutan kada je došao u banku. Smešio se i lagao, smešio se i rukovao, sedeo, stajao, smešio se i ponovo sedeo. Čekao je znake panike ili agresije od strane svojih domaćina, ali nisu se pojavili. Sve veći bes koji ga je vodio kroz sastanak sa Konradom otvorio je put drogiranoj apatiji. Šetali su ga od jedne kancelarije obložene tikovinom, do druge, slušao je o poslednjim dramatičnim premeštajima od starih poznanika kojih se jedva i sećao. Her Neko preuzeo je odeljenje za pozajmice, ali šalje svoje pozdrave, frau dr Neka Druga sada je regionalni direktor za Glarus i biće joj žao što ga nije ponovo srela. Oliver je lebdeo u nekom stanju povremene svesti koje ga je podsetilo na šok sobu posle operacije slepog creva. Bio je niko i ništa, i izvršavao svačije naredbe. Bio je zamena koja nije naučila svoju ulogu. Iz hola banke popeo se satensko-čeličnim liftom bez kontrolne table. Pozdravio ga je čovek sa kosom boje šargarepe koje se zvao her Albreht, kojeg je na prvi pogled zamenio za jednog od svojih nekoliko upravnika: - Toliko nam je drago što vas ponovo vidimo, gospodine Singl, posle svih ovih godina, i tako brzo posle vašeg dobrog oca - rekao je her Albreht kada su se rukovali. Pa kako je bio moj dobri otac? Ili ste ga bacili u rupu kao i ono kopile Konrad? Oliver je upitao. Ali, bilo je očigledno da je ta pitanja postavio samo u svojoj glavi, jer sledeća stvar koje je bio svestan bila je da su ga poslali niz reku plavog tepiha sa ljubaznom domaćicom da se vidi sa her drom Lilienfeldom koji će uzeti kopiju vašeg pasoša zbog novih propisa. - Koliko novih? - Oh, veoma novih. A i tako dugo niste bili ovde. Moramo da budemo sigurni da ste ista osoba. - Il ja, pomislio je.
Her dr Lilienfeld je zahtevao uzorak Oliverovog novog potpisa posle okruglije, mlađe verzije od рге pet godina. Da je tražio uzorak кrvi, Oliver bi mu ga dao. Ali, kada ga je ljubazna domaćica vratila upravniku Albrehtu, tamo je sedeo Tigar u istoj stolici od ružinog drveta na kojoj je pre nekoliko minuta sedeo Oliver. Izgledao je manje-više kako je Oliver i očekivao, neokupan, u smeđem ljubavnom kaputu. Ali, Oliveru se, a ne Tigru, obratio her Albreht dok su se svetske cene dizale i spuštale na monitorima duž zida iza njega. To je bio čudan čovečuljak okruglih očiju po imenu her Štempfli, a ne Tigar, koji je izašao iz senke i predstavio se kao službenik koji je sada zadužen za proširenu porodicu „Singlovih” računa. Sve je zadovoljavajuće, her Štempfli je uveravao Olivera. Prvobitno ovlašćenje još uvek je bilo važeće, i to zauvek, a naravno... usiljeno smeškanje... Oliveru nije potrebno ovlašćenje kako bi pogledao svoj lični račun koji je, her Albrehtu je bilo zadovoljstvo da kaže, bio odličnog zdravlja. - Fino. Sjajno. Hvala vam. Odlično. - Postoji, međutim, jedna mala začkoljica - priznao je her Albreht, upravnik, preko her Štempflijeve ćelave glave. - Tražili ste kopije sve korespondencije. Veoma mi je žao, ali vaše ovlašćenje ne dozvoljava vam da uzmete kopije. Bankarske korespondencije ne mogu da napuste banku osim u rukama gospodina Singla seniora lično. To je izričito napisano u instrukcijama i moramo da prihvatimo takvo ograničenje. - Očekivao sam da ću dobiti beleške. - To je ono što je vaš otac očekivao da očekujete - ozbiljno reče her Albreht. Znači tako je naređeno, pomislio je Oliver. Ne moram da brinem. Reka tepiha ovoga puta bila je narandžasta. Her Štempfli je stao uz Olivera, čuvar koji je zveckao ključevima. - Da li je moj otac odneo papire sa sobom? - upitao je Oliver. - Vaš otac ima izvanredno razvijen osećaj za bezbednost. Ali, naravno, bilo bi mu dozvoljeno. - Naravno. Soba je bila kapela pred sahranu. Samo je Tigrov leš nedostajao. Voštano cveće, izglačan sto za dragog pokojnika. Poslužavnici sa perforiranim štampanim karticama iz privatne kolekcije voljenog. Gomile stanja bankovnih računa u fasciklama od imitacije kože pričvršćene mesinganim šipkama.
Heftalica, plastični držač za pribadače, spajalice i elastične trake i sveže uvezani blokovi za pisanje. I gomila besplatnih razglednica na kojima seljak iz Engdina maše švajcarskom zastavom sa vrha zelene planine koja je Olivera podsetila na Vitlejem. - Volite kafu, gospodine Olivere? - upitao je her Štempfli, nudeći mu poslednji obrok u životu. Her Štempfli je živeo u Soloturnu. Bio je razveden, sto je iskreno žalio, ali njegova žena je više volela da bude sama nego u njegovom društvu, pa šta je mogao da uradi? Imao je kćerku po imenu Iver, koja je živela sa njim, malo deblja trenutno, ali ima samo dvanaest godina i uz vežbe će oslabiti. Bilo je pet sati i banka se zatvarala, ali her Štempfli bi bio počastvovan da ostane do osam ako bi to Oliver tražio od njega, nije imao ništa posebno da radi, a večeri mu teško padaju. - Zar Iveti neće da smeta što dolazite kasno? Ivet igra košarku, odgovorio je her Štempfli. Utorkom, uvek ima košarku do devet sati. Oliver je pisao, čitao i pio previše kafe, sve u isto vreme. Bio je Brok. Želim ćelavog Bernarda i njegove užasne kompanije. Bio je Tigar vlasnik „satelitskih računa”, koji su bili po redu zakačeni za originalni račun Singl Holdings Of-šora. Ponovo je bio Oliver, zauvek ovlašćen da izvrši sve što mu je omogućio njegov parter i otac. Bio je ćelavi Bernard, vlasnik jedne lihtenštajnske fondacije vredne trideset jedan milion funti sterlinga nazvane Derviš, i kompanije Skajblu Holdings sa Antigve. Bernard misli da je neprobojan za metke, rekao je Brok. Bernard misli da može da hoda po vodi, a ako je do mene propašće i ostaće takav do kraja svog prljavog bednog života. Bio je Skajblu Holdings, a holdings nisu samo jedna vila, već četrnaest, svaka vlasništvo odvojene kompanije sa glupavim imenom kao Janus, Pleksus, ili Mentor. Bernard je blagajnik, rekao je Brok, Bernard je Hidrina najveća lovina. Ponovo je bio Brok, govorio je o nesavršenim civilima koji se upisuju za svoju drugu penziju. Bio je Oliver, sin Tigrov, koji je pisao strpljivo i čitko pod uzdržanim okom her Štempflija. Imao je dvanaest godina i sedeo je na ispitu, a g. Ravilious, a ne her Štempfli, nadzirao je đake. Bio je Ivet u Soloturnu, igrao košarku do devet sati zbog figure. Bio je u Antigvi na jednoj strani, Lihtenštajnu na sledećoj i Velikom Kejmenu na strani posle toga. Bio je u Španiji, Portugaliji, Andori i severnom
Kipru, pisao je. Bio je vlasnik lanca kasina, hotela, turističkih sela i diskoteka. Bio je Tigar, koji zbraja svoju ličnu aktivu i gleda koliko mu fali do dve stotine miliona funti. Odgovor, sa vrha Tigrove glave, stotinu i devetnaest miliona funti. „Likvidan račun”, pročitao je. Bez uvodnika, samo broj od šest cifara i slova TS na vrhu strane. Trenutna vrednost je sedamnaest miliona funti u raznim valutama. Dva zaduženja upisana u prošle dve nedelje: jedno od pet miliona i trideset funti sterlinga sa naznakom Transfer, a drugo od pedeset hiljada funti sterlinga, sa datumom i naznakom Nosilac. - Da li je moj otac povukao ovo u gotovini? U gotovini, her Štempfli je potvrdio. Her Štempfli lično mu je pomogao da stavi novac u svoju torbu. - U kojoj valuti? - Švajcarskim francima, dolarima, turskim lirama - her Štempfli je odgovorio kao švajcarski govorni sat, i ponosno dodao - Sam sam mu ih doneo. - Možete li da donesete nešto i meni? Ispostavilo se da je pitanje, koje je iznenadilo i samog Olivera, nametnuto zbog dva spoljna razloga. Prvo, naišao je na svoj šifrovani račun i otkrio da vredi tri miliona funti. Drugo, odbacio je činjenicu da mu je Вrок zabranio da ima svoj novac dok je u inostranstvu, sa uvredljivom insinuacijom da bi mogao neplanirano da pobegne, o čemu je on neprestano razmišljao u ova poslednja tri dana. Her Štempfliju nije bilo dozvoljeno da ostavi Olivera samog sa papirima. Okolnosti su mu dozvoljavale da pozove noćnog blagajnika i da narudžbinu u Oliverovo ime na trideset hiljada američkih dolara u novčanicama od sto, nekoliko hiljada švajcarskih franaka, oh, i nekoliko turskih kao i moj otac. Vestalka se pojavila, naoružana svežnjevima novčanica i potvrdom. Oliver je potpisao potvrdu i novčanice rasporedio u mnogobrojne džepove svog odela. Nijedan mađioničar to nije mogao da uradi diskretnije. Da bi se častio, uzeo je jednu od bančinih razglednica sa seljakom i zastavom, naškrabao veselu poruku Semiju i nju takođe stavio u džep. Vratio se brojkama. Sedam sati je otkucalo pre no što mu je isparila hrabrost. - Ne mogu da podnesem da vas Ivet čeka - priznao je her Štempfliju stidljivo se osmehnuvši. Pažljivo je uzeo rukom ispisane stranice sa bloka, a
her Štempfli je doneo veliki koverat i držao ga otvorenim dok je Oliver ubacivao te dragocene papire. Zatim je her Štempfli otpratio Olivera niz glavno stepenište sve do ulaznih vrata. - Da li je moj otac pomenuo kuda ide odavde? Her Štempfli je odmahnuo glavom. - Sa tim lirama, možda u Tursku? - nesigurno je sugerisao. Napolju, u polutami, čekao je Derek. - Menjaš identitet - objavio je Derek dok su išli prema parkiranom taksiju. - Netova naređenja. Sada ste gospodin i gospođa Vest i odseli ste u komercijalnom turističkom ljubavnom gnezdu na drugoj strani grada. - Zašto? - Lovci. - Čiji lovci? - Ne znam. Mogu biti švajcarski, mogla bi da bude i Hobanova družina, možda i Hidra. Možda se Konrad izblebetao. - Šta su uradili? - Pratili su Agi, ispitivali službenike hotela, mirisali ti gaće. Naređenje je takvo. Primiri se, ne idi na svetlost i prvim avionom ujutru vraćaš se kući. - U London! - Komarac je rekao da je vreme isteklo. Šta drugo očekuješ da uradi? Da te zaveže za drvo i čeka vukove? Sedeći pored Dereka u taksiju, Oliver je posmatrao svetla oko jezera. U holu sumorne višespratnice koja je mirisala na staru supu, Derek je razgovarao sa sobom 509 preko internog telefona dok su Pet i Majk proučavale oglasnu tablu. Iskoristivši trenutak, Oliver je neprimetno izvadio Semijevu razglednicu iz džepa, naškrabao „naplatiti sobi 509” gde bi trebalo da stoji marka i spustio je u hotelsko sanduče. - Čeka te - promrmljao je Derek, pokazujući Oliveru na lift. - Posle tebe, drugar. *** Bračni krevet se nalazio u veoma maloj sobi. Krevet je bio mali čak i za male ljubavnike, a ni u kom slučaju za dvoje visokih stranaca koji nisu imali nameru ni da se dodirnu. Tu se nalazio i minibar i televizor. Dve male fotelje
bile su nagurane uz ivicu kreveta, a na uzglavlju je bio otvor za dva franka ako želite terapeutsku masažu. Raspakovala je oboje. Njegovo rezervno odelo visilo je u ormaru. Na sebi je nosila veoma lep miris. Nikada je nije povezivao sa‘mirisima, više sa spoljnim aktivnostima. Sve ovo je video pre no što je seo na ivicu kreveta leđima okrenut njoj, dok je ona stajala pred lavaboom u kupatilu i dovršavala šminkanje. On je sa sobom doneo i Roka, rakuna, i stavio ga na ramena. Na sebi je zadržao sako zbog novca u džepovima. - Da li je u redu da razgovaramo ovde? - upitao je. - Osim ako nisi paranoik - uzvratila je kroz otvorena vrata, dok je on diskretno vadio novac iz svog sakoa, otkopčao košulju i krenuo da nabija novčanice u svežnjevima u pantalone oko struka. - Svi su se okrenuli protiv njega. Samo je Jevgenij na njegovoj strani. Čak nisam ni ja - žalio se, ubacujući stotke u pantalone na leđima. - Pa? - Dugujem mu. - Šta mu duguješ? - Pretpostavio je da stavlja karmin ili tako nešto, zato što je zvučala skoro kao Heder. - Olivere, ne možemo svima da dugujemo. - Ti duguješ - rekao je. Novac je bio u njegovoj košulji. Skinuo je sako i vratio Roka na ramena. - Video sam te. Ti si kao bolničarka u viziti. Svako je tvoj pacijent - To je najveća glupost. - Ali izgubila je p zbog onog šta god je radila sa svojim usnama. - I prestani da vrtiš tu životinju na mene, zato što stalno osuđuješ sebe, a to mi ide na živce. Naša prva bračna svađa, pomislio je Oliver, trljajući Rokovu njušku i praveći smešne grimase. Izašla je iz kupatila. On je ušao, zatvorio vrata za sobom i zaključao ih. Izvadio je novac iz struka i stavio ga iza vodokotlića. Povukao je vodu i pustio slavine. Vratio se u sobu i počeo da traži čistu košulju. Otvorila je jednu ladicu i pružila mu novu košulju koja se slagala sa kravatom koju mu je kupila na Hitrou. - Kada si ovo kupila? - Pa šta je trebalo da radim čitav dan? Setio se lovaca i pretpostavio da se zbog njih iznervirala. - Pa, ko te to prati? - upitao je zabrinuto. - Ne znam, Olivere, i nisam ih videla da bi ih pitala. Ekipa ga je videla.
Moja uloga nije da budem svesna da me neko prati. - Oh, dobro. Da. Naravno. Izvini. Bilo mu je besmisleno da se vrati u kupatilo da obuče novu košulju. Pored toga, uvek je dobro pokazati publici da ništa ne kriješ u rukavu. Skinuo je staru košulju i uvukao stomak dok je cepao celofan i nespretno napipavao špenadle koje su pričvršćivale novu košulju na karton u sredini. - Treba da napišu na paketu koliko ih ima da ih tražimo - mrmljao je, kada mu je uzela košulju i dovršila posao. - Možeš da se nabiješ na kolac, samo navlačeći je preko glave. - Ovo je sa običnim dugmadima - rekla je. - Ovakve voliš. - Ne volim mnogo one sa ukrasnom dugmadi - objasnio je. - Ne moraš da mi kažeš. Svesna sam toga. Obukao je košulju i okrenuo joj leđa kada je otkopčao šlic da bi uvukao krajeve. Uvek je loše vezivao kravatu i setio se kako je Heder insistirala da mu je ponovo veže u vindzorski čvor, trik koji veliki mađioničar nikada nije savladao. Tada se pitao koliko je muškaraca bilo potrebno da Heder nauči tu svoju veštinu, i da li je Nađa vezivala Tigru kravatu, ili je to bila Ket, i da li je Tigar nosio kravatu u ovom trenutku, ili se možda obesio o nju, ili je udavljen njom, ili mu je glava razneta dok je nosio. Oliveru su misli skakale po glavi kao gumena lopta i apsolutno ništa nije mogao da učini povodom toga, osim da se prirodno ponaša i bude šarmantan kao i uvek i da uzme jedan od onih avionskih i voznih redova vožnje koje je primetio da vire sa police pored recepcije. Njihov sto u restoranu bila je ljubavna niša sa zvončićima koji su visili nad njom. U ostalom delu trpezarije neupadljivi ljudi u sivim odelima jeli su bezizražajno. Pet i Majk su sedele same uza zid, a stotine usamljenih muških pogleda potajno su je svlačili. Agi je naručila američki biftek i pomfrit. Isto za mene, molim. Da je naručila škembiće i luk, on bi rekao isto za mene. Nije mogao da odlučuje o malim stvarima. Naručio je pola litre vina, ali Agi pije samo mineralnu vodu: iskričavu, rekla je kelneru, ali nemoj da te ja sprečavam, Olivere. - Je li to zato što si na dužnosti? - upitao je. - Šta? - Što ne piješ. - Ona mu je nešto odgovorila, ali on je, zamišljen, nije čuo. Lepa si, govorio joj je očima. Čak i na ovoj užasnoj beloj svetlosti, apsurdno,
zdravo si lepa, da prosto zračiš. - Ovo je malo teži zadatak - žalio se. - Šta? - To što sam jedna osoba čitav dan, a neko drugi uveče. Više nisam siguran ko treba da budem. - Budi ono što jesi, Olivere. Jednom u životu. Počešao se po glavi. - Da, pa, stvarno nema mnogo toga što bih mogao da budem. Ne kada Tigar i Brok završe sa mnom. - Olivere, ako budeš nastavio tako da pričaš, mislim da ću da jedem sama. Za trenutak je prestao, a zatim ponovo pokušao, postavljajući pitanja koja je mladi gazda postavljao ženskom osoblju Singla na Božićnim zabavama za sve zaposlene: koje su joj velike ambicije, kako vidi sebe za pet godina, da li želi decu ili karijeru, ili oba. - Zapravo, Olivere, nemam pojma - rekla je. Večera se dovukla do kraja, potpisala je račun, a on je posmatrao: Čarmijan Vest. Predložio joj je da popiju piće u baru pre spavanja. Bar je bio na drugoj strani recepcije. Jednom da prođem pored njega i kod kuće sam, slobodan, razmišljao je. U redu, složila se, da popijemo nešto u baru. Možda je bila zahvalna zbog odloženog vraćanja u sobu. - Šta, do đavola, gledaš? - pitala je. - Tvoj kaput. Heder je uvek nosila kaput kada su izlazili. Volela je da joj ga pridrži kada ga svlači ili oblači i nosi na vešalicu između te dve radnje. - Zašto bih, pobogu, nosila kaput od sobe do trpezarije i natrag? Naravno da ne bi. Baš sam blesav. Na recepciji, Agi je želela da zna da li je bilo poruka za Vestove. Nije ih bilo, ali do trenutka kada su krenuli prema baru Oliver je imao svežanj redova vožnje i letenja u levom džepu svog sakoa, a niko ništa nije primetio. Ljubav je ono sa čim možeš pobeći. U baru je naručio brendi, a ona još jednu mineralnu vodu, ali ovog puta kada je potpisivala račun napravio je dvosmislenu šalu o tome kako ga ona izdržava, ali ona se nije nasmejala. U liftu, koji su imali samo za sebe, ostala je na distanci: ne kao Katrina. U spavaćoj sobi, u koju je ušla pre njega, sve je već isplanirala. Pošto je bio veći od nje, onda će on uzeti krevet, rekla je. Dve fotelje će njoj sasvim odgovarati. Ona će uzeti jorgan i dva jastuka, a Oliver ćebe i prošiven pokrivač i prvi će moći da ide u kupatilo. Pomislio je da je
uhvatio pogled nezadovoljstva u njenim očima i pitao se da li bi, ako on uspe da se smiri umesto da tera po svome, dogovor oko spavanja bio pomirljiviji. Skinuo je košulju, ali je ostao u cipelama i pantalonama. Obesio je sako u ormar, izvadio rasporede vožnji i letenja, stavio ih pod ruku, prebacio bademantil preko ramena, uzeo toaletnu torbicu i, mrmljajući nešto o tome da će da se okupa ujutru, uleteo je u kupatilo i zaključao vrata. Seo je na šolju i proučavao rasporede vožnji. Uzeo je novac iza vodokotlića i stavio ga u toaletnu torbicu, zatim je napravio predstavu puštanja vode i pranja zuba dok je smišljao svoj plan do kraja. Kroz vrata je začuo fanfare koje su objavljivale američke televizijske vesti. - Ako je Lari King, isključi to kopile - javio se muzikalnim glasom. Isprao je lice, očistio lavabo, zakucao na vrata, čuo „Uđi” i vratio se u sobu da bi je zatekao umotanu do vrata u bademantil i kosom ispod kape za tuširanje. Ušla je u kupatilo, zatvorila vrata i zaključala ih. Na televiziji su prikazivali nesreće u crnoj Africi, koje nam je prenosila lepo našminkana žena u pilotskoj jakni. Oliver je čekao zvuk vode, ali ga nije čuo. Vrata su se otvorila i ušla je da uzme svoju četku i češalj ne pogledavši ga, a zatim se vratila u kupatilo i ponovo zaključala vrata. Začuo je tuš. Ponovo je obukao košulju, spustio toaletnu torbicu u kofer, ubacio Roka, čarape, gaće, nekoliko košulja, balone i Brearija o balonima. Tuš se još uvek čuo. Razuveren, obukao je sako, uzeo kofer i na vrhovima prstiju krenuo prema vratima. Prolazeći pored kreveta zastao je da joj naškraba poruku na telefonskom blokčiću: Izvini, ali moram ovo da uradim. Volim te, O. Osećajući se bolje, stavio je ruku na kvaku i okrenuo je, oslanjajući se na nesreću u afričkoj džungli, koja će da nadjača zvuk. Vrata su se otvorila, on se okrenuo da. poslednji put pogleda po sobi i ugledao je Agi, suve kose, ali bez kape za tuširanje, kako ga posmatra sa vrata. - Zatvori vrata. Polako. Zatvorio ih je. - Kuda, do đavola, misliš da ideš? Tiho. - U Istambul. - Avionom ili vozom? Već si odlučio? - Pa, i nisam. - Trudeći se da izbegne njen pogled, zurio je u svoj sat. - Ima jedan u 22:33 sa ciriške stanice do Beča, gde dolazi oko osam ujutru. Mogu da stignem na let Beč-Istambul u 10:30.
- A druga opcija? - U 23:00 za Pariz i u 9:55 sa Šarla de Gola. - Kako si mislio da stigneš do stanice? - Tramvajem ili peške. - A zašto ne taksijem? - Pa, taksijem ako ga nađem. Zavisi. - A zašto ne letiš iz Ciriha? - Mislio sam da su vozovi mnogo anonimniji. Leteo bih iz nekog drugog mesta. U svakom slučaju, morao bih da čekam do jutra. - Briljantno. Imaš Dereka preko puta nas, a Pet i Majk su između naše sobe i lifta. Da li si pomislio na to? - Mislio sam da će da spavaju. - A misliš da će hotel da bude srećan da se išunjaš pred recepcije sa koferom u ruci u ovo doba noći? - Pa, imaju tebe da platiš račun, zar ne? - A šta si mislio da koristiš kao novac? - i pre no što je mogao da odgovori - Nemoj da mi kažeš. Podigao si nešto iz banke. To si sakrio u kupatilu. Oliver se počešao po glavi. - Ipak idem. - još uvek mu je ruka bila na kvaki i stajao je u svojoj punoj visini, nadajući se da izgleda odlučno onoliko koliko se osećao jer je znao da ako ona pokuša da ga zaustavi, tako što će pozvati Dereka i devojke, na primer, on bi morao to nekako da spreči. Okrenuvši mu leđa pustila je da joj bademantil sklizne i, za trenutak božanstveno naga, počela je da se oblači. 1 tada je Oliveru sinulo, mada prekasno, da bi devojka koja predloži da provede pristojno noć na dve fotelje nosila sa sobom pidžamu ili spavaćicu u kupatilo, da bi se pojavila pristojna, ali Agi to nije uradila. - Šta to radiš? - upitao je, buljeći u nju kao idiot. - Idem sa tobom. Šta misliš da radim? Ne bi bio bezbedan ni ulicu da pređeš. - A Šta je sa Brokom? - Nisam udata za Broka. Stavi tu torbu na krevet i pusti me da je spakujem kako treba. Posmatrao je kako pakuje kofer kako treba. Posmatrao je kako svoje stvari dodaje njegovim, ne sve, tako da imaju samo jednu torbu. Posmatrao je
kako ostatak svojih stvari stavlja u drugu torbu tako da to bude „spremno za Dereka kada se probudi”, kako je rekla tiho. Primetio je da je to što će Dereku napraviti neprijatnosti nije previše uznemirilo. Beskorisno se šetkao malom sobom dok se ona vratila u kupatilo. Kroz kao papir tanke zidove čuo je kako tiho naručuje taksi sa telefona u kupatilu, i u isto vreme traži od recepcije da spreme račun jer moraju odmah da idu. Vratila se i promrmljala da treba da je prati i ponese kofer, i da ne lupa okolo. Okrenula je kvaku i podigla malo vrata koja su se tiho otvorila, što kod njega nije bio slučaj maločas. Preko puta njih nalazila su se vrata na kojima je pisalo „Posluga”. Otvorila ih je i pokazala mu glavom, a on je pratio niz grozno kameno stepenište koje ga je podsetilo na zadnje stepenište u Kurzon Stritu. Posmatrao je dok je plaćala račun na recepciji. Uradila je ponovo tu stvar sa kukovima nesvesno kao i u bašti u Kamdenu. Prebacila je težinu sa jedne noge na drugu, tako da je drugu nogu nekako podigla. Primetio je da joj je kosa i dalje spuštena nakon što je skinula kapu za tuširanje i čak i ispod tog užasnog pogleda preko glave mogao je da je zamisli kako jaše konje, penje se na litice i izgleda kao sa reklame za odeću za kišu dok peca lososa. - Da li je taksi napolju, Mark? - upitala je preko ramena dok se potpisivala. Oliver je, pošto je još uvek sanjario, pogledao okolo tražeći Marka pre no što se setio da je to on. Vozili su se u tišini do stanice. Kada su tamo stigli ostao je da čuva kofer i proveri broj perona nekoliko puta pošto ga je stalno zaboravljao dok je ona kupovala karte. I iznenada, bili su tamo, samo gospodin i gospođa Vest, gurali su zajednički kofer niz peron, tražeći svoje mesto.
POGLAVLJE 16. Sve do te večeri, Brok se uzdao u dugu partiju, kako bi držao Mesingama u igri, posećivajući ga nenajavljen u bilo koje doba dana ili noći, ispaljujući par šifrovanih pitanja i ostavljajući ostala značajna neizgovorena dok je puštao svoja obećanja da se krčkaju na tihoj vatri... da, gospodine, vaš imunitet je zagarantovan... ne, gospodine, nećemo tragati za Vilijamom... u međuvremenu, možete li nam pomoći u vezi sa našim malim problemom? Sve samo da bi ga naterao da govori, rekao je Ejdenu Belu, bilo šta, samo da bi održavao tu hemijsku reakciju u njemu dok izvlači odgovore. - Zašto ga jednostavno ne sateraš u ćošak? - predložio je Bel. Zato što se on plaši krupnijih riba nego što smo mi, odgovorio je Brok. Zato što on voli Vilijama i zna gde je bomba sakrivena. Zato što je on izdajnik ispunjen lojalnošću, a takvi su najgori. Zato što ne razumem zašto je došao kod nas, niti od čega se krije. Ili, zašto su praktični Orlovi posegnuli za ritualnim ubistvom pod stare dane. Ipak, noćas je Brok znao da je za korak ispred Mesingama, pa je u skladu sa,tim i isplanirao svoju igru, premda još uvek prožet tim misterioznim manjkom samouverenosti, koji je bojio i njihove prethodne susrete: nešto je bilo pogrešno, nešto je tu nedostajalo. Saslušao je Oliverov razgovor sa drom Konradom, ručno šifrovan od strane Britanskog konzulata u Cirihu tog istog popodneva. Prosekao je široku stazu kroz džunglu Oliverovih beleški i, iako je znao da će proteći meseci рге nego što analitičari budu uspeli da iscede i poslednju kap iz njih, video je Oliverovim očima živi dokaz, ako je ikada i sumnjao u njegovo postojanje, da je Kuća Singl plaćala ogromne nadoknade Hidri i da je Porlok bio blagajnik i revizor te kupovine. Ispod ruke je nosio ultimatum dr-a Mirskog na šezdeset osam strana, hitno vraćen u London poslednjim letom u toku dana i sada uredno spakovan u zvanični
braon koverat zapečaćen carinskom trakom. Energično je poveo razgovor, kao što je i planirao, ispaljujući svoje prvo pitanje рге nego što je seo. - Gde ste proveli svoj poslednji Božić, gospodine? - zahtevao je, režući to gospodine kao mesarskim nožem. - Skijao sam se na Stenovitim planinama. - Sa Vilijamom? - Prirodno. - Gde je tada bio Hoban? - Kakve on veze ima sa tim? Sa svojom porodicom, valjda. - Kojom porodicom? - Tazbinom, verovatno. Nisam siguran da on ima roditelje. Radije mislim o njemu kao o siročetu, a vi? Mesingam je odgovarao letargičnim tonom, namerno oponirajući Brokovoj energičnosti. - Dakle, Hoban je bio u Istambulu. Sa Orlovima. Hoban je za. Božić bio u Istambulu. Tačno? - Pretpostavljam da jeste. Čovek nikada nije načisto sa Aliksom. On je pomalo kao tiha voda, verujem da se tako kaže. Roni bregove. - Dr Mirski je za Božić takođe bio u Istambulu - sugerisao je Brok. - Kakva zapanjujuća slučajnost. Mora da su se saplitali jedan o drugog. - Da li bi vas iznenadilo da saznate da su dr Mirski i Aliks Holman stari prijatelji, od ko zna kada? - Ne baš. - Šta mislite, kakva je bila priroda njihove veze... nekada davno? - Pa, oni nisu bili ljubavnici, dragi moj, ako je to ono na šta ciljate. - Ne ciljam. Samo sugerišem da su bili povezani drugim stvarima, pa vas pitam koje su to druge stvari. Ovo mu se već manje dopada, primetio je Brok, osećajući kako mu se raspoloženje popravlja. Kupuje vreme. Pogled ka koverti na stolu. Odvraća pogled. Vlaži usne. Pita se koliko taj mali prokletnik zna i koliko bih morao da mu kažem? - Hoban je bio ambiciozan Sovjetski aparatčik - priznao je Mesingam, posle kraćeg premišljanja. - Mirski je pripadao istoj sorti u Poljskoj. Zajedno su obavljali poslove. - Kada kažete aparatčik, na koju vrstu upravnog organa mislite?
Mesingam je prezrivo slegnuo ramenima. - Malo ovog, malo onog. Pitam se da li ste vi ovlašćeni za te stvari - drsko je dodao. - Dakle, obaveštajna. U svojim zemljama bili su ugledni pripadnici obaveštajne službe. Jedan Sovjet, jedan Poljak. - Nazovimo ih samo ‘nečujni’ - predložio je Mesingam, ponovo u pokušaju da Broka vrati na njegovo mesto. - Tokom vašeg boravka u Moskvi, u Britanskoj Ambasadi, niste li vi bili jedan od onih koji su bili zaduženi da trguju ispod žita sa sovjetskom obaveštajnom službom? - Održali smo par sastanaka. Bilo je veoma zvanično i prilično romantično i užasno tajno. Istraživali smo zajedničke interese. Ciljeve od potencijalnog interesa. Kako da krenemo napred, ruku pod ruku. Plašim se da je to sve što bih smeo da vam kažem. - Kakvi su to bili ciljevi? - Teror. Naravno, gde ga Rusi nisu finansirali - zabavljao se Mesingam. - Kriminal? - Tamo gde oni nisu bili umešani. - Droga? - Zar to ne spada u kriminal? - To vi recite meni - Brok mu je vratio loptu i na svoje zadovoljstvo pomislio kako je postigao pogodak, jer je Mesingam rukom prekrio usta dok mu je pogled skliznuo prema polici za knjige. - I nije li Aleks Hoban jedan od sovjetskih obaveštajaca koji vas je snabdevao informacijama? - pitao je. - To uopšte nisu vaša posla. Plašim se da ću o tome morati da razgovaram sa svojim bivšim gazdama. Žao mi je. Ne mogu vam ništa više reći. - Vaše bivše gazde ne bi razgovarale sa vama ni da im platite. Pitajte Eidena Bela. Da li je Hoban bio u ruskom timu ili ne? - Znate prokleto dobro da jeste. - Šta je bila njegova specijalnost? - Kriminal. - Organizovan kriminal? - Oksimoron, dragi moj. Kriminal je po definiciji neorganizovan. - I on je bio povezan sa sovjetskim bandama? - On ih je pokrivao.
- Hoćete da kažete da je bio na njihovom platnom spisku. - Ne izigravajte nevinašce. Vrlo dobro znate kakva su pravila ove igre. To je ‘uzimala-davala’ između lopova i žandarma. Svako mora da dobije ponešto, inače ništa od igre. - Da li je Mirski u to vreme bio u blizini? - U blizini čega? - Hobana i vas. To je bilo trenutno nadahnuće. Nije planirao to pitanje, ono mu do ovog trenutka nije čak ni palo na pamet. Podigao je kovertu i poderao joj vrh. Odatle je izvukao crveni uvezan dokument i bacio ga natrag na kutiju od paketa. Zatim je zgužvao ostatak koverte i sa savršenom preciznošću ga ubacio u kantu za smeće na drugoj strani tavana. Još izvesno vreme, crveni dokument je tinjao poput vatre u mračnoj sobi. - Pitao sam vas da li ste se upoznali sa dr-om Mirskim tokom vašeg boravka u Moskvi krajem osamdesetih - rekao je Brok. - Naleteo sam par puta na njega. - Naleteo. - Nevaspitani ste. Mirski je dolazio na sastanke. Ja sam dolazio na sastanke. To ne znači da smo se na pauzama za ručak igrali doktora. - I Mirski je predstavljao poljsku obaveštajnu službu. - Ako želite da tome pridajete tako veliki značaj, nek' vam bude. - Šta je poljska obaveštajna služba radila na sastancima britanskih i ruskih obaveštanih oficira iza zatvorenih vrata? - Razgovarali smo o razgovorima o saradnji. Uvažavali poljske poglede na stvari. Imali smo već Čehe, Mađare i Bugare - sada već preklinjajućim tonom - Nete, mi smo sve to ohrabrivali. Nije bilo svrhe odlaziti do sovjetskih satelita i pregovarati sa njima ako im Sovjeti ne daju zeleno svetlo. Pa zašto onda da ne idemo prečicom kroz sistem i uključimo satelite od samog početka? - Kako ste upoznali braću Orlove? Mesingam je ispustio smešan podrugljivi vrisak. - To se desilo godinama kasnije, glupane jedan! - Šest godina. Podvodio si za Singl. Tigar je hteo da uspostavi kontakt sa Orlovima, pa si i tu bio podvodač. Kako? Preko Mirskog ili Hobana? Mesingamov ispitivački pogled je opet pao na crvenu knjigu, a onda se
vratio na Broka. - Hoban. - Da li je do tada Hoban već bio oženjen Zojom? - Možda je i bio - zlovoljno - ko je tada verovao u brak? Aliks je pikirao Jevgenijeve ćerke i nije birao koju će da dobije. Zet se takđe uzdiže - dodao je, kezeći se. - I Hoban je bio taj koji je Mirskog predstavio braći. - Verovatno. - Da li je Tigar imao primedbe što je Mirski ušao u igru? - Zašto bi? Mirski je pametan k'o sam đavo, bio je sjajan poljski advokat, bio je upoznat sa čitavom stvari, vodio je prvoklasnu organizaciju. Da su braća htela još više da se prošire na zapad, Mirski bi bio pravi čovek za njih. Poznavao je dečke u lukama. Bio je gdanjski čovek, onaj ko otvara sva vrata. Šta bi još Jevgenije mogao da traži? - Hoćeš da kažeš, Hoban, zar ne? - Zašto? To je još uvek bila operacija Orlovih. - Ali Hoban je bio na čelu. Bio je to šou Hoban-Mirski kada si ti ušao u igru. Jevgenij je do tada već marginalizovan i samo je figurirao. Bila je to predstava Hoban, Mesingam i Mirski - završio je Вrок, ubadajući prstom u crvenu knjigu. - Ti si zlikovac, gospodine Mesingam. U tome si preko glave. Ti nisi samo perač novca. Ti si vodeći igrač. Mesingamovi manikirani prsti su se grčili u mestu. Po drugi put u tim dugim minutama, pročistio je grlo. - To uopšte nije tačno. To je potpuna smejurijla. Tigar i Jevgenij su se bavili pitanjima novca, a Hoban i Mirski isporukama. Čitavom operacijom se upravljalo zapečaćenim pismima i ja ih nikada nisam video. Ona su bila samo za Tigrove oči. - Mogu li nešto da te pitam, Rendi? - Ne, ako nameravaš da svališ čitavu stvar na mene. - Da li ste ikada... da kažemo, na samom početku, na primer, kada te je Hoban uveo u igru... ili je to bio Mirski... ili si ti uveo njih... i dok ste jedan drugom pokazivali kraljevstvo, a ti poveo Tigra na stranu i isto to učinio i sa njim... ili je on to uradio sa tobom, neću da cepidlačim oko toga... da li je iko od vas, bilo ko, makar jednom naglas ili na uvce, izrekao onu vulgarnu reč droga! Mesingam je podrugljivo slegnuo ramenima, nagoveštavajući kako je
pitanje bilo glupo. - Bojeve glave? Nuklearne i druge? Fizioni materijali? Ništa od toga? - Mesingam je na sve vrteo glavom. - Heroin? - Blagi Bože, ne! - Kokain? Onda, kako li smo mi uopšte došli do ovog pipavog problema vokabulara, ako mogu da pitam? Koji nam je to smokvin list, ako smem da budem tako vulgaran, poslužio da sakrijemo našu sramotu, gospodine? - Rekao sam vam pre i reći ću vam sada. Naš posao je bio da prenesemo operaciju Orlovih iz nelegalnog u legalno područje. U igru smo ušli tek naknadno. Ne pre. Takav je bio dogovor. Brok se nagnuo veoma blizu Mesingama i, gotovo kao da traži uslugu, molio: - Pa šta onda mi ovde tražimo, gospodine? Ako ste tako uzoran građanin, zašto ste toliko željni pogodbe sa nama? - Znate prokleto dobro zašto. Videli ste šta rade. Uradile to i meni. - Vama. Ne Tigru. Vama. Zašto baš vi? Šta ste to vi uradili što Tigar nije? Šta vi to znate, a što Tigar ne zna? Šta je to tako zlo u vezi sa vama što vas tera da se tako plašite? Bez odgovora. Brok je iščekivao, ali odgovora još uvek nije bilo. Bes u njemu je tražio smrtonosni udar. Ako je Mesingam zastrašen, neka bude još zastrašeniji. Neka mu se čitav život odmotava pred očima. - Hoću crnu knjižicu - rekao je Brok. - Tigrov spisak ljudi na visokim mestima. Ne poslušne Poljake u Gdanjsku, ili poslušne Nemce u Bremenu, ili poslušne Holandeze u Roterdamu. Voleo bih i njih da dobijem, ali ne pale me toliko. Ja hoću poslušne Britance. Lepo odgojene, sa mnogo moći koju mogu da zloupotrebljavaju. Ljude kao ti. Što su na višim položajima, više ih želim. A ono što ćeš ti da mi kažeš je da ih je Tigar sve poznavao, a ti nisi. A ono što ću ti ja na to odgovoriti je da ti ne verujem ni reči. Mislim da si suviše štedljiv sa istinom, u nadi da ću ja biti velikodušan sa imunitetom. Neću. To nije u mojoj prirodi. Oprosti se od imuniteta, sve dok mi ne daš ta imena i telefonske brojeve. U novom trzaju od straha i gneva, Mesingam se slomio pod Brokovim izazivačkim pogledom. - Tigar je lisica, a ne ja! Tigar je branilac lopova, prijatelj policajaca. Gde je on oštrio svoje mlečne zube? U Liverpulu, među imigrantima i narkomanima. Kako je zaradio svoj prvi milion? U nekretninama, podmićujući opštinske službenike. Nema svrhe da vrtiš glavom na mene, Net! To je istina!
Ali Brok je već promenio temu. - Vidite, ono što se sve vreme pitam, gospodine Mesingam je: zašto! - Šta zašto? - Zašto je gospodin Mesingam došao kod mene? Ko ga je poslao kod mene? Ko je taj gospodar lutaka koji vuče konce iza scene? A onda mi je prišla ptičica i rekla mi: Tigar. Tigar hoće da zna šta je to što ja znam. I od koga ja to znam. Zato mi on šalje svog impresivnog šefa osoblja koji izigrava preda mnom prestrašenog britanskog podanika, dok se on sunča negde, u nekoj finoj skrovitoj luci oslobođenoj poreza, odakle ne postoji ekstradikcija. Ti si gotov čovek, gospodine Mesingam. Kada već ne mogu da imam Tigra, imaću tebe! Ali Mesingam se opet povratio. Osmeh neverice mu se razlio po stisnutim usnama. - Ako već Tigar Singl nije taj koji te je podmetnuo, onda su to braća Orlov - nastavio je Brok, trudeći se da svom glasu da pobedonosni prizvuk. - Tim pseudogruzijskim trgovcima konja nikad ne zafali trikova, u to sam siguran. Ali osmeh na Mesingamovom licu se samo još više proširio. - Zašto se Mirski preselio u Istambul? - zahtevao je Brok, uporno lupkajući po crvenom dokumentu tako da je ovaj skliznuo na drugu stranu kartona. - Radi svog zdravlja, dragi moj. Zid je počeo da se obrušava. On nije hteo da ga ubije neka zalutala cigla. - Čuo sam da se priča kako će ga izvesti pred sud. - Recimo samo da mu turska klima neobično prija. - Da li, kojim slučajem, posedujete akcije Trans-Finans Istambula? - pitao je Brok. - Vi ili neka kompanija, obična ili of-šor, sa kojom poslujete? - Pozivam se na Peti (amandman, prim, prev.) - reče Mesingam. - Mi ga nemamo - odvratio je Brok i tada je nastalo jedno od onih misterioznih primirja kakva se ponekad javljaju između ispitivača i njegove žrtve, samo da bi bilo praćeno još jačim obnovljenim sukobom. - Vidite, Rendi, ja mogu da razumem to što ste prevarili Tigra. Da sam ja radio za Tigra, varao bih ga i levo i desno. Mogu da razumem to što se skovali zaveru sa par loših momaka iz ekssovjetske obaveštajne službe. Ništa me se od toga ne tiče. Mogu da razumem i to da su Hoban i Mirski navalili na Jevgenija da uskrati Tigru deo plena i da ste im vi, najblaže rečeno, u tome pripomogli. Ali kada je to propalo, a Deda Mraz se nije pojavio... šta se, do đavola dalje
dešavalo! Bio je tako blizu! Mogao je to da oseti! Odgovor je ležao u ovoj sobi. Nalazio se preko puta. Nalazio se u Mesingamovoj lobanji i polako je gmizao napolje... sve do poslednje sekunde kada se predomislio i ponovo pobegao u sigurnost svog skloništa. - U redu, Slobodan Talin je bio uhvaćen - nastavio je Brok. - Baš šteta. Orlovi su izgubili nekoliko tona droge, i nekoliko ljudi. Takve stvari se dešavaju. I obraz je izgubljen. Bilo je premnogo Slobodnih Talina. Neko je morao biti kažnjen. Zahtevalo se obeštećenje. Ali, gde ste vi u svemu tome, gospodine Mesingam? Na čijoj ste vi strani, osim na svojoj? 1 šta vas, dođavola, zadržava da sedite ovde i trpite moje uvrede? Ali iako je Brok iznova postavljao ovo pitanje Mesingamu, na mnogo različitih načina, iako mu je mahao pred nosem onim dokumentom od šezdeset osam strana, terajući ga da, crno na belo, pročita dokaze o svojim kriminalnim radnjama, i iako je Mesingam čas grubo, čas drsko odgovarao na bujicu manje urgentnih pitanja koja su nikla posle Oliverove posete dr-u Konradu u banci, Brok se ipak vratio u svoju kancelariju na Strandu sa još dubljim osećanjem poraza i frustracije. Obećana zemlja je još uvek tamo negde, neosvojena, gorko je rekao Tambiju, na šta mu je Tambi rekao da bi možda bilo bolje da malo odspava. Ali, Brok to nije želeo. Pozvao je Bela i ponovo su prešli sve detalje. Pozvao je nekoliko doušnika na udaljenim mestima. Pozvao je svoju ženu i zahvalno slušao njene sulude stavove o tome šta treba raditi sa severnim Ircima. Ništa od svega toga mu nije pomoglo da se približi otkrivanju Mesingamove šifre. Zadremao je i naglo se probudio, sa slušalicom koja je već bila na njegovom uhu. - Otvorena linija sa Derekom iz Ciriha, gospodine - rekao je Tambi svojim žalostivim zapadnjačkim otezanjem. - Mladenci su napustili gnezdo. Nisu ostavili novu adresu.
POGLAVLJE 17. Vrh brežuljka bio je nalik na začarano more iznad smoga. Kupole komaraca lebdele su nad njim podsećajući na kornjačin oklop. Minareti su bili uspravne mete na svindonskom strelištu. Agi je ugasila motor iznajmljenog „forda” i slušala kako zujanje klima-uređaja polako odumire. Negde ispod nje ležao je Bosfor, ali ona ga od smoga nije mogla videti. Spustila je prozor da bi propustila malo vazduha. Preplavio je talas vrućine koji se podizao sa šljunka, iako je već bilo rano veče. Smrad smoga mešao se sa mirisom vlažne prolećne trave. Podigla je prozor i pripremila se za bdenje. Sivi kumulusi su se sa ciljem sakupili iznad njene glave i potamneli. Pala je kiša. Upalila je motor i uključila brisače. Kiša se zaustavila, oblaci obojili u ružičasto, borovi oko nje pocrneli a njihove šišarke dobile izgled punačkih muva uhvaćenih u zamku lišća. Ponovo je spustila prozor i ovog puta automobil je postao ispunjen mirisom limuna i jasmina. Začula je cvrčke i kreketanje žaba. Videla je vrane sivih grudi kako napeto sede na visoko postavljenom kablu. Nebeska eksplozija ju je zamalo bacila sa sedišta. Iskre su izgarale iznad nje i nestajale u dolini pre nego što je shvatila da se u obližnjoj kući priređuje zabava sa vatrometom. Iskre su nestale i tama se produbila. Nosila je farmerke i kožnu jaknu u kojoj je pobegla sa mladoženjom. Nije imala pištolj jer nije došla u kontakt sa Brokovom porodicom. Nikakav uvijeni paket nije joj predat kao poklon u hotelu, nikakva debela koverta nije joj gurnuta pod ruku uz reči - Potpišite ovde, gospođice Vest. Niko na čitavom svetu, sem Olivera, nije znao gde se ona nalazi i mir i nepokretnost na ovom brežuljku kao da je poticala od nepokretnosti njenog života. Bila je nenaoružana i zaljubljena i u opasnosti, i zurila je niz zamračenu padinu u nemačku gvozdenu kapiju ugrađenu u zid otporan na
metke, nekih stotinak metara ispod nje. Iza zida. ležao je ravan krov veoma moderne tvrđave od cigli dr-a Mirskog i za Agin lutajući pogled, bila je to samo još jedna kuća narko-advokata, sa buganvilijom i reflektorima i fontanama i video kamerama i vučjacima i statuama, i dvojicom snažnih muškaraca u crnim pantalonama, belim košuljama i crnim prslucima koji su se besposleno šetali po dvorištu ispred zgrade. A negde unutar te tvrđave nalazio se njen ljubavnik. Ovde su stigli posle besplodne posete pravnom uredu dr-a Mirskog u centru grada. - Doktor danas nije ovde - obavestila ih je lepa devojka iza portirnice slezove boje. - Možda vi ostaviti vaše ime i vratiti se sutra, molim. Nisu ostavili imena, ali kada su se jednom našli na pločniku, Oliver je iz svog džepa iskopao komadić papira sa Mirskijevom kućnom adresom, upamćenom sa korica dosjea koji je ukrao iz kancelarije dr-a Konrada. Zaustavili su jednog poštovanja dostojnog gospodina koji je pomislio da su oni 'Nemci i neprekidno uzvikivao - Daihin, dahin - dok ih je upućivao u traženom smeru. Na brežuljku su naišli na gospodina još dostojinijeg poštovanja koji im je pokazao pravi put, dok se za tili čas nisu našli na pravom, privatnom putu i vozili pokraj prave tvrđave, privlačeći pažnju pravih pasa, telohranitelja i kamera. Agi bi dala sve na svetu samo da je mogla da uđe u tvrđavu zajedno sa Oliverom, ali to nije bilo ono što je on hteo. On je hteo da se sa advokatom sretne nasamo, oči u oči. Od nje je tražio da se parkira stotinak metara dalje i da čeka. Podsetio je, tragali su za njegovim ocem, a ne njenim. Na kraju, od kakve bi inače koristi ona mogla da bude, sa ili bez oružja, da sedi tamo kao komad nameštaja? Mnogo je bolje da čeka i vidi da li će da izađe napolje i ako ne izađe, da digne uzbunu. On je preuzeo kontrolu nad svojim životom, pomislila je. Kao i nad mojim. Nije znala da li je uznemirena ili ponosna ili oboje. Parkirala je auto na napuštenoj građevinskoj parceli, pored ružičastog kamioneta sa nacrtanom limunadom i pola tuceta praznih Folksvagenovih „buba". Bila bi potrebna vrlo sofisticirana kamera, zaključila je, ili vrlo inteligentan telohranitelj, pa da je primete na toj daljini. U svakom slučaju, ko bi još obratio pažnju na ženu u malim braon kolima bez antene, koja priča preko mobilnog telefona u sumrak? Doduše, ona nije pričala, zaista nije. Preslušavala je Brokove poruke, jednu po jednu. - Čarmijan, ovde opet tvoj
tata, voleli bismo da nam se javiš čim budeš primila ovu poruku, molim te... Čarmijan, obavezno se javi... Čarmijan, ako iz nekog razloga ne možeš da nas dobiješ, kontaktiraj sa ujakom... Čarmijan, oboje želimo da se vratiš kući što je рге moguće, molim te... - A „ujaka" čitaj kao lokalnog britanskog predstavnika. Dok je slušala, njen brzi pogled je snimio gvozdenu kapiju i tamno drveće i živicu obližnjih bašti i svetla koja su probijala sivo-plavi smog. A kada je prestala da sluša Broka, slušala je sukobljene glasove svog unutarnjeg bića dok je pokušavala da pronikne u to šta duguje Broku, šta Oliveru, a šta samoj sebi, iako su oni u stvarnosti neraskidivo povezani, jer svaki put kada bi pomislila na Olivera, on bi se vratio u njen zagrljaj smejući se, odmahujući glavom kao u neverici, sa znojem koji se slivao sa njega od pregrejanih spavaćih kola, i sve u svemu izgledajući tako opušteno i raspoloženo, da se ona osećala da je njen čitav život okrenut ka tome kako da ga izvuče iz zatvora i da bi, prijaviti ga, značilo vratiti ga natrag u zatvor bez nade za slobodu. Služba je imala terenski desk za poruke i Agi je napamet znala broj. Pregovarač u njoj je razmišljao o tome da im se javi i kaže kako su Oliver i Agi živi i zdravi i da ne brinu. Njena jača strana je znala da je čak i najsitnija poruka u stvari izdaja. Tama je počela ozbiljno da se spušta, smog se podizao, reflektori su bacali belu svetlost preko tvrđave, a automobilska svetla na mostovima preko Bosfora su postala nalik na živu ogrlicu naspram crnila vode. Agi je otkrila da se moli, a ta molitva nije umanjila njenu sposobnost opservacije. Obgrlila se rukama. Kapija se razdvojila, jedan crni prsluk naspram drugog. Par farova je krenulo uzbrdo ka njoj. Jasno ih je videla i začula udaljene fanfare automobilske sirene. Automobil je skrenuo u kapiju i videla je da je to srebrni „mercedes”, tik рrе nego što se kapija ponovo zatvorila. Kola je vozio šofer. Jedan glomazan čovek je sedeo na zadnjem sedištu, ali bio je suviše daleko a pogled na njega suviše kratak da bi uspela da prepozna Mirskog sa fotografija koje su joj pokazali u Londonu udaljenom milione milja. *** Oliver je pritisnuo zvonce i na svoje iznenađenje začuo ženski glas koji
ga je podsetio na to da kada ste obuzeti jednom ženom, sve druge nehotice postanu njene senke. Prvo mu je rekla nešto na turskom ali čim je on progovorio, prebacila se na evroamerički i rekla da njen suprug trenutno nije tu i pitala zašto ga ne potraži u kancelariji. Na to je Oliver odgovorio da je već pokušao sa kancelarijom, bez uspeha, i da mu je trebalo više od sat vremena da pronađe kuću, on je bio prijatelj dr-a Konrada, nosi poverljivu poruku dr-u Mirskom, šofer mu je ostao bez goriva i da li bi gospođa Mirski mogla da sugeriše vreme kada će se njen suprug možda vratiti? Zaključio je da je nešto u njegovom glasu dok je sve ovo govorio sigurno doprlo do nje, neka mešavina autoriteta i flerta zaostalog od vođenja ljubavi sa Agi, pošto je njeno sledeće pitanje - Jeste li vi Amerikanac ili Englez? - bilo izgovoreno opuštenim, gotovo senzualnim glasom. - Englez, do srži. Da li me to diskvalifikuje? - I vi ste klijent mog supruga? - Još nisam, ali nameravam da to postanem, čim me bude primio - srdačno je odgovorio, posle čega je ona na nekoliko sekundi prekinula vezu. - Zašto onda ne biste ušli i popili limunadu dok se Adam ne pojavi? - predložila je. Ubrzo je muškarac u crnom prsluku otvarao gvozdenu kapiju tek toliko da propusti jednog pešaka, dok je drugi na turskom vikao na dva vučjaka da umuknu. Sudeći po izrazu dvojice muškaraca, Oliver je isto tako mogao da padne sa Marsa, jer su u prvom trenutku mrkim pogledima zbunjeno pogledali niz put, a onda i u njegove cipele na kojima nije bilo ni trunke prašine. Oliver je palcem pokazao niz brdo i smejući se rekao - Vozač je otišao po benzin - nadajući se da će, ako ga već nisu razumeli, prihvatiti da im je ponudio neko objašnjenje. Prednja vrata su se već otvorila do trenutka kada im je prišao. U dovratku se pojavio njihov čuvar, bokser u crnom odelu. Bio je doteran i neprijateljski i Oliverove visine, sa šakama blago stegnutim dok je očima pomno pretraživao Olivera. - Dobro došli - napokon je rekao i poveo Olivera kroz spoljno dvorište do drugih vrata, koja su vodila u dvorište sa osvetljenim bazenom i blago osvetljenom popločanom stazom uokvirenom i obraslom trubačem, na kojoj su se nalazile stolice za ljuljanje od bambusa, njišući se na svojim nosačima. U jednoj stolici sedela je devojčica koja je izgledala kao što će Karmen verovatno izgledati kada bude napunila šest godina, sa upletenim kikama i
rupom namesto prednjih zubića. Uguran pored nje, sedeo je dve godine stariji kosooki Romeo crnih očiju, čije su crte lica Oliveru bile neobično poznate. Devojčica je jela sladoled sa velikog tanjira. Bojanice, makaze za papir, bojice i delovi minijaturnih ratnika na rasklapanje, bili su razbacani po podu. Preko puta dece, sedela je dugonoga plavuša u poslednjim nedeljama trudnoće. Dr Konrad je bio u pravu, bila je prelepa. Primerak Pitera Rebita Beatrise Poter na engleskom, ležao je otvoren kraj nje. - Deco, ovo je gospodin Vest iz Engleske - objavila je glumljenom teatralnošću dok mu je stezala ruku. - Upoznajete Fridi i Pavla. Fridi je naša ćerka, Pavle je naš drug. Mi smo upravo otkrili da ova zelena salata uspavljuje, zar ne, deco?... Ja sam gospođa Mirski... Pavle, šta znači ‘uspavanost’? Oliver je pretpostavio da je ona Šveđanka i da joj je dosadno i setio se kako je Heder flertovala sa svakim muškarcem starijim od deset godina i to od petog meseca trudnoće pa nadalje. Fridi, koja je bila ista šestogodišnja Karmen se nasmejala i nastavila da jede sladoled, dok je Pavle zurio u Olivera pogledom koji je i dalje optuživao. Ali, zbog kakvog zločina? Protiv koga? Gde? Bokser u crnom odelu je doneo ledenu limunadu. - Pospanost - napokon je odgovorio Pavle, kada su već svi zaboravili koje je bilo pitanje, i u tom trenutku je Olivera pogodio udarac: Pavle, za ime Boga! Zojin Pavle! Taj Pavle! - Danas ste doputovali:? - pitala je gospođa Mirski. - Iz Beča. - Ovde ste došli poslom? - Tako nekako. - Pavlov otac takođe radi u Beču - rekla je, izgovarajući slogove polako i čisto zbog dece, ali ne skidajući zainteresovan pogled svojih krupnih očiju sa Olivera. - On živi u Istambulu ali radi u Beču, je li tako, Pavle? On je Veliki trgovac. Danas su svi trgovci. Aliks je naš veliki prijatelj, zar ne, Pavle? Mi mu se jako divimo. Vi ste takođe trgovac, gospodine Vest? - mlitavo navlačeći šal preko svoji grudi. - Nešto slično. - Trgujete nekom određenom robom, gospodine Vest? - Uglavnom novcem. - Gospodin Vest trguje novcem. A sada, Pavle, reci gospodinu Vestu koje
sve jezike govoriš... naravno, ruski, turski, ponešto gruzijskog, engleski? Sladoled te ne uspavljuje, Pavle? Pavle, povučeno dete na zabavama, sa simpatijom je pomislio Oliver. Pavle, ucveljen, razveden, večito siroče, onaj čiji ste osmeh želeli da izmamite, onaj čije mutne oči zablistaju kada uđete u sobu i ostanu prekorno na vama kada pakujete svoj mađioničarski kovčeg i odlazite. Pavle, nejasno osmogodišnje sećanje koje je pokušavalo da povrati sliku maglovitog susreta sa poludelim čudovištem po imenu Pismonoša još iz dana dok su baka i deka živeli u olistalom zamku izvan Moskve i imali motocikl koji je Pismonoša vozio, dok me je mama privijala na grudi i držala ruku preko mog uha. Naglo se presavivši u stolici, Oliver je podigao blok za crtanje i makaze za hartiju sa poda i, nakon što je osigurao Pavlov pristanak što mu je ovaj pružio klimnuvši glavom, istrgao dupli papir iz sredine bloka. Brzo ga je savio i presavio i onda seckao i rezbario makazama, sve dok se nije pojavio lanac veselih zečića povezanih njuškama i repićima. - Pa to je fantastično! - uskliknula je gospođa Mirski, prva se oglasivši. - Imate decu, gospodine Vest? Ali, ako nemate decu, kako ste uspeli da se tako izveštite? Vi ste genije! Pavle, Fridi, šta kažete na gospodina Vesta? Ali Olivera je više brinulo to šta će gospodin Mirski da kaže. I šta će da kaže Zoji i Hobanu kada ga ovi budu nazvali da pokupe svog sinčića. Napravio je papirne avione, i na opšte zadovoljstvo, zaista su leteli. Jedan je sleteo na vodu, pa su morali da pošalju spasilački avion za njim, i na kraju su oba izvukli iz bazena na suvo. Napravio je i pticu, ali Fridi je odbila je pusti da leti jer je bila suviše dragocena. Izvukao je novčić od pet švajcarskih franaka iz Fridinog uha i upravo se spremao da izvuče još jedan iz Pavlovih usta, kada se začula automobilska sirena i radostan Fridin usklik objavio da se dobri doktor vratio kući. Komešanje u prednjem dvorištu, užurbani bat koraka posluge, lupanje vratima automobila, grlen lavež srećnih pasa i umirujući pozdrav na poljskom, dok je žustri, bučni crnokosi muškarac sa očigledno nepobedivim pramenom kose na čelu ulazio u dvorište, strgao kravatu, oslobodio se sakoa, cipela a zatim i ostatka garderobe, uz urlik zadovoljstva uronio svoje telo bez dlaka u bazen i otplivao dve dužine ne podižući glavu iz vode. Izronivši poput napola obrijanog medveda da zgrabi šareni ogtač koji mu je bokser pružio, umotao se, zagrlio svoju ženu a potom i ćerku, dobacio jedno -
Zdravo, Pavlek! - prijateljski mrseći dečakovu kosu, рге nego što će se još jednom okrenuti ka svojoj ženi, da bi se tek tada, sa primetnim nezadovoljstvom okrenuo i ka Oliveru. - Strašno mi je žao što vam ovako upadam - reče Oliver svojim razoružavajućim, aristokratskim glasom. - Ja sam Jevgenijev stari prijatelj i nosim vam pozdrave od dr-a Konrada. Nema odgovora, samo netremičan pogled, za nekoliko vekova stariji od Pavlovog, ušuškanog među otekle kapke. - Ako bih mogao nasamo da popričam sa vama... - reče Oliver. Oliver je pratio šareni ogrtač i bose pete dr-a Mirskog. Bokser u crnom odelu je pratio Olivera. Prošli su hodnik, popeli se uz nekoliko stepenica i ušli u radnu sobu sa slikovitim, raznobojnim prozorima koji su gledali na potamnele vrhove brda išarane nemirnim svetlima. Bokser je zatvorio vrata i naslonio se na njih, jedne ruke uvučene na stranu na kojoj je bilo srce. - Okej - reče Mirski. - Šta vi, do đavola, hoćete? - Glas mu se spustio za oktavu i sada je zvučao kao artiljerijska salva. - Ja sam Oliver, Tigrov sin. Mlađi sam partner u Kući Singl & Singl iz Kurzon Strita i tražim svog oca. Mirski je promumlao nešto na poljskom. Bokser je poslušno stavio ruke pod Oliverove pazuhe, pretražio ih, a onda prešao na grudi i opasač. Okrenuo je Olivera ka sebi i, umesto da ga poljubi ili ga obori na krevet kao što bi to Zoja uradila, spustio mu je ruke na prepone kao Ket, i ispipao ga sve do nožnih članaka. Uklonio je Oliverov novčanik i dodao ga Mirskom, zatim pasoš na ime Vest, a onda i sitniš iz Oliverovih džepova. Pokupivši sve to u ruke, Mirski je gomilu položio na sto i na nos natakao naočare sa tankim okvirom. Nekoliko hiljada švajcarskih franaka (ostatak novca je ostavio u koferu) nekoliko novčića, fotografija Karmen koja na plaži sedi na magarcu, još uvek nepročitan isečak iz nedeljnog magazina po imenu Abrakadabra, koji je nudio „nove i popularne trikove”, jedna sveže ispeglana maramica koju ga je Agi naterala da ponese. Mirski je podigao pasoš ka svetlu. - Gde ste, do đavola, ovo nabavili? - Mesingam - reče Oliver, setivši se Nađe u Najtingejlsu i za momenat poželevši da je sada tamo. - Vi ste Mesingamov prijatelj? - Mi smo kolege.
- Mesingam vas je poslao? - Ne. - Britanska policija vas je poslala? - Došao sam sam, da nađem svog oca. Mirski je ponovo rekao nešto na poljskom. Bokser je odgovorio. Stakato konverzacija u kojoj se izgleda diskutovalo o načinu na koji je Oliver došao, i bokser je bio prekoren i udaljen iz sobe. - Vi ste opasnost za moju suprugu i porodicu, razumete? Ovde niste imali šta da tražite. Razumete? - Čuo sam vas. - Želim da odete iz moje kuće. Sada, Vratite li se ikada, neka vam je bog u pomoći. Nosite ovo smeće. Ja ga ne želim. Ko vas je dovezao ovamo? - Taksi. - Jebene žene voze taksije u Istambulu? Primetili su je, pomislio je Oliver, impresioniran. - Dobio sam je od agencije za iznajmljivanje kola na aerodromu. Trebalo nam je sat vremena da bismo našli vašu kuću. Nju je čekao drugi posao a ostala je bez benzina. Mirski je sa gađenjem gledao kako Oliver vraća svoje stvari u džep. - Moram da ga nađem - reče Oliver, gurajući svoj novčanik u sako. - Ako vi ne znate gde je on, recite mi nekog ko zna. On je u ovome do guše. Moram da mu pomognem. On je moj otac. Iz dvorišta su začuli veselo brbljanje gđe Mirski i dece, dok ih je predavala sobarici da ih smesti u krevet. Bokser se vratio i, kako je izgledao, izvestio da su naređenja izvršena. Nevoljno, Mirski mu je izdao drugačija naređenja. Bokser je za trenutak oklevao, a zatim izašao i vratio se sa farmerkama, kockastom košuljom i sandalama. Mirski je odbacio svoj ogrtač, za trenutak stajao nag, a zatim navukao farmerke i košulju, zakoračio u sandale, rekao - Isuse božji Hriste - da bi, sa bokserom koji je ponovo stao na začelje, odmarširao ispred Olivera niz hodnik, natrag u dvorište. Srebrni „mercedes” je stajao ispred zatvorene kapije, sa šoferom za volanom. Mirski je otvorio vozačeva vrata, isterao ga napolje i viknuo drugo naređenje. Bokser je izvukao pištolj ispod svoje leve miške i pružio ga Mirskom, koji ga je uz neodobravajuće odmahivanje glavom, zadenuo za svoj opasač. Bokser je ispratio Olivera do suvozačkih vrata, jednu ruku držeći na njegovom ramenu. Oliver je žustro seo na suvozačko mesto. Kapija se otvorila i Mirski
je izvezao kola na put, krenuvši nizbrdo, u pravcu svetla grada. Oliver je želeo da se okrene i pogleda gde je Agi, ali se nije usudio. - Vi ste Mesingamov veliki prijatelj? - On je obično kopile - reče Oliver, osećajuči kako ovo nije vreme za poluistine. - Pa šta? Svi smo mi kopilad. Kakva kopilad, neki od njih čak ni šah ne igraju. Mirski je naglo zaustavio kola na sred puta, spustio prozor i čekao. Zmijolika staza sa njihove leve strane zavijala je ka mnoštvu treperavih pipaka na vrhu brežuljka. Nebo je bilo posuto zvezdama, sjajan mesec je obasjao crna leđa horizonta, Bosfor je svetlucao ispod njih. Mirski je još uvek čekao, gledajući u svoj retrovizor, ali nikakva Agi se nije spustila nizbrdo za njima. Promrmljavši neku psovku, Mirski je ubacio u brzinu, naglo skrenuo kola na stazu, u brzini zavio za okuku, preleteo petsto metara trave i krša i zaustavio na odmorištu koje se nije videlo sa glavnog puta. Oliver se setio svog tajnog mesta na vrhu brda u Ebots Keju i pitao da li je ovo možda bilo Mirskijevo tajno mesto. - Ne znam gde je vaš prokleti otac, okej? - reče Mirski, tonom nevoljnog saučesnika. - To je istina. Govorim vam istinu, a vi ćete onda da se tornjate iz mog života, držaćete se dalje od moje žene, moje dece, vratite se u jebenu Englesku, boli me dupe gde ćete. Ja sam porodčan čovek. Držim do porodičnih vrednosti. Voleo sam vašeg oca, okej? Žao mi je što je mrtav, okej? Žao mi je zbog toga. Zato odjebite kući i osnujte novu dinastiju i zaboravite da ste ga ikada poznavali. Ja sam ugledni advokat. To je ono što želim da budem. Ne više kriminalac, ne, sem u krajnjoj nuždi. - Ko ga je ubio? - Možda još uvek nisu. Možda će ga ubiti sutra, noćas, u čemu je razlika? Kada ga nađete, biće mrtav. A onda ćete i vi da budete mrtvi. - Ko će da ga ubije? - Svi oni. Čitava familija. Jevgenij, Tinatin, Hoban, svaki rođak, ujak, nećak, šta ja znam ko će da ga ubije? Jevgenij je opet potegao krvnu osvetu, objavio rat čitavom jebenom ljudskom rodu bez izuzetaka. On je Kavkazac. Svi moraju da plate. Tigar, Tigrov sin, pas njegovog sina, njegov jebeni kanarinac. - Sve to zbog Slobodnog Talinal